Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'верујем'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. https://srpskipravnickiklub.rs/2020/04/14/verujem-cenjena-glavo-da-si-i-ucio-pravo.html ... Да сваком судиш поштено (…) вели песма, а шта би се могло рећи о функционисању нашег правног система у овом ванредном стању? Власт и „струка“ (лекари) отпочетка епидемије наглашавају да је „живот најважнији“, али мора се указати бар на неке примере неуставности, за бољи дан после. Да буде јасно, српски уставни систем није укинут (нема окупације, ни револуције), нити је Србија у рату - оружаном сукобу држава и људи, већ у ванредном стању где „јавна опасност“ (ковид-19), процењено је, „угрожава опстанак државе или грађана“ (чл. 200 Устава). Не треба нам ни метафора о рату, колико год да је употпуњује министар војни у униформи, можда заборављајући да се она у епидемијама не носи (као цивил, „теренску униформу“ може носити у другим, тачно наведеним приликама). Прескачем одговор на питање је ли ванредно стање неуставно уведено, можда то каже Уставни суд, али већ првом „Уредбом о мерама за време ванредног стања“ (15. март) овлашћују се министарства унутрашњих послова и здравља да ограниче слободу кретања, иако то, по Уставу, може једино Влада. Влада сигурно зна да нема „промета надлежности“ међу највишим органима власти – не може, примера ради, Скупштина поверити суду доношење закона ни у ванредном стању - тако ни Влада своја уставна права у ванредном стању не може пренети на министарство. Влада је та која прописује мере одступања од људских права,уз супотпис председника Републике (чл. 200 Устава). Са Владином уредбом председник Републике се саглашава, потврђује је, отуда је нејасно зашто је он на овој и каснијим уредбама првопотписани доносилац. Већи број наших грађана је неки дан пре или после увођења ванредног стања ушао у Србију, са пасошем или личном картом. Није било медицинског прегледа ни присуства санитарног инспектора који би тим грађанима, по Закону о заштити становништва од заразних болести, издао усмено или писано решење о карантину. Али накнадно донетом наредбом министра здравља о увођењу карантина (17. март) обухваћени су и ти грађани. Овде је неуставно повратно дејство наредбе (забрана ретроактивности, чл. 197 Устава) коју је донео неовлашћени орган – министарство (мора Влада), а грађани нису ни знали за своју обавезу - она и не постоји јер у време преласка границе нема правног акта, по закону обавезног. Ти грађани су евидентирани и против оних који нису нађени у самоизолацији покренути су кривични поступци за дело непоступања по мерама за време епидемије, у којима јавно тужилаштво предлаже одређивање притвора и суд га најчешће одређује. На овакву кривичну и прекршајну „строгоћу“ (министар је, а не Влада, донео и наредбу од 18. марта која уводи прекршајну одговорност за кршење „полицијског сата“) у којој се изричу затворске казне додатно компликује чињеница да поступци не могу правноснажно да се заврше за време ванредног стања (осим признањем кривице) јер не теку жалбени рокови (уредба од 15. марта). Питање је да ли ће поступци моћи да се окончају и по престанку ванредног стања јер тада престају мере одступања од људских права које су правни основ ових суђења (чл. 202 Устава, вид. уставно проблематичан чл. 5 ст. 3 Кривичног законика). Следећи проблем нашег режима ванредног стања, посебно у вези са предстојећим Васкрсом (19. април), тиче се уставне одредбе да мере одступања од људских права ни у ком случају нису дозвољене у погледу слободе вероисповести (чл. 202 и 43). То значи да се „полицијским сатом“ или другим актом не могу спречити грађани да похађају верску службу. Ограничење или укидање слободе кретања не може се односити на одлазак и боравак на обреду у верском објекту јер би то значило ограничење слободе вероисповести, а за тако шта нужно је променити Устав (не може се мењати за време ванредног стања). Ове и друге примере неуставности са којима живимо треба гледати управо у духу струковно-политичке пароле да је у борби са болешћу живот најважнији. Јер у дану после, када све ово прође, ако права и слободе остану гажене живот је заправо изгубио. Са оваквом правном праксом се не сме наставити.
  2. Гледајући данас у црквени календар, размишљамо о великим данима и догађајима. Православни хришћани промишљају и молитвено се сећају Светог Лазара кога је Христос подигао из мртвих и извео из гроба где је четири дана лежао. Имао сам прилику да се у Витанији спустим у пећину за коју предање сведочи да је у њу спуштен Лазар након погребења. Био сам на том месту и верујем да је Христос заиста оживео Лазара. Читао сам јеванђељске записе о тим догађајима и имам поверење у писце да су својим очима видели и својим рукама опипали Христа и да веродостојно описују све догађаје везане за Њега. Верујем и речима које je Христос упутио не само њима већ свим људима у свим временима. Верујем таман толико колико верујем својој мајци да ме је она родила. У тој и таквој вери нема дихотомије, нити места за атеистичку опаску да верујемо зато што не знамо, већ напросто верујем и исповедам да знам да је то тако. Мени је потпуно јасно да су вера и знање истозначни појмови и у том светлу неодвојиви су од слободе и љубави. Примера ради, многи људи верују и знају да је човек ступио на површину Месеца, имају слике и филм директног преноса као доказ… На другој страни постоје људи који верују и знају да се то није догодило и своје тврдње доказују тиме да је снимак направљен на Земљи на неком пустом месту, јер није могло бити сенке код учесника догађаја, која је приметна на оригиналном снимку… Било како било, када се спустимо са Месеца на земљу, где год да корачамо, срећу нас вера и знање. Уђемо у ресторан и попијемо кафу са вером и знањем да у њој нема вируса који нас могу заразити. Поједемо ручак са истом вером и знањем. Уђемо у хотелску собу са вером и знањем да је чиста (дезинфикована) после боравка претходних гостију у њој. Возимо се градским и међуградским превозом са вером и знањем да се нећемо заразити. Увек је било и вируса и бактерија, знамо и верујемо.
  3. Фарисеји са Иродовцима, ова непринципијелна коалиција била је део јеврејске интелектуално духовно-политичке клике, која је по питању римског пореза – око кога су се и сами размимоилазали – искушавала Исуса, унутар Јерусалимског храма. Први, Фарисеји били су посвећени изучавању И тумачењу Мојсијевог закона и нису благонаклоно гледали на порез. Други, Иродовци, били су колаборационисти који су Јеврејиина Ирода, Галилејског клијентелистичког Римског тетрарха уважавали као локалног „Јеврејског цара“, и наравно, подржавали су плаћање пореза. Ипак и једни и други, у контрасту са револуционарним зилотима – борцима за национално ослобођење и сличним радикалним месијанским групама, били су део опортунистичке елите која је амортизовала народни отпор. Фарисеји нису ишли до краја у противљењу Риму, а Иродовци су у служби Римском окупатору нашли довољно простора за Јеврејског „цара“, и могли су се провући као она врста „патриота“ сличних колаборационистичким слугама окупатора из времена другог светског рата какве данашња антикомунистичка ревизионистичка историја сматра национално заслужнима. Након уводног улагивања Исусу, како им је познато да он није лицемер, лицемерно му је постављено контраверзно питање: „треба ли давати порез цезару или не“ (Мк12, 14)? Уколико би на њихово питање Исус одговрио потврдно, и сам би испао колаборациониста, изгубивши подршку доброг дела народа, а ако би његов одговор био негативан, могао би моментално бити ухапшен као бунтовни преступник Римског закона. На тако лукаво постављено питање осмишљено да дискредитује испитаника који би изабрао било коју од две једино понуђене алтернативе, Исус најпре тражи да му се покаже порезни новац на коме се налазио за сваког поштоваоса Мојсијевог закона безакони лик (2Мој 20,4) и бласфемични натпис: „Август Тиберије Син Божанског Агуста“ – уз додатак који превазилази сваку меру на позадини: „Првосвештеник“, дискредитујући тако своје кушаче иза којих су стајали „зли виноградари“ из Његове (код Марка И Луке) непосредно претходеће приче, тј. „првосвештеници, тумачи писма и старешине“ (Мк11,27), што уопште поседују такав недопустиви идол, у чијем су у ствари поседу. И потом када му је хулни новац показан Исус је дао одговор какав је тадашње слушаоце запрепастио, а њега самог водио даље, сигурним путем ка Голготи. Наиме, у Јеванђељу прича даље иде овако: „И рече им (Исус): Чији је ово лик и натпис? А