Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вери'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. У уторак, 29. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља и празнује Часне вериге светог апостола Петра и преподобног Ромила Раваничког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Александар Ђорђевић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У беседи којом се Епископ Јован обратио верницима речено је да се сила Божија пројављује и у разним предметима, одећи и свему чега се Господ дотакне, с циљем да се вера утврди у човеку. Апостол Петар, кога је анђео Божији ослободио гвоздених верига, пример је човека који је у исто време и верујући и колебљив. “Петар је у кратком временском периоду рекао да се никада неће одрећи Христа, а потом га се и одрекао. Човек слабе природе за час падне”, нагласио је Епископ Јован у наставку рекавши: “у човека кад уђе страх он је збуњен и уплашен, а тамо где има вере тамо страха нема јер вера и љубав изгоне страх. Петар се истински покајао, а покајање је онде где има вере. Петрово покајање нам говори да је покајање изнад сваког греха. Покајање је када постанемо свесни огреховљеног стања у коме се налазимо и када пожелимо да из тог стања изађемо као бољи људи. Зато не би требало никада ослањати се на себе и људску природу јер човек без Бога не може ништа добро учинити. Нама је потребно да стојимо у вери, и када паднемо да не губимо веру, а вера је поверење. Нека нам Господ помогне да стојимо чврсто у вери. Бог вас благословио”. У наставку свете Литургије Владика је причестио ђаке ОШ “Јован Поповић” који су се одазвали позиву свог вероучитеља г. Милоша Тодоровића и дошли на свету службу како би крунисали заједнички рад остварен током првог полугодишта, заснован и утемељен у вери и љубави према Светој Тројици. Извор: Епархија шумадијска
  2. Верујем да сте многи од вас чули за ово. Сигуран сам да сте се сусрели са чувеном "теологијом ваља се- не ваља се", те самим тим сте чули да постоје "мртви и живи свеци". Што је најгоре, те приче шире и разни медији међу којима је и РТС, блиц и остали... О чему се заправо ради? Има оних који не разумевајући да наш Бог НИЈЕ БОГ МРТВИХ НЕГО БОГ ЖИВИХ, мисле да светитељи који су страдали или умрли су мртви док су анђели (свети Архангел Михајло, Гаврило... или свети Илија који је жив вазнесен на небеса) "живи свеци"... но то није ни пола бабске теологије! Идемо даље. За "живе свеце" се не спрема славско жито јер они нису умрли, те им то не треба. Славко жито се спрема само за "мртве свеце" (Боже опрости, која накарадност!). Не само то! За "живе свеце" се не пости па ма који дан да падне! Дакле, може да буде и среда и петак, нема везе, нека рска кожица прасећа! Овим стварима заиста треба стати на пут и не дозволити обесмишљавање славе. Нема мртвих светитеља, као што је Христос жив вавек, тако и они који умиру са вером у Њега и Васкрсење живе вавек! Дакле, светитељи су сви живи. Славско жито се спрема за СВЕ СЛАВЕ. Без разлике. зато ви који славите Архангеле слободно спремите жито и донесите у Цркву. Немојте да бринете шта ће неко рећи, да ли ће вас неко попреко гледати. То је ваша обавеза као свечара. Славско жито се не спрема за "мртве свеце" већ у славу Божију, у славу светог кога славимо и у спомен оних који су умрли и славу нам предали да славимо. Слободно могу чиста срца да кажем да је жито смисленије и некако важније од колача. Још, жито је старије од хлеба. Ако имате нешто да питате слободно учините овде, делите ову тему и дајте да помогнемо људима да се не упетљавају у магијске приступе Православљу. Како је у вашим крајевима?
