Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вери'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине. *Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата? Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује, и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе. Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело. *На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција? Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће. *Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам? Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров. *Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање? Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете. *Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике? Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике… Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо. *Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе? С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност. *Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога? Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе… Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  2. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому, у понедељак, тридесет и први по Духовима. Уједно, овај дан је означио и Оданије празника Христовога Оваплоћења. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић, протонамесник Немања Младеновић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: Илија Арсенијевић, Владан Степовић и Димитрије Јаковљевић. По прочитаном Јеванђељу по Марку и посланици Римљанима, апостола Павла, Његово Преосвештенство обратио се верном народу, који се окупио да чује реч Божију. Владика је истакао особености Оданија празника Божића, којим престаје певање тропара, канона празника. Разлог овоме јесте зато што славимо светог Василија Великога, сутрадан, и у сусрет нам иде празник Богојављења. Божић и Богојављење су слављени истога дана као један празник... “Шта хоће Црква да нам поручи овом службом Оданија? Да не заборавимо смисао и поруку Божића. Да нас подсети да човек треба стално да припрема своје срце да буде витлејемска пећина, да би се у том срцу рађао Христос, и да би се рађањем Христовим човек преображавао на добро. Овом службом Црква жели да нас подсети на ту Божију љубав коју је Бог са собом донео на земљу. Љубав је свела Бога на земљу, и Божија љубав је учинила то да Христос се Оваплоти и прими тело и да постане човек и остане Бог. Да би управо из тога као Бог и човек што више спознао човека, иако га је Он и створио, али да спозна и његове врлине и мане, а Богу су познате и врлине и мане наше. Заиста да нам покаже рођење и животом да и Његов живот на земљи није био миран. Био је изложен прогонима, понижавањима, мукама, да би нам опет Господ био пример да не очајавамо кад паднемо. Нећемо очајавати ако одржимо веру у Бога, ако веру претварамо у дела. Вером се све постиже. Све је могуће ономе који има вере. Слушали смо апостол који говори како се и блудница вером спасила.” Преосвећени се дотакао питања односа вере и греха. Ако верујемо нећемо падати тако лако, него ће нас вера подизати. Пад је лак али се не диже брзо. За подизање је потребна управо вера. Потребна нам је она вера јеванђелска да можемо горе премештати. Вера и оно што је немогуће чини могућим. За онога који не верује и могуће је немогућим јер нема покретачке силе у себи. Оданијем празника, Црква жели да нас подсети да је Бог због љубави према људима све претрпео... “ да би нас подсетио на љубав Његову, да се човек стално сећа да на љубав Божију узврати људском човечанском љубављу. Славећи Божић ми сазнајемо да од Божића и Божићом радост је бити човек, како каже један свети отац. Радост је рађати се на земљи и живети на земљи. Радости нема без Бога. Све наше друге радости које имамо, знају да буду краткотрајне. Само је радост Божија вечна, бити човек и осетити Бога у себи. И ако се ми не сећамо Бога ни Божића нећемо се сећати ниједног другог празника. Да није Божића не би било ниједног другог празника. Зашто је то радост од Божића бити човек? Зато што је Бог на Божић загрлио човека и човек Бога. Зaто што се на Божић ујединило и небо и земља. Ујединио се човек и Бог браћо и сестре... Ако се Бог не рађа свакога тренутка у нама то значи да се не обнављамо, остајемо стари човек, стари Адам. Стари Адам није могао да спасе род људски, само нови Адам Христос је Онај који спасава човека”. Преосвећени је направио разлику у слављењу Бога и слављењу човека: “Речи слава на висинама Богу и на земљи мир међу људима добра воља” треба да буду у срцу нашем, и ако је како каже наш народ: “и душом својом и срцем својим певали, она ће нас подсећати да одајемо славу Богу, јер Богу приличи само слава”. Људи желе славу себи, и гледају како да их други људи славе, али човека славити а да у том човеку није Бог онда од тог човека правимо идола. Није човек сишао са неба него Бог и постао човек. Да га обожи и уздигне. Уздизања нема без смирења. Ова песма треба да нас подсећа да одајемо славу Богу и на земљи стално ширимо мир а не немир. Ко шири мир? Онај ко има мир Божији у себи. Не од овога света, него мир за који је Бог рекао: “Мир свој дајем вам и мир свој остављам вам”. Он је свој мир оставио и ту је у Цркви. Немиран човек не може да даје мир од себе... Зато је речено да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Хоћеш ли да будеш благодатан? Смири се. Злу вољу шири онај човек у којем је зло. А све је зло што није са Богом. Моја мисао ако није са Богом она је зла мисао. Речи ако нису са Богом и у Богу нису речи Божије. Да се молимо Богомладенцу Христу да се Он рађа у нама, а рађаће се ако држимо отворено срце да уђе Христос. Да расте у нама како бисмо расли са Њим. Нека би нам Господ помогао како би се сећали Божића кроз молитву и да се припремамо и за ове друге празнике који су произашли из Божића. Бог вас благословио”. Верни народ је приступио Светој Чаши, и по завршетку литургије узео освећен хлеб из руку првопастира Цркве Божије у Шумадији. Извор: Епархија шумадијска
  3. Вера у Христа Господа живи у овоме свету страдајући за Христа. Зашто? Зато што на њу устаје све што је паганско, зло и грехољубиво у свету. Устаје све то на њу, јер она наноси смрт свакоме греху, свакоме злу, свакоме ђаволу. Наноси кроз то и смрт самој смрти. Она смрт свакоме злу, зато свако зло устаје на њу. Она је смрт свакоме ђаволу, зато сваки ђаво устаје на њу. Она смрт свему христоборном и богоборном, зато сви христоборци и богоборци устају на њу. Страдање за Христа дар је од Христа. „Вама се дарова Христос – вели Свети Апостол – не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега“. Вера у Христа дар је од Христа али уз тај дар увек иде и други дар страдање за Христа. То страдање бива двојако, унутрашње невидљиво и спољашње видљиво. Унутрашње страдање долази од унутрашње духовне борбе. Човек вере стално се бори у себи са нечистим мислима, саблажњивим помислима, ружним осећањима, рђавим наклоностима, тајним страстима, грехољубивим навикама, силовитим искушењима. Јер све то смета вери, спречава је, рањава је, раслабљује је, сузбија је, убија је. О, па то су велике и тешке борбе, велика и тешка страдања. Осим те унутрашње, увек и спољашње борбе са противницима вере у спољњем свету. И то су дуге борбе и у њима се много страда за Христа. Вера хоће Христа Бога у свету, хоће живот достојан Бога, а све што је у свету против тога устаје на њу, ратује против ње, мучи је, исмева је, бије и жели да је убије, да је уништава, да не буде ни ње у свету, ни њеног Христа Бога. Али с’ Христом Богом смо непобедиви и светопобедиви. Његов бојни поклич стално бруји у душама хришћана: „У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја побеђујем свет“. А гром вечне Истине победнички грми из благовести светог Воанергеса: „Вера је наша победа која победи свет. Сваки који је рођен од Бога побеђује свет“. Страдање за Христа увек води победи вере. Зато се хришћани радују када се удостоје страдања за Господа Исуса. За све хришћане свих времена важи она еванђељска реч апостолска: „Који год хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“ а гоњенима, Христа ради припада Царство Небеско са свима Божанским савршенствима и блаженствима. Пример такве вере за Христа и таквог страдања за Христа јесте сам Апостол Павле. Заиста, у њему изобилује и дар вере у Христа и дар страдања за Христа. Коју то истину вере он није отстрадао и за коју није пострадао? Која се то опасност устремила на веру Христову, а није ударила на њега? Која то мука коју он није радосно узео на себе за напредак вере Христове? Има ли подвига који је могао користити проповеди Еванђеља, а да га он није пронашао, пригрлио и свим му се бићем предао? У овоме свету зла и греха хришћани могу живети вером у Христа само страдајући за Христа и они то страдајући чине. „У свему имамо невоље – изјављује Свети Апостол Павле, али нам се не досађује. Збуњени смо, али не губимо наде; прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не много, и једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов показује на смртноме телу нашем. Јер ми живимо једнако се предајући за смрт за Исуса, да се живот Исусов покаже на смртноме телу нашем“. И за страдања за Господа Исуса хришћани очекују Вечни Живот у Господу Исусу. То је оно због чега они са радошћу подносе сва страдања за Христа Исуса и због чега су им све садашње бриге лаке. „Наша лака садашња брига – вели Свети Апостол Павле – доноси нам вечну од свега претежнију славу, нама који не гледамо на оно што се види него оно што се не види“[8], што је вечно. Еванђељска је истина: Страдања за веру дар је од Бога. Без ове се истине не може бити хришћанин. Зато је сваки хришћанин исповедник и мученик. У већој или мањој мери он се увек мучи за Христа, страда за Христа и страдањем исповеда Христа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа (Мт 15, 21–28). У име Оца и Сина и Светога Духа. У нашим православним светињама у којима постоје чудотворне иконе и мошти често се воде и књиге сведочанстава у које се уписују они који су добили исцељење или неку другу помоћ. Када погледате та сведочанства, пажњу одмах привуче чињеница да ту нема само потписа православаца, већ и неправославних хришћана, a често и нехришћана. То значи да Бог не гледа ко је ко, већ да помаже свима који га искрено моле, поготово ако то чине пред светињом. Такав један догађај је забележен у данашњем Јеванђељу, у коме се говори о молитви једне жење незнабошкиње, Хананејке. Оно нас учи каква треба да буде наша молитва да би била услишена, и то на примеру незнабожне жене која се молила искрено, отворено, једноставно, упорно, срдачно... а надасве са вером и смирењем. Пођимо редом. Хананејка прилази Христу и моли за своју кћерку за коју каже да је мучи ђаво (в. Мт 15, 22). Она не украшава свој исказ, не увија га у нешто неодређено нити оправдава себе и своју кћерку. Она једноставно, искрено и директно говори о чему је реч. Но Господ је оставља без одговора (в. Мт 15, 23). И нама се често дешава да се Господу молимо, али да је са друге стране ћутање. Тада најчешће прибегнемо и заступништву Светитељâ, који су пријатељи Божији, да нам и они помогну. У данашњем Јеванђељу апостоли подстакнути виком ове жене моле Господа да јој укаже помоћ, али Христос на то одговора да је послат само изгубљеним овцама дома Израиљева (в. Мт 15, 23–24). Свети Теофилакт Охридски, чувени тумач новозаветних списа, нам открива да Христос не помаже одмах Хананејци не само да би се показала њена јака вера, већ и зато да Јеврејима не би дао повода да кажу да је он дошао незнабошцима, а не њима. Овако им указује на то да је послат прво њима и да је управо Он тај Месија кога чекају. Но и после таквог одговора Хананејка не одустаје и показује други важан квалитет молитве: упорност. Она се баца пред Христа и говори: „Господе помози ми!“ (Мт 15, 25). И ми смо дужни да стално вапијемо „Господе помилуј“ или још боље „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Ова молитва мора да у нашем срцу буде што сталнија и што упорнија да би призвала благодат Духа Светога. На ову другу молбу Хананејке Господ одговара да „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“ (Мт 15, 26), на шта се она дубоко смирава, отвара своју душу до краја и одговара да је то тачно, али и да „пси једу од мрва које падају са трпезе господара њихових“ (в. Мт 15, 27). Њој је јасно да су незнабошци у духовном смислу они који се удостојавају мрвица и смирује се до краја пред Господом. На такво крајње смирење Хананејке, упорну молитву и јаку веру Господ коначно потврдно одговара и исцељује њену ћерку речјом (в. Мт 15, 28). Поменути блажени Теофилакт опет лепо примећује да су у потоњим вековима незнабошци удостојени не само мрвица, већ самога Хлеба који са неба долази (ср. Јн 6, 32–35) јер су временом постали деца Божија и Нови Израиљ. Ми данас имамо као наслеђе најдивнију и најистинитију православну веру, имамо свете тајне Цркве, имамо благодат Духа Светога која у њој обитава, али наше молитве су најчешће неуслишене. То је зато што немамо квалитет молитве жене Хананејке, а надасве немамо њену веру и смирење. Стога је потребно да се смиримо до праха и пепела и наша молитва ће бити дејствена: ако ништа, смиримо се бар пред примером ове жене незнабошкиње која поучава све нас који смо крштени у правој вери. А када се смиримо, наша молитва биће дејствена и плодоносна, јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“ (в. 1Пет 5, 5), амин. [1] Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене у Недељу 36. по Духовима, 10. фебруара 2013. године у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Светописамска читања: 2 Кор. 182 зач. (од пола) (6:16 - 7:1). Браћо, ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. 17. Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и ја ћу вас примити, 18. и бићу вам отац. и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ. 1. Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему. Мт. 62 зач. (15:21-28). У вријеме оно, дође Исус у крајеве тирске и сидонске. 22. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! 23. А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. 24. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. 25. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! 26. А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. 27. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. 28. