Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'велики:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. 1. Да ли сте чули речи апостола којима се обраћа Солуњанима и прописује закон за читав живот? Оне су упућене онима који су се свакодневно налазили у његовој близини, премда се њихова корист распростире се на читав људски живот. Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте, каже он (1.Сол.5,16-18). Шта, дакле, значи „радовати се“ и каква је корист од [радовања]? Како је могуће задобити непрестану молитву и Богу захваљивати за све? Речено ћемо, колико буде могуће, протумачити касније. Сада је заиста неопходно да најпре наведемо оно што нам приговарају противници који [наводе] клевету да је испуњење узакоњеног немогуће. Зар је врлина, кажу, проводити дан и ноћ у изливању [душе] и живети у весељу и радовању? Осим тога, зар је [непрестано радовање] уопште могуће с обзиром да нас окружују на хиљаде невољних несрећа које у души нужно изазивају потиштеност? Стога је немогуће да се неумерено радујемо и веселимо, изузев ако [хоћемо да кажемо] да онај кога пеку не осећа бол и да се не мучи онај кога пробадају. Можда и неко од оних који нас окружују, болујући од сличне болести помисли, износи истоветне изговоре ради оправдања својих грехова (Пс.140,4). Услед свог немара за чување заповести, он покушава да оптужи Законодавца да наводно прописује немогуће. Он вероватно говори: „Како је могуће да се радујем кад узроци радости не зависе од мене? Оно што изазива радост долази споља и не налази се у мени, на пример – долазак пријатеља, сусрет с родитељима после дужег времена, налажење новца, почасти од људи, васпостављање здравља после разних болести и остале животне добробити, дом у коме је трајно благостање, богата трпеза, дружељубиви саучесници у весељу, звуци и призори који изазивају уживање, здравље рођака и срећа у свему осталом у животу (с обзиром да нас не жалосте само наше властите непријатности, него и оне које секирају наше пријатеље и рођаке). Све [набројано] је неопходно да би се рачунало на душевну радост и весеље. Поред тога, радост у души може да се роди када видимо пад својих непријатеља, пропаст злобника и награђивање доброчинства, једном речју, када ни садашње ни очекиване тешкоће не потресају наш живот. Како нам је, дакле, дато као заповест нешто што своје испуњење нема у нашој вољи, већ представља последицу других узрока? Осим тога, како је могуће да се непрестано молимо кад телесне потребе привлаче мисли душе на себе и с обзиром да је немогуће да се разум истовремено подели на две бриге. 2. Мени је, међутим, заповеђено да захваљујем Богу за све. Зар да захваљујем када ме муче, када ме исмејавају, када ме растежу на точку, када ми копају очи? Зар да захваљујем када ми ненависник задаје нечасне ударце, када се ледим од зиме, када ме мучи глад, кад сам привезан за дрво, када неочекивано останем без деце, па чак и без жене, када услед бродолома неочекивано изгубим иметак, када ме на мору заробе пирати или на копну разбојници, када сам у ранама, када ме клевећу, када осиромашим или када сам у тамници“. Све речено и много другог прикупљају они који оптужују Законодавца, мислећи да своје грехе оправдају клеветом да нам се наређује нешто што је немогуће извршити. Шта, дакле, да одговоримо? [Одговорићемо] да апостол има у виду нешто друго и да покушава да наше душе одвоји од земље, узносећи их до небеског начина живота. Не разумевајући велику замисао Законодавца, они се, међутим, ваљају по земљи и телу у телесним страстима као црви по блату и ишту начин да испуне апостолску наредбу. Апостол не позива свакога да се стално радује, него само онога ко се уподобио њему, тј. ко више не живи у телу, него има Христа који живи у њему (уп. Гал.2, 20), с обзиром да сједињење с највишим добром не допушта саосећање са оним што узнемирава тело. Чак и кад би тело било раскомадано, раскидање свезе би остало у страдајућем [делу] тела, а распростирање бола се не би могло пренети до умног [делај душе. Уколико смо, према апостолском савету, умртвили удове који су на земљи (Кол.3,5) и уколико на телу носимо умирање Христово (2.Кор. 4,10), рана нанета умртвљеном телу нужно неће допрети до душе, која је ослобођена везе са њим. Осим тога, несреће, губици и смрт ближњих неће се узносити до ума, нити ће узвишеност душе сурвати до саосећања са овдашњим. Уколико расуђују као и ревносни [људи], они који су запали у недаће неће жалостити друге, с обзиром да и сами без јадиковања подносе оно што им се дешава. Уколико, пак, живе по телу (уп. Рим.8,13), они неће толико причињавати бол, колико ће се сматрати јаднима, не толико због околности, колико стога што нису изабрали оно што је требало. Уопштено [речено], душа која се једном чежњиво привезала за Створитеља и која је навикла да се радује тамошњим красотама, неће изгубити своју радост и весеље због смене разноликих промена телесних страдања. Оно што је за друге жалосно, њу ће учинити још радоснијом. Апостол је, [на пример], био благодушан у немоћима, у невољама, у гоњењима (2.Кор.12,910) и оскудици. Он се хвалио својим сиромаштвом налазећи се у гладовању и жеђи, у зими и голотињи, у гоњењима и тескобама (2.Кор. 11,27). Апостол се радује ономе због чега други тугују и одричу се живота. Они који нису научени апостолској мисли и који не разумеју да нас Павле позива на јеванђелски живот, усуђују се да га оптуже да нам наводно прописује немогуће. Нека они, међутим, схвате колико нам је разлога за оправдано радовање дала Божија велика издашност. Ми смо из небића ступили у биће. Створени смо по образу Творца (уп. Пост.1.26) и имамо ум и слово који допуњују нашу природу и којима спознајемо Бога. Уколико са њима брижљиво изучимо лепоте творевине као нека писмена, ми ћемо познати велику мудрост и промисао Божији о свему. Ми разликујемо добро од зла и сама нас природа учи да одабирамо корисно и да се уклањамо од штетног. Будући да смо се грехом отуђили од Бога, поново смо позвани на блискост с Њим, након што смо Крвљу Јединородног ослобођени из нечасног сужањства. [А шта да кажемо] о нади у васкрсење, о наслађивању анђелским добрима, о Царству на небесима и обећаном благу које превазилази снагу разума и слова? 3. Зар све речено не може да се прихвати као довољан разлог за непрекидну радост и непрестано весеље и зар, напротив, треба мислити да живот достојан радости проводи једино онај ко пресићује утробу, забавља се звуцима свирале, леже на меку постељу и хрче? Међутим, онима који имају ум ја бих рекао да би требало да их оплакују, а да ублажују оне који садашњи живот проводе надајући се у будући век и замењујући садашње за вечно. Ми треба да ублажујемо оне који су се сјединили с Богом с обзиром да живот проводе у радости чак и кад се нађу у пећи огњеној (као три младића у Вавилону), чак и кад су затворени с лавовима, чак и кад их кит прогута. Јер, они се не жалосте због садашњег, него се радују због наде у оно што се за нас чува у будућности. Мислим да добар подвижник, који је једном ступио на поприште побожности, треба достојанствено да подноси ударце противника, надајући се на славу која ће доћи при примању венаца. Они који су се навикли на напоре борбе у телесним надметањима уопште семе колебају због болних удараца, него настављају да се боре с протишшком услед жеље да их прогласе победницима, презирући тренутне напоре. Ни ономе ко је ревностан неће се помрачити радост чак и ако сусретне тешкоће, будући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду, која не постиђује (Рим.5,35). Због тога нам исти [апостол] па другом месту заповеда да у невољи будемо трпељиви и у нади радосни (Рим.12, 12). Према томе, нада заједно са радошћу обитава у души ревносног човека. Међутим, исти апостол нам заповеда и да плачемо са онима који плачу (Рим.12,15). Пишући Галатима, он је плакао због непријатеља Крста Христовог (уп. Фил.3,18). Да ли уопште треба да говоримо да је Јеремија плакао, да је Језекиљ, по заповести Божијој, писао о плачу за кнезовима [Израиљевим] (уп. Јез.2.10) и да су многи светитељи плакали? Тешко мени мајко моја што си ме родила (Јер.15.10). Тешко мени, неста побожнога са земље, и нема правога међу људима. Ја сам као кад се обере летина (Мих.7,2). Уколико погледаш гласове праведника уопште и уколико откријеш да понекад зајецају, уверићеш се да оплакују овај свет и окајани живот у њему. Авај мени, јер се боравак мој продужи (Пс.120,5). Павле је желео да умре и да буде са Христом (Фил.1,23). Стога јадикује због продужетка странствовања, које га спречава да се радује. Давид нам је у песмама оставио плач за пријатељем Јонатаном, а заједно са њим и плач за својим непријатељем: Боли ме због тебе, брате Јонатане. Кћери Израиљеве, плачите за Саулом (2.Цар.1,26; 24). Саула оплакује као онога ко је умро у греху, а Јонатана као оног ко му је читавог живота био близак пријатељ. Та зашто да говоримо о нечему другом? И сам Господ је плакао због Лазара (Јн.11,35), плакао је и због Јерусалима (Лк.19,41). Он ублажује жалосне (Мт.5.4) и оне који плачу (Лк.6,21). 