  3. Поводом текста Андреја Јефтића Час анатомије: патологија једног плагијата (Теологија.нет, 30. 7. 2018), пренетог и на „Стању ствари“ А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш? Или, како можеш рећи брату свом: Стани да ти извадим трун из ока твог; а ето брвно у оку твом? Лицемјере! Извади најприје брвно из ока свог, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свог. (Мт. 7, 3–5) Не знам да ли је био сан или јава. Видим себе на операционом столу и око мене људе под маскама, с оштрим скалпелима, неки држе и ножеве, спремни да секу. Је ли то онај час анатомије? Не разабирам свима лица, већину ипак препознајем. Погледи им сведоче да су одлучни да започну крвави пир. Хтедох да им кажем: Што чините, чините брзо. Но, онда намах схватих да ће потрајати, јер немају посла само са мном. У операционој сали лежаху на столовима бројни, знани и незнани људи. И разабрах њихове гласове; многи вапијаху: Дођи, дођи Господе! (Симона Анастасијевић, Живот под маском) Када се човек нађе на удару ненависника различитих врста, онда се неизоставно мора определити између тога да ли да покуша да напад отрпи и избегне даљи сукоб или да узврати и изобличи противника, а да му притом ни у најмањем не буде налик. Различите примере с тим у вези нам својим житијима нуде светитељи Божији. Премда физички изузетно снажан, св. Серафим Саровски је у ситуацији када су се на њега окомили разбојници, најпре помислио да се с њима обрачуна; у руци је тада имао секиру; већ у следећем часу насилницима се кротко предао. Духовно јак, показао је спремност да претрпи физички бол, имајући засигурно на уму Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити (Мт. 10, 28). На сасвим другачији начин, под другачијим условима, реаговао је против јеретика Арија св. Никола, епископ Мирликијски. Непријатељима Истине, који се не обрушују на једног човека и који, не одступајући од лажи против Цркве, угрожавају „малу браћу Христову“ – маловерне и оне слабе у вери, супротставити се мора. Лукавство и безумље теолога-дарвиниста, „лажне браће“, прикривених иза својих звања и положаја у Цркви, не јењава ни пошто су се, наводно, током прошлогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора јавно покајали. Десеторица предавача на ПБФ-у у Београду, том приликом су, да подсетим, изненадили чак и неверујуће својом спремношћу да се покажу „у тренду“, потписујући Апел против иницијативе да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школском систему, тј. успостави објективан, а не идеолошки приступ. Овим гестом искорачили су чак и испред појединих представника научних дисциплина који се Дарвиновим учењем уско стручно баве. Толерантни и снисходљиви према представницима природних наука, с којима у разговорима махом износе инфериорне ставове против мајмунообразне антропологије, „лажна браћа“ потенцијалну теолошку полемику по овом питању би да сасеку у зачетку, нестерилисаним хируршким сечивима, заборављајући, можда и не искусивши, да животворна реч Истине има дејство огња који разоткрива свако лицемерство. На кратко су се примирили теолози дарвинисти из редова Цркве после опомена и епитимија које су добили као плату за своју дрскост. Глас лажних просветитеља изнова је одјекнуо, овога пута из уста Андреја Јефтића. Судећи према свом ангажману у јавности, овај својеврсни портпарол и активиста дарвинистичко-теолошког табора са ПБФ-а, доцент на Катедри за патрологију и, наравно, потписник поменутог Апела, огласио се написом Час анатомије – патологија једног плагијата у интернет-магазину Теологија.нет, како би оповргао „гласине“ (не навевши где се чују и ко их шири) да текст Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије, који сам првобитно понудио поменутом порталу, није одбијен „из идеолошких разлога“, већ зато што је „квалитет (рада) изразито споран“. Између ове две почетне, међу многим другим Јефтићевим констатацијама, јаз је дубок онолико колико и између истине и лажи. И као што су наводне „гласине“ подстакле бранитеља еволуционизма на хитру акцију, своју стварну намеру он је сакрио иза паравана уређивачке политике интернет магазина Теологија.нет. „Пуна слобода у избору теме и начину на који се теме обрађују“ предочена је свим потенцијалним сарадницима у отвореном позиву на почетној страници овог сајта. Не постоје, међутим, прописане техничке регуле које би аутори требало да поштују, нити су дефинисани стандарди у приређивању текстова на који би се сарадници унапред обавезали; нису ни даље, ни ближе назначени критеријуми процене „квалитета“ за које уређивачка екипа моли будуће „приложнике“ текстова. Сама пак одредница „магазин“, којим је декларисан статус Теологија.