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа. Беседа Светог Владике Николаја жичког у недељу седамнаесту по Педесетници Нико не може осетити сласт добра без истрајности у добру. Јер на путу ка добру прво се сретају горчине па онда сласти. Сва је природа препуна поуке о истрајности. Зар би младе шибљике постале моћном шумом, кад би се уплашиле од ветрова и снегова? И зар би реке биле толико корисне, да не теку коритима истрајно удубљеним? Извршују ли мрави самоубиство, кад им точкови разоре кућу на друму, или поново и истрајно граде другу? Разори ли неки бездушник гнездо ласти у својој кући, ласта ће се без протеста удаљити у другу кућу и изнова градити себи гнездо. Ма што чиниле непогоде и људи против биљака и животиња, ове ће увек задивити људе несаломљивом истрајношћу у извршењу задатка даног им од Бога. Докле год посечена или покошена биљка има довољно снаге да поново расте, она ће расти. И докле год једна рањена и осамљена животиња има и мало снаге да живи, она ће живети и вршити своју дужност. Сав свакодневни живот људски је препун поуке о истрајности. Само истрајан војник односи победу; и истрајан занатлија усавршава свој занат; и истрајан трговац богати се; и истрајан свештеник поправља људе у својој парохији; и истрајан молитвеник усавршава се до светитеља; и истрајан уметник открива унутрашњу красоту ствари; и истрајан научник проналази правила и законе у односима ствари. И најдаровитије дете неће никад знати да пише, ако се не буде истрајно вежбало у писању; нити ће човек са најлепшим гласом бити добар певач без вежбања у певању. Гле, ми смо навикли да сваки дан опомињемо друге на истрајност и да бивамо опомињани од других на истрајност у својим обичним домаћим пословима. Истрајност је ваљда једина добродетељ, у коју нико не сумња и коју свако препоручује. Но сва та пословна истрајност, о којој чујемо сваки дан, јесте само наша школа за унутрашњу истрајност у области духовној. Сва та спољашња истрајност у глачању и култивисању ствари, у сабирању богатства, знања и умења, јесте само слика оне дивовске истрајности коју ми треба да имамо у глачању и култивисању нашега срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића. Свето Писмо, најзад, учи нас сваком својом страницом истрајности у духовној области; учи нас како речима тако и највећим примерима истрајности и неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрајности у добру показују се у Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре апостолу а потом издајнику. Обојица су били стављени добротом Божјом у најнепосреднију близину Бога: Адам је био с Богом у Рају, Јуда с Христом на земљи. Обојица су почели послушношћу према Богу а завршили вероломством. Јудина је судба утолико страшнија од Адамове што је он већ имао пред собом пример Адамов. Неистрајан је био у борби и Саул, зато је и полудео; неистрајан и Соломон, зато му се царство разделило. Но какву дивну и готово надчовечанску истрајност показује Аврам у вери у Бога! И Јаков у кротости! И Јосиф у целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов у трпљењу! Какав божанствен пример истрајности показује Пресвета Дева Марија у чистоти! И праведни Јосиф у богопослушности! И апостоли у богопреданости и у христољубљу! Заиста толико има очигледних и јасних примера у Светоме Писму о томе како истрајност у добру на крају побеђује и бива крунисана, да нико од нас који га читамо неће имати изговора, да није знао или није био поучен. Како су то могли знати стотине хиљада светитеља, девственика и мученика од Христа до данас, а ми да не знамо? Није да не знамо, него не смемо да истрајемо. А знати и не истрајати у добру повлачи за собом двогубу осуду. Ко не зна за пут добра па не пође њиме, биће шибан мало. Но ко зна за тај пут па не пође њиме, биће шибан много. Пут ка добру иде уз брдо, а врло је тежак у почетку за онога ко је научио ићи по равници или низ брдо. Ко пође путем добра, па се врати, тај се не може задржати на месту одакле је најпре пошао уз брдо, него се сурвава далеко ниже у таму и пропаст. Зато Господ и говори, да није приправан за царство Божје ниједан ко метне руку на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Данашње јеванђеље говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви једне обичне жене, и то једне незнабошке. Да би тај пример као живи огањ пао на савест свих оних, који се зову вернима, но који су у вери и молитви као тврдо и хладно камење! Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика к Њему говорећи: смилуј се на мене Господе сине Давидов! Моју кћер врло мучи ђаво. Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа, који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја а преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. Зашто Он оде међу незнабошце, кад је раније наредио ученицима да иду само људима дома Израиљева (Мат. 10, 10)? Прво зато што - како вели премудри Златоуст - свака заповест ученицима не веже Њега. Друго зато што је видео, да Га Јевреји одбацују, и провидео, да ће Га на крају потпуно одбацити. Бог је веран Своме обећању: Он је обећао преко пророка послати Спаситеља народу јеврејском. Бог је то и учинио. Но народ јеврејски преко својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се ни задржало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању и повратио к Богу. Први пут је Он то учинио са примером римског капетана у Капернауму, који је као Римљанин припадао племену Јафетовом и који је показао узориту веру у Христа Господа. Јафетовце и Хамовце дакле, призваће Цар небесни за трпезу царску када Симовци, као изабрани и првозвани, одбију позив. То је требало да буде опомена и укор. Но наравно, Јевреји су остали упорни до краја, због чега су и били одбачени од Одбаченога. Погледајте сад, колика је вера жене незнабошке! Она изађе у сусрет Господу; она Га ослови Господом и сином Давидовим. Нема сумње, она је чула за Христа Чудотворца, јер се глас о Њему разнео био и по околним народима. А сада је сазнала била, да је Он дошао у те крајеве. И она је са радошћу и великом вером појурила к Њему. Како јеванђелист Марко описује, Господ је био ушао у једну кућу јер шћадијаше да нико не чује за Њ. Очигледно је, да је Господ тиме хтео да покаже још јаче колика је вера у незнабожаца. Он се неће наметати, но они ће Га тражити. Шта више: Он ће се крити од незнабожаца, но неће се моћи сакрити. И не може се сакрити. Силна вера жене Хананејке пронашла Га је. Народ кога је Он призивао није Му хтео прићи, док људи који живе у тами и сена смртној траже Га; и налазе Га чак и онда када се Он од њих скрива. Запазите, да жена не говори Господу: смилуј се мојој кћери, него: смилуј се на мене! Кћер јој је полудела; њу мучи ђаво; међутим мајка моли Господа, да се на њу смилује. Зашто? Зато што у своме лудилу кћер и не зна ништа за себе; она и не осећа ужас и муку коју мајка, као свесна, осећа. Из ових се речи у исто време види велика мајчина љубав према кћери. Зло свога детета мајка трпи као своје сопствено зло. Онај ко би се смиловао њеној кћери, смиловао би се њој, несрећној мајци. А у том страшном положају мајке ко би уопште и могао учинити ма какву милост њој, ако не учини милост њеној страдалној кћери? Нема сумње, да је због полуделе девојке ожалошћена цела кућа и сви сродници и пријатељи куће. Нема сумње, да се суседи склањају далеко а непријатељи злурадују. Кућа је опустела као гробље. Из ње се чују бесомучни крици и лудачки смех побеснеле кћери. Зар жалосна мајка, може о нечем другом да мисли и снева, да говори и моли? А можда је још свесна била и неког свог греха, коме је могла приписивати зло своје кћери. Зато и говори: смилуј се на мене! А он јој не одговори ни речи. Није био обичај Христов, да не одговара на питања и молбе људи. Он је одговарао чак и Сатани, Своме кушачу у пустињи. Он је оћутао само питања својих неправедних судија и мучитеља: Кајафе и Пилата. Зашто, дакле, да ћутке пређе Он преко молбе ове несрећне мајке? Зато да би се отвориле очи онима који не виде, те да виде оно што Он види. Зато да би жена што јаче изразила своју веру у Њега, како би то видели и сазнали и сви пратиоци Христови. И приступише ученици његови и мољаху га говорећи: отпусти је, како виче за нама. А он одговори и рече: ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева. Видите, како је мудро учинио премудри Господ, што није одмах учинио жени по вољи, и што је оћутао њену молбу! Већ се јавља сажаљење код ученика према бедној молитељки. Отпусти је - значи: или јој учини по молби, или јој јасно откажи, да не би викала за нама. На ову молбу Својих ученика Господ одговара, да је Он послан само к изгубљеним овцама Израиљевим, то јест народу јеврејском. Зашто Господ тако одговара? Прво зато, да покаже верност Бога Своме завету; а друго зато, да би код ученика изазвао размишљање, да су и незнабошци деца живога Бога, и да и они потребују помоћи и спасења. Он овим још даје прилику ученицима кроз ову бедну жену са силном вером, да се они сами узбуне против скучених појмова јеврејских, као да Бог води бригу само о Јеврејима, и као да је Бог тобож само Бог Јевреја. Господ нарочито говори, као што су сви Јевреји говорили, да би се ученици замислили и сами дошли до уверења, да је схватање њиховог народа погрешно; и да је то схватање утолико више погрешно, уколико се њихов народ изметнуо и од Бога одметнуо и Христа Господа одгурнуо и презрео. Господ Исус не жели да учи Своје ученике само речима него и живим догађајима из живота. Место речи у овоме случају Он пушта догађај са женом незнабожачком, да буде незаборавна поука ученицима. Он је управо и зато прешао границу јеврејске земље и дошао у крајеве незнабожачке, да би овим крупним догађајем поучио Своје следбенике - Но да видите даље, како жена Хананејка даје израза својој непоколебљивој вери у Христа Господа: А она приступи и клече пре њега говорећи: Господе, помози ми! Она је уверена била, да ако јој Христос не помогне, нико јој у свету не може помоћи. Она је несумњиво обиграла све лекаре и употребила све незнабожачке гатарије, но без успеха. Бесомучна кћер остала је бесомучна. Но ево Исцелитеља од свих мука и болести! Она је чула за Њега; она је веровала у Њега и пре него Га је видела. Но сада, када Га је видела, у њој се све више и више разгоревала вера у Његову божанску моћ. Он може што нико не може; Он све може само ако хоће! Жена верује неодољиво да Он може, и труди се да Га само приволи да учини оно што само Он може - Он и нико други у васцелом пространом свету. Зато кад Он оћута њену прву молбу, и кад се не обазре на њу чак ни после молби Његових пратилаца, она истрча пред Њега, паде на колена и завапи: Господе, помози ми! А он одговори и рече: није добро узети од деце хлеб и бацити псима. Страшна реч! Но Господ опет не говори од Себе, него говори језиком савремених Јевреја, који су само себе сматрали децом Божјом, а све остале народе псима. Овим Господ хоће да силно револтира ученике Своје против јеврејске злобне искључивости. Овим Господ хоће да искреше у души ученика ону мисао коју је доцније у очи рекао књижевницима и фарисејима говорећи: тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да уђу који би хтели (Мат. 23, 13)! Гле, они који су названи децом постали су као пси, а ови који су сматрани за псе, ево, враћају се и постају децом Божјом. Но, наравно, Господ није хтео укорети само Јевреје него и незнабошце. Ови су названи од Јевреја више из злобе псима, но у овоме називу има и много истине. Јер су незнабошци у Тиру и Сидону, исто као и они у Египту и другде, давно давним одступили од правога и живога Бога и предали се на службу демонима који и јесу пси гори од свих паса. Христос овим не укорева ту жену лично него укорева њен народ, и све незнабожачке народе, што служе демонима кроз кипове и друге мртве ствари, кроз разне гатарије и кроз нечисте жртве. Тада ова изузетна жена - већа по вери и од изабраних Јевреја и од презрених незнабожаца - одговори Господу: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара. Тако дивно одговара ова смирена жена! Она не одриче да припада оним народима који се могу псима назвати. Нити се она - мада боља од Јевреја - либи да назове Јевреје господарима. Она је брзо схватила сликовне и преносне речи Спаситељеве. Јер од велике вере долази и мудрост, од велике вере долази и погодна реч: Толика је њена кротост пред Господом и толика љубав према болној кћери, да њу не вређа ни назвање псетом! Пред Пречистим Господом ко се збиља од грешних људи не би осетио као нечисти пас? Само онај Ко и у свој грешној нечистоти својој има зрак вере. Нисам достојан да под кров мој уђеш! рекао је Господу незнабожачки капетан у Капернауму. А сад ова жена незнабожачка не стиди се назвати себе псетом пред Господом. Док год се човек не осети грешан, не може ни један корак крочити ка спасењу своме. Многи и многи велики светитељ Цркве, чистији и светлији од милиона других људи, није се стидео називати себе псетом. Тако осећају сви истински пробуђени људи, који се отрезне од пијанства земаљских и телесних страсти и увиде своје унижење у блату греха. Док то човек не осети, он се љуљушка у смрадној колевци греха, и не може нити увидети потребу вере нити имати веру. Док год пас не би осетио срамоту од тога што је пас, не може пожелети да буде лав, и док год не би жаби засмрдело блато у коме живи, не може пожелети да се дигне и полети попут орла. Сирота жена из ове приче дубоко је осетила немоћ незнабожачког света, његово унижење, његову прљавштину, и блато и гној и срам целог његовог бића. Она је жудела за нечим моћнијим, светлијим и чистијим. И то за чим је жудела наједанпут јој се открило у Христу, и то у највећој мери и у највећем блеску. Зато она не одступа од Њега; зато и подноси да јој Он каже, да припада породу паса. Не само подноси, него и сама признаје! Но у свој недостојности свога порекла она проси бар мрве онога животворног хлеба што је Бог послао Израиљу. Хлеб је Христос и мрве су ма и најмања милост Његова. Гладни пси, који немају ни мрва, задовољиће се и мрвама. О, жено! велика је вера твоја; узвикну Господ, - нека ти буде како желиш. И оздрави кћи њезина онога часа. Пошто је довео ствар до врхунца, тада тек Господ узвикну ове речи. Да је ова жена била рођена кћи Аврамова, она не би могла јасније показати своју веру него што је показала. Ко год је имао очи да види и уши да чује видео је и чуо је. Није било нужно ствар даље затезати. Чак и Јуда неверник могао је видети велику веру жене Хананејке. И Петар маловерник. И Тома сумњичар. Ниједноме од Својих апостола Господ не изрече оволику похвалу. Коме од њих рече: велика је вера твоја? А свима је пак једном довикнуо: о маловерни! Да ли само једном? Није ли их један пут чак прекорно уврстио у род неверни и покварени (Мат. 17. Он их је зато и превео у пределе Хананејске, да их кроз веру ове незнабожачке жене, која није знала ни закон ни пророке, научи великој вери, и великој моћи вере. Господ је постепено школовао ученике Своје у школи вере. Са овим догађајем у земљи незнабожачкој Он им је дао добру лекцију, и њоме усавршио њихово школовање. Гле, колика је вера у ове жене, која све што је научила у своме роду о овоме свету и животу, било је погрешно! Која је научила да су сунце и месец, и животиње и камење богови! Која је рођена и живела у средини мрака, незнања и срама. Која је најзад припадала Хананејцима, то јест, ономе злом племену што га је Бог протерао из Земље Обећане, да би направио место народу јеврејском, Своме негда изабраноме народу. Ваистину много поуке, много повода за размишљање о Божјим путевима, и много разлога и за апостоле и за њихов народ за стид и покајање. Апостоли су ову поуку схватили и усвојили, ако не одмах а оно доцније, утврдили су себе у вери, посејали веру Христову по целоме свету, за ту свемоћну веру изгинули и себе прославили. Но да ли смо ми схватили и усвојили ову поуку? Данас је Црква Христова у свету Божји народ изабрани, ново царство и ново свештенство. Погледајте пак, како се Господ Исус омаловажава међу народима хришћанским! Како су крштени људи постали не само род маловерни него и род неверни и покварени! Како верују у све више него у Христа, и траже потпору и помоћ своме животу од слепих и глувих ствари и елемената око себе више него од Свемоћнога Христа Господа! Како су због тога већ сами себе ужасно казнили, јер су постали унили и озлобљени, немоћни и несрећни! Такви су били Јевреји у време доласка Христовог на земљу. Хришћански народи држе кључ од царства небесног, но данас они мало улазе у то царство, а међутим не дају да уђу који би хтели. Јер пред нехришћанским народима показују се они гори, злобнији, себичнији и земљанији од самих ових народа. Тиме они одбијају нехришћанске народе од Христа, и спречавају им да уђу у царство за којим ови народи чезну. Само мрве падају са царске Христове трпезе пред ове народе, и они те мрве купе и једу. Но како да се они, незнабошци, нахране до сита кад Европљани и Американци, који седе за царском трпезом као господари, духовно гладују и жеђују? Не ће ли доћи ускоро крај Божјем дуготрпљењу? Неће ли Господ ускоро одбацити оне који Њега одбацују, као што је то већ једном са једнима учинио, и огласити избране за неизбране а неизбране за избране, благословене за проклете а проклете за благословене? Но шта остаје нама да радимо у овом богоборном поколењу? Ништа друго него оно што је