Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'велике'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Светом архијерејском литургијом, празничном Литијом и благосиљањем славског колача, у Корнету у Љешанској нахији је данас торжествено прослављен празник Светог Мардарија Љешанско-либертвилског. Светом службом у светитељевом родном селу, у сеоској цркви посвећеној Светом великомученику Георгију началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске и уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да је светост својство живога Бога, као и да је човјек биће призвано да задобије ту Божанску светост. Звучни запис беседе „Зато је и сам Господ рекао: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. Човјек је, иначе, створен по лику и по подобију Божјем, он је слика и прилика живога Бога. Слика је оно што је уграђено у човјека, а прилика је оно на шта је човјек призван – да се уподоби, да сједини са Богом. И у том смислу човјек је призван да узраста у мјеру раста висине Христове, да постане свети, као што је свет Отац на небесима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да мјесто које роди свеца остаје запамћено и у људском и у Божјем памћењу. „Таква мјеста памти и Бог, а не само људи. Једно од таквих мјеста јесте управо Корнет, гдје смо се сабрали око ове древне светиње. Ово је мјесто које је рађало часне и честите људе, капетане и народне вође, рађало и митрополите… Али, оно постаје најпознатије управо по томе што је родило и свеца – Светога Мардарија корнетско-либертвилскога, свеамериканскога, свеправославнога светитеља Цркве Божје“, казао је Владика Амфилохије. Говорећи о детаљима из житија Светог Мардарија, о његовој жељи из дјетињства да постане монах, о његовом путу од Корнета, преко Цетиња, Котора, Трста, Београда, Студенице, Москве, Кишињева и Петрограда, Владика је подсјетио да се Свети Мардарије прочуо по Русији као велики бесједник. „Упознао се са ондашњим најугледнијим људима Русије, све до цара и царске породице. Када је била анексија Босне и Херцеговине долазио је у Сарајево да брани свој народ, па је ту био и затворен. Поново је долазио кад је започео Први свјетски рат и стигао до Ниша. Желио је да иде са српском војском. Међутим, и митрополит Димитрије и краљ Петар Карађорђевић су му рекли да се врати и заврши школовање. И он се поново вратио у Русију“, подсјетио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је нагласио да је Светог Мардарија уочи бољшевичке револуције Свети синод по Божјем надахнућу Руске цркве упутио у Америку. „Тамо гдје је био потоњи исповједник, први Патријарх обновљене Руске патријаршије Тихон, да иде тамо да буде духовни вођа Срба, који су тамо били већ почели да масовно долазе. Тамо је остао и тамо је чак изабран за епископа. Међутим, није прихватио да буде рукоположен за епископа јер је очекивао да ће то да учини Српска црква, као што се то и догодило 1925. године“, рекао је он. Он је подсјетио да је Свети Мардарије изабран за првог нашег епископа у Чикагу. „Све што је имао и добио, уложио је да купи земљу, тамо гдје се сада налази један од најдивнијих духовних центара Паравославне цркве у Америци. Ту је онда подигао ону цркву Светога Саве у рускоме стилу, гдје се и упокојио 1935. године. Имао је и виђење како иде према манастиру и како га дочекује огромна маса народа. Није се то догодило док је био жив, јер онда тамо није било још толико народа. И кад се то догодило? Догодило се ево прије годину дана, када је била његова канонизација“, казао је Митрополит Амфилохије. Закључио је да се тако остварила његова дјетиња жеља. „И од малога Ивана родио се велики Мардарије, велики светитељ Цркве Божије, један од најдивнијих украса, не само Корнета и Љешанске нахије него и велике Америке. Читавог свог живота жртвовао се за правду Божју, за истинску вјеру и за служење Христу Богу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Литургијском сабрању у Корнету присуствовали су и у њему молитвено учествовали и ђаци другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског на челу са својим разредним старјешином професором Александром Вујовићем. Овај разред цетињских богословаца Светог Мардарија слави као своју Крсну славу, па је Митрополит Амфилохије њихов славски колач након Литургије благословио и преломио на темељима светитељеве родне куће. По Митрополитовом благослову, на тим темељима ће ускоро почети градња храма посвећеног Светом Мардарију, са олтаром који ће се налазити на мјесту гдје се налазило кућно огњиште. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Гост емисије "Вера и здравље" на Телевизији Храм био је архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис емисије. View full Странице
  3. Уочи Петровдана, у амфитеатру уз олтар цркве Покрова Пресвете Богородице у Лозници, монах др Павле Кондић одржао је предавање на тему: Велике ране и победе српског народа у Великом рату 1914-1918. https://www.youtube.com/watch?time_continue=6&v=zQ-_1GU_qxY ПОУЧНО СЛОВО О ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ View full Странице
  4. У заједничкој изјави од 14. априла 2018. године, навели су да се ради о нелегалном и бруталном чину агресије који је покренут без икаквих ваљаних доказа те да је противан свим повељама УН. Како у изјави наводе, ова “брутална агресија” уништава могућност мирног разрешења кризе те води у ескалацију сукоба. Такође су навели да оваква ситуација погодује терористима који добијају време за наставак тероризма. Изјаву су потписали патријарси Грчке Православне Цркве, Сиријске Православне Цркве и Мелкитско-гркокатоличке Цркве. Папа Фрања и патријарх Кирил провели су време у телефонском разговору како би дошли до заједничког става. Патријарх Кирил је након разговора пред новинаре изнео како је и папа Фрања врло забринут због догађања у Сирији где због напада пате многи невини људи: “Морамо размислити како ми као хришћани можемо утицати на ситуацију у Сирији да зауставимо насиље и рат”. Папа Фрања се за сада није огласио службеним саопштењем. Извор: POGLAVARI KRŠĆANSKIH CRKAVA SIRIJE OSUDILI ZRAČNE NAPADE AMERIKE, VELIKE BRITANIJE I FRANCUSKE
  5. Поглавари хришћанских Цркава у Сирији осудили су ваздушне нападе које су 14. априла 2018. године извеле Сједињење Америчке Државе заједно са Великом Британијом и Француском. У заједничкој изјави од 14. априла 2018. године, навели су да се ради о нелегалном и бруталном чину агресије који је покренут без икаквих ваљаних доказа те да је противан свим повељама УН. Како у изјави наводе, ова “брутална агресија” уништава могућност мирног разрешења кризе те води у ескалацију сукоба. Такође су навели да оваква ситуација погодује терористима који добијају време за наставак тероризма. Изјаву су потписали патријарси Грчке Православне Цркве, Сиријске Православне Цркве и Мелкитско-гркокатоличке Цркве. Папа Фрања и патријарх Кирил провели су време у телефонском разговору како би дошли до заједничког става. Патријарх Кирил је након разговора пред новинаре изнео како је и папа Фрања врло забринут због догађања у Сирији где због напада пате многи невини људи: “Морамо размислити како ми као хришћани можемо утицати на ситуацију у Сирији да зауставимо насиље и рат”. Папа Фрања се за сада није огласио службеним саопштењем. Извор: POGLAVARI KRŠĆANSKIH CRKAVA SIRIJE OSUDILI ZRAČNE NAPADE AMERIKE, VELIKE BRITANIJE I FRANCUSKE View full Странице
  6. Да ли смо прешли из смрти у живот? (1 Јн 3, 14): Страх од смрти у перспективи Велике недеље Епископ Максим Васиљевић Еп. Максим, Нови Мексико, 2017. У свом интригантном роману, Смрт и њени хирови, португалски писац и нобеловац Хозе Сарамаго замишља шта би се десило у случају да Смрт одлучи да смрти више нема. Прича почиње у поноћ на Нову годину неодређеног датума, када људи непознате земље изненада престану да умиру. Људи додуше слабе, али никада сасвим не умиру, а нико не зна зашто је тако. Природно, ово изазива зачуђеност међу политичарима, докторима, управницима погребних завода и верским вођама. Јавност, са друге стране, испрва слави ову сензационалну вест – на терасама се вијоре заставе, на улицама људи играју. Велики циљ човечанства – вечни живот – сада је достигнут. Упркос томе, нова стварност почиње да похађа домове: породице морају да се брину о трајно умирућима, полисе за животно осигурање постају бесмислене, а погребне установе су сведене на то да уговарају сахране кућних љубимаца, мачака, хрчака, и папагаја. Како показује и Сарамагов роман, наше време је енигматично. Нови начин живота, који усвајамо и који нам се намеће, довео нас је до кризе парадигме модерне културе која, упркос блиставим достигнућима, више не излази у сусрет људским потребама. Згуснути квалитет културе у кризи мења начин перцепције оних елемената који установљују људско постојање, попут љубави, слободе, здравља, смрти, болести, као и нашег доживљаја простора и времена. Један од видова ове промене перцепције јесу различити начини на које се данас опитује страх од смрти, са њеном сировом, нимало лепом једнообразношћу. Колико год смрт била неизбежни факт, она је и једна иритирајућа мистерија, отворена за различита тумачења и искуства. Попут искуства светог, и она је mysterium fascinandum et tremendum. Као ужасна претња, она нас застрашује и штавише изазива суров, ирационални страх познат у акутним случајевима као thanatophobia. Различити начини перципирања страха од смрти у нашој култури представљају изазов и за Цркву, која никада не прећуткује истину да смрт јесте један „хорор“ (непријатељ човечанства), али ни истину да је Христос однео победу над њом (својим Васкрсењем). Хришћани признају да је thanatophobia сасвим сложена и оправдана фобија, будући да је реч о страху од реалног и коначног непријатеља свих створења. Сви људи, укључујући и Богочовека у Гетсиманији, били су уплашени од умирања. Без икаквог претварања, Христос је ненавидео смрт. Он никад није проповедао мирење са њом, будући да не може бити никаквог помирења између живота и смрти, него је, радије, указивао на Пасху, на пасхални пролазак кроз њу, што води са оне стране смрти и страха. Потпуно предавање самоодређујуће воље своме Богу Оцу омогућило је Сину да „смрћу уништи смрт“. У Цркви се то исповеда на славословни начин, као празник над празницима. Заиста, смрт нас дефинише, а страх је симптом тога. Ипак, страх од смрти је дубљи од пуке психолошке емоције, јер смрт је, пре свега, онтолошка чињеница. Њена нихилизујућа рука се пружа и прети ништавилом нашем голом бићу, сејући око себе неодољиви ужас. “У страху је мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави” (1 Јн 4, 18). Теоријски контекст страха од смрти се не може одвојити од практичног аспекта. Смрт је један трагичан практични проблем, посебно када је повезана са болешћу. Она пориче онај примарни људски ерос (жудњу) за постојањем и опстанком. Смрт, страх и болест су несумњива три симптома наше везе са ништавилом. У спрези са страхом (и, често, болешћу) смрт маркира и обликује како наша тела тако и нашу културу. Сви наши страхови и рефлексије о смрти окружују нас и прате као какав музички мотив, понекад узлазећи до crescendo пасажа, а некад се спуштајући до нечујног pianissimo. Ово ипак трајно „сећање на смрт“ може да буде невољно (култура мора да се бави њиме) или вољно (попут монаштва које је схваћено као мучеништво). Епикур је неизбежност смрти ухватио у следећем исказу: „Човек се против свега може осигурати, али по питању смрти сви ми смртни(ци) живимо као у граду без бедема“ (Епикур, Fragment, § 31). Када нам иде добро, склони смо да мислимо да су наша