нет-а, говори о степену (не)очекиване научности, што потврђују доступни садржаји, а пре свега поменути Јефтићев спис. Од наслова, преко стила излагања, до ниско интонираних „закључака“ дати магазин он је управо спустио до нивоа таблоида. У томе је, мора се признати, показао вештину и инспирацију на којој му ловци на трачеве могу позавидети. Зацртани циљ иницијатора теолошког магазина – развијање аргументоване теолошке полемике, овај члан уредничког тима у потпуности је промашио. И не само да је промашио, него га је свесно избегао, кренувши у посве другом правцу. Ево и каквом. Представио је мој текст крајње тенденциозно, у кривом светлу, фрагментарно, управо онако како секташи ваде исечке из контекста, без назнаке целине садржаја и његове поенте. У намери да потврди компетентност одлуке редакције испред које иступа, Јефтић се определио за „анализу анатомије спорног текста“, задржавајући се, не случајно, само на његовом првом делу од четири странице које се тичу научне и здраворазумске критике теорије еволуције. Такође, не случајно, други део текста – теолошка критика еволуције, Јефтићевом скалпелу или детектору плагијата у потпуности је измакао, „у недостатку времена“, знања или пак зато што је услед катарзе идеолошке страсти, остао без набоја. Откривши извор из којег сам преузео одређена места, Јефтић је у бруталном заносу, покушао да своје, квази доследно, методолошко сечиво стави изнад саме суштине рада чији сам потписник. Истина је да ми намера уопште није била да ставове у тексту Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије документујем ни избором, још мање укупном коришћеном литературом и изворима; отуда нисам посегао ни за референцама, нити за додатним појашњењима у фуснотама. Изоставио сам, с разлогом, и помињање имена муслимана Харуна Јахија. Опредељење за његове одређене, упечатљиве ставове, додатно ћу појаснити. Подразумева се, да је на порталу Теологије.нет била озваничена форма ауторских прилога, мој би – популарним језиком писани текст, био сасвим другачије „опремљен“. Истог принципа – неспровођења за научни рад уобичајених стандарда, држао сам се и у тексту Апел на апел, написаном прошле године и прочитаном током заседања Светог Архијерејског Сабора. Управо у жељи да отклоним потенцијални лични одијум и да, што је важније, цео проблем поставим тамо где му је место – у жижу саборне свести Цркве, у њему нпр. нисам обелоданио да несувисли, удворички коментар: „Бог је створио свет, како – питајте биологе“, припада Андреју Јефтићу. У писаном предању Цркве, поштовање цитатности није никада била испред главне поруке текста. Није неопходно, па ипак ваља подсетити, да ни апостол Павле приближавајући истину Јеванђеља (Дап. 17, 28) древним Јелинима, није износио имена њихових философа и песника који су исповедали Христово Оваплоћење пре Његовог доласка. Чинио је то зато што су њихове идеје биле битније за мисију Цркве, од самих имена која је засигурно добро знао. Да ли је питање времена када ће се Јефтић осмелити да свом анатомском ножу и методолошком детектору изложи, рецимо, читаве књиге једног од несумњиво највећих теолога 20. века, о. Георгија Флоровског, без фуснота и с ограниченим избором референтне литературе? А можда ће Флоровског ипак заобићи, будући да се теоријом еволуције није подробније бавио? Јасно је, дакле, да није на удару „Платон, него Истина“. Посреди је истицање форме испред садржаја, „да се Власи не сете“ ко је ко у причи о вуку и јагњету. Post festum позивање на уредничке стандарде притворног ревнитеља у очувању „пуне слободе када је реч о избору тема и начину (подвукао З. П.) на које се те теме обрађују“, био би пуцањ у празно, недостојан реакције, да исход лицемерне опсервације тврдокорног дарвинисте није закључак да су „симптоми патолошког стања (ваљда не само мог? – З. П.) шири од оквира самог рада“. А где је у тој ширини, коју Јефтић мери својим аршином, Харун Јахи – Аднан Октар? Савест теолога неодарвинисте као да умирује то што чињенице против теорије еволуције износи, како наводи, „осуђивани криминалац, обмањивач и опскурни преварант (…) гротескни исламски креациониста, лидер секс-култа који се терети за тешке злочине“. Признајем, пикантерије из Јахијевог живота нису биле тема мојег интересовања, још мање проучавања (познато ми је да се бавио личношћу Христовом у једној од својих књига, остајући у границама куранског учења). Презентујући „тамну страну“ Јахијеве личности и његову бурну животну сторију, Јефтић заправо подмеће кукавичје јаје. И какве везе има живот овог муслимана с његовом критиком еволуције? Да ли би био бољи научник да је којим случајем суфи аскета? Не могу се хришћански критеријуми безусловно преносити на све који се науком баве, поготово не у домену природе и трагања за истином заложеном у природи. Није сваки научник неизоставно етичан сходно хришћанским мерилима. Па чак и када је најетичнији, што је врло пожељно зарад напредовања у Духу и Истини, то још увек не значи да ће неки научник направити корак напред у вери. Шта је, дакле, хтео постићи Јефтић описујући Јахија попут колумнисте ангажованог у „жутој“ штампи? Један од одговора јесте да свака острашћеност води самозабораву и губљењу тла под ногама. И када се амбис отвара, претећи својом дубином, утопљеник се хвата за сламку, оповргавајући неумитан исход пропасти. Тонући у вировима дарвинизма, Јефтић, нажалост, покушава да саблазни читаоце и да им наметне помисао о томе како је одвратан лик не само Харуна Јахија, већ и онога што је о еволуцији имао да каже. И на томе се не зауставља. Етикету с Јахијевим ликом безочно прилепљује и мени који његове ставове против теорије еволуције наводим; самим тим прилепљује га и свима онима који се са истим ставовима слажу. Да ли би убудуће, следећи Јефтићеву методологију, присталице Дарвинове доктрине требало третирати као мајмунолика бића? Не дао Бог! Према учењу св. Максима Исповедника и демони никада не престају бити анђели по природи, без обзира на то што су на етичком плану од злобе потамнели. View full Странице