они му рекоше: Цезарев. И одговарајући Исус рече им: подајте (узвратите – αποδοτε) цезарево цезару а Божије Богу. И задивише му се“ (Мк 12, 16–17). За разлику од Исусових, наши савременици углавном нису тако запрепашћени ни задивљени Христовим одговором, сем, можда, као мудром досетком. Ушима и очима већине данашњих слушаоца-читалаца ове приче, након проласка кроз филтере капиталистичке модерене, просветитељства, деизма, пост-модерне, тј. буржујске секуларизације и неолибералног пост-секуларизма у ком као хиљаде цветова цветају new age духовности, Исусов одговор звучи сасвим природно и очекивано. Шта би друго могло рећи „Мило детенце Исус, које не уједа и ништа не кошта“ (по изразу Ернста Блоха), а још доноси и профит, него: Дајте цезару цезарево а Божије Богу, свакоме његов део, световни: држави с њеним апаратима, а духовни: религији и њеним институцијама – уколико желите да тако искористите своје људско право на слободу вероисповести. Али Исусови непосредни слушаоци, у „предреволуционарној“ ситуацији тадашње Јудеје која се још није била охладила ни од претходних револуционарних покушаја (Дап 5,37), балансирајући усред фракционашких борби месијанских група (сјајно карикираних У „Житију Брајановом“ Монтипајтоноваца), нису познавали нама сасвим „природну“ одвојеност политике и „духовности,“ И били су потпуно запрепаштени (εθαυμασαν) Исусовим одговором. „Узвратите цезарево Цезару а Божије Богу“, пригушен је, али малтене дословни, ехо револуционарног Макавејског поклича: „Узвратите незнабошцима њихово уздарје и чувајте наредбе закона“ (Мак 2,68). Што је тада значило узвратите незнабошцима дару за меру и држите се Бога који ће вас подржати у борби. Маквејско: „Узвратите незнабошцима њихово уздарје“ одјекује у Исусовом: „Узвратите цезарево Цезару“, А тадашње „и чувајте наредбе закона“ у садашњем„а Божије Богу.“ Запрепашћујући енигматични одговор Исуса који је још као дечак био сведок револуционарних дешавања у Сепфорису надомак његовог Назарета и крвавог данка Риму за то у виду распећа невероватног броја Зилота, одмах је препознат, с правом или не, и као прикривени али несумњиви позив на револуцију, па је пред Римским намесником Пилатом оптужен управо да „забрањује давати цезару порез, И говори да је он Христос цар“ (Лк 23,2). Христос говори и поступа управо супротно од онога како се данас обично схватају његове речи. Оне никако не значе афирмацију поделе на небеско и земаљско, или на духовну и световну власт, итд., још мање представљају некакво бланко помазање касније „симфоније Цркве и државе“. Христос не пориче конкретног цара Тиберија, у име евентуалног праведног – Јеврејског Цара, па макар то био најправеднији замисливи цар – сам Исус као Месија. Одрицањем ове могућности као ђавољег искушења (Мт 4, 8 – 10; Лк 4, 5 – 6) Христос је и започео свој месијански рад (Јн 5, 17). У конкретној историјској ситуацији Цезар и његов порезни новац били су незамисливи без квази божанских атрибута, тако да, у датим околностима, негирајући њих Христос негира сам концепт цара и поданика и новца који је веза међу њима. Новац везује Цара и поданике и раздваја људе. На том конкретном плану манифестује се универзално отуђење. Ово добро илуструју Марксове речи: „Ако је новац веза која ме веже за људски живот, привезујући друштво уз мене, повезујући ме са природом и човеком, није ли новац веза свих веза? Зар он не може разрешити и свезати све везе? Није ли зато, такође, и универзални посредник сепарације“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Христос као да својим одговором овде поново каже: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24), зато дајте мамоново мамону и пођите за мном! Поћи за Христом и дати Божије Богу значило би придружити се месијанској заједници која није заснована на новцу као вези субординације (тада патроната а данас капитала) „изражене у комплетној доминацији мртве материје над човеком“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844), већ на свези (политичке) љубави (ἀγάπη). Јубилеј Заједница је централна стварност хришћанства и кључни концепт хришћанског светоназора, а заједница коинōниа, нужно укључује заједничка добра коина, тако да је њихову прерасподелу у том правцу Исус најавио, речима пророка Исаије, у својој почетној програмској месијанској беседи у синагоги у Назарету: „Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим (да објавим добру вест) сиромасима… да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати, да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу“ (Лк4, 18–19) – овде Исус цитира прорка Исаију (Ис 61,1–2) који упућује на Књигу Левитску (3Мој 25). Наравно ова „година пријатна Господу“ (Κυρίου δεκτόν) је година „јубилеја“ непријатна богаташима и тлачитељима. Наиме свака седма година је „суботна“, и тад је земљу требало остављати необрађену а природни њен род препустити на употребу сиромасима, док је седам пута умножена суботна година – Година Јубилеја, када су робови ослобађани, дугови опраштани, а земља поново редистрибуирана без обзира на то што су је неки од богаташа једноставно наследили. Свакако Христос не проповеда да је сад, просто, поново дошла још једна законска педесета година и да се треба придржавати закона у вези са тим, премда би и то било неприхватљиво за тадашње моћнике, већ да су се месијанска очекивања везана за наступање трајне Године Јубилеја у месијанском добу – и социо еконмских промена везаних уз њу, коначно испунила у њему као Месији (Лк 4, 21). Читаву Христову активност: његове беседе, чуда, сталне позиве: хајде за мном!“, његово иначе неразумљиво инсистирање на одрицању од свега што се има (Лк 27,33) као обавезујуће да би се уопште било његов ученик, па чак и ороштај дугова из оченаша, треба посматрати у светлу ове програмске беседе, а не тек у смислу индивуализованог аскетизма заснованог на спиритуализованим читањима јасних, али скандалозних Христових речи. Комунизам добара прве хришћанске заједнице најпрецизније описан у Делима Апостолским заувек остаје пардигматски пример месијанске организације: „И имаху све заједничко“ (Дап2,44), кроз егалитарну редистрибуцију унутар читаве заједнице „и тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно“ (Дап 2,45). Последица такве прерасподеле је то да је „благодат велика била на свима њима. Јер нико међу њима не беше у оскудици“ (Дап 4, 33–34). Дакле ефективна егалитарна прерасподела је велика Божија благодат. Једном је, у току расправе о глади у Кини, Симон Вејл запрепастила Симон де Бовоар, узвративши на њену опаску како „човек не живи само хлебу,“ речима да је највећа благодат утолити (нечију) глад хлебом. Према томе управо је земаљско небеско – тј. благодат, али и небеско је земаљско у Христу – у коме је трансцеденција иманентна до мере да јој се може тепати са „Аба“. Можда би у се наше време, у коме га слуге и робови капитала протерују на небо, Христос сложио са Хегеловом духовитом инверзијом његових речи, „Тежите најпре за храном и одећом, и Царство Божије ће вам се само додати“ (Хегел; писмо Карлу Лудвиг фон Кнебелу, 1807). Милост мира У сваком случају, Христова смрт и васкрсење показују да егалитарно заједништво има космичке и есхатолшке димензије. Хришћанима је добро познато да за Цркву, као месијанску заједницу, узвраћање Божијег Богу, јесте евхаристијска пракса узвраћања творевине творцу као Христовог тела (принесеног на крсту) на основу његовог очовечења, смрти и васкрсења. У том светлу, сам Исус је дао цезарево цезару, поставши Он лично (генерички или саборни човек) крвави порез принесен слушкињи Сатане – свакој држави. Јер, јеванђеоски гледано, сва царства – све државе овога света су „ђавоље“, што Лукино Јеванђеље сажима у две реченице: „И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је“ (Лк 4, 5–6). Према томе, Христос је узвратио цезару цезарево: леш осуђеног, измученог, и разапетог човечанства – од сада мртвог свакој власти. и Божије Богу: Целог слободног Божијег човека – сваког човека, читаво човечанство, сва бића и космос. Свакако у историји овакво ослобођење је процес, месијански процес. Поставши првина овог процеса који је у Њему као Месији конститутивно довршен, Христос већ унапред представља „скок човечанства из царства нужности у царство слободе“ (Антидиринг) И почетак преокрета који се неће зауставити док све отуђене друштвене односе не револуционише у неотуђене, па ни тада, имајући у виду есхатолошки хоризонт космичке деалијенизације: „Постаде (отуђено) царство овога света (неотуђено) Царство Бога (Отк 11, 15). Ново вино у нове