тела утврђени градови који чувају наш „селф“ од било каквог упада, али на крају схватамо да их користимо већма како бисмо заштитили наш „селф“ од зрака Истине којој се чак и смрт потчињава. Ипак, основни проблем нашег времена није само смрт него и један погрешан теолошко-философски критеријум (заблуда у веровању) на основу кога се на смрт гледа само са етичко-естетске или емоционалне тачке, уместо са онтолошке (претња бићу). Стога ову тему треба сагледати, с једне стране, из биолошко-културне а, са друге, из црквено-васкрсне перспективе. Смрт као биолошка чињеница Смрт је дубоко повезана са нашом природом (тј. са начином пале природе) и њој се није подсмевати. Као што савремена биологија констатује, постојању стално прети смрт (ништавило) и трајно га ограничава. Биологија (која се, у овом случају, подудара са патристичком мишљу) уверава нас да, сходно палој природи, свако биће се рађа као „умируће“, у смислу да човек почиње биолошки да умире од момента зачећа и рођења. Живот света и нас самих не поседује „истински живот“. Онако како га ми познајемо, живот је, у ствари, један „процес бивања“ на ултимативно правој стази пада, пошто се неодољиво приближује и неминовно окончава у смрти. Афористична идеја да се смрт наслеђује рођењем подсећа нас на чињеницу да смрт сваког бића почиње почетном смрћу само неколико ћелија у организму. Ова ситуација је можда оно што је надахнуло неког мудрог човека да узвикне: „Ако не знаш како да умреш, не секирај се; сама природа ће те научити када дође време и ослободиће те тог посла; према томе, не брини“ (цитат се приписује Мишелу де Монтењу). Но, ако је смрт природно присутна чак и при самом зачетку живота, одакле онда долази наш страх од ње? Да није можда неприродно бојати се смрти? Је ли природно умрети? Ако јесте, као што многи тврде, чему страх? Адам је био прво биће у творевини које је Бог лично позвао да постане бог у заједници са Њим, чиме га је и онтолошки установио. „Твоја творачка заповест била је почетак и ипостас мога бића“ (пева се у служби опела). Тиме га је позвао да превазиђе ограничења у творевини, а потом и смрт и пропадљивост који су инхерентни потенцијал створене природе. Човеково одбијање овог позива које је уследило представља „пад“. После тог „пада“, сав живот унутар творевинe је у знаку тежње да се заобиђе смрт. Као једино слободно лично биће у космосу, човек на сваки начин очајнички настоји да избегне смрт, али на крају одустаје и посустаје. Где лежи овај неуспех? У својој непрестаној борби да задобије живот избегавајући смрт, човек себе потврђује као само-детерминишући и само-довољни ентитет. Што више се привезује за свој индивидуални живот, то више потврђује чињеницу да је смрт заиста неизбежна. Јер, није природно (тј. противи се богоданом „закону природе“) да личност доживљава живот као објект за поседовање како би предупредила смрт. У настојању да превазиђе смрт, волећи себе док граби живот, човек опстаје само привремено. Притом, он игнорише друге које посматра као потенцијалне непријатеље или ривале његовој слободи да живи. Ово самољубље, парадоксално, садржи оно сâмо семе пропадљивости и смрти. Сучељавање са животом на индивидуалистички начин узрокује да човек свој ерос усмерава ка свету, што га напослетку конзумира и доводи до смрти. “Како се предасмо трулежи, и како се здружисмо [у партнерство] са смрћу?” (песма са службе опела). Када нас издају наша ткива и органи и када почнемо да губимо ствари које нас чине људским бићима, како неко може да сачува веру? Страх од смрти као психолошко-религијска чињеница Доминирајући концепт смрти у нашој западној култури, укључујући понекад и савремено хришћанство, изгледа да претпоставља идеју живота као индивидуалног поседа. Уосталом, зар није казано да „свако умире сам за себе“? Тако, изгледа, једино што је прикладно јесте трагати за коренима овог страха у стварности „селфа“. Нажалост, религија per se негује способност индивидуе да око себе ставља ограде, тако што потврђује себе као „его“, остајући тиме у домену смрти. Очигледно, менталитет и методологија пост-модерне не поседује оруђе за дискусију о смрти на тако одлучан начин колико би то један хришћанин желео. Према томе, овде морамо напустити категорију индивидуе и прећи у област личности. Но, да ли је то могуће у савременом контексту живота у коме влада тежња за потцењивањем смрти? Против страха од смрти наша култура је произвела читав низ логичких аргумената чинећи безвредним смртни страх, па и саму смрт. Ово подсећа на начин како се Епикур носио са овом темом: „Најужаснија од свих зала, смрт за нас није ништа, пошто док нас има смрт је одсутна, а када ње има тада нема нас. Стога је она ништа како за живе тако и за мртве“ („Letter to Menoeceus“). На истом трагу, српски редитељ, Емир Кустурица, написао је роман са хакслијевским насловом „Смрт је непровјерена гласина“, док је Стив Џобс пред своје упокојење тврдио да је смрт „користан, али чисто интелектуални концепт“ (у обраћању дипломираним студентима Универзитета на Станфорду, 12. јуна 2005. године). Црква, међутим, није ту да би задовољила човекове (романтичне, естетске, утопијске) потребе и потиснула проблем. Она представља сабрање на Трпези живота, где се верни хране храном насушном за истинско постојање како би победили смрт. Црква је, изнад свега, пасхална (крсноваскрсна) тајна Христова. Блага вест гласи: “ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Који не љуби тај пребива у смрти” (1 Јн 3, 14). Човек као црквено биће (личност) упражњава своју слободу у способности да иступи изван „селфа“, да прескочи ограде, да суделује у заједници те да, напослетку, потврди своје постојање и своју другост кроз некога другог, кроз браћу и сестре. Према томе, постоји алтернатива за поглед на човека као искључиво биолошки организам. Страх од смрти као теолошка чињеница и „последњи непријатељ“ Суспендованог између ероса (екстатичне, али себичне љубави) и танатоса (смрт), човека треба мерити не само на основу његове биохемије него и на темељу његове љубеће слободе у односу на Бога. Свет човеку нуди објективност као штит али, га, скупа с тим, води у смрт; насупрот томе, љубав према Богу се не може лако утолити нити укинути. Човек није просто биолошко-смртно биће („биће-ка-смрти“ у хајдегеровском смислу), упркос настојању механицистичке неурологије и детерминистичке биохемије да га редукују на неку врсту комплексног система спона и трансмитера, чиме више личи на једну машину, која услед болести на крају посустаје. Болести афектују људе, Божију творевину, али оне не могу избрисати икону Божију у природи. Ово значи да морамо допустити да у човеку постоји један трансцендентни порив који га оспособљава да превазиђе страх од смрти и да одлучи да ли ће живети у складу са Богом или са својом палом природом. Било да је здрав или болестан, човек је некако инхерентно свестан да ће га избор да живи искључиво сходно својој палој природи на крају збрисати безосећајним дахом thanatos-а. Но, иста љубавна моћ кадра је да га „васкрсне“ уколико своју вољу увежбава да живи, ради Господа и јеванђеља (уп. Мк. 8, 35), кроз превладавање свог „селфа“ и умртљивање своје себичне воље. Ако ова љубавна моћ (жудња за животом) није мотивисана онтолошким смирењем, тада ће бити лишена благодати и умреће услед паничног страха и анксиозности. Данашњи човек опитује стварни конфликт између биологије, теологије и културе. Но здравље, да би било целосно, мора да буде тродимензионално: био-тео-културно. У предању Цркве смрт је тумачена кроз коришћење различитих слика и метафора. Понегде је thanatos виђен као персонификација ништавила. Неки химнографи, пак, покушали су да „контекстуализују“ смрт, често еуфемистично гледајући на њу. Међутим, Црква никада није допустила да смрт садржи било какву врсту „постојања“. Она нема биће. Апостол Павле је на смрт гледао као на „последњег/ултимативног непријатеља“ (уп. 1 Кор. 15, 26), јер је говорио из онтолошке перспективе и кроз призму Васкрсења. И ”не-васкрсењске” перспективе нуде разне интепретације које, неретко, „улепшавају“ смрт. Хришћани, међутим, никад не треба да одустану од павловског гнушања над смрћу, упркос каснијим, углавном неоплатонским, релативизацијама тог феномена. Смрт је, по незаборавном о. Георгију Флоровском, „болна метафизичка катастрофа“ (Creation and Redemption, Houston, TX, 1975, 105). Како је учио Старац Софроније Сахаров, „смрт није какав ‘пријатељ’ кога би требало загрлити“ (His Life is Mine, Crestwood, NY, 1977, 34). За Цркву би, према томе, било неприхватљиво да, имајући догмат о Васкрсењу, пренебрегне своја веровања у погледу неприхватљивости смрти. Хришћани не смеју да изгубе индигнацију пред смрћу. Па ипак, Црква је место слободе и љубави одакле се изгони сваки страх. Како помирити ту индигнацију са одсуством страха? „Јер ми смо прешли из смрти у живот” (1 Јн 3, 14) У филму Васкрсли (Risen), америчкој библијској драми коју је 2016. режирао Кевин Рејнолдс, догађај Васкрсења као и првих четрдесет дана после тога виђени су очима скептика, римског капетана Клавиуса, кога је Понтије Пилат послао да испита гласине о васкрслом јудејском Месији и да пронађе мртво тело Исуса из Назарета како би умирио претећу побуну у Јерусалиму. Током његове мисије, Клавиусове сумње у енигматичну епифанију се повећавају како сусреће апостоле и остале библијске ликове и постаје сведок догађаја који су се десили после Васкрсења. Док га његово трагање за несталим телом води кроз парадокс и дезоријентацију, агностик Клавиус открива потресну истину. Велика мистерија се раскрива пред њим и његово лична истрага га дубоко погађа изазивајући темељну промену у његовим веровањима која се заувек мењају услед онога чега је постао сведок. Клавиуса посебно погађа да, после агоније коју су проживели, ученици прихватају Васкрсење као присуство самог Христа. Римљанина напослетку осваја Богочовек лицем које зрачи незамисливом есхатолошком новином љубави која иде на Крст, силази до Ада, васкрсава из Гроба и јавља се својим ученицима. Васкрсење је једини кључ за капију живота кроз смрт због тога што једино Васкрсење задовољава жудњу за бесмртношћу, отклања страх од смрти и утољава жељу за превазилажењем пропадљивости и смрти, који су унутра усађени у створеном. Христос није дошао само ради пуког суделовања у људском страдању него да би укинуо смрт, да би је уништио. Ту није Смрт одлучила да смрти више нема, као у роману Смрт и њени хирови Хозеа Сарамага. Човеку и творевини спасење од смрти не би могло доћи да сами Бог није интервенисао и узео на себе судбину света. Христос, као оваплоћена љубав Божија, узима на себе нашу смрт као своју. Живот који нам Бог дарује у Христу јесте живот који долази преко смрти самога Христа. Тај живот није лак и не може се задобити без кеносиса и искуства смрти. У Христовој победи над смрћу, њен нихилизујући додир је поништен, и она је избрисана у тренутку када Творац Живота силази у пакао да раскине њене окове. Парадоксално је, али истинито, да је живот изашао из гроба. Нема смрти тамо где Бог царује. Онтологија љубави која води заједништву оправдава централност Васкрсења у икономији спасења. Увид Отаца Цркве гласи да корен страха од смрти лежи у схватању човека као индивидуе јер, по њима, индивидуализам је најприсније повезан са смрћу. Из ове перспективе, хришћани воде „свети рат“ против последњег непријатеља (уп. 1 Кор. 15, 26.), ту свештену борбу за лично васкрсење и васкрсење ближњих. Само овај егзистенцијални смисао Васкрсења може променити перспективу о смрти, због тога што прихватајући смрт као пасху (пролазак) ми показујемо