  4. А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш? Или, како можеш рећи брату свом: Стани да ти извадим трун из ока твог; а ето брвно у оку твом? Лицемјере! Извади најприје брвно из ока свог, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свог. (Мт. 7, 3–5) Не знам да ли је био сан или јава. Видим себе на операционом столу и око мене људе под маскама, с оштрим скалпелима, неки држе и ножеве, спремни да секу. Је ли то онај час анатомије? Не разабирам свима лица, већину ипак препознајем. Погледи им сведоче да су одлучни да започну крвави пир. Хтедох да им кажем: Што чините, чините брзо. Но, онда намах схватих да ће потрајати, јер немају посла само са мном. У операционој сали лежаху на столовима бројни, знани и незнани људи. И разабрах њихове гласове; многи вапијаху: Дођи, дођи Господе! (Симона Анастасијевић, Живот под маском) Када се човек нађе на удару ненависника различитих врста, онда се неизоставно мора определити између тога да ли да покуша да напад отрпи и избегне даљи сукоб или да узврати и изобличи противника, а да му притом ни у најмањем не буде налик. Различите примере с тим у вези нам својим житијима нуде светитељи Божији. Премда физички изузетно снажан, св. Серафим Саровски је у ситуацији када су се на њега окомили разбојници, најпре помислио да се с њима обрачуна; у руци је тада имао секиру; већ у следећем часу насилницима се кротко предао. Духовно јак, показао је спремност да претрпи физички бол, имајући засигурно на уму Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити (Мт. 10, 28). На сасвим другачији начин, под другачијим условима, реаговао је против јеретика Арија св. Никола, епископ Мирликијски. Непријатељима Истине, који се не обрушују на једног човека и који, не одступајући од лажи против Цркве, угрожавају „малу браћу Христову“ – маловерне и оне слабе у вери, супротставити се мора. Лукавство и безумље теолога-дарвиниста, „лажне браће“, прикривених иза својих звања и положаја у Цркви, не јењава ни пошто су се, наводно, током прошлогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора јавно покајали. Десеторица предавача на ПБФ-у у Београду, том приликом су, да подсетим, изненадили чак и неверујуће својом спремношћу да се покажу „у тренду“, потписујући Апел против иницијативе да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школском систему, тј. успостави објективан, а не идеолошки приступ. Овим гестом искорачили су чак и испред појединих представника научних дисциплина који се Дарвиновим учењем уско стручно баве. Толерантни и снисходљиви према представницима природних наука, с којима у разговорима махом износе инфериорне ставове против мајмунообразне антропологије, „лажна браћа“ потенцијалну теолошку полемику по овом питању би да сасеку у зачетку, нестерилисаним хируршким сечивима, заборављајући, можда и не искусивши, да животворна реч Истине има дејство огња који разоткрива свако лицемерство. На кратко су се примирили теолози дарвинисти из редова Цркве после опомена и епитимија које су добили као плату за своју дрскост. Глас лажних просветитеља изнова је одјекнуо, овога пута из уста Андреја Јефтића. Судећи према свом ангажману у јавности, овај својеврсни портпарол и активиста дарвинистичко-теолошког табора са ПБФ-а, доцент на Катедри за патрологију и, наравно, потписник поменутог Апела, огласио се написом Час анатомије – патологија једног плагијата у интернет-магазину Теологија.нет, како би оповргао „гласине“ (не навевши где се чују и ко их шири) да текст Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије, који сам првобитно понудио поменутом порталу, није одбијен „из идеолошких разлога“, већ зато што је „квалитет (рада) изразито споран“. Између ове две почетне, међу многим другим Јефтићевим констатацијама, јаз је дубок онолико колико и између истине и лажи. И као што су наводне „гласине“ подстакле бранитеља еволуционизма на хитру акцију, своју стварну намеру он је сакрио иза паравана уређивачке политике интернет магазина Теологија.нет. „Пуна слобода у избору теме и начину на који се теме обрађују“ предочена је свим потенцијалним сарадницима у отвореном позиву на почетној страници овог сајта. Не постоје, међутим, прописане техничке регуле које би аутори требало да поштују, нити су дефинисани стандарди у приређивању текстова на који би се сарадници унапред обавезали; нису ни даље, ни ближе назначени критеријуми процене „квалитета“ за које уређивачка екипа моли будуће „приложнике“ текстова. Сама пак одредница „магазин“, којим је декларисан статус Теологија.