радила и жена Хананејка: да се истрајно молимо живоме и Свемоћноме Христу Господу, и да Му с вером вапијемо: Господе, смилуј се на нас грешне! Јер ако је Божја воља, да се промени једно избрање и створи друго; ако је Његова света воља да узме царство од хришћанских народа и преда га другима; ако је казна за грехе близу - ипак са одбацивањем хришћанских народа неће бити одбачени сви хришћани, као што са одбацивањем народа Јеврејскога нису одбачени сви Јевреји. Они између Јевреја, који су признали Христа и после разорења Јерусалима, спасени су као и они, који су Га признали за време Његовог бављења на земљи. Јер многи су се Јевреји чак доцније покрстили, и неки од њих постали и великим светитељима Цркве Божје. И они од њих који се данас обраћају Христу спасавају се, као што су се спасавали и многи њихови праоци пре одбацивања и промене избрања. Јер Богу није толико стало до држава колико до људи; и Богу није толико стало до народа колико до спасења појединих живих душа. Зато не треба се уплашити и рећи: пропашће садашње хришћанске државе и народи, дакле - пропашћемо сви. Нека буде са државама и народима што је нужно да буде - никад ниједан верујући у Господа неће пропасти. Једног јединог верујућег имао је Бог у Содому, праведнога Лота, и њега једнога спасао је онда када је пустио пропаст на Содом. Угледајмо се, дакле, на истрајну молитву и силну веру бедне жене Хананејке, и не клонимо духом ни за један час. Истрајно верујмо старајући се непрестано, да огањ вере наше не охладни. Истрајно уздижимо молитве своје ка живоме Господу, како за себе тако и за целу Цркву Божју, и за сав род људски. И вера ће - само вера - ојачати нашу душу и растерати сваки страх и сваку сумњу из ње, а молитва ће разведрити дух наш и напунити нас радосном надом, здравим мислима и пламеном љубављу. Нека милостиви и човекољубиви Господ Исус поткрепи нашу веру и услиши нашу молитву, због чега слава Му и хвала заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Овонедељно издање емисије „Сведочења“ за тему је имало одломак из јеванђеља по Светом апостолу Матеју, зачало 62, причу у којој је описан сусрет Господа Христа са женом Хананејком. Ко су били припадници ове друштвене групе, по чему су се разликовали од Јудеја и какав је био њихов међусобни однос, као и чему нас учи разговор Господа Христа са њом, објаснио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Милутина. Извор: Радио Источник
  7. Који су први кораци у учењу о вери након крштења? Која је улога родитеља у на почетку духовног живота детета? Учење о вери и први кораци у развоју духовног живота у Цркви и уз Цркву само су неке од тема о којима смо разговарали у емисији „Оче, да те питам“. Гост емисије је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма и координатор Катихетског одбора Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене “испуни недостатке наших отаца.“ (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих. И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер „друге основе“, као што рече Апостол, „нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да „савршен буде Божји човек“ (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, „вера је спасоносна“, као што рече Апостол, „која кроз љубав дела“ (Гал 5,6). Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља. И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије. Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело, одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17). Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољом хотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке. Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност, и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро“ са правом вером, “поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.“ (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52). Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво. Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо. Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве. Но штавише, ка свакој побожности журимо се, којој нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи: „Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт 28,19). И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се“ (Мк 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек Његову вољу. Јер „вера без дела мртва је“, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу. Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: „Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека“ (Јн 8,51). Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5,12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: „Окусите и видите како добар је Господ“ (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове! Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у Христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима. Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас „љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом“ (V Мојс 6,4-5; Мк 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37). И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему „од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“ (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је „пред очима Његовим све откривено“, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и „јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр 12,29); и „узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове“ (II Мојс 20,5-6). Јер је Он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни“ (V Мојс 10,17). Да „држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам“, „да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим“ (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин. Доментијан, Житије Светога Саве, Српска књижевна задруга, Београд 2001, 227-241. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Доносимо звучни запис четвртог предавања одржаног у оквиру духовних вечери у манастиру светог великомученика Георгија Ћелије у Ћелијама код Лајковца. На тему „О вери, нади и љубави“, 17. августа 2019. године беседио је настојатељ ове светиње Епархије шумадијске, јеромонах Доситеј. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  10. Интервју са најблаженијим митрополитом Онуфријем о свечаностима поводом празновања дана Крштења Русије. - Ваше Блаженство, већ много година постоји традиција почетка празновања дана сећања на светог равноапостола кнеза Владимира и Крштење Русије на Владимирском узвишењу, ког називају „срце Кијева“ и спровођења Литије ка Кијево – Печерској лаври. При чему се сваке године број учесника Литије све више повећава и броји већ стотине хиљада. Како то објаснити у позадини крајње тешких година најновије историје Украјине са ратом на Донбасу и новим црквеним расколима, новим прогањањима канонизоване Православне Цркве у Украјини? - Заиста, Литије Украјинске Православне Цркве нису само у Кијеву него су и у свим нашим епархијама, градовима и целој држави постале сведоци јединства православног народа, сведочећи то да никакви политички раздори и катаклизме, укључујући и угњетавања и мешање у црквени живот, нису у могућности да поделе Цркву Христову, подређивајући је политичкој вољи. Господ наш Исус Христос је завештао: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао.“ (Јн.17, 21). И наша канонизована Православна Црква се труди да испуњава ту заповест сведочећи самим животом то јединство. Мада, они који нису са нама имају своју „аритметику“ приликом пребројавања учесника Литија... И то не само у понашању према Литији, него и према Цркви у целини. Али Бог све види. Код Њега чак и оних који због старости и због других разлога не могу учествовати у нашим молитвеним поворкама и стајању за чистоту свете вере, али срцем се кроз молитву сједињују са нама (духовно јединство и искрена молитва немају препреку!), неће остати без награде... Верни Богу и Светој Цркви, наши парохијани видећи нападе на Православље духовно су се ујединили и наставили су да иду за Христом као Његови први ученици. Људи виде да је за превазилажење могућих криза и потешкоћа потребно смело ићи напред ка изворима своје вере и ка правој историји, ка најмудријем и добром руководиоцу државе – светом равноапостолу кнезу Владимиру. Они у Литији иду ка њему као ка живом, и после молитвеног разговора иду кнежевским путем упућујући се заједно са њим из центра Кијева ка благодатно-молитвеним пештерама Лавре по благослов ка Преподобнима, јер заиста верују у Бога и послушни су Цркви. Овим желе да присвоје те историјске примере којима свети Крститељ поучава свој народ! То је доброта, милосрђе, пожртвованост, очување мира и најважније – разговор са Истинитим Богом. Немогуће је заувек обмањивати душу народа празним обећањима и играчкама. Народ жели да се дотаке онога што је испуњено благодаћу, што је проверено временом, он жуди да добије то што је вечно и вредно. То је вероватно главни разлог пораста броја верника у данашње време. Они се не боје врућине, гужве, неудобности. Њихов премер и храброст одушевљавају друге, мање црквене наше савременике... - Сви смо постали сведоци разарања атеистичке државе СССР-а, али такође и исмевања над нашом недавном историјском прошлошћу – херојима Другог светског рата 1941-1945 год. Али историја сведочи да је међу совјетским пуковницима, официрима и обичним војницима било и много тајних хришћана, који су уз молитву штитили Отаџбину. И при том су се молили великом кнезу Владимиру, заштитнику Русије. Шта Ви можете рећи поводом тога? - У тешком времену искушења, најбољи синови наше Отаџбине, често су губећи се на свом духовном путу правили прави избор. Они су се враћали том наслеђу које је иза себе оставио свети кнез Владимир – Светом Православљу! Наша бивша држава која се звала „Совјетски Савез“ распала се у тренутку без иједног пуцња. Разлог томе је то што се она није градила по традиционалном Божијем темељу, него на „песку“ безбожништва и богохулству. И у том тешком периоду ратова, казни и експеримената над перестројкама, наш народ је преживео. Црква је сачувана захваљујући тој вери коју су наши преци прихватили од свог светог кнеза Крститеља. Упркос чињеници да је Црвена армија по својој идеологији била атеистична, у њен састав су улазили милиони крштених војника, наредника и официра. И сваки је у биткама испољавао своју веру. У сваком случају Господ није заборавио никог ко је умро у рату, јер су они испуњавали свети дуг заштитника Отаџбине и главну Христову заповест: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). У неком смислу наша времена подсећају на време кнеза Владимира, када је народ био замућен паганским предрасудама. Кнез Владимир је својим крштењем, позивајући на крштење кијевљана, преобразио паганску Русију. Уклонио је лажи паганства и његове идоле, сачувавши при том све најбоље што су наши преци имали у то време. Кнез је уз помоћ промене вере духовно и материјално подигао народ и своју државу на нови ниво развоја, ојачао га је пред надолазећим историјским проверама и искушењима. Током рата код многих је васкрсла вера у Христа, пробудило се историјско сећање. Вера и историја су постали помоћници и заштитници наше земље у достизању те велике победе 1945. године. Јасно је да сада тадашњи губитници желе да нас ослабе, како би нас поново заробили али овог пута страшнијим ропством – духовним ропством... - Ваше Блаженство, како објаснити то што политички идоли и „велике вође“ народа прекривају време велом заборава, а над именима наших духовних вођа попут кнеза Владимира време нема власт? - То зависи од тих послова које обавља политика. Ако владари чине добро, умножавају лепоту, сузбијају зло и злочин, поштено и савесно испуњују своје обавезе, онда се њихова имена уносе не само у летописе, него сећање на њих живи вечно у Цркви и у народу. У њихову част, ако их Црква канонизује за свеце, зидају се храмови, манастири, подижу се споменици, компонују се богослужбене и нраодне песме, сликају се грандиозне слике и иконе за молитве. - Како Ви видите лик тог човека – Крститеља Русије и шта ми, становници 21. века можемо научити од њега? И шта би од њега требало да науче наши савремени политичари, коме припада част да руководи државом? - Кнез Владимир након што је изабрао веру, попут средњовековног витеза, отишао је са свитом у кримски Херсон. Он је освојио Херсон али га није заузео. Та земља није била његов циљ. Он са смирењем улази у крстионицу, како би из ње изашао као нови човек и почео нови живот од почетка. У Херсону је у њему умро поносни пагански националиста и родио се честит отац својих поданика. Мислио је да освоји веру али јој је био покоран и постао је срећни „заробљеник“ Христове љубави и лепоте цркве. Политичари и сав народ треба да се сећају избора кнеза Владимира, вере у којој се он крстио и свете Цркве у којој треба да се налазимо. Он је одабрао за нас, како више не бисмо „разбијали главу“, како не бисмо прихватали лукаве амбасадоре других земаља и од других вероисповести, већ да би ишли својим путем, оним који нам је показао свети Владимир. Тај наш пут је леп и добар. Он води право ка Богу, ка светости. Чувајући оданост кнезу Владимиру, нашем куму, послушности гласу Цркве, а то значи самом Христу, можемо бити срећни и задовољни собом. Извор: Православие.ру
  11. Храм у селу Сипићу, надомак Раче Крагујевачке, посвећен је светим врачевима и бесребреницима Козми и Дамјану. Ове године Епископ шумадијски Јован служио је свету архијерејску Литургију управо на дан храмовне славе. Епископу су саслуживали архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Видоје Рајић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесници Миломир Васиљевић и Влада Бранисављевић, јереј Младен Ђурановић, као и ђакони Урош Костић и Марко Арсенић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. После прочитаног Јеванђеља о исцељењу капетановог слуге Епископ Јован се обратио верујућем народу протумачивши овај одељак. Он је на почетку беседе навео дилему - да ли је већа радост онога човека који је на смрт болестан и оздрави или његових најмилијих. Несумњиво, и једних и других је веома велика радост. “У чудесном догађају данашњег Јеванђеља једном незнабошцу се пробудила вера и он је потражио спас не за сина или неког најближег већ за слугу. У то време, слуга је био као најобичнија ствар која је могла чак и да се прода. У овом догађају се сусрела божанска моћ са људском слабошћу” - нагласио је даље владика Јован у својој богонадахнутој беседи. Он је даље рекао да је вера када је проткана надом и љубављу изазвала чудо. И сам Христос се задивио вери овога незнабошца. “Овај догађај нам служи управо да проверимо каква је наша вера. Само крштење или свештенички чин нису гаранција спасења”, даље је нагласио владика. Он је даље протумачио Христове речи да ће уместо многих синова царских на трпезу сести они који то нису. “Синови царски су у данашњем смислу речи они који су крштени”, рекао је Епископ Јован. “Свако треба да се запита да ли стоји у вери онако како нас учи Јеванђеље и свети оци. Када је човек најближи Богу?” - реторички се запитао он. Одговор је - када је јак у вери, тј. кад су му осећања најплеменитија. Ово је сасвим супротно истицању себе као и понижавању другог и то је пут за пакао. Затим је Преосвећени владика говорио о значају свете Литургије рекавши да није довољно само присуствовати већ и учествовати целим својим бићем на њој. Дух Свети претвара вино и хлеб у Тело и Крв Христову и никако према тој чињеници не треба бити равнодушан већ треба осетити благодатно дејство онога што се дешава на светој Литургији. На крају своје богонадахнуте беседе Епископ Јован је благословио све присутне вернике Сипића и околине. Извор: Епархија шумадијска