4. „Како се [наведено] може, говоре, усагласити са речима: Радујте се свагда (Фил.4,4)? Јер, сузе и радост не изазивају исти узроци. Сузе природно изазива притисак око срца до кога долази услед неочекиваног ударца или услед напада који рањава и стеже душу, док је радост слична поскакивању душе, развесељене [чињеницом] да су [дела] сагласна са жељама. Отуда потичу и различити телесни знаци. Ражалошћени имају блед, сив и хладан изглед, док су тела радосних бодра и румена, при чему душа само што не искочи и не похрли напоље од задовољства“. Ми ћемо додати да су плач и сузе светих произилазили из љубави према Богу. Свагда гледајући на Вољеног и увећавајући у себи радост која из [сличног гледања] проистиче, они су се истовремено старали за себи сличне слуге, својим сузама и оплакивањем исправљајући оне који греше. Они који стоје на брегу и саосећају са онима што се даве у мору не губе сопствену сигурност иако се старају да помогну унесрећенима. Ни они који оплакују грехе својих ближњих не поништавају сопствену радост. Напротив, они је тиме још више умножавају. Господ их, наиме, поводом суза проливених због брата удостојава радости. Блажени су они који плачу и који се жалосте, будући да ће се утешити и насмејати (уп. Лк.6,21; Мт.5,4). Смехом се не назива грохот који услед превирања крви излази из образа, него чиста веселост, која није помешана ни са чим суморним. Апостол допушта да плачемо са онима који плачу (уп. Рим.12, 15), с обзиром да су сузе на неки начин семе и залог вечне радости. Уздигни свој разум и сагледавај анђелско стање. Да ли њима доликује расположење другачије од радости и благодушности? Јер, они су удостојени да стоје пред Богом и да се наслађују неизрецивом красотом славе нашег Творца? Побуђујући нас на такав живот, апостол нам је заповедио да се свагда радујемо. 5. Можемо рећи да је Господ плакао за Лазаром и за градом као што је и јео и пио, тј. без властите потребе. Напротив, Он је речено учинио да би теби поставио меру и границу неопходних душевних страдања. Он је плакао да би исправио прекомерну осетљивост и недоличност оних који ридају и који су склони нарицању. Јер, плач захтева усклађеност са словесношћу с обзиром на повод, количину, време и начин проливања суза. Да сузе Господње нису проливене због страдања, него због наше поуке, види се из реченога: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим (Јн.11,11). Ко од нас оплакује уснулог пријатеља, с обзиром да очекује да ће се ускоро пробудити из сна? Лазаре, изиђи напоље (Јн.11,43): и мртви је оживео и свезани је закорачио. Чудо у чуду: како су ноге способне за кретање иако су свезане погребним повојима. Јер, оно што је укрепљивало беше јаче од онога што је спутавало. Због чега је Онај ко је намеравао да изврши [слично] дело, сматрао да је догађај достојан суза? Зар није очигледно да је, у свему подржавајући нашу слабост, затворио неизбежно страдање у извесне мере и границе, предупређујући одсуство саосећања (што је зверски), али и не дозвољавајући да будемо склони великом болу и плачу? Изливајући сузе за пријатељем, Он је и сам показао заједништво са људском природом и избавио нас од крајности у једном и другом, заповедајући нам да не будемо слаби пред страдањем, али ни безосећајни пред жалошћу. Господ је трпео глад пошто би се сварила чврста храна, осећао је жеђ када би се исцрпела влажност у телу и замарао се када би услед пешачења претерано напрегао мишиће и жиле (Јн.4,6, премда напор није заморио Божанство, него је тело осећало промене које по природи следе). Он је исто тако допустио и сузе, дозволивши да се испоље обележја која су природна телу. Када се услед жалости испуни испарењима, мождано удубљење се обично ослобађа влажног бремена кроз очне дупље, као кроз неке канале. При неочекиваној несрећи појављује се неки шум у ушима, вртоглавица и помрачење у очима, а глава се потреса од паре која се подиже услед сабирања топле влаге у унутрашњости. Облаци се изливају у кишне капи, а згуснутост испарења се, мислим, излива у сузама. Због тога ожалошћени налазе извесно уживање у изливању суза, с обзиром да се плакањем неосетно ослобађају онога што их оптерећује. Стварни опит потврђује истинитост реченога. Ми знамо да су се многи ун недаћама уздржавали од проливања суза, услед чега су их погађале неке неизлечиве болести, удари или одузетост, док су други у потпуности испуштали душу, с обзиром да се њихова снага, као слаба потпора, рушила под теретом жалости. Може се видети да се пламен гуши сопственим димом, који нема где да оде, већ се шири око њега. И животна сила се исцрпљује и гаси уколико жалост себи не нађе излаз. 6. Стога они који су склони прекомерном жаљењу не треба да указују на сузе Господње са [намером] да оправдају сопствену страст. Храна коју је јео Господ не би требало да нам послужи као повод за сластољубље, него, напротив, као најузвишеније правило уздржања и умерености. Ни [Његове] сузе нам нису понуђене као закон који прописује да плачемо, него као мера достојна поштовања и као најтачније правило у складу са којим смо дужни да, остајући у границама природе, одмерено и долично подносимо несрећу. Због тога ни женама ни мушкарцима није допуштена склоност према јадиковању и неумереном плакању. Приличи, уосталом, унеколико се жалостити и излити нешто суза у време несреће, премда тихо и без ридања и вапаја, без цепања сопствене одеће и посипања пепелом, као и без свих других сличних недоличности, допуштених људима који нису научени небеским [стварима]. Онај ко се очистио божанственим учењем треба да се, као неким чврстим зидом, огради правом речју, те да одважно и снажно одбија од себе нападе сличних страсти, не допустивши им да у гомилама преплаве скрушени и попустл3иви део душе, [сматрајући] га неким ниским местом. Плашљивој души која се нимало не крепи уздањем у Бога својствено је да се прекомерно мучи и да пада под теретом несреће. Црви се лакше рађају у меком дрвету. И жалост се лакше укорењује у људима нежније нарави. Зар је Јов имао дијамантско срце? Зар је његова унутрашњост била начињена од камена? Он је у кратком периоду изгубио десеторо деце. У време весеља уништена је радост у његовом дому с обзиром да се ђаво обрушио на њихову кућу. Он види трпезу помешану с крвљу. Он види децу која су рођена у разним временима како умиру у једном тренутку. Он, међутим., не плаче, не чупа косу, не испушта никакав недоличан глас, него произноси славно и од свих опевано благодарење: Господ даде, Господ узе. Би како Господ благоизволе. Нека је благословено име Господње (Јов 1,21). Зар је он био безосећајан човек? Да ли је могуће? Он сам за себе каже: Ја сам плакао због сваког угњетеног (Јов 30,25). Да ли је можда Јов лагао? Међутим, Истина сведочи о њему да је, поред осталих врлина, био и истинит. Јер, речено је: Беше човек непорочан, праведан, богобојажљив и истинит (Јов 1,1). Ти, међутим, јадикујеш уз помоћ песама које су и сачињене ради нарицања и настојиш да жалосним напевима мучиш своју душу? Дело драматурга је измена сцена и одеће глумаца који се појављују на позорници. И ти мислиш да онај ко плаче треба да има одговарајући изглед, тј. црну одећу и разбарушену косу, те да у његовом дому мора да буде тама, нечистота, пепео и жалосно нарицање којим се непрестано обнавља болна рана у души. Препусти, међутим, слично поступање онима који немају наде (уп. 1.Сол.4,13). Ти си, напротив, научио да је о онима који су умрли у Христу (уп. Отк. 14.13) [речено]: Сеје се у распадљивости, а устаје у нераспадљивости, сеје се у немоћи, а устаје у сили, сеје се тело душевно, а устаје тело духовно (1.Кор.15.42-44). Зашто плачеш због онога ко је отишао да промени одећу? Немој плакати ни због себе, сматрајући да се лишаваш неког помоћника у животу, с обзиром да је речено: Добро је [већма] уздати се у Господа, неголи уздати се у човека (Пс.117,8). Немој жалити ни због њега, сматрајући да је претрпео несрећу, с обзиром да ће га ускоро пробудити небеска труба те ћеш га видети где стоји пред престолом Христовим. Према томе, остави малодушне и непристојне узвике: „Авај, какво неочекивано зло. Ко је тако нешто могао да очекује. Зар сам очекивао да ће земља покрити најмилије лице“. При сличним речима [човек] мора поцрвенети, чак и кад их други говори, с обзиром да смо и сећањем на прошлост и искуствима из садашњости научени нужности природних страдања. 7. Пошто смо васпитани речју благочашћа, нас неће изненадити ни превремена смрт, ни друге неочекиване несреће. [Навешћемо један] пример. [Рецимо да] сам имао младог сина, јединог наследника имања, утеху старости, украс породице, цвет међу вршњацима и потпору куће. Међутим, смрт га изненада коси у најлепшим годинама. Онај ко је до недавно представљао сладак звук и најпријатнији призор за родитељске очи, постао је земља и прах. Шта да чиним? Поцепаћу одећу на себи, почећу да се ваљам по земљи, да јецам и да јадикујем и показаћу се пред породицом као дете које вапије и дрхти под ударцима? Или се, напротив, нећу чудити ономе што се десило с обзиром да ћу обратити пажњу на неизбежност догађања, тј. на неумољивост закона смрти који се подједнако распростире на све узрасте и раздваја све што је сједињено. Према томе, нећу силазити с ума као онај ко је погођен неочекиваним ударцем с обзиром да сам већ одавно научио да сам и сам смртан и да сам имао смртно чедо, да ништа људско по природи није постојано и да ништа не остаје заувек. Напротив, данас само путем рушевине показују обележја некадашње величине чак и велики градови, коју беху славни по блиставости својих здања и моћи својих житеља, те знаменитости околине, тргова и свега осталог. Лађа која се више пута спасавала на мору, која је безброј пута пловила и превезла на хиљаде трговачких товара, на крају пропада због једног налета ветра. Војске које су много пута у биткама побеђивале непријатеље, с променом среће постају тужан призор и поруга. Достигавши велику моћ и подигавши себи и на копну и на мору мноштво победничких споменика и сакупивши огромна богатства од плена, читави народи и острва бивали су или уништени временом или су, доспевши у заробл5еништво, слободу заменили за ропство. Ма које од великих и неподношљивих зала да поменеш, у прошлом животу [људског рода] ћеш већ наћи истоветне примере. Тежине разликујемо према приклањању теразија и својства злата испитујемо трењем о камен. Ни м:и никада нећемо прећи границу благоразумности уколико се будемо сећали мере на коју нам је указао Господ. Дакле, ако ти се некад догоди нешто непријатно, превасходно среди свој разум и немој се препуштати смућењу. Потом себи олакшај садашњост надом у будућност. Они који имају болесне очи одвраћају поглед од исувише блиставих призора, умирујући их гледањем цвећа и зеленила. Ни душа не треба непрестано да гледа несрећу, нити да се препушта садашњим недаћама. Напротив, она свој поглед треба да пренесе на сагледавање истинских добара. Уколико твој живот увек буде окренут Богу, увек ћеш бити у стан.