нет-а, говори о степену (не)очекиване научности, што потврђују доступни садржаји, а пре свега поменути Јефтићев спис. Од наслова, преко стила излагања, до ниско интонираних „закључака“ дати магазин он је управо спустио до нивоа таблоида. У томе је, мора се признати, показао вештину и инспирацију на којој му ловци на трачеве могу позавидети. Зацртани циљ иницијатора теолошког магазина – развијање аргументоване теолошке полемике, овај члан уредничког тима у потпуности је промашио. И не само да је промашио, него га је свесно избегао, кренувши у посве другом правцу. Ево и каквом. Представио је мој текст крајње тенденциозно, у кривом светлу, фрагментарно, управо онако како секташи ваде исечке из контекста, без назнаке целине садржаја и његове поенте. У намери да потврди компетентност одлуке редакције испред које иступа, Јефтић се определио за „анализу анатомије спорног текста“, задржавајући се, не случајно, само на његовом првом делу од четири странице које се тичу научне и здраворазумске критике теорије еволуције. Такође, не случајно, други део текста – теолошка критика еволуције, Јефтићевом скалпелу или детектору плагијата у потпуности је измакао, „у недостатку времена“, знања или пак зато што је услед катарзе идеолошке страсти, остао без набоја. Откривши извор из којег сам преузео одређена места, Јефтић је у бруталном заносу, покушао да своје, квази доследно, методолошко сечиво стави изнад саме суштине рада чији сам потписник. Истина је да ми намера уопште није била да ставове у тексту Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије документујем ни избором, још мање укупном коришћеном литературом и изворима; отуда нисам посегао ни за референцама, нити за додатним појашњењима у фуснотама. Изоставио сам, с разлогом, и помињање имена муслимана Харуна Јахија. Опредељење за његове одређене, упечатљиве ставове, додатно ћу појаснити. Подразумева се, да је на порталу Теологије.нет била озваничена форма ауторских прилога, мој би – популарним језиком писани текст, био сасвим другачије „опремљен“. Истог принципа – неспровођења за научни рад уобичајених стандарда, држао сам се и у тексту Апел на апел, написаном прошле године и прочитаном током заседања Светог Архијерејског Сабора. Управо у жељи да отклоним потенцијални лични одијум и да, што је важније, цео проблем поставим тамо где му је место – у жижу саборне свести Цркве, у њему нпр. нисам обелоданио да несувисли, удворички коментар: „Бог је створио свет, како – питајте биологе“, припада Андреју Јефтићу. У писаном предању Цркве, поштовање цитатности није никада била испред главне поруке текста. Није неопходно, па ипак ваља подсетити, да ни апостол Павле приближавајући истину Јеванђеља (Дап. 17, 28) древним Јелинима, није износио имена њихових философа и песника који су исповедали Христово Оваплоћење пре Његовог доласка. Чинио је то зато што су њихове идеје биле битније за мисију Цркве, од самих имена која је засигурно добро знао. Да ли је питање времена када ће се Јефтић осмелити да свом анатомском ножу и методолошком детектору изложи, рецимо, читаве књиге једног од несумњиво највећих теолога 20. века, о. Георгија Флоровског, без фуснота и с ограниченим избором референтне литературе? А можда ће Флоровског ипак заобићи, будући да се теоријом еволуције није подробније бавио? Јасно је, дакле, да није на удару „Платон, него Истина“. Посреди је истицање форме испред садржаја, „да се Власи не сете“ ко је ко у причи о вуку и јагњету. Post festum позивање на уредничке стандарде притворног ревнитеља у очувању „пуне слободе када је реч о избору тема и начину (подвукао З. П.) на које се те теме обрађују“, био би пуцањ у празно, недостојан реакције, да исход лицемерне опсервације тврдокорног дарвинисте није закључак да су „симптоми патолошког стања (ваљда не само мог? – З. П.) шири од оквира самог рада“. А где је у тој ширини, коју Јефтић мери својим аршином, Харун Јахи – Аднан Октар? Савест теолога неодарвинисте као да умирује то што чињенице против теорије еволуције износи, како наводи, „осуђивани криминалац, обмањивач и опскурни преварант (…) гротескни исламски креациониста, лидер секс-култа који се терети за тешке злочине“. Признајем, пикантерије из Јахијевог живота нису биле тема мојег интересовања, још мање проучавања (познато ми је да се бавио личношћу Христовом у једној од својих књига, остајући у границама куранског учења). Презентујући „тамну страну“ Јахијеве личности и његову бурну животну сторију, Јефтић заправо подмеће кукавичје јаје. И какве везе има живот овог муслимана с његовом критиком еволуције? Да ли би био бољи научник да је којим случајем суфи аскета? Не могу се хришћански критеријуми безусловно преносити на све који се науком баве, поготово не у домену природе и трагања за истином заложеном у природи. Није сваки научник неизоставно етичан сходно хришћанским мерилима. Па чак и када је најетичнији, што је врло пожељно зарад напредовања у Духу и Истини, то још увек не значи да ће неки научник направити корак напред у вери. Шта је, дакле, хтео постићи Јефтић описујући Јахија попут колумнисте ангажованог у „жутој“ штампи? Један од одговора јесте да свака острашћеност води самозабораву и губљењу тла под ногама. И када се амбис отвара, претећи својом дубином, утопљеник се хвата за сламку, оповргавајући неумитан исход пропасти. Тонући у вировима дарвинизма, Јефтић, нажалост, покушава да саблазни читаоце и да им наметне помисао о томе како је одвратан лик не само Харуна Јахија, већ и онога што је о еволуцији имао да каже. И на томе се не зауставља. Етикету с Јахијевим ликом безочно прилепљује и мени који његове ставове против теорије еволуције наводим; самим тим прилепљује га и свима онима који се са истим ставовима слажу. Да ли би убудуће, следећи Јефтићеву методологију, присталице Дарвинове доктрине требало третирати као мајмунолика бића? Не дао Бог! Према учењу св. Максима Исповедника и демони никада не престају бити анђели по природи, без обзира на то што су на етичком плану од злобе потамнели.
