Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'велико'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Првога дана Великог поста, 11. марта, Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије служио је Велико повечерје с читањем Покајног канона Андреја Критског у храму преподобних Антонија и Теодосија у Свето-успењској Кијево-печерској лаври. Послије читања Великог канона, Његово блаженство бесједио је о важности поста и молитве и благословио вјернике Украјинске цркве да се моле за мир у Украјини. У име Оца и Сина, По милости Божјој, драга браћо и сестре, почео је Велики и свети пост. То је вријеме када човјек посебно мора да се постара и активно потруди на свом духовном усавршавању, на освећењу свога тијела и душе од гријеха. Човјек гријеши из три разлога – саблажњава се или од ђавола, или од тијела или од овога свијета. Али постоји само један лијек који човјеку помаже да се очисти од гријеха, ма какав он био.То су пост и молитва. То је покајање. Пост и молитва воде човјека у покајање, а покајање уништава грехове. Ради покајања Господ даје човјеку опет и опет благодат опраштања и човјек се обнавља, постаје чистији и непорочнији, спреман да уђе у живот вјечни. Када је једном Спаситељ исцијелио бјесомучног, апостоли су га упитали зашто они то нису могли урадити, Господ је рекао да се тај род изгони само постом и молитвом, тј. род тамне силе изгони се само постом и молитвом. Пост и молитва чини човјека меканим, смекшавају његово грубо срце, чине човјека саосјећајнијим, смиренијим, цјеломудреним. Има прича о томе како су у једном манастиру игуману подарили лијеп и укусан грозд грожђа. Он га је погледао и пожелио да га проба, али се сјетио болесног сабрата и одлучио да му тај грозд однесе. Болесни брат кад је видио како су гроздови лијепи такође је пожелио да га проба, али се сјетио да постоји још болеснији него што је он, уздржао се и дао грожђе сљедећем брату. Сљедећи је такође нашао неки разлог да се уздржи и предао га другом брату. И тај грозд је обишао читав манастир и последњи је, такође, хтио да га окуси, али се и он уздржао и одлучио да га преда игуману, рекавши: „Најбоље да овај грозд предам игуману, он ће знати шта ће с њим“. Однио га је игуману и игуман кад је погледао грозд схватио је да је то онај исти који је првобитно дошао до њега. Тако је уздржање учинило да је тај грозд обишао сву братију и остао нетакнут. Сви су указали један другом снисходљивост, љубав, уважњавање и помоћ. Тако уздржање васпитава у људској души мекоћу, саосјећање и остале врлине. Да нам Господ помогне, браћо и сестре, да и ми, по својој мјери, постимо и молимо се. Можда нећемо бити тако успјешни као свети оци, али као што кап воде која капа стално на једном мјесту дуби камен, тако и велики подвиг који се с постојаношћу данас испуњава, отупљује грубост људског срца, уништава мржњу, тјера нас на састрадање, да љубимо своје ближње. Да нам Господ помогне молитвама Пресвете Богородице и свих светих! Амин! Извор: Митрополија црногороско-приморска
  2. Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Одлука Синода Цариградске патријаршије који је, по писању медија, потврдио да је иста започела процес признавања аутокефалности Украјинске православне цркве Кијевског патријархата, веома је опасан догађај (преседан) уперен против Православља и Русије, иза којег несумњиво стоји Америка и који може да доведе до крвопролића, оцијенио је парох которски, намјесник бококоторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић. Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. На дан прославе најрадоснијег празника Васкрсења Христовог Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије г. Кирило началствовао је торжественим Пасхалним вечерњим богослужењем у катедралном Храму Христа Спаситеља у Москви. Свјатјејшем Патријарху Кирилу су саслуживали: митрополит крутицки и коломенски Јувеналије - патријарашки намесник Московске епархије; митрополит волоколамски Иларион - председник Оделења за спољне црквене послове РПЦ; митрополит Валентин (Мишчук); митрополит истрински Арсеније - први викар Патријарха Московског и све Русије за град Москву; архиепископ верејски Јевгеније - председник Научног комитета РПЦ и ректор Московске Духовне Академије; архиепископ сергијевско-посадски Теогност - председник Синодалног оделења за манастире и монаштво и намесник Тројице-Сергијеве лавре; Архиепископ солнечногорски Сергије - руководилац Административног секретаријата Московске епархије; архиепископ бечки и будимпештански Антоније, епископ Гурије (Шалимов), епископ видновски Тихон, епископ дмитровски Теофилакт - намесник Андрејевског ставропигијалног манастира; епископ серпуховски Роман, епископ Јероним (Чернишов), епископ орехово-зујевски Пантелејмон - председник Синодалног оделења за питања доброчинства и социјалног служења; епископ воскресенски Сава - први заменик управника послова Московске епархије и намесник Новоспаског ставропигијалног манастира; епископ балашихински Николај, епископ зарајски Константин; епископ јегоревски Тихон - председник патријарашког савета за културу и намесник Сретењског ставропигијалног манастира; епископ броницки Парамон - намесник Донског ставропигијалног манастира; епископ домодједовски Јован, епископ луховицки Петар, епископ љуберецки Серафим - председник Синодалног оделења за омладину; протојереј Владимир Диваков - Секретар Патријарха Московског за град Москву, протојереј Михаил Рјазанцев - кључар Храма Христа Спаситеља, протојереј Димитрије Смирнов - председник патријарашке Комисије за породицу, заштиту мајки и деце, протојереј Николај Балашов - заменик председника ОВЦС, архимандрит Филарет (Булеков) - заменик председника ОВЦС, архимандрит Сава (Тутунов) - заменик управника послова Московске епархије, протојереј Александар Агејкин - настојатељ Богојављенског катедралног собора, као и већи број свештенослужитељâ – клирикâ града Москве. У богослужењу су учествовали и намесници ставропигијалних манастира: архимандрит Алексеј (Поликарпов) - намесник Даниловог манастира, архимандрит Сава (Фатејев) - намесник Савино-Сторожевског манастира, архимандрит Сергије (Воронков) - намесник Јосифо-Волоцког манастира, архимандрит Теофилакт (Безукладников) - намесник Ново-Јерусалимског манастира, игуман Вартоломеј (Петров) - намесник Николо-Угрешког манастира и игуман Петар (Ермејев) - намесник Високо-Петровског манастира. У броју свештенослужитеља били су и представници помесних православних Цркава при Московској Патријаршији: митрополит кирински Атанасије (Александријска Православна Црква), митрополит филипољски Нифон (Антиохијска Православна Црква), епископ моравички Антоније (Српска Православна Црква), архимандрит Стефан (Диспиракис) (Јерусалимска Патријаршија), архимандрит Теоктист (Димитров) (Бугарска Православна Црква), архимандрит Серафим (Шемјатовски) (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и протојереј