Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'верни'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. На божићном уранку у Саборном храму у Бијељини Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије позвао је вјерни народ на подвиг вјере, наде и љубави. "Да будемо у хармонији, у љубави са другима, да наше породице буду домаће у цркви и да наша друштвена заједница напредује", пожелио је Владика у бесједи. Епископ Фотије је најавио подизање завјетног Храма српског јединства у Бијељини, који ће бити посвећен Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом, а замишљено је да буде сличан манастиру Хиландар на Светој Гори. "Овај храм треба да указује на јединство нашег народа са обе стране Дрине, да се никад не делимо, да никада не будемо једни против других, него да будемо једно у Цркви Христовој, као што јесмо", рекао је Владика Фотије. Након обраћања вјерницима, Епископ Фотије уручио је Божићну грамату Радивоју Остојићу. Како је истакао, Радивоје годинама редовно долази на Литургије. “Радивоје је са нама годинама. Као појац је увијек ту, и кад је било народа и кад није и ово је наш начин да му се одужимо”, рекао је Владика Фотије. Након завршетка Литургије, Владика је са најмлађима ломио божићну чесницу у којој је био дукат а пронашао га је Лазар Игњатовић. Малишани су имали централно мјесто у цркви и на овај начин подсјетили оно што не треба заборавити, да је Божић празник радости и рађања и да су у цркви сви једнаки. Поздрављајући народ традиционалним поздравом "Мир Божији, Христос се роди", Владика је пожелио да се мир усели у срца свих људи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. У недељу пред Божић, 05. јануара 2020. године, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу служена је света архијерејска Литургија којом је началствовао Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење свештенослужитеља Саборног храма. Звучни запис беседе На крају свете Литургије Митрополит Порфирије је одслужио Молебан за православне у Црној Гори. После Молебана он се обратио верницима и позвао их да се у овим предбожићним данима у својим молитвама сећају православне браће у Црној Гори, који дочекују Божић борећи се, на миран начин, за очување својих храмова и манастира у којима су се вековима молили. Митрополит је подстакао верне да се у својим обраћањима Богомладенцу Христу моле за мир у целом свету и да се сећају свих оних који су било где и на било какав начин обесправљени. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, 13. децембра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у Дворској капели Св. Андрeja Првозваног, поводом крсне славе Краљевског дома Карађорђевића. Свјатјејшем су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић и Божо Бакајлић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Владимир Руменић. Светој Архијерејској Литургији молитвено су присуствовали Преосвећени Епископ шабачки Г. Лаврентије, Преосвећени Епископ шумадијски Г. Јован, Преосвећени Епископ милешевски Г. Атанасије, Преосвећени Епископ будимљанско – никшићки Г. Јоаникије и Викарни Епископ мохачки Г. Исихије и више свештеника АЕМ, директор Канцеларије Владе Републике Србије за односе са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, професори Факултета и културни послeници. Светој Литургији је присуствао и представник Београдске Надбискупије. По причешћу Свјатјејши је у својој беседи честитао славу Краљевском дому, рекавши том приликом да „ми верујемо и следимо Господу нашем. Јер као што није оставио оце наше, ако будемо верни Господу неће оставити ни нас.“ Након Свете Архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Лаврентије пресекли су славски колач са Њиховим Краљевским Височанствима принцом Александром и принцезом Катарином. Извор: Радио Слово љубве
  4. Будући да ме удостојио Господ тога великог дара као ђака овог часног училишта да боравим поред моштију Светог оца нашег Арсенија желео бих вечерас да са вама поделим неколико својих скромних размишљања. Истакао бих данас можда више него икад до сада можемо се поучити од речи Светих отаца наших Симеона и Саве те свесрпске свештене двојице и од Арсенија Савиног непосредног наследника и свих врлина и добродетељи баштинака. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „Милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару; „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Стога не чуди што су савременици Светог Арсенија препознали у њему величину и дар Божији, и готово за живота његовог уврстили су га у ред светих божијих угодника. Њега је одабрао Свети Сава за свог наследника још за живота и познато је да је Свети Сава предао свој трон јер је он то оценио тако и наиме спремао се на пут за Свету Земљу за Палестину у обилазак Светих места и пре одласка рукоположио је у Жичи игумана Арсенија, а потом је са њим био у Жичи да га подучи и да види како ради још једну непуну годину а затим је отпутовао Свети Сава на путу за Свету Земљу и на том путу као што је познато умро је у повратку у манастиру Трнову. Читјући мудре речи, поуке из житија светога оца, које записаше најстарији наши биографи Доментијан и Теодосије, можемо и данас да ишчитамо божанствену мудрост којој своје стадо учи овај велики Божији угодник. Запитао бих се чему нас данас то учи Свети отац наш Арсеније? Учи нас јединству и једномислију у Господу. Учи нас благоукрашавању храмова Божијих, благољепију свете службе Божије и, милитвеном и литургијском јединству и једнообразју, кад каже: „Послушајте мене онда, о чеда честита јер кажем: И блажен је човек који путе моје чува: јер и силази моји и силази живота припремају милост од Господа…. Разумејте, дакле, незлобиви лукавство, а неучени приложите срца. Послушајте и мене, јоште поштена јер кажем: И отворићу уста праведна као што истинито учи грло моје; мрска су мени уста лажљива. Истините су речи уста мојих: Ништа у њима није криво а ни изврнуто. Сва је истина у онима који разумеју и чиста онима који налазе разум. Јер научићу вас истини да буде, о Господе, душа ваша. Свети Арсеније био је оцењен још од Светог Саве као одан Цркви, одан народу и одан њему лично. Био је оцењен и као знамен и образован човек оног доба тако да је он један од наших вредних и не само оданих Архиепископа него и богомоодабраних самим тим што га је одабрао и изабрао