у да се радујеш, док ће ти нада на награду олакшати животне недаће. Да ли си обешчашћен? Погледај на славу која је на небесима припремљена за трпљење. Да ли си претрпео губитак? Подигни поглед ка небеском богатству и ризници коју сабираш добрим делима. Да ли си прогнам из отаџбине? Твоја отаџбина је, међутим, небески Јерусалим. Да ли си изгубио децу? Имаш анђеле с којима ћеш се веселити око престола Божијег и радовати се вечном радошћу. Уколико садашњим недаћама будеш супротстављао очекивано добро, сачуваћеш безбрижност и непомућеност душе, на шта нас и позива апостолски закон. Нека успех у људским стварима не створи неумерену радост у твојој души и нека недаће жалошћу и тескобом не унизе њену бодрост и узвишеност. Уколико ниси васпитан да на [наведени] начин гледаш на житејска дела, никада нећеш живети без потреса и смућења. У реченоме ћеш лако успети уколико уз себе будеш имао заповест која ти саветује да се увек радујеш, уколико протераш телесно неспокојство и сабереш душевне радости, уколико превазиђеш садашње утиске и управиш мисао ка надању у вечна добра. Јер, и сама представа о њима је довољна да се душа испуни весељем и да се у наша срца усели анђелска радост у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Човеков живот је кратак. Краткотрајне радости напорног живота су као паучина, а спољашњи блесак живота заправо сан. Међутим, покој праведних је веома блажен и починак на небесима нема краја. Они су заиста дарови бесмртног Штедрољупца. Јер, Онај ко има неизмењиву природу свакако даје и бескрајне дарове. Стога је овдашња борба праведних привремена, док су победа и тамошње награде вечни. Ми се у животу, као у некој школи ратних вештина, учимо борби са невољама. Наша природа има много противника. Задовољства одузимају чврстину, сладост ослабљује храброст, униније стањује снагу, клевете наносе увреде, лаж прикрива подлост, страх чини да падамо у очајање. У сличним бурама се непрестано налази наша природа. Нису несносне само горчине живота, већ и оно што изгледа пријатно жалости својом превртљивошћу. Ми, дакле, проводимо живот који је пун скорби и суза. И уколико желиш да сазнаш, послушај опис горчине живота. Човек је посејан у мајчиној утроби. Том сејању је, међутим, претходила скорб. Семе је бачено у бразде природе. Уколико, пак, размислимо о реченоме, постидећемо се зачетака рођења. Бачено семе се променило у крв, која се задебљала у тело, које је, опет, временом на себе узело облик. Оно што се уобличило је на несхватљив начин примило душу, хранећи се природним средствима. Притешњен заметак се трза, негодујући због природних уза. Чим је наступило време рађања, распада се затвор утробе и отварају се врата природе: матерња утроба испушта плод који је дотле задржавала. Исклизава у живот жалосни борац и уста твари удахњују у себе ваздух. И шта потом? Први његов звук јесте плач. Већ по самом почетку може се закључити о животу. Младенац се коснуо земље и не смеје се. Чим је се дотакнуо, он се обремењује болом и плаче. Он већ зна да је буром бачен у море жалости. Он се храни сузама и сиса млеко са принудом. Он постепено узраста и почиње да се боји родитеља или домаћих слугу. Поставши одрастао дечак, њега предају учитељима на изучавање науке. Ето и страха који не зна за одмор. Уколико се олењи, он прима ударце, те проводи ноћи без сна. Потом стиче знање, успева у потпуности, далеко продире у науке, стиче добру славу, просвећује се свим врстама познања и стиче искуство у сазнању закона. Са временом стиже у мушки узраст и посвећује се војној служби. Међутим, опет почињу велике невоље. Он се боји старешина, подозрева подвале, везује се за корист и свагде је иште, силазећи са ума у тражењу добитка. Без сна он проводи време у тужбама. Рачунајући са зарадом, он оставља отаџбину иако га нико не присиљава. Он служи принудно, труди се изнад своји сила, у бригама проводи ноћи, неуморно ради дању као роб. Нужда је продала његову слободу. Најзад, после свега, након многих трудова и угађања, њега удостојавају почасти, тј. узводе у висок чин: он управља народима, наређује војскама, велича се као први племић у држави. Он је сакупио гомиле богатства. Међутим, са напорима је заједно текло и време, а са чиновима је дошла и старост. И пре него што се насладио богатством, он одлази будући однесен из живота. Он у самом пристаништу трпи бродолом. Јер, иза сујетних нада долази смрт, подсмевајући се смртницима. Такав је живот људски: непостојано море, зимљив ваздух, неуловљиво сновиђење, брзи поток, дим који ишчезава, нестајућа сенка, гомила воде коју колебају таласи. И премда је бура страшна и пловљење опасно, ми морепловци ипак безбрижно спавамо. Страшно је и свирепо море живота, док су наде испразне, премда се подижу слично бури. Скорби се уздижу као таласи, замке се скривају као подводне стене, непријатељи лају као пси, отимачи нас окружују као морски разбојници, старост долази као зима и смрт предстоји као бродолом. Уколико видиш буру, управљај опрезније. Гледај како пловиш да не би потопио своју лађу, натоваривши је или богатством стеченим неправдом или бременом страсти. Стога је веома благовремено призивао блажени Павле: Побожност јесте велики добитак (1.Тим.6,6), небеско богатство, скривница тајни, море мудрости, познање истине, поклоњење несазданој Тројици, огледало девственог тајинства, нељубопитљива вера, исповедање које избегава испитивање, преподобна проповед која се изговара устима и која прониче кроз слух, укорењујући се у души и пружајући озарење Тројице. А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Јер, богатије од свега јесте задовољство, живот без сувишка, безбрижни спокој, богатство које не увлачи у замке, потреба која даје и одушак, тешкоћа без скорби, посед без лишавања, наслађивање које не посрамљује. Они који се привикавају на довољство избегавају колебљивост богатства, будући да се богати боји свега: боји се дана као времена за суђење, боји се вечери које одговарају лоповима, боји се ноћи којима се мучи због брига, боји се јутра због лажљиваца који му долазе, боји се и времена и места. Њега доводе до ужаса напади разбојника, подвале лопова, клевете напасника, отимачине силника, злочини домаћих, љубопитљивост потказивача, неосетљивост потраживача, расуђивања суседа, трошност зидова, падање кућа, напади варвара, лукавство грађана, пресуде судија, губитак имовине, отимање поседа. О човече, кад је таква зима поседовања, какво ће бити пролеће наслађивања? А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Она не престаје заједно са садашњим животом, говори апостол. Она је бесмртни добитак, који се не губи са губитком богатства. Реци Павле: Ништа не донесмо на свет (1.Тим.6,7). Равноправност при уласку у свет јесте довољна да се изагна неравноправност надмености из друштвеног живота. Ништа не донесмо на свет, Користољупче, ти си ушао у свет без ичега. Ти ниси имао ни злата које се скрива у земљи, ни сребра које сам ниси сејао, ни одеће коју су измислили ткачи, ни поседе које су стекли богатство и умешност руку, ни достојанство (изузев једног – образа Божијег), ни власти коју нагриза време и одузима смрт. Наг си ушао у свет. О кад би само из овог света изашао и обнажен од грехова. Ништа не донесмо у живот. Ништа не можемо ни однети (1.Тим.6,7). Зар, Павле, баш ништа од онога што припада животу не односимо? Ништа осим врлине, уколико смо се упражњавали у њој. Ми односимо целомудреност уколико смо у њој процветали. Ми износимо и милостињу, уколико смо се њоме обогатили. Они су помоћници душе и удови за ловљење живота. Богатство остаје овде, злато се разграбљује, сребро се дели, имања се продају, слава се заборавља, власт престаје и страх се гаси. Са позорницом живота се руши и покућство. И шта? А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1.