не само слободу него и љубав, управо као што је Христос „парадоксално уверио вољене да кроз смрт пређу ка Вољеном“ (Св. Максим Исповедник, Писмо 14). На језику Цркве, „живети“ значи бити спреман да се умре, или радије: бити у исто време „новорођен“ и „спреман за смрт“. Стварно, како бисмо другачије могли да живимо усред мноштва наших грехова да неко није умртвио тело наше смрти – наше грехове – на Крсту? Постоји велика истина у овом проблему: да би живот започео и постао реалност, смрт – макар за већину – мора да претходи. Тек са проласком кроз смрт ми стичемо истински живот. Прошавши кроз смрт ствари постоје на другачији начин. Како је могућ овај „нови живот“? Страх од смрти у црквеном искуству Ово васкрсењско искуство повлачи неколико конкретних последица за живот Цркве. Оно је надахнуло Цркву, например, да развије крштењску праксу (умирање и васкрсавање у Христу, „облачење у Христа“), духовно очинство (отац који умире за своју децу преузимајући на себе њихове грехе), монаштво („друго крштење“ и умирање свету), евхаристијски преображај света (који укључује превазилажење не само духовне него и физичке смрти) и инсистирање на преобраћењу људске индивидуе у истинску личност која живи по слици Свете Тројице. Довде смо некако успели да осенчимо оно што бисмо могли назвати „аскетском“ димензијом суочавања са страхом од смрти, тј. човекову борбу да се ослободи од „само-референтности“ кроз однос са другима. Али, кроз овај однос, човек такође израња и као евхаристијско биће, које друге види као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности. Она Евхаристија која даје само „опроштај грехова“ али не и „живот вечни“ није православна Евхаристија. Управо кроз евхаристијску перспективу Јован Богослов (који је доживео пасхалну евхаристију) обзнањује: „јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). „Други“ је узрок моје светости а не претња истој. Негујући такав етос слободне љубави у нама, ми такође бивамо спремни, макар до одређеног степена, да умремо тако да би други могли да живе: „Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду“ (Јн 18, 8). У тајни Евхаристије, Црква чува једино место где лични однос са неким „другим“, као и са болесним и умирућим „другим“, може бити одржан и сачуван, упркос настојању смрти да га раскине. У Цркви смо научени да постојимо због нечијих „доброчинстава, знаних и незнаних“ (молитва из Евхаристије), тј. због чињенице што су неки други жртвовали себе ради нас, а пре свих њих сâми Господ. Управо у овом сплету односа ми препознајемо да штогод истинито смо примили у нашем животу то нам је дошло тако што су други умрли ради нас или су се жртвовали за нас. Црква је место где се вољно умире на христолики начин. Повезујући Христову победу над смрћу са личном слободом (и Његовим тропосом), Оци Цркве предвиђају „умртвљење смрти“ када човек целокупну самоодређујућу вољу подреди Богу. Закључци за данас – По слици распетога Христа који „узима грех света“ (Јн 1, 29), Црква такође прихвата трагична и грешна искуства и промашаје човека јер је она Тело распетога Господа. Да би спасила свет Црква мора да прође кроз реалност смрти. То је смисао речи Апостола Павла када каже, „смрт дејствује у нама [апостолима], а живот у вама [Коринћанима, члановима Цркве]“ (уп. 2 Кор. 4, 11–12). То је оно што истински светитељи чине. Без овог поистовећења са трагичном судбином света, нема спасења свету. – Тужно је када хришћани наших дана превиђају да је Црква место живота у коме је, са Христом и благодаћу Духа Светога, смрт побеђена и где је нови живот започео. Јер, Црква јесте решење за проблем смрти. Она је та победа над смрћу и нипошто нема за намеру да „припитоми“ смрт. – Велика истина коју модерни „третмани смрти“ (нпр. крионика) игноришу гласи да се страх од смрти надилази једино узимањем на себе крста других, да би они могли да живе. Они који су неустрашиви према смрти јесу они који свакодневно умиру жртвујући се за друге. Уколико они не умру, вечни живот се не може родити у онима које воле (нпр. у њиховој духовној деци). Господ је рекао, „ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12,24). Логика у овим Господњим речима је потпуно парадоксална кад се примени на човека али, када се усвоји, она доводи до победе над сваким страхом. „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25.). – Уколико нас обузима страх од смрти то значи да и даље тражимо живот не бивајући вољни да најпре искусимо бол и смрт. У сваком нараштају, било је оних који су били спремни да умру ради других, који су друге волели више него себе. Они који ће се жртвовати ради нас јесу једина нада за нас. Разлог за ово је у томе што смрт може бити уништена само нечим што је јаче од ње – љубављу, која је „јача од смрти“ (уп. Песма 8, 6.). – Ово је тајна „силе која се усавршава у немоћи“ (уп. 2 Кор. 12, 9.), премда немоћ овде не представља силу по себи. Она се показује као моћ само онда када човек прихвати своју смртност као један „квасац“ за благодат Васкрсења, као поље сусрета између његове слободе и Љубави која га је увела у постојање. Светитељи, управо као и Христос, узимају на себе смрт других да би ови живели. – Правац који живот узима после „пада“, у ствари, увек је тежио ка индивидуализму где сваки individuum постиже своју аутономију и самодовољност на негативни начин. Ово трагично стање не може бити промењено уколико се не умре као individuum и не васкрсне као личност кроз смрт властите себичности. – Морамо, међутим, разумети да умртвљење нашег селфа подвигом који нема љубави може бити демонско, јер љубав тражи ekstasis, слободу од свих захтева палог постојања. Свети Јован Богослов узглашава: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). Једино истинска љубав може поскидати маске табуа и камуфлаже пале природе која је прожета злонамерним, претећим и неконтролисаним силама. Док наша смрт не наступи из љубави за друге ми нећемо испунити своје назначење. – Једино на овај начин могу се разумети Господње речи: „Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи ка вама“ (Јн 16, 7). Слично томе, а парадоксално, уколико наши вољени не прођу кроз одвајање од нас, нећемо наћи истинску утеху. Уколико ми не оставимо друге, они неће бити утешени. То је тајна смерног „скривања“ (уп. семе које постаје огромно стабло, Мт. 13, 31-2), које је корисно како за нашу слободу тако и за слободу наших вољених: да би иста била испробана, проверена и верификована. То је „слобода одсуства“ коју једино Дух Свети, Дух заједнице, дарива онима који воле. Личност која животно исповеди да јој је Божија творачка заповест узрок и ипостас бића јесте превазишла страх од смрти. Та личност је сахранила семе свог постојања из кога је израсла радост моћна да се смеши властитој смрти. http://teologija.net/da-li-smo-presli-iz-smrti-u-zivot/
  7. У другој специјалној емисији посвећеној Страсној седмици катихета Бранислав Илић говори о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издваја одређене сегменте из химнографије ових великих дана. звучни запис (Радио Беседа) Повезана вест: О богослужбеним особеностима прва три дана Страдалне недеље Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Како показује и Сарамагов роман, наше време је енигматично. Нови начин живота, који усвајамо и који нам се намеће, довео нас је до кризе парадигме модерне културе која, упркос блиставим достигнућима, више не излази у сусрет људским потребама. Згуснути квалитет културе у кризи мења начин перцепције оних елемената који установљују људско постојање, попут љубави, слободе, здравља, смрти, болести, као и нашег доживљаја простора и времена. Један од видова ове промене перцепције јесу различити начини на које се данас опитује страх од смрти, са њеном сировом, нимало лепом једнообразношћу. Колико год смрт била неизбежни факт, она је и једна иритирајућа мистерија, отворена за различита тумачења и искуства. Попут искуства светог, и она је mysterium fascinandum et tremendum. Као ужасна претња, она нас застрашује и штавише изазива суров, ирационални страх познат у акутним случајевима као thanatophobia. Различити начини перципирања страха од смрти у нашој култури представљају изазов и за Цркву, која никада не прећуткује истину да смрт јесте један „хорор“ (непријатељ човечанства), али ни истину да је Христос однео победу над њом (својим Васкрсењем). Хришћани признају да је thanatophobia сасвим сложена и оправдана фобија, будући да је реч о страху од реалног и коначног непријатеља свих створења. Сви људи, укључујући и Богочовека у Гетсиманији, били су уплашени од умирања. Без икаквог претварања, Христос је ненавидео смрт. Он никад није проповедао мирење са њом, будући да не може бити никаквог помирења између живота и смрти, него је, радије, указивао на Пасху, на пасхални пролазак кроз њу, што води са оне стране смрти и страха. Потпуно предавање самоодређујуће воље своме Богу Оцу омогућило је Сину да „смрћу уништи смрт“. У Цркви се то исповеда на славословни начин, као празник над празницима. Заиста, смрт нас дефинише, а страх је симптом тога. Ипак, страх од смрти је дубљи од пуке психолошке емоције, јер смрт је, пре свега, онтолошка чињеница. Њена нихилизујућа рука се пружа и прети ништавилом нашем голом бићу, сејући око себе неодољиви ужас. “У страху је мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави” (1 Јн 4, 18). Теоријски контекст страха од смрти се не може одвојити од практичног аспекта. Смрт је један трагичан практични проблем, посебно када је повезана са болешћу. Она пориче онај примарни људски ерос (жудњу) за постојањем и опстанком. Смрт, страх и болест су несумњива три симптома наше везе са ништавилом. У спрези са страхом (и, често, болешћу) смрт маркира и обликује како наша тела тако и нашу културу. Сви наши страхови и рефлексије о смрти окружују нас и прате као какав музички мотив, понекад узлазећи до crescendo пасажа, а некад се спуштајући до нечујног pianissimo. Ово ипак трајно „сећање на смрт“ може да буде невољно (култура мора да се бави њиме) или вољно (попут монаштва које је схваћено као мучеништво). Епикур је неизбежност смрти ухватио у следећем исказу: „Човек се против свега може осигурати, али по питању смрти сви ми смртни(ци) живимо као у граду без бедема“ (Епикур, Fragment, § 31). Када нам иде добро, склони смо да мислимо да су наша тела утврђени градови који чувају наш „селф“ од било каквог упада, али на крају схватамо да их користимо већма како бисмо заштитили наш „селф“ од зрака Истине којој се чак и смрт потчињава. Ипак, основни проблем нашег времена није само смрт него и један погрешан теолошко-философски критеријум (заблуда у веровању) на основу кога се на смрт гледа само са етичко-естетске или емоционалне тачке, уместо са онтолошке (претња бићу). Стога ову тему треба сагледати, с једне стране, из биолошко-културне а, са друге, из црквено-васкрсне перспективе. Смрт као биолошка чињеница Смрт је дубоко повезана са нашом природом (тј. са начином пале природе) и њој се није подсмевати. Као што савремена биологија констатује, постојању стално прети смрт (ништавило) и трајно га ограничава. Биологија (која се, у овом случају, подудара са патристичком мишљу) уверава нас да, сходно палој природи, свако биће се рађа као „умируће“, у смислу да човек почиње биолошки да умире од момента зачећа и рођења. Живот света и нас самих не поседује „истински живот“. Онако како га ми познајемо, живот је, у ствари, један „процес бивања“ на ултимативно правој стази пада, пошто се неодољиво приближује и неминовно окончава у смрти. Афористична идеја да се смрт наслеђује рођењем подсећа