  12. Светописамска чтенија: Рим. 93 зач. (VI, 18-23). Браћо, ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности. Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење. Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности. Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт. А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај живот вјечни. Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем. Мт. 25 зач. (VIII, 5-13). У време оно, кад уђе Исус у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи: Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи. А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га. И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини. А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох. А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; а синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. А капетану рече Исус: Иди, и како си вјеровао нека ти буде. И оздрави слуга његов у тај час. Беседа Владике Николаја у недељу четврту по Педесетници Ако се човек не испуни дубоким смирењем, кротошћу, понизношћу и послушношћу пред Богом, како ће се спасти? Како ће се спасти безбожник и грешник, кад се једва спасава праведник (I Петр. 4, 18)? Не задржава се вода на високим литицама планинским, него на ниским, равним и удубљеним местима. Ни благодат Божја не задржава се на охолим људима, који се узвисују и пркосе Богу, него на смиреним и кротким, који су удубили душу своју смирењем и кротошћу, понизношћу према величанству Божјем и послушношћу вољи Божјој. Кад питому лозу, коју домаћин брижно и дуго негује, сасуши болест, онда је домаћин чупа и баца у огањ, и на место њено пресађује и калеми дивљу лозу. Кад синови забораве сву љубав очеву и збунтују се против оца, шта чини тада отац? Изгони синове из куће, и на место њихово усиновљава најамнике своје. Тако бива у природи, тако и мећу људима. И неверници говоре: то тако бива по природним законима и по људским законима. Но верни тако не говоре. Они, који су раскрилили завесе природних и људских закона, и загледали се у пламене очи тајни вечите слободе, они друкчије говоре. Они веле: то тако бива по вољи Божјој а ради наше поуке. То Бог пише прстом Својим, и они, који знају да читају рукопис Божји, написан огњем и Духом по стварима и догађајима у природи и по стварима и догађајима међу људима, они једини разумеју смисао свега. Они пак, пред чијим очима, трепери природа и живот људски као једна велика гомила слова, без духа и смисла, - они говоре о случајности, и веле: све што се догађа нама и око нас догађа се по случајности. Тиме хоће да кажу, као да се сва та велика гомила слова сама собом креће и меша, и од те безумне мешавине испадају час овакви час онакви догађаји. Да Бог није Бог милости и сажаљења, Он би се насмејао оваквој лудости земаљских тумача света и живота. Но има неко ко се овој лудости злурадо смеје: то је зли дух, враг људског рода, који је без милости и сажаљења према људима. Када гуска тапка по шареном ћилиму, простртом на трави, она може да помисли, да су све шаре и боје на ћилиму неким случајем натрпане ту, као да је и ћилим случајно никао из земље, као што и трава - по гушчијој памети - случајно ниче из земље. Али ткаља, која је ткала и шарала ћилим, зна, да ћилим није никао однекуд случајно, као што зна, шта свака шара и боја значи, и зашто су све шаре и боје тим редом једна поред друге поређане. Само ткаља зна, да чита и тумачи ћилим, њеном руком изаткан, и знају они, којима она каже. Тако узалуд тапкају неверни по пречудном ћилиму овога света и говоре о случајностима. Само Бог, који је и изаткао овај свет, зна шта значи сваки конац у светскоме ткиву; и зна онај, ко се удостоји, да му Бог каже. Видовити Исаија пише: овако говори Високи и Узвишени, који живи у вечности, коме је име Свети: на висини и у светињи станује, и (станујем) с оним ко је скрушена срца и смерна духа оживљујући дух смерних и оживљујући срце скрушених (Ис. 57, 15). Бог је на земљи, дакле, само с онима, који су скрушена срца и смерна духа. А с којима Бог станује, онима и открива тајне света и живота и духовне дубине свеколиког Свог писања кроз ствари и догађаје. Скрушена срца и смерна духа били су Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј и Давид, зато је Бог био с њима и обећао бити и с њиховим потомством, док ово буде било скрушена срца и смерна духа. Но кад се људи погорде својим честим општењем с Богом, онда они падају у гору пропаст него ли они, који немају никаква познања ни општења с истинитим Богом, Најочитији пример зато даје нам народ Израиљски, то јест потомство великих и богоугодних праотаца, које споменусмо. Погорђен општењем с истинитим Богом, овај народ је почео презирати све остале народе као плеву на гумну Божјем. Но тим је сам себе упропастио, јер га је његова охолост толико заслепила, да од свега, што му је Бог икада открио преко својих пророка и угодника, он је запамтио и задржао само једно, а то је, да је он Богом изабрани народ. Дух и смисао старога откровења Божјега за њега је потпуно ишчезао, и Свето писмо играло је пред очима тога народа као гомила неразумљивих речи. И кад се Господ Исус појавио у свету са новим откровењем, народ јеврејски не само да се био спустио својим слепилом и незнањем воље Божје на степен незнабожачких народа, него је потамњеношћу духовног вида и окорелошћу срца у многоме стајао и ниже од ових последњих. Данашње јеванђеље казује нам суд самога Спаситеља о томе. Оно нам описује један догађај, који је открио здравље у болесних и болест у здравих, веру у незнабожаца и неверство у оних, који су себе хвалисаво називали избраним и правоверним. И ово јеванђеље је написано за поуку свима вековима и свима покољењима, па и за наш век и наше покољење. Као херувимски мач ова је поука оштра, као сунце јасна и као планинско цвеће свежа и изненађујућа. Да нас застраши својом оштрином; да нас просвети својом јасноћом, и да нас изненади у нашој садашњој духовној небрижљивости и немарности. И још нарочито да опомене нас хришћане, да се не заборавимо и не погордимо тиме, што ми у цркву долазимо, Богу се молимо и Христа исповедамо, те да се пред судом Божјим не нађу они, који су ван цркве са више искрене вере и више добрих дела. А кад уђе Исус у Капернаум, приступи к њему капетан молећи га и говорећи: слуга мој лежи дома узет и мучи се страшно. Капетан, или сотник, или стотинар, био је свакако старешина војничке посаде у Капернауму, главноме граду на језеру Галилејском. Да ли је он био непосредно под римском влашћу или под влашћу Ирода Антипе, сасвим је споредна ствар; премда је вероватније, да је био римски официр; главно је, да је он био незнабожац и да није био Јеврејин. Ово је први официр римски, који се спомиње у Јеванђељу, да је поверовао у Христа. Друго је био капетан страже под крстом Христовим, који је видећи страшне појаве у природи при издисају Господа, узвикнуо: Заиста овај бијаше син Божји (Мат. 27, 54)! Па онда се помиње капетан Корнилије у граду Кесарији, кога је апостол Петар покрстио (Дела Ап. 10, 1-). И ако су били незнабошци они су прозрели истину и живот у Христу, и поверовали у Њега пре целе хорде преучених, али заслепљених, књижевника јеврејских. Слуга мој лежи дома узет и мучи се страшно. Не баш слуга, него момак или послушник, према грчкој речи у јеванђељу; а вероватно да је тај момак био војник, пошто је молилац официр. Болест је била страшна: узетост,и момак је већ био на умору, како јеванђелист Лука прича. А он беше капетану мио, Зато се капетан потрудио, чим је дочуо, да је Христос ушао у Капернаум, да лично изађе пред Њега и замоли Га за помоћ своме омиљеном момку. Ко прочита описе овога догађаја код двојице светих јеванђелиста, Матеја и Луке, учиниће му се на први поглед, да је међу њима велика разлика. Јер Матеј пише, да је капетан сам лично приступио Христу и молио Га, а Лука пише, да је он прво послао старешине јеврејске и преко њих најпре упутио своју молбу, а потом, кад је Господ пошао његовом дому, он је послао своје пријатеље у сусрет Господу и поручио Му да не улази у дом његов, пошто он - капетан - није тога достојан, него само да рекне реч, и слуга ће оздравити. И заиста разлике у ова два описа има, али противречности нема. А разлика је сва у томе, што Матеј изоставља и не помиње два изасланства, која капетан претходно шаље пред Господа, а Лука опет изоставља и не помиње, да је најзад и сам капетан, поред све своје скрушености и смирености од величанства Христовога, изашао пред Њега. Овако прекрасно допуњавање јеванђелиста изазива код духовна човека само радост и дивљење. Јер да су сви догађаји истоветно описани код свих јеванђелиста, по речима Златоуста, рекло би се, да су јеванђелисти један од другога преписивали. Нашто би требало онда четири јеванђелиста и четири јеванђеља? На сваком земаљском суду потребна су два сведока да посведоче, па да се верује у неку ствар, а Бог је нама дао два пута по два сведока у лицу четири јеванђелиста, да би они, који хоће спасење, могли што лакше и што брже поверовати, и да они који пропадају немају изговора. И још нам је Бог дао четири јеванђелиста - премда је Он могао сву мудрост нашега спасења изручити кроз једног јединог - да би се ми угледали на њихово узајамно допуњавање, те да би се тиме поучили, да смо и ми одређени да се узајамно допуњујемо у овом животу, према различитим духовним даровима, од Бога примљеним (I Кор. 12, 1) као чланови једнога тела, који један другог помаже свак по својој мери и чини да расте тело (Ефес. 4, 16). И тако, дакле, имајући пред собом два описа, ми можемо представити себи јасно слику догађаја, о коме је реч. Чувши о слави и моћи Господа Исуса а осећајући своју људску грешност и недостојност, капетан је прво умолио старешине јеврејске, да оду ка Господу и позову Га. Он није ни мало био сигуран, да ће Господ хтети доћи. Он је могао помислити у себи: гле, ја сам идолопоклоник и грешник; Он је видовит и Он ће прозрети моју грешност, чим чује моје име, те ко зна, хоће ли се хтети сагласити да уђе у мој дом? Боље да пошаљем Јевреје пред Њега, па ако одбије, нека одбије њих, а ако се сагласи доћи... видећу. А када је сазнао да се Господ сагласио, он се сав узбудио и збунио. Он шаље сада своје пријатеље, да кажу Христу, да не улази у дом њему грешноме и недостојноме, него само нека рекне реч, и момак ће оздравити. Но тек што су пријатељи изашли пред Господа и саопштили Му поруку капетанову, ево долази и сам капетан. У великом узбуђењу он није могао остати код куће. Гле, Он долази под његов кров! Не, не; пријатељи његови не знају још ко је Он, и неће Му умети рећи што треба. А за старешине јеврејске могао је капетан већ знати, да они не воле Христа нити имају вере у Њега. Зато мора и он лично похитати у сусрет Њему, тим пре пошто сад зна, да му неће отказати и тиме га унизити пред народом. А он је официр. Истина, Јевреји су рекли добру реч Христу о капетану: достојан је, да му то учиниш, јер љуби народ наш и начини нам зборницу. Но све то што су они рекли не додирује суштину ствари. Они цене капетанову доброту по својој личној користи, коју су имали од њега. Љуби народ наш. Остали римски официри и чиновници презирали су Јевреје. А овај их је волео. И начини нам зборницу. Хоће да кажу: потроши свој новац а уштеди наш. Сагради нам потребну богомољу, коју би иначе ми сами морали градити и платити. Све говоре као да говоре Кајафи а не Христу. На све ово Христос им ништа не рече, него само ћутке иђаше с њима. Потом излазе пред Христа пријатељи капетанови, и најзад и сам капетан. Сретнувши се с Христом лицем у лице, наравно, капетан је морао поновити целу ствар, која је Господу већ била саопштена. А Исус му рече: ја ћу доћи и исцелићу га. Видите, како говори Онај, који има власт и моћ! Не каже: видећемо! Нити га пита, као друге: верујеш ли, да ја то могу учинити? пошто већ види срце капетаново и зна његову веру. Него му говори одлучно, како се никад ниједан лекар није усудио говорити: ја ћу доћи и исцелићу га. А овако одлучно и јасно Господ је намерно рекао, да би изазвао следећи одговор капетанов пред Јеврејима. Јер кад Бог ради неки посао, Он га ради тако, да од тога посла не буде само једна корист но многа. Христос је хтео, да овај догађај многоструко искористи: и да излечи болесника, и да открије велику веру капетанову, и да укори Јевреје због неверовања, и да искаже једно крупно пророчанство о царству: о онима, који мисле за себе поуздано да ће ући у то царство, но неће ући, и о онима, који не мисле ући а ући ће. И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч и оздравиће слуга мој. Каква огромна разлика између ове пламене вере срца и хладних законских веровања фарисејских! Разлика не мања него што је разлика између огња што гори и огња насликаног на хартији. Кад је један фарисеј позвао Христа у дом на вечеру, мислио је у својој законичкој охолости, да он тиме чини част Господу, што Га позива у свој дом, а не Господ њему и његову дому, што улази под његов кров. И у тој охолости и надмености фарисеј је пренебрегао чак и уобичајене изразе гостољубља: нити је донео своме Госту воде за прање ногу, нити Га је предусрео са целивањем, нити Му је главу помазао мирисним уљем (Лк. 7, 44-46). А гле, какав је скрушен и смирен пред Господом овај "незнабожац", коме није дато било да зна Мојсеја и Пророке, и који је имао свој природни ум као једину светлост у распознавању истине и лажи, добра и зла! Он зна, да је за сваког другог човека у Капернауму част да уђе у његов дом, али он у Христу не види обична човека но самога Бога. Зато и говори: нисам достојан да под кров мој уђеш. И како силна вера у Христа и Његову моћ! Само реци реч, и болест ће побећи, и слуга ће мој устати! Ни сам апостол Петар дуго и дуго није могао имати овакву силну веру. Капетан осећа у Христовом присуству присуство самога неба, небеског огња и небеске светлости. Нашто толики огањ да улази под његов кров, кад је довољна једна искра? Нашто цело сунце уносити у кућу, кад је један зрак довољан? Да је капетан знао Свето писмо, као што га ми данас знамо, он би рекао Христу: Ти, који си речју створио свет и човека, Ти можеш речју и болеснога подићи! Једна најмања речца Твоја довољна је; јер је она јача од огња и светлија од зрака сунчанога, Само реци реч! О, како ова силна вера једнога незнабошца мора да застиди данас и многе од нас,који сто пута боље знају Свето писмо али и сто пута мању веру имају! Но с овим речима капетан не завршује, но продужује, да објасни, како он верује у моћ Христову: јер ја сам човек под власти, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди и иде; и другоме: дођи, и дође; слузи својему: учини то, и учини. Шта је један капетан? Он је власт над стотином људи, а стотина других власт су над њим. Но они који су под њим морају њега слушати. Па кад он, као човек под вишом влашћу, и коме је лично дата мала власт, може да заповеда својим војницима и слугама, тим пре може Христос, који није ни под чијом влашћу, и који је сам по себи врховна власт над природом и људима. И кад се толики људи покоравају слабој речи капетановој, како ли се све ствари неће покоравати речи Божјој, која је јака као живот, оштра као мач и страшна као бич (V Мојсеј, 32, 47; Јов. 12, 50; Еф. 6, 17; Приче 2, 5; Јов. 5, 21)? Који су то војници Христови и слуге Његове? Није ли живот у свима бићима војска Христова? Нису ли ангели са светитељима и свима богобојазним људима војници Христови? А све силе у природи и смрти и болести - нису ли то слуге Његове? Господ наређује животу: иди у то и то биће, и живот иде; врати се, и живот се враћа. Он шаље живот; Он попушта смрт и болести; Он васкрсава и Он лечи. Од Његове речи повијају се ангелске војске као пламен од јаког ветра. Он рече и постаде; Он заповеди, и показа се (Пс. 33, 9). Нико не може Његовој сили одолети, нити се што сме Његовој речи противити. Никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46). Јер Он није говорио као потчињен него као господар, као онај који власт има (Мат. 7, 29). Као таквога Њега је капетан и замолио: само реци реч и оздравиће слуга мој! Отерати болести са узетог момка, то