Претражи Живе Речи Утехе

Синодска Посланица РПЦ је израз подршке страдајућим епархијама СПЦ у Црној Гори, анализа дешавања и важна реч да ово што се дешава може довести до рата и крвопролића, рекао је за Радио Слово љубве јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. Звучни запис разговора Зато, додао је, Патријарх Кирил и Свети Синод Руске Цркве шаљу поруку да би се политичари опаметили, да не гурају земљу и народ у братоубилачки рат, попут дешавања у Украјини. "Нажалост, ми видимо да политичари Црне Горе свесно дискриминишу СПЦ и то је велика бол за РПЦ, и наш Синод види у тим дешавањима и напад на Руску Цркву јер знамо да су народ и светиње СПЦ на територији Цркве Горе одувек били везани за Руску духовну традицију", подсетио је отац Игнатије. Извор: Радио Слово љубве / Ризница литургијског богословља и живота

На монашком гробљу манастира Дуљево у Паштровићима, данас су сахрењени земни остаци монахиње Евлалије Тешић ( 1959– 2019), дугогодишње настојатељице манастира Светог Николе на Пелевом Бријегу у Братоножићима, која се упокојила у Господу у недјељу вече, 1. децембра. Звучни запис беседе Свету заупокојену литургију и монашко опијело у паштровачкој светињи, гдје је мати Евлалија поживјела своје посљедње овоземаљске дане, служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. У литургијској проповједи на празник Преподобног Григорија Декаполита и Претпразништво Ваведења, владика је казао да се сва васељена испунила радошћу рођењем Пресвете Богородице, Њеним призивом да буде Мајка Онога кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и чији долазак је једина вјечна и непролазна радост свакоме створењу а посебно човјеку. „То је најдивнија и најчудеснија вијест која се чула и која се чује на овој земљи и одјекује хиљадама година на свим земаљским језицима. То је вијест о радости која је засијала овоме свијету кроз Пресвету Дјеву кроз њено Ваведење у Светињу на светињама да би Она постала обиталиште те Светиње на светињама.“ Високопреосвећни Митрополит Амфилохије је нагласио да је Богомајка примила у Себе самога Господа, и Њиме испунила и Себе и сву васељену, и обдарила је радошћу вјечном и непролазном. Тако да сваки онај који верује у Христа Бога, исповиједа Његово име и клања се Његовом распећу и васкрсењу, истакао је владика, задобија дар вјечнога и непролазнога живота, и његова душа и тијело постају обиталиште Божије славе као што је постала и Пресвета Дјела кроз Свете тајне: крштења, миропомазања, причешћа и друге. Нагласивши да је то највећа радост и најчудесније свједочанство Цркве Христове до наших времена које сабира све душе жедне и гладне вјечнога и непролазнога живота, Митрополит Амфилохије је истакао да данас у то Царство небеско испраћамо нашу монахињу Евлалију, која се удостојила од Господа не само Тајне крштења и миропомазања и труда да живи по Јеванђељу, заповијестима Божијим, него и анђеоског лика као монахиња. „Последње године свога живота посветила је цјелосно Господу јединоме и истинитоме, служећи Му као монахиња и служећи Му обнављајућа древну светињу на Пелевом бријегу у Братоножићима.“ Подсјећајући на живот достоблажене мати Евлалије, Високопреосвећени Митрополит је казао да је она обнављајући ту светињу и уграђујући се у њу, остала вјерна живоме Господу, ослободивши се и свих својих земаљских брига и обавеза која је имала и у свом родном крају и послије тога живећи у Европи. „Све је то оставила и напустила, дошла је овдје и примила ангелски лик, и кренула за Господом свим срцем својим и свом душом својом. И, заиста, обнављала се и својим страдањем, и својим подвигом и трудом, и својом бригом и о своме спасењу, и о обнављању те древне светиње из времена Ђурђа Бранковића. Она је себе уградила у ту монашку обитељ, и Господ је удостојио да последње дане свога земнога живота проведе у древној светињи Светог Архиђакона Стефана, да се овдје упокоји и на овом мјесту очекује трубе судњега дана.“ Појаснио је владика да је воља Божја да мати Евлалија буде у манастиру Дуљево, да се ту упокоји и сахрани, иако је било природно по монашком звању да буде сахрањена на Пеливом бријегу. Тиме је она заправо, казао је, спојила ову паштровску светињу са братоножићком, као и са манастиром Дугом, гдје је првобитно била монахиња. „Велика радост и благослов Божији је што смо имали и што имамо нашу Евлалију, која узлази својој имењакињи Светој Евлалији, Господу и Пресветој Богородици, да прославља име Господње свим срцем, тијелом и душом својом, јер су и душа и тијело призвани да буду обиталиште славе Божије. Човјек је кроз Христа Господа призван да буде испуњен и Духом Светим животворним, не само да буде душа жива. То је оно што је се догодило и са нашом Евлалијом. Нека би радост овога светога празника и радост свих светих које данас прослављамо, била са њом у вјекове вјекова, амин!“ Након монашко опијела које је служено након Литургије, Митрополит је казао да је мати Евлалија пролазила кроз страдања, нарочито последњих година страдајући тјелесно, али да се носећи свој крст достојанствено, ни једног тренутка није поколебала, ни у вјери, ни у вјерности Христу, бринући о светињи. „Нека би је Господ упокојио у њедрима Аврама, Исака и Јакова, заједно са Св. Евлалијом, Св. Архиђаконом Стефаном, нека би молитве Св. Григорија Декаполита, Св.Прокла Цариградског, Св.мученика Јевстатија, Теспесија и Анатолија, Св. Исака Јерменског и три дјевојке заклане за Христа у Персији, биле заједно са њом, да је чекају у наручју Христа Бога нашега и Мајке Божије“, казао је опраштајући се од мати Евлалије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Монахиња Евлалија (Милена) Тешић је рођена 9. маја 1959. г. у Прњавору (БиХ). Живјела у Кнежевини Лихтенштајн од 1977. до 1997. године. Замонашена је 2. септембра 2004. године у манастиру Дуга Морачка. За настојатељицу манастира Пелев Бријег постављена 1. јуна 2007. године. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Евлалија! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Још већа радост је када знамо да се и Јапанци моле за непоколебивости светих Божјих Цркава и њихово сједињење. О чврстој вери православних хришћана у Јапану може да сведочи начелник Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије ђакон др Ненад Идризовић, који је на свом службеном путовању 3. новембра 2019. године имао прилике да саслужује на архијерејској Литургији у цркви Васкрсења Христовог у Токију. Светом Литургијом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит токијски и свег Јапана г. Данило Нуширо (1938–), који је на челу аутономне Јапанске Православне Цркве од 2000. године. Литургији је присуствовало око две стотине душа, од којих су већина били Јапанци. Литургијски језик је углавном јапански, са малим додацима на црквенословенском и енглеском језику. Братство цркве је замолило ђакона Ненада да служи на српском, јер колико их памћење служи не сећају се да је у скорије време долазио неко из српских крајева. Литургији је присуствовало и неколико Руса и Срба који раде у Токију и долазе у тај храм. У Токију живи око две хиљаде православних душа. У граду и околини постоји још седам храмова. Православни хришћани словенског порекла углавном молитвено посећују цркву Светог Александра Невског при Руском подворју у Токију. Из разговора са братством ђакон Ненад Идризовић је сазнао да се број православних хришћана из године у годину смањује. Данас има око десет хиљада душа, што је значајно мање него у 20. веку. Митрополит Данило је ђакону Ненаду поклонио икону Светог Николаја Кастакина, јчија је непроцењива заслуга за духовно узрастање православља у Јапану. Извор: Инфо-служба СПЦ

Великим освећењем Малог Саборног храма у Нишу отпочела прослава 200 година од његове изградње. У недељу, 10. новембра 2019. године када молитвено прослављамо Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију и чин Великог освећења Старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу, који ове године обележава 200 година постојања. Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрити Рафаило (Голушин), Дамаскин (Грабеж), Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, из београдско-карловачке Архиепископије, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма у Нишу, протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, из власотиначке парохије, протојереј Протојереј Марко Адамовић, архијерејски намесник први лесковачки, протојереј Дејан Станковић, архијерејски намесник други лесковачки, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић, протођакон Стеван Кричка, ђакон Петар Бакајлић из београдско-карловачке Архиепископије и ђакон Ђорђе Филиповић. У току Свете Евхаристије ипођакон Марко Николић рукоположен је у чин ђакона. Након што је велики број верника приступиo Светој Тајни причешћа освећено је и славско кољиво у част Светог Арсенија Сремца, по коме је Владика нишки Арсеније добио име на монашењу у манастиру Студеница 1. августа 2007. године. Његово Преосвештенство Епископ нишки одржао је надахнуту беседу о Старом саборном храму Сабора Светих Архангела у Нишу, на којој су последњи рестаураторски радови завршени дан уочи Великог освећења. Епископ се захвалио Богу што је управо нашој генерацији дато да прослави 200 година постојања овог Светог храма, који је био молитвено уточиште нашем народу у најтежим временима робовања под Турцима, али и свих година након ослобођења. Преосвећени Владика се захвалио свима који су допринели да ова најстарија нишка кућа заблиста пуним сјајем и буде поново после две године отворена за богослужење и молитву. Владика је рекао да ће убудуће једног дана у недељи бити служена Света Литургија у овом храму, док ће се недељна Литургија и даље служити у великом Саборном храму. Владика Арсеније је на крају беседе верном народу и уваженим гостима честитао данашњи дан у коме молитвено прослављамо Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве на трону Наше Цркве, Архиепископа српских и приморских земаља пуних тридесет година, а захваљујући коме је, између осталих, подигнута је и Пећка Патријаршија. Благољепију Свете службе допринело је и појање Нишке црквено певачке дружине "Бранко". Након Свете архијерејске Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне. Чином освећења храма почела је прослава великог јубилеја - 200 година мале Саборне цркве. У недељу, 17. новембра 2019. године биће служена Света архијерејска Литургија у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу, коју ће служити Сватјејши Патријарх српски Г. Г. Иринеј у присуству више Архијереја Српске Православне Цркве. Дан уочи ове Свете службе биће приређена и Свечана академија у Светосавском дому у Нишу у част 200 година Малог Саборног храма. Доласком Преосвећеног Владике нишког Арсенија на чело Православне Епархије нишке у августу 2017. године отпочела је комплетна рестаурација ове велике нишке Светиње, а завршена у години када наша Епархија обележава два велика јубилеја - два века ове светиње и 850 година Немањиних задужбина у Куршумлији. Рестауриран је иконостас на коме су иконе старије од храма, постављена је нова Часна Трпеза, урађена је столарија и постављено подно грејање у комплетно новом поду, па ће се убудуће у овој нишкој Светињи богослужити и током зиме. Извор: Радио Глас

Петковдан - празник Преподобне мати Параскеве, 27. октобра 2019. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Светом Литургијом предстојао је протојереј Миладин Кнежевић уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојерејâ: Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Вјерном народу који се у великом броју сабрао у овоме Светоме храму, надахнутим и празничним словом обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета је овом приликом говорио о великом значају ове дивне Божије угоднице, као и о значају њеног подвига, њеног примјера који нам живо свједочи о истинском обрасцу живота и који нас увијек свакако и опомиње и подучава. Након Светог Причешћа, којем су у завидном броју приступили вјерни, свештенство Саборног храма обавило је освештавање славских колача и славског кољива. На самом крају обреда сабраним свечарима се обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин који је свима пожелио срећну славу и срећан и благословен празник. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