нас на чињеницу да смрт сваког бића почиње почетном смрћу само неколико ћелија у организму. Ова ситуација је можда оно што је надахнуло неког мудрог човека да узвикне: „Ако не знаш како да умреш, не секирај се; сама природа ће те научити када дође време и ослободиће те тог посла; према томе, не брини“ (цитат се приписује Мишелу де Монтењу). Но, ако је смрт природно присутна чак и при самом зачетку живота, одакле онда долази наш страх од ње? Да није можда неприродно бојати се смрти? Је ли природно умрети? Ако јесте, као што многи тврде, чему страх? Адам је био прво биће у творевини које је Бог лично позвао да постане бог у заједници са Њим, чиме га је и онтолошки установио. „Твоја творачка заповест била је почетак и ипостас мога бића“ (пева се у служби опела). Тиме га је позвао да превазиђе ограничења у творевини, а потом и смрт и пропадљивост који су инхерентни потенцијал створене природе. Човеково одбијање овог позива које је уследило представља „пад“. После тог „пада“, сав живот унутар творевинe је у знаку тежње да се заобиђе смрт. Као једино слободно лично биће у космосу, човек на сваки начин очајнички настоји да избегне смрт, али на крају одустаје и посустаје. Где лежи овај неуспех? У својој непрестаној борби да задобије живот избегавајући смрт, човек себе потврђује као само-детерминишући и само-довољни ентитет. Што више се привезује за свој индивидуални живот, то више потврђује чињеницу да је смрт заиста неизбежна. Јер, није природно (тј. противи се богоданом „закону природе“) да личност доживљава живот као објект за поседовање како би предупредила смрт. У настојању да превазиђе смрт, волећи себе док граби живот, човек опстаје само привремено. Притом, он игнорише друге које посматра као потенцијалне непријатеље или ривале његовој слободи да живи. Ово самољубље, парадоксално, садржи оно сâмо семе пропадљивости и смрти. Сучељавање са животом на индивидуалистички начин узрокује да човек свој ерос усмерава ка свету, што га напослетку конзумира и доводи до смрти. “Како се предасмо трулежи, и како се здружисмо [у партнерство] са смрћу?” (песма са службе опела). Када нас издају наша ткива и органи и када почнемо да губимо ствари које нас чине људским бићима, како неко може да сачува веру? Страх од смрти као психолошко-религијска чињеница Доминирајући концепт смрти у нашој западној култури, укључујући понекад и савремено хришћанство, изгледа да претпоставља идеју живота као индивидуалног поседа. Уосталом, зар није казано да „свако умире сам за себе“? Тако, изгледа, једино што је прикладно јесте трагати за коренима овог страха у стварности „селфа“. Нажалост, религија per se негује способност индивидуе да око себе ставља ограде, тако што потврђује себе као „его“, остајући тиме у домену смрти. Очигледно, менталитет и методологија пост-модерне не поседује оруђе за дискусију о смрти на тако одлучан начин колико би то један хришћанин желео. Према томе, овде морамо напустити категорију индивидуе и прећи у област личности. Но, да ли је то могуће у савременом контексту живота у коме влада тежња за потцењивањем смрти? Против страха од смрти наша култура је произвела читав низ логичких аргумената чинећи безвредним смртни страх, па и саму смрт. Ово подсећа на начин како се Епикур носио са овом темом: „Најужаснија од свих зала, смрт за нас није ништа, пошто док нас има смрт је одсутна, а када ње има тада нема нас. Стога је она ништа како за живе тако и за мртве“ („Letter to Menoeceus“). На истом трагу, српски редитељ, Емир Кустурица, написао је роман са хакслијевским насловом „Смрт је непровјерена гласина“, док је Стив Џобс пред своје упокојење тврдио да је смрт „користан, али чисто интелектуални концепт“ (у обраћању дипломираним студентима Универзитета на Станфорду, 12. јуна 2005. године). Црква, међутим, није ту да би задовољила човекове (романтичне, естетске, утопијске) потребе и потиснула проблем. Она представља сабрање на Трпези живота, где се верни хране храном насушном за истинско постојање како би победили смрт. Црква је, изнад свега, пасхална (крсноваскрсна) тајна Христова. Блага вест гласи: “ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Који не љуби тај пребива у смрти” (1 Јн 3, 14). Човек као црквено биће (личност) упражњава своју слободу у способности да иступи изван „селфа“, да прескочи ограде, да суделује у заједници те да, напослетку, потврди своје постојање и своју другост кроз некога другог, кроз браћу и сестре. Према томе, постоји алтернатива за поглед на човека као искључиво биолошки организам. Страх од смрти као теолошка чињеница и „последњи непријатељ“ Суспендованог између ероса (екстатичне, али себичне љубави) и танатоса (смрт), човека треба мерити не само на основу његове биохемије него и на темељу његове љубеће слободе у односу на Бога. Свет човеку нуди објективност као штит али, га, скупа с тим, води у смрт; насупрот томе, љубав према Богу се не може лако утолити нити укинути. Човек није просто биолошко-смртно биће („биће-ка-смрти“ у хајдегеровском смислу), упркос настојању механицистичке неурологије и детерминистичке биохемије да га редукују на неку врсту комплексног система спона и трансмитера, чиме више личи на једну машину, која услед болести на крају посустаје. Болести афектују људе, Божију творевину, али оне не могу избрисати икону Божију у природи. Ово значи да морамо допустити да у човеку постоји један трансцендентни порив који га оспособљава да превазиђе страх од смрти и да одлучи да ли ће живети у складу са Богом или са својом палом природом. Било да је здрав или болестан, човек је некако инхерентно свестан да ће га избор да живи искључиво сходно својој палој природи на крају збрисати безосећајним дахом thanatos-а. Но, иста љубавна моћ кадра је да га „васкрсне“ уколико своју вољу увежбава да живи, ради Господа и јеванђеља (уп. Мк. 8, 35), кроз превладавање свог „селфа“ и умртљивање своје себичне воље. Ако ова љубавна моћ (жудња за животом) није мотивисана онтолошким смирењем, тада ће бити лишена благодати и умреће услед паничног страха и анксиозности. Данашњи човек опитује стварни конфликт између биологије, теологије и културе. Но здравље, да би било целосно, мора да буде тродимензионално: био-тео-културно. У предању Цркве смрт је тумачена кроз коришћење различитих слика и метафора. Понегде је thanatos виђен као персонификација ништавила. Неки химнографи, пак, покушали су да „контекстуализују“ смрт, често еуфемистично гледајући на њу. Међутим, Црква никада није допустила да смрт садржи било какву врсту „постојања“. Она нема биће. Апостол Павле је на смрт гледао као на „последњег/ултимативног непријатеља“ (уп. 1 Кор. 15, 26), јер је говорио из онтолошке перспективе и кроз призму Васкрсења. И ”не-васкрсењске” перспективе нуде разне интепретације које, неретко, „улепшавају“ смрт. Хришћани, међутим, никад не треба да одустану од павловског гнушања над смрћу, упркос каснијим, углавном неоплатонским, релативизацијама тог феномена. Смрт је, по незаборавном о. Георгију Флоровском, „болна метафизичка катастрофа“ (Creation and Redemption, Houston, TX, 1975, 105). Како је учио Старац Софроније Сахаров, „смрт није какав ‘пријатељ’ кога би требало загрлити“ (His Life is Mine, Crestwood, NY, 1977, 34). За Цркву би, према томе, било неприхватљиво да, имајући догмат о Васкрсењу, пренебрегне своја веровања у погледу неприхватљивости смрти. Хришћани не смеју да изгубе индигнацију пред смрћу. Па ипак, Црква је место слободе и љубави одакле се изгони сваки страх. Како помирити ту индигнацију са одсуством страха? „Јер ми смо прешли из смрти у живот” (1 Јн 3, 14) У филму Васкрсли (Risen), америчкој библијској драми коју је 2016. режирао Кевин Рејнолдс, догађај Васкрсења као и првих четрдесет дана после тога виђени су очима скептика, римског капетана Клавиуса, кога је Понтије Пилат послао да испита гласине о васкрслом јудејском Месији и да пронађе мртво тело Исуса из Назарета како би умирио претећу побуну у Јерусалиму. Током његове мисије, Клавиусове сумње у енигматичну епифанију се повећавају како сусреће апостоле и остале библијске ликове и постаје сведок догађаја који су се десили после Васкрсења. Док га његово трагање за несталим телом води кроз парадокс и дезоријентацију, агностик Клавиус открива потресну истину. Велика мистерија се раскрива пред њим и његово лична истрага га дубоко погађа изазивајући темељну промену у његовим веровањима која се заувек мењају услед онога чега је постао сведок. Клавиуса посебно погађа да, после агоније коју су проживели, ученици прихватају Васкрсење као присуство самог Христа. Римљанина напослетку осваја Богочовек лицем које зрачи незамисливом есхатолошком новином љубави која иде на Крст, силази до Ада, васкрсава из Гроба и јавља се својим ученицима. Васкрсење је једини кључ за капију живота кроз смрт због тога што једино Васкрсење задовољава жудњу за бесмртношћу, отклања страх од смрти и утољава жељу за превазилажењем пропадљивости и смрти, који су унутра усађени у створеном. Христос није дошао само ради пуког суделовања у људском страдању него да би укинуо смрт, да би је уништио. Ту није Смрт одлучила да смрти више нема, као у роману Смрт и њени хирови Хозеа Сарамага. Човеку и творевини спасење од смрти не би могло доћи да сами Бог није интервенисао и узео на себе судбину света. Христос, као оваплоћена љубав Божија, узима на себе нашу смрт као своју. Живот који нам Бог дарује у Христу јесте живот који долази преко смрти самога Христа. Тај живот није лак и не може се задобити без кеносиса и искуства смрти. У Христовој победи над смрћу, њен нихилизујући додир је поништен, и она је избрисана у тренутку када Творац Живота силази у пакао да раскине њене окове. Парадоксално је, али истинито, да је живот изашао из гроба. Нема смрти тамо где Бог царује. Онтологија љубави која води заједништву оправдава централност Васкрсења у икономији спасења. Увид Отаца Цркве гласи да корен страха од смрти лежи у схватању човека као индивидуе јер, по њима, индивидуализам је најприсније повезан са смрћу. Из ове перспективе, хришћани воде „свети рат“ против последњег непријатеља (уп. 1 Кор. 15, 26.), ту свештену борбу за лично васкрсење и васкрсење ближњих. Само овај егзистенцијални смисао Васкрсења може променити перспективу о смрти, због тога што прихватајући смрт као пасху (пролазак) ми показујемо не само слободу него и љубав, управо као што је Христос „парадоксално уверио вољене да кроз смрт пређу ка Вољеном“ (Св. Максим Исповедник, Писмо 14). На језику Цркве, „живети“ значи бити спреман да се умре, или радије: бити у исто време „новорођен“ и „спреман за смрт“. Стварно, како бисмо другачије могли да живимо усред мноштва наших грехова да неко није умртвио тело наше смрти – наше грехове – на Крсту? Постоји велика истина у овом проблему: да би живот започео и постао реалност, смрт – макар за већину – мора да претходи. Тек са проласком кроз смрт ми стичемо истински живот. Прошавши кроз смрт ствари постоје на другачији начин. Како је могућ овај „нови живот“? Страх од смрти у црквеном искуству Ово васкрсењско искуство повлачи неколико конкретних последица за живот Цркве. Оно је надахнуло Цркву, например, да развије крштењску праксу (умирање и васкрсавање у Христу, „облачење у Христа“), духовно очинство (отац који умире за своју децу преузимајући на себе њихове грехе), монаштво („друго крштење“ и умирање свету), евхаристијски преображај света (који укључује превазилажење не само духовне него и физичке смрти) и инсистирање на преобраћењу људске индивидуе у истинску личност која живи по слици Свете Тројице. Довде смо некако успели да