Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вере'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 71 results

  1. СПЦ у петак 22. маја прославља празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца из Мире Ликијске у Бари, где чудотворне мошти почивају више од девет векова. Овај празник је и слава више светиња у Епархији ваљевској. Протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први, говорећи о празнику, истиче да је Свети Никола правило вере, да је многопоштован у целом хришћанском свету, као и да су небројена чуда која је учинио. Отац Дарко објашњава зашто су махом сеоске цркве посвећене овом празнику који је и преслава бројних породица. Извор: Радио Источник
  2. У својој овогодишњој поруци поводом Недеље мироносица, Његово Блаженство патријарх Данило изразио је захвалност хришћанкама које су „обрасци вере и храбрости у време искушења“. Порука која ће се читати у целој Румунској патријаршији ове недеље, подсећа на присуство жена мироносица на Христовом гробу као на чин велике храбрости и сведочења. Пошто је њихова љубав била већа од страха, мироносице су се показале да су више предане Господу него Апостолима. Румунски патријарх је благословио све хришћанке које показују исту жртву и храброст у својим породицама и друштву васпитавањем деце и старањем о старима. Жене мироносице - обрасци вере и храбрости у време искушења: Христос васкрсе! Треће недеље по Васкрсу, која се назива и Недеља мироносица, Православна црква велича и одаје почаст светим женама мироносицама, које су дошле на гроб Спаситеља Исуса Христа с драгоценом миром, пре него што су од анђела примиле вест да је Христос васкрсао из мртвих. Те жена мироносице постале су одважне исповеднице Васкрсења Господњег, удостојене велике радости сусрета са самим Васкрслим Христом (Матеј 28, 9). Из Новога завета знамо имена жена мироносица: Марија МагдалИна, Марија мајка Јакова и ЈосиФа или ЈоСије, Марија Клеопина, Јоана, жена Хузе, дворјанина цара Ирода, Салома и Сузана, које су помагале Спаситељу и светим Апостолима у светом делу проповедања Јеванђеља. Њима се придодају Марта и Марија, сестре Лазара из Витиније. Присуство жена мироносица на Гробу Господњем јесте чин велике храбрости и одговорног прихватања вере, јер је њихова љубав према Христу Господу била јача од страха који су изазвали они који су наредили Његово распеће. Захваљујући својој верности и побожности, жене мироносице су се показале храбрије и преданије Господу Исусу Христу него Његови ученици, као „апостоли апостолима“, како их је звао свети Јован Златоуст. С обзиром на то да је 2020. година проглашене у Румунској Патријаршији Свечаном годином пастирског старања о родитељима и деци, са захвалношћу се сећамо наших мајки и бака, васпитачица, учитеља и наставница религије које су усадиле деци и младима веру у Распетог и Васкрслог Христа, изграђујући их као вернике у Румунској Православној цркви и румунском народу. Стално марљиви у породичном животу, помажући супружницима и родитељима, подижући децу у вери или молећи се и радећи у манастирима, болницама и другим установама, побожне и храбре хришћанке јесу сведоци вере у сваком тренутку. Зато су имена многих хришћанки уписана у црквени календар, где представљају светле и молитвене портрете за сву Цркву. И данас побожне и марљиве хришћанке у нашој земљи негују милосрдну љубав према патњама људи у болницама и установама социјалне заштите. Пружају верско васпитање деце, али углавном као мајке и жене доносе свети мир и радост породицама и друштву. Посебно ценимо жртву хришћанки које су упошљенекао медицинско особље (лекари, медицинске сестре) и умешно и пожртвовно раде на лечењу и излечењу оболелих од тренутне пандемије. Поводом Недеље жена мироносица обраћамо се захвалницама и благословима свим женама хришћанкама на њиховом целокупном раду учињеном за добро румунског народа и желимо им добро здравље и помоћ у животу, миру и свештеној радости, на многаја лета! † Данило, Патријарх Румунске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. У храму св. Цара Константина и царице Јелене на Вождовцу у прву недељу по Васкрсу тзв. Томину недељу, 26. априла 2020. године, служена је света Литургија. Празнични беседу произнео је протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић сабрат овог храма. Звучни запис беседе Вера је дар Божији, али није увек истог интензитета у животу, сви преживљавамо падове и успоне на животном путу побожности, рекао је о. Драго, наводећи и конкретне примере из Светога Писма, на крају и светога Апостола Томе који је такође посумњао да је Христос васкрсао. "Човек је састављен из душе и тела, па каткад тело превлада" напомиње о. Драго, који подсећа да су многи отпали од Господа, због своје слабости и слабоверности, иако су се уверили у чуда која је Господ чинио на земљи. Свакоме се од нас може десити да будемо као неверни Тома, падамо и у малодушност, сумњамо. "Сумњичавост у вери није маловерје, већ мост којимсе од наше тренутне, понекад колебљиве вере, прелази у савршену веру", каже о. Драго. Извор: Радио Слово љубве
  4. Митрополит загребачко-љубљански Г. Порфирије, служио је на празник Благовести свету архијерејску Литургију у параклису Светог Саве у Гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу. Доносимо видео запис целе Литургије. Звучни запис беседе
  5. Једноставно, вера је овде јача од страха. Тамо где нема вере, наступају страх и паника, овим је речима описао ситуацију у Рашко-призренској епархији Његово преосвештенство владика Теодосије за Радио Светигору. Срби су са Косова научили на недаће и тада се показује њихова вера, а у малом су навикли да им буде добро. „Ми као свештенство и монаштво храбримо наш народ. Кажемо да нешто што је привремено, није нешто што ће стално бити и што стално траје. Некада се треба мало притајити и притрпети, заклонити док прођу олује, буре, епидемије, болести и пошасти. Треба бити мудар па се склонити са пута свим тим напастима, али не смемо губити веру и наду – оно што нас је све време одржало и што нас као хришћане може одржати у свим овим данима“, казао је владика рашко-призренски Теодосије у недавном видео укључењу за Радио Светигору. Нарочито је на Косову и Метохији током историје било много ратова, епидемија и тешких догађаја, подсетио је такође, на шта је српски народ навикао на Косову, и када он показује каква је његова вера. „Било је овде и у ратним сукобима и таквих невоља да су људи спашавајући свој животе, морали да напуштају своје домове. Други су живели под оружаном заштитом војника НАТО/КФОР-а. Ми смо навикли на један посебан режим живота, тако да ово што се сада догодило и ове привремене мере које су уведене, није нешто ново за наш народ на Косову и Метохији, само једна у низу мера где се ми опет вежбамо у ономе колико смо истрајни, колико смо одани овој светој земљи, нашим светињама и колико имамо вере.