је дело, које не могу извршити сви смртни људи на земљи; но то је мало дело за Христа. За овакво дело Он се не мора трудити и ићи на ноге у кућу капетанову; не мора ни видети болесника; не мора га ни за руку узети и подићи. Само нека рекне реч, и дело ће бити свршено. Ето, такво је било капетаново мишљење о Христу, и таква вера његова у Христа. А кад чу Исус, удиви се и рече онима што иду за њим; заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох. Зашто се удиви Христос, кад је Он могао знати унапред, шта ће му капетан одговорити? Није ли га Он и изазвао да Му тако одговори Својим необичним речима: Ја ћу доћи и исцелићу га? Зашто се, дакле, сад удиви? Удиви се ради поуке онима, који иђаху за Њим. Удиви се Он, да би показао њима, чему се треба дивити у овоме свету. Удиви се великој вери једнога човека, да научи Своје следбенике, да се и они диве великој вери: Ваистину, ништа у овоме свету није достојно толиког дивљења као велика вера једнога човека. Христос се није задивио красоти језера Галилејског; јер шта је та красота према красоти небеској, коју Он познаје, Нити се икад задивио великој мудрости људској, ни богатству, ни сили; јер све је то ништа према богатству, мудрости и сили, њему познатој у царству Божјем. Нити се икад задивио великоме збору народноме о празнику у Јерусалиму; јер ништаван је и бедан такав збор на земљи према сјајном збору ангела на небу, који је Он гледао од створења света. Кад су се други дивили лепоти храма Соломонова, Он је описивао рушење тога храма до из темеља. Само је велика вера једнога човека за дивљење. То је највећа и најкраснија ствар на земљи. Јер кроз веру роб постаје слободан, аргатин постаје син Божји, и смртан човек постаје бесмртан. Кад је праведни Јов лежао у гноју и ранама на пепелу целог свог богатства и све своје деце, његова вера у Бога остала је непоколебана. Из сред гноја и рана он је узвикивао: и ако се ова кожа моја и распадне, опет ћу у телу свом видети Бога; ја исти видећу Га и очи моје гледаће Га (Јов. 19, 26-27). Коме то изрече Господ Исус Своје дивљење? Онима што иду за Њим. То су Његови свети апостоли. Ради поуке њима Он се и удиви. Наравно, и остали Јевреји, што су били пошли с Њим кући капетановој, чули су ове речи, којима Господ изрази Своје дивљење: заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох. Наиме: ни у народу јеврејском, који би требао да има веру јачу него ма који други народ на земљи, пошто је томе народу од почетка Господ Бог открио Своју силу и моћ, и старање и љубав, кроз безбројна чуда и знаке, и кроз пламене речи Својих пророка. Но у Израиљу је вера била безмало са свим пресушила, и избрани синови збунтовали се против Оца и оделили од Оца и умом и срцем тако, да су имали ум заслепљен и срце окамењено. Чак ни Његови апостоли у почетку - па ни Петар, да и не говоримо о Јуди -нису имали такву веру у Христа, какву је имао овај римски официр ни сестре Лазареве, чијој је кући Христос често долазио; ни Његови сродници и пријатељи у Назарету, међу којима је Он одрастао. Сада Господ Исус, гледајући Својим духом до крајева времена, исказује једно пророчанство, жалосно за Јевреје a радосно за народе незнабожачке: И то вам кажем, говори Он, да ће многи од истока и запада доћи и сешће на трпезу с Аврамом и Исаком u Јаковом у царству небеском. A синови царства изгнаће ce у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Ово ce пророчанство и до сада увелико обистинило, a и дан-данас обистињава. Ha истоку и западу од народа јеврејског живели су народи незнабожачки. (Господ не рече многи незнабошци него само многи од истока и запада премда је јасно, да је Он мислио на незнабошце. Зашто не реченезнабошци? "Да не узбуни Јудејце, зато обазриво рече од истока и запада". Теофилакт). Многи су од њих целином прешли у веру Христову, као: Јермени и Абисинци, Грци и Римљани, и сви народи европски; многи су пак делимично постали хришћани; као: Араби и Египћани, Индијанци и Персијанци, Китајци и Јапанци, Црнци и Малајци, док су синови царства, то јест Јевреји, којима је царство прво и понуђено било, остали упорни у свом неверовању у Христа до дана данашњега; али зато су, мимо све остале народе, расејани по целоме свету, отерани са свога огњишта, презрени и омрзнути од народа, код којих су ce доселили као дошљаци. Тако, да је њихов живот и овде на земљи постао тама најкрајња плач и шкргут зуба. (Реч најкрајња или кромшњаја у тачном преводу треба да буде спољашња или вњешњаја; "in tenebras exteriores како онај кога Господ изгони ван (foras) као за врата, за двер, губи светлост, то је због тога тама названа вњешњеју (спољашњом)." Јероним. - Ho y суштини ово означава одвојеност и потпуну удаљеност од Бога; битисање у земљи далекој, још удаљенијој од оне, у којој је блудни син гладовао и у глади својој позавидео чак и свињама на њиховој храни.) A y ономе свету нађе ce за бесмртном трпезом и много њихових сопствених праотаца, Аврама, Исака и Јакова више људи са свих страна света, од свих paca и од свих језика, него ли њих Јевреја. И биће у оном свету за неверне синове царства тама, плач и шкргут зуба. Осушени виноград Домаћин чупа и баца у огањ, а на место његово засађује и калеми дивљу лозу. Збунтоване синове Своје Отац небески одељује на вечност од Себе, а на место њихово усињује најамнике Своје. И тако изабрани постају неизабрани, а неизабрани изабрани. И први бивају последњи, а последњи први. А капетану рече Исус: иди, и како си веровао нека ти буде. И оздрави слуга његов тога часа. Пошто је изрекао пророчанство, онда чини чудо. Као да хоће тим чудом не само да награди веру капетанову него да и потврди Своје велико пророчанство. Рече, и слуга оздрави. Као год што и при првом стварању Бог рече и би, тако и сада при Новом Стварању Господ само рече реч - и би тако. Узет човек, кога цела царевина римска не би могла спасти, на једну божанску реч Спаситељеву устаје, и бива здрав. Болест је слуга Божји, и кад Господар каже: иди, она иде; и кад каже: доћи, она дође. Без лекова и мелема болесник оздрави, јер позна слуга заповест Господара свога, позна и побеже. И лекови и мелеми не лече, него Бог лечи. Бог лечи или непосредно Својом речју, или посредно преко лекова и мелема, - према мањој или већој вери болесника. Нити има лека иодкакве болести у целом пространом свету, који би могао одагнати болест и повратити здравље, без силе Божје, без присуства Божјег, без речи Божје. Слава нека је Живоме Богу за Његова безбројна исцељења верних Својом моћном речју, и у прошлости и у садашњости. Поклонимо се Његовој светој и свемоћној речи, којим Он ствара ново, лечи болне, уздиже пале, прославља презрене, утврђује верне и обраћа неверне, а све кроз Исуса Христа, Сина Свог Јединородног, Господа и Спаса нашег а силом Духа Светог. Поклонимо се заједно са војскама ангелским и светитељским Оцу и Сину и Светоме Духу - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Прилог ТВ Храм: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. У суботу, 22. јуна 2019. године, када наша Црква молитвено прославља Светог Кирила Александријског (Оданије Педесетнице), Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Светог Николе, у селу Сибница код Сопота. Преосвећеном су саслуживали: архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, парох сопотски протонамесник Горан Лукић, парох поповићки протонамесник Марко Стевановић, јеромонах Петар (Драгојловић) старешина манастира Пиносава, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У својој архипастирској беседи Преосвећени Владика рекао је да речи данашњег Јеванђеља које смо чули позивају све хришћане на будност, на живот, на освећење и просвећење, јер тако је рекао Господ апостолима у данашњем Јеванђељу: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима” (Мт 5,16). “Речи данашњег Јеванђеља не односе се само на апостоле, оне се односе на све хришћане у свим временима. Односе се на све људе за које Господ каже у Светом Јеванђељу “Ко има уши да чује нека чује” (Мт 13,9). Господ је свима нама подарио уши да слушамо, да чујемо, али од човека зависи шта хоће да чује, да ли хоће да чије добро или лоше. Све то зависи од нашег опредељења коме служимо и за кога живимо. Да ли ћемо само да слушамо или ћемо то добро што смо чули применити у своме животу. И хришћани су позвани са овим речима да светле у духовном мраку овога времена, да буду светиљке и да светле онима који желе да иду за Христом. Зато је велики благослов и дар Божији дат нама хришћанима да будемо светлост свету, да покажемо и докажемо својим животом, својом вером и својим делима, да заиста у нама има Светлости Христове. Јер уколико у човеку има светлости Христове, онда ће тај човек не само себи, већ и другима осветљавати пут да не лутају у мраку. Светлост значи чистоту у вери, да живимо у чистоти срца својега. Да у срце своје сместимо оно што је Најчистије, тј. Бога. Али Господ не бива у нечистом срцу, зато је и речено “Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети” (Мт 5,8). Светост је супротно стање грешности. А грех је оно што нас обара и што затамњује нашу душу, наше срце. Светост се постиже постепеним хришћанским животом. Живећи светим животом, хришћанским животом, чинећи света и Богоугодна дела, хришћани и друге побуђују на светост живота и да и они заједно са нама прослављају Бога. Зато су примери наши врло важни, важнији од речи, јер ваљан пример има већу моћ и већу снагу од речи. А речи опет могу имати духовне силе само онда када су спојене са добрим примером. Добар пример тихо делује, често пута и неопажено, но силно и неодољиво. Стога се помолимо Господу да нам помогне да сачувамо светлост те свеће коју је Христос упалио у нама, да је не угасимо. Нека нам Господ помогне да светлимо и незнабожцима и нехришћанима и злочинцима, да светлимо светлошћу Христовом и да дајемо пример како би се и они поправили”. Након свете Литургије у сали парохијског дома, трудом оца Горана-старешине овога храма, за све присутне приређена је трпеза љубави. Извор: Епархија шумадијска
  14. Париз није просто град него већма „начин живота“, рекао је атински теолог и философ Христо Јанарас. А начин живота је увек плод оног како нешто јесте. Почетком овог миленијума, проф. Катрин Долез ми је на часовима језика у Alliance Française упорно доказивала како je појам laïcité постао неопходни додатак девизи liberté, égalité, fraternité, док сам ја настојао да је наведем на размишљање о неопходности koinos logos-а (Хераклитовог „општег, заједничког разлога“) за суштински идентитет полиса. Како један град може да постоји ако нема постојану референцу која све обједињује? Као одговор на то написала је читав есеј на полеђини странице мог домаћег задатка рекавши да је идентитет Париза у немању постојаног логоса. Петнаестог априла 2019. године показало се да овај град ипак има важну референцу која га обједињује: везаност за Notre-Damme de Paris. То се испољило ненадано, макар и на трен, али сасвим довољно снажно да укаже на онај заборављени начин, un véritable mode d’existence. Французи су ужаснуто посматрали како пред њиховим очима гори величанствена и емблематична катедрала париске Богородице. Уплашили су се губитка сопства. Срећом, ватра је захватила косу Богородице али је није сагорела. Но, та ватра је дошла у прави час. Необјашњива је вредност и значај који је она имала за сваког Француза и за целу Француску. Председник Макрон је, без експликације исповедио: „Изгубили смо нешто од нашег живота, од наше судбе“. Виктор Иго је сматрао да је Нотр Дам место азила и желео је да је као такву сачува, inviolable. Богородичина црква у овом велеграду била је симбол минулих епоха које је овековечио Иго пратећи несрећну судбину „Звонара Богородичине цркве“ Квазимода, Есмералде, корумпираног архиђакона Клода Фролоа и других јунака. (Генерацији која мање чита препоручујем анимирани филм компаније Волт Дизни из 1996. године снимљен по мотивима Игоовог романа). На неки начин, Париз је Богородичин град, као што је то изворно и Лос Анђелес (Nuestra Señora Reina de los Ángeles, основан 1784), Призрен са Мајчицом Елеусом (Љевишком) или Цариград на Босфору. Као ремек дело грађено у 12. веку, Нотр Дам одузима дах посматрачу због својих лебдећих потпорних стубова, красних витража и клесаних карикатурних скулптура гаргола и химера, а у унутрашњости са непроцењивим реликвијама и уметничким предметима. Спољашњост цркве је инспирисала безбројне слике и цртеже, као и литерарна дела. У својој колумни у недељном издању новине „Катимерини“ посвећеној Нотр Даму, Христо Јанарас лапидарно показује да је пожар на крову катедрале драматично изазвао необјашњиво дивљење према архитектонским чудима и код оних који о њима знају врло мало. Знамо да су Французи друштво које је некада (под одређеним околностима) изабрало да себе окарактерише као „атеистичко“ (Долезова је изричито тврдила да laïcité значи „без религије“). Како је могуће да Нотр Дам – тај саборни храм хришћанске Цркве на обали Сене – припада самом „бићу“ Французâ када им је колективно биће ”атеистичко”? Јанарас каже да, уместо што је рекао да је Нотр Дам „наша историја, наша књижевност, наша машта“, зар није било умесније и доследније да Макрон призна да је то духовна материца која их је родила а коју су они потом одбацили? Јер, ми Французи, „створили смо другу културу, други начин живота, носили смо наочаре које не препознају зашто нас се најдубље дотиче грађевина Нотр Дам“. Водећи хришћански философ Европе, како Јанараса зове Рован Вилијамс, додаје проницљиво: „Посматрамо површно, те тамо где су клесачи камена утискивали славослов Богу, ми се дивимо естетици и монументалности, а пренебрегавамо жарку љубав која је родила ту лепоту“. Својевремено, пишући о византијској и готској архитектури, Јанарас је истицао да је и једне и друге храмове градила вера. „Исти људи који су саградили готске катедралне храмове, конструисали су и теолошке Summae“, рекао је Шени. По Јанарасу, несумњиво, „појава величанствених катедралних храмова у готском стилу који материјализују технику схоластике, показатељи су технолошког односа према природној грађи, задивљујући уметнички изрази аутаркичног и сентименталног наметања црквене моћи и величанствености“. Уистину, историја архитектуре је историја писања. Пре штампе, човечанство је комуницирало помоћу ње, од Стоунхенџа до Партенона. Алфабет је био исписан на „књигама од камена“, тако што је низ каменова формирао реченице, на шта је подсећао и Иго, док су хеленски стубови били „хијероглифи“ бременити значењем. Древни клесари су љубили камен док су га уграђивали. Француски сенат је баш у протекли понедељак изгласао да Notre Dame мора бити васпостављен у стање пре пожара. Јанарас уочава парадокс који следи из решености да изнова саградимо Нотр Дам „помоћу технологије која омогућава импресивне имитације, док се наша данашња култура заснива на импресијама, а не на реализму односâ“. Разлог зашто ћемо је саградити изнова је у томе што тај „споменик“ наставља да сваке године импресионира 13 милиона посетилаца. „Немамо мајсторе, ту душу Уметности, али имамо новац и машине које конструишу, безгранично… само реплике!“ Зашто наш атински заљубљеник мудрости ламентира над хипокризијом нашег времена? Због тога што је од „полиса“ античке демократије, као и од хришћанске еклисије, у многим срединама остао само одсјај. „Људи неописмењени за суштинске ствари културе никада се нису запитали која је метафизика породила Партенон, трагедију, демократију, Ају Софију, евхаристијску драматургију, демос као друштво које собом управља без спољашњих притисака“. Ко се данас не пита за узрок и циљ постојања не може да препозна Уметност као плод вере и стваралаштва. „За Уметност данас се узима само естетски (потрошачки) ужитак или директна дидактична утилитарност“. Можемо са Јанарасом да тугујемо што је ова растужујућа „метафизичка неписменост“ одлика и српске укупне друштвене декаденције, индивидуализма, аморализма, неопштења (спремност да се други тако олако екскомуницира), који саморазумљиво доминирају и најмањим делићима наше јадне неорганизованости. Чак и црквени догађај, еклисијалне матице какве су парохија и епископија, престају да се тичу равни постојања него су постале по правилу ствар понашања (пази како се држиш, шта причаш, куда гледаш итд). Нашом друштвеном свакодневицом доминирају апсолутизовани искази, саопштења, морализми и доцирања. Да ли је црквени догађај, у данашњој Србији, причасно заједничарење у „телу“ односа љубавне узајамности, о којој потресно говори Апостол Павле? Или се и он претворио у форму, у идеолошка саопштења и позив на корисну ортопраксију? Приступ истини је или разумски или сентименталан, тј. индивидуалистичан, а „спасење“ уско правно-законско, егоцентрично. Богородица „која гори а не сагорева“ позива нас све да изађемо из заводљиве самодовољности ауторитета и саморазумљиве власти која тражи поклоне, кађење, аплаузе, слаткоречиво додворавање. Власти црквене и власти политичке. Скривено, испод пепела спаљених идеолошких рушевина, исијава пасхална благовест да је смрћу смрт згажена. Дешифровање те благовести не подлеже логици проповеди и ставова. Нечујним гласом она већ потреса ноћ која подрхтава од јецаја пред свитање тајанственога Дана. Ту благовест не може ништа поразити. Хемингвеј је у уста Старца ставио речи као поуку једном дечаку: „Видиш, они те могу поништити, али те не могу поразити.“ Исти онај Хемингвеј који је једном написао: „Ако си довољно срећан да живиш у Паризу као младић, тада где год пођеш у даљем животу, он ће остати са тобом, јер Париз је покретни празник“. А Нотр Дам? Њен богоматерински празник у Цркви је непрестано бдење, покретни празник као животно усхођење или пак спуштање до сâмог дана Пасхе. Јер она је „у времену Невременог неизрециво зачела“. Извор: Теологија.нет