Свети Сава. Арсеније је саградио у свом времену Цркве. Прво је саградио у Пећи Храм Светих Аапостола и поред Жиче ту је он имао своје седиште од тада и почиње седиште касније у Пећкој Патријаршији а саградио је још и Сопоћане и Градац. Значи био је предузимљив градитељ. Остало је у записима да је Свети Арсеније био и врстан беседничар и по томе је он познат у нашој историографији, у историографији наше Цркве. Међутим пред крај свог живота он се разболео и оценио је да треба неко други да га наследи па је урадио исто што и Свети Сава. Он је одабрао епископа хумског Саву за наследника а то је био син Стефана Првовенчаног и устоличио га је 1263. године, а Арсеније умро 3 године касније 1266. године и као што је познато сахрањен је у Храму Светих Апостола у Пећи који је саградио за живота али због ондашњих политичких прилика а касније због турског освајања мошти Светог Арсенија су често премештане из манастира у манастир, прикриване не само у манастирима него и у пећинама и то је једна од задивљујућих врлина српског народа и Српске Православне Цркве, та врлина чувања моштију наших светитеља та врлина српског народа и наше Цркве показује нешто што је најлепши божији дар у човеку, чување светости, чување завета и чување за следеће генерације за потомство онога што је највредније било (најсветије) у прошлом времену. Тако су Срби и свештеници, српски народ и Српска Црква чували и носили и скривали мошти Светог Арсенија у манастиру Довољи у Морачи, па на Медуну, затим у Добрићеву, у Херцеговини,у Ждребаонику, у Косијереву опет у Херцеговини и тек од 1920. године његове мошти се налазе стално у манастиру Ждребаонику у Бјелопавлићима где су и сада и где их чува сестринство манастира Ждребаоника и чува успомену на Светог Арсенија јер и у овом времену као и раније мошти Светог Арсенија показују своју чудотворну Божију моћ тако да се зна да у новије време он је исцелио неколико тешких болесника у Ждребаонику. Први пут архиепископ Арсеније српски помиње се као Свети у Русији 1388. године а званично је канонизован за светитеља у Москви на сабору 1549. године, дакле, врло брзо после смрти. Тај процес проглашења за Светог је врло дуг који може да траје вековима. Он је међутим званично канонизован за светитеља неких свега 130 година после смрти. Но светац не би био светац када не би био чудотворан и када о њему не би имао народ дивна и најлепша предања и сећања. О Светом Арсенију има заиста много предања али не знам да ли има у било ком светитељу лепше, чудотворније, уверљивије предање као о Светом Арсенију. Док су његове свете мошти боравиле у манастиру Довољу на реци Тари, то се догађало негде у времену Карађорђевог Устанка 1805. године, пљеваљски турци су стално правили препаде на манастиру Довољи али та је опасност била све већа самим тим што је почео Карађорђев устанак. Једне вечери као сваке вечери светитељи су умивали ноге братство, калуђери и монаси у манастиру Довољи сваке вечери су умивали ноге разблаженим белим вином и обували му сваке вечери нове сукнене чарапе. Једног јутра игуман је запазио да су те нове чарапе на светитељу раздеране од табана и онда се задивио и питао се шта то може бити. Очигледно је било да је светитељ ходао или да је неко заменио чарапе е зато је стари игуман наредио да монаси и калуђери дежурају по целу ноћ код светитеља и једне ноћи монах који је дежурао види отвара се саркофаг светитељ се диже из саркофага, отварају се врата на манастиру, он излази иде уз камену стазу монах зањим идем на храст велики уствари храст који је био изнад манастира и попне се на њега. Монах јави братству и они сви изађу испод храста и моле светитеља да сиђе, међутим, он неће и та молитва је трајала дуго док се најзад светитељ умилостивио и сашао и вратио се сам опет у Цркву. Сад је њима било јасно зашто су чарапе биле раздеране. Дежурали су следеће ноћи и следеће ноћи исто се то поновило и онда је стари игуман питао шта то значи, какав је то Божији знак? Закључили су да прети манастиру и светитељу и њима нека велика опасност и да ће се она догодити ускоро и због тога одлуче да светитеља склоне у једну пећину поред реке и то су учинили тајно ноћу саградивши нови сарк и однели га тако да нико није знао где је. Већ следећи дан Турци су напали Довољу, запалили, разорили, књиге побацали у реку Тару, поубијали неке игумане и монахе из братства тако да се показало да је светитељ заиста предсказао највећу могућу опасност и за њих и за себе и за манастир. То је једно живо предање. На истинитост овог предања указује један запис из манастира Довоље, запис је непотпун, али ипак потврђује да је дотад пренесен из манастира у Пештеру у Пећи где каже: „Похара се од безбожније турковског 1809 љета кивот са моштима сакрисмо у пештерак Светог Арсенија јест светому нико не долази токмо пчеле; значи Светоме нико не долази осим пчела и шта се то десило; после 5 година када су дошли калуђери да понесу мошти свечано из пећине открили су поклопац и видели да су пчеле нанизале саће по даскама около али нигде на Светитеља, саће меда тако да су тих 5 година заједно живели Светитељ и пчеле, он Светитељ а пчеле за које се верује да су једина бића на земљи која су проживела првобитни рај. И заиста, зар нисмо сви сведоци и чуда и знакова Божије милости овог светитеља. Не треба их ни помињати, ни описивати. Јер, кад бисмо и хтели, немамо правих речи. Еда ли наш век још увек рађа Доментијане и Теодосије? Или Константине Философе, који би у летопис записали, у житије приповедали и у стих спевали преславна чуда Божија на једном малом православном народу, и још мањем његовом чувару светих архипастира Арсенија и Саве. Нека би дао Господ да молитвама Светог Оца нашег Арсенија одолимо свим невољама и свим недаћама и искушењима у овим бурним и тешким временима са којима се сусрећемо и са којима се будемо сусретали, те да бисмо му клицали свим срцем: „Свети Оче Арсеније моли Бога за нас“! Професор Никола Ерцег Извор: Епархија сремска
  5. Вечерас, 1. јула 2019. лета Господњег, са почетком од 21 сат, у славу Божију и у част светог Јована Шангајског и Санфранцишког, биће служено свечано Свеноћно бденије у свештеној обитељи манастиру Пиносава (Епархија шумадијска). После Свете Литургије сабрање ће бити настављено трпезом хришћанске љубави. Добро дошли!!! Настојатељ Манастира Пиносава, јеромонах Петар (Драгојловић).