“ „Као да Господ непрекидно шаље ова искушења и невоље да би проверио нашу веру да ли смо окренути њему и непролазним вредностима, или смо везани за пролазне материјалне ствари – а из тога се рађа страх а неретко и паника“. Епископ Теодосије је казао да епархија са народом „живи свој живот“, али тренутно у ванредним околностима и слушајући савете здравствених радника. „Не желимо да ми као хришћани будемо изван неког проблема, у смислу да нас неко окриви да смо ми можда кривац или преносилац болести или заразе, али све то радећи и тако живећи, мислимо на онај живот који нам је Господ обећао.“ „Живимо у нади, не очајавамо. Сходно приликама се понашамо и чекамо боље сутра“, казао је владика. Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте Говорећи о томе колико су у ванредној ситуацији услед пандемије погођене средине јужно од Ибра у којима живи преостало малобројно српско становништво, владика каже да је привилегија за Епархију ташко-призренску да „и у маломе можемо бити задовољни и срећни“. Подсетивши на речи из Светог писма „Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте, кад гладнога нахранисте, нагога оденусте, оног у тамници посетисте“, владика је казао да своје свештенство посебно саветује да поред службе, увек буду окренути према ближњем и да се саосећају. „Тога данас има много на Косову и Метохији. Не само ми овде, него наша браћа, који су далеко они преко, нас пружају помоћ. То све добро функционише. Срећан сам због свега тога“, казао је. Истакао је важност рада епархијске хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“, у којој се свакодневно храни преко 2000 људи. Потврђујући да су околности рада и ове организације која ради под епархијом сада теже услед рестрикције кретања и окупљања људи, Епископ Теодосије нагласио је да су наишли на разумевање полиције, како би радници на газдинствима и у другим секторима ове организације наставили да достављају храну најугроженијем становништву. Са друге стране, и Епархија рашко-призренска помаже другим структурама, каже владика, како би се смањили социјални проблеми, а они доставили помоћ и у чему успевају. „За сада немамо већих проблема. Нема глади. Продавнице су још увек снабдевене, апотеке, можда тренутно ако нечег нема – стигне. Једноставно, народ се некако умирио и стекао сам утисак да у малом је задовољан, да не буде горе и да што пре ово прође.“ Епархија рашко-призренска донела је 19. марта низ упутстава о понашању верника и свештенства у пандемији коронавируса, а једна од њих јесте и та да ученици Призренске богословије тренутно бораве код својх кућа. Настава се ипак обавља интернетом. „Нисмо заједно али као да смо заједно. Имамо комуникацију. Свакодневну одржавамо најмање три часа по разреду у току дана недозвољавамо да нас ишта спречи на нашем путу и у ономе што нам је дато од Бога, да ширимо реч Божју, да васпитавамо будуће свештенике.” Призренска богословија и даље живи, каже владика, додајући да су у овој ситуацији нарочито манастири важни. У њима тренутно се не примају гости, али се служе литургије и монаси и монахиње са Косова и из Метохије се, додаје владика, моле за све који су у својим кућама или се лече. Вера је овде јача од страха Он је подсетио на обнаваљање манастира посебно оне који су страдали у мартовском насиљу 2004, сведочећи да је вера јача од страха. „И као што је Господ био само три дана у гробу, тако и ове наше светиње нису дуго биле у гробу. Опет су обновљене. У њима се служи Литургија и некако су засијале Васкршњом светлошћу и некако нам више значе него пре страдања.“ Подсетивиши на то да је он са братством и сестринством и целим народом прошао рат, истакао је да је преданост вољи Божјој за њих на првом месту, а потом: „Да чинимо све што нам препоручују да као одговорни грађани и озбиљни, сами не допринесемо искушењу. Не смемо ми кушати Господа свога, али не смемо бити ни као они без наде и немају вере. Да само рационално приступамо. Сада не треба инсистирати да физички будемо присутни у цркви. Када је двоје троје сабрано у моје име, казао је Господ, они који се моле, моле се за све. Не треба да ми малаксавамо вером и духом, већ да се молимо.“ Апеловао је на придржавање упутстава које су здравствених власти, као и Свети архијерејски синод прописали. „Не смемо да будемо сада претерано слободни и да не кажем под знак навода – претерано побожни, да том својом слободом можда не би угрозили друге. Морамо да мислимо на друге. Не смемо да будемо себични – ја морам да будем на Литургији, иначе нема ми спасења”, казао је владика и истовремено подсетио на више периода у историји када су људи били у збеговима, страдањима, ратовима и болестима, па су и даље били у вери и молитви. Монахиње Девича у изолацији али радост на њиховом лицу За пет монахиња манастира Девич, у којем се чувају мошти Св. Јоаникија, владика Теодосије каже да сестринство живи непрекидно у изолацији, али да су монахиње срећне, да се моле за све људе а да помоћ стално стиже са свих страна. „Када сте у дворишту са њима, у цркви, не можете да стекнете утисак да су оне изоловане. На њиховом лицу се види радост, види се осмех, види се да су задовољне. Ја се упитам – а како то кад људи који живе у многобројним градовима, не могу то да доживе? На њиховом лицу се не може види та радост, и онда сетим се да у суштини наша права радост и мир долазе од Господа – изнутра. Није то нешто споља да треба да се посебно догађа да бисмо доживели ту непролазну истинску радост.“ Владика је рекао да је Девич велика светиња пре свега због моштију Св. Јоаникија, које зраче и уливају веру и оптимизам, те „има ли нешто лепше живети на таквом месту“, нагласио је признавши да можда људи то не могу да разумеју. „Те монахиње заиста имају свега. Кад кажем свега, то је Господ тако уредио јер су се многи, многи људи окренули Девичу, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Зочишту, Гориочу, другим манастирима. Има наших двадесетак манастира. И као по неком упутству шаљу све што је њима неопходно, а ти монаси и монахиње се моле за све приложнике (…) Некада нас невоље зближе. Некада разна искушења као ова данас чине да више поглед окрећемо ка Небу и да се више сећамо Бога а то у суштини треба хришћанин да буде. Ту није Црква у опасности. Најмање је у опасности тамо где се страда, где су искушења. У опасности је тамо где је изобиље, грех, где се мање помиње Бог.“ Да чинимо добра дела За ванредне мере које су зваладале планетом и пандемију коронавируса, владика каже да је то тест Божји који треба да се положи. „Да из њега изађемо још бољи и чвршћи, а не да нас болест помори, да не сумњамо, или да нешто буде што није добро. Бог је Бог добра и кад пусти на нас искушење и невољу, то је да изађемо још бољи“. Како је то када се изађе бољи? „Вера треба да је много јача и молитва усрднија и да изађемо јачи и да се још више окренемо једни другима. Шта је потребно? Потребна је врлина да чинимо добра дела, дела милосрђа, да имамо љубав, да истрајемо у молитви, да бдимо како у црквама, тако у свом дому. Све је то за нас лек. Да чувамо своје срце, свој ум, своје очи“, поручује Његово преосвештенство владика рашко-призренски г. Теодосије гостујући на Радио Светигори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан. Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина. Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан. Монашко опело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара. „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе. „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина. „Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске. Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине! Извор: Епархија ваљевска
