Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'великом'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 41 results

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је 14. новембра 2019. године на свечаности у Патријаршији српској у Београду орден Светог Саве г. Миланчету Милићевићу, привреднику из Београда и великом добротвору Српске Православне Цркве и народа. У светлости празника Светих бесребреника Козме и Дамјана, који су послушали Христову заповест: на дар примистe, на дар и дајите (Мт. 10, 8), а чији пример својим животом и делом сведочи г. Миланче Милићевић и његова благочестива породица из Београда, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је донео одлуку да одликује тог великог добротвора Цркве и доброчинитеља српског рода орденом Светог Саве другог степена. Уручујући високо црквено одликовање, Његова Светост Патријарх је истакао да је Свети Архијерејски Синод препознао дела и доброчинства г. Миланчета Милићевића, привредника и узорног православног хришћанина из Београда. -Ви сте показали велику веру и љубав према Цркви и нашем народу. Изашли сте у сусрет потребама Српске Цркве, несебично сте помагали најмлађе и нејаке. Наш народ каже: рука која даје не остаје празна. Молимо се Господу да помогне да се та изрека потврди и у Вашем животу, како бисте наставили да дајете као и до сада, не само Вашој породици и ближњима, већ свом српском народу. Добра дела која чинимо другима пратиће нас и у овом и у оном животу, та дела су велика и пред људима и пред Богом, поручио је Његова Светост Патријарх. У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве другог степена, додељује г. Миланчету Милићевићу за његову делатну љубав према Мајци Цркви нарочито показану бригом према ближњима и несебичним помагањем изградње и обнове храмова и манастира у многим епархијама Српске Православне Цркве. Захваљујући Његовој Светости Патријарху и члановима Светог Синода на високом црквеном признању, а својој породици, пријатељима и пословним сарадницима на подршци, г. Милићевић је заблагодарио Господу на обиљу благослова којим је наградио њега и његову породицу. -Ово признање је само кап у мору доброга што сам примио од Господа. Живети у окриљу Цркве и радити на добробит свог народа - томе су ме научили моји родитељи, а тај завет преносимо, моја супруга Александра и ја, и нашој деци: Магдалени, Маријани и Богдану. Користим прилику да Вас обавестим да смо прикупили средства за два најсавременија медицинска апарата неопходна Гинеколошко-акушерској клиници, речи су г. Милићевића на које нико од присутних није остао равнодушан. Свечаности у Патријаршији српској, поред породице, пријатеља и пословних сарадника г. Милићевића, присуствовали су и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић; протојереј-ставрофор Милорад Нишкић, на чији предлог је Свети Синод и одликовао г. Милићевића; шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић; управник Патријаршијског двора г. Владимир Јелић; као и представници Информативне службе Српске Православне Цркве и Црквене телевизије Храм. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. О свештенослужитељима наше Епархије који су пострадали у Првом светском рату и о онима који су својим деловањем, упркос тешком положају свештеника у то време, успели да допринесу ослобађању Ниша у Великом рату, говори нам ђакон Далибор Мидић, катихета и архивар Епархије нишке. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас
  3. Душан Илић: Светодмитарска лента BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. • Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! Душан Илић (Фото: Лична архива) Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту. Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету. Георгијевска лента или трака светог Ђорђа Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје. Извор: drina.info Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци. Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић) Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! Душан Илић, Институт за европске студије
  4. Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик. Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама. Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић) Извор: Манастир Михољска Превлака View full Странице
  5. Ове године навршава се пуних осам векова од догађаја који се 1219. године десио у Никеји. Тада је хиландарски монах Сава од Васељенског Патријарха Манојла Првог Сарантена добио аутокефалност за Српску Цркву. Први архиепископ је постао светитељ Сава. У овом броју нашег часописа пред читаоце доносимо извод из књиге Живот Светог Саве, где Свети Владика Николај догађај добијања аутокефалности описује напомињући да се Свети Сава извињавао и молио да некога другог изаберу за архиепископа, наглашавајући своју недостојност за тако узвишен чин. По жељи Патријарха, Цара, али и свих монаха из пратње Светог Саве, ипак је изабран саглашавајући се са вољом Божијом. Уследила је велика посвећеност око организације нове архиепископије на просторима српских земаља. Ту је и текст Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина, који представља уводник у импресивну монографију ”Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве”, чији су коаутори Гордана Гаврић и др Драгољуб Даниловић. Текстови Епископа др Јована (Пурића), ђакона Александра Пејовића, дипл. историчара Александра Пауновића расветљавају важне аспекте лика и дела првог српског Архиепископа. Ђакон Стефан Милошевски је са енглеског језика превео текст Џима Фореста, под насловом “Сећање на митрополита Антонија Блума“, где нас упознаје са занимљивим детељама из живота овог угледног црквеног великодостојника и богослова. Ђакон Саво Величковић је написао текст “Света Тајна Исповести и њен однос према Светој Литургији“, где ову веома важну тему анализира са богословског становишта уз критичке осврте на поједине моменте савремене праксе. Протонамесник Александар Р. Јевтић у тексту “Замена теза – О две секуларизације“ износи одређене моменте из црквеног живота и практиковања обичаја, које сагледава у ширем контексту изазовне друштвене теме о секуларизацији. Протонамесник Дејан Марковић на “Страници православног хумора“ доноси нове хумористичне приче. У рубрици Лирски благовесник, др Драган Хамовић нам кроз текст “Припадати земљи; О поезији Владимира Јагличића“, представља овогодишњег добитника награде Жичка хрисовуља. Песме Лазара Хамовића сведоче о сусрету даровитог дечака са лепотом и узвишеношћу Православља, што свој израз проналази у стиховима који сведоче да песници и даље расту међу нама. У рубрици Прикази налази се текст Радмиле Мишев, посвећен књизи за децу “Мала прича о великој Жичи“, аутора Милоја Радовића. Књига је изашла са благословом Епископа жичког Г. др Јустина, а илустрације је радио даровити краљевачки сликар Бојан Миљковић. Књига древну Жичу приближава срцима најмлађих, али је поучна и онима који нису заборавили да буду деца. Ђорђе Чоловић нам доноси приказ књиге “Приче из Великог рата“, посвећене сећањима чачанских свештеника који су били сведоци ратних дешавања у току Великог рата, рата који је требало да оконча све ратове. Велики труд и жеља вероучитеља Милоша Живановића да од потпуног заборава спаси ове вредне и непроцењиве приче о страдању нашег човека, народа, и цркве овековечена је у овој вредној књизи. Рубрика Веронаука доноси текст Драгане Ђурић и Ане Црепуљаревић под насловом “Жички светионик знања – О.Ш. Живан Маричић у Жичи“. Историја Манастира Жиче и школе у насељу Жича приказују испреплетаност наше просвете и духовности. Марко Јоргић у тексту под насловом “Вероучитељи у улози филмског редитеља и глумца“, извештава о догађају у Основној школи ,,Вук Kараџић” у Kраљеву, где је покренут едукативни серијал епизода на тему паметног и безбедног коришћења мобилних телефона, тј. о њиховој употреби и злоупотреби са којом се сусрећу младе генерације. Циљ овог серијала је едукација младих, подизање свести о функционисању савремене технологије у свакодневном животу, њеним добробитима, као и злоупотребама истих. У овом серијалу поред ученика седмог разреда улоге су имали и наставници, и то наставник верске наставе Михајло Живковић, наставник српског језика Јасмина Стоисављевић и Марија Радосављевић, наставник ликовне културе. „Фокус генерација“ ушла је у финале КРЕФ такмичења у борби за ,,Просветни оскар“, које се одржава од 4. до 6. октобра. Протођакон Александар М. Грујовић нас упознаје са богослужбеним активностима Епископа жичког Г. др Јустина у претходном периоду. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа Извор: Епархија жичка
  6. Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик. Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама. Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић) Извор: Манастир Михољска Превлака
  7. На московском Богословском факултету за постдипломске студије Светог Кирила и Методија од 11. до 13. априла 2019. одржава се VI међународна патристичка конференција „Свети Василије Велики у богословској традицији Истока и Запада“. У форуму учествује више од 20 иностраних и руских научника, патролога, богослова и историчара Цркве, специјализованих за проучавање богословског наслеђа Светог Василија Великог. Ову научну конференицију отвориће митрополит волоколамски Иларион, ректор овог Факултета. У оквиру конференције организоваће се следеће тематске секције: Свети Василије и његово богословско наслеђе, Свети Василије Велики: историјско-културни и књижевни контекст, Тринитарно богословље Св. Василија Великог, Егзегетска питања Светог Василија Великог, Морално-аксетско учење Св. Василија Великог у историјском контексту, Литургичко наслеђе Светог Василија Великог, Богословље Светог Василија Великог и потоња хришћанска традиција, Богословље Василија Великог и источна хришћанска традиција. Извор: Српска Православна Црква