  5. Драгана Милошевић

    Повест о делатној вери

    …Бејаше у Цариграду неки златар који прављаше сатове, прстене, наруквице и ствари за свету Цркву: путире, Јеванђеља, дискосе, сасуде за Свети Престо, било шта. И бејаше веома побожан. Он је имао узречицу: „Велики је Бог!“ А жена његова га прекораваше што сувише често говораше тако. Он, уз сваку реч казиваше: „Велики је Бог!“ Кад би му неко рекао штогод, он говораше: “ Да, хришћане, велики је Бог!“ Други би му рекао да ће што настрадати, он говораше: „Ништа, јер велики је Бог!“ Други би га корео, а он говораше: „Ништа, јер велики је Бог!“ Толико је често казивао ову реч, да сви говораху: „Код оног златара што казује да велики је Бог“. И веома многи долажаху код њега. „Брате, да ми направиш прстен“ - „Направићу, брате, јер велики је Бог!“. „Хоћеш ли ми калајисати путир?“ – „Калајисаћу, јер велики је Бог!“. „Хоћеш ли ми оковати Јеванђеље?“ – „Оковаћу, јер велики је Бог!“. „Хоћеш ли ми направити наруквицу?“ – „Направићу, брате, јер велики је Бог!“ Дочуо је и цар Лав Мудри – јер беше за његово време – да има неки златар који уз сваку реч казује: „Велики је Бог!“. И рече: „Искушаћу га, да видимо говори ли из вере или се навикао да казује тако!“ Цар се прерушио, обукао се грађански и отишао је код тог златара са врло скупим прстеном. На прстену имађаше камен што се назива „камен остриге“, најскупоценији камен, што се веома тешко налази. Има једна рибица што пребива на дну мора. Како се тешко налази ова рибица! Али се у њој налази овај камен, звани „острига“. Колико је траже рониоци и морнари! „Хеј, нађемо ли камен остриге, купићемо толико двораца!“ Толико је скупоцен. Доликовало је да цар има камен остриге. Одакле ли га је он примио у наследство?! И камен беше велик и уграђен у прстен. Одлази прерушен цар код овог златара: – Добар дан, мајсторе! – Добар дан, брате, јер велики је Бог! – Можеш ли да ми поправиш прстен? – Поправићу, господине, јер велики је Бог! Где је прстен? – Ево, овде је запакован! – Ставри га тамо, господине, на полицу, јер има тамо још неко прстење! – Пази, јер мој прстен има драги камен! Али цар беше узео камен. – Остави га, господине, јер велики је Бог! Стави га у ону кутију! Није га ни погледао, јер беше веома заузет. – Хеј, али нека ти буде на памети, да којим случајем не нестане мој камен! Ово је скупоцени камен. Али му није тачно рекао какав камен има. – Брате, неће нестати, јер велики је Бог! – Када да дођем? Кад ће бити готов прстен? – Дођи за осам дана! Јер имам још посла на неким Светим сасудима, па ћу очистити и оно прстење, јер их се више сакупило. – А тада ће бити готов? – Готов, господине, јер велики је Бог! – Збогом! – Збогом, јер велики је Бог! Али цар беше узео камен са прстена, и како Цариград беше на обали мора, бацио је камен у море. Ово је рекао: „Изгубићу га! Али ћемо видети да ли онај што вели да велики је Бог, да видимо да ли ће га Бог избавити из мора?“. И баци га у море. Након осам дана долази код њега цар, такође прерушен. – Познајеш ли ме, брате? – Познајем те, господине, јер велики је Бог! Дао си ми прстен на оправку. – А јеси ли га оправио? – Јесам! – А да ли још има камен? – Господине, рече златар, ја сам поправио прстен, али нисам нашао камен на њему! – Охо! Знаш ли ти с ким говориш? Ја сам цар Лав! Склонио је на страну хаљине и показа му царске ознаке. – И шта ако си цар? – Ако ми не даш камен, глава оде! – Ништа, величанство, јер велики је Бог! – Је л’ тако? Показаћу ја теби колико је велик! Ако ми за три дана не вратиш камен на прстен, погубићу те. – Величанство, ако ме оставиш три дана, велики је Бог, мислим да ћу ти га вратити! – Али откуд да вратиш ти онакав камен? Видећу те ја! Ево имаш три дана, и за три дана да поставиш камен на место! А жена почела плакати: – Тешко мени, изгубио си камен са царевог прстена! – Хеј, жено, ћути, јер велики је Бог! – Човече, каже она, па цар ће ти за три дана одсећи главу! Али ће и мени одсећи главу, и свима! Чујеш ли да је имао драги камен, камен остриге. – Жено, ћути, јер велики је Бог! – Та види га, море, шта говори! И почела га је прекоравати, али он је имао веру у Бога. Жена, будући огорчена тога дана, отишла је на пијацу да купи неку рибу и мислила је: „Тешко мени, сад ће му одсећи главу! Ово је цар био! И чујеш какав је драги камен имао?“. Деца исто тако говораху: – Тешко нама, татице! – Хеј, дечаци, велики је Бог! Гледајте своја посла. Када је дошла жена кући, имала је велике рибе, купила је на пијаци, и кад распори прву рибу, нађе у њеном стомаку каменчић, али га она не познаваше. Леп; веома јако сијаше. – Види, море човече, шта је ово? Када сам секла рибу, нашла сам га овде. – Хеј, жено, ово је камен са царевог прстена! Рекао сам ти да је велики Бог! – Шта говориш? – Да га ја сад оперем. И кад га је ватио у прстен, за чудо се уклопио. Ехе, нека, очистићу га ја добро и поставити му га! Ћути! Видиш да велики је Бог! Узе он прстен, добро га очисти, очисти и камен и постави га на место. Цар дође за три дана, овога пута обучен у униформу. – Познајеш ли ме? – Познајем те, величанство, јер велики је Бог! – Је ли готов прстен? – Готов је, величанство, јер велики је Бог! – Јеси ли камен поставио? – Поставио сам га, величанство, јер велики је Бог! – Видећу те ја колико је велики! Дај прстен овамо! Дође цар, и кад погледа прстен, загледа га