Претражи Живе Речи Утехе

Поред заједничког саопштења Епископског савјета СПЦ и Владе Црне Горе у вези са данашњим састанком, а осјећајући одговорност пред народом који молитвено и достојанствено брани своје светиње, образ и част Црне Горе, саопштавамо да ни на који начин нису престали разлози због којих скоро два мјесеца је стотине хиљада људи на улицама црногорских градова и шире. Поздрављајући напоре да се кроз стручан дијалог покуша доћи до решења, настављамо нашу борбу још усрдније и бројније до коначне промјене дискриминаторних и неуставних одредби закона усмјерених против Православне цркве у Црној Гори. Благодаримо народу на вјери, стрпљењу и упорности и молимо све да наставимо са нашим литијама задржавајући њихов молитвени, хришћански и благословени дух лишен свих страначких, политичких и националних разлика. Не дамо светиње! Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

ПАСТИРСКА ПОРУКА СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ БОГОСПАСАВАНЕ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ Као и много пута у вишевековној историји, наша Црква са својим верним народом на мученичком Косову и Метохији пролази тешке и судбоносне дане. Угледајући се на наше претке који су остајали и опстајали, као своји на своме, и поред свих тешкоћа и невоља, уздајући се највише у Бога и правду Његову, и ми у овом нашем времену, остављени на ветрометини интереса моћника овога света, прибегавамо Господу Спаситељу и Мајци Божијој са молитвом да спасу и сачувају верно стадо, децу Светог Саве, на заветним просторима светолазаревског Косова и Метохије. Еванђеље нас учи да дајемо све од себе, што до нас стоји, али да ипак са вером и надом препустимо Господу сваку бригу за сутра, јер су нам „и власи на глави изборојане“ (Лк 12.7). Зато, као архијереј са пастирском одговорношћу за свој народ и наше светиње, позивамo све наше свештенике, монахе и вернике да у овим тешким данима који су пред нама, сви заједно молитвом и постом, дамо свој допринос очувању живе Цркве на простору наше Епархије. На тај начин ће Бог највише моћи да нам помогне, јер Божија љубав несметано дела тамо где су молитвом и постом срца отворена за Њега. Наш, вечног спомена достојни, блаженопочивши Патријарх Павле често је у тешким тренуцима позивао народ на пост и молитву, да би нас Бог сачувао тамо где смо били у опасности. Стога, архипастирски позивамо свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) ове године сви по својим моћима строго посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“ (приложен у ПДФ верзији) Српска Православна Црква остаје верно са својим народом на Косову и Метохији без обзира шта нам моћници овога света пресуде, знајући добро да је последња увек правда Божија и да они који се одричу светолазаревског наслеђа ради пролазних интереса лако могу да дођу под тешки терет осуде и клетве Светога Кнеза Лазара. Ми живимо у овом свету, али нисмо од овога света и за нас Косово и Метохија није нешто што нам неко може отети, ако га се сами не одрекнемо. Косово и Метохија су за наш верни народ синоним свега што су нам оставили наши свети преци, онога што нас на светској ветрометини чини децом Светог Саве, и зато ће оно за нас остати наше све док буде и последњег Србина који у свом срцу носи овај многоцени бисер који нам је од Господа дат преко наших предака. Ваш молитвеник пред Господом Епископ Теодосије .............................................................. Епископ Теодосије ће лично служити Молебан за Косово и Метохију према следећем распореду, након вечерњег богослужења које почиње у 17.00 часова: -Понедељак 6. августа, у саборном храму Св. Великомученика Димитрија у Косовској Митровици -Уторак 7. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Грачаници -Среда 8. августа, у храму Св. Архангела Гаврила у манастиру Драганац -Четвртак 9. августа, у храму Св. Николаја Чудотворца у Штрпцу -Петак 10. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у Ораховцу Епархија позива верни народ да се у што већем броју сабере на молебни канон. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана. View full Странице

