Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'великомученика'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, началствовао је 6. маја 2019. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика Георгија на Бежанији. Саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После причешћа, владика Стефан је осветио и преломио славски колач са братством храма и благочестивим народом. Славу је својим појањем увеличао хор при храму Светог великомученика Георгија у Старој Бежанији, под изузетним вођством диригента гђе Ане Ивановић. Извор: Српска Православна Црква
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 16. новембра 2018. године, на Ђурђиц, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Ђорђа на Бановом Брду. Најмлађи полазници црквеног вртића „Ђурђевак“ били су домаћини славе храма Светог Ђорђа на Бановом Брду. Њихов главни гост са којим су преломили славски колач био је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његовој Светости Патријарху на светој Литургији саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић, Игњат Товаревић, Милорад Никшић, Часлав Маринковић, Славко Божић и Драгомир Сандо, као и ђакони Саво Топаловић и Марко Станковић. Појао је хор храма који води гђа Бисерка Васић. Торжественој прослави храмовне славе присуствовали су г. Срђан Коларевић, председник Општине Чукарица, и г. Милан Стојић, преседник Скупштине Општине Чукарица, са сарадницима. Извор: Српска Православна Црква
  3. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском литургијом у недељу 4. новембра 2018. године у храму светог Георгија у Књажевцу. Епископу су саслуживали протојереј- ставрофор Синиша Ђорђевић, протојереји Томислав Петковић и Перица Божиновић, протојереј Михаило Чиквин из Пољске православне цркве и јерођакон Илија (Јовановић). -ФОТОГАЛЕРИЈА- На литургији су били присутни представници општине Књажевац на челу са председником општине г. Миланом Ђокићем. Беседу верном народу произнео је отац Михаило, који ових дана борави у Србији и обилази српске цркве и манастире. На позив и са благословом Епископа Илариона отац Михаило је био гост књажевачке цркве, а приликом његове недавне посете Зајечару редакција нашег сајта са њим је обавила интервју, који ће бити ускоро објављен. Извор: Епархија тимочка
  4. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском литургијом у недељу 4. новембра 2018. године у храму светог Георгија у Књажевцу. Епископу су саслуживали протојереј- ставрофор Синиша Ђорђевић, протојереји Томислав Петковић и Перица Божиновић, протојереј Михаило Чиквин из Пољске православне цркве и јерођакон Илија (Јовановић). -ФОТОГАЛЕРИЈА- На литургији су били присутни представници општине Књажевац на челу са председником општине г. Миланом Ђокићем. Беседу верном народу произнео је отац Михаило, који ових дана борави у Србији и обилази српске цркве и манастире. На позив и са благословом Епископа Илариона отац Михаило је био гост књажевачке цркве, а приликом његове недавне посете Зајечару редакција нашег сајта са њим је обавила интервју, који ће бити ускоро објављен. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  5. Велики број деце са својим родитељима, наставницима, вероучитељима и верним народом са радошћу је дочекао свог епископа који је по завршетку литургије са свештенством одслужио и молебан за почетак нове школске године благосиљајући сваки њихов труд усмерен ка напретку. Молитвеног учешћа у овом светом сабрању узео је и градоначелник града Бора господин Александар Миликић са својим сарадницима. Беседом коју је произнео владика је, осврнувши се на јеванђељску причу о талантима, подсетио да је поред талената и знања које имамо и које стичемо, битна и неопходна врлина како би оно што смо стекли изграђујући себе у трудовима многим користили на добро својим ближњима, породици, пријатељима, а самим тим и својој Цркви и држави. Након благословене трпезе љубави, уприличене у парохијском дому цркве преосвећени владика је, у пратњи директора Опште болнице у Бору, господина Горана Јоксимовића, старешине борског храма протонамесника Радоја Мијовића, као и господина Миливоја Ристића, председника борског Црквеног одбора, обишао и параклис посвећен Св. бесребреницима Козми и Дамјану, који је уређен у склопу борске болнице. Извор: Епархија тимочка