мехове Маркс у својим Филозофским забелешкама, ставља у уста персонификоване економије следећу команду: „све ваше морате учинити таквим да се може продати, тј., таквим да је корисно“ Дакле све – до самог људског тела и душе, треба да има сврху изван себе. Према томе, етика капитализма (заснована на разменској вредности) може се сажети у изокренути Кантов категорички императив: Поступај тако да човечанство у својој личности као и у личности сваког другог човека никада не употребљаваш у исто време као сврху него увек само као средство. Сва бића су „средства,“ тј. у последњој инстанци, новац као нумерички топос општег отуђења (а у нашем пословном језику „средства„су метонимијски израз за новац). Све је новац, баш како Павле, у крштењској фрази посланице Колошанима, каже за Христа да замењује све друштвене категорије које у њему умиру, па их у месијанској заједници више нема: „него је – уместо свега осталог – све у свему Христос“ (Кол 3,11). Чини се да је управо то тачка у којој је новац упоредив са Христом и отуђење у новцу са „отуђењем“ у Христу. Међутим, за разлику од новчаног облика комодификованих бића која будући роба имају своју тржишну цену, облик Христа (2 Кор 3, 18) бића чини непроцењиво „скупим“ у мери у којој је свети Дух у њима непроцењив (1Кор 6, 20)). Дакле „у Христу“ бића се не покоравају економским законима понуде и потражње (1Кор 7,23), пошто нису средства за тржишну размену, него су вредност у себи. То што бића у Христу (слично истинскима уметничким креацијама по Марксу) имају непроцењиву инхеренту вредност, тј. апсолутну вредност – вредност Апсолута, не значи да је ова вредност не-друштвена, јер и природа непроцењве „вредности“ апсолута/Бога није недруштвена, већ, по светом Васиљу Великом, природа Божија су Отац и Син и Свети Дух, дакле општење/заједница личности (природна заједница/κοινωνία φυσική), односно „друштво“. У Христу сва природа може бити такво неинструментално, безинтересно друштво које није подређено било каквој сврси изван себе, нити је отуђено у безлично средсво за нешто друго, већ је присно и лично. „Човек је – по Марксу – зоон политикон у најбуквалнијем смислу, не тек друштвена животиња, него животиња која може индивидуирати једино усред друштва“ (Карл Маркс, „Grundrisse“). Ако је тако, а хришћански концепт месијанске као онтолошке заједнице показује да јесте, онда квази-хришћанска, неолиберална флоскула: „не мењај друштво него себе!“ нема смисла, јер све што приписујемо јединки припада заједници у којој се она конституише. Тако је и сама „свест од почетка друштвени продукт и остаће тако све док постоји човек“ (Карл Маркс, Немачка идеологија). Зато промена свести – метаноиа, већ значи да се нешто мења на плану читаве природе. Таква промена природе набоље, замислива је уколико узмамо за истинуту шесту тезу о Фојербаху, према којој:„људска суштина није апстрактум који је својствен појединачном индивидууму, већ је у стварности она свеукупност друштвених односа“ (Карл Маркс, Тезе о Фојербаху), из чега следи да се променом друштвених односа мења и људска природа која је њихова свеукупност, и последично природа уопште. Свеукупност, пак, друштвених односа у капитализму се појављује у форми новца. У новцу као реалној апстракцији, отуђена је читава стварност – притом отуђење можемо мислити, али се са њим не можемо борити мимо његове истроијске форме (капитализма, феудализма, робовског рада) која је данас: неолиберални капитализам. За разлику од универзалног еквивалента новца, Христос није име за бићима страну апстракцију у којој би она била отуђена, већ за њих саме у месијанском процесу. А то је „онима које води Дух“ (Рим 8, 14) иманентни процес разотуђења у, такорећи, „бићу врсте“ (а „рећи да је човек биће врсте – по Марксу – исто је што и рећи како се човек уздиже изнад сопствене субјективне индивидуалности, да препознаје у себи објективну универзалност, и тако транцедира себе као коначно биће… и види се као универзално и зато слободно биће“ – Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Међутим, месијански процес није непрекинути хармонични континуум природе и историје, нити је револуција друштвена ентелехија. Револуционарни субјект и месијански каирос онемугућују конзистеност сваког система и подразумевају револуционарне прекиде на тачкама преласка из старог у ново, што је истовремено и борбена процесија ка новом „друштвеном човеку“ и победничка гозба у њему: Смрт старог и васкрсење у новом (Јн 12, 24; Рим 6, 6; 6, 8; 6, 11; 1Кор 15, 36; Кол 3, 3; Отк 21, 5 ). Радујте се са мном јер нађох драхму коју изгубих Апстраховање бића у новцу зрели научни Маркс у капиталу као и млади „хуманистички“ Маркс у Париском манускрипту, пореди са њиховом унивезализацијом у Христу, посматрајући оба процеса као отуђење у друго-бићу (Anderssein). Међутим, ова два процеса нису исто. Док капиталистичка организација света поништава сва лична својства сваког бића, сводећи све на њихов универзални еквивалент – новац који им одузима суштину тако да не постоје ни за себе ни за другог, већ једино за безлично друго капитала; универзализација у генеричком човеку, у саборној личности у Христу, афирмише универзалност у сингуларности сваког појединачног бића које постоји за себе колико постоји за друге – тако, вредност једне пронађене изгубљене драхме није мања од вредности преосталих девет, а једна изгубљена овца чак вреди више од преосталих деведесет девет. Овде сваки поједини члан скупа има „већу“ вредност од скупа, јер личности се не збрајају (Лк 15, 4–9). Речи младог Маркса о преображају природе у новом друштвеном човеку као да описују баш ово: „Људска суштина природе постоји тек за дружбеног човјека; јер тек овде она за њега постоји као веза с човеком, као његов опстанак за другога и опстанак другога за њега…Тек му је овде његов природни опстанак постао људским опстанком, и природа је за њега постала човеком… дакле, довршено суштинско јединство човјека с природом, истинско васкрсење природе, спроведени натурализам човека и спроведени хуманизам природе“ (Карл Маркс, Приватно власништво и комунизам 1844). Као што зрели Маркс није одбацуио своју младалачку визију, него ју је конкретизовао у историјском процесу еманципације у односу на стварне услове отуђења у капиталистичким односима производње; ни месијански универзализам не потире Марксову визију, него је, ако је веран себи, већ садржи али се њом не исцрпљује, превазилазећи је свекосмичким и есхатолошким хоризонтом своје наде. Ово међутим мора бити конкретизовано и у оном „овде и сада“ наше историјске егзистенције каква не сме остати индифернтна према класној борби као што то није био ни јевађеоски Христос – који није био задовољан тиме да се новац троши на милостињу сиромашнима, пре него на његово (револуционарно) месијанско дело које своју шансу/каирос има само у одређеном непоновљивом историјском часу (Мк 14,6 – 9), од чега ништа не може бити важније (Лк 10, 41- 42). Према Лукином јеванђељу, Месијина мајка, Богородица Марија, месијанско дело дефинише овако: „Збаци моћнике са престола и подиже понижене. Гладне испуни добрима а богаташе отпусти празне“ (Лк 1, 51–52). Маријина протесна песма која објављује наступајући месијански друштвени преокрет, кроз историју је била увек поново забрањивана: У Индији под Британском колонијалном управом, у Аргентини, у Гватемали, у Ел Салвадору, и широм света где год су је покрети за правду усвајали као своју. Добра вест је да је револуционисање свих димензија постојања у Христу постало могуће и да месијанска заједница може бити фронт отпора моћницима и богаташима, а слободна територија понижених и гладних који са Месијом већ једу победнички обед – док се не испуни у Царству Божијем (Лк 22, 16). А по речима Христа: „Време се испунило И Царство Божије се приближило“ Зато „Промените свест/μετανοειτε И верујте у добру вест/πιστευετε εν τω ευαγγελιω“ (Мк 1, 15) Александар Суботић Извор: Теологија.нет