  6. Упркос тромесечним прогонима, претњама, одузимању цркава и обећањима материјалних добара, свештенство Черновичко-буковинске епархије канонске Цркве остало је верно свом предстојатељу, Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Како јавља сајт ове Епархије, само два свештеника прешли су у расколничку цркву, док је њих 447 остало верно Цркви Христовој и заклетви коју су положили на рукоположењу. У јануару месецу ове године свештенство Архијерејског намесништва Герце тражило је од локалних власти да обуставе прогон свештенства канонске Цркве: „Ми хоћемо да исповедамо веру коју нам је Христос оставио. Остајемо верни Господу Богу, Нашој канонској УПЦ оличеној у Његовом Блаженству митрополиту Онуфрију и хоћемо да служимо, пре свега, Богу, православном украјинском народу и остајемо у молитвеној спони са свеукупним православним канонским светом,“ каже се у том апелу. Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  7. САОПШТЕЊЕ С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем: Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу. У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом. Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе. Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње. Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама. Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације. Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn
  8. Епархија Рашко-призренска данас је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Теодосија објавила саопштење за јавност поводом активности организације „28. јуни“ која се у јавности представља као безмало најактивнија хуманитарна организација за помоћ Србима на Косову и Метохији и активни борац за права Срба на овим просторима. На основу прикупљених информација постоје више него очигледне индикације о могућим злоупотребама које ова организација врши покривајући нетранспарентно прикупљање средстава за Србе медијском кампањом преко друштвених мрежа, иако никада нису сарађивали са Епархијом Рашко-призренском и раде потпуно без благослова Цркве, за разлику од бројних проверених и искрено ангажованих хуманитарних организација за помоћ нашем народу. Епархија је свештенству и монаштву забранила сваки контакт са овом организацијом и апелује на вернике да буду опрезни на могуће злоупотребе финансијске природе. САОПШТЕЊЕ С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем: Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу. У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом. Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе. Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње. Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама. Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације. Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn View full Странице
  9. Његово Преосвештенство Епископ Г. Јован (Пурић), некадашњи дугогодишњи игуман острошке светиње, служио је на празник Преподобног Максима Исповиједника, у недјељу 3. фебруара, Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Зосима и свештенођакон Славко Обрадовић из Ваљевске епархије. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бејседећи о Светом Максиму Исповиједнику поучавао Владика Јован који је између осталог истакао да је био велики светитељ и учитељ цркве. – Био је обичан монах. Није био уздигнут на трон ни патријарашки, а знамо колико је предивних светила било прије њега и колико је отаца Цркве себе уградило у темеље Цркве исповиједајући најсветије име Господа нашег Исуса Христа. Највише су се ови људи Божији учили имену Божијем и ревновали за Њега када је то име било нападнуто. Тако је било и у вријеме Максима Исповиједника, а тако је било и прије њега и послије њега. Данас је важно да се сјетимо његове личности и његовог дјела зато што и у наше вријеме и увијек ће бити искушење да неко подведе под знак питања православну вјеру или да је поистовјети са било којом вјером или било којим учењем религијским, хришћанским, али није баш тако – казао је Владика Јован и додао да је дјело Светог Саве Српског управо велико зато што је следовао монаштво управо у примјеру Максима Исповиједника и других великих монаха које ових дана славимо Антонија Великог, Макарија Великог, великих отаца и пустињака који се подвизаваху по пустињама, горама и пећинама. Преосвећени Владика Јован је истакао да је Максим Исповиједник када је било најтеже да си исповиједи православна вјера, не само ријечју и посланицом припремио Шести васељенски сабор 681. године у Цариграду, него је цијелим својим дјелом и личношћу уградио себе у овај Васељенски сабор, тако да су свети оци прихватили његово учење о енергијама и вољи Божијој и божанској и човјечанској, о личности Богочовјека Исуса Христа. – То је један јединствени човјек , једна појава, коме су разбојници, непријатељи Цркве одсјекли језик. Одсјекли су му и руку као Јовану Дамаскину који је исповиједао о иконописању. Максим Исповиједник је као личност заитересовао многе људе, многе мислиоце, не само у Цркви него и у философији и уопште у хришћанској мисли и култури хришћанства. Током мучеништва за вјеру био је истрајан да не води са собом присталице и оног тренутка када је страдао, није водио за собом Цркву, него је узео свој крст – казао је Владика Јован и додао да је он један од отаца који се борио за човјека, да се човјекова воља покрене, обожи и спасе. Владика Јован је такође рекао да је Свети Василије Острошки био један од истинских следбеника Преподобног Максима Исповиједника по својој јакој вољи у издржљивости и страдању као прави исповиједник, зато што је и он за вјеру страдао као овај светитељ кога данас прослављамо. – Свети Василије није правио компромисе ни са муслиманима, ни са католицима. Кад је најтеже било није правио унију. Узео је крст свој и понио га и изнио га до краја. Кад му је било најтеже и кад га нико није разумио, дошао је у острошку испосницу да кали вољу своју и да издржи у пећини задобијајући топлину Божију, да би сад том Божијом топлином нас гријао. Угријао је пећину љубављу својом, енергијама Божијим, јер заиста је велико учење отачко да Бог који је невидљив, по суштини несазнајан, да се својим енергијама, својим вољним дејствима јавља у свијету, да је Бог вољом својом створио свијет, призвао све нас из небића у биће, да је Бог својом вољом стоврио човјека као вољно и слободно биће – казао је, између осталог, Владика Јован. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Преосвећени Владика Јован на крају Литургије заблагодарио је Господу и Светом Василију Острошком што су га удостојили да служи у острошкој светињи на овај велики празник посвећен Преподобном Максиму Исповиједнику, благословом Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа са Владиком Јованом настављено је у манстирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  10. У среду, 19. децембра 2018. године, на празник Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, свечано је прослављен празник у манастиру, посвећеном овом великом Божијем угоднику, у етно селу ''Станишићи'' у Бијељини. Тим поводом евхаристијским сабрањем началствовао је Преосвећени Епископ Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Љубе Богдановића, архијерејског намјесника бијељинског, протојереја-ставрофора Сретена Митровића, свештеника у пензији и протођакона Славољуба Милошевића. Епископ Фотије је честитао празник ктитору манастира г. Борису Станишићу и његовој породици, и поучио сабрани вјерни народ о животу, подвизима и чудима Светог Николаја Мирликијског Чудотворца и његовом молитвеном заступништву и помоћи свима вјернима који му се обраћају. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. У Манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу данас је одржана централна свечаност поводом Светих новомученика јасеновачких, који се обележавају 13. септембра. Свечаност је почела Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ берлински г-дин Марко,из Руске заграничне цркве заједно са Преосвећеном Господом Епископима: маринским и јургинским Инокентијем из Руске Православне Цркве, пакрачко-славонским Јованом, будимљанско-никшићким Јоаникијем и умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем. Преосвећеној господи Епископима саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије пакрачко-славонске и Епархије рашко-призренске. View full Странице
  12. Као шеста књига у овој серији, она садржи говоре Предстојатеља Руске Православне Цркве посвећене 100-годишњици мученичке кончине Светих царских страстотерпаца, преподобномученице Јелисавете Фјодоровне и њених сапутника. Овај преломни и трагични догађај за руску историју био је дан светковања живота над смрћу и победе светости над злом. Предговор књизи написао је митрополит екатеринбуршки и верхотурски Кирил. Књига је је технички дивно уређена, садржи избор фотографија и илустрација неопходних за јасније разумевање историјске позадине догађаја. Извор: Српска Православна Црква
  13. Издавачка кућа Московске Патријаршије, у серији „Реч Његове Светости Патријарха“, објавила је књигу Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила под насловом „Верни Господу. Царска породица“. Као шеста књига у овој серији, она садржи говоре Предстојатеља Руске Православне Цркве посвећене 100-годишњици мученичке кончине Светих царских страстотерпаца, преподобномученице Јелисавете Фјодоровне и њених сапутника. Овај преломни и трагични догађај за руску историју био је дан светковања живота над смрћу и победе светости над злом. Предговор књизи написао је митрополит екатеринбуршки и верхотурски Кирил. Књига је је технички дивно уређена, садржи избор фотографија и илустрација неопходних за јасније разумевање историјске позадине догађаја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. О 200-годишњици упокојења Светог праведног адмирала Ушакова Од искона су у руској традицији војни подвизи и заштита отаџбине били једнако вредновани као и подвизи у име вере у Христа. Јунаци, који су се на бојном пољу жртвовали за своје саборце, сматрани су од стране својих сународника мученицима, који су примили небески венац светости од Господа. Можемо узети за пример древне руске летописе који говоре о Мамајевом бојишту, у којима је описано како анђели овенчавају венцима Царства небеског многе погинуле руске војнике на Куликовском пољу. И у скоријој прошлости, нашим подвижницима су се указивали слични призори, за време Првог и Другог светског рата. А у 19. веку Светитељ Филарет (Дроздов) је изрекао: «Само је онај истински непобедив, коме је венац мучеништва за Веру, Цара и Отаџбину једнако угодан, као и венац победе» и «онај који се оружјем подвизава у овој борби достиже подвиг вере и истине, који су хришћански мученици достизали исповедањем вере и истине, страдајући и умирући за своје исповедање.» У руској историји има много војсковођа – кнежева, генерала – за које су ратничка и хришћанска дужност биле нераскидиво повезане. Многе од њих је и Црква прославила и прибројила их светима. Али у том сабору, венац Светог праведног адмирала Ушакова сија посебно јарко. По непобедивости, непоражености он стоји раме уз раме са Александром Невским. Али победе Ушакова нису служиле опстанку државе и народа, он је побеђивао у оно доба кад су Русија и њена царевина биле у зениту. То значи да њима недостаје та драж тегобе и трагичног хероизма, која је присутна у делима Александра Невског. Живот адмирала Ушакова се у већој мери може поредити са преподобним монашким подвигом јер су га красили: светост живота, удубљеност у веру, потпуна предаја вољи Божијој и аскетском начину живота. Такав узор је заиста и постојао у његовом житију у виду његовог стрица Преподобног Теодора Санаксарског, игумана манастира близу којег је пензионисани адмирал провео последње године свог овоземаљског живота и где је био сахрањен. Ипак, Ушакова од Александра Невског дели велики број столећа и не превише узвишено аристократско порекло, а од монашких подвижника – звање мирјанина. Испоставља се да је Фјодор Ушаков најближи нама самима. Нама, који смо од адмирала удаљени свега око 200 година, који, као и он, проводимо свој живот окружени световним бригама, али га посвећујемо служењу, притом не само ратничком позиву, већ и отаџбини, Богу, ближњим. Провинцијални племић из неимућне породице, самим својим пореклом предодређен за официрски позив, Фјодор Ушаков је постао хришћански узор, близак и разумљив савременом православцу. Он је часно вршио своју дужност, увек имајући на уму Божије заповести ставио је Русији на располагање све своје таленте, волео је људе и милосрдно се односио према њима. Никада се његове речи нису разликовале од његових дела, његове мисли биле су нераздвојне од молитве, а његова душа пуна благодарности за све дарове које је примио од Бога. Па ипак још увек није свима јасно зашто је адмирала Ушакова посветила Црква – спочетка као локалног свеца, а потом и као општецрквеног. Да ли је то учињено због његових победа над иноверним Турцима или безбожничким Французима? Можда због војне успешности и професионализма? Због успешног остварења тежњи Руске царевине? Да ли због славе руске флоте, која је под његовом командом достигла свој врхунац? Зарад личне скормности, бриге о подчињенима и добробити људи? Има ли политика удела у тој канонизацији? И да ли је то просто случајност? Јер ипак смо ми имали много талентованих, скромних и брижних војсковођа, заслужних за велике победе. Зашто је од свих њих само Ушаков проглашен за свеца? Да ли само зато што је он буквално чинио чуда у морским окршајима и далеко је изнад других руских адмирала по броју победа? О томе ћемо мало касније, а сада ћемо говорити о ономе што је Русија добила, захваљујући адмиралу Ушакову. Пре више од хиљаду година Црним морем су крстариле лађе древних руских кнежева и трговаца, због чега су Византинци ово море и назвали Руским. После су то подручје освојили Татари и Турци, те Руси више нису били пожељни на тим просторима. Петар Први је покушао да прокрчи Русији излаз ка Црном мору, али безуспешно. Пробала је то да учини и царица Ана, али није успела да приведе ствари крају. Тек је Катарина Велика у рату са Турцима (1768—1774) добила