  6. У Недељу 9. септембра 2018. године, на празник Сабора српских светитеља, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион служио је cвету архијерејску Литургију у цркви Св. великомученика Георгија у Бору, уз саслужење братства овога светога храма. Велики број деце са својим родитељима, наставницима, вероучитељима и верним народом са радошћу је дочекао свог епископа који је по завршетку литургије са свештенством одслужио и молебан за почетак нове школске године благосиљајући сваки њихов труд усмерен ка напретку. Молитвеног учешћа у овом светом сабрању узео је и градоначелник града Бора господин Александар Миликић са својим сарадницима. Беседом коју је произнео владика је, осврнувши се на јеванђељску причу о талантима, подсетио да је поред талената и знања које имамо и које стичемо, битна и неопходна врлина како би оно што смо стекли изграђујући себе у трудовима многим користили на добро својим ближњима, породици, пријатељима, а самим тим и својој Цркви и држави. Након благословене трпезе љубави, уприличене у парохијском дому цркве преосвећени владика је, у пратњи директора Опште болнице у Бору, господина Горана Јоксимовића, старешине борског храма протонамесника Радоја Мијовића, као и господина Миливоја Ристића, председника борског Црквеног одбора, обишао и параклис посвећен Св. бесребреницима Козми и Дамјану, који је уређен у склопу борске болнице. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  7. Протојереј Божо Бакјалић је пренео благослов и поздрав Његове Светости патријарха Иринеја и честитао у његово име братству храма и сабраном народу овај велики празник. На крају Литургије, старешина храма протојереј Раде Јовић захвалио је архијерејском намеснику и служашчим свештеницима на љубави и труду што су својим присуством увеличали прославу храмовне славе. Он је у свом обраћању поздравио г. Дамира Ковачевића, заменика председника Општине Земун. и том приликом објавио почетак радова на изградњи спомен-бисте протојереју др Радославу Грујићу која ће бити постављена у порти Лазарице. Покровитељ подизања бисте је Општина Земун, а планира се да се освећење ове спомен-бисте обави следеће године на Видовдан. Домаћин славе био је г. Саша Богавац са породицом, а молитвено сабрање су својим присуством увеличали: представник Римокатоличке Цркве земунски, жупник и декан Јозо Дуспара, припадници Војске Србије и специјално антитерористичке јединице МУП- а Србије, као и представници Института за кукуруз из Земун Поља који је и ктитор овог храма. Извор: Српска Православна Црква
  8. По благослову Његове Светости патријарха српског Иринеја, светом Литургијом началствовао је архијерејски намесник земунско-новобеоградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, уз саслужење свештеника: протојереја Небојше Тополића, Драшка Тепавца, протонамесника Гојка Ракаса, јерејa Луке Верића, Анђелка Додера, Мирка Ранисављевића, Бориса Савића, Николе Гаврића, Далибора Стојадиновића, протођакона Стевана Рапајића и ђакона Синише Дувњака. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Протојереј Божо Бакјалић је пренео благослов и поздрав Његове Светости патријарха Иринеја и честитао у његово име братству храма и сабраном народу овај велики празник. На крају Литургије, старешина храма протојереј Раде Јовић захвалио је архијерејском намеснику и служашчим свештеницима на љубави и труду што су својим присуством увеличали прославу храмовне славе. Он је у свом обраћању поздравио г. Дамира Ковачевића, заменика председника Општине Земун. и том приликом објавио почетак радова на изградњи спомен-бисте протојереју др Радославу Грујићу која ће бити постављена у порти Лазарице. Покровитељ подизања бисте је Општина Земун, а планира се да се освећење ове спомен-бисте обави следеће године на Видовдан. Домаћин славе био је г. Саша Богавац са породицом, а молитвено сабрање су својим присуством увеличали: представник Римокатоличке Цркве земунски, жупник и декан Јозо Дуспара, припадници Војске Србије и специјално антитерористичке јединице МУП- а Србије, као и представници Института за кукуруз из Земун Поља који је и ктитор овог храма. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Његово преосвештенство Викарни Епископ диоклијски г. Кирило служио је на Ђурђевдан, 6. маја 2018. г. уз саслужење свештенства Свету архијерејску литургију у манастиру Бања код Рисна, поводом храмовске славе ове Светиње која чува дио моштију Светог Георгија. Опширније на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске. Звучни запис беседе View full Странице
  10. У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив. У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог. Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди. Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину. Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех. Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му: Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини. Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника. Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба. Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио. Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину.