Данило Андрејук (Православна Црква у Америци). У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, еклисијарси црквених округа и настојатељи храмова града Москве, клирици града Москве и Московске области, чланови црквених одбора, сарадници синодалних структура, представници градских православних организација, као и многобројни поклоници и парохијани. На богослужењу је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља (диригент И. Б. Толкачев). Телевизијска станица „ТВ-Центар“ је уживо преносила патријарашко богослужење, док је коментаре износио професор Московске Духовне Академије А. К. Светозарски. Богослужење је такође преносила и телевизијска станица „Сајуз“. Традиционално, на великом вечерњем богослужењу је кориштено древно јеванђеље из времена царице Јелисавете Петровне. Јеванђеље је заветни дар блажене успомене митрополита Питирима (Нечајева) из Јосифо-Волоцког манастира катедралном Храму Христа Спаситеља. Благословом блажене успомене патријарха Алексија II, јеванђеље се користи само у посебним приликама, и то два пута током године: на великом вечерњем богослужењу на Божић и на великој вечерњи на Васкрс. Послебогослужења митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој Светости патријарху московском и све Русије г. Кирилу, у ком је подсетио на несебични труд и подвиг Патријарха, чијим заслугама се обнавља Православље, не само у граду Москви, него и широм Руске Православне Цркве. Његову Светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је свим православним верницима честитао данашњи најрадоснији празник Васкрсења Христовог. Патријарх Кирило је посебно нагласио да се данас, нарочито у медијима и међу ученим људима, погрешно користи израз „криза вере“, који треба разумети искључиво као моралну кризу људи. У порти Храма Христа Спаситеља уприличен је концерт православне омладине, који је отворио патријарх Кирило. Извор: Званична интернет страница Епископа Антонија
  5. Благословом Његове Светости Патријарха Српског Иринеја, у богослужењу је учествовао и епископ моравички Антоније, викар Патријарха српског. На дан прославе најрадоснијег празника Васкрсења Христовог Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије г. Кирило началствовао је торжественим Пасхалним вечерњим богослужењем у катедралном Храму Христа Спаситеља у Москви. Свјатјејшем Патријарху Кирилу су саслуживали: митрополит крутицки и коломенски Јувеналије - патријарашки намесник Московске епархије; митрополит волоколамски Иларион - председник Оделења за спољне црквене послове РПЦ; митрополит Валентин (Мишчук); митрополит истрински Арсеније - први викар Патријарха Московског и све Русије за град Москву; архиепископ верејски Јевгеније - председник Научног комитета РПЦ и ректор Московске Духовне Академије; архиепископ сергијевско-посадски Теогност - председник Синодалног оделења за манастире и монаштво и намесник Тројице-Сергијеве лавре; Архиепископ солнечногорски Сергије - руководилац Административног секретаријата Московске епархије; архиепископ бечки и будимпештански Антоније, епископ Гурије (Шалимов), епископ видновски Тихон, епископ дмитровски Теофилакт - намесник Андрејевског ставропигијалног манастира; епископ серпуховски Роман, епископ Јероним (Чернишов), епископ орехово-зујевски Пантелејмон - председник Синодалног оделења за питања доброчинства и социјалног служења; епископ воскресенски Сава - први заменик управника послова Московске епархије и намесник Новоспаског ставропигијалног манастира; епископ балашихински Николај, епископ зарајски Константин; епископ јегоревски Тихон - председник патријарашког савета за културу и намесник Сретењског ставропигијалног манастира; епископ броницки Парамон - намесник Донског ставропигијалног манастира; епископ домодједовски Јован, епископ луховицки Петар, епископ љуберецки Серафим - председник Синодалног оделења за омладину; протојереј Владимир Диваков - Секретар Патријарха Московског за град Москву, протојереј Михаил Рјазанцев - кључар Храма Христа Спаситеља, протојереј Димитрије Смирнов - председник патријарашке Комисије за породицу, заштиту мајки и деце, протојереј Николај Балашов - заменик председника ОВЦС, архимандрит Филарет (Булеков) - заменик председника ОВЦС, архимандрит Сава (Тутунов) - заменик управника послова Московске епархије, протојереј Александар Агејкин - настојатељ Богојављенског катедралног собора, као и већи број свештенослужитељâ – клирикâ града Москве. У богослужењу су учествовали и намесници ставропигијалних манастира: архимандрит Алексеј (Поликарпов) - намесник Даниловог манастира, архимандрит Сава (Фатејев) - намесник Савино-Сторожевског манастира, архимандрит Сергије (Воронков) - намесник Јосифо-Волоцког манастира, архимандрит Теофилакт (Безукладников) - намесник Ново-Јерусалимског манастира, игуман Вартоломеј (Петров) - намесник Николо-Угрешког манастира и игуман Петар (Ермејев) - намесник Високо-Петровског манастира. У броју свештенослужитеља били су и представници помесних православних Цркава при Московској Патријаршији: митрополит кирински Атанасије (Александријска Православна Црква), митрополит филипољски Нифон (Антиохијска Православна Црква), епископ моравички Антоније (Српска Православна Црква), архимандрит Стефан (Диспиракис) (Јерусалимска Патријаршија), архимандрит Теоктист (Димитров) (Бугарска Православна Црква), архимандрит Серафим (Шемјатовски) (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и протојереј Данило Андрејук (Православна Црква у Америци). У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, еклисијарси црквених округа и настојатељи храмова града Москве, клирици града Москве и Московске области, чланови црквених одбора, сарадници синодалних структура, представници градских православних организација, као и многобројни поклоници и парохијани. На богослужењу је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља (диригент И. Б. Толкачев). Телевизијска станица „ТВ-Центар“ је уживо преносила патријарашко богослужење, док је коментаре износио професор Московске Духовне Академије А. К. Светозарски. Богослужење је такође преносила и телевизијска станица „Сајуз“. Традиционално, на великом вечерњем богослужењу је кориштено древно јеванђеље из времена царице Јелисавете Петровне. Јеванђеље је заветни дар блажене успомене митрополита Питирима (Нечајева) из Јосифо-Волоцког манастира катедралном Храму Христа Спаситеља. Благословом блажене успомене патријарха Алексија II, јеванђеље се користи само у посебним приликама, и то два пута током године: на великом вечерњем богослужењу на Божић и на великој вечерњи на Васкрс. Послебогослужења митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој Светости патријарху московском и све Русије г. Кирилу, у ком је подсетио на несебични труд и подвиг Патријарха, чијим заслугама се обнавља Православље, не само у граду Москви, него и широм Руске Православне Цркве. Његову Светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је свим православним верницима честитао данашњи најрадоснији празник Васкрсења Христовог. Патријарх Кирило је посебно нагласио да се данас, нарочито у медијима и међу ученим људима, погрешно користи израз „криза вере“, који треба разумети искључиво као моралну кризу људи. У порти Храма Христа Спаситеља уприличен је концерт православне омладине, који је отворио патријарх Кирило. Извор: Званична интернет страница Епископа Антонија View full Странице