осенчимо оно што бисмо могли назвати „аскетском“ димензијом суочавања са страхом од смрти, тј. човекову борбу да се ослободи од „само-референтности“ кроз однос са другима. Али, кроз овај однос, човек такође израња и као евхаристијско биће, које друге види као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности. Она Евхаристија која даје само „опроштај грехова“ али не и „живот вечни“ није православна Евхаристија. Управо кроз евхаристијску перспективу Јован Богослов (који је доживео пасхалну евхаристију) обзнањује: „јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). „Други“ је узрок моје светости а не претња истој. Негујући такав етос слободне љубави у нама, ми такође бивамо спремни, макар до одређеног степена, да умремо тако да би други могли да живе: „Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду“ (Јн 18, 8). У тајни Евхаристије, Црква чува једино место где лични однос са неким „другим“, као и са болесним и умирућим „другим“, може бити одржан и сачуван, упркос настојању смрти да га раскине. У Цркви смо научени да постојимо због нечијих „доброчинстава, знаних и незнаних“ (молитва из Евхаристије), тј. због чињенице што су неки други жртвовали себе ради нас, а пре свих њих сâми Господ. Управо у овом сплету односа ми препознајемо да штогод истинито смо примили у нашем животу то нам је дошло тако што су други умрли ради нас или су се жртвовали за нас. Црква је место где се вољно умире на христолики начин. Повезујући Христову победу над смрћу са личном слободом (и Његовим тропосом), Оци Цркве предвиђају „умртвљење смрти“ када човек целокупну самоодређујућу вољу подреди Богу. Закључци за данас – По слици распетога Христа који „узима грех света“ (Јн 1, 29), Црква такође прихвата трагична и грешна искуства и промашаје човека јер је она Тело распетога Господа. Да би спасила свет Црква мора да прође кроз реалност смрти. То је смисао речи Апостола Павла када каже, „смрт дејствује у нама [апостолима], а живот у вама [Коринћанима, члановима Цркве]“ (уп. 2 Кор. 4, 11–12). То је оно што истински светитељи чине. Без овог поистовећења са трагичном судбином света, нема спасења свету. – Тужно је када хришћани наших дана превиђају да је Црква место живота у коме је, са Христом и благодаћу Духа Светога, смрт побеђена и где је нови живот започео. Јер, Црква јесте решење за проблем смрти. Она је та победа над смрћу и нипошто нема за намеру да „припитоми“ смрт. – Велика истина коју модерни „третмани смрти“ (нпр. крионика) игноришу гласи да се страх од смрти једино узимањем на себе крста других, да би они могли да живе. Они који су неустрашиви према смрти јесу они који свакодневно умиру жртвујући се за друге. Уколико они не умру, вечни живот се не може родити у онима које воле (нпр. у њиховој духовној деци). Господ је рекао, „ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12,24). Логика у овим Господњим речима је потпуно парадоксална кад се примени на човека али, када се усвоји, она доводи до победе над сваким страхом. „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25.). – Уколико нас обузима страх од смрти то значи да и даље тражимо живот не бивајући вољни да најпре искусимо бол и смрт. У сваком нараштају, било је оних који су били спремни да умру ради других, који су друге волели више него себе. Они који ће се жртвовати ради нас јесу једина нада за нас. Разлог за ово је у томе што смрт може бити уништена само нечим што је јаче од ње – љубављу, која је „јача од смрти“ (уп. Песма 8, 6.). – Ово је тајна „силе која се усавршава у немоћи“ (уп. 2 Кор. 12, 9.), премда немоћ овде не представља силу по себи. Она се показује као моћ само онда када човек прихвати своју смртност као један „квасац“ за благодат Васкрсења, као поље сусрета између његове слободе и Љубави која га је увела у постојање. Светитељи, управо као и Христос, узимају на себе смрт других да би ови живели. – Правац који живот узима после „пада“, у ствари, увек је тежио ка индивидуализму где сваки individuum постиже своју аутономију и самодовољност на негативни начин. Ово трагично стање не може бити промењено уколико се не умре као individuum и не васкрсне као личност кроз смрт властите себичности. – Морамо, међутим, разумети да умртвљење нашег селфа подвигом који нема љубави може бити демонско, јер љубав тражи ekstasis, слободу од свих захтева палог постојања. Свети Јован Богослов узглашава: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). Једино истинска љубав може поскидати маске табуа и камуфлаже пале природе која је прожета злонамерним, претећим и неконтролисаним силама. Док наша смрт не наступи из љубави за друге ми нећемо испунити своје назначење. – Једино на овај начин могу се разумети Господње речи: „Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи ка вама“ (Јн 16, 7). Слично томе, а парадоксално, уколико наши вољени не прођу кроз одвајање од нас, нећемо наћи истинску утеху. Уколико ми не оставимо друге, они неће бити утешени. То је тајна смерног „скривања“ (уп. семе које постаје огромно стабло, Мт. 13, 31-2), које је корисно како за нашу слободу тако и за слободу наших вољених: да би иста била испробана, проверена и верификована. То је „слобода одсуства“ коју једино Дух Свети, Дух заједнице, дарива онима који воле. Личност која животно исповеди да јој је Божија творачка заповест узрок и ипостас бића јесте превазишла страх од смрти. Та личност је сахранила семе свог постојања из кога је израсла радост моћна да се смеши властитој смрти. Извор: Теологија.нет
  9. У свом интригантном роману, Смрт и њени хирови, португалски писац и нобеловац Хозе Сарамаго замишља шта би се десило у случају да Смрт одлучи да смрти више нема. Прича почиње у поноћ на Нову годину неодређеног датума, када људи непознате земље изненада престану да умиру. Људи додуше слабе, али никада сасвим не умиру, а нико не зна зашто је тако. Природно, ово изазива зачуђеност међу политичарима, докторима, управницима погребних завода и верским вођама. Јавност, са друге стране, испрва слави ову сензационалну вест – на терасама се вијоре заставе, на улицама људи играју. Велики циљ човечанства – вечни живот – сада је достигнут. Упркос томе, нова стварност почиње да похађа домове: породице морају да се брину о трајно умирућима, полисе за животно осигурање постају бесмислене, а погребне установе су сведене на то да уговарају сахране кућних љубимаца, мачака, хрчака, и папагаја. Како показује и Сарамагов роман, наше време је енигматично. Нови начин живота, који усвајамо и који нам се намеће, довео нас је до кризе парадигме модерне културе која, упркос блиставим достигнућима, више не излази у сусрет људским потребама. Згуснути квалитет културе у кризи мења начин перцепције оних елемената који установљују људско постојање, попут љубави, слободе, здравља, смрти, болести, као и нашег доживљаја простора и времена. Један од видова ове промене перцепције јесу различити начини на које се данас опитује страх од смрти, са њеном сировом, нимало лепом једнообразношћу. Колико год смрт била неизбежни факт, она је и једна иритирајућа мистерија, отворена за различита тумачења и искуства. Попут искуства светог, и она је mysterium fascinandum et tremendum. Као ужасна претња, она нас застрашује и штавише изазива суров, ирационални страх познат у акутним случајевима као thanatophobia. Различити начини перципирања страха од смрти у нашој култури представљају изазов и за Цркву, која никада не прећуткује истину да смрт јесте један „хорор“ (непријатељ човечанства), али ни истину да је Христос однео победу над њом (својим Васкрсењем). Хришћани признају да је thanatophobia сасвим сложена и оправдана фобија, будући да је реч о страху од реалног и коначног непријатеља свих створења. Сви људи, укључујући и Богочовека у Гетсиманији, били су уплашени од умирања. Без икаквог претварања, Христос је ненавидео смрт. Он никад није проповедао мирење са њом, будући да не може бити никаквог помирења између живота и смрти, него је, радије, указивао на Пасху, на пасхални пролазак кроз њу, што води са оне стране смрти и страха. Потпуно предавање самоодређујуће воље своме Богу Оцу омогућило је Сину да „смрћу уништи смрт“. У Цркви се то исповеда на славословни начин, као празник над празницима. Заиста, смрт нас дефинише, а страх је симптом тога. Ипак, страх од смрти је дубљи од пуке психолошке емоције, јер смрт је, пре свега, онтолошка чињеница. Њена нихилизујућа рука се пружа и прети ништавилом нашем голом бићу, сејући око себе неодољиви ужас. “У страху је мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави” (1 Јн 4, 18). Теоријски контекст страха од смрти се не може одвојити од практичног аспекта. Смрт је један трагичан практични проблем, посебно када је повезана са болешћу. Она пориче онај примарни људски ерос (жудњу) за постојањем и опстанком. Смрт, страх и болест су несумњива три симптома наше везе са ништавилом. У спрези са страхом (и, често, болешћу) смрт маркира и обликује како наша тела тако и нашу културу. Сви наши страхови и рефлексије о смрти окружују нас и прате као какав музички мотив, понекад узлазећи до crescendo пасажа, а некад се спуштајући до нечујног pianissimo. Ово ипак трајно „сећање на смрт“ може да буде невољно (култура мора да се бави њиме) или вољно (попут монаштва које је схваћено као мучеништво). Епикур је неизбежност смрти ухватио у следећем исказу: „Човек се против свега може осигурати, али по питању смрти сви ми смртни(ци) живимо као у граду без бедема“ (Епикур, Fragment, § 31). Када нам иде добро, склони смо да мислимо да су наша тела утврђени градови који чувају наш „селф“ од било каквог упада, али на крају схватамо да их користимо већма како бисмо заштитили наш „селф“ од зрака Истине којој се чак и смрт потчињава. Ипак, основни проблем нашег времена није само смрт него и један погрешан теолошко-философски критеријум (заблуда у веровању) на основу кога се на смрт гледа само са етичко-естетске или емоционалне тачке, уместо са онтолошке (претња бићу). Стога ову тему треба сагледати, с једне стране, из биолошко-културне а, са друге, из црквено-васкрсне перспективе. Смрт као биолошка чињеница Смрт је дубоко повезана са нашом природом (тј. са начином пале природе) и њој се није подсмевати. Као што савремена биологија констатује, постојању стално прети смрт (ништавило) и трајно га ограничава. Биологија (која се, у овом случају, подудара са патристичком мишљу) уверава нас да, сходно палој природи, свако биће се рађа као „умируће“, у смислу да човек почиње биолошки да умире од момента зачећа и рођења. Живот света и нас самих не поседује „истински живот“. Онако како га ми познајемо, живот је, у ствари, један „процес бивања“ на ултимативно правој стази пада, пошто се неодољиво приближује и неминовно окончава у смрти. Афористична идеја да се смрт наслеђује рођењем подсећа нас на чињеницу да смрт сваког бића почиње почетном смрћу само неколико ћелија у организму. Ова ситуација је можда оно што је надахнуло неког мудрог човека да узвикне: „Ако не знаш како да умреш, не секирај се; сама природа ће те научити када дође време и ослободиће те тог посла; према томе, не брини“ (цитат се приписује Мишелу де Монтењу). Но, ако је смрт природно присутна чак и при самом зачетку живота, одакле онда долази наш страх од ње? Да није можда неприродно бојати се смрти? Је ли природно умрети? Ако јесте, као што многи тврде, чему страх? Адам је био прво биће у творевини које је Бог лично позвао да постане бог у заједници са Њим, чиме га је и онтолошки установио. „Твоја творачка заповест била је почетак и ипостас мога бића“ (пева се у служби опела). Тиме