  4. Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило. Митрополит ЦПЦ сматра да ће Српска православна црква покушати да великом преваром о угроженим српским светињама узнемире вјернике и распире међунационалну и међувјерску нетрпељивост, те да за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија. "Још од времена референдума о државној независности 2006. године Београдска патријаршија бодри великосрпску јавност ријечима:”Државе су пролазне, а црква је вјечна”, храбрећи их тако да устрају у борби за слом уставнога поретка. Да би обезбиједила ту врсту “вјечности” на црногорскоме простору, она је незаконито преписану црквену имовину с државе на њу огласила историјским власништвом и српским светињама. Подржана од званичнога Београда и Бањалуке, позива још и међународну јавност да стане у заштиту њених незаконитих и противуставних дјела, које ће санкционисати нови закон о слободи вјероисповијести. На темељу њега она ће изгубити ексклузивни статус који ужива у земљи, а Црногорска црква ће повратити домицилни са свим правним, духовним и материјалним консеквенцама, што и изазива бијес великосрпске јавности у земљи и ван ње", каже Михаило. Сматра како ће покушати да великом преваром о “угроженим српским светињама” које најављују да ће бранити “голим животима” око себе окупе масу и подстакну је да свој бијес усмјери против уставнога поретка и свих мислећих људи у земљи. "Довољно да се јавност узнемири и распири међунационална и међувјерска нетрпељивост у грађанству. Својим изјавама упереним против мањинских народа, усред Скупштине, ових дана такву политику демонстрирају политичари из великосрпске опозиције, који за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија", каже митрополит Михаило. Београдска патријаршија у Црној Гори незаконито је, додаје, стекла, односно, уписала у власништво, 12 квадратних километара црквене имовине, и већину од 60 манастира и од око 600 цркава. "Њима располаже, тумачи и користи се као властитим законитим власништвом. У томе има и потпору доброга дијела државне администације. А те цркве и манастири, у ствари су депозити црногорске традиције и културе, и самим тим су у темељима црногорскога идентитета. Зато је и важно, чак је овога тренутка најважније да се то питање власништва сакралне баштине што прије ријеши, и спријечи његова злоупотреба против црногорских националних и државних интереса", додаје митрополит ЦПЦ. Додаје какпо је окосница црногорске државе Црногорци и без њих она нема смисла, али ни без Црногорске православне цркве, која чини њену кичму. Не очекује да ће бити проблема приликом доказивања државнога власништва црквене имовине. "У катастарским документима црквена имовина је документована као државна. Јасно се ишчитава да је недавни упис дијела црквенога земљишта, цркава и манастира неоснован; нема доказа о посједовању те имовине прије 1996. године. Све остало је пропаганда којом се обичан свијет увјерава у супротно, с циљем да се око цетињске филијале Београдске патријаршије окупи маса и њоме изврши притисак на власти да из Закона о слободи вјероисповијести уклоне члан 62, који темељи правни основ за поновно узакоњење црквене имовине на црногорску државу", додоаје он. Митрополит ЦПЦ сматра како су вишегодишњим одлагањем усвајања Закона о слободи вјероисповијести и повраћаја незаконито преписане црквене имовине с државе на Српску цркву у државно власништво избјегавани грађански сукоби с могућим трагичним посљедицама. "То се бјелодано ишчитава из недавних јавних позива високих клиника Београдске патријаршије, на челу с Иринејем, који позива светосавско стадо да животима брани незаконито стечену црквену имовину. Али за разлику од свих претходних година, овога пута пред њима се испријечила самостална независна држава која је пред чланством у ЕУ, која је чланица НАТО-а, чиме је под високом заштитом европских сила, Америке и Алијансе, али која је и сама спремна да се заштити свим државним инструментима којима суверено влада. Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило.
  5. У име Оца, Сина и Светог Духа. На шта мислимо када кажемо верујем? Ова реч је постала толико слаба. Чешће реч веровати значи да прихватамо тврдњу на поверење, па опет са извесним оклевањем, са одређеним степеном неизвесности: Верујем да ће доћи, верујем да је у праву… Колико је другачија ова перцепција веровање од вере Аврамове или од вере коју Син Божији, поставши Син човечији, приказује човечанству. Дозволите нам да се задржимо за тренутак на Авраму кога у Старом Завету називају оцем свих верних. Провера његове вере је наступила недвосмислено и може нам послужити као наравоученије. Бог му је у старости обећао да ће добити сина и син се родио, растао је, а Господ је обећао да ће то дете бити први човек од непрегледног човечанства, неизмерног као зрнаца песка на обали, колико је звезда на небу. И одједном, дете је већ одрасло, и таман када су све наде изгледале да ће се испунити у њему, када је уследила радост ишчекивања, Господ је рекао реч: „Узми ово дете, Авраме, одведи га на високу планину и принеси Мени на дар жртву у крви“. А у овом случају се Божије искушавање не састоји у чињеници да је Аврам послушао јер је препознао глас Господа који му је наредио да напусти земљу и да оде у места које му је Господ открио – искушење је још јаче. Да ли ће веровати Божјем обећању или у Божју реч? Обећање би могло да се погрешно схвати, обећање би могло да се испуни на другачији начин. Он није знао. Само је засигурно знао да му се Господ поново обратио, а Аврам је имао поверење у Господа више него што је имао поверења у обећање које му је Господ дао. Оставио је Господу да пронађе решење за проблем који је њему самом био нерешив. И Господ је нашао решење.
  6. 22. Јануар 2018 Беседа Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија изговрена 20. јануара 2018. године у катедрали Госпе Велике у Дубровнику Будући да смо наш вечерашњи молитвени сусрет започели управо ријечју упућеном Богу, то јест молитвом, а настављамо га ријечју о Богу, односно бесједом, чини ми се важним да на овом мјесту изразим своје увјерење да ријеч о Богу – чија је суштина за нас недокучива и непојамна – превасходно треба да исходи из тишине, из ћутања, и да – исто тако – све нас који промишљамо и говоримо о њему одводи у тишину богопознања. Ако наша ријеч о Богу не извире из тишине и ћутања, а тишина и ћутање из спознаје о нашој немоћи да обухватимо тајну Божијег постојања, онда нас то с разлогом упућује на закључак да ми нисмо свјесни о коме говоримо. За мене лично овакав начин поимања и приступања бесједи или ријечи о Богу примаран је и незаобилазан и када је ријеч о Духу Светоме, чију суштину не можемо да искажемо, будући да она непрестано измиче језичком уобличењу, а самим тим и сваком логичном објашњењу и спознаји. Стога ћу се вечерас старати да вам назначену тему приближим на што једноставнији начин, настојећи да је растеретим, колико то буде могуће, понекад круте теолошке терминологије и језика. На самом почетку замолио бих вас да се присјетите тренутака када сте били у истинској људској невољи, у безизлазној ситуацији, када сте били потпуно немоћни да ријешите неки за вас круцијалан животни проблем. Ако вам је тада било толико тешко да нисте имали снаге да разговарате с људима, а камоли да се помолите Богу, ако сте у тим моментима једва имали снаге да дишете, ако сте усред сопствене невоље и муке били беспомоћни и напуштени од других људи, а ипак сте осјећали да је поред вас неко ко вас не да, ко вас воли, да ли сте се икада – након што бисте коначно угледали свјетлост на крају тунела и пошто би вам се поново вратила животна снага и способност говора – запитали ко је то био са вама када сте били сасвим изнемогли и посустали, ко вас није напуштао кадa сте били сасвим изгубљени и заборављени, ко се то заузео за вас вративши вас, у коначници, у живот? Будући хришћани, осјетићете и схватићете да је то био Бог, који се увијек и свагда заузима за све нас. И уистину, драги пријатељи, и вечерас, у овој пријатној атмосфери молитве и сусрета, али и у све дане нашега живота збива се јединствено чудо – чудо присуства Божијег. О чуду Божијег присуства могло би се, сигуран сам, рећи много тога, али ја сам, поводом поменуте теме, између осталог одлучио да подијелим са вама једно сасвим лично искуство. Наиме, још док сам био дијете, дешавало ми се да се затекнем сасвим сâм у кући, на пољу, у планини, у шуми… Дакле, потпуно и апсолутно сâм. И баш у таквим тренуцима увијек бих осјећао неко за мене необјашњиво присуство. У тим ситуацијама наметала би ми се, сама по себи, разна питања, али понајчешће сљедеће: ко је то био ту, поред мене, кад никога нисам могао да видим, односно када сам био сасвим сâм? Слично питање постављао сам себи и када је била у питању смрт мога оца, кога сам изгубио још као четворогодишњак, и чије сам присуство током читавог дјетињства снажно осјећао – поготово када бих остао сасвим сâм, у некој шетњи, рецимо. Увјерење да је отац ту, поред мене, и да ме посматра било је нарочито живо и јако када бих се нашао у оним граничним животним ситуацијама, док бих, на примјер, помишљао да урадим нешто