Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'верника'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. Прослава Васкрса на Атону обављена је у складу са ограничењима која су прописана услед ширења пандемије вируса корона. Међутим, неке нове тешкоће настале су због недавних оштећења путне мреже. С једне стране, сви избегавају окупљања, целивања, поздраве, а са друге стране, службе на Страдалну недељу и о Васкрсу савршене су без учешћа мирјана. Поред тога, литије са иконама и светим моштима, које се одвијају сваке године другог и трећег дана Васкрса, одржаће се с дужном пажњом. Главна разлика, у поређењу с другим годинама, у томе је што ће се поштовати социјална дистанција и, према томе, мирјани и остали посетиоци неће моћи да учествују у прославама ове године. Радницима, запосленима у манастирима, речено је да напусте посао за Велику и Светлу недељу. Нажалост, појавио се нови проблем везан за овогодишњу прославу. Света Гора је прогласила ванредно стање због штете коју је пре неколико дана направила обилна киша. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Овогодишњи чин добијања Благодатног огња на Велику суботу биће одслужен у цркви Светог Гроба у Јерусалиму, али без поклоника због пандемије вируса корона. Огањ ће бити испоручен другим земљама. Служби у којој се Огањ спушта с неба и упали свећу Јерусалимског патријарха док се он моли у Господњем гробу, обично присуствују хиљаде поклоника из читавог света. Служба, која ће се савршити 18. априла ове године, такође ће бити обављена уз „ограничен број учесника“, изјавио је Акива Тор, начелник Одељења за дијаспору и религије света израелског Министарства спољних послова, преноси ТАСС. „У чину добијања Благодатног огања учествоваће око 10 људи“, додао је он. Свечани чин ће бити емитован широм света, као и обично. После службе, представници Јерусалимске Православне Цркве однеће Огањ до Јафа капије у Старом граду Јерусалима, одакле ће је представници амбасада преенти на аеродром „Бен Гурион“ и одатле био испоручен у њихове земље. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Рестриктивне мере у Корејској митрополији продужене су због ширења вируса короне. Као што је Митрополија истакла19. марта, 2020, због избијања вируса корона храмови Митрополије остаће затворени до суботе, 11. априла (Лазарева субота). „Међутим, са великом тугом најављујемо да ће се рестриктивне мере продужити још даље док не добијемо нова упутства од власти наше земље." Све јутарње и вечерње службе у Великој недељи и на Васкрс савршаваће у црквама само свештеници и њихови помоћници. „Молимо вас да, ради заштите свог здравља и здравља других, останете код куће у молитви и молимо вас да пратите службе које ће се уживо емитовати из Саборне цркве Светог Николаја у Сеулу, како бисте на тај начин ипак учествовали у страдањима и славном Васкрсењу Господа нашег. Такође вас подстичемо да проучавате свакодневна читања Библије, онако како се наводе у календару наше Митрополије. " Верници су позвани да заједно прославе Васкрс у црквама у ноћи 26. маја. На данашњи дан, четрдесет дана након Васкрса, одржаће се иста служба као и она у ноћи Васкрсења и кад је пасхални тропар „Христос воскресе...” певан последњи пут. Подсећа се да је сличну одлуку Атинска Архиепископија донела за прославу Васкрса. Корејска митрополија такође наглашава да ће се саборна крштења заказана за Лазареву суботу обавити на Духове. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Хрвати све мање верују цркви Аутор: A. M.четвртак, 07.11.2019. Политика Online - Хрвати све мање верују цркви WWW.POLITIKA.RS Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву... Катедрала на загребачком Каптолу (Фото EPA-EFE/ANTONIO BAT) Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву од 1999. до 2018. године којим су руководили професори Филозофског и Правног факултета из Загреба. Студија је утврдила да су жене, мање образовани и и особе из мањих места склоније религиозности, као и да постоји веза између црквене религиозности и десне политичке оријентације. Осим тога, показује истраживање, пре 20 година било је неупоредиво више људи који иду у цркву него што их је данас. Професор Синиша Зриншчак, са загребачког Правног факултета, објашњава за „Јутарњи лист” да је очигледан пад поверења у цркву. На питање који су разлози томе, Зриншчак одговара да то за сада није истражено, али додаје да су људи вероватно незадовољни начином деловања Цркве, које је превише политичко, а премало се бави другим питањима, на пример, незапосленошћу или сиромаштвом. То, како објашњава, није одлика само Хрватске, већ свуда у свету постоји раскорак између броја људи који се изјашњавају као верници и оних који иду у цркву. Хрватска је, иначе, на седмом месту међу европским земљама по проценту декларисаних верника. JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika AUTOR: Jurica Pavičić OBJAVLJENO: 27.10.2019. Goran Mehkek / CROPIX Josip Bozanić U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika, otjerati od sebe umjerene i centriste te udaljiti znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću. Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala manjina građana, ali je ta manjina politički rigidnija i ideološki homogenija nego ikad, pokazalo je istraživanje Početkom rujna beogradska povjesničarka Dubravka Stojanović održala je na šibenskom festivalu FALIŠ predavanje o političkom populizmu. Analizirajući bivše i sadašnje populizme od Venezuele do Westminstera i od Trumpa do Vučića, povjesničarka je istaknula jedinu zajedničku nit koja povezuje sve populizme i ujedno ih čini dubinski antidemokratskim. Populizam, naime, uvijek govori u ime “naroda”. Svaka populistička ideologija za sebe drži da je izraz “pravog”, stvarnog naroda. Svoje protivnike ona smatra anomalijom, odnarođenom “elitom”. A pošto jedina predstavlja stvarni narod, populistička ideologija progovara u ime “većine”. Govor “u ime većine”, naravno, nije rijedak ni u hrvatskom političkom diskursu. A ako u Hrvatskoj postoji ideologija koja se rado laća argumenta većine, onda je to bez sumnje klerikalna ideologija. Za konzervativne skupine bliske Crkvi samorazumljiva je istina da oni predstavljaju “većinu”: većinu koja je možda reprezentirana u medijima, nevidljiva u kulturi, većinu koja nije u prilici snimati filmove, objavljivati knjige ili govoriti na TV-u, ali koja svejedno ostaje nesumnjiva većina. Na to pravo većina klerikalnih parapolitičkih skupina pozivala se i kad je gurala referendumske inicijative i kad je pokretala antimanjinske političke akcije i kad je ratovala s “nepoćudnom” kulturom. Pri tom je taj status većine najčešće išao pod ruku s paušalno nabačenim brojem: 80%. Osamdeset je posto, naime, “nas”. “Naroda”. Dvadeset posto, to je taman mjera za količinu njih - “urbanih jugoslavena” iii “odnarođene elite”. Pri tom broj - 80% - nije slučajan. Taj broj se, naime, podudara s brojem onih građana RH koji se na popisu deklariraju kao katolici, ili koji barem imaju sakramente. U tu brojku - dakako - vjeruju sami klerikalni aktivisti, u nju vjeruje i Crkva. No, teško se oteti dojmu da u nju bar donekle vjeruju i liberalni političari. Za razliku od Staljinakoji se rugao “koliko divizija ima Papa?”, lijeva i/ili liberalna politika u Hrvatskoj kao da već desetljećima vjeruje da iza biskupa stoje “divizije”, odnosno - da je Crkva kadra mobilizirati masovnu šutljivu većinu i pomrsiti vam račune. Stoga je u tu i takvu Crkvu bolje ne dirati. Naravno, svakom tko razumije hrvatsko društvo i dosad je bilo jasno da iza te brojke 80% stoji neusporedivo složenija stvarnost. No, ovih dana pojavilo se jedno sociološko istraživanje koja pokazuje da je mit o većini kojim rado operira klerikalna ideologija zapravo kudikamo veća obmana nego što bi čovjek pomislio na prvu. Istraživanje o kojem je riječ provela su dvojica zagrebačkih sociologa - Krunoslav Nikodem s Filozofskog fakulteta i Siniša Zrinšćak s Pravnog fakulteta. Na reprezentativnom i stratificiranom uzorku anketiranom pješice, a ne telefonski, dvojica su sociologa istražila odnos prema vjeri i Crkvi kao instituciji, vjerska i ideološka preklapanja te prakticiranje religioznosti kod hrvatskih građana. Te su rezultate usporedili sa sličnim istraživanjima iz 2008. i 1999. Rezultati koje su dobili, barem meni, nisu neočekivani. A ako bi se mogli svesti na sukus, taj bi sukus bio ovo: Katolička crkva u Hrvatskoj sama je sebi najveći neprijatelj, a događa joj se točno ono što je svojim djelovanjem i zaslužila. Prva brojka koja ozbiljno slama mit o 80% ona je brojka na kojoj počiva svaki razgovor o praktičnoj religioznosti: naime, broj onih koji uopće idu u crkvu. Prema uvidima Zrinšćaka i Nikodema, u Hrvatskoj samo 22% ljudi u crkvu ide barem jednom na tjedan, a njih još 13% barem jednom mjesečno. Dakle, samo trećina hrvatskih građana prakticira ono što bi trebala biti baza svake organizirane religioznosti - a to je slavljenje euharistije. Taj broj (35%) manji je od onih koji navode da na misu idu “rijetko” ili “nikada”: takvih je zbrojeno 41%. Za Crkvu je - međutim - još pogubniji drugi podatak: da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je u godini Tuđmanove smrti bilo 52%., godine 2008. 41%, a danas ih je 35%. Za Crkvu kao instituciju, međutim, još su porazniji pokazatelji o povjerenju u Crkvu. Prema Zrinšćakovim i Nikodemovim nalazima, broj onih koji imaju “veliko” ili “veoma veliko” povjerenje u Crkvu otprilike se podudara s brojem praktičnih vjernika (38%). Ali, 60% anketiranih u Crkvu nema povjerenje, a od toga čak 20,8 % kaže da prema Crkvi ne gaji “nikakvo” povjerenje. Takvih je 1999. bilo 5%, a 2008 12%. S druge strane, broj onih koji u Crkvu imaju “veoma veliko” povjerenje, od 1999. - se prepolovio! Zagrebački sociolozi pokušali su istražiti i izvore tog (ne)povjerenja, a nalazi su i tu porazni. Većina anketiranih drži da je Crkva zabrazdila upravo na onim temama oko kojih se preko ideološkog rada i klerikalnih pipaca najviše trsi. Tako 58% anketiranih smatra da Crkva ne daje odgovor na moralne probleme, 55% da ne daje odgovor na obiteljske probleme, a 54% da ne daje odgovor na socijalne probleme. Ova posljednja tema jedina je gdje se status Crkve popravio: onih koji su smatrali da je Crkva socijalno neosjetljiva prije 11 godina bilo je 64%. Prema uvidima Nikodema i Zrinšćaka, stvarni praktični katolici u Hrvatskoj (više?) nisu većina, nego nimalo nezanemariva manjina, ali ipak - manjina. Znači li to da su i vjernici u najširem smislu manjina? E, tu stižemo do možda najzanimljivijeg dijela istraživanja. Naime - ne! Broj ljudi koji se identificira s nekom vrstom duhovnosti, imaju neki odnos prema transcendenciji, moli se kući ili upražnjava neku privatnu formu vjere, ili se nije smanjio ili se smanjio neznatno. Ljudi - ukratko - imaju potrebu za spiritualnošću, ali ih je očito netko ili nešto odvratio od toga da tu potrebu kanaliziraju kroz The Crkvu u kojoj su kršteni. Ljudi koji zaista imaju potrebu za religioznošću iz nekog su “misterioznog” razloga odustali od institucije koja širi nacionalizam, pravda fašizam, podržava maltretiranje manjina, institucije koja ustrajno prekraja vlastitu i opću povijest, tolerira mržnju i živi u mezalijansi s vlašću. Isti ti nevjerni Tome umjesto da potrebu za vjerom nađu u takvoj instituciji - sastavljenoj od dobrostivosti, milosrđa i krotkosti - duhovnost nalaze u mirisnim štapićima, sektama, jogi ili pak običnoj molitvi uz kuhinjski stol. Zamislite, tko bi se tom obratu načudio? A ako je Crkva u dvadeset godina udvostručila broj ljudi koji od nje zaziru i uvećala broj onih koji svoju duhovnost prakticiraju mimo nje, što je onda s onima koji u crkvu - i dalje idu? Ako je vjerovati podacima Zrinšćaka i Nikodema, ti i takvi su u međuvremenu postali ideološki kudikamo homogeniji. “U promatranom razdoblju”, pišu sociolozi, “došlo je do jačanja veze između i crkvene i osobne religioznosti i ‘desne’ političke orijentacije. Ovo potvrđuje da religioznost nije više ni samo opći identitetski okvir hrvatskih građana, kako su ponajviše sugerirali podaci iz 1999. godine, nego da je za dio vjernika religioznost najvažnija podloga i sastavnica njihove ideološke orijentacije.” Za one koji nisu shvatili, možda da ovo još jednom ponovimo prostonarodski. U proteklih deset ili dvadeset godina, sjajnoj je hrvatskoj Crkvi uspjelo prepoloviti broj svojih praktičnih vjernika, otjerati od sebe sve umjerene i centriste. Uspjelo joj je udaljiti od sebe znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću. Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala samo manjina građana, ali je zato ta manjina politički rigidnija, tvrdokornija i ideološki homogenija nego ikad. Pri tom nam ostaje neodgovoreno pitanje na koje sociologija ne može dati odgovor: je li preostalo praktično vjerništvo desnije i rigidnije jednostavno zato što je preostalo (odnosno - jer im se Crkva nije zgadila), ili je to nešto u što se pretvoriš nakon što si predugo izložen ovoj i ovakvoj Crkvi? Čitajući nalaze zagrebačkih sociologa, analitičar se ne može a ne nasmijati gorkog ironiji. Tijekom pedeset godina, ateistička i lijeva ideologija pokušavala je hrvatske građane odvratiti od Crkve i religioznosti. U tome je bila kolosalno neuspješna: ljudi su išli u crkvu, a ti ljudi koji su išli u crkvu bili su i ideološki i klasno različiti. Ali, ono što nije uspjelo Titu i Marxu, Jakovu Blaževiću i Stipi Šuvaru, uspjelo je zato “genijima” poput Željke Markić, Ksenije Abramović i Vice Batarela. Ono što nije uspjelo ideološkim komisijama i školskoj nastavi TIPSS-a, uspjelo je Hrvatskoj biskupskoj konferenciji. Otjerali su od Crkve pristojne i umjerene, udaljili od sebe urbanu srednju klasu, naveli su stvarno duhovne da duhovnost nađu drugdje. Nakon što su godinama Crkvi davali još jednu i još jednu šansu, nakon što su po stoti put morali slušati šovenske ispade, filipike o pederima i referendumski agitprop, ti i takvi ljudi najednom su - odustali. Shvatili su da ne mogu to slušati i da svojom prisutnošću na misi TOME daju legitimitet. Pa su na misu prestali ići. Crkvi se - ukratko - dogodilo točno ono što su još prije dvadeset godina prognozirali umni, a među takvima je bilo puno pametnih svećenika i liberalnih teologa. Već tada su prognozirali čime bi mogao uroditi brak Crkve i nacionalne ideologije, kakve će biti posljedice konkordata, školskog vjeronauka i crkvenog upletanja u obiteljsko i seksualno ćudoređe. Proroštvo se ispunilo. Kako je Crkva sijala, tako sada i žanje. JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika WWW.JUTARNJI.HR Za Crkvu je poguban podatak da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je 1999...
  5. Извор: http://www.pravoslavie.ru/122707.html Данас, уочи празника Светог равноапостолног Владимира Кијевског, крститеља Древној Руси, у Кијеву је одржана литија од Владимирске горе на Дњепру до Свете Кијево-Печорске лавре. Молитве је узносио Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије уз бројне архијереје и свештенике УПЦ, као и триста хиљада верника који су дошли из целе земље (прошле године их је било око 250 000). У литији су ношене бројне чудотворне мошти и целебне иконе. Како јављају украјински црквени медији, у литији је учествовао и Преосвећени епископ нишки Арсеније. View full Странице
  6. Данас, уочи празника Светог равноапостолног Владимира Кијевског, крститеља Древној Руси, у Кијеву је одржана литија од Владимирске горе на Дњепру до Свете Кијево-Печорске лавре. Молитве је узносио Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије уз бројне архијереје и свештенике УПЦ, као и триста хиљада верника који су дошли из целе земље (прошле године их је било око 250 000). У литији су ношене бројне чудотворне мошти и целебне иконе. Како јављају украјински црквени медији, у литији је учествовао и Преосвећени епископ нишки Арсеније.