добро, обрне га на све стране и каже: – Хеј, човече, ако сам ја овај камен извадио одавде и бацио га у море, па га видим овде натраг, заиста и ја онда велим да велики је Бог! Како си га нашао? Ко ти га је донео? Где се могао наћи овакав камен, вредан колико и царство? – Величанство, велики је Бог! Ето жена је донела рибу са пијаце и нашла га је у стомаку једне рибе. Тада је цар рекао: – Од данас си мој саветник, и држаћу те уз себе целога живота, јер сам спознао да ти не казујеш „велики је Бог“ само устима. Ти, кад казујеш ову реч, казујеш је из дубине срца и имаш веру у Бога ваистину делатну, постојану и стамену веру у моћ Божију. Ти имаш тако снажну веру, да у свему успеваш, јер је Бог с тобом, јер ти не само што говориш језиком, него верујеш од срца. Прави си верник! Од тога дана узео га је за саветника на двору. И тако је тога златара са вером његовом да „је велики Бог“ учинио Бог великим на земљи и сигурно и на небу, после његове смрти. Архимандрит Клеопа (Илије) Светосавље 21 / 01 / 2018 православие.ру
  6. ризница богословља

    Презвитер др Оливер Суботић: Јеванђеље о вери жене Хананејке

    И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа (Мт 15, 21–28). У име Оца и Сина и Светога Духа. У нашим православним светињама у којима постоје чудотворне иконе и мошти често се воде и књиге сведочанстава у које се уписују они који су добили исцељење или неку другу помоћ. Када погледате та сведочанства, пажњу одмах привуче чињеница да ту нема само потписа православаца, већ и неправославних хришћана, a често и нехришћана. То значи да Бог не гледа ко је ко, већ да помаже свима који га искрено моле, поготово ако то чине пред светињом. Такав један догађај је забележен у данашњем Јеванђељу, у коме се говори о молитви једне жење незнабошкиње, Хананејке. Оно нас учи каква треба да буде наша молитва да би била услишена, и то на примеру незнабожне жене која се молила искрено, отворено, једноставно, упорно, срдачно... а надасве са вером и смирењем. Пођимо редом. Хананејка прилази Христу и моли за своју кћерку за коју каже да је мучи ђаво (в. Мт 15, 22). Она не украшава свој исказ, не увија га у нешто неодређено нити оправдава себе и своју кћерку. Она једноставно, искрено и директно говори о чему је реч. Но Господ је оставља без одговора (в. Мт 15, 23). И нама се често дешава да се Господу молимо, али да је са друге стране ћутање. Тада најчешће прибегнемо и заступништву Светитељâ, који су пријатељи Божији, да нам и они помогну. У данашњем Јеванђељу апостоли подстакнути виком ове жене моле Господа да јој укаже помоћ, али Христос на то одговора да је послат само изгубљеним овцама дома Израиљева (в. Мт 15, 23–24). Свети Теофилакт Охридски, чувени тумач новозаветних списа, нам открива да Христос не помаже одмах Хананејци не само да би се показала њена јака вера, већ и зато да Јеврејима не би дао повода да кажу да је он дошао незнабошцима, а не њима. Овако им указује на то да је послат прво њима и да је управо Он тај Месија кога чекају. Но и после таквог одговора Хананејка не одустаје и показује други важан квалитет молитве: упорност. Она се баца пред Христа и говори: „Господе помози ми!“ (Мт 15, 25). И ми смо дужни да стално вапијемо „Господе помилуј“ или још боље „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Ова молитва мора да у нашем срцу буде што сталнија и што упорнија да би призвала благодат Духа Светога. На ову другу молбу Хананејке Господ одговара да „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“ (Мт 15, 26), на шта се она дубоко смирава, отвара своју душу до краја и одговара да је то тачно, али и да „пси једу од мрва које падају са трпезе господара њихових“ (в. Мт 15, 27). Њој је јасно да су незнабошци у духовном смислу они који се удостојавају мрвица и смирује се до краја пред Господом. На такво крајње смирење Хананејке, упорну молитву и јаку веру Господ коначно потврдно одговара и исцељује њену ћерку речјом (в. Мт 15, 28). Поменути блажени Теофилакт опет лепо примећује да су у потоњим вековима незнабошци удостојени не само мрвица, већ самога Хлеба који са неба долази (ср. Јн 6, 32–35) јер су временом постали деца Божија и Нови Израиљ. Ми данас имамо као наслеђе најдивнију и најистинитију православну веру, имамо свете тајне Цркве, имамо благодат Духа Светога која у њој обитава, али наше молитве су најчешће неуслишене. То је зато што немамо квалитет молитве жене Хананејке, а надасве немамо њену веру и смирење. Стога је потребно да се смиримо до праха и пепела и наша молитва ће бити дејствена: ако ништа, смиримо се бар пред примером ове жене незнабошкиње која поучава све нас који смо крштени у правој вери. А када се смиримо, наша молитва биће дејствена и плодоносна, јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“ (в. 1Пет 5, 5), амин. [1] Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене у Недељу 36. по Духовима, 10. фебруара 2013. године у храму Вазнесења Господњег у Жаркову.   Извор: Православие.ру