Отац Лазар (Стојковић), с обзиром да је први пут говорио у нашој емисији „Питајте свештеника“, говорио је о свом монашком путу и о манастиру Заграђе на чијем је челу. Отац Лазар наш познати иконописац, који је у свијету завршио ликовну академију, говорио је и о свом труду на осликавању многих светиња, између којих су и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, манастир Заграђе, Јован до, манастир Светог Саве у Голији и многи други, осврћући се и на двадесетогодишњу обнову манастира Заграђе која је крунисана великим освећењем ове Светиње 30. септембра. Звучни запис емисије Отац Лазар је тумачио Свето Јеванђеље о талантима које чита се на 16. недјељу по празнику Педесетнице а потом говорио и о празнику Зачећа Светог Јована претече и крститеља Господњег. Он је говорио и о Михољским задушницама које смо јуче обиљежили и уопште о помену за упокојене и његовом значају. Како да знамо којим путем да кренемо да ли путем монаштва или брака, како да се припремимо за исповијест, колико се често причешћивати, како изабрати духовника, само су нека од питања на која ћете добити одговоре од оца Архимандрита Лазара Стојковића) ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

У недељу, дана 29. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит мр Наум (Милковић), Епархија горњокарловачка, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји-ставрофори Чедо Лукић и Саша Кузмановић, пароси боровски и вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, и ђакони Војислав Николић, Радован Арсеновић и Срђан Лукић. Владика Херувим је овом приликом у чин свештеника рукоположио ђакона Срђана Дангузовића. Владика Херувим је у свом архипастирском обраћању рекао следеће: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија. Кроз данашње свето Јеванђеље могли смо да се поучимо како требамо да се усмеравамо у нашем духовном животу, те како да изграђујемо међусобне односе и на првом месту свој однос према Господу Богу. Чули смо које заповести требамо вршити како бисмо задобили Царство Небеско. Две највеће Божје заповести су: ”Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом” и ”Љуби ближњега свога као самога себе”. Заиста је велика Тајна када међу собом имамо изграђену Божју љубав. Данашње свето Јеванђеље нас упућује какви би овоземаљски живот требамо да изграђујемо. Наша љубав према Господу права је само онда ако имамо љубави према другима, јер без те љубави не волимо Господа на истински начин. Љубећи Господа и ближњега свога постајемо истинољубиви и наша љубав добија својства оне вечне љубави. Сваки човек је икона Божја и без љубави према свакоме човеку не можемо имати љубави према Господу. Ако кажем ”Волим те Господе”, а брата свога мрзим онда ту нема никакве љубави. Ту нема жртве у љубави која нас води у Царство Небеско. Заиста се требамо трудити да изграђујемо праву љубав, почевши од свештеника а затим и народа, јер смо сви Црква Божја. Ако се изграђујемо у духу да љубимо једни друге тада смо на путу Јеванђеља. Тада смо христоносци и крстоносци. У току ове недеље прославили смо Воздвижење Часног Крста празнујући тако крст који сви ми требамо да узнесемо ка Голготи. Требамо сви да се разапнемо једни за друге и тако да прославимо Господа нашега Исуса Христа. Поред учења из дивног јеванђелског одељка данас смо имали и велику духовну радост у овом светом храму јер смо рукопроизвели у чин презвитера оца Срђана. Он такође треба да се поучава јеванђелским истинама да би био пастир добри и да му пример за то буде сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Као пастири требамо увек да се поучавамо на примеру Господа нашега Исуса Христа. Господ је глава пастирског дела које се продужило на апостоле, а касније на епископе и осталу јерархију која се развила током историје Цркве. Предање које смо наследили требамо да носимо у пуноћи која је у Христу. Ако Христа немамо и Христа не носимо онда не можемо да остваримо богоугодно дело које нам је задано. Задато нам је да ширимо љубав и да будемо проповедници Царства Небедскога, да Христа не дамо ни за шта. Ако Христа издамо онда наше пастирско дело неће бити остварено. Надам се да ће у личности оца Срђана бити Пастир Добри, онај који ће напајати стадо Јеванђељем Христовим и пронети Крст Христов у парохији која ће му бити поверена. Треба да проповеда васкрслога Христа, Јеванђеље Христово, да буде следбеник љубави Божје и да ту љубав проноси и изграђује међу својом паством. Доста дуго га познајем и верујем да ће он знати да је његово пастирско утемељено на Христовом примеру. Ако смо добри пастири следимо Христов пут и љубимо Истину, Пут и Живот – самога Господа Исуса Христа. Христос је Онај који нас и у најтежим тренуцима теши и крепи и свештенство и верни народ. Свако време носи недаће, али смо ту ми пастири да напајамо стадо надом и љубављу којима је извор у Јеванђељу. Ако будемо стремили томе циљу знаћемо да смо на путу Царства Небескога. Захвалио бих се, поред свега, оцу Науму који је заједно са нама проводио дане у манастиру Крки и учио се Јеванђељу. Поред свих својих манастирских обавеза у Епархији горњокарловачкој дошао је овде да са нама подели ову духовну радост. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