  15. У уторак, 29. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља и празнује Часне вериге светог апостола Петра и преподобног Ромила Раваничког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Александар Ђорђевић. Звучни запис беседе У беседи којом се Епископ Јован обратио верницима речено је да се сила Божија пројављује и у разним предметима, одећи и свему чега се Господ дотакне, с циљем да се вера утврди у човеку. Апостол Петар, кога је анђео Божији ослободио гвоздених верига, пример је човека који је у исто време и верујући и колебљив. “Петар је у кратком временском периоду рекао да се никада неће одрећи Христа, а потом га се и одрекао. Човек слабе природе за час падне”, нагласио је Епископ Јован у наставку рекавши: “у човека кад уђе страх он је збуњен и уплашен, а тамо где има вере тамо страха нема јер вера и љубав изгоне страх. Петар се истински покајао, а покајање је онде где има вере. Петрово покајање нам говори да је покајање изнад сваког греха. Покајање је када постанемо свесни огреховљеног стања у коме се налазимо и када пожелимо да из тог стања изађемо као бољи људи. Зато не би требало никада ослањати се на себе и људску природу јер човек без Бога не може ништа добро учинити. Нама је потребно да стојимо у вери, и када паднемо да не губимо веру, а вера је поверење. Нека нам Господ помогне да стојимо чврсто у вери. Бог вас благословио”. У наставку свете Литургије Владика је причестио ђаке ОШ “Јован Поповић” који су се одазвали позиву свог вероучитеља г. Милоша Тодоровића и дошли на свету службу како би крунисали заједнички рад остварен током првог полугодишта, заснован и утемељен у вери и љубави према Светој Тројици. Извор: Епархија шумадијска
  16. Верујем да сте многи од вас чули за ово. Сигуран сам да сте се сусрели са чувеном "теологијом ваља се- не ваља се", те самим тим сте чули да постоје "мртви и живи свеци". Што је најгоре, те приче шире и разни медији међу којима је и РТС, блиц и остали... О чему се заправо ради? Има оних који не разумевајући да наш Бог НИЈЕ БОГ МРТВИХ НЕГО БОГ ЖИВИХ, мисле да светитељи који су страдали или умрли су мртви док су анђели (свети Архангел Михајло, Гаврило... или свети Илија који је жив вазнесен на небеса) "живи свеци"... но то није ни пола бабске теологије! Идемо даље. За "живе свеце" се не спрема славско жито јер они нису умрли, те им то не треба. Славко жито се спрема само за "мртве свеце" (Боже опрости, која накарадност!). Не само то! За "живе свеце" се не пости па ма који дан да падне! Дакле, може да буде и среда и петак, нема везе, нека рска кожица прасећа! Овим стварима заиста треба стати на пут и не дозволити обесмишљавање славе. Нема мртвих светитеља, као што је Христос жив вавек, тако и они који умиру са вером у Њега и Васкрсење живе вавек! Дакле, светитељи су сви живи. Славско жито се спрема за СВЕ СЛАВЕ. Без разлике. зато ви који славите Архангеле слободно спремите жито и донесите у Цркву. Немојте да бринете шта ће неко рећи, да ли ће вас неко попреко гледати. То је ваша обавеза као свечара. Славско жито се не спрема за "мртве свеце" већ у славу Божију, у славу светог кога славимо и у спомен оних који су умрли и славу нам предали да славимо. Слободно могу чиста срца да кажем да је жито смисленије и некако важније од колача. Још, жито је старије од хлеба. Ако имате нешто да питате слободно учините овде, делите ову тему и дајте да помогнемо људима да се не упетљавају у магијске приступе Православљу. Како је у вашим крајевима?
  17. А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш? Или, како можеш рећи брату свом: Стани да ти извадим трун из ока твог; а ето брвно у оку твом? Лицемјере! Извади најприје брвно из ока свог, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свог. (Мт. 7, 3–5) Не знам да ли је био сан или јава. Видим себе на операционом столу и око мене људе под маскама, с оштрим скалпелима, неки држе и ножеве, спремни да секу. Је ли то онај час анатомије? Не разабирам свима лица, већину ипак препознајем. Погледи им сведоче да су одлучни да започну крвави пир. Хтедох да им кажем: Што чините, чините брзо. Но, онда намах схватих да ће потрајати, јер немају посла само са мном. У операционој сали лежаху на столовима бројни, знани и незнани људи. И разабрах њихове гласове; многи вапијаху: Дођи, дођи Господе! (Симона Анастасијевић, Живот под маском) Када се човек нађе на удару ненависника различитих врста, онда се неизоставно мора определити између тога да ли да покуша да напад отрпи и избегне даљи сукоб или да узврати и изобличи противника, а да му притом ни у најмањем не буде налик. Различите примере с тим у вези нам својим житијима нуде светитељи Божији. Премда физички изузетно снажан, св. Серафим Саровски је у ситуацији када су се на њега окомили разбојници, најпре помислио да се с њима обрачуна; у руци је тада имао секиру; већ у следећем часу насилницима се кротко предао. Духовно јак, показао је спремност да претрпи физички бол, имајући засигурно на уму Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити (Мт. 10, 28). На сасвим другачији начин, под другачијим условима, реаговао је против јеретика Арија св. Никола, епископ Мирликијски. Непријатељима Истине, који се не обрушују на једног човека и који, не одступајући од лажи против Цркве, угрожавају „малу браћу Христову“ – маловерне и оне слабе у вери, супротставити се мора. Лукавство и безумље теолога-дарвиниста, „лажне браће“, прикривених иза својих звања и положаја у Цркви, не јењава ни пошто су се, наводно, током прошлогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора јавно покајали. Десеторица предавача на ПБФ-у у Београду, том приликом су, да подсетим, изненадили чак и неверујуће својом спремношћу да се покажу „у тренду“, потписујући Апел против иницијативе да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школском систему, тј. успостави објективан, а не идеолошки приступ. Овим гестом искорачили су чак и испред појединих представника научних дисциплина који се Дарвиновим учењем уско стручно баве. Толерантни и снисходљиви према представницима природних наука, с којима у разговорима махом износе инфериорне ставове против мајмунообразне антропологије, „лажна браћа“ потенцијалну теолошку полемику по овом питању би да сасеку у зачетку, нестерилисаним хируршким сечивима, заборављајући, можда и не искусивши, да животворна реч Истине има дејство огња који разоткрива свако лицемерство. На кратко су се примирили теолози дарвинисти из редова Цркве после опомена и епитимија које су добили као плату за своју дрскост. Глас лажних просветитеља изнова је одјекнуо, овога пута из уста Андреја Јефтића. Судећи према свом ангажману у јавности, овај својеврсни портпарол и активиста дарвинистичко-теолошког табора са ПБФ-а, доцент на Катедри за патрологију и, наравно, потписник поменутог Апела, огласио се написом Час анатомије – патологија једног плагијата у интернет-магазину Теологија.нет, како би оповргао „гласине“ (не навевши где се чују и ко их шири) да текст Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије, који сам првобитно понудио поменутом порталу, није одбијен „из идеолошких разлога“, већ зато што је „квалитет (рада) изразито споран“. Између ове две почетне, међу многим другим Јефтићевим констатацијама, јаз је дубок онолико колико и између истине и лажи. И као што су наводне „гласине“ подстакле бранитеља еволуционизма на хитру акцију, своју стварну намеру он је сакрио иза паравана уређивачке политике интернет магазина Теологија.нет. „Пуна слобода у избору теме и начину на који се теме обрађују“ предочена је свим потенцијалним сарадницима у отвореном позиву на почетној страници овог сајта. Не постоје, међутим, прописане техничке регуле које би аутори требало да поштују, нити су дефинисани стандарди у приређивању текстова на који би се сарадници унапред обавезали; нису ни даље, ни ближе назначени критеријуми процене „квалитета“ за које уређивачка екипа моли будуће „приложнике“ текстова. Сама пак одредница „магазин“, којим је декларисан статус Теологија.нет-а, говори о степену (не)очекиване научности, што потврђују доступни садржаји, а пре свега поменути Јефтићев спис. Од наслова, преко стила излагања, до ниско интонираних „закључака“ дати магазин он је управо спустио до нивоа таблоида. У томе је, мора се признати, показао вештину и инспирацију на којој му ловци на трачеве могу позавидети. Зацртани циљ иницијатора теолошког магазина – развијање аргументоване теолошке полемике, овај члан уредничког тима у потпуности је промашио. И не само да је промашио, него га је свесно избегао, кренувши у посве другом правцу. Ево и каквом. Представио је мој текст крајње тенденциозно, у кривом светлу, фрагментарно, управо онако како секташи ваде исечке из контекста, без назнаке целине садржаја и његове поенте. У намери да потврди компетентност одлуке редакције испред које иступа, Јефтић се определио за „анализу анатомије спорног текста“, задржавајући се, не случајно, само на његовом првом делу од четири странице које се тичу научне и здраворазумске критике теорије еволуције. Такође, не случајно, други део текста – теолошка критика еволуције, Јефтићевом скалпелу или детектору плагијата у потпуности је измакао, „у недостатку времена“, знања или пак зато што је услед катарзе идеолошке страсти, остао без набоја. Откривши извор из којег сам преузео одређена места, Јефтић је у бруталном заносу, покушао да своје, квази доследно, методолошко сечиво стави изнад саме суштине рада чији сам потписник. Истина је да ми намера уопште није била да ставове у тексту Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије документујем ни избором, још мање укупном коришћеном литературом и изворима; отуда нисам посегао ни за референцама, нити за додатним појашњењима у фуснотама. Изоставио сам, с разлогом, и помињање имена муслимана Харуна Јахија. Опредељење за његове одређене, упечатљиве ставове, додатно ћу појаснити. Подразумева се, да је на порталу Теологије.нет била озваничена форма ауторских прилога, мој би – популарним језиком писани текст, био сасвим другачије „опремљен“. Истог принципа – неспровођења за научни рад уобичајених стандарда, држао сам се и у тексту Апел на апел, написаном прошле године и прочитаном током заседања Светог Архијерејског Сабора. Управо у жељи да отклоним потенцијални лични одијум и да, што је важније, цео проблем поставим тамо где му је место – у жижу саборне свести Цркве, у њему нпр. нисам обелоданио да несувисли, удворички коментар: „Бог је створио свет, како – питајте биологе“, припада Андреју Јефтићу. У писаном предању Цркве, поштовање цитатности није никада била испред главне поруке текста. Није неопходно, па ипак ваља подсетити, да ни апостол Павле приближавајући истину Јеванђеља (Дап. 17, 28) древним Јелинима, није износио имена њихових философа и песника који су исповедали Христово Оваплоћење пре Његовог доласка. Чинио је то зато што су њихове идеје биле битније за мисију Цркве, од самих имена која је засигурно добро знао. Да ли је питање времена када ће се Јефтић осмелити да свом анатомском ножу и методолошком детектору изложи, рецимо, читаве књиге једног од несумњиво највећих теолога 20. века, о. Георгија Флоровског, без фуснота и с ограниченим избором референтне литературе? А можда ће Флоровског ипак заобићи, будући да се теоријом еволуције није подробније бавио? Јасно је, дакле, да није на удару „Платон, него Истина“. Посреди је истицање форме испред садржаја, „да се Власи не сете“ ко је ко у причи о вуку и јагњету. Post festum позивање на уредничке стандарде притворног ревнитеља у очувању „пуне слободе када је реч о избору тема и начину (подвукао З. П.) на које се те теме обрађују“, био би пуцањ у празно, недостојан реакције, да исход лицемерне опсервације тврдокорног дарвинисте није закључак да су „симптоми патолошког стања (ваљда не само мог? – З. П.) шири од оквира самог рада“. А где је у тој ширини, коју Јефтић мери својим аршином, Харун Јахи – Аднан Октар? Савест теолога неодарвинисте као да умирује то што чињенице против теорије еволуције износи, како наводи, „осуђивани криминалац, обмањивач и опскурни преварант (…) гротескни исламски креациониста, лидер секс-култа који се терети за тешке злочине“. Признајем, пикантерије из Јахијевог живота нису биле тема мојег интересовања, још мање проучавања (познато ми је да се бавио личношћу Христовом у једној од својих књига, остајући у границама куранског учења). Презентујући „тамну страну“ Јахијеве личности и његову бурну животну сторију, Јефтић заправо подмеће кукавичје јаје. И какве везе има живот овог муслимана с његовом критиком еволуције? Да ли би био бољи научник да је којим случајем суфи аскета? Не могу се хришћански критеријуми безусловно преносити на све који се науком баве, поготово не у домену природе и трагања за истином заложеном у природи. Није сваки научник неизоставно етичан сходно хришћанским мерилима. Па чак и када је најетичнији, што је врло пожељно зарад напредовања у Духу и Истини, то још увек не значи да ће неки научник направити корак напред у вери. Шта је, дакле, хтео постићи Јефтић описујући Јахија попут колумнисте ангажованог у „жутој“ штампи? Један од одговора јесте да свака острашћеност води самозабораву и губљењу тла под ногама. И када се амбис отвара, претећи својом дубином, утопљеник се хвата за сламку, оповргавајући неумитан исход пропасти. Тонући у вировима дарвинизма, Јефтић, нажалост, покушава да саблазни читаоце и да им наметне помисао о томе како је одвратан лик не само Харуна Јахија, већ и онога што је о еволуцији имао да каже. И на томе се не зауставља. Етикету с Јахијевим ликом безочно прилепљује и мени који његове ставове против теорије еволуције наводим; самим тим прилепљује га и свима онима који се са истим ставовима слажу. Да ли би убудуће, следећи Јефтићеву методологију, присталице Дарвинове доктрине требало третирати као мајмунолика бића? Не дао Бог! Према учењу св. Максима Исповедника и демони никада не престају бити анђели по природи, без обзира на то што су на етичком плану од злобе потамнели.