лоше, неприлично. У једној таквој ситуацији друг ме је покушавао наговорити да направимо један дјечји несташлук, то јест да комшији украдемо јабуке. Када ми је саопштио свој наум, покушавајући и мене учинити дијелом његовим, упитао сам га шта би – да којим случајем сазна – на то рекао његов отац. „Како шта би рекао, па он је на путу и неће имати појма о свему овоме“, одговорио ми је зачуђено ме погледавши. Истог тренутка кроз главу ми је прострујала помисао: лако је њему, његов отац је на путу, а мој је код Бога и све види! Наравно, ту мисао нисам могао подијелити са својим другом, али сам се касније, одрастајући, настојао ослободити такве врсте односа с умрлим оцем. Међутим, живот ми је на много начина и даље показивао да то можда ипак нису биле само пука дјечја психолошка траума и уобразиља, проузроковане прераним губитком оца. Премда нисам био у стању да поуздано одговорим на питање о каквој се то појави заправо у овом случају радило, неки унутрашњи осјећај ми је говорио да све поменуто ипак некако долази од Бога. Како је вријеме одмицало, врло брзо сам се освједочио да су у мом животу, на сличан начин као и мој умрли отац, присутни и други људи, пријатељи или сродници по духу или тијелу, а који су, расути свуда по свијету, били физички веома удаљени од мене. Иако нико од њих није био ту, поред мене, – када бих, на примјер, увече затворио очи у монашкој келији манастира Тврдош или Острог – у трептају ока оприсутнио би се неко од њих и био ту са мном, у некој врсти разговора. Након таквих и сличних доживљаја, наметала су се, по природи ствари, питања попут ових: како се то заправо збивало и ко је то чинио? Све ово што сам вам управо испричао било је један од кључних разлога што сам, поставши свештенослужитељ, окупљеним вјерницима често говорио да је, у тренутку молитве, Христос Духом Светим ту, међу нама. На процесији кроз окупљене вјернике, носећи свете дарове, неријетко сам се питао да ли смо ми вјерни сабрани у цркви свјесни да је Бог са нама присутан у тим даровима. Временом сам се, служећи литургију Светог Василија Великог, почео преиспитивати да ли сам ја тај који њима може објаснити или указати на присуство Божије. Поред свих мојих поучавања и честих подсјећања на назначену чињеницу, било је подједнако важно да и они сами вјерују у то, да то истински осјете, иначе можда не би ни били ту – не би уопште долазили у цркву. Међутим, Бог се дотакао многих срцâ и они су пошли за њим и сада стоје ту и слушају ријечи молитве и сами се молећи. Апостол Павле, у посланици коју смо малочас прочитали, каже следеће: „Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: ’Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија’. А кад смо дјеца, и наследници смо, наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови, пошто с њим страдамо да се с њим и прославимo“ (Рим. 8, 14–18). Дакле, нашу вјеру и наду у обећање да смо синови и дјеца Божја – и не само у то – кријепи управо Дух Свети, који је свеприсутан. Уколико нас Дух Свети не би подизао и храбрио, наша нада би се угасила и урушила попут куле од карата. Свети апостол Павле ријечима ове посланице даје одговор не само на сва она питања која сам напријед поставио већ и на следећу нашу запитаност и недоумицу: ко је то ко нас тјеши и како то да и даље успијевамо опстајати у нади? Одговор на постављено питање је недвосмислен - Свети Дух је тај који отклања нашу немоћ, слабост и малодушност. И не само то, него ми доиста не бисмо умјели ваљано да се молимо уколико се сâм Дух не би заузимао за нас неизрецивим уздасима својим. Свети Дух пружа одговор и утјеху на молитву сиротих, убогих, понижених, грешних, свих нас. Све ово што вам управо говорим подстакло ме је да се присјетим и молитве своје мајке, коју је она изговарала у тешким часовима, а која је гласила: „Господе, ја сам проста и грешна и не знам да ти се замолим, али знам да ти знаш како ћеш ми помоћи“. И, заиста, Дух Свети, онај који прониче у срца наша, зна које су наше жеље и потребе и зна како да нам одговори и како да се заузме за њихово остварење. Служећи литургију Светог Василија Великог, добио сам још неколико одговора на већ помињана питања. Тако, рецимо, на питање ко и како оприсутњује Исуса Христа, чинећи да он током молитве буде ту, међу нама, писац наречене литургије одговара: „Да благовољењем доброте твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове, да их благослови и освети и покаже Тијелом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ И још додаје следеће, за нас веома важне ријечи: „Немој због мојих гријехова отклонити благослов Светог Духа Твога од Светих Дарова који су пред нама.“ Дух Свети је, дакле, тај који нам оприсутњује Христа. На другој пак страни, у оне дане када је Христос у људском тијелу походио овај свијет, догађале су се неријетко необичне ствари, каква је, рецимо, и та да су неки људи били у стању да познају Христа, док други то нису могли. Исто тако, једни те исти би га у једном тренутку били кадри препознати, а у другом не би. С тим у вези, једном приликом ми је један старији епископ испричао следећи свој доживљај: „Био сам“, вели он, „у Светој земљи и, током обиласка, дођем до оне смокве на коју се попео Закхеј да види Исуса. Кад тамо, поред те смокве, играју се нека дјеца. У тренутку помислим“, наставља своју причу старац, „замисли да си се на овом мјесту нашао прије 2000 година. Међу том дјецом могао је бити и мали Исус, а ти га можда уопште не би препознао!“ Неколико година је прошло од сусрета са епископом који ми повјерио своја размишљања о поменутом догађају, када сам се и ја сам обрео у Светој земљи. Видјевши том приликом жену - иначе обучену на источни начин - како држи мало дијете у наручју, сасвим изненадно дотакла ме је мисао како та жена - као скоро свака жена истовјетно обучена и с дјететом у наручју - подсјећа на Богородицу. Истог трена сам се присјетио старчеве приче помисливши да се врло лако могло догодити - да сам се којим случајем на том мјесту нашао у вријеме цара Ирода и чувеног пописа - да будем међу онима који би, када би им покуцала на врата једна породица из Назарета, одговорили: „Немамо за вас мјеста гдје бисте могли да преноћите.“ А онда сам се сјетио и множине других јеванђелских примјера, па и примјера из вечерашњег јеванђеља, када Христос пита ученике: „Ко ме се дотаче?“ А његови ученици му зачуђено одговорише: „Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко ме се дотаче?“ А он се онда осврну на ону која се дотакла његових хаљина с вјером, и она приступи, баци се пред ноге његове и каза му све по истини. И онда јој Христос рече: „Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ Поводом ријечи из јеванђеља по Марку на које сам вас управо подсјетио, на овом мјесту се питам - исто питање уједно упућујући и свима вама - ко је крвоточивој жени открио ко је Христос, и ко је њему казао оно што апостоли нису знали? Дубоко верујем да то није био нико други до Дух Свети! Дух (πνευμα), који је Сила и Дејство и који невидљиву силу Божију доноси међу нас - како каже један савремени теолог - на живот или на осуду. Тај Дух није дух човјечји, него Дух Божији, који обузима људе тихо, али снажно. Он није земаљски дух или некакав флуид, он није само необичан, необјашњив, натприродан, он је једноставно - сâм Бог. Он је једновремено и близак људима, ту је за њих и ту су увијек његова сила и дејство оживотворења човјека и свијета. Али човјек, будући да је само човјек, не може њиме располагати, не може га посједовати. Како би то уопште било могуће кад нас Сабор у Константинопољу већ у 4. вијеку јасно учи да је Дух Свети једнак Оцу и Сину и да се слави заједно са њима! Отуда се сматра људским безумљем мисао да у свом посједу можемо имати Бога, те да можемо загосподарити Духом Светим. Јер Дух је Бог, и дише и креће се гдје хоће! Чини ми се да Црква широм свијета има једну врсту неспоразума па и проблема управо са људима који тврде да посједују Духа. Када би нам неко казао како „поседује“ Духа Светога, то би било једнако томе као да нам је рекао: „ја сам Бог или ја сам Исус Христос.