  11. После смрти незнабожних и богомрских царева Римских Диоклецијана и Максимијана, на царски престо ступи благочестиви цар Константин Велики, за чијег се царовања рашири вера у Господа нашег Исуса Христа. У то време неки христољубиви људи града Александрије, нашавши место где беху положени чесни остаци моштију светог славног мученика Христовог Мине, саградише на том месту цркву у име његово. У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив. У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог. Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди. Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину. Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех. Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му: Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини. Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника. Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба. Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио. Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину. View full Странице
  12. Солун, 8. новембра 1992. године. Наизглед обично поподне у једном од градова Светог Димитрија. Солун, уз две наше Митровице (сремску и косовску), су градови посвећени овом свецу. Центар Солуна тих, јесен долази а у даљини се чују сирене бродова који улазе у луку или одлазе на далека путовања. О догађају који се тог дана збио у Цркви Светог Димитрија се доста говорило у Солуну, а и шире. Неколико жена се нашло унутар храма Светог Димитрија. Пале свеће, моле се и нечујно се крећу само да не наруше свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве. Дубоко посвећене својим молитвама и пословима, ни једна од њих није приметила, када, и како, је у Храм ушао необично обучен младић, али су се све, у исти мах окренуле ка њему. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет. Он, измучен, у окрвављеној одори, ишао је полако, корак по корак, према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле је. Младић је само затржио мало воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“ Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Једна од жена у црнини препознала је младића и тихо клекнувши, онесвестила се. Њена пријатељица је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори ромејског (византијског) ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и у њему нестао. За младићем је остао само благи миомирис босиљка или смирне. Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Жена у црнини дошавши себи, клекла је пред икону Светог Димитрија и молила се кроз сузе. Свештеник је питао шта се догодило. Оне су му испричале све, као и шта им је младић рекао. Питао их је како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“. На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог великомученика Димитрија, клекли су сви и почела је молитва. Одмах је служена и Литургија, читале су се молитве и акатисти посвећени Светом Димитрију солунском. Касније се сазнало да се Свети Димитрије последњи пут јавио у солунском храму 1804. године. То је била још једна година почетка српске борбе за Православље, само овог пута под заставом вожда Карађорђа и устаницима заклетим на Крст буковичког проте Атанасијa Антонијевићa. На слици солунски храм Светог великомученика Димитрија. Послато са Lenovo K53a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију
  13. Уиме Оца и Сина и Светога Духа. Данас, драга браћо и сестре, поштујемо спомен светог великомученика Димитрија Солунског и иштемо његове молитве за нас, пред престолом Божјим, кога се он удостојио због својих величанствених подвига и исповедање Христове вере. Овај дивни сведок Христов се подвизавао крајем III века, када је било подигнуто страшно гоњење на хришћане. Водио је порекло од племенитих и виђенијих родитеља. Његов отац, војвода града Солуна, био је потајни хришћанин и имао иконе Христа Спаса и Мајке Божије, пред којима се молио. И свог сина јединца, Димитрија, је такође научио хришћанској вери, коју је и сачувао до самог краја и запечатио ју мучеништвом. Након очеве смрти, цар Максимијан је Димитрија, због племенитости и храбрости његове душе, поставио за