  7. На велики празник у манастиру Острог, хиљаде људи са разних страна света хрлиле да се поклоне светом Василију Острошком Чудотворцу и узму благослов Чудесно је било данас у острошкој пустињи према којој данима хрле у дугој молитвеној колони хиљаде верника са разних страна света. Река људи сливала се ка ћивоту Светог Василија Острошког Чудотворца, а међу њима Руси, Украјинци, Румуни, па чак и Кинези! Било је и Хрвата из Загреба, али највише Срба са Космета, Србије и из целог региона. Старо и младо, здраво и болесно, неки и босоноги, корачали су ка пећини и са страхом божјим приступали свецу и од њега узимали благослов. Сви су они тражили спас својих душа од исцелитеља. Племеници Чудотворца су међу првима стигли у светињу – Тврдошани, Требињци, Билећани, Гачани, али и Мостарци. Никшићани су ту даноноћно. – Ја сам из Мостара, али сам се придружио пријатељима из Гацка. Нас 29 превалило је стотину километара како бисмо узели благослов од нашег духовног заштитника. У тој дугој колони нашле су се и четири даме које су успеле да издрже и лоше време и дуг пут – прича, за „Новости“, Радован Ћорић, коме је ово шеснаесто ходочашће по реду, а двадесето које су Гачани организовали. – Управо су ови момци и девојке први озваничили ходочашће до острошке светиње. Касније су нам се прикључили други, а надамо се да ће их бити још више. И управо тако. Из Сокоца је минулог понедељка после литургије кренула дружина од 27 одважних, међу којима и 13 дама, који су пешице прошли 230 километара! Није било лако, признаје за наш лист Миланко Крстајић, али је, како каже, вредело. Ту је и Драгана Мутабџија, која је први пут део овог друштва. – Издржала сам јер нас је окрепљивао Свети Василије. Ишли смо његовим путевима и стигли до светиње која нас је надахнула и озарила. Киша нас је пратила уз пут, спирала са нас грехове како бисмо чисти приступили светитељу – каже Мутабџија. Из села Суваја код Варварина пред острошком светињом затекли смо Радосава Радосавовића, који је имао много животних проблема. – Вратио сам се у живот захваљујући Светом Василију Острошком. Баш онда када сам помислио да се из понора нећу извући, он ми је пружио руку. Дуго сам имао проблем са несаницом. Нисам могао да нађем лека, родитељи су ме водили код врачара, али ништа није помогло. Међутим, једног дана једна девојка ми каже да ћу проблем решити ако приступим острошком Чудотворцу. Послушао сам је, приступио свецу, казао монасима и свештеницима о чему се ради, и све је решено истог дана. Од тада ми се живот променио и ја сам срећан човек – додаје Радосавовић. Први пут да дође у острошке греде, и то у осмој деценији, десило се Јову Јовановићу из Лакташа. – Никад није касно. Све оно што сам овде доживео, само сам могао да сањам. Прилази нам његова ћерка Недељка Митровић. – У овој светињи крстила сам троје своје деце и од тада нам је Свети Василије прислава. Живим у Тиролу и није ми било проблем да преко Лакташа дођем овде и узмем благослов од светитеља – каже Недељка. Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило (Бојовић) подсетио је како је чобанче из Поповог поља постало светитељем православне васељене. – Свети Василије Острошки је један од дивних сведока Христовог васкресења и ми треба да идемо његовим путевима, а не онима које нам ствара модерна технологија – мобилни телефони, компјутери, кабловска ТВ, који нам одвлаче пажњу од свега вредног и исконског. У овој пустињи острошкој, Свети Василије је дотакао небеске висине – казао је епископ Кирило. Пакрачко-славонски епископ Јован запитао се – како је могуће људском бићу да постане Свети Василије, око кога се окупљају десетине хиљада људи. – Он мења небо и земљу, и душе људске. ЈАЈЕ Митрополит кијевски Онуфрије поклонио је митрополиту црногорско–приморском Амфилохију икону Св. Јова Почајевског, као и васкршње јаје. Дарове је предао епископ Сергије. – Чуваћемо чистоћу вере православне, чак и кад нам расколници покушавају отети храмове. Кроз страдања наше цркве и народа схватили смо и ваше страдање кроз које сте пролазили и још увек пролазите. Митрополит Амфилохије је непобедиви војник Христов – рекао је епископ тернопољски. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Крвава окупација Бачке” – наслов је књиге, аутора Тимe Димитријевића, која је представљена у уторак, 22. јануара 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Издавачка установа Епархије бачке Беседа је, заједно за Матицом српском и Српским културним центром Свети Сава, један од саиздавача овог драгоценог сведочанства о изузетно тешком и мучном времену нашег народа. Поздравивши присутне, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рекао је да задивљује то, како је под тадашњим околностима, под окупацијом, покојни Тима Димитријевић вредно сакупљао сведочанства. Аутор, Димитријевић, имао је поглед на покојног владику Иринеја Ћирића, који, са неког другог аспекта посматраног, није онакав каквог га ја видим и многи наши савременици данас. То је потпуно, у историјском контексту времена настанка ове књиге, мени разумљиво и, у том погледу, не може се имати нека замерка покојном писцу, хроничару свога времена. Сами припређивачи су запазили да је његово дело необичне композиције, да је комбинација аутогеографског дела хронике и покушаја интерпретације догађаја о којима је у књизи реч. Та интерпретација, у годинама саме окупације, неколико година после окупације, па и до времена када је рукопис био завршен, пре 1960. године, није било могућно да буде заснована на свим расположивим и релевантним изворима. Не смемо