га је позвао да превазиђе ограничења у творевини, а потом и смрт и пропадљивост који су инхерентни потенцијал створене природе. Човеково одбијање овог позива које је уследило представља „пад“. После тог „пада“, сав живот унутар творевинe је у знаку тежње да се заобиђе смрт. Као једино слободно лично биће у космосу, човек на сваки начин очајнички настоји да избегне смрт, али на крају одустаје и посустаје. Где лежи овај неуспех? У својој непрестаној борби да задобије живот избегавајући смрт, човек себе потврђује као само-детерминишући и само-довољни ентитет. Што више се привезује за свој индивидуални живот, то више потврђује чињеницу да је смрт заиста неизбежна. Јер, није природно (тј. противи се богоданом „закону природе“) да личност доживљава живот као објект за поседовање како би предупредила смрт. У настојању да превазиђе смрт, волећи себе док граби живот, човек опстаје само привремено. Притом, он игнорише друге које посматра као потенцијалне непријатеље или ривале његовој слободи да живи. Ово самољубље, парадоксално, садржи оно сâмо семе пропадљивости и смрти. Сучељавање са животом на индивидуалистички начин узрокује да човек свој ерос усмерава ка свету, што га напослетку конзумира и доводи до смрти. “Како се предасмо трулежи, и како се здружисмо [у партнерство] са смрћу?” (песма са службе опела). Када нас издају наша ткива и органи и када почнемо да губимо ствари које нас чине људским бићима, како неко може да сачува веру? Страх од смрти као психолошко-религијска чињеница Доминирајући концепт смрти у нашој западној култури, укључујући понекад и савремено хришћанство, изгледа да претпоставља идеју живота као индивидуалног поседа. Уосталом, зар није казано да „свако умире сам за себе“? Тако, изгледа, једино што је прикладно јесте трагати за коренима овог страха у стварности „селфа“. Нажалост, религија per se негује способност индивидуе да око себе ставља ограде, тако што потврђује себе као „его“, остајући тиме у домену смрти. Очигледно, менталитет и методологија пост-модерне не поседује оруђе за дискусију о смрти на тако одлучан начин колико би то један хришћанин желео. Према томе, овде морамо напустити категорију индивидуе и прећи у област личности. Но, да ли је то могуће у савременом контексту живота у коме влада тежња за потцењивањем смрти? Против страха од смрти наша култура је произвела читав низ логичких аргумената чинећи безвредним смртни страх, па и саму смрт. Ово подсећа на начин како се Епикур носио са овом темом: „Најужаснија од свих зала, смрт за нас није ништа, пошто док нас има смрт је одсутна, а када ње има тада нема нас. Стога је она ништа како за живе тако и за мртве“ („Letter to Menoeceus“). На истом трагу, српски редитељ, Емир Кустурица, написао је роман са хакслијевским насловом „Смрт је непровјерена гласина“, док је Стив Џобс пред своје упокојење тврдио да је смрт „користан, али чисто интелектуални концепт“ (у обраћању дипломираним студентима Универзитета на Станфорду, 12. јуна 2005. године). Црква, међутим, није ту да би задовољила човекове (романтичне, естетске, утопијске) потребе и потиснула проблем. Она представља сабрање на Трпези живота, где се верни хране храном насушном за истинско постојање како би победили смрт. Црква је, изнад свега, пасхална (крсноваскрсна) тајна Христова. Блага вест гласи: “ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Који не љуби тај пребива у смрти” (1 Јн 3, 14). Човек као црквено биће (личност) упражњава своју слободу у способности да иступи изван „селфа“, да прескочи ограде, да суделује у заједници те да, напослетку, потврди своје постојање и своју другост кроз некога другог, кроз браћу и сестре. Према томе, постоји алтернатива за поглед на човека као искључиво биолошки организам. Страх од смрти као теолошка чињеница и „последњи непријатељ“ Суспендованог између ероса (екстатичне, али себичне љубави) и танатоса (смрт), човека треба мерити не само на основу његове биохемије него и на темељу његове љубеће слободе у односу на Бога. Свет човеку нуди објективност као штит али, га, скупа с тим, води у смрт; насупрот томе, љубав према Богу се не може лако утолити нити укинути. Човек није просто биолошко-смртно биће („биће-ка-смрти“ у хајдегеровском смислу), упркос настојању механицистичке неурологије и детерминистичке биохемије да га редукују на неку врсту комплексног система спона и трансмитера, чиме више личи на једну машину, која услед болести на крају посустаје. Болести афектују људе, Божију творевину, али оне не могу избрисати икону Божију у природи. Ово значи да морамо допустити да у човеку постоји један трансцендентни порив који га оспособљава да превазиђе страх од смрти и да одлучи да ли ће живети у складу са Богом или са својом палом природом. Било да је здрав или болестан, човек је некако инхерентно свестан да ће га избор да живи искључиво сходно својој палој природи на крају збрисати безосећајним дахом thanatos-а. Но, иста љубавна моћ кадра је да га „васкрсне“ уколико своју вољу увежбава да живи, ради Господа и јеванђеља (уп. Мк. 8, 35), кроз превладавање свог „селфа“ и умртљивање своје себичне воље. Ако ова љубавна моћ (жудња за животом) није мотивисана онтолошким смирењем, тада ће бити лишена благодати и умреће услед паничног страха и анксиозности. Данашњи човек опитује стварни конфликт између биологије, теологије и културе. Но здравље, да би било целосно, мора да буде тродимензионално: био-тео-културно. У предању Цркве смрт је тумачена кроз коришћење различитих слика и метафора. Понегде је thanatos виђен као персонификација ништавила. Неки химнографи, пак, покушали су да „контекстуализују“ смрт, често еуфемистично гледајући на њу. Међутим, Црква никада није допустила да смрт садржи било какву врсту „постојања“. Она нема биће. Апостол Павле је на смрт гледао као на „последњег/ултимативног непријатеља“ (уп. 1 Кор. 15, 26), јер је говорио из онтолошке перспективе и кроз призму Васкрсења. И ”не-васкрсењске” перспективе нуде разне интепретације које, неретко, „улепшавају“ смрт. Хришћани, међутим, никад не треба да одустану од павловског гнушања над смрћу, упркос каснијим, углавном неоплатонским, релативизацијама тог феномена. Смрт је, по незаборавном о. Георгију Флоровском, „болна метафизичка катастрофа“ (Creation and Redemption, Houston, TX, 1975, 105). Како је учио Старац Софроније Сахаров, „смрт није какав ‘пријатељ’ кога би требало загрлити“ (His Life is Mine, Crestwood, NY, 1977, 34). За Цркву би, према томе, било неприхватљиво да, имајући догмат о Васкрсењу, пренебрегне своја веровања у погледу неприхватљивости смрти. Хришћани не смеју да изгубе индигнацију пред смрћу. Па ипак, Црква је место слободе и љубави одакле се изгони сваки страх. Како помирити ту индигнацију са одсуством страха? „Јер ми смо прешли из смрти у живот” (1 Јн 3, 14) У филму Васкрсли (Risen), америчкој библијској драми коју је 2016. режирао Кевин Рејнолдс, догађај Васкрсења као и првих четрдесет дана после тога виђени су очима скептика, римског капетана Клавиуса, кога је Понтије Пилат послао да испита гласине о васкрслом јудејском Месији и да пронађе мртво тело Исуса из Назарета како би умирио претећу побуну у Јерусалиму. Током његове мисије, Клавиусове сумње у енигматичну епифанију се повећавају како сусреће апостоле и остале библијске ликове и постаје сведок догађаја који су се десили после Васкрсења. Док га његово трагање за несталим телом води кроз парадокс и дезоријентацију, агностик Клавиус открива потресну истину. Велика мистерија се раскрива пред њим и његово лична истрага га дубоко погађа изазивајући темељну промену у његовим веровањима која се заувек мењају услед онога чега је постао сведок. Клавиуса посебно погађа да, после агоније коју су проживели, ученици прихватају Васкрсење као присуство самог Христа. Римљанина напослетку осваја Богочовек лицем које зрачи незамисливом есхатолошком новином љубави која иде на Крст, силази до Ада, васкрсава из Гроба и јавља се својим ученицима. Васкрсење је једини кључ за капију живота кроз смрт због тога што једино Васкрсење задовољава жудњу за бесмртношћу, отклања страх од смрти и утољава жељу за превазилажењем пропадљивости и смрти, који су унутра усађени у створеном. Христос није дошао само ради пуког суделовања у људском страдању него да би укинуо смрт, да би је уништио. Ту није Смрт одлучила да смрти више нема, као у роману Смрт и њени хирови Хозеа Сарамага. Човеку и творевини спасење од смрти не би могло доћи да сами Бог није интервенисао и узео на себе судбину света. Христос, као оваплоћена љубав Божија, узима на себе нашу смрт као своју. Живот који нам Бог дарује у Христу јесте живот који долази преко смрти самога Христа. Тај живот није лак и не може се задобити без кеносиса и искуства смрти. У Христовој победи над смрћу, њен нихилизујући додир је поништен, и она је избрисана у тренутку када Творац Живота силази у пакао да раскине њене окове. Парадоксално је, али истинито, да је живот изашао из гроба. Нема смрти тамо где Бог царује. Онтологија љубави која води заједништву оправдава централност Васкрсења у икономији спасења. Увид Отаца Цркве гласи да корен страха од смрти лежи у схватању човека као индивидуе јер, по њима, индивидуализам је најприсније повезан са смрћу. Из ове перспективе, хришћани воде „свети рат“ против последњег непријатеља (уп. 1 Кор. 15, 26.), ту свештену борбу за лично васкрсење и васкрсење ближњих. Само овај егзистенцијални смисао Васкрсења може променити перспективу о смрти, због тога што прихватајући смрт као пасху (пролазак) ми показујемо не само слободу него и љубав, управо као што је Христос „парадоксално уверио вољене да кроз смрт пређу ка Вољеном“ (Св. Максим Исповедник, Писмо 14). На језику Цркве, „живети“ значи бити спреман да се умре, или радије: бити у исто време „новорођен“ и „спреман за смрт“. Стварно, како бисмо другачије могли да живимо усред мноштва наших грехова да неко није умртвио тело наше смрти – наше грехове – на Крсту? Постоји велика истина у овом проблему: да би живот започео и постао реалност, смрт – макар за већину – мора да претходи. Тек са проласком кроз смрт ми стичемо истински живот. Прошавши кроз смрт ствари постоје на другачији начин. Како је могућ овај „нови живот“? Страх од смрти у црквеном искуству Ово васкрсењско искуство повлачи неколико конкретних последица за живот Цркве. Оно је надахнуло Цркву, например, да развије крштењску праксу (умирање и васкрсавање у Христу, „облачење у Христа“), духовно очинство (отац који умире за своју децу преузимајући на себе њихове грехе), монаштво („друго крштење“ и умирање свету), евхаристијски преображај света (који укључује превазилажење не само духовне него и физичке смрти) и инсистирање на преобраћењу људске индивидуе у истинску личност која живи по слици Свете Тројице. Довде смо некако успели да осенчимо оно што бисмо могли назвати „аскетском“ димензијом суочавања са страхом од смрти, тј. човекову борбу да се ослободи од „само-референтности“ кроз однос са другима. Али, кроз овај однос, човек такође израња и као евхаристијско биће, које друге види као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности. Она Евхаристија која даје само „опроштај грехова“ али не и „живот вечни“ није православна Евхаристија. Управо кроз евхаристијску перспективу Јован Богослов (који је доживео пасхалну евхаристију) обзнањује: „јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). „Други“ је узрок моје светости а не претња истој. Негујући такав етос слободне љубави у нама, ми такође бивамо спремни, макар до одређеног степена, да умремо тако да би други могли да живе: „Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду“ (Јн 18, 8). У тајни Евхаристије, Црква чува једино место где лични однос са неким „другим“, као и са болесним и умирућим „другим“, може бити одржан и сачуван, упркос настојању смрти да га раскине. У Цркви смо научени да постојимо због нечијих „доброчинстава, знаних и незнаних“ (молитва из Евхаристије), тј. због чињенице што су неки други жртвовали себе ради нас, а пре свих њих сâми Господ. Управо у овом сплету односа ми препознајемо да штогод истинито смо примили у нашем животу то нам је дошло тако што су други умрли ради нас или су се жртвовали за нас. Црква је место где се вољно умире на христолики начин. Повезујући Христову победу над смрћу са личном слободом (и Његовим тропосом), Оци Цркве предвиђају „умртвљење смрти“ када човек целокупну самоодређујућу вољу подреди Богу. Закључци за данас – По слици распетога Христа који „узима грех света“ (Јн 1, 29), Црква такође прихвата трагична и грешна искуства и промашаје човека јер је она Тело распетога Господа. Да би спасила свет Црква мора да прође кроз реалност смрти. То је смисао речи Апостола Павла када каже, „смрт дејствује у нама [апостолима], а живот у вама [Коринћанима, члановима Цркве]“ (уп. 2 Кор. 4, 11–12). То је оно што истински светитељи чине. Без овог поистовећења са трагичном судбином света, нема спасења свету. – Тужно је када хришћани наших дана превиђају да је Црква место живота у коме је, са Христом и благодаћу Духа Светога, смрт побеђена и где је нови живот започео. Јер, Црква јесте решење за проблем смрти. Она је та победа над смрћу и нипошто нема за намеру да „припитоми“ смрт. – Велика истина коју модерни „третмани смрти“ (нпр. крионика) игноришу гласи да се страх од смрти једино узимањем на себе крста других, да би они могли да живе. Они који су неустрашиви према смрти јесу они који свакодневно умиру жртвујући се за друге. Уколико они не умру, вечни живот се не може родити у онима које воле (нпр. у њиховој духовној деци). Господ је рекао, „ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12,24). Логика у овим Господњим речима је потпуно парадоксална кад се примени на човека али, када се усвоји, она доводи до победе над сваким страхом. „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25.). – Уколико нас обузима страх од смрти то значи да и даље тражимо живот не бивајући вољни да најпре искусимо бол и смрт. У сваком нараштају, било је оних који су били спремни да умру ради других, који су друге волели више него себе. Они који ће се жртвовати ради нас јесу једина нада за нас. Разлог за ово је у томе што смрт може бити уништена само нечим што је јаче од ње – љубављу, која је „јача од смрти“ (уп. Песма 8, 6.). – Ово је тајна „силе која се усавршава у немоћи“ (уп. 2 Кор. 12, 9.), премда немоћ овде не представља силу по себи. Она се показује као моћ само онда када човек прихвати своју смртност као један „квасац“ за благодат Васкрсења, као поље сусрета између његове слободе и Љубави која га је увела у постојање. Светитељи, управо као и Христос, узимају на себе смрт других да би ови живели. – Правац који живот узима после „пада“, у ствари, увек је тежио ка индивидуализму где сваки individuum постиже своју аутономију и самодовољност на негативни начин. Ово трагично стање не може бити промењено уколико се не умре као individuum и не васкрсне као личност кроз смрт властите себичности. – Морамо, међутим, разумети да умртвљење нашег селфа подвигом који нема љубави може бити демонско, јер љубав тражи ekstasis, слободу од свих захтева палог постојања. Свети Јован Богослов узглашава: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). Једино истинска љубав може поскидати маске табуа и камуфлаже пале природе која је прожета злонамерним, претећим и неконтролисаним силама. Док наша смрт не наступи из љубави за друге ми нећемо испунити своје назначење. – Једино на овај начин могу се разумети Господње речи: „Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи ка вама“ (Јн 16, 7). Слично томе, а парадоксално, уколико наши вољени не прођу кроз одвајање од нас, нећемо наћи истинску утеху. Уколико ми не оставимо друге, они неће бити утешени. То је тајна смерног „скривања“ (уп. семе које постаје огромно стабло, Мт. 13, 31-2), које је корисно како за нашу слободу тако и за слободу наших вољених: да би иста била испробана, проверена и верификована. То је „слобода одсуства“ коју једино Дух Свети, Дух заједнице, дарива онима који воле. Личност која животно исповеди да јој је Божија творачка заповест узрок и ипостас бића јесте превазишла страх од смрти. Та личност је сахранила семе свог постојања из кога је израсла радост моћна да се смеши властитој смрти. Извор: Теологија.нет View full Странице
  10. Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. У нашој другој по реду емисији посвећеној страсној седмици, говоримо о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издвајамо одређене сегменте из химнографије ових великих дана. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић ПОВЕЗАНА ЕМИСИЈА: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) View full Странице
  11. BLI Shqip – Економија ВЕЛИКЕ АЛБАНИЈЕ је већ формирана! 8. фебруара 2018. Последње четири године пројекат BLI Shqip у преводу КУПУЈ АЛБАНСКО дошао у је у финалну фазу. Уједињење свег албанског тржишта и производње, под покровитељством Тиране, постигнуто је готово неприметно од стране суседа. Формирањем „албанске економске зоне“ заокружена је економија Велике Албаније. Прошле године су се окупили министри Албаније, Косова и Македоније у Шенђину, заједно са бизнисменима и албанским произвођачима, те договорили формирање заједничког албанског тржишта. Иза оскудних изјава о овом економском форуму скрива се нешто веће. Министри су потписали документ о оснивању Форума. Очигледно је да се оснивање овог форума или албанске зоне економске сарадње одвија у великој брзини. Дипломатски извори тврде да је оснивање економског форума само врх леденог брега и да се ускоро могу очекивати и други кораци ка уједињењу албанске етничког и језичког простора. Цео пројекат иде под слоганом „Купуј албанско“ („БЛИ Шкип“). Форум је нагласио да ће се „промовисати предузетништво и производња на албанским територијама“. То просто значи тихи бојкот роба и услуга суседних народа на чијим територијама, тј. државама ће деловати овај форум. Након укључења Македоније у НАТО, практично ће бити створена Велика Албанија, која сада има јединствену економску политику на свим „албанским територијама“ а под НАТО ће свакако сви Албанци живети на истом политичком и безбедносном простору. Пројекат стварања Велике Албаније се одвија у фазама, поступно, пред очима албанских суседа, чије територије су предмет аспирације овог пројекта! Vidovdan
  12. Бранко Авдагић

    Геноцидом до велике Хрватске

    Version 1.0.0

    10 downloads

    Корисно омање дело академика Василија Крестића.
  13. У годинама нашег пута у ЕУ, стално смо под захтевима да смањујемо националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да не пуштамо одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата, каже историчар Миле Бјелајац, поводом Дана примирја. У једном железничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, 11. новембра 1918. године потписано је примирје. Због тога се у Србији од 2012. тај дан обележава као државни празник Дан примирја. Српски војници имали су значајну улогу у Првом светском рату, али чини се да су савезници некако увек умањивали њихов значај. С друге стране, потомци бораца у Првом светском рату можда и олако прихватају трагичну судбину својих предака. „Ми смо генерација која је навикла на 29. новембар, тако да ће и овим новим генерацијама бити потребно неко време. Ми смо одрасли на историји Другог светског рата, учили смо целе једне године о партизанским офанзивама, а Први светски рат је био само једна лекција у уџбенику“, каже Слађана Зарић, новинарка РТС-а и ауторка бројних документарних филмова из српске историје, у емисији „Спутњик интервју“. Француска је потписала на Западном фронту примирје са Немачком, а наш саговорник историчар Миле Бјелајац подсећа да су била и нека друга примирја. „Италија га је потписала са Аустроугарском, и то је последњи службени акт бивше монархије. Београд је град у коме је потписано последње примирје Првог светског рата 13. новембра са Мађарима и то у данашњој Библиотеци града Београда“, каже Бјелајац. Он сматра да је веома важно рећи да се деценијама после Првог светског рата па готово и данас занемарује улога француске и српске војске на Солунском фронту. Каже да су то армије које су пресудиле убрзање краја рата, а да у офанзиву на Солунском фронту у тај блицкриг нико није веровао. „Све савезничке офанзиве почеле су после пробоја Солунског фронта, укључујући тај релативно приметан успех америчких армија на Западном фронту“, каже Бјелајац. На питање зашто је Србија запоставила тај датум у својој историји, Бјелајац каже да је СФРЈ земља помирења, пошто је настала од победника и поражених. „Онда је негде тражена мера равнотеже. Да не би били повређени осећаји једних и других настојало се да и победа и 1945. и победа из 1918. постану полако ствар свих грађана Југославије. Србија је негде тим прећуткивањем жртвовала победу за опште добро“, каже Бјелајац. То је један трагичан период у српској историји, сагласни су наши саговорници. Новинарка Слађана Зарић прошла је пут српске војске док је радила филм „Срби на Крфу, сто година од албанске голготе“. „Ишла сам свим правцима, пошто их је било више. Ишла сам колима, и није било усред јануара. Кад видите тај предео, то је планина за планином. Као да је неко узео Земљину кору и згужвао је, па онда кад дођете у луку Свети Јован Медовски у ствари видите каква је то увала, зашто је био проблем евакуације војске. Али оно што је можда доминантно целим путем, јесте да ја то данас не бих издржала и да данашње генерације не би издржале то што су они тада издржали. Некад се запитам да ли смо ми потомци тих људи“, каже Зарићева. Бјелајац додаје да је 11. новембар само један начин да одамо признање тим људима који су, како каже, били неког другог кова. „Можда зато што је то била земља сељака. Они су лакше издржавали ране, навикли су на зиму, на оскуднију исхрану. Хирурзи сведоче у историји медицине Првог светског рата да су наилазили, кад би санирали рањенике на Солунском фронту, на самостално зарасле ране на цревима из Балканских ратова“, каже Бјелајац и подсећа да није било железнице за транспорт нити добрих путева. Сагласни су и да је вера народа у његове официре и вође била јача и да је то носило тадашње генерације. Људске слабости су постојале, било је и дезертерства и непослушности. Слађана Зарић се надовезује да постоје људи чију судбину нисмо ни после 100 година расветлили. То су људи који су били заробљени у логорима. „Око 90.000 људи страдало је у логорима у Аустроугарској и у Бугарској. Многи људи не знају да је Матхаузен постојао и у Првом светском рату и да је тамо умрло 8.000 људи који су се национално изјашњавали као Срби. Наш менталитет — ако нисте погинули у борби онда нисте јунак, а велики број логораша били су војници“, каже Зарићева. Почаст српским војницима враћена је у чувеном вагону, где је 1918. потписно примирје. Коштало је доста труда и воље покојног амбасадора у Паризу Предрага Симића да се та застава врати тамо где јој и место. „Били смо раме уз раме, верни савезник читавог рата, укључујући наше учешће на самом Западном фронту. Било да се ради о Србима добровољцима који почетком 1916. нису могли