војводу Солунског и притом му указао да у томе граду треба да прогања и истреби хришћане. Међутим, након доласка у Солун, свети Димитрије је хришћанима дао слободу и сам се отворено изјашњавао као хришћанин о чему је на крају и цар био обавештен. Након повратка из рата, Максимијан је дошао у Солун и када је сазнао да је свети Димитрије заиста Хришћанин, разрешио га је дужности војводе и наредио да га затворе у тамницу. У тој тамници светитељ је био избоден копљима. Тако је он примио славну мученичку смрт ради исповедања Христове вере и прешао код Господа. Ето кратког подсећања на његов живот и страдање. Нашу пажњу, драга браћо и сестре, привлачи данашње Јеванђеље, проитано у спомен славног великомученика Димитрија: Ово вам заповиједам: да љубите једни Друге, говори Господ Својим ученицима, Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла (Јн. 15: 17 – 21). Као што видимо, Господ заповеда својим ученицима да имају љубав међу собом и упозорава их на то да ће их свет гонити и мрзети људи који не познају и не прихватају Господа Исуса Христа, Који је дошао у телу ради нашег спасења или га се одричу својим понашањем, који одричу будући вечни живот и воле само земљу и једино овде граде своје вечно обиталиште и своју радост налазе у удовољавању својих страсти. За њих је небо – земља туђа, не признају законе Божје, а руководе се обичајима овога века – похотом тела, похотом очију и гордошћу живота (уп. 1Јн. 2: 16). Ето, исти овај свет који је раније мрзео самога Христа, мрзи и Његове верне следбенике. У свијету ћете имати жалост (Јн. 16: 33) говори Господ. Свет и људи овога света мрзе истинске следбенике Христове зато што ови не учествују с њима у њиховим тамним и злим делима. Живот Христовог следбеника не личи на живот светољубаца: он избегава њихове путеве као нечистоту; живи њима на разобличење, јер им је тежак и не могу га гледати (уп. Прем. 2: 14 – 16). Он је трн у њиховим очима, човек потпуно неподношљив овоме свету, и зато и бива омражен од људи који воле свет. Свет мрзи добре још и зато што добрим људима Господ свакако пре пројављује Своју велику благодат неголи безбожним, и зато прогањају праведнике из зависти, као што видимо на примеру многих праведника, као што су патријарси Исаак, праведни Јосиф и многи други. Мрзи их због тога што не учествују у области греховне таме где је владар – ђаво, већ служе своме Господу и покоравају се Његовом божанском закону. Ова пак страдања на хришћане Господ допушта ради наше користи, да би кроз њих уништио нашу наду на саме себе, испитао нашу веру. Човек се у срећи, у изобиљу, у части лако може погордити и заборавии Бога. А невоље очишћују његову душу смиравају је и приближавају нас Богу. Управо због ових околности Господ је заповедио да љубимо једни друге, да имамо узајамно општење и јединство. Љубав уједињује људе. Своју љубав треба да распрострањујемо на све ближње, почевши од својих родитеља, сродника, а завршавајући на онима који нам не желе добра и непријатељима. Заповест о љубави је сама по себи лака и пријатна, јер је љубав сама по себи већ најузвишенија наслада. Живот у љубави и хармонији за човека представља срећу и блаженство. Љубав према ближњима од нас понекада захтева жртву, јер смо по дужности позвани да служимо ближњима и помажемо у свему потребноме. Али и то чињење добра ради ближњег нама доноси срећу и јесте најчистија наслада срца које воли. Нека су нам наши ближњи и непријатељи. Од нас се захтева не само да их волимо, већ и да им чинимо добро и да се молимо за њих, јер нису они наши непријатељи, већ је наш заједнички непријатељ ђаво, а љубављу према непријатељима и чињењем добра враг бива посрамљен и побеђен. Љубити ближње није тешко, већ и пријатно, али ми не осећамо увек у себи такво осећање љубави према другима. У нама се понекад пројављује самољубље које заглушује и убија љубав према ближњим. Господ, заповедајући нам да љубимо наше ближње, даје нам и образац, меру те љубави. Ту меру свагда носимо са собом – то смо ми сами. Нека свако погледа на себе и онако како себе воли, тако нека воли и свога ближњег. Љуби ближњега свога као самог себе (Мк. 12: 31). Понекад нам ове речи бивају тешке. „Како“, говори наше самољубље, „да волимо друге као и себе? Како да их начинимо равнима себи?