-Наша вера је жива у Црној Гори и то је велико охрабрење и велика радост за цело Српство, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на свечаној академији у порти манастира Подластве у оквиру прославе 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 1500 година постојања те светиње. Патријарх је изразио велику радост и захвалност Господу што му је дао моћ и снаге да учествује у великој духовној радости. „Ово је радост, која није само радост Црне Горе и Црногораца, него целог Српства. Радост Срба из отаџбине, али верујем и радост наших Срба расељених широм света. На неки начин и овај догађај и ова радост, ретка и велика, допреће до њих, казао је Патријарх српски г. Иринеј. Његова Светост Патријарх је додао да је то врло важна вест, јер однекуд влада мишљење да је умрла вера у Црној Гори. Патријарх је подсетио да је имао прилике негде 1988-1989. године да види тадашњу Црну Гору, када је у њој било тешко духовно стање. „Ово данас што видим, ове цркве које су окитиле просторе, оживљено свештенство, монаштво, то је заиста, нешто што је чудо Божје, једно велико охрабрење за све нас“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј . Заблагодаривши Богу јер нам дао велики број светих на које имамо да се угледамо и видимо оно што је вечно и непролазно и да то следимо у своме животу, Патријарх српски г. Иринеј је нагласио да је у Црној Гори жива вера, жива Црква, која овде постоји од првих дана када се ширила реч Божја: „Речи апостола Павла и других апостола и данас живи и преноси се са колена на колено из душе у душу и верујем да ће се тако и наставити и у будућности. Понављам, ово је велико охрабрење и велика радост за цело Српство. Жива је наша вера! Оно што је вековима сијано на овим просторима, од светих угодника Божјих и народа овога краја, не може да се уништити ни декретом нити ма каквом заповешћу људи овога света. Све је то један облачак који наилази и који се сигурно разилази, а оно што је реч и истина Божја, то је неуништиво. То је изван моћи људске. Оно што Бог благослови, то човек не може да уништи.“ Патријарх је појаснио да све ово што нас сналази и што смо доживели и доживљавамо се догађа управо зато што смо се у једном периоду удаљили од Цркве и своје вере. „Једини једини пут јесте да се вратимо Богу, Цркви својој, оној вери и истини којом су живели наши преци и стварали велика дела“, истакао је између осталог Првојерарх Српске Православне Цркве. Подсетивши да славимо осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и петнаест векова грбаљске светиње која је прошла кроз многа страдања, Патријарх српски г. Иринеј је казао да она постоји јер је рука Божја подржава а оно што Бог подржава не може човек ништа свог додати: „Нека је благословен овај дан и сви који сте присутни вечерас и сутра, да манифестујемо нашу веру и духовни живот који нас је красио и тако високо подигао. Једини пут да тако наставимо је да се Богу вратимо, Цркви, истини и неће нас Бог оставити. Нека вас Бог благослови! Српски народ нека се сложи и умножи и у Црној Гори, Србији и целом свету где се налази и живи наш православни народ. Нека је Бог са вама и благослов и сада и у век векова, амин“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на свечаној академији у манастиру Подластви. На свечаној академији изведен је богат културно-уметнички програм. Поздравно слово произнио је г. Јован Маркуш, публициста и некадашњи председник општине Цетиње, док су наступили Никола и Бојана Пековић, Вера Столић, Даница Црногорчевић, Србски православни појци, хор Српског пјевачког друштва Јединство из Котора, народни гуслар Стеван Чавор и Пјевачко друштво Грбаљ. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У селу Орашац, надомак Аранђеловца, верни и богобојажљиви народ са својим свештенством у понедељак 16. септембра 2019. године дочекао је свога архијереја Јована шумадијског на имању породице Карић испред цркве брвнаре посвећене Светом Јоаникију, првом патријарху српском, чија се успомена на овај свети дан прославља. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ шумадијски Господин Јован уз саслуживање протојереја-ставрофора Миодрага Перића, госта из Сиднеја, архијерејског намесника орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протојереја Миливоја Старовлаха, протонамесника Ивана Теодосића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића. У склопу свете Литургије Епископ Јован је крстио малог Јосифа, сина протонамесника Дејана Тодоровића из Аранђеловца. У својој беседи Епископ Јован је честитао породици Тодоровић и пожелео да мали Јосиф постане добар и веран хришћанин и потом поучио опупљене вернике о значају свете тајне крштења и миропомазања, а потом је поучио и кума о његовим обавезама као духовног родитеља малог Јосифа. Извор: Епархија шумадијска

Два велика јубијела Епархије Рашко-призренске: 10 вијекова Рашке епархије и 8 вијекова самосталности Српске православне Цркве прослављени 7. и 8. септембра у Старом Расу. Звучни запис емисије Епархија рашко-призренска 8. септембра, саборно и молитвено, као што су радили и наши славни преци предвођени Светим Немањићима, у Цркви Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, прославила је два значајна јубилеја: 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 векова самосталности Српске православне цркве. Св. Литургији поред више стотина верника окупљених око древног Петропавловског храма присуствовали су и име Владе Републике Србије представници Државне у праве за сарадњу са црквама и верским заједницама и представници Војске Србије. Свету архијерејску литургију служили су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Преосвећена господа: рашко-призренски Теодосије, жички Јустин, полашко-кумановски Јоаким, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије са свештенством и верним народом. Литургију су својим појањем пратили ученици Призренске Богословије. У литургијској беседи Пресвећени владика Јустин је казао да је данас дан велике радости: „Данас су се спојила два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се!“ Након благосиљања и резања славског колача, Преосвећени владика рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије заблагодарио је својој браћи архијерејима, свештенству, монаштву, верном народу, који су се данас сабрали да покажу да смо сви једно тело Христово – Црква Божија и да овде потврдимо свој завет Богу да смо народ опредељен за вечни живот. Подсетивши на јубилеје које данас прослављамо, 1000 година помена Рашке и призренске епархије и 800 година самосталности СПЦ, владика је нагласио да иако као народ имамо чиме да се поносимо и похвалимо, имамо и велику одговорност с обзиром на тешко време у којем данас живимо. Он је казао да нам је потребна помоћ Божја коју очекујемо тиме што служимо Богу испуњавајући Његову реч и заповести – Свето јеванђеље. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је истакао да у Цркви Светих апостола Петра и Павла овај сабор траје од времена Свете браће Кирила и Методија и наставља се кроз векове. Подсетио је да су у овој цркви одржавани велики сабори још за време Светога Симеона и Светога Саве, да се у њој крстио Свети Сава, Свети Стефан Првовенчани, деца Светог Симеона и Свете Ане, који су се у њој примили монашки постриг. Митрополит је казао да је Црква Светих Петра и Павла мајка црква свих цркава које је градио народ Божји, српски, кроз векове. Мајка црква и Студенице и Жиче, Пећке патријаршије и Дечана, Мораче и Грачанице, и свих других наших храмова широм васељене. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски је, у име Светога Петра Цетињскога, примио кумство за идућу годину за дан свих Срба светитеља. Митрополит је за овај храм који спаја векове, прилажио икону Светог Петра Цетињског подсећајући на дела свих владара из лозе Петровића, нарочито краља Николе Петровића који је заједно са краљем Петром Првим Карађорђевићем ослободио Косово и Метохију 1912 -1913. године: Након Св. Литургије и освећења славског колача за све госте приређена је славска трпеза. Потом су архијереји са свештенством и званицама обишли храм Св. Саве у изградњи у засеоку Мишчићи поред Дежеве где је родоначелник наше Аутокефалне Цркве по предању рођен. Реч је о прелепој ротонди која ће достојно обележити место где је светлост дана угледао највећи међу Србима – Св. Сава, Први Архиепископ Српски. Прослава двоструког јубилеја: 800те годишњице Аутокефалије Српске Архиепископије и хиљадугодишњице од првог помена имена Епархије Рашке у хрисовуљи ромејског цара Василија II започела је у суботу 7. септембра свечаним бденијем под сводовима древног Петропавловског храма у Старом Расу. Бдењем је началствовао Епископ Захумско-херцеговачки Димитрије, а у њему су учествовали и Епископи Рашко-призренски Теодосије, Милешевски Атанасије и Кумановско-полошки Јоаким уз више свештенослужитеља неколико Епархија наше помесне Цркве. Након бденија које су певали призренски богословци, свечаности се придружио и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије узевши учешће у свечаној академији која је одржана у порти храма. Поред обраћања домаћина, Епископа Рашко-призренског Теодосије, присутнима се обратио и Митрополит Амфилохије. У академији је наступио хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, више фолкорних ансамбала са Косова и Метохије као и Рашке области, певали су призренски богословци, млади етно-певачи, а све уз пригодне стихове који су читали драмски уметници. Вечерње славље је завршено вечером коју је организовала за госте Епархија Рашко-призренска. У својој беседи Епископ Теодосије је посебно надахнуто говорио о значају овога јубилеја. Он је нагласио да се ради о јубиларној години за српску цркву и народ, подсећајући на то да се у њеним епархијама широм Србије, региона и света, јубилеј обележава током целе године уз више догађаја, а да је централна прослава у октобру у манастиру Жича, и патријаршији у Београду. Владика је позвао и да с хришћанском истрајношћу издржимо и ововремена искушења и не заборавимо косовски завет – Србима јединствен израз православља. Његово високопреосвештенство Митрополит црногроско-приморски Амфилохије је захвалио владици Теодосију на позиву, наглашавајући да је јако битно сабирање на овом светом месту, да се обнови свесрпски сабор, да се настави оно што су нам преци још од Немањића оставили. Петрова црква код Новог Пазара у Расу представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је сједиште Рашке епископије. Црква се налази 2 километра сјеверно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. вијека, али је вјероватно и старијег датума. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатој Охридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а сједиште епископије је била Црква Светих Петра и Павла. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У њој је поново, по православном обреду, крштен велики жупан Стефан Немања. У Петровој цркви он је предао престо свом сину Стефану Првовенчаном, а на истом мјесту је и Епископ рашки замонашио Немању и његову жену Ану. После стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић а сједиште Српске цркве манастир Жича, док сједиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви. Извор: Радио Светигора

У сусрет централном обележавању 850 година Немањиних задужбина у манастиру Светог Николе у Куршумлији 14. и 15. септембра 2019. године, у организацији Православне Епархије нишке и Општине Куршумлија, разговарали смо са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, у четвртак, 15. августа 2019. године. Преосвећени Владика говорио нам је о духовном и историјском значају најстаријих Немањиних задужбина - манастирима Светог Николе и Пресвете Богородице у Куршумлији, о нашој духовној обнови кроз изградњу Светиња и о централној прослави коју заједнички организују Епархија нишка и Општина Куршумлија. Извор: Радио Глас

Као и сваке године и ове је било веома свечано у манастиру Наупаре на дан св. архиђакона и првомученика Стефана. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид уз саслужење великог броја свештеника, свештеномонаха и ђакона из крушевачке Епархије, као и из београдско-карловачке Архиепископије и нишке Епархије. Присутни су були и монаси из манастира Дечана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика Давид је пре свете Литургије замонашио, по чину расе и камилавке, искушеницу манастира Наупаре Валентину, давши јој монашко име Галина, а после свете Литургије пререзао је славски колач и бираним очинским речима поуке духовно укрепио велики број својих епархиота. Око Трпезе љубави потрудили су се архимандрит о. Дамаскин са сестринством и овогодишњим свечарима!. Хор “Свети Кнез Лазар” је својим умилним појањем допринео лепоти Богослужења на духовну радост свих учесника на светом сабрању у древним манастиру Наупари. Извор: Епархија крушевачка Света архијерејска Литургија у манастиру Наупаре | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Као и сваке године и ове је било веома свечано у манастиру Наупаре на дан св. архиђакона и првомученика Стефана. Свету Литургију служио је...