Прича о верном сину Почела је слављеничка гозба због повратка блудног сина који се покајао. Док је весеље трајало, старији син негодује, сматрајући неправдом да отац, како делује, већу милост показује млађем, блудном сину, којег ни не жели да ослови својим братом. Отац објашњава верном сину: „Ти си свагда са мном и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се.” (Лк.15, 32-33) Прича се тим очевим одговором завршава. Ако би допустили машти да прича иде даље, можемо се питати шта би било кад би старији син наставио да буде љут на показано очево милосрђе и љут на свог грешног брата. Можда би остао на имању и презирао и оца и брата. Можда би у свом гневу отишао од очеве куће. И верни, старији син, заменио би улогу и постао у својој љубомори и гневу – блудни син. Он не мора нужно да буде блудан, довољно је да оде од оца, да не призна Његову вољу, и – његов мир је заувек нестао и смрт је неизбежна. Јер, као што знамо, отац у овој причи је – Бог. И данас постоје старији и млађи синови Божији. Једни траће живот на скупе изласке, промискуитетан живот, скупу, маркирану одећу, кола, направе, престиж међу «пријатељима», алкохол или дрогу, и за те циљеве се боре свим својим силама, некад и не бирајући начине. И пре или касније, схвате да су несрећни. Можда се обрате Богу, можда не. То је до њих, (то јест – до нас, јер сви смо ми често блудни синови). Други остају верни доброти и љубави, остају послушна деца свог небеског Оца. Међутим, некад им може деловати као да то животу и није важно. Невоље, напор, беспарица, болест, усамљеност, све то може снаћи данашњег хришћанина који се често наљути и завапи Оцу: „Увек сам Ти био веран, а ти ми не дајеш миран дан. Нема дана да зној не пада са мог чела, и бол да ми не погоди душу. Радим, трудим се, служим Ти, волим Те, а ова Твоја друга деца, јуче су ушла у цркву, а данас је мир наступио у њиховим животима. И ова твоја трећа деца, и даље живе блудно и напредују. Господаре над нама и живе у благостању. Па макар се и променили, не верујем им. Не радујем се њиховом успеху, нити желим да их видим у Рају. Припреми им пакао, удаљи их од мене, јер ја не улазим на весеље где ће ниткови сести на почасно место.” Бог поручује: „Све Моје јесте твоје. Невоља коју трпиш је сведочанство твоје велике љубави. Ја њу видим. Ја њу схватам. Ја ни на један трен нисам одступио од тебе. Ти већ сада јеси у рају који ти је обећан, јер си са Мном. Сваки блуд, и сваки бег од Мене, неумитно води у несрећу, пропаст и глад. То се не деси одмах, али блуд односи моју децу у очај сигурно као што мртог носе у његов гроб. Али ти им не прижељкуј пад, сине. Не радуј се њиховој смрти. Какав је то човек који жели да му брат посрне, или каква се то особа гневи на туђу љубав? Не гневи се што волим сву своју децу. Ја сам Родитељ. Из Моје су материце изашли пре него што су се ритнули у мајчиној утроби. Ниједна мајка неће презрети своје дете, макар било подлац и убица. Не љути се на браћу и сестре који су се вратили у моје наручје, који су одлучили да воле и понесу крст који им је припремљен. Не износи у свом срце ваге и метре, не мери тежину и величину туђег крста, јер их нећеш ти васкрснути кад умру! И не пиши на таблицама њихову кривицу, јер онда ниси ништа бољи од оних који су твог Брата и твог Господа обесили на дрво и исписали Му оптужбу! Хоћеш ли да узмеш њихове клинове, сине? Хоћеш ли од мене да захтеваш тежи крст за своју браћу? Молиш ли се за њихову гору пропаст, за болнији крај? Да ли ће ти то помоћи да заспеш увече, да ли ће смањити твој бол ако видиш да друге више боли? Ако те је неко и повредио, мислиш ли да ће ти патња проћи ако им се једнако или горе врати? Да ли си негде прочитао Јеванђеље у којем ме је Христос молио да слистим Његове убице? Пише ли где како је сишао са крста и поразапињао оне који су захтевали Његову смрт, и оне који су му се ругали, и оне који су се о Њега огрешили? Је ли проклео Петра што Га се одрекао, и удавио Пилата јер је од Њега опрао руке? И живео је један поган човек, фарисеј, који је гонио хришћане - јеси ли прочитао негде како га је Христос уништио и одбио његово покајање? Како је све његове посланице назвао пискарањем арогантног, дрског и сувише смелог фарисеја? Да ли је све Павлове списе спалио и анатемисао, јер их је писао грешан човек; човек, који је прилагођавао догму, традицију и обичаје, прилагођавао и учење о Богу незнабошцима и грешницима? Да ли би ти, сине, узео камен у руку док један Стефан дрско говори твојој заједници да се огрешила о Бога и да треба да се промени? Или би био први који баца камен на блудницу? Јеси ли ти, сине мој, најправеднији човек на свету, или познајеш све мисли и скривена дела свих људи који земљом ходају, па да им пресудиш уместо мене? Не суди никоме и не пресуђуј. Немој да мериш ниједног другог човека, јер ти не знаш његову меру, нити је икада можеш знати. Не знаш чак ни тежину сопственог греха, ни могућности које би могао да досегнеш, кад би само мало више веровао. На крају времена, нико неће бити оштећен, занемарен, нити напуштен. Људи сами себе могу повредити и сами напуштају Очев дом и братску љубав. И нико им неће ускратити мој загрљај ако реше да ми се врате. Све је моје твоје, сине. У нашем си дому све време и мој загрљај није охладнео. Ја имам љубави довољно за сву моју децу. И у највећој невољи, и у најтежим тренуцима, наћи ћеш разлог за радост. Јер ти је пружена Радосна Вест у коју верујеш и којом живиш. Како онда, ако верујеш, твоја туга може бити само очајна, и твоја мука бесмислена? Како ти пролазни циљеви могу замаглити онај највећи, и како ти крст може сломити кичму, ако знам колико је она снажна? Нека твоја туга чешће буде радосна, и у мукама пронађи смисао који те води и теши. Не замарај се пролазношћу, већ воли и жртвуј се за друге. Не презри свој крст, јер је начињен по твојој мери. Препознај га и понеси. Касније ће из њега проклијати плод од којег ћеш брати. Не љути се и не снебивај, сине. Дођи на весеље. Ја сам твој Родитељ, а ови људи су твоја браћа и сестре. И толико је разлога за радост кад је Породица заједно. Зато, дођи на весеље.” Марко Радаковић