  8. Руски документаристи су почели снимање филма о истакнутом хирургу, Светитељу, архиепископу Симферопољском и Кримском Луци (Војно-Јасенецком) у вези са растом интересовања у друштву према личности тог човека, - саопштила је РИА Новости аутор будућег филма Татјана Сорокина. Успомена на Светитела Луку се светкује 11. јуна. Прикупљамо данас и најситније информације, јер је прошло више године откако је преминуо Светитељ, те људи, који су га познавали, већ су поодмаклих година. Прикупљамо сведочанства оних људи, који су или радили заједно с њим, или су се можда лечили код њега, - рекла је Сорокина. Према речима аутора филма, за њу Светитељ-хирург Лука није само „човек који је проповедао, већ који је много преживео захваљујући својој вери. Није клонуо, те је многе спасио – у правом и преносном смислу, те и даље спасава, већ после своје смрти“. Медицински радови Војно-Јасенецког за многе лекаре-хирурге и даље су приручне књиге, додала је наша саговорница. Ради примера је Сорокина навела случај 90-годишњег ветерана из Тамбова, тешко рањеног у време Великог Отаџбинског рата, коме је Светитељ Лука сачувао живот, извршивши невероватно сложену операцију. Тај је човек жив захваљујући Војно-Јасенецком. Њему је одломак тенковске гранате згњечило прса, те се сматрало да не може да буде спашен. Утоварили су га у воз и однели у Тамбов. Тамо му је Војно-Јасенецки направио метална ребра, поправио грудни крш помоћу неких магнета. Иначе, с тим металним ребрима он живи и данас. Он је оженио болничарку, која је помагала Светитељ у-хирургу, - испричала је Сорокина. Она је изразила наду да ће у Москву и друге градове Русије донети из Свето-Тројицке саборне цркве у Симферопољу мошти овог свеца да би свет могао да им се поклони и целива их. Том догађају би могла да буде уприличена и премијера филма на Првом каналу ТВ. Раније је исти колектив аутора из ТВ компаније „Око“ створио филмове „Свеци 20. века“, „Поклони мудраца“, „Пут у Русију“, Храм Гроба Господња“. Архиепископ Лука (Војно-Јасенецки, 1877-1961) – хирург и духовни писац, од маја 1946. године је био архиепископ Симферопољски и Кримски, носилац Сталинове награде за медицину. Он је био неколико пута ухапшен. Током свог живота је он посетио многе градове Русије и Украјине. Канонизован је међу новомученицима и исповедницима Русије 2000. године. http://serbian.ruvr.ru/
  9. Овогодишњи васкршњи циклус је отворио ђакон Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду, предавањем на тему: „Теолошка дубина молитвене поезије у Великом канону светог Андреја Кристског". У свом предавању ђакон Бранислав је говорио о богослужењу Православне Цркве уопште, уз посебан осврт на богослужења током Васкршњег поста. Он је казао да се „Црква, као Божански домострој спасења приказује управо кроз богослужење и она човјека води кроз богослужење“. Посебну пажњу је обратио на богослужења првих дана поста када се пева велики покајни канон светог Андреја Критског. Ђакон Бранислав је приказао богословску дубину овог химнографског дјела светог Андреја излажући слушаоцима главне теме којих се дотиче свети Андреј Критски у Канону. То су теме Адамовог гријеха и изгнања из Раја, спознаја зависности од Творца и спознаја својих гријехова, позив на подражавање личности из историје спасења (праоци, пророци, патријарси) и Христова искупитељска жртва. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  10. Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије говори у емисији „Реч духовника“, на Радио-телевизији Србије, о посту, његовом смислу и значају. Митрополит говорио о томе да пост није само телесна, него је и духовна категорија, о томе да је пост је установљен још у рају, али и о његовој важности за данашњег човека. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  11. На празник Светог Макарија Великог, 1. фебруара 2019. године игуман манастира Савина јеромонах Макарије прославиће свој имендан. Ово је био повод да о светитељском лику Светог Макрија Египатског, великог подвижника и зачетника монаштва у Египту разговарамо са оцем Макаријем. Отац Макарије је говорио и о утицају који је на монаштво оставио Свети Макарије као и на његов лични монашки пут. Колико је корисно читати житија Светих? –објашњава нам отац Макарије. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  12. Поводом празника Светог Василија Великог у нашем студију говорили смо са ђаконом наше митрополије Александром Лекићем. Звучни запис беседе
  13. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, служио је данас Свету архијерејску Литургију за упокојење душа трагично настрадалих у тешкој саобраћајној несрећи на пружном прелазу у Доњем Међурову. Света служба је почела у 8 часова у цркви Светог Пророка Илије у Чокоту, уз саслужење игумана Дионисија (Шленова), професора Богословског факултета у Москви, протојереја-ставрофора Ранђела Денића, протојереја Миодрага Павловића, Дејана Глишовића, Владице Савића, јереја Жарка Милетића, пароха чокотског, јерођакона Нектарија (Ђурића) и ђакона Ђорђа Филиповића. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светој служби су присуствовале породице и родбина трагично преминулих, градоначелник Ниша господин Дарко Булатовић са својим сарадницима, директор Центра за социјални рад у Нишу, бројни мештани околних насеља, као и пријатељи и школски другови двоје најмлађе упокојених, тако да је и читава порта цркве била препуна окупљеног народа који је молитвено саучествовао у болу породица преминулих. У краткој беседи Преосвећени Владика је рекао како у оваквим тренуцима неописивог бола не постоје било какве речи утехе, већ да једино Бог може да човеку пружи праву утеху, а да је на људима да се моле за душе пострадалих. Одмах после заамвоне молитве служен је парастос пострадалим: Алекси Димитријевићу (15), Маријани Коцић (17), Наташи Јанковић, Данијели Станковић и Богомиру Лазићу. Његово Преосвештенство је у пратњи градоначелника Ниша и парохијског свештеника потом обишао сваку од породица трагично пострадалих како би им лично изразили саучешће у њиховом болу и упутили речи утехе. Извор: Епархија нишка
  14. Свештеник Православне цркве у Америци, протопрезвитер доктор Александар Шмеман (Талин, 13. септембар 1921. - Њујорк, 13. децембар 1983.) убраја се у ред чувене плејаде православних руских мислилаца у које убрајамо и Георгија Флоровског, Николаја Афанасјева, Кипријана Керна, Јована Мајендорфа и друге. Гост у студију радија Глас Православне Епархије нишке био је свештеник и професор Богословије Бобан Стојковић. Звучни запис емисије Извор: Радио Глас
  15. У недељу, 25. новембра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, Др Предраг Вајагић одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ЕПИСКОП МИТРОФАН (ШЕВИЋ) И ЕПАРХИЈА БАЧКА У ВЕЛИКОМ РАТУ.
  16. -НИКАД више 1916! Никад више окупација! Славимо ослободилачку 1918!- Ове речи митрополита црногорско-приморског Амфилохија одговор су онима у Црној Гори који покушавају да минимизирају или избришу памћење од пре једног века и ослобођења државе подно Ловћена у Првом светском рату, што је касније довело до уједињења са Србијом. Високопреосвећени владика, у разговору за „Новости“, каже да жали што ови догађаји уместо да спајају – деле Црногорце. Рачуна да ће, ипак, разум победити и они који су у заблуди схватити да је 1918. година слободе коју треба славити. – Чудна се хајка води око Боке которске и њеног ослобођења у којем су учествовали не само србијанска војска него пре свега добровољци који су били на Солунском фронту. Око хиљаду њих је било управо из Боке. Мој предак Јован Радовић био је на челу Топличког устанка, и он је као војвода и комита, са Милинком Влаховићем, ратовао против окупатора и ослободио град Никшић. Е, то су људи које данашња власт проглашава окупаторима. * „Други табор“ упорно истиче да је 1918. Црна Гора „нестала“ са лица земље. – Понављам, они су у заблуди. Те 1916. десила се издаја краља Николе, због чега је он после изгубио власт у Црној Гори. И сукоб 1918/19. није био као овај што се данас води у Црној Гори, на националној, језичкој основи, већ искључиво династички, између људи који су се заклели на верност краљу Николи. Међу њима је био и Крсто Зрнов Поповић, који је предводио побуну на Цетињу, уз подршку групе Италијана, којима није било стало до независне Црне Горе и краљевине, него да Далмацију и Боку которску присаједине Италији. * Сматрате ли да је, ипак, краљ Никола уградио себе у ослобођење Црне Горе и уједињење са Србијом? – Свакако, и то нарочито преко ослобођења Косова и Метохије, Скадра, са србијанском војском. И све што је написао, почев од химне „Онамо, намо“, то сведочи какав је његов однос био према Михаилу Обреновићу. Морам рећи да је владика Раде политичару и дипломати Матији Бану рекао 1847, када је овај из Дубровника полазио за Београд, да каже Александру Карађорђевићу да треба да иде у Призрен за краља, а владика у Пећ за патријарха. У том духу се одвијала сва историја Црне Горе. Краљ Никола је поставио Гаврила Дожића за првог митрополита после укидања Пећке патријаршије 1766. године. * Да ли је краљ Никола био против обнове Пећке патријаршије 1919. године? – Не, него се противио што седиште српског патријарха није било у Пећи, већ у Сремским Карловцима. Камо среће да се то остварило и дај Боже да се то деси. То је седиште патријархово било вековима. Сада би опет требало да патријарх буде више у Пећкој патријаршији. * Део црногорске елите сматра да српска војска није ослободила Црну Гору, него ју је окупирала. – То је сулудо помислити. Како, када је Србија била земља мученица, која