  7. На дан 20/7. марта 2020. године, у петак треће седмице Великог и Часног поста, када наша Црква прославља Св. седам свештеномученика херсонских, у јагодинској Старој цркви, посвећеној Св. архангелима Михаилу и Гаврилу, Литургију пређеосвећених Дарова служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадидијски Г. Јован. Непосредно пред свету Литургију, свештенство беличког намесништва исповедао је духовник манастира Драча, игуман Онуфрије. Звучни запис беседе Преосвећеном владики саслуживали су: игуман Онуфрије, протојереј Александар Гајић, помоћник архијерејског намесника беличког, протонамесник Миломир Тодоровић, јереј Александар Радосављевић, протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак. Светој Чаши Спасења приступило је свештенство беличког намесништва, након чега је Владика произнео своју угодну беседу, поучивши свој верни народ. На самом почетку, Преосвећени владика је говорио о значају поста. Рекао је да је потребно постом и молитвом очистити нашу душу, јер је и Господ рекао да се “и демони прогоне постом”. Такође, потребно је из себе избацити гордост и сујету, а пост је провера нашег хришћанског живота. “Не смемо да дозволимо да нам срце буде нечисто, јер у њега треба да уђе Бог. У наше срце ћемо сместити, или Бога, или нечастивог. Или нам је у срцу добро, или зло”, додао је владика, поновивши речи светог апостола Павла: “Или си врућ, или хладан, ако си млак избљуваћу те из уста својих”. Пост је провера наше вере, нашег хришћанског живота. И морамо пазити каква је наша вера. Владика је опоменуо верни народ да не смемо бити дрски, споменувши данашње старозаверно читање. “Зато нам треба молитва, пост. А пост је уздржање. Не смемо размишљати само о себи, већ о другоме. А језик човечији служи или да говоримо о добру, или о злу и зато нам је потребна помоћ Божија коју добијамо кроз пост, молитву, уздржање. Пост је да даш другоме”, рекао је Владика. Пост од нас тражи будност и трезвеност. Преосвећени се осврнуо на актуелну кризу и упозорио да не смемо да се плашимо смрти ако имамо веру. “Кад нестане вере, настане безверје, губи се нада и тада човек долази до очаја, најстрашнијег стања човековог. Спасење није загарантовано никоме већ је потребно да будемо “светлост свету”. Морамо да верујемо струци, али и да верујемо у Бога који је јачи од сваке болести. Потребно је и да се молимо и за здраве, болесне, лекаре. Наш лек је свето Причешће, а то је лек за бесмртност”, истакао је Епископ напоменувши да се путем светог Причешћа не могу пренети никакве заразе и болести. Верни народ је приступио сједињењу са Христом кроз Чашу Спасења, причестивши се светим Тајнама. Након свете Литургије, Владика и свештенство наставили су сабрање током којег је јереј Милош Ћирић прочитао реферат на тему “Благодарење – најузвишенији чин”, након чега је уследила дискусија. Братство Старе јагодинске цркве припремило је трпезу љубави, а председник црквене општине г. Мирослав Ђорђевић упутио је надахнуте речи благодарности Његовом Преосвештенству, поклонивши му за успомену, у име одбора и свештенства Старе цркве, албум са сликама са Светосавске академије одржане у Јагодини. Извор: Епархија шумадијска
  8. Верни народ Прибоја и његове околине сабрао се у великом броју 8. марта 2020. године, у Недељу Православља, на литургијском сабрању у прибојском Васкрсењском храму око свог првопастира, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија да торжествено прославе велику победу Цркве за очување и поштовање светих икона. Звучни запис беседе Предстојатељу сабрања, Епископу Атанасију, саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Марко Папић, парох златиборски протојереј Давид Селаковић (Епархија жичка), пароси прибојски протојереј Спасоја Вујанић, јереј Немања Вранић, протођакон Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Одговарао је црквено-градски хор Свети кнез Лазар из Прибоја. Сви који су се постом, молитвом, праштањем и сваком врлином припремали за Свету тајну причешћа приступили су са страхом Божијим трпези Господњој, насладошћујући се Христовим даровима, Пречасним Телом и Крвљу Његовом. Након Божанске службе уприличена је прва свечана литија у Недељу Православља у граду на Лиму, која је у подне кренула испред храма градским улицама узносећи молитве и песме у славу Бога живога, Пресвете Богородице и у част светих Божијих угодника. Њима су се придружили и верници из Прибојске Бање, који су пешке у литији пошли из Светониколајевског манастира предвођени својим парохом, оцем Ненадом Тешићем. По повратку литије, испред храма Васкрсења присутнима се обратио Епископ Атанасије честитајући присутнима овај велики и светли дан, Недељу Православља: – Ишли смо улицама вашега града са јасном намером да те улице за нас буду проходне, да их учинимо проходљивима, и сада и заувек, јер та проходљивост тим путевима симболично изражава проходност наше вере Православне, нашег животног виђења и наших животних путева. Наш животни пут постао је проходан православним исповедањем вере. Православна вера је право виђење стварности, реалности, право знање о Богу, право знање о себи, о људима, о заједници, о врлинама, познавање свега онога што је потребно за живот, право исповедање и прави обрасци живљења. То је оно на шта се ми подсећамо. И ова литија вашим улицама треба да нас трајно подсећа на то да је неопходно нашу визију непрестано одржавати чистом, проходном, и да је непрестано потребно имати пред собом праве обрасце живљења. – Кроз историју више пута се показало да је неопходно да се бди над чистотом вере, над јасним њеним изражавањем, зато што су се појављивали смутљивци који су настојали да веру изокрену. Зато смо кроз историју имали седам великих Васељенских сабора, и зато имамо и то да је Свети Сава сабрао српски народ у Жичи и изложио му јавно право исповедање Православне вере, да би то српски народ носио у уму свом и у срцу своме, и вољом својом управљао, по тој вери, по тој визији, свој живот, подсетио је Епископ Атанасије све присутне. Затим је отац Марко прочитао Саборник, Синодик Православља састављен 843. године, када је на Цариградском сабору установљено иконопоштовање. Братство храма Васкрсења Христовог у Новом Прибоју је уз помоћ добрих људи припремило трпезу љубави за сабрани народ за којом су у заједничарењу потврђени јединство, слога и братска љубав свих које је ујединила вера наша, вера славна, наша вера православна. Извор: Епархија милешевска