да се придруже српској војсци него су улазили у састав француских снага Легије странаца, било да су учествовали парцијално и током Верденске битке и касније док се нису пребацили на Солунски фронт. Дакле, имали смо и живо учешће на Западном фронту“, каже Бјелајац. Историчар каже и да би српска застава требало да добије своје место и у меморијалу у Нормандији, где су такође постављене све заставе, чак и бивших непријатеља. „Али није било српске заставе, нити југословенске, јер наводно нису познати подаци о томе да су и Срби учествовали у Нормандији или у касним операцијама за ослобођење Француске. Наравно, Срби јесу учествовали, и управо једна књига говори о херојима Србима у америчкој армији у свим ратовима и показује да су били на многим истакнути местима, укључујући оне падобранце који су први скакали још у току ноћи у залеђе Нормандије, па до оних који су се борили на плажама. Значи незаслужено су Србија и Срби остали без заставе на меморијалу у Нормандији, то је још нешто што треба да се исправи“, каже Бјелајац. Указује и да у бројној војној и историјској литератури нећете наћи српску војску и српске победе, а на питање да ли тога има довољно у уџбеницима он каже: „Пишу их наше колеге, али морају да воде рачуна о простору који им даје план који доноси надлежно министарство. Али није више ни надлежно министарство једино које треба кривити због тога. Ми смо свих ових година нашег пута у Европу стално под неким захтевима наших пријатеља из Западне и Средње Европе да смањујемо ту националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да смањимо тон и да не пустимо баш тако неко одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата. То је све један атак на историјску свест овог простора и народа“. Александар СТАНИЋ
  14. Прослава 150. годишњице велике обнове Цркве Ружице: 20. септембар 2017. 17.00 - празнично бденије 20.00 - Свечана академија у великој дворани Коларчеве задужбине   21. септембар 2017. 09.00 - Света Литургија Извор: Радио Слово љубве
  15. Свечана академија "Страдање и васкрсење Цркве Ружице - поводом 150 година велике обнове: 1867 - 2017" биће приређена 20. септембра у 20 часова у великој дворани Коларчеве задужбине. Благослов ће упутити Патријарх српски Г. Иринеј, поздравну реч протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, старешина Цркве Ружице, док ће о духовном животу ове светиње и њеном историјату казивати њени духовници протојереј-ставрофор др Саво Јовић и протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић. Учествују Београдски мушки хор и Хор манастира Ковиљ. Режисер програма је Божидар Ђуровић, сценарио Милован Витезовић, Биљана Ђуровић, костимограф Катарина Грчић, глумци: хаџи Ненад Маричић, Биљана Ђуровић и Никола Угриновић. Прослава 150. годишњице велике обнове Цркве Ружице: 20. септембар 2017. 17.00 - празнично бденије 20.00 - Свечана академија у великој дворани Коларчеве задужбине 21. септембар 2017. 09.00 - Света Литургија Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  16. Света Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна (прославља се 18. јула) била је реформатор милосрдног служења у Русији. Каквим облицима социјалног служења је допринела? Круг делатности Преподобномученице велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, принцезе из Хесен-Дармштата, која је прешла у Православље и основала у Москви Марто-Маријински манастир милосрђа, био је разнолик. Увек се посебно издвајала њена лична посвећеност. Живот Преподобномученице Јелисавете није се делио само на „обичан живот“ и „добра дела“. Она је лично посећивала Хитровку - „дно“ Москве, где су живели бедни и злочинци. Место где су се плашили да залазе чак и мушкарци. Лично је присуствовала и асистирала на операцијама које су се обављале у Марто-Маријинској обитељи. Након стрељања, када су велику кнегињу Јелисавету, рањену, бацили у јаму, она је са преломима, повредом главе, превијала ране другима и тешила их. Поред своје посвећености добрим делима, велика кнегиња Јелисавета Фједоровна је сачувала и молитвено расположење. У малобројним манастирима се упражњавала Исусова молитва. Света Јелисавета ју је творила. Сачувало се чак једно писмо у којем је саветовала својим ближњим да се моле овом молитвом. Написала је устав нове обитељи милосрђа. Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна се са великим поштовањем односила према руској православној монашкој традицији. Али је у манастиру, пре свега, видела одлазак од света, од свакодневног живота ради молитве. Великом граду, другој престоници Руске империје, Москви, је према мишљењу велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, била потребна обитељ, која ће одговорити најразличитијим потребама људи. Где се човеку може помоћи и речју и делом. Где би помоћ могао добити било ко. Зато је почела да ствара нови појам сестара. У Марто-Маријинској обитељи могле су да живе сестре које су пристале да пребивају у послушању, целибату и одрицању од имовине током боравка у обитељи, као и сестре које су се спремале за монаштво, или су биле замонашене. Стварајући Марто-Маријинску обитељ, вл. кн. Јелисавета руководила се древним монашким типицима и саветима духовних ауторитета, који се нису могли сматрати модернистима, Московског митрополита, Свм. Владимира (Богојављенског), епископа Трифуна (Туркенстанова), стараца подмосковске Зосимове пустиње. Желела је обнову служења ђакониса. У древној цркви постојале су ђаконисе - жене које су помагале епископу у мисионарском служењу и делима милосрђа, а такође и код Свете Тајне Крштења над одраслим женама. Надалеко се чуо глас Преп. муч. Јелисавете, о обитељи којој су ђаконисе биле потребне не толико да би помагале епископу приликом Светих Тајни и богослужења, колико да би се бавиле социјалним служењем (ђаконијом). Напори вел. кн. Јелисавети Фјодоровној подржали су одређени јерарси (свш. муч. Владимир Богојављенски), али су наишли и на негодовање других (свш. муч. Питирим Тобољски). Преп. муч. Јелисавету су укоравали у томе да је своје идеје узела из немачке лутеранске заједнице ђакониса пастора Флиндера. Међутим, Св. Јелисавета Фјодоровна се окретала пракси управо древне Цркве, која је у неким областима заборављена. У временима првих хришћана постојале су ђаконисе по одеждама (служењу), које су положиле завете, и ђаконисе које су рукополагали. „Молим само за први (чин) - писала је Јелисавета Фјодоровна професору Санкт Петербуршке Духовне Академије, Алексеју Афанасјеву Дмитријевском. - "Искрено говорећи, апсолутно сам против другог степена. Нису та времена да би се могло давати женама право да учествују у клиру. Смирење се достиже са тешкоћама, и учешће жена у клиру може га ослабити.“ Отворила је санаторијум за рањене војнике. Болнице за рањене војнике су многи отварали, међу њима и Преп. муч. Јелисавета. Ређе су се сретали примери формирања рехабилитационих центара. Санаторијум, опремљен најсавременијом медицинском техником тог времена, формирала је вел. кн. Јелисавета Фјодоровна, под Новоросијском у време Руско-јапанског рата (1904–1905). У дворцу је организовала пунктове за сакупљање помоћи војницима на фронту. У салама Великог кремљевског дворца, у време Руско-јапанског рата, на иницијативу вел. кн. Јелисавете, отворене су радионице где су шили војничке униформе. Овде су остављали прилоге у виду одеће и ствари. Јелисавета Фјодоровна је свакодневно надгледала послове и водила рачуна о општој организацији. Отворила је најбољу хируршку болницу у Москви. Прва операција у клиници при Марто-Маријинској обитељи обављена је у присуству велике кнегиње Јелисавете. Потом су овде доводили рањенике са најтежим повредама, које нису примали у другим болницама. Преп. муч. Јелисавета не само да је лично помагала при операцијама, него је и сама неговала најтеже болеснике. Седела је поред кревета, мењала повезе, хранила и тешила пацијенте. Познат је случај када је неговала жену са тешким опекотинама по читавом телу, коју су доктори увелико отписали. Међутим, болница у обитељи се није сматрала приоритетом. Главна је била помоћ у амбуланти. Московски квалификовани лекари су примали бесплатно пацијенте (1913 г. је било регистровано 10,814 посета). Изградила је објекат са јефтиним становима за раднице. Нови облик помоћи у Русији су постали јефтини станови у оквиру обитељи, за раднице. То је била последица модерног доба, јер је све више младих жена радило у фабрикама. Обитељ им је помагала да се извуку из света радничких насеља и окружења пијанства и разврата. Оријентисала је обитељ на мисију међу беднима. У кући свештеника при Марто-Маријинској обитељи налазила се јавна библиотека. У њој је било сакупљено 1590 томова религиозно-моралне, светске, дечије литературе. Постојала је и недељна школа, где се 1913. године школовало 75 девојака и жена, радница у фабрици. Ако је у клиници умирао пацијент, монахиње московског манастира и сестре које су тада биле слободне, читале су над покојником Псалтир. Настојатељница манастира је исто учествовала у молитви. Њена смена је била ноћна, јер је дању била заузета. Узимала је децу из криминалне московске четврти Хитровке. Рејон са почетка XX века, описан код Гилера, представљао је изгубљени свет зверских закона у центру Москве. „Спасти“ хитровце из њихове јазбине успела је само совјетска власт, која је за разлику од царског доба, примењивала сву силу и суровост репресивне машине. До револуције су се помирили са постојањем Хитровке. Сматрало се да се прилив незапослених, бескућника и отписаних људи неће зауставити, а место преноћишта у центру града ће бити под већим надзором полиције, него у предграђу. Хитровку су посећивали разни добротвори. Познато је да је епископ Арсеније (Жадановски) одатле спасавао многе бивше црквене појце. Пропале људе, у дроњцима, облачили су у нову одећу и пружали им шансу да опет добију посао при храму. Од хитровских певача је чак формиран посебни хор, који је певао на архијерејским богослужењима. Московски старац, праведни Алексеј Мечев, проповедао је на Хитровки. Специфичност служења Св. Јелисавете Фјодоровне била је у томе што је она извлачила из тих уточишта децу и слала их у специјалну школу при обитељи. Тако их је спасавала од неизбежне судбине - за дечаке лоповлука, за девојчице - проституције, и на крају робије или ране смрти. Ако се породица није скроз распала, деца су могла да остану са родитељима. Посећивала су часове, где су добијала храну и одећу. Да ли се бојала да посећује те јазбине? Св. Јелисавета је посећивала убоге са спремношћу. Тако је у време револуционарних нереда у Москви (1905. године) ноћима ишла само са једним пратиоцем у болницу војницима, рањеницима у рату са Јапанцима. И увек је одбијала пратњу полиције. Русија — то је болесно дете… У једном од писама после револуције Преп.муч. Јелисавета Фјодоровна је писала: „Осећала сам дубоку жалост према Русији и њеној деци која не виде шта чине. Није ли то као болесно дете које волимо сто пута више за време болести него када је здраво и весело? Желимо да поделимо његова страдања, да га научимо стрпљењу и да му помогнемо. То осећам свакога дана. Света Русија не може погинути. Али велике Русије, авај, више нема. Међутим, Бог у Библији показује како је праштао свом раскајаном народу и изнова му даровао благословену снагу. Надамо се да ће молитве које се појачавају свакога дана и усрдно кајање, умилостивити Приснодјеву. Да ће она молити за нас свог Божанственог Сина да нам Господ опрости“. Арсеније Загуљајев Са руског Ива Бендеља Милосердие.Ru 18 / 07 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95577.htm
×