је у то време сваког трећег свог војника изгубила на ратишту. Није она сама ослободила Црну Гору, већ су у том чину учествовали и Енглези, Италијани, Американци, Французи, и сви заједно дали огроман допринос. * Црногорски покрет од Србије тражи да плати одштету Црној Гори због Великог рата и „анексије“? – Тај исти захтев треба да упуте Америци, Енглеској, Француској, Италији, јер су њихови војници такође учествовали у ослобођењу Црне Горе и Балкана. Видите, краљ Александар Карађорђевић, унук краља Николе, идеју свога деде о границама Црне Горе заокружио је у оквирима Зетске бановине. Њој је 1939. припадао Дубровник, као и Херцеговина. Од Стона до Призрена је била Зетска бановина. А то сви заборављају. СПИСКОВИ * ЗВАНИЧНА Црна Гора забранила је улазак српским интелектуалцима, међу њима и академику Матији Бећковићу. – И то је део хајке која ће, надам се, престати. Нико Његоша није толико афирмисао као Матија Бећковић, и сада му не дају да уђе у Црну Гору!? Али ево, нема места у школама ни за Десанку Максимовић, Јована Дучића, Змаја… Уместо њих увели су неке за које никада нисам чуо, уз поштовање њиховој припадности. Шта ћемо, дошао је такав тренутак. Види се шта је све испливало на површину. РУМИЈА ЋЕ ОПСТАТИ * ДА ли ће црква Свете Тројице на Румији одолети нападима? – То је црква која грли исток и запад, север и југ и доноси благослов свима који ту живе, без обзира на то како се они осећају и којој вери и народу припадају. Згазити ту љубав могу само људи који су без Бога и без душе. Ја се у Бога надам да то неће урадити ова црногорска власт и да то неће учинити ни наша браћа Албанци око Остроса, који су били чувари те светиње и носиоци крста чак и када су примили ислам. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Делегације локалне самоуправе, Министарства одбране, Историјског архива и Музеја Крајине, неготинског СУБНОР-а, организација Резервних воних старешина и Цивилних ратних војних инвалида положиле су цвеће и венце на Споменик ослободиоцима . У галерији Дома културе „Стеван Мокрањац“ у организацији Музеја Крајине, Историјског архива и СУБНОР Неготин отворена је Изложба под називом „Стогодишњица ослобођења Неготина у Великом рату“. Изложба се састоји од фотографија и докумената који описују почетак, ток и завршетак Првог светског рата, са посебним акцентом на XIII пешадијски пук "Хајдук Вељко" и на догађаје везане за ослобођење нашег града. На свечаној академији посвећеној 21. октобру, Дану ослобођења Неготина у Првом светском рату, одржаној у сали Дома културе, након извођења химне „Боже правде“ честитајући празник Владимир Величковић, председник Општине Неготин поручио је да велику захвалност дугујемо нашим прецима који су живот дали да бисмо ми живели слободно. „Наша обавеза је да чувамо успомену на наше ослободиоце и да будемо достојни њихове успомене. Слава им и хвала! Ако је историја учитељица живота морамо извући поуке из вишевековног страдања нашег народа. Морамо бити мудри и победе низати и на другачијем терену. Вођени чашћу и храброшћу наших предака које су саставни део нашег бића, у 21- ом веку, окренути будућности, не смемо дозволити да будемо обезхрабрени јер то није у нашем генетском коду. Уздигнуте главе наставићемо да нижемо победе достојанствено, на свим пољима, као земља паметних људи, врхунских стручњака и спортиста, спремна за договор и нова достигнућа. Вредности - самопоштовање, слободарски дух, заједништво и рад, наше су водиље.“ На важне историјске тренутке и страдања које је доживео наш народ у Великом рату подсетио је Ненад Војиновић, директор Историјског архива Неготин преневши утиске које је у свом дневнику забележио мајор у санитету француске војске др Мије приликом уласка у Неготин. „ Упутили смо се ка Неготину, један немачки авион лети изнад нас и ми смо приморани да се склонимо у храстову шуму . Поново крећемо на пут који се спушта многим кривинама поред пољопривредне, виноградарске школе. Читави су брежуљци засађени лозом. На њима се ту и тамо налазе бетонски подруми, „пивнице“, у којима се чувају бачве чувеног неготинског вина. Само је главни штаб свечано ушао у варош. Ми смо ишли на запад да прегледамо касарне и тек после тога смо имали право да идемо у тај пријатан град. У центру нашег града, на споменику јунацима из првог светског рата, са једне од четири стране стоји фигура генерала Жуиња Гамбете, у профилу. Испод ње је исписано: ̎ Првом веснику слободе. Захвални Неготинци ̎. А, велики и светски признати научник из Лозане, проф. др Роналд Арчибалд Рајс, кога су Срби назвали својим „највећим пријатељем из најтежих дана“, који је толико заволео Србе и пратио их на овом тешком ратном путу – путу Првог светског рата, и ценио их као ретко поштен и слободољубив народ, па је и завештао своје срце, да се после његове смрти пренесе на врх Кајмакчалана и тамо у крипти, међу земним остацима српских ратника за слободу, заувек почива, остављајући нам поруку коју Срби никада не би смели да забораве: „Чувајте се Срби“. И управо данашњи дан 21. октобар, дан када је ослобођен наш град у Великом рату, треба чувати од заборава и сталним подсећањем и обележавањем убрајати међу најславније и најзначајније странице наше историје“ истакао је Војиновић. У музичко сценском делу програма наступили су рецитатори Неготинске Гимназије, етно група „Мариника“, вокална група „Ајдуци“ и квартет „Мокрањац“ и инструменталисти Давид Сурдановић, Никола Болановић, Лука Николић и Хор СМШ Уметничке школе „Стеван Мокрањац“. Извор: Неготин.рс
  18. Општина Неготин је у недељу 21. октобра парастосом, полагањем цвећа на Споменик ослободиоцима, изложбом у галерији Дома културе и свечаном академијом обележила велики јубилеј- сто година од ослобођења Неготина у Првом светском рату. Његово преосвештенство, епископ тимочки Господин Иларион уз саслужење свештеника Архијерејског намесништва неготинског и Војске Србије, служио је парастос страдалима од 1914-1918.године у централном градском парку. Делегације локалне самоуправе, Министарства одбране, Историјског архива и Музеја Крајине, неготинског СУБНОР-а, организација Резервних воних старешина и Цивилних ратних војних инвалида положиле су цвеће и венце на Споменик ослободиоцима . У галерији Дома културе „Стеван Мокрањац“ у организацији Музеја Крајине, Историјског архива и СУБНОР Неготин отворена је Изложба под називом „Стогодишњица ослобођења Неготина у Великом рату“. Изложба се састоји од фотографија и докумената који описују почетак, ток и завршетак Првог светског рата, са посебним акцентом на XIII пешадијски пук "Хајдук Вељко" и на догађаје везане за ослобођење нашег града. На свечаној академији посвећеној 21. октобру, Дану ослобођења Неготина у Првом светском рату, одржаној у сали Дома културе, након извођења химне „Боже правде“ честитајући празник Владимир Величковић, председник Општине Неготин поручио је да велику захвалност дугујемо нашим прецима који су живот дали да бисмо ми живели слободно. „Наша обавеза је да чувамо успомену на наше ослободиоце и да будемо достојни њихове успомене. Слава им и хвала! Ако је историја учитељица живота морамо извући поуке из вишевековног страдања нашег народа. Морамо бити мудри и победе низати и на другачијем терену. Вођени чашћу и храброшћу наших предака које су саставни део нашег бића, у 21- ом веку, окренути будућности, не смемо дозволити да будемо обезхрабрени јер то није у нашем генетском коду. Уздигнуте главе наставићемо да нижемо победе достојанствено, на свим пољима, као земља паметних људи, врхунских стручњака и спортиста, спремна за договор и нова достигнућа. Вредности - самопоштовање, слободарски дух, заједништво и рад, наше су водиље.“ На важне историјске тренутке и страдања које је доживео наш народ у Великом рату подсетио је Ненад Војиновић, директор Историјског архива Неготин преневши утиске које је у свом дневнику забележио мајор у санитету француске војске др Мије приликом уласка у Неготин. „ Упутили смо се ка Неготину, један немачки авион лети изнад нас и ми смо приморани да се склонимо у храстову шуму . Поново крећемо на пут који се спушта многим кривинама поред пољопривредне, виноградарске школе. Читави су брежуљци засађени лозом. На њима се ту и тамо налазе бетонски подруми, „пивнице“, у којима се чувају бачве чувеног неготинског вина. Само је главни штаб свечано ушао у варош. Ми смо ишли на запад да прегледамо касарне и тек после тога смо имали право да идемо у тај пријатан град. У центру нашег града, на споменику јунацима из првог светског рата, са једне од четири стране стоји фигура генерала Жуиња Гамбете, у профилу. Испод ње је исписано: ̎ Првом веснику слободе. Захвални Неготинци ̎. А, велики и светски признати научник из Лозане, проф. др Роналд Арчибалд Рајс, кога су Срби назвали својим „највећим пријатељем из најтежих дана“, који је толико заволео Србе и пратио их на овом тешком ратном путу – путу Првог светског рата, и ценио их као ретко поштен и слободољубив народ, па је и завештао своје срце, да се после његове смрти пренесе на врх Кајмакчалана и тамо у крипти, међу земним остацима српских ратника за слободу, заувек почива, остављајући нам поруку коју Срби никада не би смели да забораве: „Чувајте се Срби“. И управо данашњи дан 21. октобар, дан када је ослобођен наш град у Великом рату, треба чувати од заборава и сталним подсећањем и обележавањем убрајати међу најславније и најзначајније странице наше историје“ истакао је Војиновић. У музичко сценском делу програма наступили су рецитатори Неготинске Гимназије, етно група „Мариника“, вокална група „Ајдуци“ и квартет „Мокрањац“ и инструменталисти Давид Сурдановић, Никола Болановић, Лука Николић и Хор СМШ Уметничке школе „Стеван Мокрањац“. Извор: Неготин.рс View full Странице