“ Зар не бисмо тога ко је то изрекао сматрали лудим? С друге стране пак, као што се маса тискала око Исуса и била веома близу њега, тако је и Дух Свети близу нас. Уколико смо отворени за њега, он је присутан у нама и међу нама, дакле - он куца на врата срцâ наших. Он није дух који поробљава, него Дух који ослобађа. Насупрот разним назовихаризматицима и њиховим слијепим следбеницима, и на Истоку и на Западу, требало би да вјерујемо у Светога Духа Бога, Духа Божјег, Духа Исуса Христа. Исто тако требало би да будемо непрестано свјесни да он није људски дух, дух времена, дух који се на било који начин може посједовати или којим се како било може управљати. Он дише и креће се, понављам, гдје, и када, и како он сâм хоће. Отуда су сањарења поменутих харизматика о посједовању Духа Светога увијек једнака лудилу и прелести заблудјелог ума, који својата Духа Светога - Духа слободе, да би на основу тога могао поучавати и, што је још опасније - овладавати душама људи око себе учвршћујући их у фанатизму и лажној сигурности, а за себе извлачећи неку корист. А како такви лажни духовници и не би били самоувјерени када су, у свом незнању, убијеђени да посједују такве моћи? Стога је од необичне важности да освијестимо у нама самима чињеницу да нико од нас, драги хришћани, био то бискуп, професор или побожни вјерник, не може посједовати Духа. Али, насупрот томе, свако може примити Духа, као бесплатан и незаслужен дар Божији, може живјети по Духу, следовати му и служити и то с непорецивим осјећајем његове присутности. То је један од разлога што нипошто не смијемо заборавити ријечи Христове које кажу: нећу вас оставити сироте, саме, уцвијељене. Послаћу вам Духа Утјешитеља, Духа истине, Духа Животодавца. Управо због свега овога што сам до овога тренутка изрекао, примити Духа и молити се у Духу значи отворити душу и срце за Бога и за Христа ради нас распетога. Ако се тако отворимо, онда ће нас походити Дух Свети за кога нам Павле открива: „Гдје је Дух Господњи, ондје је слобода!“ Тада ћемо, баш као Мојсијева сестра, моћи слободно сједјети на обалама мора и, ослобођени од фараона овога свијета, радосно узвикнути: „Запјевајте Господу, јер се славно прославио!“ Да кажем још и ово, драги пријатељи: ми потребујемо Духа Светога да бисмо се ослободили болести баш као крвоточива жена и да бисмо се избавили од смрти баш као Јаирова кћер, а гдје је ту још множина других примјера? Усуђујем се на крају рећи да слабо вјерујем у људе и у све оне системе које су они осмислили, ма како се ти системи звали. Али зато чврсто и непоколебљиво вјерујем да Дух Свети може бити у људима и међу људима. Не сматрам себе маловјерним зато што своје повјерење не полажем у људе, него вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога. И њему се, у коначници ове бесједе, молим ријечима Светог Василија Великог: „Господе, благослови благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу црквама; угаси непријатељства међу народима, силом Духа Твога Светога.“ Амин! Извор: Епархија захумско-херцеговачка
  7. У суботу, 20. јануара у 19 часова, у дубровачкој катедрали Госпе Велике, одржана је, у оквиру „молитвене осмине” (тј. осам молитвених дана: од 18. до 25. јануара), традиционална молитва за јединство хришћана. Молитву је предводио дубровачки бискуп монс. Мате Узинић, а присуствовао јој је епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије, као и већи број православних и римокатоличких свештеника, уз мноштво вјерног народа из обје цркве. Ово је седми пут да се екуменска молитва уз судјеловање православних и католика моли у Дубровнику (већ је одржана у Сарајеву, а одржава се и у Загребу и многим другим мјестима код нас и у свијету). Важно је и напоменути да није ријеч о миси него о молитви чији је текст сваке године плод заједничког договора комисија двају цркава, који се потом дистрибуира свим црквама по свијету. Како је то већ уобичајено, када је молитва у католичкој цркви, бесједи православни епископ, а када се молитва одржава у православној цркви онда бесједи католички бискуп. Ове године је, дакле, бесједио епископ Григорије чију бесједу доносимо у наставку. 22. Јануар 2018 Беседа Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија изговрена 20. јануара 2018. године у катедрали Госпе Велике у Дубровнику Будући да смо наш вечерашњи молитвени сусрет започели управо ријечју упућеном Богу, то јест молитвом, а настављамо га ријечју о Богу, односно бесједом, чини ми се важним да на овом мјесту изразим своје увјерење да ријеч о Богу – чија је суштина за нас недокучива и непојамна – превасходно треба да исходи из тишине, из ћутања, и да – исто тако – све нас који промишљамо и говоримо о њему одводи у тишину богопознања. Ако наша ријеч о Богу не извире из тишине и ћутања, а тишина и ћутање из спознаје о нашој немоћи да обухватимо тајну Божијег постојања, онда нас то с разлогом упућује на закључак да ми нисмо свјесни о коме говоримо. За мене лично овакав начин поимања и приступања бесједи или ријечи о Богу примаран је и незаобилазан и када је ријеч о Духу Светоме, чију суштину не можемо да искажемо, будући да она непрестано измиче језичком уобличењу, а самим тим и сваком логичном објашњењу и спознаји. Стога ћу се вечерас старати да вам назначену тему приближим на што једноставнији начин, настојећи да је растеретим, колико то буде могуће, понекад круте теолошке терминологије и језика. На самом почетку замолио бих вас да се присјетите тренутака када сте били у истинској људској невољи, у безизлазној ситуацији, када сте били потпуно немоћни да ријешите неки за вас круцијалан животни проблем. Ако вам је тада било толико тешко да нисте имали снаге да разговарате с људима, а камоли да се помолите Богу, ако сте у тим моментима једва имали снаге да дишете, ако сте усред сопствене невоље и муке били беспомоћни и напуштени од других људи, а ипак сте осјећали да је поред вас неко ко вас не да, ко вас воли, да ли сте се икада – након што бисте коначно угледали свјетлост на крају тунела и пошто би вам се поново вратила животна снага и способност говора – запитали ко је то био са вама када сте били сасвим изнемогли и посустали, ко вас није напуштао кадa сте били сасвим изгубљени и заборављени, ко се то заузео за вас вративши вас, у коначници, у живот? Будући хришћани, осјетићете и схватићете да је то био Бог, који се увијек и свагда заузима за све нас. И уистину, драги пријатељи, и вечерас, у овој пријатној атмосфери молитве и сусрета, али и у све дане нашега живота збива се јединствено чудо – чудо присуства Божијег. О чуду Божијег присуства могло би се, сигуран сам, рећи много тога, али ја сам, поводом поменуте теме, између осталог одлучио да подијелим са вама једно сасвим лично искуство. Наиме, још док сам био дијете, дешавало ми се да се затекнем сасвим сâм у кући, на пољу, у планини, у шуми… Дакле, потпуно и апсолутно сâм. И баш у таквим тренуцима увијек бих осјећао неко за мене необјашњиво присуство. У тим ситуацијама наметала би ми се, сама по себи, разна питања, али понајчешће сљедеће: ко је то био ту, поред мене, кад никога нисам могао да видим, односно када сам био сасвим сâм? Слично питање постављао сам себи и када је била у питању смрт мога оца, кога сам изгубио још као четворогодишњак, и чије сам присуство током читавог дјетињства снажно осјећао – поготово када бих остао сасвим сâм, у некој шетњи, рецимо. Увјерење да је отац ту, поред мене, и да ме посматра било је нарочито живо и јако када бих се нашао у оним граничним животним ситуацијама, док бих, на примјер, помишљао да урадим нешто лоше, неприлично. У једној таквој ситуацији друг ме је покушавао наговорити да направимо један дјечји несташлук, то јест да комшији украдемо јабуке. Када ми је саопштио свој наум, покушавајући и мене учинити дијелом његовим, упитао сам га шта би – да којим случајем сазна – на то рекао његов отац. „Како шта би рекао, па он је на путу и неће имати појма о свему овоме“, одговорио ми је зачуђено ме погледавши. Истог тренутка кроз главу ми је прострујала помисао: лако је њему, његов отац је на путу, а мој је код Бога и све види! Наравно, ту мисао нисам могао подијелити са својим другом, али сам се касније, одрастајући, настојао ослободити такве врсте односа с умрлим оцем. Међутим, живот ми је на много начина и даље показивао да то можда ипак нису биле само пука дјечја психолошка траума и уобразиља, проузроковане прераним губитком оца. Премда нисам био у стању да поуздано одговорим на питање о каквој се то појави заправо у овом случају радило, неки унутрашњи осјећај ми је говорио да све поменуто ипак некако долази од Бога. Како је вријеме одмицало, врло брзо сам се освједочио да су у мом животу, на сличан начин као и мој умрли отац, присутни и други људи, пријатељи или сродници по духу или тијелу, а који су, расути свуда по свијету, били физички веома удаљени од мене. Иако нико од њих није био ту, поред мене, – када бих, на примјер, увече затворио очи у монашкој келији манастира Тврдош или Острог – у трептају ока