  9. Владика Сергије у посети код Патријарха Иринеја У патријаршији Срспкој у Београду, данас 6. фебруара 2020. године Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија. У разговору са Патријархом Иринејем владика Сергије се дотако актуелних тема у Цркви и Епархији бихаћко-петровачкој. Епископ Сергије код Председника Вучића Истога дана, Његова Екселенција Предсједник Републике Србије господин Александар Вучић примио је Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија у палати Предсједника у Београду. Предсједник Вучић и владика Сергије разговарали су о актуелним темама у друштву и подршци нашем нашем народу и Цркви на простору Епархије бихаћко-петровачке. Епископ Сергије код г. Милете Радојевића Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије посјетио је и господина Милету Радојевића, Директора канцеларије за вјере у Влади Реблике Србије у Београду. Господин Радојевић и владика Сергије разговарали су будућим пројектима и подршци нашем народу и Цркви на простору Епархије бихаћко-петровачке. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  10. Међународна научна конференција „Црква мученикâ: прогони вере и Цркве у 20 веку”, у организацији Кијевске духовне академије, отпочела је у четвртак, 6. фебруара 2020. године. У раду ове дводневне конференције, која је уприличена поводом 20-годишњице прослављања светих новомученика и исповедника 20. века, учешће ће узети око стотину научника из 17 земаља. Пленарну седницу водили су Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније, управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве, и Епископ белгородски г. Силвестар, ректор Кијевске духовне академије. На отварању конференције поздравне речи упутио је Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У свом обраћању, митрополит Онуфрије је нагласио да је историја Православне Цркве у совјетском периоду истовремено и трагична и величанствена страница прошлога века, заливена крвљу невино пострадалих православних хришћана. Совјетска власт је, почев од 1918. године, поставила за циљ искорењивање религије и изграђивање новог, атеистичког друштва. Прво средство бољшевичке власти, помоћу којег су остварене корените измене у односима са Црквом, било је совјетско законодавство. Следећи деструктивни корак у односу према Цркви био је физичко истребљивање свештенства и православних верника. Ми смо се данас сабрали на научној конференцији не само да бисмо се још једампут осврнули на трагичну страницу историје прошлога века, него да бисмо разумели и поново се уверили да силе зла, „врата паклена” не могу надвладати Цркву (Мт. 16, 18). Наша Црква је Црква мученикâ, а њихова проливена крв је сведочанство непоколебиве вере у Бога, навео је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. У крипти саборног храма Светог Јована Владимира у Бару синоћ је одржана трибина на тему: Слобода вјере. О томе како ријешити спорно питање закона о слободи вјероисповјести говорили су протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и др Дејан Мировић, професор међународног права на Правном факултету у Косовској Митровици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. На божићном уранку у Саборном храму у Бијељини Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије позвао је вјерни народ на подвиг вјере, наде и љубави. "Да будемо у хармонији, у љубави са другима, да наше породице буду домаће у цркви и да наша друштвена заједница напредује", пожелио је Владика у бесједи. Епископ Фотије је најавио подизање завјетног Храма српског јединства у Бијељини, који ће бити посвећен Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом, а замишљено је да буде сличан манастиру Хиландар на Светој Гори. "Овај храм треба да указује на јединство нашег народа са обе стране Дрине, да се никад не делимо, да никада не будемо једни против других, него да будемо једно у Цркви Христовој, као што јесмо", рекао је Владика Фотије. Након обраћања вјерницима, Епископ Фотије уручио је Божићну грамату Радивоју Остојићу. Како је истакао, Радивоје годинама редовно долази на Литургије. “Радивоје је са нама годинама. Као појац је увијек ту, и кад је било народа и кад није и ово је наш начин да му се одужимо”, рекао је Владика Фотије. Након завршетка Литургије, Владика је са најмлађима ломио божићну чесницу у којој је био дукат а пронашао га је Лазар Игњатовић. Малишани су имали централно мјесто у цркви и на овај начин подсјетили оно што не треба заборавити, да је Божић празник радости и рађања и да су у цркви сви једнаки. Поздрављајући народ традиционалним поздравом "Мир Божији, Христос се роди", Владика је пожелио да се мир усели у срца свих људи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  13. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је у четвртак, 19. децембра 2019. године – на празник Светога Николаја Мирликијског, на светој Литургији у Николајевском храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Владан Симић, секретар Епархије бачке, и Миодраг Андрић, настојатељ храма, као и ђакони Мирослав Николић, Александар Билић и Огњен Верић. После прочитане јеванђелске перикопе владика Иринеј је казао да је данас слава свих православних Срба и Српкиња. Свети Николај је веома познат и омиљен свуда: у Грчкој, Русији и широм хришћанскога света, али само ми имамо обичај и традицију Крсног имена или славе. Треба од срца да прослављамо угоднике Божје и да Господу благодаримо за тај дар што нам показује истину откривену у Светоме Писму да Бог не оставља себе непосведоченим ни у једноме нараштају. У сваком хришћанском нараштају има мноштво светих, праведних, Божјих људи, људи који заиста представљају сетву Господњу. Пример за све те богооткривене истине наше вере и нашега живота је и живот и делање светитеља којега данас прослављамо. Он је био не само ревнитељ чистоте вере него и човек огромне љубави и милосрђа, поручио је Преосвећени честитајући славу настојатељу и парохијанима Николајевског храма, као и свим свечарима, онима који светитеља Николаја прослављају као небеског покровитеља. Током свете Литургије Епископ бачки г. Иринеј у чин протопрезвитера произвео је протонамесника Миодрага Андрића, настојатеља Светониколајевског храма. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, служио је данас, у недељу 01. децембра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду. Свјатјејшем су саслуживали протојереји – ставрофори Владимир Вукашиновић, Божа Бакајлић, Милојко Топаловић, Бранко Топаловић и Петар Лукић, протојереј Воја Костић, протођакони Бранислав Перчевић и Дамјан Божић и ђакони Петар Бакајлић, Никола Мицаковић и новорукоположени ђакон Милојко Топаловић. Звучни запис беседе У току Свете Литургије Свјатјејши је у чин ђакона рукоположио ипођакона Милојка Топаловића. Том приликом исповедно писмо је прочитао протојереј – ставрофор Петар Лукић, духовник новорукоположеног ђакона и старешина Саборне цркве у Београду. На крају Свете Литургије Његова Светост Патријарх Иринеј одржао је надахнуту беседу у којој је поучио свештенство и верни народ. Патријарх Иринеј је рекао да смо данас у Светом Јеванђељу чули две приче, прву о исцељењу Јаирове ћерке и другу о исцељењу крвоточиве жене, која је уз то била и незнабошкиња. Али она је поверовала у Христа слушајући само приче о њему. И веровала је да само ако се додирне Његових хаљина може се исцелити. Том приликом, рекао је Патријарх, Христос није желео да њена велика вера остане непозната. Зато је и питао ко Га се дотаче. Кроз оба ова догађаја можемо видети да је суштина нашег бића у вери. „То је сила Божија у нама“ истакао је Патирјарх Иринеј и додао да нам оба ова читања показују да најпре треба да имамо веру и наду у Господа Христа. „Али та вера да не буде празна и везана за неке друге телесне и земаљске потребе. Јер Господ нас не лечи само телесно, већ нам је у причешћу дао самога Себе. Тиме Он постаје једно са нама и ми са Њим. И зато треба да се припремимо за тај сусрет са Господом“ Извор: Радио Слово љубве
  15. У чему је садржано наше веровање у ову Тајну? Сам Господ је рекао: „Ово је тело моје“ и „ово је крв моја“. Он је апостолима, а преко њих и целој Цркви, заповедио да то исто чине. Јер каже: „Ово чините за мој спомен“ ; а не би им заповедио да то чине да није намеравао да им подари силу којом ће то чинити. Каква је то сила? Дух Свети је сила која је с висине наоружала апостоле, сагласно са речима које им је Господ упутио: „… Седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“. У томе је дело силаска Светога Духа. Јер, Он није сишао само једанпут, а потом нас напустио, него је са нама, и биће тако заувек. Спаситељ Га је због тога и послао, да остане са нама у све векове; јер каже: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа Истине, кога свет не може примити, јер Га не види нити Га познаје; а ви Га познајете, јер с вама пребива и у вама ће бити. Он, кроз руке и речи свештеника, освештава свете Тајне. 2. Није нам Господ само послао Светога Духа да буде са нама, него је и Сам обећао да ће са нама бити до свршетка века. Но, док је Утешитељ на невидљив начин присутан, јер није примио тело, дотле је Господа могуће и видети и дотаћи посредством страшних и светих Тајни; јер, Он је прихватио човечанску природу и довека је носи. 3. У томе је сила свештенства, а Он је Свештеник. Јер, није само једном Себе принео на Дар и жртвовао, а потом престао са свештенослужењем, него нас ради наставља ту свештену службу, и тако вечно бива наш заступник пред Богом; због тога је и речено за Њега: „Ти си свештеник довека“. 4. Због тога међу верницима нема никакве сумње у освећење Дарова, нити у друге свете Тајне, које се вољом и молитвама свештеника обављају. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Потом свештеник позива вернике да искажу све што су о Богу научили и у шта верују; а то је она истинска мудрост, о којој је апостол Павле рекао: „Мудрост говоримо међу савршенима“. Ту мудрост није познао свет, односно мудраци овога света, који ништа веће и узвишеније од познања чувствених ствари нити знају нити чак верују да постоји. Дакле, свештеник нас позива да таквој мудрости отворимо своје двери, то јест наша уста и наше уши. 2. За ту мудрост, вели он, увек их отварајте тако што ћете говорити и слушати; и не чините то немарно, већ усрдно и са великом пажњом. И тада читав народ гласно изговара целокупно исповедање, односно Символ вере. Потом свештеник узвикује: Стојмо смерно, стојмо са страхом. Останимо, каже он, и даље код исповедања и немојмо допустити да нас поколебају слаткоречива учења јеретика. Стојмо са страхом, јер велика опасност прети онима у чију се душу усели каква сумња у вези са овом вером. Када тако непоколебиво стојимо у вери, тада ће и наше приношење Дарова Богу бити у складу са оним речима. А шта то значи у складу са оним речима! То значи: у миру. Јер, свештеник каже:... Пазимо да свети Принос у миру узнесемо. Сетите се и речи Господњих: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе,… најпре се помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“. На то верници одговарају: Приносимо не само у миру него приносимо сам мир уместо другог дара и друге жртве. Јер, приносимо милост Њему Који је рекао: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Милост је, наиме, плод постојаног и чистог мира. Јер, када душу никаква страст не узнемирава, тада нема никакве препреке да она буде испуњена милошћу. И ово је из Писма, јер Давид каже: „Принеси хвалу на жртву“. 3. Пошто верници ово изговоре, свештеник се моли Богу да им подари оно што је од свега најбожанственије и највеће: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. А ови, молећи се да и свештеник то исто задобије, одговарају: И са духом твојим, што је сагласно са заповешћу да се молимо једни за друге. 4. Ова молитва, узета из посланица блаженога Павла, призива нам добра од Свете Тројице, односно „сваки савршени дар“; та добра назива посебним именима по свакој од блажених ипостаси: од Сина задобијамо благодат, од Оца љубав, а од Светога Духа заједницу. Јер, Син нам је понудио Себе као Спаситеља, иако ми томе ништа нисмо допринели, него смо чак и криви пред Њим: „јер док још бесмо безбожници, Христос је умро за нас“; а Његов Промисао о нама јесте благодат. Пошто се Отац кроз страдања Сина спријатељио са људским родом и заволео Своје непријатеље, Његов однос према нама се назива љубављу. Но, кад је Бог, Који је „богат у милости“, требало да Своје непријатеље, са којима се спријатељио, учини заједничарима Својих добара, то је остварио Свети Дух, Који је сишао на апостоле. Због тога се доброта Светога Духа према људима назива заједницом. 5. Могао би, међутим, неко упитати: ако су ова добра доласком Спаситељевим у свет дарована свим људима, каква је онда корист од молитве за она добра која су нам већ дата? Јасно је дасе молимо зато да их не изгубимо пошто смо их већ стекли, и да их до краја задржимо. Због тога свештеник не каже: Да се да свима вама, већ: Да буде са свима вама. Односно, да се не удаљи од вас благодат која вам је дата. 6. Дакле, пошто свештеник удостоји вернике овакве молитве и пошто на тај начин уздигне њихове душе са земље, он узвисује и њихов ум говорећи: Горе имајмо срца. „Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи“. А они се саглашавају са тим и одговарају да су срца њихова тамо где је благо њихово,односно тамо где Христос седи са десне стране Оца; па кажу: Имамо их ка Господу. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. У петак, 4. октобра, 2019. године, Епархију крушевачку је посетио директор Канцеларије за вере, господин Милета Радојевић са сарадницима. Дочекао их је Епископ крушевачки Господин др Давид такође са својим сарадницима. После кратког задржавања у епископском двору, господин Милета је са Владиком Давидом посетио неколико храмова у изградњи (у Васпитно-поправном Дому, у насељу Уједињене Нације у Крушевцу, храм у Александровцу и манастир Дренчу. Изградњу свих ових храмова помогла је и наша држава Србија кроз Канцеларију за вере, на чему смо веома благодарни. У манастиру Дренчи придружио се и председник општине Александровац господин др Мирко Михајловић. Сви су били веома задовољни са оним што је до сада урађено. Обилазак светиња и дружење је завршено трпезом љубави у “ВИНО ЖУПИ”, на којој су се чуле лепе здравице и молитвене жеље, да све што је започето буде ускоро и завршено, уз Божју помоћ и помоћ добрих људи. Секретар Епископа крушевачког протојереј-ставрофор Драги Вешковац Извор: Епархија крушевачка