  19. Руси са посебним потребама били гости храма Свих Светих на В. Пијеску Од ИН4С 04/10/2018 Пише: Протојереј Јован Пламенац Црквена заједница при храму Свих Светих на Великом Пијеску код Бара прошле године је угостила дјецу са посебним потребама и њихове пратиоце из Херцеговине, укупно тридесет. Ова црквена заједница је мала, на богослужења се сабира у малој дрвеној цркви, коју је сама направила, својим рукама и својим средствима. Она је на остацима цркве с почетка 4. вијека, чији процес обнове је започет. Трошкови боравка на Великом Пијеску гостију из Херцеговине подмирени су средствима која је сабрала црквена заједница при храму Свих Светих. Дао је ко је колико могао. Највећи терет, ипак, поднијели су Мијо и Нада Шћепановић у чијим апартманима, недалеко од цркве, су гости смјештени и у чијем дому је припремана храна за њих, гдје су и обједовали. Видјевши колико је среће приуштила својим гостима из Херцеговине, црквена заједница са Великог Пијеска одлучила је да сваке године, крајем туристичке сезоне, по истом моделу, организује сличну акцију. Планирала је да за ову годину позове сиромашну дјецу са Косова и Метохије, из енклава. А онда, зимус, на одмор на Велики Пијесак, дошли су Виктор и Ала Гавришев, љекар и професорица музике из Москве. Чули су звона са цркве и дошли на Литургију. На обједу након службе испричали су о готово нестварном подухвату првенствено протојереја Леонида Царевског и свештеник Лава Аршакјана, који, поред још неких садржаја, при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову у Подмосковљу, воде бригу о Дому слијепоглувих и Образовно-рехабилитационом центру за аутистичне особе. Крштење на Великом Пијеску Позив дјеци са Косова и Метохије одложен је за наредну годину. Тридесеторо слијепих, глувих и аутистичних из Пучкова на тиватски аеродром слетјело је 26. септембра. На путу ка Великом Пијеску, свратили су на Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Већ наредног дана, на Крстовдан, домаћини су их одвели у манастире Дајбабе, Ждребаоник и Острог. У Ждребаонику их је дочекао Митрополит Амфилохије, посветивши им обиље пажње и љубави. Острошко братство им је припремило ручак. У повратку, обишли су Саборних храм Христовог васкрсења у Подгорици. Наредна три дана искористили су за боравак на плажи, обилазак Бара и посјете богослужењима. Током Литургије у недјељу 30. септембра у храму Свих Светих крштена је Марија Урусова. Она једина у групи није била крштена. У понедјељак 1. октобра имали су посебан угођај крстарења Скадарским језером. У манастиру Старчева горица, својим подвижничким духом, дочекао их је јеромонах Григорије, почаствовавши их разним плодовима његових воћњака и баште, зготовљених на његов начин. Аутистични, глуви и нијеми Алексеј, који лијепо слика, на броду је написао: „Ја нећу да се вратим у Москву“. Слабовиди Алексеј „кормилари“ бродом Дан пред повратак у Русију, били су гости Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Дочекали су их старјешина Храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић и свештеник Александар Орландић. Етно група Дарови Светог Јована Владимира извела је пригодни програм, а потом су они показали како умију да пјевају и играју. Дом слијепоглувих у Пучкову је образовно-рехабилитациони комплекс, у којем његови штићеници уче Брајево писмо, рад на рачунару (уз помоћ посебне опреме), вјештине самоопслуживања, оријентације у простору и друштву, занате и друго. Слепоглуви људи не живе у Дому стално, већ долазе на обуку у трајању од 1–2 мјесеца. Овај Дом до сада је оспособио више од 500 слијепоглувих особа из цијеле Русије. На Храму у Бару Образовно-рехабилитациони центар за аутистичне особе одржава редовну наставу која обухвата терапеутске вјежбе, цртање, рукодјеље иглом… Ове двије иституције при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову функционишу без државног учешћа, прилозима добротвора, појединаца и организација. Са њиховим штићеницима раде волонтери, који имају своје породице и своје послове, и који су по правилу високообразовани. Како плодови њиховог труда и молитви изгледају у пракси било је упечатљиво видљиво ових дана у Црној Гори. Живе у огромној љубави која прелива на људе са којима су у додиру, са лакоћом, некако мекано, помажући једни другима и међусобно се удопуњујући. Они функционишу као савршена заједница, као примјењена Литургија. Слијепи и глуви играју уз музику, аутистични се радују заједничкој игри… Они осјећају вибрације и простор око себе и одлично се сналазе, што сами што уз спонтану помоћ оних око себе. Свјетлана, избјеглица из Лугањска, волонтер, машински инжењер, све вријеме прстима, „знаковним језиком“, Лени која не чује и слабо види, која је непосредно уз њу, објашњава што људи око њих говоре и раде: на излету, у колима, за ручом, па и на Литургији. Маша истовремено прстима невјероватно брзо „типка“ по прстима Љубе која нити види нити чује, преносећи јој оно што њој „говори“ Елена, и тако обје постају активни чланови колетива. Са опроштајне вечери У дому Шћепановића сваке вечери било је весело. Једне вечери сви, и гости и домаћини, прославили су Димин рођендан. Посебно весело било је посљедње вечери, на којој су размијењени и дарови. Гости из Пучкова су за вријеме свог седмодневног боравка на Великом Пијеску израдили прелијепу таписерију коју су подарили домаћици Нади. Долазак слијепоглувих и аутистичник из Пучкова на Велики Пијесак показао је како на добру узраста добро. Малој црквеној заједници великог срца при храму Свих Светих да буду ваљани домаћини обилно су помогли Српско културно друштво Слово љубве, Стево Ђуровић из Вирпазара и Национални парк Скадарско језеро. При повратку са крстарења, на отвореном језеру, по таласима, броду на којем су били гости из Русије пришао је чун који је возио Врањинаш Улићевић и његова ћерка је у њега убацила повеликог крапа. Била је то филмска сцена. Улићевићи убацују крапа у брод Непосредно пред повратак у Русију, гости су својим домаћина уручили коверту са прилогом који су сакупили између себе. Био је то дар који је било веома тешко примити и – немогуће одбити. На тој љубави и 1700 година старим темељима узрасти ће храм Свих Светих и уз њега Центар који ће имати посебну мисију помагања људима у њиховом духовном, културном, моралном и биолошком животу.
  20. Руси са посебним потребама били гости храма Свих Светих на В. Пијеску Од ИН4С 04/10/2018 Пише: Протојереј Јован Пламенац Црквена заједница при храму Свих Светих на Великом Пијеску код Бара прошле године је угостила дјецу са посебним потребама и њихове пратиоце из Херцеговине, укупно тридесет. Ова црквена заједница је мала, на богослужења се сабира у малој дрвеној цркви, коју је сама направила, својим рукама и својим средствима. Она је на остацима цркве с почетка 4. вијека, чији процес обнове је започет. Трошкови боравка на Великом Пијеску гостију из Херцеговине подмирени су средствима која је сабрала црквена заједница при храму Свих Светих. Дао је ко је колико могао. Највећи терет, ипак, поднијели су Мијо и Нада Шћепановић у чијим апартманима, недалеко од цркве, су гости смјештени и у чијем дому је припремана храна за њих, гдје су и обједовали. Видјевши колико је среће приуштила својим гостима из Херцеговине, црквена заједница са Великог Пијеска одлучила је да сваке године, крајем туристичке сезоне, по истом моделу, организује сличну акцију. Планирала је да за ову годину позове сиромашну дјецу са Косова и Метохије, из енклава. А онда, зимус, на одмор на Велики Пијесак, дошли су Виктор и Ала Гавришев, љекар и професорица музике из Москве. Чули су звона са цркве и дошли на Литургију. На обједу након службе испричали су о готово нестварном подухвату првенствено протојереја Леонида Царевског и свештеник Лава Аршакјана, који, поред још неких садржаја, при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову у Подмосковљу, воде бригу о Дому слијепоглувих и Образовно-рехабилитационом центру за аутистичне особе. Крштење на Великом Пијеску Позив дјеци са Косова и Метохије одложен је за наредну годину. Тридесеторо слијепих, глувих и аутистичних из Пучкова на тиватски аеродром слетјело је 26. септембра. На путу ка Великом Пијеску, свратили су на Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Већ наредног дана, на Крстовдан, домаћини су их одвели у манастире Дајбабе, Ждребаоник и Острог. У Ждребаонику их је дочекао Митрополит Амфилохије, посветивши им обиље пажње и љубави. Острошко братство им је припремило ручак. У повратку, обишли су Саборних храм Христовог васкрсења у Подгорици. Наредна три дана искористили су за боравак на плажи, обилазак Бара и посјете богослужењима. Током Литургије у недјељу 30. септембра у храму Свих Светих крштена је Марија Урусова. Она једина у групи није била крштена. У понедјељак 1. октобра имали су посебан угођај крстарења Скадарским језером. У манастиру Старчева горица, својим подвижничким духом, дочекао их је јеромонах Григорије, почаствовавши их разним плодовима његових воћњака и баште, зготовљених на његов начин. Аутистични, глуви и нијеми Алексеј, који лијепо слика, на броду је написао: „Ја нећу да се вратим у Москву“. Слабовиди Алексеј „кормилари“ бродом Дан пред повратак у Русију, били су гости Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Дочекали су их старјешина Храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић и свештеник Александар Орландић. Етно група Дарови Светог Јована Владимира извела је пригодни програм, а потом су они показали како умију да пјевају и играју. Дом слијепоглувих у Пучкову је образовно-рехабилитациони комплекс, у којем његови штићеници уче Брајево писмо, рад на рачунару (уз помоћ посебне опреме), вјештине самоопслуживања, оријентације у простору и друштву, занате и друго. Слепоглуви људи не живе у Дому