оприсутнио би се неко од њих и био ту са мном, у некој врсти разговора. Након таквих и сличних доживљаја, наметала су се, по природи ствари, питања попут ових: како се то заправо збивало и ко је то чинио? Све ово што сам вам управо испричао било је један од кључних разлога што сам, поставши свештенослужитељ, окупљеним вјерницима често говорио да је, у тренутку молитве, Христос Духом Светим ту, међу нама. На процесији кроз окупљене вјернике, носећи свете дарове, неријетко сам се питао да ли смо ми вјерни сабрани у цркви свјесни да је Бог са нама присутан у тим даровима. Временом сам се, служећи литургију Светог Василија Великог, почео преиспитивати да ли сам ја тај који њима може објаснити или указати на присуство Божије. Поред свих мојих поучавања и честих подсјећања на назначену чињеницу, било је подједнако важно да и они сами вјерују у то, да то истински осјете, иначе можда не би ни били ту – не би уопште долазили у цркву. Међутим, Бог се дотакао многих срцâ и они су пошли за њим и сада стоје ту и слушају ријечи молитве и сами се молећи. Апостол Павле, у посланици коју смо малочас прочитали, каже следеће: „Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: ’Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија’. А кад смо дјеца, и наследници смо, наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови, пошто с њим страдамо да се с њим и прославимo“ (Рим. 8, 14–18). Дакле, нашу вјеру и наду у обећање да смо синови и дјеца Божја – и не само у то – кријепи управо Дух Свети, који је свеприсутан. Уколико нас Дух Свети не би подизао и храбрио, наша нада би се угасила и урушила попут куле од карата. Свети апостол Павле ријечима ове посланице даје одговор не само на сва она питања која сам напријед поставио већ и на следећу нашу запитаност и недоумицу: ко је то ко нас тјеши и како то да и даље успијевамо опстајати у нади? Одговор на постављено питање је недвосмислен - Свети Дух је тај који отклања нашу немоћ, слабост и малодушност. И не само то, него ми доиста не бисмо умјели ваљано да се молимо уколико се сâм Дух не би заузимао за нас неизрецивим уздасима својим. Свети Дух пружа одговор и утјеху на молитву сиротих, убогих, понижених, грешних, свих нас. Све ово што вам управо говорим подстакло ме је да се присјетим и молитве своје мајке, коју је она изговарала у тешким часовима, а која је гласила: „Господе, ја сам проста и грешна и не знам да ти се замолим, али знам да ти знаш како ћеш ми помоћи“. И, заиста, Дух Свети, онај који прониче у срца наша, зна које су наше жеље и потребе и зна како да нам одговори и како да се заузме за њихово остварење. Служећи литургију Светог Василија Великог, добио сам још неколико одговора на већ помињана питања. Тако, рецимо, на питање ко и како оприсутњује Исуса Христа, чинећи да он током молитве буде ту, међу нама, писац наречене литургије одговара: „Да благовољењем доброте твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове, да их благослови и освети и покаже Тијелом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ И још додаје следеће, за нас веома важне ријечи: „Немој због мојих гријехова отклонити благослов Светог Духа Твога од Светих Дарова који су пред нама.“ Дух Свети је, дакле, тај који нам оприсутњује Христа. На другој пак страни, у оне дане када је Христос у људском тијелу походио овај свијет, догађале су се неријетко необичне ствари, каква је, рецимо, и та да су неки људи били у стању да познају Христа, док други то нису могли. Исто тако, једни те исти би га у једном тренутку били кадри препознати, а у другом не би. С тим у вези, једном приликом ми је један старији епископ испричао следећи свој доживљај: „Био сам“, вели он, „у Светој земљи и, током обиласка, дођем до оне смокве на коју се попео Закхеј да види Исуса. Кад тамо, поред те смокве, играју се нека дјеца. У тренутку помислим“, наставља своју причу старац, „замисли да си се на овом мјесту нашао прије 2000 година. Међу том дјецом могао је бити и мали Исус, а ти га можда уопште не би препознао!“ Неколико година је прошло од сусрета са епископом који ми повјерио своја размишљања о поменутом догађају, када сам се и ја сам обрео у Светој земљи. Видјевши том приликом жену - иначе обучену на источни начин - како држи мало дијете у наручју, сасвим изненадно дотакла ме је мисао како та жена - као скоро свака жена истовјетно обучена и с дјететом у наручју - подсјећа на Богородицу. Истог трена сам се присјетио старчеве приче помисливши да се врло лако могло догодити - да сам се којим случајем на том мјесту нашао у вријеме цара Ирода и чувеног пописа - да будем међу онима који би, када би им покуцала на врата једна породица из Назарета, одговорили: „Немамо за вас мјеста гдје бисте могли да преноћите.“ А онда сам се сјетио и множине других јеванђелских примјера, па и примјера из вечерашњег јеванђеља, када Христос пита ученике: „Ко ме се дотаче?“ А његови ученици му зачуђено одговорише: „Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко ме се дотаче?“ А он се онда осврну на ону која се дотакла његових хаљина с вјером, и она приступи, баци се пред ноге његове и каза му све по истини. И онда јој Христос рече: „Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ Поводом ријечи из јеванђеља по Марку на које сам вас управо подсјетио, на овом мјесту се питам - исто питање уједно упућујући и свима вама - ко је крвоточивој жени открио ко је Христос, и ко је њему казао оно што апостоли нису знали? Дубоко верујем да то није био нико други до Дух Свети! Дух (πνευμα), који је Сила и Дејство и који невидљиву силу Божију доноси међу нас - како каже један савремени теолог - на живот или на осуду. Тај Дух није дух човјечји, него Дух Божији, који обузима људе тихо, али снажно. Он није земаљски дух или некакав флуид, он није само необичан, необјашњив, натприродан, он је једноставно - сâм Бог. Он је једновремено и близак људима, ту је за њих и ту су увијек његова сила и дејство оживотворења човјека и свијета. Али човјек, будући да је само човјек, не може њиме располагати, не може га посједовати. Како би то уопште било могуће кад нас Сабор у Константинопољу већ у 4. вијеку јасно учи да је Дух Свети једнак Оцу и Сину и да се слави заједно са њима! Отуда се сматра људским безумљем мисао да у свом посједу можемо имати Бога, те да можемо загосподарити Духом Светим. Јер Дух је Бог, и дише и креће се гдје хоће! Чини ми се да Црква широм свијета има једну врсту неспоразума па и проблема управо са људима који тврде да посједују Духа. Када би нам неко казао како „поседује“ Духа Светога, то би било једнако томе као да нам је рекао: „ја сам Бог или ја сам Исус Христос.“ Зар не бисмо тога ко је то изрекао сматрали лудим? С друге стране пак, као што се маса тискала око Исуса и била веома близу њега, тако је и Дух Свети близу нас. Уколико смо отворени за њега, он је присутан у нама и међу нама, дакле - он куца на врата срцâ наших. Он није дух који поробљава, него Дух који ослобађа. Насупрот разним назовихаризматицима и њиховим слијепим следбеницима, и на Истоку и на Западу, требало би да вјерујемо у Светога Духа Бога, Духа Божјег, Духа Исуса Христа. Исто тако требало би да будемо непрестано свјесни да он није људски дух, дух времена, дух који се на било који начин може посједовати или којим се како било може управљати. Он дише и креће се, понављам, гдје, и када, и како он сâм хоће. Отуда су сањарења поменутих харизматика о посједовању Духа Светога увијек једнака лудилу и прелести заблудјелог ума, који својата Духа Светога - Духа слободе, да би на основу тога могао поучавати и, што је још опасније - овладавати душама људи око себе учвршћујући их у фанатизму и лажној сигурности, а за себе извлачећи неку корист. А како такви лажни духовници и не би били самоувјерени када су, у свом незнању, убијеђени да посједују такве моћи? Стога је од необичне важности да освијестимо у нама самима чињеницу да нико од нас, драги хришћани, био то бискуп, професор или побожни вјерник, не може посједовати Духа. Али, насупрот томе, свако може примити Духа, као бесплатан и незаслужен дар Божији, може живјети по Духу, следовати му и служити и то с непорецивим осјећајем његове присутности. То је један од разлога што нипошто не смијемо заборавити ријечи Христове које кажу: нећу вас оставити сироте, саме, уцвијељене. Послаћу вам Духа Утјешитеља, Духа истине, Духа Животодавца. Управо због свега овога што сам до овога тренутка изрекао, примити Духа и молити се у Духу значи отворити душу и срце за Бога и за Христа ради нас распетога. Ако се тако отворимо, онда ће нас походити Дух Свети за кога нам Павле открива: „Гдје је Дух Господњи, ондје је слобода!“ Тада ћемо, баш као Мојсијева сестра, моћи слободно сједјети на обалама мора и, ослобођени од фараона овога свијета, радосно узвикнути: „Запјевајте Господу, јер се славно прославио!“ Да кажем још и ово, драги пријатељи: ми потребујемо Духа Светога да бисмо се ослободили болести баш као крвоточива жена и да бисмо се избавили од смрти баш као Јаирова кћер, а гдје је ту још множина других примјера? Усуђујем се на крају рећи да слабо вјерујем у људе и у све оне системе које су они осмислили, ма како се ти системи звали. Али зато чврсто и непоколебљиво вјерујем да Дух Свети може бити у људима и међу људима. Не сматрам себе маловјерним зато што своје повјерење не полажем у људе, него вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога. И њему се, у коначници ове бесједе, молим ријечима Светог Василија Великог: „Господе, благослови благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу црквама; угаси непријатељства међу народима, силом Духа Твога Светога.“ Амин! Извор: Епархија захумско-херцеговачка View full Странице