  18. У чему је садржано наше веровање у ову Тајну? Сам Господ је рекао: „Ово је тело моје“ и „ово је крв моја“. Он је апостолима, а преко њих и целој Цркви, заповедио да то исто чине. Јер каже: „Ово чините за мој спомен“ ; а не би им заповедио да то чине да није намеравао да им подари силу којом ће то чинити. Каква је то сила? Дух Свети је сила која је с висине наоружала апостоле, сагласно са речима које им је Господ упутио: „… Седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“. У томе је дело силаска Светога Духа. Јер, Он није сишао само једанпут, а потом нас напустио, него је са нама, и биће тако заувек. Спаситељ Га је због тога и послао, да остане са нама у све векове; јер каже: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа Истине, кога свет не може примити, јер Га не види нити Га познаје; а ви Га познајете, јер с вама пребива и у вама ће бити. Он, кроз руке и речи свештеника, освештава свете Тајне. 2. Није нам Господ само послао Светога Духа да буде са нама, него је и Сам обећао да ће са нама бити до свршетка века. Но, док је Утешитељ на невидљив начин присутан, јер није примио тело, дотле је Господа могуће и видети и дотаћи посредством страшних и светих Тајни; јер, Он је прихватио човечанску природу и довека је носи. 3. У томе је сила свештенства, а Он је Свештеник. Јер, није само једном Себе принео на Дар и жртвовао, а потом престао са свештенослужењем, него нас ради наставља ту свештену службу, и тако вечно бива наш заступник пред Богом; због тога је и речено за Њега: „Ти си свештеник довека“. 4. Због тога међу верницима нема никакве сумње у освећење Дарова, нити у друге свете Тајне, које се вољом и молитвама свештеника обављају. Свети Никола Кавасила, "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине Беране 18. септембра 2019. године у беранском Центру за културу одржана је манифестација „Моја ћирилица“. Присутнима се, уводном речју, обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије који је казао да би, када је реч о ћирилици, нарочито у светлу великог јубилеја – осамстогодишњице Српске Православне Цркве и настанка ћириличног писма, било примерено говорити о њеном духовном, културолошком, просветном значају. Међутим, говорити о положају ћирилице данас у Црној Гори, немогуће је, сматра он, без подсећања на окупациони програм Аустроугарске монархије, касније Италије, који је споровођен, пре свега, у Босни и Херцеговини, али и у Црној Гори. „Када се подсјетимо да је Аустроугарска монархија окупирала Црну Гору 1916. забранила ћирилицу, потиснула је, са намјером да потисне и српску историју, предмете на којима се заснивала просвета у Црној Гори; када се подсјетимо да је Италија, такође, имала тај програм, уводећи црногорски језик, преимењујући језик, што није било случајно, видимо које су последице, можемо увидјети које су биле намјере. Осим тога, Италија је имала програм да „црногорска црква“ мора бити аутокефална“, навео је владика Јоаникије. „Актуелна црногорска власт кроз културну политику, и ону која се дотиче вере, спроводи окупациони програм. Да ли извршава програм неког другог или извршава своју политику, свеједно је. Своди се на исто. Исте су намјере - да се промијени идентитет и историја овог народа, као што је Аустроугарска имала намјеру да у вријеме окупације потисне, избрише или прекроји историју Црне Горе. Тако, заправо, раде данашње власти и, у сваком случају, спроводе окупациони програм Аустроугарске монархије и Италије из времена I и II свјетског рата. То је више него очигледно“, оценио је Епископ будимљанско-никшићки и указао да су у Уставу Црне Горе ћирилица и латиница формално равноправна писма, али, то је, сматра Владика, мртво слово на папиру. У пракси је сасвим другачије. „У свим државним институцијама Црне Горе користи се искључиво латиница, у свим документима. Дакле, формално ћирилица није забрањена, али у пракси јесте и то на најгрубљи могући начин, а то иде дотле да ми, који желимо да имамо, макар, личну карту на ћирилици, морамо да потпишемо неки документ. То иде, до тог понижења да људи, не знам да ли је то истина, провјерићу, да човјек, чак, мора да потпише неки документ, заправо, да тражи промјену имена“, рекао је владика Јоаникије. „Том безакоњу, кршењу Устава, које се спроводи од стране власти, народ Црне Горе мора да се успротиви. Морамо се, нажалост, подсјећати ове наше грубе реалности, имајући потпуно поуздање да ће овај народ који је, да кажемо, ћирилични и не одриче се свог писма, истрајати и да ће и ово зло, прије или касније, проћи, јер није утемељено у души овог народа, није утемељно ни у данашњем Уставу Црне Горе, што нам не значи много. Много нам више значи да није утемељено у народу, него се на вјештачки начин спроводи, не, чак, ни на вјештачки, него, можемо слободно рећи, на насилни начин. То је оно што је жалосно али, наравно, да се треба борити против тога“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Предавање на тему „Наша ћирилица“ одржала је проф. др Јелица Стојановић, председник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Плакете беранским институцијама, фирмама и појединцима који његују ћирилично писмо уручили су проф. др Драго Перовић и Дамјан Ћулафић. Своје стихове су говорили песници Радинко Крулановић и Дарко Јововић, гуслама је вече употпунио народни гуслар Милета Пантовић, док се афоризмима представио Блажо Паповић. Програм је водила Јелена Божовић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. У уторак, 17. септембра 2019. године, на празник свештеномученика Вавиле, пророка Мојсеја Боговидца, Светог Петра Дабробосанског и преподобног Петра Троношког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. Чтецирао је г. Марко Гаљак, а за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и г. Владан Степовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископ Јован је у беседи између осталог рекао: “Браћо и сестре, потребније и важније, утешније за човека који је уплашен, збуњен, који се налази над провалијом свога живота, није ништа друго него да му дође онај који има моћ и силу да том човеку каже: “Не бој се!”. И ето данашње ово Јеванђеље данас нам је утешно, где нам Господ кроз одељак данашњег Јеванђеља говори или боље речено, Господ нас храбри да не малаксамо у својим искушењима, својим падовима у овоземаљским недаћама. Зато и каже Господ: “Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам даде Царство Небеско”. Даље нам Господ саветује како да задобијемо Царство Небеско. Јер Он Христос често пута у Јеванђељу говори: “Иштите најпре Царства Божијега и правде његове а све ће вам се друго додати”. И Господ нам данас показује како можемо да задобијемо то Царство Небеско. Каже: „Продајте све што имате и дајте милостињу”. Овде је реч о блаженству оних који имају милосрђе. Укратко речено, милосрђе је провера вере наше, љубави наше, наде наше и ако хоћете мудрости наше. Шта значи провера мудрости наше? Па да знамо шта можемо дати а шта тиме што дајемо, шта задобијамо. Другим речима ми људи исувише мало можемо да дајемо. Шта је то у односу на Царство Небеско? Ништа. Али зато што ми мало дајемо и то је оно што је важно, да од нас Бог не тражи много. Него тражи мало, да би нам Он за то мало дао исувише много. А нама браћо и сестре, Бог даје исувише много него што ми то заслужујемо”. Извор: Епархија шумадијска