  6. Драга браћо и сестре, ми се налазимо пред једним важним дјелом и као православни хришћани већ сада улазимо у онај велики подвиг Часног поста пред Васкрс. Ево, неколико недјеља прије самог почетка поста нас света Црква опомиње како треба да се припремамо за то велико и спасоносно дјело. Данас смо чули јеванђељску причу о фарисеју и царинику. Фарисеји су били у стара времена они људи који су се строго држали онога што је прописано и испуњавали то, и постили, и Богу се молили, и давали прилог Цркви, дакле, рекло би се, испуњавали све што треба. Међутим, нажалост, то су, врло често, чинили формално. Та њихова вјера се претварала у неку механику која није имала живота и није имала душе и зато, заправо, није била права вјера. Неће бити случајно то што Господ Исус Христос опомиње те фарисеје строго, јер, под видом вјере је била нека окошталост, а, гдје нема садржине праве, онда се појавила само форма, а иза те форме почело се, полако, развијати лицемјерје. Ми, хришћани треба из тога да извучемо озбиљну поуку, јер смо у истој опасности, може то и нама да се догоди. Па каже: Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери. С друге стране, имамо једног цариника који је, по свој прилици, стварно био грешан човјек и то како је цариник, најчешће, грешан. Грешан је тако што узима туђе, што граби, практично отима. Наша браћа Бугари и данас држе стару ријеч за цариника, митар, а царинарница се зове митица, отуда код нас мито. Тај који је отимао туђе богатио се, не од своје зараде, него од туђе муке, заиста, осјетио да је претјерао и да то није добро за његову душу, за његово спасење и почео искрено или, како бисмо рекли, љуто да се каје. То је било оно покајање које је привлачило Божју милост и Божји опроштај. И, ево, њих двојица, један грешник, али тај грешник који је свјестан својих грехова и један, назовимо, праведник, али, каква је та његова правда? Правда која презире ближње, правда која се преузноси, правда која се самохвалише. Може човјек и да има добрих дјела, али, ако се хвали упропасти више од пола, а понекад и све. Ето, њих двојица се нађоше у храму заједно пред Богом. Како се моли онај праведник? Он благодари Богу, али лицемјерно: Хвала Ти Боже што нијесам као други људи, што сам ја тако важан, изабран, посебан, нарочит, испуњавам Божје заповијести. И, нажалост, јесте он то чинио али, како рекосмо, формално, само што је застранио и залутао и отуђио се од праве, истинске вјере, отуђио се од Бога. Не излази се тако пред лице Божје. Човјек, прах, прашина, земља да ли може тако да изиђе пред лице Божје? А ми се, често, тако преузносимо. Прави приступ је био оног грешника. Заправо, и да није био тако грешан опет би то био прави приступ. Он се молио једноставном молитвом: Боже, милостив буди мени грешном. Онако као што се и цар Давид молио. Цар Давид молио се оном молитвом: Помилуј ме Боже по великој милости својој, то је најчешћи псалам који читамо, али, на једном мјесту тамо каже: Боже, очисти ме од мојих грехова, и од оних тајних, и од оних којих ја нисам свјестан. Дакле, Господ каже: Чија је молитва угодна Богу? Ко ће бити оправдан, заиста, онај који се каје, који је свјестан својих грехова, који се смирио, који има смирење. И, ево, о тој молитви је данас ријеч. Како треба да приступимо овом светом и Великом посту који је пред нама. Интересантно да у овој недјељи која се не пости, нема поста ни сриједом, ни петком ове недјеље, ово је недјеља о митару и фарисеју, тзв. трапава седмица, али се указује на то смирење, указује се на смисао поста, на духовни пост, да постимо од злобе, од осуђивања, од преузношења себе, од високих мисли, а да се наоружамо смирењем, покајањем, гледањем у своју душу, у своје мане, а не у мане ближњих својих. Као што, врло често, помињемо ону ријеч Божју на почетку поста која каже: Видиш трун у оку брата свога, и хоћеш да га извадиш, како ћеш да извадиш трун из ока брата свога, у твом оку је брвно. Лицемјере, прво извади брвно из свога ока, па ћеш онда моћи да извадиш трун из ока брата свог. Ту се, дакле, говори о тој нашој превеликој спремности да видимо мане ближњих својих и превеликих неспособности и неспремности да видимо своје мане. Јасно је, само по себи, да, прије свега, треба гледати своје мане, а онај који гледа на своје мане неће имати времена, нити интересовања да гледа мане ближњих својих. Тако ће се поправљати он и ближњи око њега, тако да чинимо много овим подвигом ако знамо шта је смисао поста. Смисао поста, браћо и сестре, није само у тјелесном посту, да не једемо мрсну храну, да се не опијамо вином и жестоким пићима. Наравно, јесте то важно, али није циљ у томе, него да се очистимо од злобе, од пакости, од осуђивања, да очистимо своју душу, своје срце, своје очи, своје мисли. Када је чиста душа, и срце, и мисли онда је човјек спреман за свако добро дјело и све што буде започео са таквим настројењем даће му Бог и снаге, и моћи да то и заврши. Зато, драга браћо и сестре, ево, на почетку ових дана када се припремамо за Часни Велики пост треба да схватимо да је пост у духовном погледу, већ, започео. И да нам је тај пост потребан сваки дан. Ево, видите, из ове недјеље, из овог јеванђеља, када немамо поста никаквог цијелу недјељу, инсистира се, указује се на духовни пост и то је, заправо, смисао поста. И тако, из поуке у поуку, из подвига у подвиг да напредујемо и да се на такав начин припремамо за највећи празник, празник Васкрсења Христовог. Нека нам наздравље дође. Амин, Боже, на многаја љета. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  7. Бесједа Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, изговорена током Литургије у Недјељу митара и фарисеја, 28. јануара 2018, у манастиру Ђурђеви Ступови. Драга браћо и сестре, ми се налазимо пред једним важним дјелом и као православни хришћани већ сада улазимо у онај велики подвиг Часног поста пред Васкрс. Ево, неколико недјеља прије самог почетка поста нас света Црква опомиње како треба да се припремамо за то велико и спасоносно дјело. Данас смо чули јеванђељску причу о фарисеју и царинику. Фарисеји су били у стара времена они људи који су се строго држали онога што је прописано и испуњавали то, и постили, и Богу се молили, и давали прилог Цркви, дакле, рекло би се, испуњавали све што треба. Међутим, нажалост, то су, врло често, чинили формално. Та њихова вјера се претварала у неку механику која није имала живота и није имала душе и зато, заправо, није била права вјера. Неће бити случајно то што Господ Исус Христос опомиње те фарисеје строго, јер, под видом вјере је била нека окошталост, а, гдје нема садржине праве, онда се појавила само форма, а иза те форме почело се, полако, развијати лицемјерје. Ми, хришћани треба из тога да извучемо озбиљну поуку, јер смо у истој опасности, може то и нама да се догоди. Па каже: Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери. С друге стране, имамо једног цариника који је, по свој прилици, стварно био грешан човјек и то како је цариник, најчешће, грешан. Грешан је тако што узима туђе, што граби, практично отима. Наша браћа Бугари и данас држе стару ријеч за цариника, митар, а царинарница се зове митица, отуда код нас мито. Тај који је отимао туђе богатио се, не од своје зараде, него од туђе муке, заиста, осјетио да је претјерао и да то није добро за његову душу, за његово спасење и почео искрено или, како бисмо рекли, љуто да се каје. То је било оно покајање које је привлачило Божју милост и Божји опроштај. И, ево, њих двојица, један грешник, али тај грешник који је свјестан својих грехова и један, назовимо, праведник, али, каква је та његова правда? Правда која презире ближње, правда која се преузноси, правда која се самохвалише. Може човјек и да има добрих дјела, али, ако се хвали упропасти више од пола, а понекад и све. Ето, њих двојица се нађоше у храму заједно пред Богом. Како се моли онај праведник? Он благодари Богу, али лицемјерно: Хвала Ти Боже што нијесам као други људи, што сам ја тако важан, изабран, посебан, нарочит, испуњавам Божје заповијести. И, нажалост, јесте он то чинио али, како рекосмо, формално, само што је застранио и залутао и отуђио се од праве, истинске вјере, отуђио се од Бога. Не излази се тако пред лице Божје. Човјек, прах, прашина, земља да ли може тако да изиђе пред лице Божје? А ми се, често, тако преузносимо. Прави приступ је био оног грешника. Заправо, и да није био тако грешан опет би то био прави приступ. Он се молио једноставном молитвом: Боже, милостив буди мени грешном. Онако као што се и цар Давид молио. Цар Давид молио се оном молитвом: Помилуј ме Боже по великој милости својој, то је најчешћи псалам који читамо, али, на једном мјесту тамо каже: Боже, очисти ме од мојих грехова, и од оних тајних, и од оних којих ја нисам свјестан. Дакле, Господ каже: Чија је молитва угодна Богу? Ко ће бити оправдан, заиста, онај који се каје, који је свјестан својих грехова, који се смирио, који има смирење. И, ево, о тој молитви је данас ријеч. Како треба да приступимо овом светом и Великом посту који је пред нама. Интересантно да у овој недјељи која се не пости, нема поста ни сриједом, ни петком ове недјеље, ово је недјеља о митару и фарисеју, тзв. трапава седмица, али се указује на то смирење, указује се на смисао поста, на духовни пост, да постимо од злобе, од осуђивања, од преузношења себе, од високих мисли, а да се наоружамо смирењем, покајањем, гледањем у своју душу, у своје мане, а не у мане ближњих својих. Као што, врло често, помињемо ону ријеч Божју на почетку поста која каже: Видиш трун у оку брата свога, и хоћеш да га извадиш, како ћеш да извадиш трун из ока брата свога, у твом оку је брвно. Лицемјере, прво извади брвно из свога ока, па ћеш онда моћи да извадиш трун из ока брата свог. Ту се, дакле, говори о тој нашој превеликој спремности да видимо мане ближњих својих и превеликих неспособности и неспремности да видимо своје мане. Јасно је, само по себи, да, прије свега, треба гледати своје мане, а онај који гледа на своје мане неће имати времена, нити интересовања да гледа мане ближњих својих. Тако ће се поправљати он и ближњи око њега, тако да чинимо много овим подвигом ако знамо шта је смисао поста. Смисао поста, браћо и сестре, није само у тјелесном посту, да не једемо мрсну храну, да се не опијамо вином и жестоким пићима. Наравно, јесте то важно, али није циљ у томе, него да се очистимо од злобе, од пакости, од осуђивања, да очистимо своју душу, своје срце, своје очи, своје мисли. Када је чиста душа, и срце, и мисли онда је човјек спреман за свако добро дјело и све што буде започео са таквим настројењем даће му Бог и снаге, и моћи да то и заврши. Зато, драга браћо и сестре, ево, на почетку ових дана када се припремамо за Часни Велики пост треба да схватимо да је пост у духовном погледу, већ, започео. И да нам је тај пост потребан сваки дан. Ево, видите, из ове недјеље, из овог јеванђеља, када немамо поста никаквог цијелу недјељу, инсистира се, указује се на духовни пост и то је, заправо, смисао поста. И тако, из поуке у поуку, из подвига у подвиг да напредујемо и да се на такав начин припремамо за највећи празник, празник Васкрсења Христовог. Нека нам наздравље дође. Амин, Боже, на многаја љета. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  8. Логос

    Зашто је псовање велико зло?

    Игуман Нектарије (Морозов): Реч је универзални инструмент који нам је дат да комуницирамо са људима, али ми се и молимо Богу служећи се речима. Постоји, наравно, и таква молитва, како каже светитељ Теофан Затворник, када се ми не молимо речима, већ осећајем, неком мишљу, која се није обликовала у реч. Али се најчешће ми ипак обраћамо Богу речима. Када човек користи тај дар речи толико неразумно и немарно да дозвољава себи да изговара гневне речи, то је и нелогично, и неприродно, јер, како показује апостол Јаков не може: "из истог извора тећи слатко и горко" (ср.: Jак. 3: 11–12). Не може човек истим устима и да слави Бога, и да хули некога. Када човек псује он вређа не само своја уста, колико своје срце и после бива веома тешко истински се обратити Богу. Протојереј Сергије Правдољубов: Речи нису неутралне. Оне су повезане са светом који нас окружује. За разлику од животиња које су у древности називали немуштим, човек поседује највећи дар речи, разумности. Он може да слави језиком Бога, а може да изгрди некога или да га прокуне. Можемо да изговоримо једноставне речи: „Не знам овога Човека“, – и да се одрекнемо Њега. А можемо и да кажемо: „Ја сам веран Њему све до смрти!