  7. И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа (Мт 15, 21–28). У име Оца и Сина и Светога Духа. У нашим православним светињама у којима постоје чудотворне иконе и мошти често се воде и књиге сведочанстава у које се уписују они који су добили исцељење или неку другу помоћ. Када погледате та сведочанства, пажњу одмах привуче чињеница да ту нема само потписа православаца, већ и неправославних хришћана, a често и нехришћана. То значи да Бог не гледа ко је ко, већ да помаже свима који га искрено моле, поготово ако то чине пред светињом. Такав један догађај је забележен у данашњем Јеванђељу, у коме се говори о молитви једне жење незнабошкиње, Хананејке. Оно нас учи каква треба да буде наша молитва да би била услишена, и то на примеру незнабожне жене која се молила искрено, отворено, једноставно, упорно, срдачно... а надасве са вером и смирењем. Пођимо редом. Хананејка прилази Христу и моли за своју кћерку за коју каже да је мучи ђаво (в. Мт 15, 22). Она не украшава свој исказ, не увија га у нешто неодређено нити оправдава себе и своју кћерку. Она једноставно, искрено и директно говори о чему је реч. Но Господ је оставља без одговора (в. Мт 15, 23). И нама се често дешава да се Господу молимо, али да је са друге стране ћутање. Тада најчешће прибегнемо и заступништву Светитељâ, који су пријатељи Божији, да нам и они помогну. У данашњем Јеванђељу апостоли подстакнути виком ове жене моле Господа да јој укаже помоћ, али Христос на то одговора да је послат само изгубљеним овцама дома Израиљева (в. Мт 15, 23–24). Свети Теофилакт Охридски, чувени тумач новозаветних списа, нам открива да Христос не помаже одмах Хананејци не само да би се показала њена јака вера, већ и зато да Јеврејима не би дао повода да кажу да је он дошао незнабошцима, а не њима. Овако им указује на то да је послат прво њима и да је управо Он тај Месија кога чекају. Но и после таквог одговора Хананејка не одустаје и показује други важан квалитет молитве: упорност. Она се баца пред Христа и говори: „Господе помози ми!“ (Мт 15, 25). И ми смо дужни да стално вапијемо „Господе помилуј“ или још боље „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Ова молитва мора да у нашем срцу буде што сталнија и што упорнија да би призвала благодат Духа Светога. На ову другу молбу Хананејке Господ одговара да „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“ (Мт 15, 26), на шта се она дубоко смирава, отвара своју душу до краја и одговара да је то тачно, али и да „пси једу од мрва које падају са трпезе господара њихових“ (в. Мт 15, 27). Њој је јасно да су незнабошци у духовном смислу они који се удостојавају мрвица и смирује се до краја пред Господом. На такво крајње смирење Хананејке, упорну молитву и јаку веру Господ коначно потврдно одговара и исцељује њену ћерку речјом (в. Мт 15, 28). Поменути блажени Теофилакт опет лепо примећује да су у потоњим вековима незнабошци удостојени не само мрвица, већ самога Хлеба који са неба долази (ср. Јн 6, 32–35) јер су временом постали деца Божија и Нови Израиљ. Ми данас имамо као наслеђе најдивнију и најистинитију православну веру, имамо свете тајне Цркве, имамо благодат Духа Светога која у њој обитава, али наше молитве су најчешће неуслишене. То је зато што немамо квалитет молитве жене Хананејке, а надасве немамо њену веру и смирење. Стога је потребно да се смиримо до праха и пепела и наша молитва ће бити дејствена: ако ништа, смиримо се бар пред примером ове жене незнабошкиње која поучава све нас који смо крштени у правој вери. А када се смиримо, наша молитва биће дејствена и плодоносна, јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“ (в. 1Пет 5, 5), амин. [1] Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене у Недељу 36. по Духовима, 10. фебруара 2013. године у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Извор: Православие.ру View full Странице
  8. (2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих. (3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела". (4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну. (5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха. (6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда." (7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво. (8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. (9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми. (10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси. (11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. (12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек". (13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада! (14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати. (15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.
  9. у преводу владике Атанасија (Јевтића) (1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их. (2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих. (3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела". (4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну. (5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха. (6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда." (7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво. (8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. (9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми. (10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси. (11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. (12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек". (13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада! (14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати. (15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин. View full Странице
×