Тим.6,8). Ја бежим од излишног као од некорисног и иштем неопходно с обзиром да не подлеже осуди. Богаташ ће се тамо показати наг. А ако има врлине, и тамо ће бити богат. Уколико је, пак, обнажен од њих, он је вечни сиромах. Ништа није богатије од врлинског сиромаштва. Петар је сиромашан, али је стекао добит од смрти, [умревши за Христа]. Јован је сиромашан, али је исправио ноге хромог. Филип је сиромашан, али је у Сину видео Оца (Јн.14,9). Матеј је сиромашан стога што је оставио богатство заједно са отимањем (Лк.5,2728). Тома је сиромашан, али је открио неукрадиво богатство – ребро Владике. Павле је сиромашан, али је постао наследник раја. Владика је сиромашан по телу, али је безмерно богат по Божанству. Он је, ето, и данас излио богатство исцелења, ослободивши од болести Петрову ташту, додиром отеравши грозницу. Он није после многих посета подигао страдалницу и исцељујуће лекарство није било видно. Излечење се десило околишно. Она је утрошила много труда, али је нико није могао помиловати. Међутим, тек што је предстао Лекар природе, телесна зима се завршила. Обрати пажњу на оно што је најчудније. Он је троје исцелио од једног истог, два човека и једну жену, тј. Лазара, сина удовице и кћи Јаирову. Због чега? Слушај, јер је узрок реченог тајанствен. Он је хтео да покаже да је Владика и Закона и Благодати [тј. и Старог и Новог Завета]. Стога у другима чува сличан образ. И тамо је поставио три управитеља народу – Мојсија, Аарона и Маријам. Почуј шта Он сам кличе код пророка: Људи моји, шта сам вам учинио? Или, чиме сам вас ожалостио? Одговорите ми, јер послах пред вама Мојсија, Аарона и Маријам (Мих.6,34), Мојсија у име Закона, Аарона у име пророка, и Маријам у име Цркве, коју је ослепила нечистота идола и исцелило човекољубље Онога ко се оваплотио. Ослободивши се од мисленог фараона, тј. ђавола и од власти демона, те видећи да је стари човек, слично Египту, потопљен у мору купељи [тј. крштењу], Црква, као и Маријам, узима бубањ благодарења и, доводећи га у сагласност са дрветом Крста, удара у жице врлина са клицањем: Господу певајмо, јер се славно прослави (Изл.15,21). Он је сишао са неба не одвојивши се од Оца, родио се у пећини не сишавши са престола и легао у јасле не оставивши Очева недра. Он се родио оваплотивши се од Дјеве и као Бог остао без оца. Он је сишао не одвојивши се од горњих и узишао не додајући ништа у Тројицу. Он се јавио у обличју слуге не изгубивши равночасност са Оцем. Он је Слово и Образ и Обличје и Сијање: Слово – јер никада није одвојен од ума, Образ – будући да није од воска изливени круг, него равнообразни печат, Сијање јер је светлост савечна сунцу и Обличје – с обзиром да онај ко види Сина види и Оца (уп. Јн.14,9), коме слава и сила са јединородним Његовим Сином и животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Човече, размотри природу богатства. Због чега си толико задивљен пред златом? Злато је камен, сребро је камен и бисер је камен. Камен је и сваки други [вид] драгог камења: хрисолит, вирил, ахат, јакинт, аметист, јаспис. То су, дакле, цветови богатства. Један њихов део чуваш у тајности, покривајући тамом најпрозрачније камење, док други део носиш на себи, превазносећи се сјајем својих драгоцености. Објасни ми какву корист имаш од окретања руке која блиста од [драгог] камења? Зар ти не црвениш што, слично бременитим женама, желиш камење? Оне, наиме, чежњиво ишту каменчиће. [Међутим, зашто] ти жудиш за цвећем камења и трагаш за сардониксом, јасписом или аметистом? Који би гиздавац могао додати свом животу макар један дан? Да ли је смрт некога поштедела због богатства? Да ли је болест некога заобишла због новца? Докле ће злато бити омча за душу, удица смрти, мамац греха? Докле ће богатство служити као узрок рата, због кога кују оружје и оштре мачеве? Због њега рођаци заборављају на природне везе, а браћа убилачки гледају један на другога. Због богатства пустиње угошћују убице, море пирате, а градови потказиваче. Ко је отац лажи? Ко је узрочник лажних потписа? Ко је изродио кривоклетство? Зар није – богатство? Зар није брига за богатство? Шта се догађа с вама, људи? Ко је ваш иметак употребио као средство да вас улови? Богатство вам је дато као средство за живот, а не као залиха за зло. Оно вам је дато за искупљење душе, а не као узрок њене пропасти. „Богатство је нужно због деце“. Ето погодног изговора за лакомце. Позивајући се на децу ви, у ствари, објављујете [расположење] свог срца. Немој кривити невинога. Дете има свог Владику и свог Домостројитеља. Од другога је добило живот: од Њега и очекује средства за живот. Зар су Јеванђеља писана само за оне који нису у браку? Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19,21). Молећи Господа да ти подари добар пород и да се удостојиш да постанеш отац деце, да ли си додавао и следеће речи: „Дај ми децу да бих преступио заповести твоје. Дај ми децу да не бих ушао у Царство небеско“. Ко може јемчити за произвољење свог сина, тј. да ће долично употребити оно што му је дато? Богатство је многима послужило као средство за распусност. Зар не слушаш шта каже проповедник: Видех љуто зло: богатство које се чува на зло онога коме припада (Проп.5,13), и: Оставићу га човеку који ће доћи након мене… и ко зна хоће ли бити мудар или неразборит (Проп. 2,18-19). Пази, дакле, да богатство које си сабрао уз много труда другима не припреми грађу за грехе, те да будеш двоструко осуђен: и што си чинио неправду, и што си и другога снабдео [и дао му могућност да греши]. Осим тога, зар ти душа није ближа од деце? Зар ти она није сроднија неголи све остало? Њој првој пружи најбољи део наслеђа, њој осигурај богата средства за живот и потом подели иметак својој деци. Чак и кад ништа нису наслеђивала од родитеља, деца су често себи градила домове. Ко ће се, међутим, сажалити над твојом душом уколико је ти напустиш? Свети Василије Велики, Из беседе О богатству
  4. Корист од лекарских савета показује се после извршења истих. Исто бива и са духовним поукама. Мудрост и корист њихова за исправку живота и усавршавање верних слушалаца показује се после практичног извршења њихових. Тако и ми, пошто смо чули осуђујући стих Прича Соломонових «Гњев погубљује и мудре» (Приче 15,1); пошто смо чули упозорење Апостола «Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас» (Еф. 4,31); пошто смо чули још и Господа да говори «Сваки који се гневи на брата низашто, крив је суду» (Мт. 5,22); и пошто смо искусили ову страст која не долази од наше воље, него као изненадна непогода која споља наваљује, можемо боље да разумемо величину божанских заповести. «Муж гневљив није угледан» (Приче 11,25). Од оног момента када страст помрачи разум и завлада душом, позвери потпуно човека. Чини га нечовеком, пошто њиме више не управља разум. Као отров у змија отровница таква је срџба код гневљивих. Побесне као пси, кидишу као скорпије, уједају као змије. Гнев чини језике необузданим и уста брбљивим. Млатараве руке, псовке, увреде, срамотне речи, ране и остала безбројна зла произилазе од гнева и срџбе. Због гнева , мачеви се оштре, убиства се дешавају, браћа се деле и сродници губе своју сродничку везу. Гневљиви најпре не препознају себе па онда и своје домаће. Као што набујали потоци јурећи са планина носе све са собом, тако и насилни и незадрживи напад оних који се гневе не рачуна ништа. Разгневљени не поштују старце, врлински живот, сродство, ранија доброчинства, нити било шта друго часно и поштовања достојно. Гнев је једно привремено лудило. Ко би могао описати ово зло? Како су неки тако лако запаљиви, да се и на најмањи повод гневе? Вичу и дивљају и насрћу нечовечније и од змија отровница. Не престају док се гнев њихов не успокоји у једном великом и непоправљивом злу. Ни мач, ни ватра, ни било шта друго није у стању да задржи душу која је помахнитала од гнева. Разгневљени се ни по чему не разликују од ђавоиманих: ни по спољашњем изгледу ни по унутрашњем стању. Ври крв у срцу оних који жедне за осветом. Кипти и кључа од пламена страсти. Када избија на површину мења лице разгневљенога. Навлачи као позоришну маску уобичајени и свима добро познати изглед свој. Поглед њ e гов је јаростан и ватрен. Шкрипи зубима као свиње када се туку. Лице му се надме и помодри. Цело тело његово се изобличи. Вене набрекну, рекао би попуцаће, као што се и душа његова узнемири од унутрашње буре. Глас постаје груб и дивљи. Речи неповезане, неартикулисане, без реда, непажљиве и неразумљиве. Па још када са гнев распали до степена незадрживог, као огањ који се храни обиљем дрва, тада, пре свега, свак o види призор који се не може ни речима описати ни делима приказати. Види руке које се подижу против других људи и да се спуштају на било који део тела. Види ноге које ударају немилице на најосетљивија места. Види сваки део да постаје оруђе беса. И ако се деси да је и противник под влашћу исте страсти, то јест, гнева и беса, тада се сукобљавају и доживљавају оно што је природно да доживе заробљеници једног таквог демона. Сакаћење, или чак и смрт , добијају много пута сучељени , као награде за свој гнев. Неко је почео расправу рукама. Други покушава да се брани. Узврати први. Не попушта други. И док се тело комада под ударцима, гнев умањује осећај бола. Ово осећање слаби и не да им да престану, зато што је цела душа обузета осветољубивошћу. Не покушавај да једно зло лечиш другим злом. Не покушавај да превазиђеш противника у злу. Јер у злим такмичењима победник је беднији, будући да одлази са већом одговорношћу греха. Јел' те опсовао разгневљени? Заустави страст ћутањем. Немој да те учи непријатељ да завидиш за оно што кад видиш код другога, одвраћаш се од њега. Противник је поцрвенео од гњева? Да ниси можда и ти поцрвенео? Очи његове су закрвавиле? А твоје, реци ми, гледају мирно? Глас му је дивљи? А твој , да ли је благ? Онај који противуречи у миру не обраћа се толико јако ономе који виче, колико увређени ономе који га вређа. Боље рећи, док посвађани узвраћају истим гласом, а увредиоци се руже са додацима. И шта говоре ружитељи између себе? Један каже: «Ти си ништак. Потичеш од никоговића». Други одговара: «Ти си некорисни слуга». Први га назива сиромахом. Други онога - разбојником. Први - неписменим. Други - лудим. Тако продужују док не исцрпе сав репертоар увреда. Пошто су испуцали увреде, настављају рукама. Гнев изазива спор. Спор - увреде. Увреде - ударце. Ударци - ране. Ране - често пута смрт. Избацимо на сваки начин гнев из душе наше. Тако ћемо моћи да искоренимо много других страсти које се рађају од њега. Јел' те неко опсовао? Ти га похвали. Ударио те? Ти покажи трпљење. Пљује те и понижава? Ти размисли ко си, то јест да потичеш од земље и да ћеш се у земљу вратити (Пост. 3, 19). Ко се на сличан начин припреми, сматраће малом сваку увреду. Тако, показујући себе нерањивим за псовке, не само да ћеш довести у смућеност противника него ћеш се показати достојним великих венаца. Јарост другога постаће повод твојој похвали. Јел' те назвао незнатним и неславним твој противник? Ти помисли да си «земља и пепео» (Пост. 18, 27). Јер ниси већи од Авраама, који је себе тако називао. Јел' те назвао простаком, бедником и н i штаком? Ти помисли да си црв и да