стално, већ долазе на обуку у трајању од 1–2 мјесеца. Овај Дом до сада је оспособио више од 500 слијепоглувих особа из цијеле Русије. На Храму у Бару Образовно-рехабилитациони центар за аутистичне особе одржава редовну наставу која обухвата терапеутске вјежбе, цртање, рукодјеље иглом… Ове двије иституције при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову функционишу без државног учешћа, прилозима добротвора, појединаца и организација. Са њиховим штићеницима раде волонтери, који имају своје породице и своје послове, и који су по правилу високообразовани. Како плодови њиховог труда и молитви изгледају у пракси било је упечатљиво видљиво ових дана у Црној Гори. Живе у огромној љубави која прелива на људе са којима су у додиру, са лакоћом, некако мекано, помажући једни другима и међусобно се удопуњујући. Они функционишу као савршена заједница, као примјењена Литургија. Слијепи и глуви играју уз музику, аутистични се радују заједничкој игри… Они осјећају вибрације и простор око себе и одлично се сналазе, што сами што уз спонтану помоћ оних око себе. Свјетлана, избјеглица из Лугањска, волонтер, машински инжењер, све вријеме прстима, „знаковним језиком“, Лени која не чује и слабо види, која је непосредно уз њу, објашњава што људи око њих говоре и раде: на излету, у колима, за ручом, па и на Литургији. Маша истовремено прстима невјероватно брзо „типка“ по прстима Љубе која нити види нити чује, преносећи јој оно што њој „говори“ Елена, и тако обје постају активни чланови колетива. Са опроштајне вечери У дому Шћепановића сваке вечери било је весело. Једне вечери сви, и гости и домаћини, прославили су Димин рођендан. Посебно весело било је посљедње вечери, на којој су размијењени и дарови. Гости из Пучкова су за вријеме свог седмодневног боравка на Великом Пијеску израдили прелијепу таписерију коју су подарили домаћици Нади. Долазак слијепоглувих и аутистичник из Пучкова на Велики Пијесак показао је како на добру узраста добро. Малој црквеној заједници великог срца при храму Свих Светих да буду ваљани домаћини обилно су помогли Српско културно друштво Слово љубве, Стево Ђуровић из Вирпазара и Национални парк Скадарско језеро. При повратку са крстарења, на отвореном језеру, по таласима, броду на којем су били гости из Русије пришао је чун који је возио Врањинаш Улићевић и његова ћерка је у њега убацила повеликог крапа. Била је то филмска сцена. Улићевићи убацују крапа у брод Непосредно пред повратак у Русију, гости су својим домаћина уручили коверту са прилогом који су сакупили између себе. Био је то дар који је било веома тешко примити и – немогуће одбити. На тој љубави и 1700 година старим темељима узрасти ће храм Свих Светих и уз њега Центар који ће имати посебну мисију помагања људима у њиховом духовном, културном, моралном и биолошком животу. View full Странице
  21. Павле Николајевич Евдокимов Легенда о Великом инквизитору Божија мисао о човеку. – Критика Великог инквизитора. – онтолошки, морални и метафизички докази. – Хуманизам „великог Духа“ (Сатане) – Свеопшти смисао трију Христових искушења; три потребе људске природе и три елемента њене онтологије. – Идеја „великог Духа“ (Сатане) о човеку; основи његовог царства. Христова човечанска природа, основа Царства небеског. Поема: Богородично „Хожденије по мукам“. Увод у сатанодикеју – Снага срца у слабости. – Казивање о Грушењки, увод у теодикеју. – Царство Великог инквизитора. Будући да је, по Ивану Карамазову, хармонија немогућа, он иде корак даље у своме порицању: он жели да уништи лик човека у Богу. Ако је утопијска Божија замисао о човеку, онда је неминовно утопијска и мисао о Ваплоћењу и искупљењу које се на њој заснива. Аљоша подсећа свога брата на „Онога који је Једини без греха, и на Његову Крв“. Иван то добро зна, „крст је страшан доказ“; стога он овом доказу и посвећује своју Легенду о Великом инквизитору. Осовина око које се врти ова легенда јесу Христова искушења из евангелске приче и та начела су уздигнута до важности система. Основна поставка у грађењу овог система је разумевање човекове слободе. Поставља се питање да ли замисао коју Бог има о човеку одговара реалности. „Велики Дух“ (Сатана) устаје у одбрану јадног и патничког бића човековог које је неспособно да прихвати божански завет; тиме он оптужује Бога. По њему испаштање је непримењиво на човека, а крв Онога који је Једини без греха непотребна је; па и идеја спасења садржи очигледну неправду: „Ако постоји и један грешник, то си Ти“. Три велике идеје о искушењу дају материјал за стварање новог приступа искушењу који пружа истинско дају материјал за стварање новог приступа искушењу који пружа истинско разумевање праве мере човека и његове среће. „Ми нисмо с Тобом, него са њим“ каже Велики инквизитор, који је намесник „страшног и дубоког духа; духа уништења и ништавила“. Његова природа је неспојива са „вечним идеалом човека“, и зато он каже Христу: „Ја Те не волим“. Он се свесно одваја од Бога и верује у начело које је туђе и супротно Богу. Долази до потресног сусрета двају духовних светова, до суочавања теодикеје и сатанодикеје (оправдање Бога и оправдање Сатане). У својој критици Божијег плана, Инквизитор жели да опише у главним цртама овај план; размотримо их како бисмо боље сагледали мисао водиљу оптужитеља. По њему, односи између Бога и човека у суштини се заснивају на пуној слободи, до те мере да настаје парадоксално стање: немоћ Творца који сам себе ограничава у својој свемоћи. „Имаш ли Ти права да нам откријеш макар једну од тајни онога света, из којег долазиш? Не, немаш право, јер то откривење било би додатак на оно некадање, а то би значило да одузимаш људима слободу коју си толико бранио док си био на земљи. Сва Твоја нова откривења била би напад на слободу људске вере, јер би се она појавила као чудо; међутим, ти си уздигао изнад свега, – још тада, пре хиљаду и пет стотина година, управо ту слободу вере“. Суштина Христовог учења је у позиву на слободну веру и можда би требало да човек поседује „апсолутан дух“ да би могао да схвати прави значај овог евангелског начела, које штити људску слободу одбијањем сваког другог доказа сем доказа вере. Чуда у Евангељу јесу знамења, и њихова сврха није да убеђују, јер чудо „наноси штету слободи вере“, и, ако је садржина откривења оностраног тако мало описана, то је зато да се „људима не би одузела слобода“. Испаштање, које задире и у унутрашњи живот Бога, изазвано је човековом слободом и човек је управо онај који врши насиље над Богом, приморавајући Га да трпи изопачене облике његове слободе. Борба између Бога и Сатане је у току, и Бог је „немоћан“ да уништи зло, исто тако као што је Сатана немоћан да напусти свет, не због свога „здравог разума“, него због врховног смисла бића које не може да се заустави као залеђено у добру. Људи су „природно бунтовни“, они су обдарени слободом избора, а Бог, у испаштању, остаје веран свом плану и „одбија“ једини пут којим би било могуће учинити да људи буду срећни“, а то би био пут принуде, пут оних трију демонских искушења. Христос долази у свет „празних шака“, проповедајући слободу робовима силе и очигледности. Живот нуди човеку како небеско тако и земаљске вредности. Изнад њих је слободан избор његовог духа, способност да сам успостави хијерархију вредности. Човек је дух ваплоћен у материји, но „земаљски хлеб“ не може да задовољи све његове потребе. Христос васпоставља првенство духовног над материјалним и одбацује земаљски поредак чињеница који приморава људску савест. Зато певамо Богочовеку Христу: „Ти ниси хтео да лишиш човека слободе ни хлебом, ни чудом, ни доказима „сматрајући да је она неспојива са послушношћу која се купује хлебовима“. Очигледан емпиријски доказ уништио би сав смисао Голготе. Јер она није ни опипљив знак, није чак ни чудо, него „лудост“, која жели да испита слободно срце човека. Чудо (силаска са Крста) би могло не само да „уштеди људима хиљаде година патње“, него да их потпуно ослободи беде, али по цену лишавања слободе; јер „ништа и никада није било за човека и људско друштво нешто неподносивије (од Крста и слободе).“ Једно човечанство које би личило на „послушно и захвално стадо, али вечно у страху да ће се повући рука Твоја од њих и да им неће давати хлебова“, страно је Божијем плану, исто колико и врлине условљене материјалним добрима. Док Инквизитор каже: „Нахрани их, па онда захтевај од њих врлине“. Људско достојанство тражи да вредности имају морални карактер: „Тајна људског постојања није само у томе да се живи, него у томе да се нађе разлог и подстицај за живот. Без одређене представе о циљу свог постојања, човек неће пристати да живи, и пре ће уништити себе, него што ће остати на овој земљи, па макар био окружен брдима хлеба“. Управо да задовољи ову потребу човековог духа јавио се Христос као ваплоћење слободе, као узвишени лик који садржи у себи Божанску икону сваког човека: „Ти си пожелео да Те људи слободно воле, да добровољно иду за Тобом одушевљени. Уместо грубог старозаветног закона човек је имао од сада слободним срцем да решава сам шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само твој лик пред собом.“. Христос одбија чуда, тајновитост у власт, уколико све ово заробљава људску савест; међутим, прихвата их донекле, али у благој мери, без елемената принуде у њима. Чудо код Христа настаје као природна последица слободне вере, и тајновитост значи бескрајност откривења, а власт код Њега више не представља спољашњу силу која се намеће, него присност односа између Оца и Сина. Ова три начела, три мистичка темеља целокупног богојављења, сачињавају основу хришћанске религије. Достојевски их осуђује, уколико та начела постану изопачена у човеку, и када човек жели да овлада њима као оруђем насиља и принуде, па још под паролом „за већу славу Божију! Ad maiorem gloriam Dei!