“ Да. Управо је то воља Божија, воља света и праведна. Побуду на љубав према ближњима ми пре свега увиђамо у нашој природи. Нисмо ли ми сви по браћа по природи и по вери? Није ли свима нама један Бог, један Спаситељ, једна света Црква? Нисмо ли се сви ми крстили истим Крштењем и причешћујемо се истим Хлебом и из исте Чаше? Није ли нам свима припремљено исто Царство Небеско? Не љуби ли и милује све подједнако наш небески Отац? Једино наше разбојничко самољубље жели да увек себе у свему истиче, а заповед Божја заповеда да волимо ближњег као самога себе, прописује да са свима имамо братско јединство, да другима чинимо оно што желимо себи. Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7: 12). И заиста, уколико погледамо на религиозни живот човечанства, нарочито на Христову Цркву, видимо да се овде, као нигде другде захтева управо ово братско јединство и само схватање свезе узајамног општења има веома важно значење. По самој својој природи и назначењу Црква је заједница, свеза – најузвишенија, морална, духовна свеза. Зато су узајамно општење, јединство, љубав основна начала хришћанског религиозног живота. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13: 35), говорио је Господ у последњој, опроштајној беседи Својим ученицима. И заиста, живо јединство, узајамна љубав и општење свагда су биле јасне карактеристике хришћанског живота у златно време раног хришћанства. Ево шта пише писац Дела апостолских о првим хришћанина Јерусалимске Цркве: А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап. 4: 32, 34 – 35). Достојно је подражавања ово најсавршеније јединство првих хришћана – јединство у духу и у самом свакодневном животу посред тадашњег јудејског и незнабожачког друштва, поквареног, развраћеног и грубог, где се сваки бринуо о себи и сви су се старали да потисну једни друге због чега им је било тесно једнима са другима. И након апостолских времена у наредним вековима хришћанске историје, узајамна љубав и заједница међу хришћанима су били тако високи да ништа слично није постојало у старом свету. Тада се хришћанска Црква брзо ширила по свим градовима и земљама, али у сваком граду је имала сразмерно мали број следбеника, који су са свих страна били окружени огромним мноштвом неверујућих и хришћанству непријатељских незнабожаца. И без обзира на све то, чланови Хришћанске Цркве свуда по свету, расејани по разним земљама и народима, непрекидно прогањани од безбројних непријатеља, били су као чланови једне породице – браћа и сестре, како су искрено једни друге називали, у правом смислу тих речи. Пастирске посланице тога времена које су дошле до нас, често упућиване лицима која се нису лично познавала, одишу духом блискости, искрености, узајамног поверења, управо како би се дописивали чланови једне породице који су од детињства расли заједно и одавно навикли да међусобно деле мисли и осећања, радости и туге. Када би се у некој од Цркава појавила нека потреба или невоља – глад, прогон од неверних, друге Цркве су ову несрећу схватале као своју сопствену и старале се да помогну онима којима је требало. У јерусалиму је настала глад, а у Антиохији су журили да прикупе помоћ за гладне. Из Македоније су хришћани у апостолска времена слали помоћ са једне стране мора у Палестину, а са друге у Рим. Сами незнабошци су се чудили тој љубави и блискости међу хришћанима не схватајући силу која их тако повезује међу собом свезом љубави. Хришћани су својим примером врлинске љубави преображавали моралне норме тадашњег света – духом вере и силом љубави. Заиста, ово је побједа која побиједи свијет – вјера наша (1Јн. 5, 4), вера потпомагана љубављу. Тако су љубав и заједништво основно начело и суштинско својство у развоју религиозног живота хришћанства. Без овога биће мртав, јер само љубав даје зачетак свакоме животу. Стога је и нама неопходно да се побринемо око стицања љубави, која по речима св. апостола Павла дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи, никад не престаје (уп. 1Кор. 13: 4 – 8). И у будућем веку, она ће преовладати у члановима Царства Небеског. Нека би нам пример светих мученика, и данас прослављаног светог великомученика Димитрија, који су полагали своје душе за ближње своје, био образац истинске љубави према ближњим. Нека нас њихов пример одушеви и подстакне на храбро и спокојно трпљење невоља са свешћу да нам невоље предстоје и да нам кроз многе невоље треба ући у Царство Божје (Дап. 14: 22). Амин. http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-kiril-pavlov-na-svetog-velikomucenika-dimitrija/