сагласност султана да руски трговачки бродови могу пловити по Црном мору и даље кроз мореузе у Средоземље. Руски ратни ексадрони су и тада још увек били приморани да до обала јужне Европе плове из лука Балтичког мора. Чак и руски трговци нису били поштеђени разних потешкоћа које су им наметали Турци. Црноморска флота још није била основана. Она је тек била у повоју, а у бродоградњу су биле упрегнуте све силе тадашње Империје. Русија је ослободила Крим од Татара 1783. године. А кроз четири године почео је други руско-турски рат под вођством царице Катарине. Адмирал Ушаков је заслужан за то што је Црно море опет постало руско, ломећи турске војне лађе на парам-парчад, лукавим маневрима и невиђеном одважношћу преваривши турске морнаре, он је својом новонасталом Црноморском флотом успео оно што многи пре њега нису могли ни да сањају. Већ после прве победе код Змијског острва надомак обале Румуније, где је, тада капетан, Ушаков командовао претходницом и успео да уведе револуционарну промену у линијску тактику морског боја, посилни турског адмирала Хасан Паше је јавио султану неочекивану новост: османска морнарица се не може супротставити руској флоти! Све то под околностима у којима је турска сила неколико пута превазилазила руску, и по броју бродова и њиховом квалитету. Турска морнарица је у том тренутку била модернизована уз помоћ Француске и Шведске. После следећег успеха – десетковања турске флоте код Керченског мореуза – османлије су почеле да се плаше «Ушак Паше». У тој бици Фјодор Ушаков је помутио планове султана који је намеравао да спроведе велики десант на Крим у циљу освајања полуострва. А кроз два месеца, код Рта Тендра, Турци су се дали у бег чим су на хоризонту спазили ескадрон Ушакова. Они, свеједно, нису могли да избегну бој. «Наши су, захваљујући Богу, тако испрашили Турке, да је то дивота», писао је царици Потемкин и хвалио Ушакова: «Где још има тако славног мегданџије!» Круна тог рата је био бој код гребена Калиакра у Бугарској. Османлијама, које су намеравале да нанесу директни ударац «Ушак Паши», нису помогли ни алжирски гусари, ни већ уобичајено премићуство у броју бродова. Остаци разбијеног турског ескадрона једва су допловили до Цариграда. Султану је прочитана тужбалица: «О, узвишени, твоје флоте више нема!» Након тога је он пожурио да закључи мир са Русијом. Катарина Друга је том приликом записала да је султан, «који се двадесет четири часа раније узносио, сада постао мио и пријемчив, као теле.» Русија је учврстила свој суверенитет над Црним морем, приковавши Турке за обалу. Новоснована Црноморкса флота је за само неколико година постала једна од највећих поморских сила на свету. Читав низ величанствених победа Ушакова приближио је Русију државама Средоземља, олакшала руску политику ослобођења православних народа на Балкану и омогућила учешће Црноморске флоте у предстојећим ратовима против Наполеона. Другим речима, Руска царевина је захваљујући Ушакову постала много битнији актер европске међународне политике. После ослобођења Јонских острва од Француза, за време Средоземног похода Ушакова, освајања Крфске тврђаве с мора и потискивања Наполеонове војске десантима на обалама јужне Италије, његово име је уливало страх и трепет по целој Европи, заједно са великим маршалом Суворовим. «Наравно, никада није било случаја, који се може поредити са овим, – одушевљено је написао Италијан, очевидац ових битака. — Једино је руска војска могла да направи такво чудо. Каква храброст, каква дисциплина, какви кротки, љубазни људи! Овде Русе обожавају, и помен на њих ће бити запечаћен у свим срцима грађана наше отаџбине.» Ушаков је постао и оснивач независне православне грчке државе – Републике Седам Јонских Острва. Уз дозволу руског цара Павла Првог, сакупио је владу састављену од мештана и подарио им устав. До данашњих времена Грци са ових простора прослављају адмирала Ушакова као свог националног хероја. Истини за вољу, у будућности ће његово дело делимично доживети тужну судбину. «Када сам 1988. године први пут отишао да истражујем документе у архиву на Крфу рекли су ми да никаквих докумената о Фјодору Ушакову нема, – причао је биограф адмирала Ушакова, В. Ганичев. — То се, наравно, испоставило као неистина… Пронашао сам потребне документе у фасцикли са натписом 'Руско-турска окупација'. Питао сам архивара да ли га је стид? Па овај човек вас је ослободио, подарио вам устав, дао вам државност. Архивар је буквално поцрвенео и рекао да је тај термин устаљен још од времена енглеске управе овим острвима од 1815. до 1864. године. Па да, када Енглези окупирају острво то је демократија, а када га Руси ослободе од муслиманских освајача то се онда зове окупација. Данас су ти термини избачени из употребе. Долазио сам у исти архив и касније, локални историчари су почели да објављују своја истраживања и овај приступ се променио.» Својевремено су Ушакова звали «морски Суворов». Као и о Суворову, и о адмиралу су говорили: «Победа је тамо где је Ушаков!» Та два велика човека своје епохе су били слични. Обојица су самопожртвовано, не мислећи на себе, ратовали за добробит отаџбине. Обојица су унели велике измене у тактици линијског боја и заменили је тактиком брзог маневрисања – један на мору, а други на сувом. Обојица су из душе волела обичне војнике и морнаре. Обојица су чистили Европу од француске револуционарне куге и овенчали се нечувеном славом. Обојица су били аскете у свакодневном животу и скрушено су спуштали главу пред Богом, који им је због њихове вере и молитве даровао непобедивост. Можемо се надати да ће некада доћи ред и на Александра Суворова да буде прослављен као свети ратник. Ушаков га је у томе претекао. Крф «Задивљујућа личност, задивљујућ човек. Он је канонизован, разуме се, најпре због светости његовог живота. Али његове подвиге и храброст није могуће одвојити од целог његовог живота… непобедив је био велики ратник адмирал Ушаков, захваљујући сили молитве и заступништва пред Богом у биткама с непријатељем» — тако га је описао митрополит, а сада патријарх, Кирил. Праведност адмирала се пре свега огледала у његовом молитвеном жару. «У свим својим подухватима највернију наду имам у помоћ Божију», — говорио је Фјодор Ушаков. А из свег тог молитвеног подвига и целокупне окренутости ка Богу произилазило је следеће: брига о људима до тачке жртвовања сопственог живота (узгред, Ушаков је био и строг и жестоко кажњавао за кршења правила службе), милосрђе и добротворни рад, кроткост пред животним бурама и незгодама, дубок осећај одговорности пред Свевишњим за сва дела, непрестано усавршавање у поморској ратној вештини, вера у обавезно одолевање непријтељу коју је преносио и на друге официре и морнаре, и достизање победа – «не бројчаном надмоћношћу, већ умећем», не ослоњајући се на своје силе, већ «имајући верну наду у Бога и Његову помоћ». Хришћанска благочестивост Ушакова је била добро позната његовим савременицима. После сваког повратка у Севастопољ, након још једне у низу победа, прво његово наређење би гласило: «Предлажем да сутрашњег дана сви будемо у цркви Николаја Чудотворца како