заборавити да је званична пропаганда, поред праведне и људске осуде злочина, истовремено све то злоупотребљавала и у своје идеолошке сврхе. Ја сам баш ових дана читао извештај владике Иринеја Синоду, интерни извештај, о стању у Епархији бачкој у току окупације и о својој улози и одговорности у том периоду. Када човек прочита тај извештај, не може осетити ништа друго до дивљење према човеку који је спреман да поднесе сваку жртву да би умањио жртве свога народа и својих верника, и свих који страдају. То је био једини мотив и његовог чланства у мађарском парламенту и потписивања документа против комунизма, и много штошта што му још замерају. Наравно, то све, поготову такав извештај, није могао имати покојни Тима Димитријевић у рукама, нити имати у виду. Ми смо поступили одговорно, никакве интервенције у његовом рукопису нема. Мени, као Епископу бачком и „Беседи”, као једном од издавача, не смета што је његов поглед на владику Иринеја био, рекао бих, на неки начин једностран, зато што је и то слика једног времена, и то верна слика за коју је понајмање крив Тима Димитријевић, који нас је вечерас окупио, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој додао је да овај материјал велико благо за све нас. То је велика поука и ја заиста сматрам великим догађајем и у нашој култури, али и у нашој историјској свести и самосвести, да је овај рукопис после дугих деценија, постхумно, верујем да душа аутора ипак има неко сазнање, осећање о томе и да се она вечерас радује са нама овде, она је дочекала свој дан, свој тренутак и сасвим сигурно ће извршити своју мисију међу читаоцима, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је ова књига описала један страшан период живота нашег народа. Пун контроверзи сâм тај период јесте, а пун контроверзи су и сва тумачења која су потом уследила и вероватно се задуго нећемо моћи тих контроверзи ослободити. Једини начин је да проговоримо онолико колико можемо, свако од нас, нагласио је професор Станић. О књизи „Крвава окупација Бачке” говорили су професор др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, и приређивачи: др Драго Његован и др Александар Хорват. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, а одломке из књиге читала је др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка
  9. Протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић беседио је 18. новембра 2018. године, после свете Литургије, у манастиру Св. Архиђакона Стефана у Сланцима. Пастирску поуку на тему „О посветовњачењу цркве и верника у наше време“. Звучни запис предавања
  10. Верника више на папиру него у храмовима Раде Драговић | 04. јун 2017.http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:668647-Верника-више-на-папиру-него-у-храмовима Србија је, кажу истраживања, у европском врху по броју грађана који су религиозни, али пракса то често у потпуности оспорава. Појам вере у Србији често се погрешно изједначава са припадношћу нацији Карикатура Тоше Борковића ЦРКВА се напуни само на Божић и Васкрс. Ако занемаримо задушнице, осталим празницима на литургији је тек нешто више људи него иначе. А њих је толико мало да их лично готово све познајем. Свој суд о броју верника и религиозности нашег народа овако износи старешина једног од приградских храмова Српске православне цркве у Београду. Без околишања каже да његови парохијани ретко долазе на богослужења, мало њих се причешћује, а у односу на укупан број становника црквене општине само малобројни свештеника примају у кућу. Слична слика може се видети у готово свим крајевима Србије, с тим што је у појединим деловима земље ситуација још гора. И не би то било никакво чудо да ретка истраживања о религиозности у Срба не исцртавају потпуно другачију слику - изузетно висок проценат верника међу грађанима Србије. Последње податке о броју верујућих људи објавила је асоцијација Вин-Галуп интернешнел. Ово истраживање је показало да се у Србији 75 посто грађана изјашњава као религиозно, а да у постојање Бога верује нешто више њих - 79 посто. Подаци добијени пописом становништва одржаним 2011. године показују још већу бројност верујућих грађана Србије. Према резултатима анкете коју су попунили готово сви житељи Републике, религиозних је чак 94 посто. Најбројнији међу њима су православни хришћани којих је 6,4 милиона, што чини 85 посто укупног становништва. Оволики број верника, макар на папиру, Србију сврстава у сам врх европских држава по религиозности. РЕЛИГИОЗНИ АТЕИСТИ СРПСКИ народ је на свом историјском путу изнедрио и феномен “религиозних неверника”. Некадашњем председнику Црне Горе Момиру Булатовићу приписује се да је, упитан за вероиспосвест, одговорио да се осећа као - православац атеиста. Уколико је ова анегдота тачна, Момо је својом искреношћу постао творац термина који најбоље одсликава ниво религиозности великог броја Срба. Овај феномен својствен је и другим народима који су прошли кроз еру званичног државног атеизма. У Србији и региону, међутим, добио је и генерацијско обележје, будући да је захватио децу комунизма, која су се вратила под окриље Цркве али никада нису до краја одбацили тековине комунистичке идеологије. Ови бројеви на први поглед говоре да су грађани Србије изузетно посвећени својој вери, да живе по њеним начелима, редовно одлазе на богослужења, учествују у обредима и читају верску литературу. Но, да ли је баш тако? - Наравно да није. Религиозност код нашег народа већином се испољава декларативно и њоме се изражава начелна припадност хришћанској духовној сфери. Она је и израз поштовања