  14. Уиме Оца и Сина и Светога Духа. Данас, драга браћо и сестре, поштујемо спомен светог великомученика Димитрија Солунског и иштемо његове молитве за нас, пред престолом Божјим, кога се он удостојио због својих величанствених подвига и исповедање Христове вере. Овај дивни сведок Христов се подвизавао крајем III века, када је било подигнуто страшно гоњење на хришћане. Водио је порекло од племенитих и виђенијих родитеља. Његов отац, војвода града Солуна, био је потајни хришћанин и имао иконе Христа Спаса и Мајке Божије, пред којима се молио. И свог сина јединца, Димитрија, је такође научио хришћанској вери, коју је и сачувао до самог краја и запечатио ју мучеништвом. Након очеве смрти, цар Максимијан је Димитрија, због племенитости и храбрости његове душе, поставио за војводу Солунског и притом му указао да у томе граду треба да прогања и истреби хришћане. Међутим, након доласка у Солун, свети Димитрије је хришћанима дао слободу и сам се отворено изјашњавао као хришћанин о чему је на крају и цар био обавештен. Након повратка из рата, Максимијан је дошао у Солун и када је сазнао да је свети Димитрије заиста Хришћанин, разрешио га је дужности војводе и наредио да га затворе у тамницу. У тој тамници светитељ је био избоден копљима. Тако је он примио славну мученичку смрт ради исповедања Христове вере и прешао код Господа. Ето кратког подсећања на његов живот и страдање. Нашу пажњу, драга браћо и сестре, привлачи данашње Јеванђеље, проитано у спомен славног великомученика Димитрија: Ово вам заповиједам: да љубите једни Друге, говори Господ Својим ученицима, Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла (Јн. 15: 17 – 21). Као што видимо, Господ заповеда својим ученицима да имају љубав међу собом и упозорава их на то да ће их свет гонити и мрзети људи који не познају и не прихватају Господа Исуса Христа, Који је дошао у телу ради нашег спасења или га се одричу својим понашањем, који одричу будући вечни живот и воле само земљу и једино овде граде своје вечно обиталиште и своју радост налазе у удовољавању својих страсти. За њих је небо – земља туђа, не признају законе Божје, а руководе се обичајима овога века – похотом тела, похотом очију и гордошћу живота (уп. 1Јн. 2: 16). Ето, исти овај свет који је раније мрзео самога Христа, мрзи и Његове верне следбенике. У свијету ћете имати жалост (Јн. 16: 33) говори Господ. Свет и људи овога света мрзе истинске следбенике Христове зато што ови не учествују с њима у њиховим тамним и злим делима. Живот Христовог следбеника не личи на живот светољубаца: он избегава њихове путеве као нечистоту; живи њима на разобличење, јер им је тежак и не могу га гледати (уп. Прем. 2: 14 – 16). Он је трн у њиховим очима, човек потпуно неподношљив овоме свету, и зато и бива омражен од људи који воле свет. Свет мрзи добре још и зато што добрим људима Господ свакако пре пројављује Своју велику благодат неголи безбожним, и зато прогањају праведнике из зависти, као што видимо на примеру многих праведника, као што су патријарси Исаак, праведни Јосиф и многи други. Мрзи их због тога што не учествују у области греховне таме где је владар – ђаво, већ служе своме Господу и покоравају се Његовом божанском закону. Ова пак страдања на хришћане Господ допушта ради наше користи, да би кроз њих уништио нашу наду на саме себе, испитао нашу веру. Човек се у срећи, у изобиљу, у части лако може погордити и заборавии Бога. А невоље очишћују његову душу смиравају је и приближавају нас Богу. Управо због ових околности Господ је заповедио да љубимо једни друге, да имамо узајамно општење и јединство. Љубав уједињује људе. Своју љубав треба да распрострањујемо на све ближње, почевши од својих родитеља, сродника, а