“ Блага вест евангелија најављује преображај бића. Настаје нови поредак, човек је васпостављен у својој првобитној слободи детета Божијег: „људској природи је својствено да одбаци чудо, и да у озбиљним животним тренуцима, пред главним и болним питањима, држи се слободне одлуке срца...“ Изгледа да је људска природа потенцијално обдарена склоношћу да победи зло, немајући при томе ништа сем слободног причешћивања Оним Који је „вечни идеал човека“, „идеал лепоте“. Природна склоност ка лепоти, природни порив симпатије према Христу, као и чињеница да се то признаје – све је то човеку урођено. И сам Иван Карамазов је естетски освојен непосредном лепотом Христове појаве и може да схвати оно главно у њој: „То би могло бити једно од најлепших места поеме где бих објаснио ту тајну да људи препознају Христа по лепоти – то јест, зато што су Га сви одмах препознали... Привучен неодољивом силом народ Му хрли у сусрет и следи Га“. Та неодољива и непрестано растућа сила је сила Божанског Ероса. У њему се препознаје драгоцени и вољени лик као жељено добро. Божански Ерос иде у сусрет човечанском еросу. „Сунце љубави гори у Његовом срцу. Његове очи блистају снагом која зрачи и изазива љубав у срцима“ Христос долази у свет да би показао Божију жеђ за „љубављу у слободи“, а не за удворичким заносима уплашеног роба“. Бог је заволео човека „више него Самога Себе“, и оставши веран својој љубави, Христос потврђује прави лик човека и његово призвање да буде „дете слободе, дете у слободи и узвишене жртве“. Размотримо сада неке основне поставке критике Великог инквизитора. Главна мисао у оптужници изражена је у речима: „Човек је слабији и подлији него што си Ти о њему мислио“. Икона човека какву је Бог замислио о њему, неостварива је. Христос долази у свет „празних шака“; његов позив у слободу превазилази човекову природу и мрви је. Критика је уперена против достојанства човека. Наводно, људи нису кадри да остваре божанску замисао. Божији план о њима, своје „призвање“: „Уместо да ограничиш човекову слободу, Ти си је још проширио“. Посматран у овој светлости бескрајне слободе, целокупан живот има горки укус оних искушења у пустињи, и тако се све муке слободе заувек натоварују на леђа смртног човека. Христос, у часу великог Искушења, „поступио је поносито и дивно, као Бог, али људи, то слабо и бунтовничко племе – дали су и они богови?... Колико има таквих као што си Ти? И зар си ти заиста могао помислити, макар један тренутак, да ће људи бити кадри отрпети такво искушење?... и да ће се, следећи Твој пример, човек задовољити Богом а да не прибегне чуду... Ти си судио о човеку и сувише високо... може ли он извршити оно што и Ти?... Поштујући га толико, тиме као да си престао да са њим саосећаш, јер си и сувише много од њега захтевао – Ти који си човека волео више него самога себе! Да си га мање поштовао, Ти би мање од њега и тражио, а то би било ближе и љубави, јер би његово бреме било лакше“. „...Они који су издржали и отрпели крст Твој, треба да су више него људи, готово богови... шта су криви остали слаби људи што нису могли да издрже, да приме тако страшне дарове?... И зар си ти збиља долазио само изабраним и ради изабраних? И ако за Тобом, у име хлеба небеског поше хиљаде и десетине хиљада, шта ће бити са милионима и са десетинама милиона бића која неће бити кадра да презру земаљски хлеб ради небеског? Или су Теби миле само десетине хиљада великих и јаких; а остали, многобројни милиони слабих али који Тебе љубе, зар они треба да послуже само као материјал за велике и јаке?“ У дан Страшног Суда, Инквизитор ће се дићи као бранилац људског рода и показаће: „милионе срећних људи који нису знали за грех... а ми, смо узели на себе грехе њихове, ради њихове среће, ми ћемо стати пред Тебе и казаћемо: „Суди нам, ако можеш и ако смеш“... Оптужница против Бога развија се у концентричним круговима око две идеје. Неостваривост Божијег плана се напада онтолошким и моралним аргументима. Бог је погрешио у својим прорачунима; људска природа је неспособна да их оствари. Ретки синови слободе само су изузетак, аномалија; то су богови а не људи. Човечанство у већини се налази изван Божијег плана јер хармонија неколицине богова заснована је на патњама већине људског рода, и та морална неправда терети Бога да нема довољно љубави за људе у већини. „Колико се од оних јаких који би могли постати изабраници уморило очекујући Тебе, те су пренели, и још ће преносити, силе духа и жар срца свога на ону другу ђаволову страну...“. Њиховога кова био је и Велики Инквизитор „који је наједном прозрео и увидео да није велика срећа постићи савршенство јаке воље“. У хришћанском животу, по Инквизитору, у његовом вишем облику аскетизма, савршенство јаке воље постиже само појединац, зато спасење долази као резултат субјективног умножавања природних дарова човека. Једносуштије са Богом, као универзални циљ, није оствариво чак ни за надљуде. Ово је последњи и најзначајнији беочуг у ланцу оптужби, и најважнији, у схватању Инквизитора: људски род није друго до спољашње окупљање потпуно усамљених бића. А савршенство јаке воље овим надљудима не доноси друго до осећање своје природне снаге, па тиме и њихове највеће удаљености од већине људи. Испада тако да су „они спасли једино себе саме“, „а Ти, уздижући њих, само си их научио да буду горди“. Христова искупитељска жртва губи свој свечовечански карактер, она не обухвата већину човечанства, а са друге стране, ретким изабраницима она није ни потребна, јер су природним путем достигли жељено савршенство. Тако погрешан Божији план о човеку, посматран са моралног и онтолошког гледишта, завршава као метафизичка неодрживост искупљења. Љубав Бога се јавља у другачијој светлости; од Њега су потекле нечувене патње у свету, и на крају, Његова творевина није друго до творевина промашених бића сазданих за подсмех – дакле, „ако је ико Грешник, онда си то Ти“. Неуспех Божијег плана обавезује Инквизитора да проблем људског устројства пренесе на „другу сатанину страну“ и да се придружи „онима који су исправили Твоје дело“. „Велики Дух“ (Сатана) враћа се у свет надахнут истинским хуманизмом. „Шта ће нам небеско и онострано... ми смо човечнији од Тебе... Ми волимо земљу... Ја човечанство волим више него Ти“. Осврнимо се сада на основне полазне тачке овог Сатаниног исправљања, наводно промашене, Божије творевине. Разговор у пустињи, у време збивања евангелских искушења, сажима у себи све проблеме људске судбине; ту се сусрећу начела вечног и временог, а потпуно опречни духовни светови јасно су оцртани. Сатана поставља Богу загонетке; показује Му се као користан и љубазан сарадник. Сви његови разговори своде се на три различита вида једног истог плана заснованог на савршеном познавању људске природе. Тренутак оправдања зла је настао, основе сатанодикеје су тачније формулисане. Са друге стране, Дух доброте разрешава загонетке зла и Његови вечни одговори садрже у себи главна начела Теодикеје (оправдање Бога). Питања искушења у пустињи су „громогласно чудо; она изражавају у три фазе сву будућу историју света и човечанства“ и показују „три облика у којима ће се искристалисати све неразрешиве противречности човечије природе“. Прво искушење ставља на прво место материјално благостање, важност економског проблема, земаљске вредности, питање хлеба. Друго искушење истиче жељу за чудом, за техничком моћи над стихијама света, за пространим и величанственим могућностима царства човечијег. И, најзад, треће искушење истиче начело ћесаровог мача, моћи силе, уједињујуће принуде. Ова три искушења одговарају главним потребама људске природе, свему што човек на земљи тражи. Прва од тих потреба је да човек ишта да се поклони пред једном свеопштом и непобитном вредношћу. Међутим, постоји само једна „једина неодољива застава“, а то је „застава хлеба земаљског“. Друга и дубља потреба проистиче из „тајне постојања“, а то је потреба да човек осмисли свој живот, да има јасну представу о циљу свог постојања, што у исто време значи да човек жели да потчини своју савест једном начелу које га заробљава непобитношћу и очигледношћу своје моћи. То начело обухвата у себи једине три силе на земљи које могу да покоре и заробе заувек савест тих побуњених слабића који су пали у та два прва искушења. Те три силе јесу: чудо, тајновитост и ауторитет. Трећа и последња мука људске расе је потреба за свеопштим сједињењем „до коначног уједињења у заједничком мравињаку“. Ово уједињење извршава се под знаком ћесаровог мача јер у њему се налази разрешење трију потреба човекове природе; човеку треба: господар, пред којим се може клањати, чувар човекове савести, увир коначног уједињења. „И заиста, ко би други могао да влада људима ако не они који владају њиховом савешћу и расположењу њиховим хлебом“. Ове три потребе сведоче о томе како зло изопачава три основне стихије људске онтологије. Прва стихија је духовно владање над космосом, над светом и његовим вредностима (власт располагања хлебом код Инквизитора). Друга стихија је ирационална тежња ка врховном бићу, Богу (начело које заробљава свест код Инквизитора). И, најзад, трећа стихија је чежња за једнобитношћу људског рода као јединствене целине која пребива у Богу, (мравињак код Инквизитора). У овим трима стихијама одржава се хармонија између божанског, човечанског и космичког – космос је у човеку, а човек у Богу. Питајмо се: шта је човек за Инквизитора? Слаб и ружан створ, којим владају космичке и материјалне стихије. Ономе у чијим рукама је хлеб човечанство ће се поклонити као „послушно и захвално стадо“. У име хлеба избрисаће појам греха и злочина, јер „има само гладних“. Увек ће она стара страст за благостањем изазвати рат против наводно сурових духовних начела, јер