“ – и да постанемо мученици. Ружне речи које користе многи људи су заправо еуфемизми, то јест речи чији смисао није изражен до краја, то су само алузије, полуназиви. А отворено, неприкривено псовање је страшно и ужасно! Један затвореник Соловецког логора посебне намене (1920. године манастир је био затворен од стране совјетских власти и претворен у логор, а већина затвореника су чинили свештенство, бели официри и интелектуалци пр. – прим. прев.) је причао са зебњом како је чуо праве псовке великих мајстора ових погрдних речи од затвореника 1936. године. Он је причао да човек који је тако виртуозно псовао није студирао ни у богословији, ни у духовној школи, али је псовао истанчано и са готово недостижним, за простог човека, познавањем догматике и богословије да је постало јасно да је то пренос мисли и речи тих страшних сила који се непрестано боре против Бога. Понављање таквих речи је придруживање тој сили која управо тако перципира Бога. Разблаживање смисла и еуфемизми не уклањају саму суштину и снагу ових речи. Ето зашто треба чврсто и одговорно да пазимо да не употребљавамо такве речи да бисмо избегли подчињење, а касније и робовање ђаволским силама. Протојереј Максим Козлов: Грех сквернословља је, по мом мишљењу, страшан јер тако чинимо грех против једне од одлика подобија Божијег у нама. Ова одлика је, по речима преподобног Јована Дамаскина, способност говора. У складу са тим непријатељ људског рода највише жели да изопачи у човеку то кроз шта човек постаје подобан Богу. Да изопачи љубав, да изопачи чистоту, једноставност душе. Он стреми да изопачи дар речи, којим се разликујемо од свих других видљивих створења. И борба против псовања није борба против штетне навике. То је борба за то да останемо хришћани. Протојереј Олег Стењајев: У Светом Писму пише да се треба бојати празних речи, треба се плашити рђавих речи. Тако, у Посланици Ефешанима апостол Павле пише: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. И не жалостите Светог Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан избављења» (Еф. 4: 29–30). Човек треба веома пажљиво да се односи према својим речима, зато ја обично дајем овакав савет раздражљивим људима: ако вас обузима раздраженост трудите се да говорите спорије колико год можете. Како је написано у Посланици апостола Јакова: «Ако неко у речи не греши тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело» (ср.: Jак. 3: 2). Како је речено у Посланици апостола Јакова: када човек спорије говори лакше му је да контролише речи које употребљава. Он ће моћи да избегава празне и рђаве речи, клеветничке изјаве. Ми смо дужни да контролишемо своје речи колико је то могуће. Чак и када прекоравамо људе треба јасно да разумемо који је наш циљ. Да ли желимо да помогнемо човеку? Или желимо да га осрамотимо или чак и да га упропастимо? Нама је заповеђено да не треба да разобличавамо грешника, ако у истом тренутку немамо речи исправљења за тог човека. То је оно што увек треба да имамо на уму. Протојереј Александар Кузин: Сквернословље је последица обузимања срца нечистим страстима, «јер од сувишка срца уста говоре» (Мт. 12: 34). Дешава се да се начелно добар човек нађе у средини којом влада сквернословље – у војсци, на градилишту и сл. Треба се трудити и одолети искушењу. Ако си се поколебао и уступио искушењу, покај се. Ако се не предајеш, већ носиш свој крст и исповедаш Христа –Бог ти помогао. Протојереј Павле Гумеров: Псовање је велики грех. И не само псовање већ и свака груба, погрдна реч. Апостол Павле каже: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших» (Еф. 4: 29). Апсолутно је недопустљиво да свој говор упрља псовкама сваки савесни човек, а не само хришћанин. Али то није само тешки грех већ и кршење закона. Законик Руске Федерације о административним прекршајима сматра псовање на јавним местима за прекршај – „ситно хулиганство“ које се кажњава новчаном казном или административним затвором до 15 дана. Овај члан се веома ретко примењује, али ако се нађу сведоци или наиђу на ревносног полицајца човеку могу да напишу новчану казну или да га пошаљу у затвор на 15 дана. А ако је псовка упућена конкретном лицу то је већ увреда – није административни прекршај, већ кривично дело. Члан 130. Кривичног Законика предвиђа казну за увреду уз коришћење псовки. Као што видимо то је веома озбиљно. Не сме се лакомислено односити према погрдним речима. То увек представља повреду осећања другог човека, а када неко хоће да увреди другог, он вређа нешто што је за њега свето. А две најсветије ствари за сваког од нас су вера и мајка. Вређање вере се код нас сада кажњава по закону. Али ти озбиљно понижаваш човека и вређањем његове мајке. Зашто је свквернословље за хришћанина озбиљан грех? Зато што је корен псовања, како, например, пише епископ Варнава (Бељајев), у паганском фалусном култу. Овај култ поклоњења разноразним гадостима је био присутан код многих паганских народа. Тако да ако човек изговара ове речи чак без намере да некога увреди, само да би нешто рекао, он не само што вређа мајку тог човека, ком се обраћа, већ, као што су говорили наши преци, он вређа Богородицу и нашу земљу – то су три увреде одједном. Дакле, онај који псује хтео не хтео чита паганске бајалице фалусног култа. Тај култ је везан за паганско поклоњење силама плодности и био је праћен различитим непристојностима. Он је био присутан код свих пагансих народа – у словенском паганству такође. Тај култ и сада практикују различити неопагани док скачу око фалусног стуба. Тако да псујући ми учествујемо у паганском призивању нечисте силе. Псујући ти се као хришћанин одричеш вере и служиш различитим нечистим пакленим бићима. То је веома страшна ствар. Веома је тешко човеку да се избави од навике да псује. То је страст, истрајна грешна зависност. Један војник је дао веома добар савет, а између војних лица је, нажалост, ова страст веома распрострањена. Овако је он говорио: „Током дана сам се трудио да приметим колико пута сам псовао, а када сам долазио увече у касарну, за сваку псовку сам правио 10 молитвених поклона. И када направиш 100 поклона следећи пут ти не дође да опсујеш“. Ето како је човек сам себе исправљао. Мени се чини да је врло ефикасно када неко сам примећује свој грех и после хоће сам себе да казни због њега. Наравно да је тешко приметити све те преступе; можда је потребна нека бележница, па да се тамо бележи колико пута човек није успео да се суздржи од псовања. Али савет ми изгледа као веома добар. Протојереј Алексије Умински: Грех сквернословља има двоструку злу особеност. Пре свега, то је прљаво скрнављење самог себе. Зато што је реч велика сама по себи. Јер ми знамо да је реч Бог. Бог јесте Реч. И «Речју Господњом небеса се створише, и духом уста Његових сва војска њихова» (Пс. 33: 6). Јер чак и сама реч „човек“ ("человек" на руском - прим. прев), коју понекад погрешно тумаче као спој речи „чело“ и „век“ – значи „онај који говори“. Човек значи „онај који говори“. И словени су од речи „слово“ (у руском језику значи „реч“ – прим. прев.). Реч је то што чини човека човеком, оно што разликује човека од животиње. Оно што чини човека образом и подобијем Божјим. И када човек почиње ту реч да унижава, да уништава, да пустоши, тада човек разара самога себе. Друго, реч има снагу. Ту снагу речи је сјајно опевао велики руски песник Николај Гумиљов у својој поеми "Реч" (1921). Реч може да ствара и реч може да руши. Божја реч је сазидавајућа. И људска реч може бити сазидавајућа. Реч светаца је сазидавајућа. Речи доброте и љубави су сазидавајуће. А псовке и сквернословље су рушилачке. Они носе у себи авет најстрашнијег рушења света. Бог ствара, а човек руши; Бог гради, а човек уништава. И зато сквернословље носи ова два смисла. А можда чак и више од тога. Али мени се чини да су ова два, о којима сам причао, најопаснија. Свештеник Александар Шумски: Нико то није боље објаснио од апостола Јакова: «Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла» (Јак. 3: 5–6). Стварно, боље не можеш да се објасни. Када се изговара ружна реч све се скрнави: и тело, и душа. Скрнаве се и људи, који су принуђени да то чују. Сам не псујеш, на пример, али се налазиш међу онима који псују – и кроз неко време се осећаш као да су те полили изметом из прскалице, – хоћеш да се истушраш. Зато што хтео не хтео ти свеједно упијаш те речи, мада их и не изговараш. По речима апостола, језик, запаљујући се од пакла, спаљује и цео наш живот. То запаљење, тај гној, духовни гној, који се скупља у рани, после се излива. То је страшна ствар. Сквернословље је антимолитва, то је жртва сотони у суштини. Једанпут сам рекао једном псовачу: „Ето ти можеш сатима да псујеш и не осећаш при томе никакве тешкоће да изговориш те речи. А покушај бар један минут да говориш: „Господи, помилуј!