завршавајући на онима који нам не желе добра и непријатељима. Заповест о љубави је сама по себи лака и пријатна, јер је љубав сама по себи већ најузвишенија наслада. Живот у љубави и хармонији за човека представља срећу и блаженство. Љубав према ближњима од нас понекада захтева жртву, јер смо по дужности позвани да служимо ближњима и помажемо у свему потребноме. Али и то чињење добра ради ближњег нама доноси срећу и јесте најчистија наслада срца које воли. Нека су нам наши ближњи и непријатељи. Од нас се захтева не само да их волимо, већ и да им чинимо добро и да се молимо за њих, јер нису они наши непријатељи, већ је наш заједнички непријатељ ђаво, а љубављу према непријатељима и чињењем добра враг бива посрамљен и побеђен. Љубити ближње није тешко, већ и пријатно, али ми не осећамо увек у себи такво осећање љубави према другима. У нама се понекад пројављује самољубље које заглушује и убија љубав према ближњим. Господ, заповедајући нам да љубимо наше ближње, даје нам и образац, меру те љубави. Ту меру свагда носимо са собом – то смо ми сами. Нека свако погледа на себе и онако како себе воли, тако нека воли и свога ближњег. Љуби ближњега свога као самог себе (Мк. 12: 31). Понекад нам ове речи бивају тешке. „Како“, говори наше самољубље, „да волимо друге као и себе? Како да их начинимо равнима себи?“ Да. Управо је то воља Божија, воља света и праведна. Побуду на љубав према ближњима ми пре свега увиђамо у нашој природи. Нисмо ли ми сви по браћа по природи и по вери? Није ли свима нама један Бог, један Спаситељ, једна света Црква? Нисмо ли се сви ми крстили истим Крштењем и причешћујемо се истим Хлебом и из исте Чаше? Није ли нам свима припремљено исто Царство Небеско? Не љуби ли и милује све подједнако наш небески Отац? Једино наше разбојничко самољубље жели да увек себе у свему истиче, а заповед Божја заповеда да волимо ближњег као самога себе, прописује да са свима имамо братско јединство, да другима чинимо оно што желимо себи. Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7: 12). И заиста, уколико погледамо на религиозни живот човечанства, нарочито на Христову Цркву, видимо да се овде, као нигде другде захтева управо ово братско јединство и само схватање свезе узајамног општења има веома важно значење. По самој својој природи и назначењу Црква је заједница, свеза – најузвишенија, морална, духовна свеза. Зато су узајамно општење, јединство, љубав основна начала хришћанског религиозног живота. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13: 35), говорио је Господ у последњој, опроштајној беседи Својим ученицима. И заиста, живо јединство, узајамна љубав и општење свагда су биле јасне карактеристике хришћанског живота у златно време раног хришћанства. Ево шта пише писац Дела апостолских о првим хришћанина Јерусалимске Цркве: А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап. 4: 32, 34 – 35). Достојно је подражавања ово најсавршеније јединство првих хришћана – јединство у духу и у самом свакодневном животу посред тадашњег јудејског и незнабожачког друштва, поквареног, развраћеног и грубог, где се сваки бринуо о себи и сви су се старали да потисну једни друге због чега им је било тесно једнима са другима. И након апостолских времена у наредним вековима хришћанске историје, узајамна љубав и заједница међу хришћанима су били тако високи да ништа слично није постојало у старом свету. Тада се хришћанска Црква брзо ширила по свим градовима и земљама, али у сваком граду је имала сразмерно мали број следбеника, који су са свих страна били окружени огромним мноштвом неверујућих и хришћанству непријатељских незнабожаца. И без обзира на све то, чланови Хришћанске Цркве свуда по свету, расејани по разним земљама и народима, непрекидно прогањани од безбројних непријатеља, били су као чланови једне породице – браћа и сестре, како су искрено једни друге називали, у правом смислу тих речи. Пастирске посланице тога времена које су дошле до нас, често упућиване лицима која се нису лично познавала, одишу духом блискости, искрености, узајамног поверења, управо како би се дописивали чланови једне породице који су од детињства расли заједно и одавно навикли