потичеш са буњишта, као што пише и Давид (Пс. 22, 6). Додај овоме и пример Мојсеја, којега кад су ружили Арон и Марија, није се пожалио Богу на њих, него се помолио за њих (Књ. Бројева, 12, 1 - 13). Хоћеш ли да будеш ученик ових пријатеља Божјих или оних који су препуни духа лукавости. Када осетиш искушење да некога увредиш, сети се да си на проби. Хоћеш ли стати на страну Бога показујући дуготрпљење, или ћеш трчати к ђаволу показујући гнев? Не изгуби прилику да изабереш добри део. Јер, или ћеш учинити корист још и свом противнику примером твоје кротости, или ћеш нанети штету обојици својим егоизмом. Помисли још да нема ништа мучније за непријатеља него да види свога противника узвишеног над увредом коју му је учинио. Изазива ти немир категорија сиромаштва? Сети се «да си наг дошао у свет и да ћеш наг из њега отићи» (Упор. Јов 1, 21). Ко је међутим сиромашнији од нагога? Ко је најзад био одведен у затвор због његовог сиромаштва? Није срамота сиромаштво. Срамота је да не можеш да поднесеш сиромаштво достојанствено. Сети се да је Господ «будући богат, нас ради осиромашио» ( I Кор. 8, 9). Али , ако те непријатељ твој назове безумним и неписменим, сети се увреда Јевреја против истините Мудрости: «Ти си Самарјанин и демона имаш у себи» (Јн. 8, 48). Ако се разгневиш, само ћеш посведочити увреду. Јер шта има безумније од гнева? Међутим, ако се не разг н евиш посрамићеш увредиоца, показујући практично своју мудрост. Ошамарио те противник? Помисли да су и Господа шамарали. Пљунуо те? Помисли да су и Господа нашега пљували. «Јер не окрену лица свога од руга и запљувавања» (Ис. 50, 6). Оклеветан си? Исто то је претрпео и Господ. Подерали су ти одећу? Скинули су и Господу његове хаљине и «делише хаљине његове» (Мт. 27,35). Ти, међутим, још ниси осуђен. Нити разапет. Много ти још фали да би личио на Господа. Пламен гнева ће устукнути код оваквих мисли. Сличне припреме и расположења повраћају мир у ум и одстрањују неуредне ударце срца. То означавају и речи Давидове: «припремио сам се и не узбудих се» (Пс. 119, 60). Сећање на примере блажених мужева Светога Писма обуздава јаросни излив гнева. Како је, на пример, велики Давид поднео са кротошћу увреде Симеја!... Није њиме владао гнев него је уздигао пред Бога мисао своју и расуђивао је: «Господ му је рекао: Псуј Давида» ( II Сам. 16, 10). Тако, док је слушао да га назива убицом и безумним, није се гневио на њега, него је понизио себе сматрајући истинитом увреду. Две, дакле, ствари и ти да избегаваш: Да не сматраш себе достојним похвале и да не сматраш никога нижим од себе. На такав начин никада у теби неће букнути гнев за увреде које ти се чине. С друге стране, сваки пут када се разгневиш на брата свога чиниш једну велику неправду. Зато што у стварности други изазива тај гнев. Тако личиш на пса који гризе камен, уместо онога који га је бацио. Твој гнев треба да усмериш према човекоубици ђаволу, који је отац лажи и изазивач свакога греха. А према брату своме треба да будеш милосрдан, јер ако настави да греши биће предат вечном огњу заједно са ђаволом. Као што се разликују речи гнев и срџба, тако се разликују и њихова значења. Гнев је једно јако узбуђење и једна провала страсти. Док је срџба једна стална туга и трајна тежња за осветом, као да душа гори од чежње да узврати злом. Људи греше на оба ова начина. Некада се устремљују непромишљено да ударе оне који су их увредили, а некада лукаво чекају погодан моменат да се освете онима који су их ожалостили. Ми треба да избегавамо оба ова начина. Како можемо да укротимо ову страст? Ако се претходно будемо подвизавали у смиреноумљу, чиме је Господ учио и речима и делима. Речима је говорио: «Који хоће да буде први нека буде последњи од свију» (Мк. 9, 35). Али је и практично учио кротости, када је мирно поднео шамар од слуге (Јн. 18, 21 - 23). Господар и Творац неба и земље, Онај коме се клања сва видљива и невидљива твар, Онај «Који све носи речју силе своје» (Јевр. 1, 3) није дозволио да се отвори земља и прогута безбожног слугу, нити га шаље у пакао, него га саветује и поучава: «Ако ли зло рекох, докажи да је зло: ако ли добро, зашто ме бијеш?» (Јн. 18, 23). Ако привикнеш да будеш увек последњи, сагласно заповести Господњој, зар ће постојати случај да узнегодујеш на неправедне осуде? Када те грди једно мало дете, сматрај његове речи као повод за смех. Али када неко и од одраслих буде захваћен бесом и изговори погрдне речи, сматрај га више достојним сажаљења него ли мржње. Нису речи оно што нас жалости. Него је то надменост наша према увредиоцу и велика идеја коју имамо за себе саме. Ако дакле одагнаш из својих мисли ово двоје, онда су речи њихове само празна бука. «Утишај гњев и остави јарост» (Пс. 37, 8), да би избегао гнев који се открива «с неба на сваку безбожност и неправду људи» (Рим. 1, 18). Ако помоћу разума узмогнеш да сасечеш горки корен гнева, искоренићеш заједно с њим многе друге страсти. Јер лукавство, подозривост, дрскост, неповерење, поквареност, умишљање и све остале сродне страсти су пород овога зла. Не скривајмо у себи једно тако велико зло. То је болест душе, помрачење ума, отуђење од Бога, узрок препирке, повод несреће, лукави демон који влада у души и блокира улазак Светога Духа. Јер где су непријатељства, препирке, гневљења, фракције, сукобљавања, које непрекидно узнемирују душевни мир, тамо дух кротости не обитава. Саобразимо се, дакле, заповести апостола Павла: «Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас» (Еф. 4, 31) и очекујмо испуњење обећања које је дао Господ кроткима: «Блажени кротки јер ће наследити земљу» (Мт. 5, 5) у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава и моћ у векове. Амин. Преузето из књиге: Беседе Светих Отаца , «Атос», Београд 2002. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Наиме, кад се неки лик који је на дасци насликан, изгуби због прљавштине која га је споља прекрила, тада је неопходно да опет дође онај чији је то лик како би се на истој подлози могао обновити његов образ (јер се не баца подлога на којој је његов лик изображен, пошто и тако представља његов образ, него се на њој изнова слика); на исти начин је и Пресвети Син Очев, Који је Икона Очева, дошао међу нас да би обновио човека, који је по Његовом образу саздан, и да би, кроз остављење грехова, пронашао оно што је изгубљено, као што и Сам вели у Јеванђељима: Син Човечији дође до потражи и спасе изгубљено. Због тога је и Јеврејима говорио: Ако се ко [изнова] не роди; а тиме није имао на уму рођење од жене, као што су то они замишљали, него је указао на то да је „по образу“ Божијем она душа која је обновљена и пресаздана. А пошто је идоломанија и безбожништво завладало васељеном, и пошто се изгубила представа о Богу, ко је био тај који ће васељену научити о Оцу? Да неће неко рећи да је то човек? Али, људи нису могли да прокрстаре целим поднебесјем, нити су по својој природи били у стању да хитају, нити је било извесно да поседују моћи за нешто такво, нити су, опет, сами по себи способни да се одупру обмани и прелести демонској. Јер, пошто је у свих душа рањена и пометена демонском обманом и идолском залудношћу, како би они онда могли човекову душу и човечански ум убедити у оно што ни сами не могу видети? А ако неко нешто ни сам не може видети, како о томе може другога поучити? Но, можда ће неко рећи како је за то била довољна творевина. Али, да је била довољна творевина, тада се не би збила толика зла. Јер, и творевина је постојала, па се људи опет нису ништа мање срозавали у заблуду о Богу. Ко је други, дакле, био потребан него Логос Божији, Који види и душу и ум, Који покреће све што је у творевини и кроз све открива Оца? Свети Атанасије Велики, О Очовечењу Бога Логоса Извор: Епархија жичка
  6. Претходно смо, дакле, о разлогу Христовог телесног јављања говорили са наше стране онолико колико можемо разумети, односно рекли смо да нико други није био у стању да оно што је пропадљиво претвори у непропадљивост, осим Самога Спаситеља, Који је и у почетку све из небића створио; рекли смо и то да нико други није могао изнова саздати у људима икону Божију, него само Он, Који је Икона Очева; и да нико није могао учинити да оно што је смртно постане бесмртно, осим Онога Који је Саможивот, а то је Господ наш Исус Христос; и да није било другога који ће нас поучити о Оцу и који ће осујетити поштовање идола, осим Логоса, Који све уређује и Који је једини уистину Јединородни Син Очев. Пошто се дуг који сви дугујемо морао измирити, требало је, као што већ рекох, да сви умремо; због тог дуга је Он, дакако, и дошао мећу нас; због тога је, пошто нам је најпре Својим делима показао Своје Божанство, принео и жртву за све људе тиме што је уместо свих људи предао смрти Свој храм, како би све људе учинио недужнима и слободнима од древнога преступа, и како би Себе показао вишим од смрти, представљајући само Своје нетрулежно Тело као првину васкрсења свих тела. И немој се овоме чудити, јер често бива да о истоветним стварима на исти начин говоримо. Наиме, пошто говоримо о благоизвољењу Божијем, тумачимо сам тај појам уз мноштво речи да се не би показало да смо нешто изоставили и да не будемо криви због тога што смо оскудно говорили. Боље је, свакако, да претрпимо прекор да све једно те исто говоримо, него да пропустимо да напишемо нешто од онога што смо дужни. Дакле, тело Христово, које је било исте природе као и сва друга тела (јер беше човечанско тело), иако је невиђеним чудом саздано само од Дјеве, ипак је, пошто беше смртно, умрло као и сва слична човечанска тела. Но, пошто је у њему Логос пребивао, оно није трулило као што би било у складу са самом његовом природом, него је, благодарећи Логосу Божијем, Који је у њему био настањен, остало нетакнуто трулежношћу. И тако