  21. Поводом прве годишњице од упокојења академика Владете Јеротића, о делу и духовном лику почившег професора за радио "Слово љубве" говорио је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке и професор на Праволсавном богословском факултету СПЦ у Либертивилу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Питали смо уваженог проту, који је више од 40 година био у блиској и живој комуникацији са професором Јеротићем, како можемо сагледати духовни лик овог великог човека, зашто су његова свестраност и разноврсна интересовања довели до погрешних интерпретација у једном делу јавности, али и како избећи "идолизацију" самог професора, чега је он на првом месту и сам био велики противник? На себи својствен, надахнут али и веома конкретан начин, прота Милош нас откривањем финог ткања личности која је обележила другу половину 20. века у нашем друштву, поучава и упућује на који начин да разумемо не само лик и дело професора Јеротића, него како уопште и да приступамо важним животним питањима. "Духовни код био је усађен у професору Јеротићу и из тога је он, великим трудом и радом, изнедрио многе дарове", рекао је о. Милош који је подсетио да је оно што ће остати заувек иза професора Јеротића а што су људи веома волели и поштовали, "лепа, јасна, разговетна и разумљива реч". Извор: Радио Слово љубве
  22. Вером и сама Сара доби силу да ствара потомство и преко времена своје старости зато што је сматрала верним Онога који јој је обећао. Зато се родише од једнога, и то готово мртвога, по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали. Овај одељак се наставља темом божанских обећања која баштине праоци вере и Израиља – пре свега обећањем многог потомства. Значај тог обећања разумљив је у светлости древних семитских веровања која нису имaла јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом. Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12,2-3), и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11,12 упр Пост 18,11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику. Исказом се наглашава стваралачка власт Бога, што је појачано неуспехом покушаја да Авраам, у складу са обичајима тог доба, добије наследника. Обећани син могао је бити једино божански дар. У односу на божанско обећање и (не)веровање у његово испуњење, формиран је највећи део живота Авраама, његове љубљене супруге Саре и многих других чији су животи били повезани са њима (Пост 15,1-6; 17,15-22; 18,9-15). Кључни моменат и најнепосреднија позадина овог одељка Химне вере је догађај из Пост 18,1-16. Велики део описа посвећен је Сари. Она је готово кључна личност одељка, због чега је аутор Посланице уводи у свој низ старозаветних великана вере као прву жену чија је вера истакнута и похваљена (Јевр 11,11). Овај податак, међутим, може да збуни. Старозаветни предложак, који описује тројицу путника који посећују логор праоца Авраама подигнут крај светишта под мамријским храстом, од почетне сцене бедуинског гостољубља прераста у теофанију. Она има свој врхунац у речима једног од посетиоца који најављује да ће се наредне године Аврааму родити син (Пост 18,10). Овим речима, Авраам и Сара су позвани да не гледају своја искуства и тренутну слабост, већ да се уздају у Божије обећање да ће имати сина. Сара се чувши те речи најсмејала указавши на биолошку немогућност остваривања пророштва (Пост 18,12). Писац Посланице, стога, изнова оригинално реинтерпретира старозаветно предање. Он у осмеху Саре препознаје не толико неверу колико сукоб рационалног и природног поимања постојања, са жарком чежњом да се обећање које је добила испуни. Сара се, том чежњом, присајединила супругу те и она сама вером доби силу да ствара потомство (Јевр 11,11). Оригиналном реинтерпретацијом Старога Завета, Посланица се одваја од остатка јудео-хришћанског предања које рођење Исаака повезује са Авраамом (Дап 7,8b; 1Клим 10,7a; TgNeExod 12:42). Писац Химне вере указује на његову супругу, која се у то време ближила десетој деценији живота. Употребљена формулација сугерише да су природне функције праотачког пара биле обновљене вером, а зачеће сина је постављено у шири контекст испуњења обећања о бескрајном потомству (Пост 12,2; 15,5; 22,17). Узрок ове неочекиване способности је активна вера којом је Онај који је обећао препознат као веран (Јевр 11,11б). Наведеном реченицом у центар приказа је смештен извештај о крајњој одговорности Бога. Референца о вери праотачког пара постаје изјава о Богу који је веран својим обећањима. Глагол обећати користи се четири пута у Послaници и увек се повезује са Богом (6,13; 10,23; 11,11; 12,27). Тиме се наглашава да је Бог веран и испуњава оно што је рекао да ће учинити. То је, по природи, вероисповедни исказ. Наредни стих речима зато се родише од једнога уводи каузалност и наглашава поузданост Божијег обећања јер супроставља Авраама као једног и бескрајно мноштва његових потомака који су као по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали (Јевр 11,12). Ова формулација није диктиран навод старозаветног места већ комбинација различитих одељака Торе које је писац Посл наводио по сећању (Пост 15,5; 22,17; Изл 32,13; Пнз 1,10; 10,22; 28,62). Повезане изјаве из Јевр 11,11-12, тематски припадају тумачењу које је представљено у Јевр 6,13-15. Оба одељка се усредсређују на Бога као на даваоца обећања, и идентификују садржај обећања као многобројно потомство. Значајно је да шири контекст обећања и испуњења има месијански смисао истакнут наглашавањем да ће у том потомству (тачније потомку) бити благословени сви народи на земљи. Најава рођења Исака постаје најава рођења свих оних великана библијске историје као што су Самсон, пророк Самуил и Јован Крститељ. Они су били жељно очекивана деца родитеља који су већ почели да губе наду да ће бити благословени потомством. Били су сведоци божанске животодавне моћи и праслике Христа као оног потомка Авраамовог у којем је ово савезно пророштво Божије испуњено у потпуности. У осмеху