да међусобно деле мисли и осећања, радости и туге. Када би се у некој од Цркава појавила нека потреба или невоља – глад, прогон од неверних, друге Цркве су ову несрећу схватале као своју сопствену и старале се да помогну онима којима је требало. У јерусалиму је настала глад, а у Антиохији су журили да прикупе помоћ за гладне. Из Македоније су хришћани у апостолска времена слали помоћ са једне стране мора у Палестину, а са друге у Рим. Сами незнабошци су се чудили тој љубави и блискости међу хришћанима не схватајући силу која их тако повезује међу собом свезом љубави. Хришћани су својим примером врлинске љубави преображавали моралне норме тадашњег света – духом вере и силом љубави. Заиста, ово је побједа која побиједи свијет – вјера наша (1Јн. 5, 4), вера потпомагана љубављу. Тако су љубав и заједништво основно начело и суштинско својство у развоју религиозног живота хришћанства. Без овога биће мртав, јер само љубав даје зачетак свакоме животу. Стога је и нама неопходно да се побринемо око стицања љубави, која по речима св. апостола Павла дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи, никад не престаје (уп. 1Кор. 13: 4 – 8). И у будућем веку, она ће преовладати у члановима Царства Небеског. Нека би нам пример светих мученика, и данас прослављаног светог великомученика Димитрија, који су полагали своје душе за ближње своје, био образац истинске љубави према ближњим. Нека нас њихов пример одушеви и подстакне на храбро и спокојно трпљење невоља са свешћу да нам невоље предстоје и да нам кроз многе невоље треба ући у Царство Божје (Дап. 14: 22). Амин. http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-kiril-pavlov-na-svetog-velikomucenika-dimitrija/ View full Странице
  15. Пред ковчегом, који је у Преображењски саборни храм Одесе донет из Светогорског манастира Светог Павла, савршавана су богослужења, редовно су узношене молитве за мир у Украјини. Неколико пута ову светињу су уносили у болнице где су се болесници могли поклонити овом Божјем угодику и помолити се за исцељење од болести и добити иконицу освећену на његовим часним моштима. Пре поласка у Грчку делегација светогорских монаха која је пратила ову светињу, донела је мошти Светог великомученика Пантелејмона у 411. Централну војну болницу која је у саставу Министарства одбране Украјине. Овде је ковчежић проношен кроз болничке собе где су лежали рањени војници. Одслужен је и молебан. По завршетку свог боравка у Одеси грчки монаси су изразили дивљење вери житеља града Одесе и све Украјине који су свакодневно на десетине хиљада боравили у овој саборној цркви да би се помолили моштима Светог Пантелејмона. Светогорци су истакли да ће се по повратку у Свету Гору још усрдније умолити за богољубиви украјински народ и за мир многострадалне украјинске земље. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава
  16. Од 2. до 7. фебруара 2017. у Одеској епархији боравиле су мошти светог великомученика Пантелејмона. У току овог времена овој светињи се поклонило више од 100.000 верника Пред ковчегом, који је у Преображењски саборни храм Одесе донет из Светогорског манастира Светог Павла, савршавана су богослужења, редовно су узношене молитве за мир у Украјини. Неколико пута ову светињу су уносили у болнице где су се болесници могли поклонити овом Божјем угодику и помолити се за исцељење од болести и добити иконицу освећену на његовим часним моштима. Пре поласка у Грчку делегација светогорских монаха која је пратила ову светињу, донела је мошти Светог великомученика Пантелејмона у 411. Централну војну болницу која је у саставу Министарства одбране Украјине. Овде је ковчежић проношен кроз болничке собе где су лежали рањени војници. Одслужен је и молебан. По завршетку свог боравка у Одеси грчки монаси су изразили дивљење вери житеља града Одесе и све Украјине који су свакодневно на десетине хиљада боравили у овој саборној цркви да би се помолили моштима Светог Пантелејмона. Светогорци су истакли да ће се по повратку у Свету Гору још усрдније умолити за богољубиви украјински народ и за мир многострадалне украјинске земље. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице
×
×
  • Create New...