бисмо се помолили и заблагодарили Свевишњем на тако дивној дарованој победи…» Царица Катарина је, позвавши Ушакова у Петербург на званичну аудијенцију 1793. године, поклонила адмиралу ништа друго до златни ковчежић са честицама моштију светих. О Васкрсу, на тек од Француза ослобођеном Крфу, је по молби адмирала била одржана литија око градске тврђаве. Фјодор Ушаков је лично носио кивот са моштима Светог Спиридона Тримитунтског, чије се мошти чувају у главном храму тог острва. Његова великодушност није знала за границе. Много пута је из свог џепа плаћао провијант и опрему својим подчињенима или давао новац за потребе флоте. Чак и незнанци су сасвим лако могли да добију пријем у његовом дому и да му се обрате за помоћ. Посебно су хришћанском љубављу биле испуњене последње године живота Фјодора Ушакова. Примао је све коме је био потребан новац или нешто друго. За време рата, 1812. године, адмирал у пензији је, док је живео у Тамбовској губернији, својим средствима издржавао војну болницу у оближњем граду Темникову и куповао опрему за Тамбовски пук. После изгнања француских завојевача из Русије, он је сву своју штедњу дао људима који су највише пострадали у рату. Није случајно адмирал за своју последњу луку изабрао село покрај Санаксарског манастира. Његова душа је чезнула за монашким животом. Да се није одазвао поморском позиву, највероватније би отишао у манастир. Међу поморским и манстирским животом није правио велику разлику: «Поморац, као и монах, мора постојано да се моли и да ради.» Сваку недељу и сваки празник, Фјодор Ушаков је долазио у манастир да се моли. За време Великог поста је тамо и живео недељама, «присуствовао на служби од почетка до краја, слушао са страхопоштовањем» — како је то описао игуман обитељи после упокојења адмирала Ушакова. «Прилагао је усрдно знатна средства у добротворне сврхе», даривао је манастирску цркву богатим прилозима. А краће: «проводио је своје последње дане у крајњој скромности и завршио је свој живот како приличи истинском хришћанину и верном сину свете Цркве.» Данас нам се Свети праведни ратник Фјодор Ушаков обраћа са иконе следећим речима: «Не очајавајте, ове грозне буре ће се окренути на славу Русије!» Изречене 1812. године ове речи звуче као рефрен руске историје. И увек су у нашој историји били нераздвојни светост праведника и слава отаџбине. Наталија Иртенина С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/107377.htm
  15. О 200-годишњици упокојења Светог праведног адмирала Ушакова Од искона су у руској традицији војни подвизи и заштита отаџбине били једнако вредновани као и подвизи у име вере у Христа. Јунаци, који су се на бојном пољу жртвовали за своје саборце, сматрани су од стране својих сународника мученицима, који су примили небески венац светости од Господа. Можемо узети за пример древне руске летописе који говоре о Мамајевом бојишту, у којима је описано како анђели овенчавају венцима Царства небеског многе погинуле руске војнике на Куликовском пољу. И у скоријој прошлости, нашим подвижницима су се указивали слични призори, за време Првог и Другог светског рата. А у 19. веку Светитељ Филарет (Дроздов) је изрекао: «Само је онај истински непобедив, коме је венац мучеништва за Веру, Цара и Отаџбину једнако угодан, као и венац победе» и «онај који се оружјем подвизава у овој борби достиже подвиг вере и истине, који су хришћански мученици достизали исповедањем вере и истине, страдајући и умирући за своје исповедање.» У руској историји има много војсковођа – кнежева, генерала – за које су ратничка и хришћанска дужност биле нераскидиво повезане. Многе од њих је и Црква прославила и прибројила их светима. Али у том сабору, венац Светог праведног адмирала Ушакова сија посебно јарко. По непобедивости, непоражености он стоји раме уз раме са Александром Невским. Али победе Ушакова нису служиле опстанку државе и народа, он је побеђивао у оно доба кад су Русија и њена царевина биле у зениту. То значи да њима недостаје та драж тегобе и трагичног хероизма, која је присутна у делима Александра Невског. Живот адмирала Ушакова се у већој мери може поредити са преподобним монашким подвигом јер су га красили: светост живота, удубљеност у веру, потпуна предаја вољи Божијој и аскетском начину живота. Такав узор је заиста и постојао у његовом житију у виду његовог стрица Преподобног Теодора Санаксарског, игумана манастира близу којег је пензионисани адмирал провео последње године свог овоземаљског живота и где је био сахрањен. Ипак, Ушакова од Александра Невског дели велики број столећа и не превише узвишено аристократско порекло, а од монашких подвижника – звање мирјанина. Испоставља се да је Фјодор Ушаков најближи нама самима. Нама, који смо од адмирала удаљени свега око 200 година, који, као и он, проводимо свој живот окружени световним бригама, али га посвећујемо служењу, притом не само ратничком позиву, већ и отаџбини, Богу, ближњим. Провинцијални племић из неимућне породице, самим својим пореклом предодређен за официрски позив, Фјодор Ушаков је постао хришћански узор, близак и разумљив савременом православцу. Он је часно вршио своју дужност, увек имајући на уму Божије заповести ставио је Русији на располагање све своје таленте, волео је људе и милосрдно се односио према њима. Никада се његове речи нису разликовале од његових дела, његове мисли биле су нераздвојне од молитве, а његова душа пуна благодарности за све дарове које је примио од Бога. Па ипак још увек није свима јасно зашто је адмирала Ушакова посветила Црква – спочетка као локалног свеца, а потом и као општецрквеног. Да ли је то учињено због његових победа над иноверним Турцима или безбожничким Французима? Можда због војне успешности и професионализма? Због успешног остварења тежњи Руске царевине? Да ли због славе руске флоте, која је под његовом командом достигла свој врхунац? Зарад личне скормности, бриге о подчињенима и добробити људи? Има ли политика удела у тој канонизацији? И да ли је то просто случајност? Јер ипак смо ми имали много талентованих, скромних и брижних војсковођа, заслужних за велике победе. Зашто је од свих њих само Ушаков проглашен за свеца? Да ли само зато што је он буквално чинио чуда у морским окршајима и далеко је изнад других руских адмирала по броју победа? О томе ћемо мало касније, а сада ћемо говорити о ономе што је Русија добила, захваљујући адмиралу Ушакову. Пре више од хиљаду година Црним морем су крстариле лађе древних руских кнежева и трговаца, због чега су Византинци ово море и назвали Руским. После су то подручје освојили Татари и Турци, те Руси више нису били пожељни на тим просторима. Петар Први је покушао да прокрчи Русији излаз ка Црном мору, али безуспешно. Пробала је то да учини и царица Ана, али није успела да приведе ствари крају. Тек је Катарина Велика у рату са Турцима (1768—1774) добила сагласност султана да руски трговачки бродови могу пловити по Црном мору и даље кроз мореузе у Средоземље. Руски ратни ексадрони су и тада још увек били приморани да до обала јужне Европе плове из лука Балтичког мора. Чак и руски трговци нису били поштеђени разних