су тобоже недостижна та начела хлеба небескога. Човек ће разрушити храмове и продаће своју слободу за комад хлеба; „Најзад не да се замислити да слободе и хлеба земаљског буде довољно за све и у исто време, јер никада они неће бити кадри међу собом поделити... зато што су слаби, порочни, ништавни и бунтовници“. Најпреча и најболнија брига једног човека је да се ослободи страшног дара слободе и да га некоме преда. Слобода избора за њега је тако страшно бреме да би он одбио и посумњао у слику и истину Божију ако би га оптеретили том слободом. Слобода је страшно оружје за „рушење царства Божијега“, јер ако слобода превазилази слабачке човекове снаге и завршава се побуном и немиром, онда истина није у Богу. Постоји једна друга истина која полази од непосредне чињенице: човечанство је „пород слабића и природних бунтовника“, а не пород Бога. Човек „првенствено тражи чудо“, и у исто време одбацује и Бога и чудо, јер није кадар да се одрекне спољашњих и очигледних знакова, и „он ће настварити себи нова чудеса, своја сопствена чудеса, и поклониће се опсенама врачања, магијама вештица, макар сто пута био бунтовник, јеретик и безбожник“. Његова жудња да припада стаду, његова потреба да са масом обожава вођу неће га никада ослободити жеље да се окрутно бори против богова и идеала масе. Љубав у слободи је недостижна за човека, и њему не преостају до „удворички заноси уплашеног роба“. Као што видесмо, Инквизитор не тежи толико да сазна шта је човек; оне пре свега настоји да докаже да се Бог преварио, јер је човек у стварности „слабији и ружнији“ него што је то било допуштено у Божијем плану. „Глупава дечурлија“, „немоћни бунтовници“, који не могу да издрже ни дуготрајну побуну; „обливајући се глупим сузама својим, они ће признати, најзад, да онај који их је створио као бунтовнике, мора бити да се исмевао над њима“. „Немир, забуна и несрећа – то је данашња судбина људи, која се неминовно завршава међусобним и свеопштим „људождерством“, очајничким заклињањем да би спасли људе од њих самих. Инквизитор је тврдо убеђен да ако игде постоји хармонија, онда „то није за овакве гуске“. Човек, изван ове хармоније, није друго до предмет вечитог изругивања Божијег“. Обезличена природа човека је полазна тачка „великог Духа“ (Сатане) која му служи као оправдање за стварање зла, и за насилно кварење човековог бића. Пошто је слобода постала „непознато воће“, Инквизитор враћа човека у првобитно стање невиног детета, и тада ће златно доба усрећити све људе. „Они ће постати бојажљивији... и дрхтати од гнева нашега... Они ће се напунити сузама као у деце и жена – али исто ће тако лако, кад им дамо знак, прелазити на весеље и смех, на светлу радост и на срећну дечју песмицу... Ми ћемо им удесити живот као дечју игру... Ми ћемо им допустити и да греше... Они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше... Ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен ако буде учињен са нашом дозволом. И неће имати никаквих тајни од нас: најмучније тајне њихове савести, све, све ће то пред нас износити, а ми ћемо о свему одлучити и они ће поверовати нашој одлуци са радошћу, јер ће их она избавити велике бриге и страшних садашњих мука личног и слободног одлучивања“. Они ће постати срећна деца и „тихо ће умирати, тихо ће се гасити у име Твоје и после гроба ће налазити само смрт“. Критика Инквизитора наилази једино на Христово ћутање. Јер разумско објашњење људског живота је такође искушење. Уместо готових одговора, Достојевски нуди митове и симболе. Проповедање слободе од стране Богочовека је божанска потврда да је слобода стварност. Човек није створен као слабић; његова исполинска смелост да се изједначи са Богом одраз је стварне човекове моћи да се вине у висине. Ако пак људи, раслабљени грехом и злом, нису кадри да поднесу слободу, („Подај слабом човеку слободу, убрзо ће сам зажелети да је се отараси“), ипак је право назначење човека да он постане „дете слободе и љубави слободне“. Слобода је одувек била страшан дар који сведочи о сличности човека са Апсолутом. Она је тако велика, да је у човековој моћи да слободно пропадне и да у своме пропадању и даље задржи слободу да жели своје спасење и да буде спасен благодарећи својој жељи. Произвољна Инквизиторова подела човечанства на богове – изабранике и на људско стадо није друго до наставак још произвољније поделе двеју природа у Христа: Христос, у доживљају слободе, по Инквизитору, понаша се искључиво као Бог. Али како применити на Бога људски доживљај слободе? Међутим, треба рећи супротно, да само човечанска природа у Христу пролази кроз огањ искуства; иначе искушење, Голгота и целокупан земаљски живот Богочовека не би имао смисла. Достојевски нарочито наглашава човечанску природу Христа. За њега, „Христос је идеално ваплоћење човека. Свеукупна еволуција усмерена је ка Њему и Он је њен коначни циљ. Историја целог човечанства и сваког појединца није друго до постепени развој, борба и тежња ка томе јединственом циљу“. Човечанска стварност у Христу је „потпуно конкретна, видљива“, она је „тако узвишена појава човека да се не може разумети без страхопоштовања... то је вечни идеал човека“. У овој човечанској природи Христа обитава Божија енергија, свима понуђена могућност, целокупном људском роду, да ступи у заједницу са Богом и да у њему утврди своју слободу: „Христос нам не би дошао да смо били предодређени да заувек останемо окаљани прародитељским грехом“. Чињеница да је Распети Бог испаштао апсолутно за грехе свих људи поништава проблем Божијих изабраника у лошем смислу како то Инквизитор разуме. Бог јесте изабрао апостоле, али исто тако Он је искупио свеколико човечанство. А човеку је управо дата моћ избора између добра и зла, значи и да одлучи о својој судбини. Има ту нечег значајног у овој мисли Достојевског. Његов противудар је врхунски у критиковању Инквизитора. Поема Богородица у посети онима у Аду, која је Ивану послужила као предговор за његову Легенду о Великом Инквизитору, веома је карактеристична. Служећи се материјалом из апокрифних евангеља, Иван преноси на божанску раван људско поимање правде и трагике страдања. Он покушава да објасни ирационално јединство милосрђа и правде у Богу, и тиме искривљује суштинску идеју о Богу. Мајка, по Ивановој дијалектици, није могла да опрости мучитељу свога детета. Исто тако, по тој логици, и Бог Отац, овде показујући ране свога Сина, наводно пита: „Како да опростим његовим мучитељима“? Проблем праштања постављен на овај Иванов начин, завршава се бесмислом. Међутим, тајна испаштања заснива се управо на Божанској љубави и незаслуженом, невином страдању Сина Божијег, док у Ивановој поеми, управо то страдање изазива у Богу Оцу неумоливу „Правду“. Бог Отац, наводно, „заборавља“ грешнике у огњеном језеру. Чин љубави, у том искривљеном схватању, постаје повод за неопозиво кажњавање, а грешници, у хору, признају параграфску правду закона, и вичу: „Господе, Твоја пресуда је праведна“, и све се ту руши по оној латинској изреци pereat amor, fiat justitia! (нека пропадне љубав, само нека буде правда!) Незаслужене патње Бога, по овом кривом поимању, наплаћене су заслуженим патњама грешника, и када Дева Марија у оној поеми о паклу призива Бога да ублажи патње грешницима, она тиме наноси неправду своме Сину. Довољно је овде да се укаже на схватање пакла код Старца Зосиме па да се увиди да проблем праштања уопште није надлежност Бога. Јер Последњи суд је у власти „Сина Човечијег“, Христа у Његовој човечанској природи. Ово указује на јасан позив упућен целом роду људском да он сам изриче врховну правду, полазећи од „вечног идеала човека“, имајући за узор „Христов лик“. Али та људска пресуда ни у ком случају није Божији суд; она је суд по људској свести, по човековој мери непосредном и савршеног познања целе своје суштине, као и степена присности са Богом или удаљености од Њега; дакле, та коначна пресуда би одразила тачно и примерно човеково разумевање своје судбине. Исто тако од човека зависи да опрашта сам себи: то значи да човек, пошто се упознао и оценио са најстрожијим смирењем и скромношћу, прихвата своје лично ја. О томе сведочи завршни део разговора између Ставрогина и епископа Тихона: „Слушајте, оче Тихоне, ја хоћу сам себи да опростим, и то је главни мој циљ, цео мој циљ! – рече Ставрогин са мирним одушевљењем у очима. Привиђења ће, знам, тек тада нестати. Ето зашто ја тражим неизмерно страдање“... „Кад верујете да сами себи можете опростити, и да ћете тај опроштај добити страдањем, онда већ у све верујете! Тихон усхићен“. Пакао, кажњавање путем мучења, исто као и зло, све то нема никакве везе са Богом. Муке у паклу, као што смо већ видели, извиру из човекове самосвести о беди његовог срца. Међутим, љубав Божија продире до у најдоњу таму пакла, и у век остаје иста. Само празнина бића рађа муку и патњу. Божији заборав, чак и када би био могућ, донео би грешнику известан мир, удаљујући га од његове љубави. Преставши да открива празнину зла, овај заборав би допустио да тама прогута потпуно та усамљена бића, као „друга смрт“, о којој се говори у Откривењу. Оно што је дубински људско у Инквизитору узбудило се целивом, који му, према Легенди, даје Христос пре последњег растанка: тамничка врата се отварају па ипак зло у Инквизитору, предосећајући свој бол и своју самоћу, преклиње Бога „Губи се и не долази више, никад више“. Било би боље, због паклених мука, да Бог „заборави“ пакао и да окрене од њега своје Лице. Они који су стигли до најдоње таме зла, „осећају жеђ за небићем“, то јест за Божјим заборавом, за ишчезавањем из Његовог Памћења. Подела човечанства на јаке и слабе супротна је самој суштини хришћанства: „моја сила у слабости се показује“. Ова суштина хришћанства заснива се на чињеници Христовог испаштања за све