  18. Поводом текста Андреја Јефтића Час анатомије: патологија једног плагијата (Теологија.нет, 30. 7. 2018), пренетог и на „Стању ствари“ А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш? Или, како можеш рећи брату свом: Стани да ти извадим трун из ока твог; а ето брвно у оку твом? Лицемјере! Извади најприје брвно из ока свог, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свог. (Мт. 7, 3–5) Не знам да ли је био сан или јава. Видим себе на операционом столу и око мене људе под маскама, с оштрим скалпелима, неки држе и ножеве, спремни да секу. Је ли то онај час анатомије? Не разабирам свима лица, већину ипак препознајем. Погледи им сведоче да су одлучни да започну крвави пир. Хтедох да им кажем: Што чините, чините брзо. Но, онда намах схватих да ће потрајати, јер немају посла само са мном. У операционој сали лежаху на столовима бројни, знани и незнани људи. И разабрах њихове гласове; многи вапијаху: Дођи, дођи Господе! (Симона Анастасијевић, Живот под маском) Када се човек нађе на удару ненависника различитих врста, онда се неизоставно мора определити између тога да ли да покуша да напад отрпи и избегне даљи сукоб или да узврати и изобличи противника, а да му притом ни у најмањем не буде налик. Различите примере с тим у вези нам својим житијима нуде светитељи Божији. Премда физички изузетно снажан, св. Серафим Саровски је у ситуацији када су се на њега окомили разбојници, најпре помислио да се с њима обрачуна; у руци је тада имао секиру; већ у следећем часу насилницима се кротко предао. Духовно јак, показао је спремност да претрпи физички бол, имајући засигурно на уму Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити (Мт. 10, 28). На сасвим другачији начин, под другачијим условима, реаговао је против јеретика Арија св. Никола, епископ Мирликијски. Непријатељима Истине, који се не обрушују на једног човека и који, не одступајући од лажи против Цркве, угрожавају „малу браћу Христову“ – маловерне и оне слабе у вери, супротставити се мора. Лукавство и безумље теолога-дарвиниста, „лажне браће“, прикривених иза својих звања и положаја у Цркви, не јењава ни пошто су се, наводно, током прошлогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора јавно покајали. Десеторица предавача на ПБФ-у у Београду, том приликом су, да подсетим, изненадили чак и неверујуће својом спремношћу да се покажу „у тренду“, потписујући Апел против иницијативе да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школском систему, тј. успостави објективан, а не идеолошки приступ. Овим гестом искорачили су чак и испред појединих представника научних дисциплина који се Дарвиновим учењем уско стручно баве. Толерантни и снисходљиви према представницима природних наука, с којима у разговорима махом износе инфериорне ставове против мајмунообразне антропологије, „лажна браћа“ потенцијалну теолошку полемику по овом питању би да сасеку у зачетку, нестерилисаним хируршким сечивима, заборављајући, можда и не искусивши, да животворна реч Истине има дејство огња који разоткрива свако лицемерство. На кратко су се примирили теолози дарвинисти из редова Цркве после опомена и епитимија које су добили као плату за своју дрскост. Глас лажних просветитеља изнова је одјекнуо, овога пута из уста Андреја Јефтића. Судећи према свом ангажману у јавности, овај својеврсни портпарол и активиста дарвинистичко-теолошког табора са ПБФ-а, доцент на Катедри за патрологију и, наравно, потписник поменутог Апела, огласио се написом Час анатомије – патологија једног плагијата у интернет-магазину Теологија.нет, како би оповргао „гласине“ (не навевши где се чују и ко их шири) да текст Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије, који сам првобитно понудио поменутом порталу, није одбијен „из идеолошких разлога“, већ зато што је „квалитет (рада) изразито споран“. Између ове две почетне, међу многим другим Јефтићевим констатацијама, јаз је дубок онолико колико и између истине и лажи. И као што су наводне „гласине“ подстакле бранитеља еволуционизма на хитру акцију, своју стварну намеру он је сакрио иза паравана уређивачке политике интернет магазина Теологија.нет. „Пуна слобода у избору теме и начину на који се теме обрађују“ предочена је свим потенцијалним сарадницима у отвореном позиву на почетној страници овог сајта. Не постоје, међутим, прописане техничке регуле које би аутори требало да поштују, нити су дефинисани стандарди у приређивању текстова на који би се сарадници унапред обавезали; нису ни даље, ни ближе назначени критеријуми процене „квалитета“ за које уређивачка екипа моли будуће „приложнике“ текстова. Сама пак одредница „магазин“, којим је декларисан статус Теологија.нет-а, говори о степену (не)очекиване научности, што потврђују доступни садржаји, а пре свега поменути Јефтићев спис. Од наслова, преко стила излагања, до ниско интонираних „закључака“ дати магазин он је управо спустио до нивоа таблоида. У томе је, мора се признати, показао вештину и инспирацију на којој му ловци на трачеве могу позавидети. Зацртани циљ иницијатора теолошког магазина – развијање аргументоване теолошке полемике, овај члан уредничког тима у потпуности је промашио. И не само да је промашио, него га је свесно избегао, кренувши у посве другом правцу. Ево и каквом. Представио је мој текст крајње тенденциозно, у кривом светлу, фрагментарно, управо онако како секташи ваде исечке из контекста, без назнаке целине садржаја и његове поенте. У намери да потврди компетентност одлуке редакције испред које иступа, Јефтић се определио за „анализу анатомије спорног текста“, задржавајући се, не случајно, само на његовом првом делу од четири странице које се тичу научне и здраворазумске критике теорије еволуције. Такође, не случајно, други део текста – теолошка критика еволуције, Јефтићевом скалпелу или детектору плагијата у потпуности је измакао, „у недостатку времена“, знања или пак зато што је услед катарзе идеолошке страсти, остао без набоја. Откривши извор из којег сам преузео одређена места, Јефтић је у бруталном заносу, покушао да своје, квази доследно, методолошко сечиво стави изнад саме суштине рада чији сам потписник. Истина је да ми намера уопште није била да ставове у тексту Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије документујем ни избором, још мање укупном коришћеном литературом и изворима; отуда нисам посегао ни за референцама, нити за додатним појашњењима у фуснотама. Изоставио сам, с разлогом, и помињање имена муслимана Харуна Јахија. Опредељење за његове одређене, упечатљиве ставове, додатно ћу појаснити. Подразумева се, да је на порталу Теологије.нет била озваничена форма ауторских прилога, мој би – популарним језиком писани текст, био сасвим другачије „опремљен“. Истог принципа – неспровођења за научни рад уобичајених стандарда, држао сам се и у тексту Апел на апел, написаном прошле године и прочитаном током заседања Светог Архијерејског Сабора. Управо у жељи да отклоним потенцијални лични одијум и да, што је важније, цео проблем поставим тамо где му је место – у жижу саборне свести Цркве, у њему нпр. нисам обелоданио да несувисли, удворички коментар: „Бог је створио свет, како – питајте биологе“, припада Андреју Јефтићу. У писаном предању Цркве, поштовање цитатности није никада била испред главне поруке текста. Није неопходно, па ипак ваља подсетити, да ни апостол Павле приближавајући истину Јеванђеља (Дап. 17, 28) древним Јелинима, није износио имена њихових философа и песника који су исповедали Христово Оваплоћење пре Његовог доласка. Чинио је то зато што су њихове идеје биле битније за мисију Цркве, од самих имена која је засигурно добро знао. Да ли је питање времена када ће се Јефтић осмелити да свом анатомском ножу и методолошком детектору изложи, рецимо, читаве књиге једног од несумњиво највећих теолога 20. века, о. Георгија Флоровског, без фуснота и с ограниченим избором референтне литературе? А можда ће Флоровског ипак заобићи, будући да се теоријом еволуције није подробније бавио? Јасно је, дакле, да није на удару „Платон, него Истина“. Посреди је истицање форме испред садржаја, „да се Власи не сете“ ко је ко у причи о вуку и јагњету. Post festum позивање на уредничке стандарде притворног ревнитеља у очувању „пуне слободе када је реч о избору тема и начину (подвукао З. П.) на које се те теме обрађују“, био би пуцањ у празно, недостојан реакције, да исход лицемерне опсервације тврдокорног дарвинисте није закључак да су „симптоми патолошког стања (ваљда не само мог? – З. П.) шири од оквира самог рада“. А где је у тој ширини, коју Јефтић мери својим аршином, Харун Јахи – Аднан Октар? Савест теолога неодарвинисте као да умирује то што чињенице против теорије еволуције износи, како наводи, „осуђивани криминалац, обмањивач и опскурни преварант (…) гротескни исламски креациониста, лидер секс-култа који се терети за тешке злочине“. Признајем, пикантерије из Јахијевог живота нису биле тема мојег интересовања, још мање проучавања (познато ми је да се бавио личношћу Христовом у једној од својих књига, остајући у границама куранског учења). Презентујући „тамну страну“ Јахијеве личности и његову бурну животну сторију, Јефтић заправо подмеће кукавичје јаје. И какве везе има живот овог муслимана с његовом критиком еволуције? Да ли би био бољи научник да је којим случајем суфи аскета? Не могу се хришћански критеријуми безусловно преносити на све који се науком баве, поготово не у домену природе и трагања за истином заложеном у природи. Није сваки научник неизоставно етичан сходно хришћанским мерилима. Па чак и када је најетичнији, што је врло пожељно зарад напредовања у Духу и Истини, то још увек не значи да ће неки научник направити корак напред у вери. Шта је, дакле, хтео постићи Јефтић описујући Јахија попут колумнисте ангажованог у „жутој“ штампи? Један од одговора јесте да свака острашћеност води самозабораву и губљењу тла под ногама. И када се амбис отвара, претећи својом дубином, утопљеник се хвата за сламку, оповргавајући неумитан исход пропасти. Тонући у вировима дарвинизма, Јефтић, нажалост, покушава да саблазни читаоце и да им наметне помисао о томе како је одвратан лик не само Харуна Јахија, већ и онога што је о еволуцији имао да каже. И на томе се не зауставља. Етикету с Јахијевим ликом безочно прилепљује и мени који његове ставове против теорије еволуције наводим; самим тим прилепљује га и свима онима који се са истим ставовима слажу. Да ли би убудуће, следећи Јефтићеву методологију, присталице Дарвинове доктрине требало третирати као мајмунолика бића? Не дао Бог! Према учењу св. Максима Исповедника и демони никада не престају бити анђели по природи, без обзира на то што су на етичком плану од злобе потамнели. View full Странице
  19. …Бејаше у Цариграду неки златар који прављаше сатове, прстене, наруквице и ствари за свету Цркву: путире, Јеванђеља, дискосе, сасуде за Свети Престо, било шта. И бејаше веома побожан. Он је имао узречицу: „Велики је Бог!“ А жена његова га прекораваше што сувише често говораше тако. Он, уз сваку реч казиваше: „Велики је Бог!“ Кад би му неко рекао штогод, он говораше: “ Да, хришћане, велики је Бог!“ Други би му рекао да ће што настрадати, он говораше: „Ништа, јер велики је Бог!“ Други би га корео, а он говораше: „Ништа, јер велики је Бог!“ Толико је често казивао ову реч, да сви говораху: „Код оног златара што казује да велики је Бог“. И веома многи долажаху код њега. „Брате, да ми направиш прстен“ - „Направићу, брате, јер велики је Бог!“. „Хоћеш ли ми калајисати путир?“ – „Калајисаћу, јер велики је Бог!“. „Хоћеш ли ми оковати Јеванђеље?“ – „Оковаћу, јер велики је Бог!“. „Хоћеш ли ми направити наруквицу?“ – „Направићу, брате, јер велики је Бог!“ Дочуо је и цар Лав Мудри – јер беше за његово време – да има неки златар који уз сваку реч казује: „Велики је Бог!“. И рече: „Искушаћу га, да видимо говори ли из вере или се навикао да казује тако!“ Цар се прерушио, обукао се грађански и отишао је код тог златара са врло скупим прстеном. На прстену имађаше камен што се назива „камен остриге“, најскупоценији камен, што се веома тешко налази. Има једна рибица што пребива на дну мора. Како се тешко налази ова рибица! Али се у њој налази овај камен, звани „острига“. Колико је траже рониоци и морнари! „Хеј, нађемо ли камен остриге, купићемо толико двораца!“ Толико је скупоцен. Доликовало је да цар има камен остриге. Одакле ли га је он примио у наследство?! И камен беше велик и уграђен у прстен. Одлази прерушен цар код овог златара: – Добар дан, мајсторе! – Добар дан, брате, јер велики је Бог! – Можеш ли да ми поправиш прстен? – Поправићу, господине, јер велики је Бог! Где је прстен? – Ево, овде је запакован! – Ставри га тамо, господине, на полицу, јер има тамо још неко прстење! – Пази, јер мој прстен има драги камен! Али цар беше узео камен. – Остави га, господине, јер велики је Бог! Стави га у ону кутију! Није га ни погледао, јер беше веома заузет. – Хеј, али нека ти буде на памети, да којим случајем не нестане мој камен! Ово је скупоцени камен. Али му није тачно рекао какав камен има. – Брате, неће нестати, јер велики је Бог! – Када да дођем? Кад ће бити готов прстен? – Дођи за осам дана! Јер имам још посла на неким Светим сасудима, па ћу очистити и оно прстење, јер их се више сакупило. – А тада ће бити готов? – Готов, господине, јер велики је Бог! – Збогом! – Збогом, јер велики је Бог! Али цар беше узео камен са прстена, и како Цариград беше на обали мора, бацио је камен у море. Ово је рекао: „Изгубићу га! Али ћемо видети да ли онај што вели да велики је Бог, да видимо да ли ће га Бог избавити из мора?