традиције, обичаја, духа предака и етничког корпуса - каже за “Новости” социолог Тодор Симеуновић. - Отуд се код нас верником осећа свако ко обележава крсну славу, иако је у овом чину религија у другом плану. Она је пак, алиби за “упис” међу вернике, хришћане и православце. У оваквом одређењу религиозности, како напомиње наш саговорник, Бог и верско учење долазе као нешто што се подразумева и што се уопштено прихвата, иако се мало или нимало познаје. - Свештеници најбоље знају колико верника уопште зна цео “Оченаш” или “Симбол вере”. Певање на литургији и “одговарање” свештенику привилегија је само малобројних посвећеника које најчешће називамо “правим верницима” или побожним људима - наводи Симеуновић. Велико је питање да ли је уопште могуће доћи до броја истинских верника. Ма какав да је одговор, сигурно је једино да их је мање него што се обично мисли. СЛАВЕ СЛАВУ, КРСТЕ ДЕЦУ “У БОГА верујем, у цркву не идем” - често се чује у нашем народу. Ова реченица одсликава виђење религиозности великог дела нашег становништва. Обимна истраживања не постоје, али парохијска пракса у СПЦ показује да српски народ своју веру углавном изражава кроз крсну славу и свега неколико црквених обреда. У овом кругу су свете тајне крштења и брака (венчања), као и обреди везани за смрт и сахрањивање. У цркву се најчешће одлази на велике празнике, обично да би се запалила свећа “за здравље”, при чему мањи број људи прати целу литургију и прима причест. За теолога и вероучитеља Милића Стојшева истинским хришћанским верником може да се сматра само онај ко живи по јеванђељу. - Верник је свако ко осећа Бога и истински се придржава начела вере. Под тим обично сматрамо Свето писмо и скуп учења које чине окосницу хришћанства. Припадност цркви се подразумева јер је реч о заједници, која је један од темеља хришћанске вере. Имајући у виду све ово, као дан је јасно да је број таквих верника знатно мањи него што се у јавности наводи. Колико год да их је, међутим, они су со ове земље - објашњава Стојшев. Саговорници “Новости” напомињу да Срби важе као верујући, али не и црквени народ. Појам вере у Србији често се погрешно изједначава са припадношћу нацији. Погрешно је, али и опасно начело према коме Србин мора обавезно бити и (православни) верник. Теолози СПЦ признају да Србима, чак ни верујућим, литургијски живот није јача страна. То, међутим, није и једини критеријум у одређењу “квалитета” верника. - Постоји дубљи унутрашњи ниво везе православног етоса и душе народа који се не може мерити аршинима социологије религије. Он долази до изражаја у битним, одсудним моментима - наводе у СПЦ.
  11. „Не дајемо држави Србији, она нама помаже”, рекао је Митрополит Амфилохије за подгоричке Вијести и додао да Србија помаже градњу саборне цркве у Беранама и да даје помоћ коју Митрополија црногорско-приморскаа тражи и за обнову манастира. Према његовим речима новац који се прикупи од добротворних прилога користи се за обнову Манастира и изградњу Цркава широм Црне Горе и не шаље се у Србију. „Откуд би се обновило 650 храмова у Црној Гори, саградио храм у Подгорици, Бару…Ти који то причају да износимо паре из Црне Горе су људи који само кроз паре гледају свијет и лажу и бога и себе и своју савјест и пљују по својим прецима”, рекао је Митрополит. Он је додао да Српска православна црква од прилога острошких манастира финансира три кухиње за сиротињу у Подгорици, Беранама и Цетињу, а даје и за прогнанике са Косова и Метохије и других крајева, и помаже две породице из Србије. Како је рекао, Борис Тадић у време док је био председник Србије дао је за обнову манастира Бешка у Црној Гори 35.000 евра. Извор: ТВ Храм
  12. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да се новац од прилога које верници остављају у црногорским манастирима не износи из Црне Горе у Србију и да држава Србија помаже СПЦ у Црној Гори. „Не дајемо држави Србији, она нама помаже”, рекао је Митрополит Амфилохије за подгоричке Вијести и додао да Србија помаже градњу саборне цркве у Беранама и да даје помоћ коју Митрополија црногорско-приморскаа тражи и за обнову манастира. Према његовим речима новац који се прикупи од добротворних прилога користи се за обнову Манастира и изградњу Цркава широм Црне Горе и не шаље се у Србију. „Откуд би се обновило 650 храмова у Црној Гори, саградио храм у Подгорици, Бару…Ти који то причају да износимо паре из Црне Горе су људи који само кроз паре гледају свијет и лажу и бога и себе и своју савјест и пљују по својим прецима”, рекао је Митрополит. Он је додао да Српска православна црква од прилога острошких манастира финансира три кухиње за сиротињу у Подгорици, Беранама и Цетињу, а даје и за прогнанике са Косова и Метохије и других крајева, и помаже две породице из Србије. Како је рекао, Борис Тадић у време док је био председник Србије дао је за обнову манастира Бешка у Црној Гори 35.000 евра. Извор: ТВ Храм View full Странице