једнако, јер у сваком човеку блиста лик Божији. А овај лик остаје чак и у онима који су се хришћанства одрекли. Култ силе, природне моћи, није духовна вредност; зато Инквизитор може да се користи њима да би узвисио и уздигао своје богове – надљуде изнад гомиле. Тип аскете је унакажен од стране овог непријатеља хришћанства, и зато његови духовни подвизи подсећају више на хиндуске јога вежбе, док с друге стране, оно њихово „они су спасавали једино сами себе“ сведочи о њиховим егоцентричним побудама. Циљ аскезе и испосништва не састоји се у усавршавању своје воље, нити у јачању својих моћи, него у човековом очишћењу и усклађивању са вољом Божијом. Аскеза је преображавање свога Ја, она је рађање новог човека. Ово рађање не настаје вежбањем усамљеникове воље, не у „пустињи“, него у сједињењу божанског и човечанског света. У односу на најранији доживљај слободе, сви су слаби, али у тој слабости крије се и моћ која превазилази све природне способности, и која је доступна свакоме: то су пориви срца. Бог упућује слободан позив своје љубави „која зрачи и буди љубав у срцима људи“. На ту човекову љубав излива се спасоносна сила Христовог испаштања. У своме срцу човек општи са једним вишим поретком стварности, у којем више не важи натуралистичка подела на јаке и слабе, него, напротив ту важе категорије, „старог човека“ и „новог човека“, подела на људе у Богу, и на људе изван Бога. Инквизитор је у праву када говори да његови богови или надљуди немају потребу за испаштањем и окајавањем; они су неспособни да осете такву потребу. Ово можда упућује на закључак да су, код Достојевског управо грешници они који познају сву величину Богочовека, јер грех, обнажујући природну слабост човека разоткрива силу божанског милосрђа, и тако постаје доживљено познање добра. Достојевски је далеко од тога да тврди да је грех потребан, али је он још даље од тога да презире грешнике: ни једно ни друго, него је он за спасење слабих, „за страдалнике и јаднике огрезнуле у греху, али који љубе Бога љубављу детета. Овим је у главу побијен Инквизитор. Јер управо та чудесна слобода срца, та носталгија и признавање истинске лепоте, она, кроз наслаге злих изопачености, изненада открива оно божанско у човеку, његово небеско порекло. Митја, исцрпен развратом, присећа се Шилерових стихова о лепоти и узвикује: „Да ли су ме поправили? Никако...“ Па ипак, зло које је продрло у његову намучену душу, није уништило његову способност да осећа лепоту, чистоту; Божански Ерос није угашен злом: „Нека сам проклет, нека сам ружан и подао, али ја ипак целивам крај одежде којом је оденут мој Бог. Мада корачам путем ђаволим, ја сам ипак син Твој Господе, и љубим Тебе, осећам радост без које свет не може постојати. Сетимо се Мармеладова. То је тип слабића, али његово казивање је осуда Инквизитора и његовог плана; Мармеладов је неочекивани бранилац недокучивих путева Божијег Промисла. Христос, у Ивановој Легенди, стално ћути, али глас грешника Мармеладова одјекује у стварном животу. Његово поимање Христа и испаштање је задивљујуће. Он је као човек пропалица, међутим, он мрзи грех, мрзи своје грешно „ја“. А Бога воли без мере. Он одбија сваку сажаљивост према њему самом, и већ је самог себе осудио на пакао: „Ја сам тражио тугу и сузе... али Он ће се сажалити на нас. Увек нас је Он помиловао, увек нас је Он разумео. Он је Једини, Он је Судија“. То је та сажаљивост која спасава човека, јер она се уздиже до истинске љубави. Соњи је опроштено јер се сажалила на свог земног оца. То иде по оној евангелској изреци: „Опроштени су ти греси твоји, јер си много волела“. То евангелско начело праштања осуђује „јаке“ надљуде Инквизиторове. На Страшном суду Једини ће рећи: „Ходите, приближите се и ви остали! Дођите, пијанице, дођите, развратници!...“ И ми ћемо приступити, без осећања икакве срамоте... И Он ће нам рећи: „Свиње једне, какви сте! Ви имате лик звери, и носите његов знак, али ипак уђите у Рај...“ Онда ће мудри и разумни повикати: „Господе, па зар и њих да примиш?...“ А Он ће им одговорити: „О мудри и разумни, ако их примам, то је зато што се ни један од њих није сматрао достојан Неба...“ И тада ће нам Он раширити руке, а ми ћемо се бацити Њему у загрљај, и заплакаћемо... и разумећемо све“ Мудри и правдољубиви као Инквизитор, нагињу више ка рационалној правди. Суштина Божија има обележје антиномије, стога она превазилази човекову моћ помања. „Ако Бог постоји, Он треба да буде непојмив“. Казивање Мармеладова може се упоредити са епизодом Грушењке и Аљоше. Збуњеност у Аљошином уму изазвана смрћу његовог духовног оца тражила је излаз у грешној побуни. Међутим, Аљоша се одлучио за један други излаз; одушак кроз радосне изливе срца: „Гоњен својим злим осећањима дошао сам овде да нађем злу душу, но сретох душу пуну љубави, праву ризницу... Грушењка, ти си препородила моју душу“. Сваки излив срца изазива сличан излив у друго: „Први, и једини, он ми је окренуо срце...“, рекла је Грушењка. У облику приче она је објаснила смисао његовог сусрета и њихове љубави. „Нека опака жена када је умрла није оставила ниједну врлину. Ђаволи је зграбе и баце у језеро. Њен ангео чувар се трудио да у њој открије бар једно добро дело и да о томе каже Богу. Одједном, он рече Господу: „Она је ишчупала главицу лука из своје градине и дала је просјакињи“. Бог му рече: „Узми тај лук, пружи га тој жени у огњу, нека се ухвати за њега. Ако успеш да је тиме извучеш, она ће прећи у рај. Ако ли се лук прекине, она ће остати тамо где је“. Ангео похита тој жени и пружи јој њен лук: „Узми, и ухвати се чврсто за њега“. Ангео је почео да је извлачи обазриво, и она се нашла скоро изван огња. Остали грешници, видећи да њу извлаче из огњеног језера, ухватише се за њу, желећи да искористе ову изненадну срећу. Али та жена, која је била веома зла, ритала се и ударала их ногама, вичући: „Само мене извлаче, а не и вас! То је мој лук, а не ваш!“ На те њене речи, лук се прекиде. Жена поново паде у огњено језеро, где се још мучи“. Ако је апокрифна прича о Посети Богородице осуђенима у паклу и опис Бога у њој послужио Ивану Карамазову као увод у сатанодикеју, Грушењкина прича је увод у теодикеју. Огњено језеро налазимо у обе, али Бог је описан различито. Тајна љубави према ближњима, која је Аљошу ослободила од „духа сумње и порицања“, предходи великом посвећењу љубави, његовој „Свадби у Кани Галилејској“, после које се Аљоша усправио као „снажан борац до краја свога живота“. Аскетски подвиг пустињака, који је недостижан за слабиће, пренесен је у дубину душе, и постаје аскеза срца, аскеза смирења. И тако „слабић“ Мармеладов никада неће постати „снажан борац“, али и он је такође искупљен, и он ће бити позван да уђе у радост Господа свога“. У паклу се налазе само „добровољни мученици“; њих је само шака људи, но њихова судбина се такође крије у њиховој сопствено слободи. „Јаки“ Инквизитор спада у њихове редове. Он је већ јавно исповедио: „Ја Те не волим“, да би касније рекао „Мрзим Те“. И тек тада се одлучује његова судбина. Хармонија из које бивају искључени само они који одбијају да у њу ступе, јавља се као Царство опроштења засновано на страдању и љубави Бога. А Царство Инквизитора? „Слобода одлуку срца и љубави“ тамо су заменили ауторитетом тајне. Људи хоће да уживају у „тихој и скромној срећи, у љубави по мери за слаба створења, као што су сами“. То је царство слабића, којим Сатана жели себе да оправда. Али у њему људи су измењени, то више и нису људи, него тихе и невине животиње лишене слободе. Овде би се могла применити Ничеова критика. У систему Инквизитора, човеков живот је лишен трагике: „они ће се тихо и упокојити у Твоје име, али у загробном животу неће наћи ништа до смрт“. Али такође и „јаки и моћни, пошто буду понели свој животни крст, неће после гроба наћи ништа од онога што је обећано, као што ни Он није нашао ништа после Свога крста. Према томе, зар није режим ропства, принуде и тајни, стара идеја Рима, а можда и слободних зидара, прикладнија за људску срећу, иако је заснована на свеопштој лажи“. Сва оваква размишљања неумитно се сажимају у главни члан Инквизиторовог Вјерују: „Ми ћемо изградити наше царство“. Ова силина убеђења открива тајну жељу Инквизитора да убеди самог себе да Небеско Царство није за човека, и да треба сву енергију употребити овде на земљи. Тако сатанизам није толико начело порицања Апсолута, колико апсолутизација овога света, тежња ка овековечењу човека мимо Бога, то је утврђивање лажне вере и ван Бога. То је дијалектика човекове судбине у злу. Иван Карамазов почиње са порицањем саме љубави у човеку, будући да је љубав својство Бога. У Легенди о Великом Инквизитору, разарање се продубљава, јер ту више ни Божија љубав није љубав. Човек, лишен божанског у себи рачовечује се, и у исто време Бог губи своје божанственост. Ваплоћење Христово постаје нестварно; губи се повезаност између Бога и човека, а Христова жртва нема примене. Бог добија изглед човекове измишљотине. Међутим брисање Бога има за последицу брисање човека, његово разчовечење. Јер, ако Бог постоји, он је Отац, а човек, да би постојао, може постојати само као Његово дете. http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/12906
  22. Црква Свете великомученице Недеље у Великом Мокром Лугу прославила је своју славу 20. јула 2018. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Дана 16. јула 1054. године кулминирао спор између цркава Божијих у Риму и Цариграду Између Православне и Католичке цркве током хиљаду година раздвојености настале озбиљне теолошке, литургијске, али и обредне разлике. О разликама али и сличностима Православних и римокатолика и узрозицама великог Раскола говорићемо са тиватским парохом протојерејем Петром Петровићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...