“ Две речи, само један минут!“ И он није могао. Он се наљутио и још ме је и опсовао после тога. Ето какав је то тужан експеримент био. Замоли човека да се помоли само пар минута уместо сквернословља, барем као опкладу. Неће моћи да изговори чаи и кратку Исусову молитву. Он ће се наљутити, а можда започети и тучу. Немогуће је псовати и молити се! Ђакон Владимир Василик: Сквернословље је страшно јер тако човек потпада под ђаволску обузетост. Изговарајући ружне и хулне речи он постаје инструмент и глас ђавола. Један филозоф је рекао да ми постајемо то што једемо и постајемо то што изговарамо. Зато су страшни и сквернословље и злословље. Зато што човек, говорећи гадне ствари, сам постаје сличан њима – простије, сам постаје гад. Разумем зашто људи псују. Они псују да се не би тукли, да не би разбијали једно другоме главу, али то је лош излаз. То се зове црна исповест, то је вентил, испољавање емоција, које у ствари нигде не одлазе, већ се још дубље таложе у човеку и трују га. На крају крајева под одређеним околностима они могу да испровоцирују човека на злочин. Једини начин да се сачувамо од гнева и псовања су исповест и молитва. Тим пре што Дух Божиј и Дух Свети нису ускладиви са сквернословљем као што није ускладива са димом пчела. И још један аспект: изговарајући псовке, ми понижавамо и вређамо своју мајку, и, друго, вређамо Богородицу. А познато је да Господ кажњава за то. Како су ишли руски ратници на Куликово бојно поље? Уз молитву, уз духовно појање. И на дан Рождества Пресвете Богородице, Божје Мати, Бог им је даровао победу. Зашто смо тако често губили битке у XIX и XX веку? Зато што смо у рат ишли уз псовке. Ето и добијамо заслужену казну за то. Због тога што не знамо да се чувамо од сквернословља. За савременог човека је као никада пре битна лична аскеза, уздржање. Као никада раније, при савременом изобиљу хране су битни постови. И зато, слава Богу, пројекат решења Свеправославног Сабора по питању поста, који је био сасвим недавно објављен, никако није посегнуо на његов темељ. Ако су људи који су се бавили тешким пословима обраде земље имали довољно снаге да посте, онда нас треба да буде срамота што не постимо. Јасно је зашто људи псују. Због прождрљивости и пијанства. Због пијанства, наравно, више. «Због чега је сагрешила сестра твоја, Содома, ако не стога што је јела хлеб свој до ситости и преситости?» – пита Језекиљ. Ово су јасни разлози за псовање: распуштеност, прождрљивост, пијанство, повређена сујета, велика количина негативних емоција, које дисциплинован и моралан човек уз Божју помоћ може и треба савлада. Извор: Православие.ру
  9. Нажалост, ниво културе разговорног језика је данас толико катастрофално низак да се људи не стиде да прибегавају „пејоративима“, како се зове псовање у лингвистици, ни политичари у јавним наступима, ни новинари, а шта тек рећи о „обичним смртницима“: многи говоре језиком псовки, успевајући скоро да се не служе другим речима. Све је то веома жалосно, посебно због тога што псовање није само проблем културе. У ствари то је у најмањој мери проблем културе. О томе зашто је сквернословље зло, чиме је оно опасно са духовне тачке гледишта, какве силе призива онај који псује, причају пастири Руске Православне Цркве, дајући и савете како да се уздржимо од сквернословља, како да се супротставимо искушењу да опсујемо. Игуман Нектарије (Морозов): Реч је универзални инструмент који нам је дат да комуницирамо са људима, али ми се и молимо Богу служећи се речима. Постоји, наравно, и таква молитва, како каже светитељ Теофан Затворник, када се ми не молимо речима, већ осећајем, неком мишљу, која се није обликовала у реч. Али се најчешће ми ипак обраћамо Богу речима. Када човек користи тај дар речи толико неразумно и немарно да дозвољава себи да изговара гневне речи, то је и нелогично, и неприродно, јер, како показује апостол Јаков не може: "из истог извора тећи слатко и горко" (ср.: Jак. 3: 11–12). Не може човек истим устима и да слави Бога, и да хули некога. Када човек псује он вређа не само своја уста, колико своје срце и после бива веома тешко истински се обратити Богу. Протојереј Сергије Правдољубов: Речи нису неутралне. Оне су повезане са светом који нас окружује. За разлику од животиња које су у древности називали немуштим, човек поседује највећи дар речи, разумности. Он може да слави језиком Бога, а може да изгрди некога или да га прокуне. Можемо да изговоримо једноставне речи: „Не знам овога Човека“, – и да се одрекнемо Њега. А можемо и да кажемо: „Ја сам веран Њему све до смрти!“ – и да постанемо мученици. Ружне речи које користе многи људи су заправо еуфемизми, то јест речи чији смисао није изражен до краја, то су само алузије, полуназиви. А отворено, неприкривено псовање је страшно и ужасно! Један затвореник Соловецког логора посебне намене (1920. године манастир је био затворен од стране совјетских власти и претворен у логор, а већина затвореника су чинили свештенство, бели официри и интелектуалци пр. – прим. прев.) је причао са зебњом како је чуо праве псовке великих мајстора ових погрдних речи од затвореника 1936. године. Он је причао да човек који је тако виртуозно псовао није студирао ни у богословији, ни у духовној школи, али је псовао истанчано и са готово недостижним, за простог човека, познавањем догматике и богословије да је постало јасно да је то пренос мисли и речи тих страшних сила који се непрестано боре против Бога. Понављање таквих речи је придруживање тој сили која управо тако перципира Бога. Разблаживање смисла и еуфемизми не уклањају саму суштину и снагу ових речи. Ето зашто треба чврсто и одговорно да пазимо да не употребљавамо такве речи да бисмо избегли подчињење, а касније и робовање ђаволским силама. Протојереј Максим Козлов: Грех сквернословља је, по мом мишљењу, страшан јер тако чинимо грех против једне од одлика подобија Божијег у нама. Ова одлика је, по речима преподобног Јована