  13. У сели Евенск живе медведи, мештани упрежу коње, а за празнике локално становништво облачи народну ношњу од јеленске коже. У каквим условима се врше православна богослужења у храму на крајњем северо-западу земље, и чиме се надокнађује одсуство добара цивилизације — дато је у материјалу за РИА Новости. "У прво време било је необично видети теренски аутомобил на гусеничну вучу — подсећало је на ратне филмове. Истина, овде су више распрострањени различити теренци УАЗ и мотоцикли марке “Урал”. А најесктравагантнија је свакако “псећа запрега” — говори нам свештеник Владимир Зимонов, настојатељ храма преподобног Серафима Саровског у селу Евенск, у Магаданској области. Два до четири пса, посебне санке — поларне саонице, гонич — на први поглед све то делује као егзотика за туристе. Али за човека који живи овде, то није забава, већ функцонално решење многих проблема у вези са транспортом терета различите врсте. “Од тога, колико је добро усклађен однос човека и животиња, зависи успех у извршавању одређеног задатка, — објашњава отац Владимир. На једног становника североеванског округа, иде скоро 40 квадратних километара. Није као у Подмосковју , где се учио отац Владимир. Отац Владимир је завршио Николо-Угрешку семинарију, магистрирао је, и пре две године је, захваљујући програму расподеле дипломаца богослова, дошао на једну од наудаљенијих парохија у земљи, у Шелеховом заливу, у Охотском мору. Овде по селу шетају медведи, и снег се може видети чак и лети. “ Скоро одмах након доласка у Еванск, осматрајући храмовне просторије, пажњу ми је привукао чудан старац у шубари, зимској капи локалних народа, и кожној обући. Запричали смо се”, — присећа се настојатељ Серафимовског храма. Старац је говорио искључиво на евенском и лоше је разумевао руски. Али, било му је драго да види свештеника. Као најстарији парохијан, у храм је долазио до последњег дана свог живота. „Када се он упокојио, служио сам у његовом дому опело, након чега сам био сведок необичног погребног обреда. Старца су, пре полагања у гроб, пресвукли у националну одећу од јеленске коже, са бисерним украсима“, — наставља отац Владимир. Свештеник из Москве се посебно сећа путовања у село Гижигу. Осамдесет километара по беспућу тундре. Насеље су, средином 18.века, основали козаци, током освајања овог краја. До револуције овде су се налазили храм и школа. У Гижиги су проповедали познати руски мисионари: светитељ Инокентије (Венијаминов), и будући митрополит Нестор (Анисимов). Они су одиграли важну улогу у просвећивању локалног становништва. Уз проповедање Јеванђеља, отварали су школе, учили правопису и граматици евене, корјаке, чукче. У путописима светитеља Инокентија, сачувана су сведочанства о гижинском храму, о његовим свештенослужитељима. Сачувани су и записи о парохијанима и потребама парохија. Дрвени храм је саграђен 1826.године. „У цркву су улагали искључиво тунгусци и трговци, а остало становништво, и нарочито козаци који су били на служби, такорећи нису ништа улагали“. Здање цркве је „чврсто и стабилно“, са платненим иконостасом и иконама „добро живописаним“. При храму су служила два свештеника и четири црквењака. У том тренутку, гижигинска парохија је имала 1744 душе – евене, корјаке, чучке и русе. „Ова зима је била рекордно снежна, са пуно мећава.Једном приликом, у снежној олуји, мало пре службе позвала ме је парохијанка и упитала, да ли ће данас бити отворен храм. Одговорио сам да се служба не отказује због временских неприлика“, — присећа се отац Владимир. Ипак, отац је толико јаку мећаву тада први пут видео у животу, и једва да је могао да дође до цркве. „Мада нема много да се пешачи, неколико пута ми је измицао пут – ветар и снег су ударали у лице, било је немогуће гледати напред“, — наставља свештеник. На службу тог дана је, осим њега, дожло још неколико парохијанки, које су певале у црквеном хору. „Оне су прешле много већи пут од мене. Знале су да, без њихове помоћи, служба не може да се обави. За њих је то био истински подвиг!“ — подвлачи отац. Следећег дана, један парохијан се правдао: вели, није могао да дође због невремена. „Често се дешава да оно што здрав мушкарац не може да издржи, издрже слабе жене. Вероватно да су овакве парохијанке спасавале Цркву од потпуног уништења током атеистичког гоњења“, — расуђује отац Владимир. „Од куће до храма има пет минута, а од куће до аеродрома – три минута. Кроз прозор се види како авиони и хеликоптери полећу и слећу. Од куће до обале мора има седам минута“, — објашњава нам географију места, управник Татјана Семењук, која већ двадесет година посећује Серафимовски храм. Овде је сваки парохијан незаменљив. Свако се труди да приложи своју лепту за заједничку ствар. Неко пева, неко чита током богослужења, неко остаје да почисти након службе, неко уређује и украшава храм, и територије храма. „Скоро три године смо били без настојатеља. Тада смо служили само световно (саборно читање молитви, и Светог писма, без Литургије. — Прим.ред.). Ретко, на недељу, две дана, слали су свештеника из Магадана. Сећам се, да смо више од годину дана били сасвим сами. Шта је изненађујуће: није било ни исповести, ни причешћа, али осећаш да је Господ поред, — присећа се она.“ Данас парохије имају један насушни проблем. Један, али озбиљан – нема доброг диригента. И појци- самоучењаци, маштају да се појави добровољац – неко ко би дошао на неколико месеци да их научи. У селу, сви знају једни друге. „Ако идеш у храм, ти си предмет проучавања моралних особина. По теби често суде о целој парохији, и целој Цркви. То обавезује. Пробај да објасниш да је Црква болница и да је баш грешницима потребна. Да само захваљујући њој, они почињу да, све више и више, сагледавају своје грехе“, — говори Татјана. Према традицији, у јулу парохијани Серафимовског храма организују литију у част иконе Мајке Божије „Призри на смирење“. Путања литије је од спомен-крста до села – око четрдесет километара – долазе и деца, и осамдесетогодишње старице. „Много шта има овај град. А много шта, што овде недостаје градском житељу, може се обилно надоместити узвишеношћу људских односа и лепотом природе“, — уверено завршава настојатељ Серафимовског храма, у селу Евенск. Наталиja Фjoдотова Са руског Ива Бендеља РИА Новости 11 / 07 / 2018 http://pravoslavie.ru/srpska/114333.htm