се на чудесан начин истовремено збивало и једно и друго: општа смрт је испунила тело Господње, а опет, и смрт и трулежност су због присуства Логоса нестали. Јер, смрт је била неопходна и требало је умрети за све људе како би се одужио онај дуг који сви људи дугују. А пошто Логос, као што рекох, није могао умрети (јер је био бесмртан), узео је на Себе тело како би могао да умре, да би га као Свој дар принео за све људе, да би, пребивајући у телу, Сам страдао за све, и да смрћу сатре онога који има силу смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање? 21. Заиста, пошто је општи Спаситељ свих умро за нас, ми који верујемо у Христа, нећемо више умирати смрћу као што су некада људи по казни закона умирали (јер је престала таква осуда). Но, пошто је благодаћу Васкрсења заустављена и престала пропадљивост, надаље умиремо само због смртности тела, и то у времену које је Бог свакоме одредио, како бисмо могли остварити и узвишеније васкрсење. Јер, као што не пропада семење које полажемо у земљу, тако ни ми, умирући и распадајући се, не пропадамо, него васкрсавамо као да смо посејани, јер је смрт благодаћу Спаситељевом уништена. Стога, дакле, блажени Павле и бива свима јемац васкрсења, па каже: Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смрtnо да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ti је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? Па зашто онда, рећи ће неко, ако је већ било неопходно да Он Своје тело преда смрти за нас, није то тело као човек предао обичној смрти, него је чак до распећа доспео? Јер, доличније је да Своје тело положи на частан начин, него да поднесе понижења такве крсне смрти. Па ипак, пажљиво размотри, није ли такво противљење страдању људска особина, а све оно што је Спаситељ учинио јесте уистину божанско и по много чему достојно Његовог Божанства. Најпре, зато што уобичајена људска смрт долази од слабости човекове природе; пошто није у стању дуго да буде у животу, човек временом умире. Због тога се код људи и јављају болести, те када оболе, они умиру. Али, Господ није слаб, него је Он Сила Божија и Логос Божији и Саможивот. Но, да је Господ, дакле, телом умро негде на некаквом лежају, као што то обично са људима бива, мислило би се да је и Он до смрти допао по слабости човечанске природе, и да Он нема ништа више него што имају други људи. Међутим, пошто је Он био и Живот и Логос Божији, а пошто је, опет, требало да претрпи смрт за све људе, Он је, с једне стране, оснажио Своје тело тиме што је и Сам Живот и Сила, а са друге стране, пошто је имао да претрпи смрт, Он је не од Себе, него од других прихватио разлог да буде принесен на жртву. Јер, није ваљало да допадне болести Господ, Који је болести других људи исцелио. Нити је иоле требало да онемоћа оно Тело којим су све слабости других тела укрепљене. Па зашто, онда, Господ није спречио и смрт као што је спречио болести? Зато што је због смрти и поседовао тело; и не би ваљало да је спречио смрт, да не би тиме и Васкрсење омео. А опет, да болест претходи Његовој смрти, и то би било неприлично јер би се могло помислити да је у Његовом телу било слабости. Па зар он није бивао гладан? Да, бивао је гладан јер је то телу својствено. Али, ово тело није пропадало од глади због Господа, Који је то тело носио. Због тога, иако је умро да би све људе искупио, Он ипак не виде труљење. Васкрсао је, дакле, целовит; јер, то не беше било чије тело, него Тело Самога Живота. 22. Али, требало је, рећи ће можда неко, да се скрије од зле намисли Јудеја, те да Своје тело сачува сасвим бесмртно. Но, нека чује тај да би и то било недолично Господа. Јер, као што Логосу Божијем, Који је Живот, није доликовало да Сам Своје тело преда смрти, тако Му није приличило ни да избегава смрт на коју су Га други предали; него Му је више приличило да је прихвати како би је Свбјим Васкрсењем уништио. Отуда, с правом, Христос није Сам Своје тело предао смрти, нити је, опет, пред зловољом Јудеја утекао. Ово, дакле, није показало слабост Логоса, него је пре открило Њега као Спаситеља и као Живот. Јер, Он је вребао смрт како би је уништио; па је похитао да, ради спасења свих, пригрли смрт која му беше одређена. Уосталом, Спаситељ је дошао да на жртву принесе не Своју смрт, него смрт на коју су га људи осудили. Због тога Он Своје тело није предао Својој природној смрти (јер Он, Који је Живот, не поседује смрт), него је прихватио смрт од људи да би и њу, која се Његовог тела дотакла, у потпуности укинуо. Затим, из овога што следи може се видети да је тело Господње с правом имало такав крај. Наиме, Господу је било стало до Васкрсења тела, које је имао да оствари. Јер, знамен победе над смрћу био је у томе: да свима и свакоме покаже Васкрсење како би се сви уверили у то да је одагнао пропадање тела и да би се уверили у будућу непропадљивост телеса. Стога је Своје тело одржао непропадљивим да би оно свима било залог и показатељ васкрсења које ће се свима збити. А опет, да је Његово тело допало болести и да је због ње Логос умро пред очима свих, било би недолично да Он, Који је исцелио болести других, допусти да Његово властито тело вене у болестима. Јер, како би му иначе веровали да је друге ослободио болести ако би Његов властити храм био болестан? Па, или би му се наругали као некоме ко ни себе не може да ослободи болести, или, ако може, па то не чини, изгледало би као да ни према другима није човекољубив. 23. Да је Господ без икакве болести и без икакве патње, негде насамо и у каквом кутку, или на каквом усамљеном месту, или у кући, или било где другде, умро сакривши Своје тело, а после се опет изненада појавио и рекао како је из мртвих устао, сви би помислили да некакве бајке говори; штавише, не би му ни поверовали кад говори о васкрсењу јер не би било никога ко би Његову смрт посведочио. Наиме, васкрсењу мора да претходи смрт, јер не би ни Васкрсења било да му смрт није претходила. Због тога, да се смрт тела Христовог збила негде у тајности, односно да Његова смрт није била јавна и да се није збила пред сведоцима, тада би и Његово Васкрсење било тајно и непосведочено. Или због чега би Он Својим Васкрсењем објавио опште васкрсење, а Његова смрт да се збуде у тајности? Или, опет, зашто Он, Који је пред очима свих изагнао демоне, и учинио да прогледа онај који је од рођења био слеп, и претворио воду у вино, еда би се кроз та дела показало да је Он Логос Божији, не би пред очима свих показао да је Његово смртно тело непропадљиво, како би људи веровали Њему, Који је Живот? И како би Његови ученици имали смелости да говоре о Његовом Васкрсењу ако не би имали прилику да кажу да је Он најпре умро? Или како би људи поверовали речима да се најпре збила смрт, а потом Васкрсење, ако ни они који им смело проповедају о Васкрсењу нису били сведоци смрти? Јер, ако тадашњи фарисеји нису хтели да поверују у Васкрсење, него су, чак и онда кад су се и смрт и Васкрсење збили наочиглед толиких људи, те исте људе, који су својим очима видели Васкрсење, нагнали да га порекну, колико би тек лажних оправдања изумели да су се, којим случајем, смрт и Васкрсење Христово одиграли у тајности? А како би Он показао циљ смрти и победу против ње да је није изазвао и да није, наочиглед свих, телу подарио непропадљивост и тиме показао да је смрт мртва? 24. Но, морамо дати одговора на све оно што би други могли приговорити. Наиме, можда ће неко рећи и ово: ако је Христова смрт требало да се збуде наочиглед свих и да је сви посведоче, да би тако и Његова проповед о Васкрсењу била веродостојна, онда је требало да Он за Себе приреди славну смрт како би макар избегао понижење распећа. Али, и да је учинио тако, тада би против Себе изазвао подозрење као да Он тобоже нема власти над сваком смрћу, него само над оном коју је за Себе приредио. А то, опет, не би било ништа мање оправдање за њихово неверовање у Васкрсење. Зато није Он Сам Своје тело предао смрти, него је прихватио ону смрт коју су му други наметнули, да би тако уништио баш ту смрт којом су они усмртили Спаситеља. Као што, на пример, неки храбар борац, бодрог духа и одважан, неће сам себи бирати противнике како не би изазвао подозрење да је страшљив, него ће избор препустити власти посматрача (чак и ако су му они непријатељи) да би, тиме што ће савладати онога кога они изаберу, показао да је већи борац од свих. Тако ни Господ и Спаситељ наш Христос, Који је Живот свега што постоји, није Сам приредио смрт за Своје тело како не би изгледало да се плаши других смрти, него је прихватио да на крсту поднесе смрт коју су му други, и то чак непријатељи, приредили; прихватио је смрт коју су они сматрали бедном и нечасном и понижавајућом, да би људи поверовали да Он, Који је тако скончао, јесте Живот, и да је власт смрти тиме потпуно и коначно укинута. Десило се, дакле, нешто што је чудесно и противречно; јер, та смрт, коју су сматрали нечасном и као такву је Њему наметнули, постала је славна победа над самом смрћу. Због тога Он није Јованову смрт претрпео тако што би му глава била одрубљена, нити је попут Исаије претестерен, еда би у смрти сачувао Своје тело нераздељено и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву. 25. Све ово је упућено оним нехришћанима који изналазе којекакве примедбе. Но, ако и неко од нас, не из жеље за расправом него из жеље да научи, тражи да сазна зашто Христос није умро другачије него на крсту, нека чује да ниједан други начин осим овога не би нама био на корист, и да је добро за нас што је Господ тако пострадао. Јер, ако је дошао да узме на Себе проклетство које је против нас изречено, како би другачије постао проклетство да није прихватио смрт која је проклетима била одрећена? То је крсна смрт, јер тако је и писано: Проклет сваки који виси на дрвету.