потешкоћа које су им наметали Турци. Црноморска флота још није била основана. Она је тек била у повоју, а у бродоградњу су биле упрегнуте све силе тадашње Империје. Русија је ослободила Крим од Татара 1783. године. А кроз четири године почео је други руско-турски рат под вођством царице Катарине. Адмирал Ушаков је заслужан за то што је Црно море опет постало руско, ломећи турске војне лађе на парам-парчад, лукавим маневрима и невиђеном одважношћу преваривши турске морнаре, он је својом новонасталом Црноморском флотом успео оно што многи пре њега нису могли ни да сањају. Већ после прве победе код Змијског острва надомак обале Румуније, где је, тада капетан, Ушаков командовао претходницом и успео да уведе револуционарну промену у линијску тактику морског боја, посилни турског адмирала Хасан Паше је јавио султану неочекивану новост: османска морнарица се не може супротставити руској флоти! Све то под околностима у којима је турска сила неколико пута превазилазила руску, и по броју бродова и њиховом квалитету. Турска морнарица је у том тренутку била модернизована уз помоћ Француске и Шведске. После следећег успеха – десетковања турске флоте код Керченског мореуза – османлије су почеле да се плаше «Ушак Паше». У тој бици Фјодор Ушаков је помутио планове султана који је намеравао да спроведе велики десант на Крим у циљу освајања полуострва. А кроз два месеца, код Рта Тендра, Турци су се дали у бег чим су на хоризонту спазили ескадрон Ушакова. Они, свеједно, нису могли да избегну бој. «Наши су, захваљујући Богу, тако испрашили Турке, да је то дивота», писао је царици Потемкин и хвалио Ушакова: «Где још има тако славног мегданџије!» Круна тог рата је био бој код гребена Калиакра у Бугарској. Османлијама, које су намеравале да нанесу директни ударац «Ушак Паши», нису помогли ни алжирски гусари, ни већ уобичајено премићуство у броју бродова. Остаци разбијеног турског ескадрона једва су допловили до Цариграда. Султану је прочитана тужбалица: «О, узвишени, твоје флоте више нема!» Након тога је он пожурио да закључи мир са Русијом. Катарина Друга је том приликом записала да је султан, «који се двадесет четири часа раније узносио, сада постао мио и пријемчив, као теле.» Русија је учврстила свој суверенитет над Црним морем, приковавши Турке за обалу. Новоснована Црноморкса флота је за само неколико година постала једна од највећих поморских сила на свету. Читав низ величанствених победа Ушакова приближио је Русију државама Средоземља, олакшала руску политику ослобођења православних народа на Балкану и омогућила учешће Црноморске флоте у предстојећим ратовима против Наполеона. Другим речима, Руска царевина је захваљујући Ушакову постала много битнији актер европске међународне политике. После ослобођења Јонских острва од Француза, за време Средоземног похода Ушакова, освајања Крфске тврђаве с мора и потискивања Наполеонове војске десантима на обалама јужне Италије, његово име је уливало страх и трепет по целој Европи, заједно са великим маршалом Суворовим. «Наравно, никада није било случаја, који се може поредити са овим, – одушевљено је написао Италијан, очевидац ових битака. — Једино је руска војска могла да направи такво чудо. Каква храброст, каква дисциплина, какви кротки, љубазни људи! Овде Русе обожавају, и помен на њих ће бити запечаћен у свим срцима грађана наше отаџбине.» Ушаков је постао и оснивач независне православне грчке државе – Републике Седам Јонских Острва. Уз дозволу руског цара Павла Првог, сакупио је владу састављену од мештана и подарио им устав. До данашњих времена Грци са ових простора прослављају адмирала Ушакова као свог националног хероја. Истини за вољу, у будућности ће његово дело делимично доживети тужну судбину. «Када сам 1988. године први пут отишао да истражујем документе у архиву на Крфу рекли су ми да никаквих докумената о Фјодору Ушакову нема, – причао је биограф адмирала Ушакова, В. Ганичев. — То се, наравно, испоставило као неистина… Пронашао сам потребне документе у фасцикли са натписом 'Руско-турска окупација'. Питао сам архивара да ли га је стид? Па овај човек вас је ослободио, подарио вам устав, дао вам државност. Архивар је буквално поцрвенео и рекао да је тај термин устаљен још од времена енглеске управе овим острвима од 1815. до 1864. године. Па да, када Енглези окупирају острво то је демократија, а када га Руси ослободе од муслиманских освајача то се онда зове окупација. Данас су ти термини избачени из употребе. Долазио сам у исти архив и касније, локални историчари су почели да објављују своја истраживања и овај приступ се променио.» Својевремено су Ушакова звали «морски Суворов». Као и о Суворову, и о адмиралу су говорили: «Победа је тамо где је Ушаков!» Та два велика човека своје епохе су били слични. Обојица су самопожртвовано, не мислећи на себе, ратовали за добробит отаџбине. Обојица су унели велике измене у тактици линијског боја и заменили је тактиком брзог маневрисања – један на мору, а други на сувом. Обојица су из душе волела обичне војнике и морнаре. Обојица су чистили Европу од француске револуционарне куге и овенчали се нечувеном славом. Обојица су били аскете у свакодневном животу и скрушено су спуштали главу пред Богом, који им је због њихове вере и молитве даровао непобедивост. Можемо се надати да ће некада доћи ред и на Александра Суворова да буде прослављен као свети ратник. Ушаков га је у томе претекао. Крф «Задивљујућа личност, задивљујућ човек. Он је канонизован, разуме се, најпре због светости његовог живота. Али његове подвиге и храброст није могуће одвојити од целог његовог живота… непобедив је био велики ратник адмирал Ушаков, захваљујући сили молитве и заступништва пред Богом у биткама с непријатељем» — тако га је описао митрополит, а сада патријарх, Кирил. Праведност адмирала се пре свега огледала у његовом молитвеном жару. «У свим својим подухватима највернију наду имам у помоћ Божију», — говорио је Фјодор Ушаков. А из свег тог молитвеног подвига и целокупне окренутости ка Богу произилазило је следеће: брига о људима до тачке жртвовања сопственог живота (узгред, Ушаков је био и строг и жестоко кажњавао за кршења правила службе), милосрђе и добротворни рад, кроткост пред животним бурама и незгодама, дубок осећај одговорности пред Свевишњим за сва дела, непрестано усавршавање у поморској ратној вештини, вера у обавезно одолевање непријтељу коју је преносио и на друге официре и морнаре, и достизање победа – «не бројчаном надмоћношћу, већ умећем», не ослоњајући се на своје силе, већ «имајући верну наду у Бога и Његову помоћ». Хришћанска благочестивост Ушакова је била добро позната његовим савременицима. После сваког повратка у Севастопољ, након још једне у низу победа, прво његово наређење би гласило: «Предлажем да сутрашњег дана сви будемо у цркви Николаја Чудотворца како бисмо се помолили и заблагодарили Свевишњем на тако дивној дарованој победи…» Царица Катарина је, позвавши Ушакова у Петербург на званичну аудијенцију 1793. године, поклонила адмиралу ништа друго до златни ковчежић са честицама моштију светих. О Васкрсу, на тек од Француза