Дамаскина, способност говора. У складу са тим непријатељ људског рода највише жели да изопачи у човеку то кроз шта човек постаје подобан Богу. Да изопачи љубав, да изопачи чистоту, једноставност душе. Он стреми да изопачи дар речи, којим се разликујемо од свих других видљивих створења. И борба против псовања није борба против штетне навике. То је борба за то да останемо хришћани. Протојереј Олег Стењајев: У Светом Писму пише да се треба бојати празних речи, треба се плашити рђавих речи. Тако, у Посланици Ефешанима апостол Павле пише: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. И не жалостите Светог Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан избављења» (Еф. 4: 29–30). Човек треба веома пажљиво да се односи према својим речима, зато ја обично дајем овакав савет раздражљивим људима: ако вас обузима раздраженост трудите се да говорите спорије колико год можете. Како је написано у Посланици апостола Јакова: «Ако неко у речи не греши тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело» (ср.: Jак. 3: 2). Како је речено у Посланици апостола Јакова: када човек спорије говори лакше му је да контролише речи које употребљава. Он ће моћи да избегава празне и рђаве речи, клеветничке изјаве. Ми смо дужни да контролишемо своје речи колико је то могуће. Чак и када прекоравамо људе треба јасно да разумемо који је наш циљ. Да ли желимо да помогнемо човеку? Или желимо да га осрамотимо или чак и да га упропастимо? Нама је заповеђено да не треба да разобличавамо грешника, ако у истом тренутку немамо речи исправљења за тог човека. То је оно што увек треба да имамо на уму. Протојереј Александар Кузин: Сквернословље је последица обузимања срца нечистим страстима, «јер од сувишка срца уста говоре» (Мт. 12: 34). Дешава се да се начелно добар човек нађе у средини којом влада сквернословље – у војсци, на градилишту и сл. Треба се трудити и одолети искушењу. Ако си се поколебао и уступио искушењу, покај се. Ако се не предајеш, већ носиш свој крст и исповедаш Христа –Бог ти помогао. Протојереј Павле Гумеров: Псовање је велики грех. И не само псовање већ и свака груба, погрдна реч. Апостол Павле каже: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших» (Еф. 4: 29). Апсолутно је недопустљиво да свој говор упрља псовкама сваки савесни човек, а не само хришћанин. Али то није само тешки грех већ и кршење закона. Законик Руске Федерације о административним прекршајима сматра псовање на јавним местима за прекршај – „ситно хулиганство“ које се кажњава новчаном казном или административним затвором до 15 дана. Овај члан се веома ретко примењује, али ако се нађу сведоци или наиђу на ревносног полицајца човеку могу да напишу новчану казну или да га пошаљу у затвор на 15 дана. А ако је псовка упућена конкретном лицу то је већ увреда – није административни прекршај, већ кривично дело. Члан 130. Кривичног Законика предвиђа казну за увреду уз коришћење псовки. Као што видимо то је веома озбиљно. Не сме се лакомислено односити према погрдним речима. То увек представља повреду осећања другог човека, а када неко хоће да увреди другог, он вређа нешто што је за њега свето. А две најсветије ствари за сваког од нас су вера и мајка. Вређање вере се код нас сада кажњава по закону. Али ти озбиљно понижаваш човека и вређањем његове мајке. Зашто је свквернословље за хришћанина озбиљан грех? Зато што је корен псовања, како, например, пише епископ Варнава (Бељајев), у паганском фалусном култу. Овај култ поклоњења разноразним гадостима је био присутан код многих паганских народа. Тако да ако човек изговара ове речи чак без намере да некога увреди, само да би нешто рекао, он не само што вређа мајку тог човека, ком се обраћа, већ, као што су говорили наши преци, он вређа Богородицу и нашу земљу – то су три увреде одједном. Дакле, онај који псује хтео не хтео чита паганске бајалице фалусног култа. Тај култ је везан за паганско поклоњење силама плодности и био је праћен различитим непристојностима. Он је био присутан код свих пагансих народа – у словенском паганству такође. Тај култ и сада практикују различити неопагани док скачу око фалусног стуба. Тако да псујући ми учествујемо у паганском призивању нечисте силе. Псујући ти се као хришћанин одричеш вере и служиш различитим нечистим пакленим бићима. То је веома страшна ствар. Веома је тешко човеку да се избави од навике да псује. То је страст, истрајна грешна зависност. Један војник је дао веома добар савет, а између војних лица је, нажалост, ова страст веома распрострањена. Овако је он говорио: „Током дана сам се трудио да приметим колико пута сам псовао, а када сам долазио увече у касарну, за сваку псовку сам правио 10 молитвених поклона. И када направиш 100 поклона следећи пут ти не дође да опсујеш“. Ето како је човек сам себе исправљао. Мени се чини да је врло ефикасно када неко сам примећује свој грех и после хоће сам себе да казни због њега. Наравно да је тешко приметити све те преступе; можда је потребна нека бележница, па да се тамо бележи колико пута човек није успео да се суздржи од псовања. Али савет ми изгледа као веома добар. Протојереј Алексије Умински: Грех сквернословља има двоструку злу особеност. Пре свега, то је прљаво скрнављење самог себе. Зато што је реч велика сама по себи. Јер ми знамо да је реч Бог. Бог јесте Реч. И «Речју Господњом небеса се створише, и духом уста Његових сва војска њихова» (Пс. 33: 6). Јер чак и сама реч „човек“ ("человек" на руском - прим. прев), коју понекад погрешно тумаче као спој речи „чело“ и „век“ – значи „онај који говори“. Човек значи „онај који говори“. И словени су од речи „слово“ (у руском језику значи „реч“ – прим. прев.). Реч је то што чини човека човеком, оно што разликује човека од животиње. Оно што чини човека образом и подобијем Божјим. И када човек почиње ту реч да унижава, да уништава, да пустоши, тада човек разара самога себе. Друго, реч има снагу. Ту снагу речи је сјајно опевао велики руски песник Николај Гумиљов у својој поеми "Реч" (1921). Реч може да ствара и реч може да руши. Божја реч је сазидавајућа. И људска реч може бити сазидавајућа. Реч светаца је сазидавајућа. Речи доброте и љубави су сазидавајуће. А псовке и сквернословље су рушилачке. Они носе у себи авет најстрашнијег рушења света. Бог ствара, а човек руши; Бог гради, а човек уништава. И зато сквернословље носи ова два смисла. А можда чак и више од тога. Али мени се чини да су ова два, о којима сам причао, најопаснија. Свештеник Александар Шумски: Нико то није боље објаснио од апостола Јакова: «Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла» (Јак. 3: 5–6). Стварно, боље не можеш да се објасни. Када се изговара ружна реч све се скрнави: и тело, и душа. Скрнаве се и људи, који су принуђени да то чују. Сам не псујеш, на пример, али се налазиш међу онима који псују – и кроз неко време се осећаш као да су те полили изметом из прскалице, – хоћеш да се истушраш. Зато што хтео не хтео ти свеједно упијаш те речи, мада их и не изговараш. По речима апостола, језик, запаљујући се од пакла, спаљује и цео наш живот. То запаљење, тај гној, духовни гној, који се скупља у рани, после се излива. То је страшна ствар. Сквернословље је антимолитва, то је жртва сотони у суштини. Једанпут сам рекао једном псовачу: „Ето ти можеш сатима да псујеш и не осећаш при томе никакве тешкоће да изговориш те речи. А покушај бар један минут да говориш: „Господи, помилуј!