[4] Затим, ако смрт Господња представља откуп за све људе и ако том смрћу бива разрушен „преградни зид“[5] и остварује се призвање свих народа, како би нас Господ призвао да није распет? Јер, само на крсту се умире раширених руку. Стога је Господ и то морао да претрпи, и да рашири руке како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабожце, и како би и једне и друге у Себи сјединио. То је и Сам рекао, показујући каквом је смрћу морао да избави све: И када ја будем подигнут са земље, вели Он, све ћу привући себи?[6] И опет је ђаво, непријатељ рода нашега, отпавши са неба, стао да се мота овде доле по ваздуху и ту да управља демонима који су са њим и који по свом бунтовништву њему наликују; уз њихову помоћ, дакле, он ствара лажне представе код оних који су у заблуди, и покушава да спречи оне који се ка вери успињу. О њему апостол Павле вели: …По кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења?[7] Господ беше дошао да савлада ђавола, да очисти ваздух и да нама приправи пут за узлазак на небеса, као што је рекао Апостол: …Завесом, то јест телом својим.[8] То је требало да се збуде кроз смрт; и којом другом смрћу би се то збило ако не смрћу која се одиграла у ваздуху, односно крстом? Јер, у ваздуху умире само онај који на крсту скончава. Због тога је, дакле, Господ поднео крсну смрт. Јер, тиме што је био уздигнут на крст, очистио је ваздух од сваког ђавољег и сваког демонског утицаја, говорећи: Видех сатану где паде са неба као муња?[9] И пропртио је и обновио узлаз ка небесима, говорећи опет: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се, врата вечна![10] Сам Логос није имао потребе да се врата отворе, јер Он је Господ свега, нити је за Творца било затворено ишта што припада творевини; него смо ту потребу имали ми, које је Господ Својим телом узнео. Јер, као што је Своје тело ради нас принео на смрт, тако нам је њиме, опет, пропртио пут за узлазак на небеса. 26. Према томе, Христова смрт за нас се збила на крсту јер је тако ваљало да буде и јер нам је то било од користи. Узрок крсне смрти показао се по свему оправдан, и има ваљане разлоге, зато што је спасење свега имало да се збуде никако другачије него распећем. Јер, само је тако, на крсту, открио Себе; и тиме је постигао да читава творевина боље посведочи свога Саздатеља. И није допустио да Његов храм, односно тело, задуго остане мртво, него чим је показао да је мртво и да га је смрт обузела, одмах га је, трећега дана, васкрсао, откривајући непропадљивост и нестрадалност које је тело понело као какав победни трофеј. Но, сигурно је Господ и без тога могао васкрснути тело из мртвих и показати да је оно опет живо, али ни то Спаситељ није учинио зато што је ваљано о свему предвиђао. Јер, да је Господ остварио Васкрсење без тога, могао би неко рећи како тело уопште није ни умирало, или да га се смрт ничим није ни коснула. А опет, да су се у истом временском размаку заиста одиграли и смрт и Васкрсење, тада се не би показала слава непропадљивости. Због тога, да би показао да је тело мртво, Логос је пробавио један дан измећу смрти и Васкрсења, а трећега дана је свима објавио непропадљивост. Дакле, да би показао да је смрт присутна у телу, васкрсао га је трећега дана. Но, није допустио да тело задуго остане у власти смрти и да потпуно пропадне, јер Му касније, када тело васкрсне, не би веровали да је то оно исто тело, него би мислили да је неко друго тело узео на Себе. Наиме, због проласка времена, неко би могао заборавити шта се све збило и не веровати ономе што види. Због тога Он и није чекао више од три дана. Нити је, опет, предуго оклевао да се појави пред онима који су Га слушали како беседи о васкрсењу; него, док је њихов ум још увек био код тога што беху чули, и док су њихове очи ишчекивале, и док су њихове мисли још биле прибране, и док су још увек живели на земљи и боравили на оном месту где Он беше усмрћен и на коме су били сведоци смрти тела Господњег, Сам Син Божији је показао да је то тело, које је три дана било мртво, сада бесмртно и непропадљиво. И свакоме је било јасно да тело Логоса није умрло због немоћи своје природе, него да је силом Спаситељевом смрт ишчезла из њега. 27. Да је смрт уништена, да је побеђена Крстом и да никакве моћи више нема, него је и сама уистину мртва, то на убедљив и веродостојан начин показују сви ученици Христови, који су презрели смрт, и устали против ње, и никаквог страха пред њом нису имали, него су са знаком крста и вером у Христа сатирали смрт као истински мртву. Јер, некада, пре но што се збио божански долазак Спаситељев, смрт је и самим светитељима била ужасна, и сви су оплакивали оне који су умирали, сматрајући да су ови изгубљени. Но сада, кад је Спаситељ васкрсао тело, смрт више није страшна, а сви који верују у Христа газе је као да она ништа не представља, и изабирају радије да умру него да се одрекну вере у Христа. Јер, уистину знају да тиме што ће умрети неће бити изгубљени, него ће живети и васкрсењем постати непропадљиви. А онај ђаво, који је некада на људе кидисао смрћу, сада кад је његова утроба растргнута, једини је који је уистину мртав. Доказ за ово је чињеница да су се људи, пре но што су у Христа поверовали, плашили смрти и да су се ужасавали гледајући је. Но, кад су приступили вери у Христа и Његовом учењу, толико су презрели смрт да јој вољно хитају у сусрет и постају сведоци Васкрсења, које је Спаситељ остварио победивши смрт. Чак и малена деца хитају у сусрет смрти; а у коштац са њом не хватају се само мушкарци, него и жене. Наиме, смрт је постала толико нејака да су чак и жене, које су раније биле застрашиване њоме, сада у стању да јој се наругају као мртвој и немоћној. Јер, то је као када неки истински цар савлада каквог тиранина, па му веже ноге и руке; тада га сви пролазници исмевају, бијући га и ругајући му се; јер, откако је цар однео победу над њим, они се више не плаше тиранинове обести и његовога гнева. Пошто је Спаситељ победио смрт и на крсту је извргао руглу, и пошто јој је спутао руке и ноге, презрели су је сви они који живе у Христу; и сви који Христа исповедају, ругају јој се и исмевају је, говорећи речи којима је она још у давнини исмевана: Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?[11] 28. Па зар је то мали показатељ колико је смрт немоћна? Зар је мали доказ победе коју је Спаситељ извојевао над смрћу, то што хришћански младићи и млађане девице одбацују овај живот и одлучују да се предају смрти? Наравно да се човек по својој природи плаши смрти и погибељи тела; али, најчудесније од свега је то што онај ко се оденуо вером Крста, тај, благодарећи Христу, презире свој природни страх и не плаши се смрти. Упоредимо ово са следећим примером: природно својство ватре је да пече; но, рекло би се да постоји нешто што не само да се не страши њене врелине, него чак показује колико је она слабашна, као што веле за азбест који се код Индијаца може наћи. Па сада, ако неко не верује у ово о чему је реч, и ако жели да то и сам искуси, нема му друге него да обуче на себе то несагориво одело и да се приближи ватри; тако ће се уверити да му ватра ничим не може наудити. Или, опет, ако неко пожели да види свезаног тиранина, тај одлази у земљу и у царство онога који је тиранина победио, и тамо види како је немоћан онај који је код свих изазивао ужас. Но, ако неко, чак и после толиких сведочанстава остварених у име Христово, и после толиких поруга које изузетни хришћани свакодневно упућују смрти, ипак не верује да је смрт уништена и да је претрпела свој крај, свакако добро чини чудећи се нечему што је толико велико. Али, нека његово неверовање ипак не буде чврсто и нека не буде дрзак према ономе што је толико јасно. Него, као што се онај, узевши на себе азбест, уверава у то да му ватра не може наудити, или као што онај, желећи да и сам види спутаног тиранина, одлази у царство победника над тиранином, тако и онај ко не верује у победу над смрћу, нека се одене вером Христовом и нека се приближи како би се у то уверио; и видеће немоћ смрти и победу која је над њом извојевана. Јер, многи од оних који најпре у ово нису веровали и који су се овоме ругали, када су касније поверовали, толико су презрели смрт да су постали исповедници Самога Христа. 29. Ако се смрт побеђује знаком крста и вером у Христа, истина сведочи о томе да је Сам Христос, а не неко други, Онај Који је подигао победнички трофеј и извојевао победу над смрћу; и том победом учинио је смрт немоћном. А пошто смрт претходно беше силна, због чега је људима и изгледала ужасна, и пошто сада, после Спаситељевог доласка и после смрти и Васкрсења Његовога тела, смрт бива презрена, јасно је да је Тај Христос, Који је уздигнут на крст, уништио и победио смрт. Наиме, као што се иза ноћи рађа Сунце, и сви земаљски крајеви бивају обасјани њиме, те нема никакве сумње да је то Сунце, свуда распростирући своју светлост, одагнало таму и све озарило; тако и сада, пошто после Спаситељевог јављања у телу и после Његове кончине на крсту смрт бива презрена и сатрвена, јасно је да је Спаситељ Тај Који се јавио у телу, односно „Који је смрт уништио“, и Који свакодневно Својим ученицима показује победничке трофеје што је од смрти освојио. Јер, кад неко види људе, који су по својој природи нејаки, како хитају ка смрти и како не страхују због пропасти коју она доноси, нити се плаше силаска у ад, него га драге воље изазивају; и како не дрхте пред мукама, већ радије изабирају да похрле у смрт него да живе у овом животу; или кад неко види како мушкарци и жене и мала деца, због вере у Христа, хрле ка смрти и бацају се у њен загрљај, ко може бити толико безуман, или ко може бити толико неверан, или ко може бити толико осакаћенога ума да не може схватити и разумети да је Христос, у чије име се људи и предају страдању, Онај Који свакоме нуди и дарује победу над смрћу, и Који чини да смрт буде немоћна пред сваким ко има веру и ко носи знак крста? Наиме, ако неко угледа згажену змију, иако је свестан колико је она раније била опасна, он ипак више не сумња да је она мртва и потпуно безопасна – осим ако није скренуо с ума и ако нису болесна чула његовог тела. Или, видевши како се деца играју са неким лавом, ко ли неће помислити или да је лав мртав или да је сасвим изгубио снагу? Према томе, као што се властитим очима можемо уверити у истинитост свега овога, тако исто, видећи како су презрели смрт и како јој се ругају они који у Христа верују, нека нико више не буде маловеран и нека не сумња да је Христос уништио смрт и да је пропаст, коју она доноси, укинута и заустављена. 