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Преподобне мајке Ангелине Српске, у понедјељак 12. августа 2019, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог радија Светигора Саслуживало је свештенство никшићког намјесништва, а свету службу Божју појањем је пратио хор Преподобне мајке Ангелине, који је, на овај свети дан, посвећен Преподобној мајци Ангелини, прославио своју славу. Ријечима архипастирског бесједе обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је подсјетио да је Света мајка Ангелина, са својим мужем деспотом Јованом Слијепим Бранковићем и синовима Владиком Максимом и деспотом Стефаном, живјела у тешким временима када се гасио дио по дио старог српског царства. „Али је остала свијест шта су Немањићи завештали српском роду, завештали су да народ буде вјеран својој Цркви, вјеран Богу живом, да у славу Божју чува своје светиње, да подиже нове и украшава старе и нове светиње, да посвједочи своју вјеру у овом животу добрим дјелима“, навео је Владика. Једна од тих великих мајки је племенита и достојанствена деспотица српска Преподобна Ангелина. „Велика је по томе што је васпитала своје синове, обојица су светитељи. Велика је по томе што је са својим мужем и синовима подигла дивне задужбине. Велика је по томе што је, по примјеру Свете Ане, жене Светог Симеона Мироточивог, примила монашки чин пред крај свог живота да своје последње дане проведе у молитви, посту и да Богу угоди“. „Велика је по својој љубави, а љубав коју је имала према својој дјеци и породици развила је у љубав према Цркви, према свом роду. Она је, по свој прилици, била албанског поријекла, али је била православна, а тада није било много важно ком народу припадаш, важно је да ли си православан и она је постала српском мајком. Велика личност, украсила је дивне светиње, које и до данас поју у славу Божју и блистају у слави Божјој“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Он је честитао славу хору Свете мајке Ангелине, који под диригентском палицом проф. Ане Бојић, украшава света богослужења, у Саборном храму у Никшићу и многим другим крајевима и храмовима Епархије. „Гдје год дође, наш хор Свете мајке Ангелине доноси радост. Основан је као дјечји хор, али су дјеца брзо израсла, међутим, наша диригенткиња Ана се труди да на вријеме обезбиједи подмладак, па у овом хору има дјеце, која још нијесу кренула у школу, или тек што су кренула и уче црквено појање. Ми старији, знамо колика је предност у васпитању дјеце када се од малена укључују у свету службу Божју, да осјете светињу, да оплемене слух, слушају лијепе, умилне, молитвене тонове, а не ону агресивну музику која се данас више форсира и код дјеце и омладине појачава дивљаштво. Тамо гдје нема праве музике потребна су појачала да се бомбардује слух човјеков, а слух је толико племенита ствар“, указао је Његово Преосвештенство. Владика је захвалио диригенткињи овог благословеног хора и свим члановима уз жељу да их Бог благослови, да расту, развијају своје таленте, пјевају у славу Божју, радују се Богу, слави Божјој и животу на многа љета. Потом је освештан славски колач и жито, који је Преосвећени Епископ Јоаникије преломио са г.-ђом Аном Бојић, члановима хора и бројним сабраним вјерним народом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Дана 1. августа 2019. године, на празник обретења моштију преподобног Серафима, саровског чудотворца, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију на Преображењском тргу Свето-Тројичког Серафимо-Дивејевског женског манастира. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима одржавши проповед. У данашњем одломку из Апостола налазимо речи: „Ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости“ (Гал. 6: 1). Није случајно што су ове речи данас прочитане на Светој литургији, јер оне можда најбоље од свих говоре о оном главном што је било својствено преподобном Серафиму и многим другим преподобним оцима – о духу кротости. Кад сретнемо кротког човека у већини од нас он не изазива најлепша осећања и често га доживљавамо као да не спада у ред лица на која смо навикли. Кад је наш велики писац Фјодор Михајлович Достојевски одлучио да створи уметнички лик кротког човека свом роману је дао назив „Идиот“. И то је врло добро изабран назив, јер нико није могао да схвати главног јунака – човека који је у потпуности показао људима из околине смирење и кротост. Наизглед, кнез, представник образоване класе, а понаша се као да је луд… Толико је неуобичајена, чудна и изазовна била појава кротког човека међу руском аристократијом да су га назвали идиотом, а он је у ствари био кротак. Заиста, кротост и у нама често изазива различита осећања. Једни се неповерљиво односе према таквом човеку покушавајући да схвате шта је заправо намислио и да ли је то маска која крије другачију суштину. Други просто не схватају такве људе и избегавају их. У принципу, кротост никад не оставља људе равнодушнима и на основу тога на који начин реагујемо на кротост коју показује овај или онај човек открива се наша способност да сами будемо кротки. Уколико сретнемо кротког човека, па га осудимо, слегнемо раменима у недоумици, или чак покажемо прстом да је луд, то значи да нисмо у стању да будемо кротки људи. А кротост није слабост и није чудаштво. То је велика сила. Јовану Лествичнику припадају изванредне речи о томе да кротост чини нашу душу непокретном, захваљујући њој душа не мења се своје стање ни у части, ни у бешчашћу. Знамо: кад смо поштовани, кад смо у благостању, све је наизглед мирно, али чим нека околност упадне у наш живот и поремети ово благостање душа се узнемири. Јован Лествичник говори управо о томе. А уколико спољашње околности изазивају немир у нама то значи да у нама нема кротости. Пошто је тако, кротост је заиста сила која помаже човеку да изађе из најтежих животних околности чувајући унутрашњи мир. Преподобни Серафим је испољио такву кротост. Знамо његово житије. Дивно житије човека који у детињству замало да постане инвалид, тешко се кретао, био је физички слаб. Међутим, испоставило се да је овај физички слаб човек јачи од животних околности, чак и од сурове природе. Знамо како је живео овде, у шумама, у крају у којем се сад налазимо. Није се плашио ни хладноће, ни глади, ни самоће, ни тога што није било грејања. Овај погурени, физички слаб човек чије је срце било испуњено кротошћу, показао је велику снагу. Ретки су људи, посебно они који имају тако болесну физичку природу, који могу да понове подвиг светог преподобног Серафима. У њему нам је показан сјајан идеал хришћанске