“ Две речи, само један минут!“ И он није могао. Он се наљутио и још ме је и опсовао после тога. Ето какав је то тужан експеримент био. Замоли човека да се помоли само пар минута уместо сквернословља, барем као опкладу. Неће моћи да изговори чаи и кратку Исусову молитву. Он ће се наљутити, а можда започети и тучу. Немогуће је псовати и молити се! Ђакон Владимир Василик: Сквернословље је страшно јер тако човек потпада под ђаволску обузетост. Изговарајући ружне и хулне речи он постаје инструмент и глас ђавола. Један филозоф је рекао да ми постајемо то што једемо и постајемо то што изговарамо. Зато су страшни и сквернословље и злословље. Зато што човек, говорећи гадне ствари, сам постаје сличан њима – простије, сам постаје гад. Разумем зашто људи псују. Они псују да се не би тукли, да не би разбијали једно другоме главу, али то је лош излаз. То се зове црна исповест, то је вентил, испољавање емоција, које у ствари нигде не одлазе, већ се још дубље таложе у човеку и трују га. На крају крајева под одређеним околностима они могу да испровоцирују човека на злочин. Једини начин да се сачувамо од гнева и псовања су исповест и молитва. Тим пре што Дух Божиј и Дух Свети нису ускладиви са сквернословљем као што није ускладива са димом пчела. И још један аспект: изговарајући псовке, ми понижавамо и вређамо своју мајку, и, друго, вређамо Богородицу. А познато је да Господ кажњава за то. Како су ишли руски ратници на Куликово бојно поље? Уз молитву, уз духовно појање. И на дан Рождества Пресвете Богородице, Божје Мати, Бог им је даровао победу. Зашто смо тако често губили битке у XIX и XX веку? Зато што смо у рат ишли уз псовке. Ето и добијамо заслужену казну за то. Због тога што не знамо да се чувамо од сквернословља. За савременог човека је као никада пре битна лична аскеза, уздржање. Као никада раније, при савременом изобиљу хране су битни постови. И зато, слава Богу, пројекат решења Свеправославног Сабора по питању поста, који је био сасвим недавно објављен, никако није посегнуо на његов темељ. Ако су људи који су се бавили тешким пословима обраде земље имали довољно снаге да посте, онда нас треба да буде срамота што не постимо. Јасно је зашто људи псују. Због прождрљивости и пијанства. Због пијанства, наравно, више. «Због чега је сагрешила сестра твоја, Содома, ако не стога што је јела хлеб свој до ситости и преситости?» – пита Језекиљ. Ово су јасни разлози за псовање: распуштеност, прождрљивост, пијанство, повређена сујета, велика количина негативних емоција, које дисциплинован и моралан човек уз Божју помоћ може и треба савлада. Извор: Православие.ру View full Странице
  10. Неуобичајена литература за час веронауке. Четвртаци једне београдске школе о животу, моралу и човечности уче на примерима из "Малог принца". Припремила Драгана Биберовић Деца воле веронауку, нека због песмица и прича а нека због вероучитеља. Упркос томе што се опстанак предмета годинама доводи у питање, интересовање деце и њихов однос према према верској настави се, према речима вероучитеља, не мења. "Деца овај предмет воле. Она осећају оно што је одраслима често невидљиво, а то је да веруочитељ својом љубављу и искуством чини да деца добијају непроцењив дар који не могу да добију на другом месту. Верујем да има суштинску улогу у стварању здравих личности које ће имати могућност да убууће створе један бољи свет него што је сада", каже вероучитељ Дарко Николић. О резултатима предмета нема података јер до сада није урађена озбиљна анализа ефеката наставе. Због тога је неозбиљно говорити о великим резовима, став је Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. "То није био став владе у том тренутку о чему је министар говорио да треба периспитати и смањити број часова или укинути веронауку", каже Милета Радојевић из Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Актуелно министарство је другачијег става. "Верска настава се налази на листи обавезних изборних предмета и немамо намеру да је укидамо. Наиме, реформа започиње са необавезним изборним предметима, што смо већ и најавили", каже Весна Недељковић из Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Верска настава уведена је у школе у Србији 2001. године после више од пола века од њеног укидања. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2583158/veliko-interesovanje-ucenika-za-veronauku.html
  11. Пре тачно годину дана, бивши министар просвете довео је у питање два изборна предмета, грађанско васпитање и верску наставу, међутим, нису скинути са распореда часова. Веронаука се учи по новом програму, али је опредељење ученика остало непромењено. У Београду је похађа 54 одсто ђака, док је у унутрашњости тај проценат још већи. Неуобичајена литература за час веронауке. Четвртаци једне београдске школе о животу, моралу и човечности уче на примерима из "Малог принца". Припремила Драгана Биберовић Деца воле веронауку, нека због песмица и прича а нека због вероучитеља. Упркос томе што се опстанак предмета годинама доводи у питање, интересовање деце и њихов однос према према верској настави се, према речима вероучитеља, не мења. "Деца овај предмет воле. Она осећају оно што је одраслима често невидљиво, а то је да веруочитељ својом љубављу и искуством чини да деца добијају непроцењив дар који не могу да добију на другом месту. Верујем да има суштинску улогу у стварању здравих личности које ће имати могућност да убууће створе један бољи свет него што је сада", каже вероучитељ Дарко Николић. О резултатима предмета нема података јер до сада није урађена озбиљна анализа ефеката наставе. Због тога је неозбиљно говорити о великим резовима, став је Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. "То није био став владе у том тренутку о чему је министар говорио да треба периспитати и смањити број часова или укинути веронауку", каже Милета Радојевић из Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Актуелно министарство је другачијег става. "Верска настава се налази на листи обавезних изборних предмета и немамо намеру да је укидамо. Наиме, реформа започиње са необавезним изборним предметима, што смо већ и најавили", каже Весна Недељковић из Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Верска настава уведена је у школе у Србији 2001. године после више од пола века од њеног укидања. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2583158/veliko-interesovanje-ucenika-za-veronauku.html View full Странице
×
×
  • Create New...