неверице Саре, садржан је плачни вапај Ане, мајке Самуилове који се претворио у осмех вере код мајке Претече Господњег када се сусрела са Дјевом Маријом која је божанским благовољењем постала родитељка Сина Божијег. Тако блажени Августин говори да случај немоћи Саре да роди... символизује природу рода људскога која се грехом искварила. Људска природа је за последицу имала то да је била осуђена тако да нема могућности да заслужи будуће блаженство. Због тога приличи да Исаак, као дете обећања, предизображава децу благодати и грађане слободног града (државе тј. Цркве). Тријадолошка теофанија у Мамрији постаје предзнак тријадолошке теофаније на Јордану (Лк 3,21-23) и заједно са њом објављује тројичног Бога чије је читаво дело, заправо дело стварања, давања и одржавања свеколиког живота. Дело Бога као Животодавца који се принео и непрестано приноси за живот света. Одговор вере се приказује као радосно и благодарствено прихватање богомданог живота, и то не као индивидуалне реалности већ као поштовања сваког људског живота, без обзира на веру, расу и нацију, па и животодавни однос према целокупној твари. То је евхаристијски императив који може и треба да буде основа сваког друштвеног деловања на расном, националном, конфесионалном и еколошком нивоу. То је позив да се вером осмехнемо животу. Иако би требало да представља чин љубави и поштовања, Сарино давање Агаре за наложницу Аврааму имало је негативне последице, јер је изродило суревњивост између ње као нероткиње и слушкиње која је носила дете њеног супруга. Суревњивост се развила у отворени сукоб и коначно потпуни раздор којим је постављен основ миленијумског сукоба израиљских и арапских племена. Ова племена су делила истог претка, али до данас нису успела да поделе његово наслеђе. Може се рећи да је и савремни блискоисточни сукоб започео свађом Саре и Агаре у Авраамовим шаторима. Авраам и Сара су дуго чекали рођење обећаног потомка губећи наду у рођење биолошког наследника па је Авраам одлучио да усини верног слугу Елеазара из Дамаска, учинивши га наследником имовине и култа. Сара је, са друге стране, такође у складу са тадашњим обичајима, одлучила да свом мужу обезбеди наложницу са којом ће добити наследника. Тако се родио Исмаил Агарјанин, родозачетник бројних арапских племена, али не и изабраног народа Божијег – Израиља. Текст који описује теофанију под мамријским храстом говори о три човека, односно о три ангела у антропоморфном облику (Пост 18,1-3) који путују ка Содоми и Гомори да би над њима извршили божански суд (Пост 19,1.4; уп. 19,12). У Содому, међутим, стижу два ангела, док је један од путника остао са Аврамом објавивши му шта ће се десити. Авраам, стога, посредује за становнике Содоме (Пост 18,19-33; уп. 19,13-14). Значајно је да објаву Аврааму не даје ангео већ Господ и да Авраам посредује ставши пред Господом. Тајновитост библијског извештаја је рано изнедрила различите интерпретације. Древна јеврејска тумачења су путнике препознавала као ангеле Рафаила, Михаила и Гаврила. Филон је, насупрот томе, сматрао да се Аврааму јавио Бог са две материјализоване божанске енергије, Умом и Логосом. Овај део јудео-јелинског предања постао је темељ доцнијој хришћанској интерпретацији која је у овом одељку препознала тројичну теофанију, као што сведоче бројне православне иконографске представе Св. Тројице које користе овај старозаветни мотив. Извор: Инфо служба СПЦ
  23. Светописамска читања: 1 Кор. 131 зач. (IV, 9-16). Браћо, мислим да Бог нас апостоле показа посљедње, као на смрт осуђене; јер постасмо призор и анђелима и људима. Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце,и потуцамо се, и трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне,трпимо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас. Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју милу дјецу. Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем. Молим вас, дакле, угледајте се на мене. Мт. 72 зач. (XVII, 14-23). У вријеме оно, човјек неки приступи Исусу и паде на кољена пред њим говорећи: Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцијелити. А Исус одговарајући рече: O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом. А кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: Син Човјечији биће предан у руке људске: И убиће га, и трећи дан устаће. Беседа Светог Владике Никола у недељу десету по Педесетници Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет, да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој богоданој моћи добрих духова. И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се. Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова. Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро. И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра. Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови. У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку. Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато. Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла. Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло. И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне. А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4). Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам! Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју. А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама. После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод. А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету. А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим. Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. На крајњем југу Бачке – у Гардиновцима, 15. августа 2019. године, у предивном храму посвећеном Преносу моштију светог архиђакона Стефана прослављена је храмовна слава. Светом Литургијом началствовао је протојереј-стврофор Чедо Опарница, парох у пензији, а поучну беседу о значају празника произнео је надлежни парох, протојереј Иван Вачик. По трократном опходу служен је помен ктиторима, приложницима, оснивачима, свештенослужитељима и упокојеним парохијанима ове парохије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Пре вечерњег богослужења, верни народ и свештенство из жабаљског и околних намесништава дочекали су Његово Преосвештенство Епископа мохачког г. Исихија. По благосиљању славског колача, владика Исихије је нагласио суштински смисао вере и жртве светог архиђакона Стефана. Величина његове вере у Христову науку је безгранична, јер он свесно жртвује свој живот и на самрти моли Господа да опрости онима који га убијају, навео је Епископ мохачки. Надлежни парох је захвалио владици Исихију и свештенству на доласку у Гардиновце и учествовању у молитви, као и надлежним представницима власти у том месту. Кумовао је г. Димитрије Јанковић, а за новог кума јавио се његов отац – г. Радослав Јанковић. Извор: Радио Беседа Епископ Исихије на слави храма у Гардиновцима -аутор емисије: БЕСЕДА | Радио Беседа BESEDA.RS

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...