  8. Патријарх: Верујем да Вучић о Космету мисли исто што и народ (Фото) Владимир Митрић | 16. септембар 2017. 22:02 Поглавар СПЦ патријарх Иринеј, за “Новости”, о најави дијалога. Уздамо се и у Русе да ће нам помоћи да вратимо наше Патријарх Иринеј на свечаности код Лознице Фото: В. М. ВЕРУЈЕМ да оно што мисле Црква и народ мисли и наш председник. Изјавио је ово у суботу, ексклузивно за “Новости”, патријарх српски Иринеј, одговарајући, током прославе седам векова манастира Троноша, на питање шта мисли о унутрашњем дијалогу о решењу косовског питања. Поглавар Српске православне цркве каже и да се уздамо у Русију да ће нам помоћи да сачувамо оно што је увек наше било. - Наша трагедија и наш проблем јесте то што се народ није вратио. Прво решење и највећи задатак јесте вратити што већи број људи прогнаних с Косова и Метохије - рекао је патријарх Иринеј. У проповеди после свете архијерејске литургије поводом седам векова Троноше, манастира код Лознице, задужбине Немањића, и канонизације некадашњег архимандрита ове богомоље Стефана Јовановића, патријарх Иринеј је нагласио: - Никада нисмо, чини ми се, толико страдали као у нашем времену, почевши од стратишта у Јасеновцу и Јадовну из прошлог рата, па све до Косова и преко Косова, где смо својом крвљу и својим костима цементирали ову земљу. - И данас патимо и страдамо, али је наша велика нада у име Божје да нас неће оставити под условом да ми не оставимо Господа - подвукао је поглавар СПЦ. Манастир Троноша, задужбина Немањића Патријарх је нагласио да Господ неће оставити ни наше мученичко Косово. - Неће Господ оставити ту највећу светињу, заливену сву крвљу светомученика у толиким светима и светињама - рекао је српски патријарх. - Неће Господ дозволити да падну у руке некрста, који све чини да руши и пали, и не зна шта је историја и духовно наслеђe. Таквом народу таква блага не могу бити дата на чување. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:686187-Патријарх-Верујем-да-Вучић-о-Космету-мисли-исто-што-и-народ-Фото Михајловић: Очекујем од СПЦ да не врши притисак на Вучића недеља, 17. сеп 2017, 11:09 -> 11:31 Извор: Танјуг Потпредседница Владе Зорана Михајловић изјавила ја да очекује да Српска православна црква буде партнер током унутрашњег дијалога о Косову, као и да пре почетка разговора не врши притисак на председника Србије Александра Вучића. Зорана Михајловић је изразила очекивање да ће нова фаза дијалога о Косову, током које ће председник Вучић разговарати са свим најзначајнијим институцијама и појединцима, донети једну нову политику, наводи се у саопштењу Кабинета потпредседнице Владе. Зорана Михајловић (архивска фотографија) "У тим разговорима очекујем да ће Српска православна црква, као вековни чувар нашег народа и културе на Косову, бити добар партнер и да ће својим утицајем истински помоћи у успостављању нове врсте дијалога између Срба и Албанаца. Очекујем и да не врше притисак пре почетка разговора о Косову на председника Србије Александра Вучића", истиче се у саопштењу. Михајловићева је додала да су све досадашње политике довеле до тога да је Косово све даље од Србије. "Зато нам је потребна нова, мудра и рационална политика коју ће спроводити председник Србије Александар Вучић и Влада Србије", истакла је Михајловићева. У саопштењу се напомиње да је Србији потребна нова политика која за циљ има бољи живот наших сународника на Косову, политику заштите наше културне и верске баштине, очување економских интереса и помирења са албанским народом. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2872866/mihajlovic-ocekujem-od-spc-da-ne-vrsi-pritisak-na-vucica.html
  9. Патријарх: Верујем да Вучић о Космету мисли исто што и народ (Фото) Владимир Митрић | 16. септембар 2017. 22:02 Поглавар СПЦ патријарх Иринеј, за “Новости”, о најави дијалога. Уздамо се и у Русе да ће нам помоћи да вратимо наше Патријарх Иринеј на свечаности код Лознице Фото: В. М. ВЕРУЈЕМ да оно што мисле Црква и народ мисли и наш председник. Изјавио је ово у суботу, ексклузивно за “Новости”, патријарх српски Иринеј, одговарајући, током прославе седам векова манастира Троноша, на питање шта мисли о унутрашњем дијалогу о решењу косовског питања. Поглавар Српске православне цркве каже и да се уздамо у Русију да ће нам помоћи да сачувамо оно што је увек наше било. - Наша трагедија и наш проблем јесте то што се народ није вратио. Прво решење и највећи задатак јесте вратити што већи број људи прогнаних с Косова и Метохије - рекао је патријарх Иринеј. У проповеди после свете архијерејске литургије поводом седам векова Троноше, манастира код Лознице, задужбине Немањића, и канонизације некадашњег архимандрита ове богомоље Стефана Јовановића, патријарх Иринеј је нагласио: - Никада нисмо, чини ми се, толико страдали као у нашем времену, почевши од стратишта у Јасеновцу и Јадовну из прошлог рата, па све до Косова и преко Косова, где смо својом крвљу и својим костима цементирали ову земљу. - И данас патимо и страдамо, али је наша велика нада у име Божје да нас неће оставити под условом да ми не оставимо Господа - подвукао је поглавар СПЦ. Манастир Троноша, задужбина Немањића Патријарх је нагласио да Господ неће оставити ни наше мученичко Косово. - Неће Господ оставити ту највећу светињу, заливену сву крвљу светомученика у толиким светима и светињама - рекао је српски патријарх. - Неће Господ дозволити да падну у руке некрста, који све чини да руши и пали, и не зна шта је историја и духовно наслеђe. Таквом народу таква блага не могу бити дата на чување. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:686187-Патријарх-Верујем-да-Вучић-о-Космету-мисли-исто-што-и-народ-Фото Михајловић: Очекујем од СПЦ да не врши притисак на Вучића недеља, 17. сеп 2017, 11:09 -> 11:31 Извор: Танјуг Потпредседница Владе Зорана Михајловић изјавила ја да очекује да Српска православна црква буде партнер током унутрашњег дијалога о Косову, као и да пре почетка разговора не врши притисак на председника Србије Александра Вучића. Зорана Михајловић је изразила очекивање да ће нова фаза дијалога о Косову, током које ће председник Вучић разговарати са свим најзначајнијим институцијама и појединцима, донети једну нову политику, наводи се у саопштењу Кабинета потпредседнице Владе. Зорана Михајловић (архивска фотографија) "У тим разговорима очекујем да ће Српска православна црква, као вековни чувар нашег народа и културе на Косову, бити добар партнер и да ће својим утицајем истински помоћи у успостављању нове врсте дијалога између Срба и Албанаца. Очекујем и да не врше притисак пре почетка разговора о Косову на председника Србије Александра Вучића", истиче се у саопштењу. Михајловићева је додала да су све досадашње политике довеле до тога да је Косово све даље од Србије. "Зато нам је потребна нова, мудра и рационална политика коју ће спроводити председник Србије Александар Вучић и Влада Србије", истакла је Михајловићева. У саопштењу се напомиње да је Србији потребна нова политика која за циљ има бољи живот наших сународника на Косову, политику заштите наше културне и верске баштине, очување економских интереса и помирења са албанским народом. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2872866/mihajlovic-ocekujem-od-spc-da-ne-vrsi-pritisak-na-vucica.html View full Странице
  10. Version 1.0.0

    15 downloads

    Јован Дучић

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...