30. Све што је претходно речено, представља не мали доказ тврдње да је смрт уништена и да Распеће Господње представља знамен победе над њом. Но, сама чињеница да је Христос, Који је Спаситељ свих и истински Живот, васкрсао тело у бесмртност, бива јаснија од самих речи онима чије духовне очи разума нису оштећене. Јер, ако је смрт уништена, као што је то беседа показала, и ако је сада сви силом Христовом могу тлачити, самим тим значи да ју је Христос, пре свих, властитим телом сатро и уништио. Кад је већ усмртио смрт, шта је друго требало да чини него да васкрсне тело и да га покаже као трофеј победе над смрћу? Или, опет, како би се показало да је смрт уништена, да тело Господње није васкрсло? Ако некоме, опет, није довољан овај доказ о Његовом Васкрсењу, нека се онда, на основу онога што се пред његовим очима збива, увери у ово о чему се говори. Јер, кад је неко мртав, не може чинити ништа. Наиме, његове моћи трају до гроба, а после тога престају; а дела и радње упућене људима припадају само онима који су живи. Према томе, онај ко хоће да исповеди истину, нека гледа и нека расуђује на основу тога што је видео. Па кад је Спаситељ толика дела људима учинио, и када толико мноштво људи по свим крајевима земаљским, и који живе широм Грчке и који настањују варварске земље, Он свакодневно, на невидљив начин, убеђује да се врате Његовој вери и да се сви потчине Његовом учењу, зар још увек неко у своме уму може сумњати да је Спаситељ васкрсао и да је Христос жив, штавише, да Он Сам јесте Живот? Или је, можда, мртвоме својствено да се на такав начин дотиче разума људи да се ови одричу закона својих отаца и да се клањају учењу Христовом? Или, опет, ако не чини никаква дела јер је тобоже мртав, како онда Он спречава работе оних који су живи и који чине своја дела, те прељубник више не чини прељубу, човекоубица више не чини убиства, неправедник више не стиче никакву корист, а безбожник сада бива побожан? И опет, ако Господ није васкрсао него је мртав, како онда обуздава и изгони и руши надрибогове, које идолопоклоници сматрају живима, и демоне, које неверници поштују као богове? Јер, где год се призива Христово име и Његова вера, тамо бива искорењено свако идолопоклонство, тамо бива извргнута свака демонска обмана; и ниједан демон чак ни име Христово не може поднети, него само ли га чује, нетрагом се даје у бег. А то свакако није дело некога ко је мртав, него некога ко је жив; штавише, то је Божије дело. Уосталом, било би смешно да кажемо да су живи демони које Он изгони и да су живи идоли које Он сатире, а рећи да је мртав Он, Који их изгони и чија сила не допушта да се они јављају, односно рећи да је мртав Онај Кога сви исповедају као Сина Божијег. 31. Велику осуду против себе изазивају они који не верују у Васкрсење, јер Христа, Кога они називају мртвим, не могу изагнати ни сви демони нити богови којима се ови неверници клањају; него, напротив, Христос показује да су сви они мртви. Истина је, наиме, да мртвац ништа не може чинити; са друге стране, опет, Спаситељ свакодневно чини толика дела: позива на побожност, уверава у врлински живот, учи о бесмртности, подстиче жељу за небеским стварима, открива знање о Своме Оцу, надахњује човека силом против смрти, показује свакоме Себе Самога, укида безбожност идолопоклонства. Ништа од свега овога не могу учинити богови и демони којима се неверници клањају; штавише, због присуства Христовог постају мртви, јер је њихово појављивање неделатно и представља испразну маштарију. Но, са знаком крста престаје свака магија и укида се свака опсена, а сви идоли бивају разрушени и напуштени; престаје свако бесловесно уживање, и свако свој поглед подиже са земље ка небу. Па за кога се онда може рећи да је мртав? За Христа ли, Који је све ово остварио? Али, ономе ко је мртав, није својствено да ишта чини. Или, можда, за онога ко ништа не чини, него као беживотан мирује; а то је својствено демонима и идолима будући да су мртви. Јер, с једне стране, Син Божији је жив и делатан, и свакодневно дејствује и остварује спасење свих; а са друге стране, свакодневно се показује да је смрт онемоћала и да су идоли и демони чак постали мртви; због тога нико више и не сумња у Васкрсење тела Христовог. Чини се да онај ко не верује у Васкрсење тела Господњег, не зна колика је сила Логоса и Премудрости Божије. Наиме, пошто је узео на Себе тело и пошто га је, следствено томе, потпуно усвојио, као што су то речи Јеванђеља и показале, шта је Господ требало да учини у вези с тим? Или на који је начин тело требало да сконча, кад је у њему Логос пребивао? Дакле, није било могуће да не умре, пошто је било смртно, и због тога је предато смрти за све људе; јер, зато га, коначно, Спаситељ и беше саздао. А да тело остане мртво, то није било могуће јер је и само постало храм Живота. Због тога је, дакле, умрло као смртно, али је васкрсло због Живота кога је носило у себи. Према томе, дела Господња доказују Васкрсење Његово. 32. Ако у Васкрсење Христово не верују зато што га нису видели, онда ти који не верују, треба да порекну и оне ствари које се у природи догаћају. Јер, Богу је својствено да Га је немогуће видети, али, опет, могуће Га је познати кроз Његова дела, као што је раније већ речено. Према томе, ако нема Његових дела, они с правом не верују у оно што не виде; но, пошто се Његова дела јасно оглашавају и показују, зашто они онда намерно поричу толико очит живот Васкрсења? Па чак и ако им је разум помрачен, они ипак, уз помоћ спољашњих чула, могу видети несумњиву силу и Божанство Христово. Јер, и слепац, иако не види Сунце, ипак осећа топлоту која од њега долази, те отуда зна да се изнад земље налази Сунце. Тако и они који говоре против Васкрсења, премда не верују, односно иако су слепи за истину, ипак, видевши колика је сила оних који у Васкрсење верују, нека не поричу Божанство Христово и Његово Васкрсење. Јер, очито, да је Христос био мртав, не би изгонио демоне и не би сатирао идоле; јер, не би се демони покорили мртвоме Христу. Пошто је, међутим, очигледно да демони бивају изгнани Његовим именом, јасно је да Он није мртав. Демони су, дакле, у стању да виде и оно што људи не могу видети; према томе, да је Христос мртав, они би то знали и не би Му се уопште покоравали. А овако, демони виде оно у шта непобожни не верују, односно виде да је Христос Бог; и због тога хитају и прибегавају Му, говорећи оно што су узвикивали још док је Он у телу био: Знам те ко си: ти си Светац Божији;[12] и: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме.[13] Дакле, пошто демони овако исповедају и пошто Господња дела из дана у дан о томе сведоче, јасно је (и нека се нико према истини не односи са презиром) да је Спаситељ васкрсао Своје тело, да је Христос уистину Син Божији, и да Онај Који је од Оца, јесте Сам Логос и Премудрост и Сила Његова; јасно је, дакле, и то да је Он после много времена, а због спасења свих, узео на Себе тело; да је васељени проповедао о Оцу, да је уништио смрт и да је свима подарио нетрулежност кроз обећање васкрсења, које је започео тиме што је властито тело подигао из мртвих; а трофеј победе над смрћу и над пропадљивошћу, коју она доноси, био је знак крста. Извор: Светосавље
  7. Разабирајући време за житејске ствари и одређујући време свему што се дешава, мудри Соломон је рекао: Свему има време и свакој ствари има време. Има време кад се рађа и време кад се умире (Проп 3, 12). Оглашавајући вам спасоносну проповед, ја бих донекле изменио изреку мудрога и рекао: „Има време кад се умире и време кад се рађа“. Који је узрок овакве измене? Расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, Соломон је рођење поставио пре смрти. И заиста, смрт не може да окуси онај ко није најпре окусио рођење. Намеравајући да поведем реч о духовном препороду, ја постављам смрт пре живота. Јер, ми се само умирући телесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја умртвљујем и оживотворавам (Пон. 32,39). Умримо, дакле, да бисмо живели. Умртвимо телесно мудровање, које се не покорава закону Божијем, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, које по природи одржава живот и мир (уп. Рим. 8,67). Погребимо се са Христом који је због нас умро, да бисмо и устали са Виновником васкрсења. Сваки подухват, дакле, има своје време. Постоји време за сан и време за бдење. Постоји време за рат и време за мир. Међутим, време за крштење јесте читав човеков живот. Тело не може да живи без дисања, док душа не може да постоји уколико не зна Творца. Јер, непознавање Бога јесте смрт душе. Међутим, онај ко није крштен није ни просвећен. Очи без светлости не могу да виде, а ни душа [без просвећења] не може да сагледава Бога. Према томе, за спасење посредством крштења погодно је свако време: и ноћ, и дан, и час, и тренутак или још краћи део времена. Извор: Српска Православна Црква
  8. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру
  9. Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...