ослобођеном Крфу, је по молби адмирала била одржана литија око градске тврђаве. Фјодор Ушаков је лично носио кивот са моштима Светог Спиридона Тримитунтског, чије се мошти чувају у главном храму тог острва. Његова великодушност није знала за границе. Много пута је из свог џепа плаћао провијант и опрему својим подчињенима или давао новац за потребе флоте. Чак и незнанци су сасвим лако могли да добију пријем у његовом дому и да му се обрате за помоћ. Посебно су хришћанском љубављу биле испуњене последње године живота Фјодора Ушакова. Примао је све коме је био потребан новац или нешто друго. За време рата, 1812. године, адмирал у пензији је, док је живео у Тамбовској губернији, својим средствима издржавао војну болницу у оближњем граду Темникову и куповао опрему за Тамбовски пук. После изгнања француских завојевача из Русије, он је сву своју штедњу дао људима који су највише пострадали у рату. Није случајно адмирал за своју последњу луку изабрао село покрај Санаксарског манастира. Његова душа је чезнула за монашким животом. Да се није одазвао поморском позиву, највероватније би отишао у манастир. Међу поморским и манстирским животом није правио велику разлику: «Поморац, као и монах, мора постојано да се моли и да ради.» Сваку недељу и сваки празник, Фјодор Ушаков је долазио у манастир да се моли. За време Великог поста је тамо и живео недељама, «присуствовао на служби од почетка до краја, слушао са страхопоштовањем» — како је то описао игуман обитељи после упокојења адмирала Ушакова. «Прилагао је усрдно знатна средства у добротворне сврхе», даривао је манастирску цркву богатим прилозима. А краће: «проводио је своје последње дане у крајњој скромности и завршио је свој живот како приличи истинском хришћанину и верном сину свете Цркве.» Данас нам се Свети праведни ратник Фјодор Ушаков обраћа са иконе следећим речима: «Не очајавајте, ове грозне буре ће се окренути на славу Русије!» Изречене 1812. године ове речи звуче као рефрен руске историје. И увек су у нашој историји били нераздвојни светост праведника и слава отаџбине. Наталија Иртенина С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/107377.htm This post has been promoted to an article
  16. Када ми, мали, просечни људи, почнемо да размишљамо о свету и животу и о себи самима, дође нам понекад да се сажалимо над собом. Сав наш живот пролази у ситним доживљајима и ситним делима која се у општем току живота и не примећују. Одживећемо свој век и оставити за собом незнатан траг само у најужем кругу у коме смо се кретали. Једнога дана угасићемо се за овај свет, не давши му ништа значајније и трајније. Људи који су нас познавали помињаће нас још неко време по добру или по злу и онда ће нас полако заборавити. Када прође једно двадесетак година од наше смрти, тешко да ће нас се више ико на земљи сећати. Истина је, мали смо ми људи и незнатна су за свет наша дела, али не мери увек и Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом (Лук. 16, 10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио. Он се није устезао да говори о највишим проблемима с оном простом женом водоношом с којом се срео крај студенца Јаковљева, није се устезао да уђе у кућу малога Закхеја, није одгурнуо презрену грешницу која му је опрала ноге у дому Симона Губавог. Према свим тим бедним и пониженим односио се са исто онолико поштовања с колико и према „највећем међу рођенима од жене“ – светом Јовану Крститељу. Јер, сви су за њега синови Оца небеског, сви су му подједнако драги, сви су његова мала браћа. Не морамо, дакле, жалити што можда нећемо моћи да дамо свету велика дела и што нас људи можда неће имати по чему да спомињу. За Бога је доста да му будемо верни у малом: у преданом обављању свакодневних послова, у ревносном испуњавању ситних обавеза које је Бог пред нас ставио и које смо на себе узели. Јер зашто сањати о великим делима, а стално пропуштати мале послове које нам Бог свакодневно шаље да испунимо: да некоме помогнемо, да некога утешимо, да према људима с којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави? И зашто сањати о љубави према целом свету, а не подносити ни оно неколико особа из своје најближе околине и вечито имати неког суседа или сусетку, рођака или рођаку са којима не говоримо? Будимо верни Богу у маломе и не очекујмо у животу неке велике тријумфе. Све учињено од добре воље и од чистог срца прима Бог као највећи дар, ма то било и нешто најнезнатније у очима људи. У Јеванђељу је изнета она дирљива сцена како је Спаситељ стојао пред Јерусалимским храмом и посматрао како свет даје прилоге. Наишла је и једна сирота удовица и стидљиво спустила своје две лептице. Шта су за људе значила та два новчића? ! Али је у очима Спаситеља то био велики, највећи прилог, јер је био дат од свег срца. Не мери Бог дела по спољашњој величини, него по унутрашњој каквоћи. Зато Апостол и саветује: „Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима“ (Кол. 3, 22). А служећи људима око себе, у ствари служимо Господу. Има код Толстоја она потресна прича о јеромонаху оцу Сергију који се подвизавао у једноме скиту, али коме је Бог за узор ставио ону стару госпођу која је, бедно обучена, по читав дан трчала по граду, давала часове и тако издржавала болесног зета и кћер с многобројном децом. Она је то радила и не мислећи да тиме стварно служи Богу и да му је верна у малом. Житија светих пуна су тих малих Божјих трудбеника. Већ први по времену хришћански светитељ – свети архиђакон Стефан није заузимао неки високи положај у свету ни у цркви. Ђаконски чин ни данас није неки високи чин, а у његово време био је још нижи. У хришћанској општини у Јерусалиму, где је он као ђакон служио, сви верни су имали заједничке трпезе и ђаконска се служба стварно састојала у служењу око трпезе. По речима светог апостола Петра, тај је посао био ниже врсте и није пристојао апостолима. Али свети Стефан је и на том незнатном послу умео да буде веран Богу, „био је пун вере и Духа Светога“, како пише у Делима апостолским, и њега је Бог изабрао за свог првог светитеља и мученика. На свакоме се, дакле, послу може послужити Богу, само ако се он ради из љубави и од добре воље. Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтајнију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима и обављање ситних домаћих послова. Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек с трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку. Један надахнути индијски песник написао је да „на звук Божје свирале игра и трепти све подједнако од планете до атома“. Свуда је Он и све је за њега подједнако важно. Будимо му, дакле, верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да оваквим преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у његовом великом делу и служимо њему, Највишем и Највеличанственијем. И нека буде на нама безгранична милост његова, да се и кроз нас мале прослави свето и велико Име његово! Амин. Епископ Хризостом Војиновић Светосавље.орг 23 / 03 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/102138.htm

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...