  14. Светом тајном началствовао је настојатељ храма архимандрит Стефан, а саслуживало је братство храма. Народ је у миру и побожности целивао икону и делић светих моштију угодника Божјег Нектарија, док су свештеници помазивали светим уљем и у наставку прочитали акатист Светом чудотворцу са Егине. Извор: Храм Светог Саве
  15. Свечано је прослављен празник великог Божјег угодника и чудотворца, Светог Нектарија Егинског, у крипти храма Светог Саве на Врачару. У среду, 22. новембра 2017. године, прослава је започета светом Литургијом у цркви Светог Саве, коју је служило братство храма и изношењем и целивањем честице моштију Светог Нектарија, а настављена у поподневним часовима светом тајном јелеосвећења у крипти храма Светог Саве на којој се сабрало више од хиљаду верника. Светом тајном началствовао је настојатељ храма архимандрит Стефан, а саслуживало је братство храма. Народ је у миру и побожности целивао икону и делић светих моштију угодника Божјег Нектарија, док су свештеници помазивали светим уљем и у наставку прочитали акатист Светом чудотворцу са Егине. Извор: Храм Светог Саве View full Странице
  16. 100.000 верника у литији у част Светог Александра Невског са чудотворном иконом Панагије Сумеле 13. Септембар 2017 Скоро 100.000 верника учествовало је у литији 12. септембра 2017. у Петрограду у славу празника Пренос моштију Светог Александра Невског, којe се чувају у градској Лаври Светог Александра Невског.. Данашња прослава је почела са Божанском Литургијом коју је служио Митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије у чувеној Казанској саборној цркви, уз саслужење Митрополита веријског Пантелејмона (Калпакидиса) из Грчке Цркве, и неколико других архијереја Руске Цркве. После Литургије, литија се кретала дуж Невске авеније од Казанског катедралног храма до трга Александра Невског. Икону Панагије Сумеле, коју је према предању насликао Свети јеванђелист Лука, донела је грчка делегација на челу са Митрополитом веријским Пантелејмоном у понедељак ујутро. Грчко свештенство је такође учествовало у свим свечаностима посвећеним дану небеског заштитника града, Св. Александра Невског. После литије, чудотворна грчка икона постављена је у Преображенску Саборну цркву, где ће бити доступна поклоницима на целивање до 18. септембра 2017. године. Божанска Литургија је служена рано тога дана у храму Свете Тројице Саборне цркве Св. Александра Невског, где су мошти великог свеца похрањене, а служио ју је заменик игумана Епископ кронштатски Назарије уз саслужење Епископа тиквинског Мстислава и братства храма. После Литургије, мошти Св. Александра изнесене су из катедралног храма на трг испред лавре, где се завршила литија која је кренула из Казанског храма. Молебан је потом служио Митрополит Варсонуфије на тргу пред моштима правоверног кнеза. Петроградски архијереј је одржао беседу после молебана. Мошти Светог Александра Невског су пренете из Владимира у Петроград 12. септембра 1724, по наредби цара Петра I. Царица Јелисавета је успоставила целоградску литију 12. септембра 1743, чија традиција је прекинута у време СССР, али обновљена 2013. године поводом прославе 300-годишњице Лавре Св. Александра Невског. Извор: Митрополија петроградска и ладошка, Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)
  17. 100.000 верника у литији у част Светог Александра Невског са чудотворном иконом Панагије Сумеле 13. Септембар 2017 Скоро 100.000 верника учествовало је у литији 12. септембра 2017. у Петрограду у славу празника Пренос моштију Светог Александра Невског, којe се чувају у градској Лаври Светог Александра Невског.. Данашња прослава је почела са Божанском Литургијом коју је служио Митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије у чувеној Казанској саборној цркви, уз саслужење Митрополита веријског Пантелејмона (Калпакидиса) из Грчке Цркве, и неколико других архијереја Руске Цркве. После Литургије, литија се кретала дуж Невске авеније од Казанског катедралног храма до трга Александра Невског. Икону Панагије Сумеле, коју је према предању насликао Свети јеванђелист Лука, донела је грчка делегација на челу са Митрополитом веријским Пантелејмоном у понедељак ујутро. Грчко свештенство је такође учествовало у свим свечаностима посвећеним дану небеског заштитника града, Св. Александра Невског. После литије, чудотворна грчка икона постављена је у Преображенску Саборну цркву, где ће бити доступна поклоницима на целивање до 18. септембра 2017. године. Божанска Литургија је служена рано тога дана у храму Свете Тројице Саборне цркве Св. Александра Невског, где су мошти великог свеца похрањене, а служио ју је заменик игумана Епископ кронштатски Назарије уз саслужење Епископа тиквинског Мстислава и братства храма. После Литургије, мошти Св. Александра изнесене су из катедралног храма на трг испред лавре, где се завршила литија која је кренула из Казанског храма. Молебан је потом служио Митрополит Варсонуфије на тргу пред моштима правоверног кнеза. Петроградски архијереј је одржао беседу после молебана. Мошти Светог Александра Невског су пренете из Владимира у Петроград 12. септембра 1724, по наредби цара Петра I. Царица Јелисавета је успоставила целоградску литију 12. септембра 1743, чија традиција је прекинута у време СССР, али обновљена 2013. године поводом прославе 300-годишњице Лавре Св. Александра Невског. Извор: Митрополија петроградска и ладошка, Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...