“. И баци га у море. Након осам дана долази код њега цар, такође прерушен. – Познајеш ли ме, брате? – Познајем те, господине, јер велики је Бог! Дао си ми прстен на оправку. – А јеси ли га оправио? – Јесам! – А да ли још има камен? – Господине, рече златар, ја сам поправио прстен, али нисам нашао камен на њему! – Охо! Знаш ли ти с ким говориш? Ја сам цар Лав! Склонио је на страну хаљине и показа му царске ознаке. – И шта ако си цар? – Ако ми не даш камен, глава оде! – Ништа, величанство, јер велики је Бог! – Је л’ тако? Показаћу ја теби колико је велик! Ако ми за три дана не вратиш камен на прстен, погубићу те. – Величанство, ако ме оставиш три дана, велики је Бог, мислим да ћу ти га вратити! – Али откуд да вратиш ти онакав камен? Видећу те ја! Ево имаш три дана, и за три дана да поставиш камен на место! А жена почела плакати: – Тешко мени, изгубио си камен са царевог прстена! – Хеј, жено, ћути, јер велики је Бог! – Човече, каже она, па цар ће ти за три дана одсећи главу! Али ће и мени одсећи главу, и свима! Чујеш ли да је имао драги камен, камен остриге. – Жено, ћути, јер велики је Бог! – Та види га, море, шта говори! И почела га је прекоравати, али он је имао веру у Бога. Жена, будући огорчена тога дана, отишла је на пијацу да купи неку рибу и мислила је: „Тешко мени, сад ће му одсећи главу! Ово је цар био! И чујеш какав је драги камен имао?“. Деца исто тако говораху: – Тешко нама, татице! – Хеј, дечаци, велики је Бог! Гледајте своја посла. Када је дошла жена кући, имала је велике рибе, купила је на пијаци, и кад распори прву рибу, нађе у њеном стомаку каменчић, али га она не познаваше. Леп; веома јако сијаше. – Види, море човече, шта је ово? Када сам секла рибу, нашла сам га овде. – Хеј, жено, ово је камен са царевог прстена! Рекао сам ти да је велики Бог! – Шта говориш? – Да га ја сад оперем. И кад га је ватио у прстен, за чудо се уклопио. Ехе, нека, очистићу га ја добро и поставити му га! Ћути! Видиш да велики је Бог! Узе он прстен, добро га очисти, очисти и камен и постави га на место. Цар дође за три дана, овога пута обучен у униформу. – Познајеш ли ме? – Познајем те, величанство, јер велики је Бог! – Је ли готов прстен? – Готов је, величанство, јер велики је Бог! – Јеси ли камен поставио? – Поставио сам га, величанство, јер велики је Бог! – Видећу те ја колико је велики! Дај прстен овамо! Дође цар, и кад погледа прстен, загледа га добро, обрне га на све стране и каже: – Хеј, човече, ако сам ја овај камен извадио одавде и бацио га у море, па га видим овде натраг, заиста и ја онда велим да велики је Бог! Како си га нашао? Ко ти га је донео? Где се могао наћи овакав камен, вредан колико и царство? – Величанство, велики је Бог! Ето жена је донела рибу са пијаце и нашла га је у стомаку једне рибе. Тада је цар рекао: – Од данас си мој саветник, и држаћу те уз себе целога живота, јер сам спознао да ти не казујеш „велики је Бог“ само устима. Ти, кад казујеш ову реч, казујеш је из дубине срца и имаш веру у Бога ваистину делатну, постојану и стамену веру у моћ Божију. Ти имаш тако снажну веру, да у свему успеваш, јер је Бог с тобом, јер ти не само што говориш језиком, него верујеш од срца. Прави си верник! Од тога дана узео га је за саветника на двору. И тако је тога златара са вером његовом да „је велики Бог“ учинио Бог великим на земљи и сигурно и на небу, после његове смрти. Архимандрит Клеопа (Илије) Светосавље 21 / 01 / 2018 православие.ру
  20. И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа (Мт 15, 21–28). У име Оца и Сина и Светога Духа. У нашим православним светињама у којима постоје чудотворне иконе и мошти често се воде и књиге сведочанстава у које се уписују они који су добили исцељење или неку другу помоћ. Када погледате та сведочанства, пажњу одмах привуче чињеница да ту нема само потписа православаца, већ и неправославних хришћана, a често и нехришћана. То значи да Бог не гледа ко је ко, већ да помаже свима који га искрено моле, поготово ако то чине пред светињом. Такав један догађај је забележен у данашњем Јеванђељу, у коме се говори о молитви једне жење незнабошкиње, Хананејке. Оно нас учи каква треба да буде наша молитва да би била услишена, и то на примеру незнабожне жене која се молила искрено, отворено, једноставно, упорно, срдачно... а надасве са вером и смирењем. Пођимо редом. Хананејка прилази Христу и моли за своју кћерку за коју каже да је мучи ђаво (в. Мт 15, 22). Она не украшава свој исказ, не увија га у нешто неодређено нити оправдава себе и своју кћерку. Она једноставно, искрено и директно говори о чему је реч. Но Господ је оставља без одговора (в. Мт 15, 23). И нама се често дешава да се Господу молимо, али да је са друге стране ћутање. Тада најчешће прибегнемо и заступништву Светитељâ, који су пријатељи Божији, да нам и они помогну. У данашњем Јеванђељу апостоли подстакнути виком ове жене моле Господа да јој укаже помоћ, али Христос на то одговора да је послат само изгубљеним овцама дома Израиљева (в. Мт 15, 23–24). Свети Теофилакт Охридски, чувени тумач новозаветних списа, нам открива да Христос не помаже одмах Хананејци не само да би се показала њена јака вера, већ и зато да Јеврејима не би дао повода да кажу да је он дошао незнабошцима, а не њима. Овако им указује на то да је послат прво њима и да је управо Он тај Месија кога чекају. Но и после таквог одговора Хананејка не одустаје и показује други важан квалитет молитве: упорност. Она се баца пред Христа и говори: „Господе помози ми!“ (Мт 15, 25). И ми смо дужни да стално вапијемо „Господе помилуј“ или још боље „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Ова молитва мора да у нашем срцу буде што сталнија и што упорнија да би призвала благодат Духа Светога. На ову другу молбу Хананејке Господ одговара да „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“ (Мт 15, 26), на шта се она дубоко смирава, отвара своју душу до краја и одговара да је то тачно, али и да „пси једу од мрва које падају са трпезе господара њихових“ (в. Мт 15, 27). Њој је јасно да су незнабошци у духовном смислу они који се удостојавају мрвица и смирује се до краја пред Господом. На такво крајње смирење Хананејке, упорну молитву и јаку веру Господ коначно потврдно одговара и исцељује њену ћерку речјом (в. Мт 15, 28). Поменути блажени Теофилакт опет лепо примећује да су у потоњим вековима незнабошци удостојени не само мрвица, већ самога Хлеба који са неба долази (ср. Јн 6, 32–35) јер су временом постали деца Божија и Нови Израиљ. Ми данас имамо као наслеђе најдивнију и најистинитију православну веру, имамо свете тајне Цркве, имамо благодат Духа Светога која у њој обитава, али наше молитве су најчешће неуслишене. То је зато што немамо квалитет молитве жене Хананејке, а надасве немамо њену веру и смирење. Стога је потребно да се смиримо до праха и пепела и наша молитва ће бити дејствена: ако ништа, смиримо се бар пред примером ове жене незнабошкиње која поучава све нас који смо крштени у правој вери. А када се смиримо, наша молитва биће дејствена и плодоносна, јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“ (в. 1Пет 5, 5), амин. [1] Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене у Недељу 36. по Духовима, 10. фебруара 2013. године у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Извор: Православие.ру
  21. И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа (Мт 15, 21–28). У име Оца и Сина и Светога Духа. У нашим православним светињама у којима постоје чудотворне иконе и мошти често се воде и књиге сведочанстава у које се уписују они који су добили исцељење или неку другу помоћ. Када погледате та сведочанства, пажњу одмах привуче чињеница да ту нема само потписа православаца, већ и неправославних хришћана, a често и нехришћана. То значи да Бог не гледа ко је ко, већ да помаже свима који га искрено моле, поготово ако то чине пред светињом. Такав један догађај је забележен у данашњем Јеванђељу, у коме се говори о молитви једне жење незнабошкиње, Хананејке. Оно нас учи каква треба да буде наша молитва да би била услишена, и то на примеру незнабожне жене која се молила искрено, отворено, једноставно, упорно, срдачно... а надасве са вером и смирењем. Пођимо редом. Хананејка прилази Христу и моли за своју кћерку за коју каже да је мучи ђаво (в. Мт 15, 22). Она не украшава свој исказ, не увија га у нешто неодређено нити оправдава себе и своју кћерку. Она једноставно, искрено и директно говори о чему је реч. Но Господ је оставља без одговора (в. Мт 15, 23). И нама се често дешава да се Господу молимо, али да је са друге стране ћутање. Тада најчешће прибегнемо и заступништву Светитељâ, који су пријатељи Божији, да нам и они помогну. У данашњем Јеванђељу апостоли подстакнути виком ове жене моле Господа да јој укаже помоћ, али Христос на то одговора да је послат само изгубљеним овцама дома Израиљева (в. Мт 15, 23–24). Свети Теофилакт Охридски, чувени тумач новозаветних списа, нам открива да Христос не помаже одмах Хананејци не само да би се показала њена јака вера, већ и зато да Јеврејима не би дао повода да кажу да је он дошао незнабошцима, а не њима. Овако им указује на то да је послат прво њима и да је управо Он тај Месија кога чекају. Но и после таквог одговора Хананејка не одустаје и показује други важан квалитет молитве: упорност. Она се баца пред Христа и говори: „Господе помози ми!“ (Мт 15, 25). И ми смо дужни да стално вапијемо „Господе помилуј“ или још боље „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Ова молитва мора да у нашем срцу буде што сталнија и што упорнија да би призвала благодат Духа Светога. На ову другу молбу Хананејке Господ одговара да „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“ (Мт 15, 26), на шта се она дубоко смирава, отвара своју душу до краја и одговара да је то тачно, али и да „пси једу од мрва које падају са трпезе господара њихових“ (в. Мт 15, 27). Њој је јасно да су незнабошци у духовном смислу они који се удостојавају мрвица и смирује се до краја пред Господом. На такво крајње смирење Хананејке, упорну молитву и јаку веру Господ коначно потврдно одговара и исцељује њену ћерку речјом (в. Мт 15, 28). Поменути блажени Теофилакт опет лепо примећује да су у потоњим вековима незнабошци удостојени не само мрвица, већ самога Хлеба који са неба долази (ср. Јн 6, 32–35) јер су временом постали деца Божија и Нови Израиљ. Ми данас имамо као наслеђе најдивнију и најистинитију православну веру, имамо свете тајне Цркве, имамо благодат Духа Светога која у њој обитава, али наше молитве су најчешће неуслишене. То је зато што немамо квалитет молитве жене Хананејке, а надасве немамо њену веру и смирење. Стога је потребно да се смиримо до праха и пепела и наша молитва ће бити дејствена: ако ништа, смиримо се бар пред примером ове жене незнабошкиње која поучава све нас који смо крштени у правој вери. А када се смиримо, наша молитва биће дејствена и плодоносна, јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“ (в. 1Пет 5, 5), амин. [1] Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене у Недељу 36. по Духовима, 10. фебруара 2013. године у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Извор: Православие.ру View full Странице
  22. (2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих. (3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела". (4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну. (5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха. (6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда." (7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво. (8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. (9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми. (10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси. (11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. (12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек". (13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада! (14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати. (15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.
  23. у преводу владике Атанасија (Јевтића) (1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их. (2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих. (3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела". (4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну. (5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха. (6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда." (7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво. (8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. (9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми. (10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси. (11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. (12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек". (13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада! (14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати. (15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...