кротости. Ето чему нас учи Реч Божија, чему нас учи пример преподобног Серафима, и треба да се трудимо да га остваримо у свом животу. А да наша кротост не би била извештачена и вештачка, као кротост кроз стиснуте зубе, треба да се научимо трпљењу. Трпљење је, као што се каже у данашњем одломку из Апостола - управо оно што у човеку ствара дух кротости. Хајде да почнемо од тога да научимо да трпимо једни друге и да се не љутимо на речи које нас нервирају, да се не вређамо због неумешних поступака, да опраштамо онима који свесно покушавају да нам учине нешто непријатно или чак и опасно. Хајде да покушамо да у свом животу, у својим мислима и у својим речима – макар минимално остваримо ово изванредно и велико стање душе које нам је показао преподобни Серафим Саровски и о којем нам данас сведочи одломак из Апостола. Нека у нашој свести дух кротости никад не буде повезан са слабошћу и са убогошћу, већ увек с великом духовном силом на коју ћемо се ослањати и бити у стању да превладамо најтеже околности у нашем животу, не губећи унутрашњи мир и чувајући унутрашњу целовитост. По молитвама светог преподобног и богоносног оца нашег Серафима Саровског, учитеља кротости, нека Господ све нас укрепи у тежњи да стекнемо ову врлину ради спасења наших душа. Амин. Извор: Православие.ру

На празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије, Светих седмочисленика и просветитеља Кирила и Методија, Климента, Наума, Ангеларија, Горазда и Саве, и на спомен Светих новомученика ливањских, 30. јула, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру. Митрополиту су саслуживали јеромонаси Прохор Јосифов и Јустин Мреновића, јерођакони Јаков Нинковић и Натанаило Крушчић, ђакон Радомир Врућинић, ђакон при Саборном храму Светог Саве на Врачару у Београду и професор Богословије Светог Саве и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског. Послије прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије говорећи о данашњим угодницима Божијим: „Чудесна мученица Христова, Света Марина великомученица свој живот, младост, све што је имала је жртвовала за Христа Господа и своју мученичка крв помијешала са Његовом голготском мученичком крвљу. Зато је остала да се памти кроз вјекове испуњена огња Небескога, због чега је и добила име Огњена Марија.“ Говорећи о Светим Седмочисленицима и ћириличном писму, владика је казао да су они велики просветитељи свих словенских народа. Свети Кирило и Методије, који су научили све словенске народе вјери у Христа Господа, послани су од великог Патријарха цариградског Фотија у Моравију одакле су започели просвету словенских народа: „Солунска браћа су саставила азбуку глагољицу и ћирилицу, те двије азбуке дивне и чудесне, на којима је написано све што вриједи а што су написали словенски народи кроз вјекове. Тако је и у Црној Гори на ћирилици написано и штампано све оно чудесно и дивно. Цетињски Октоих и Горички зборник и друге свете књиге писане су ћирилицом кроз вјекове до најновијих времена.“ Подсјетио је Митрополит Амфилохије да су ћирилицом писане повеље наших владара, као и све оно што су написали Свети Петар Цетињски, наш учитељ и просветитељ, законодавац и миротворац, његов синовац Петар Други Ловћенски Тајновидац (Луча микрокозма, Горски вијенац..) као и последњи краљ Црне Горе Никола Први Петровић: „Са тог разлога велика је туга и несрећа да се ми Црногорци данас одричемо светога писма Ћирила и Методија и наших предака, наших отаца и праотаца. Никада овдје код нас није владало такво безумље.“ Седмочисленици, дивни словенски учитељи и просветитељи, заједно са Светом Марином, Господа су прослављали, Њему служили и служе у вјечности око Његовог Светога олтара, казао је Митрополит и додао да су они данас овдје, са нама и међу нама, и да нас уче како треба служити Богу живоме и истинитом. Саопштавајући присутнима да се данас упокојила наша мати Олимпијади Вуковић, игуманија манастира Ћелија Добрска, Митрополит је подсјетио на живот ове слушкиње Божије: „Она је једна света Божија душа која је сав свој живот предала Христу Богу на дар. Од младости своје је била послушница Светога старца Јустина Ћелијскога, 30 година била је његова келејница у Ћелијама. Послије се подвизавла Банату, а онда овдје у Ћелији Добрској. На Цетињу је Господ данас, на овај дивни и чудесни дан Свете великомученице Марине њене претходнице, примио у Своје наручје.“ Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се помолио да Господ мати Олимпијаду упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Светога Петра Цетињскога и Светога оца Јустина Ћелијскога: „А Света Огњена Марија и Свети Седмочисленици нека нама буду подстицај да и ми ходимо путем Христовим, да ходимо за Оним који је пут истина и живот, за Христом Богом нашим, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

На 75-годишњицу од геноцида у Велици, 28. јула 2019. године, литургијским сабрањем прослављени су Свети новомученици велички и горњеполимски и храмовна слава цркве Светих Кирика и Јулите. Свету архијерејску Литургију у цркви подигнутој у спомен на пет стотина деце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. годне на најмонструознији начин убили припадници фашистичке „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије потпомогнути балистичко-вулнетарским добровољцима из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и славонски г. Јован, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва епархија Црногорско-приморске, Будимљанско-никшићке и Славонске. После читања зачала из светог Јеванђеља, сабраним верницима речима литургијске беседе обратио се владика Јован: -Ријечи Господње: Сви ће омрзнути на вас имена ради мога, испунише се не само за вријеме злочина, због којег се сваке године сакупљамо у Велици, него много више се испунило у оном деценијском ћутању које је после тога напунило земљу. Долазим од Јасеновца. У Јасеновцу је, тек, 1966. године подигнут Меморијал, овдје у Велици није никад. Ево иза нас рушевина, не видим ни музеј, не видим ни мјесто гдје се казује шта је било овдје у Велици, а којим се ништа мање него испуњавају Христове ријечи: Неке ће од вас гонити и побити. Деценијама није било спомена; једини спомен који овдје видимо је овај храм, који нас поучава, не само спомену сваког од нас, сваког од ових људи, како каже Господ, да трпљењем спасавате душе своје, него, који нас учи да једино слога, сагласје и међусобна љубав јесу оно што даје смисла трпљењу о коме говори Христос. Христос је свима који се зову Његовим именом, хришћанима рекао, поновио им много пута: Љубите једни друге, по томе ће свијет познати да сте ученици моји. -И све ово овдје нема никаквог смисла, ако нас није научио, управо, томе, да смо једно биће, један организам, један дух, једна душа, који се сјећају овог страшног злочина, који нас чини једним бићем, једном душом. И зато је Господ дао да се црква Божја овдје појави и подигне, која нас сабира и чува сјећање на оно што се збило на данашњи дан 1944. Немојте да се заваравамо, осим Христа Бога живога, осим Цркве живе, нико не гарантује сјећање. Они који су тада били живи и који то памте, још их је, можда, неколицина. Дјеца од оних што су пострадали тада, су зрели људи, улазе у касне године. Ту и тамо је неко, понешто записао, али ништа, осим, овог данашњег скупа нам не гарантује да ће спомен ових који су пострадали, прије равно 75 година опстати, беседио је владика Јован. У свом архипастирском слову, епископ Јоаникије је захвалио епископу Јовану који је, и ове године, дошао да молитвено учествује у великом и величанственом сабору у Велици којим се прослављају Свети новојављени мученици велички и горњеполимски: -Јасеновац је збирно име за све Свете новомученике српске. Велика је мали Јасеновац, у жртви и у светости смо једно. Бог је тако устројио да данас славу Светих новомученика величких и горњеполимских прослављамо у недељни дан, дан Васкрсења Хрситовог. Тиме потврђујемо да вјерујемо у Христову побједу над смрћу. Наша вјера је вјера васкрсења, а то свједоче и Свети новојављени мученици велички и горњеполимски. Христос Господ је распет на Крсту, примио је на себе све муке и страдања људи, кроз сва времена, примио људску смрт, сахрањен и погребен био, али је васкрсао трећи дан и јавио се као Побједитељ смрти. Његова побједа над смрћу има такву силу да све нас, који вјерујемо у Њега, чини учесницима Његове побједе над смрћу и Његове славе. А тога су се већ удостојили, Његове вјечне славе и Његовог заједништва на небесима, у Царству Његовом, Свети новомученици велички и горњеполимски. Када помињемо Новомученике српске мислимо на хиљаде и стотине хиљада дјеце, од дјеце зачете у мајчиној утроби, још нерођене, која су побијена на правди Бога, до мале дјеце и омладине. -Само у Велици, од свих жртава колико је побијено, преко 60% је дјеце и омладине до 20 година. Онда помињемо мајке, пострадале са својом дјецом, жене труднице и нејач у Велици, али и на свим другим мјестима, у току Другог свјетског рата. Ту смо судбину доживјели, ту смо горку чашу као народ испили, али нас тјеши слава наших новомученика и та жртва нас обједињује. Зато нам је драго што сваке године, кад може, драги Владика славонски и јасеновачки Јован дође до Велике, јер смо у тој жртви једно, поручио је владика Јоаникије и навео да су жртве невино страдалих Величана дале нови живот том месту, а тако и славонска мученичка Епархија, која је, по ко зна који пут, опет, пострадала. -Владика Јован нашао је тамо згаришта од последњег рата, али он није посустао, јер зна да служи Христу Богу распетом и васкрслом. Зна да га подржава сабор Светих новомученика јасеновачких-славонских. И ми овдје имамо овај дивни сабор, ово је највећи и најљепши сабор у Велици и треба га чувати. Видимо да је сваке године све љепши, свјетлији, народ је, све више, укључен у тајну ове свете службе, казао је епископ Јоаникије и нагласио да је Јасеновац продужено Косово, као што је и Велика продужено Косово. -Све је то Косовска жртва, свесрпска жртва и ми смо у томе, у тој мисли једно, рекао је Владика. После Литургије и ломљења славског колача, уследио је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза братске љубави коју су уготовили ипођакон др Дарко и Дејан Микић са братством. Славски колач за идућу годину преузело је братство Кнежевића. Завичајно удружење „Клуб Велика“, организовало је, дан раније, изложбу под називом „Геноцид у Велици очима нациста“, на којој је изложено преко 50 фотографија, докумената, извештаја и записника који су резултат петогодишњег рада Тима за истраживање геноцида у Велици који је формирао „Клуб Велика“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

На дан светог архангела Гаврила, 26. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у Бршадину. Владици Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, парох боровски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј-ставрофор Душан Колунџић, парох у пензији, протонамесник Драгослав Шалајић, парох тењски и ђакони Срђан Лукић и Предраг Јелић. Владика Херувим проузнео је беседу на светој Литургији: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија и ваша храмовна слава овде у Бршадину. Нека Господ благослови све вас благодаћу вечнога живота ка којем ми као хришћани требамо да идемо. Велика су дела светога архангела Гаврила у икономији нашега спасења. Он се у историји људима јавио два пута. Јавио је Захарији да ће се родити Претеча и јавио се Пречистој Дјеви да ће она родити Спаситеља целога света. Заиста у Цркви прослављамо величанствено име светога архангела Гаврила, па и светог архангела Михаила и осталих седам светих архангела који се убрајају у оне анђеле који обитавају у слави Божјој којој ми хришћани стремимо и желимо такође да ју видимо. Свети анђели својим небеским благословом чувају све нас, поштујемо их као наше заштитнике пред Престолом Свевишњега. Није случајно што се управо у овоме храму прославља дивни свети архангел Божји Гаврило који нас увек позива на молитву, на свето Сабрање - свету Литургију. Света Литургија је суштина нашег живота, она представља оно што ми као хришћани требамо да чинимо у овоземаљском животу. Требамо да се сабирамо на светим богослужењима, да живимо црквеним животом и да проживљавамо Христово Јеванђеље у сваком тренутку свога живота. Ако живимо Јеванђељем тада живимо у вечној љубави, моћи ћемо се одазвати Божјем позиву баш оним речима као Пресвета Богородица прихвативши позив светог архангела Гаврила: да Господе, нека буде воља твоја. Благослов Божји је у Цркви Божјој. Требамо да живимо благословом Божјим, да са Божјим благословом и устајемо и лежемо. Требамо се радовати сваком дану нашега живота јер тада испуњавамо оно "да Господе, нека буде воља твоја". Често пута ћемо се у нашем животу сусрести са Господом и можда нећемо чинити вољу Божју, него ћемо кренути неким својим путем који је пут безакоња и не води нас у онај вечни живот. Тај пут је без Бога и изазива јад, очај и униније и све остале пошасти које нас удаљују од љубави Божје. Ако прихватимо Божју вољу, Христово Јеванђеље и живот у Цркви Божјој тада смо на путу истине која се у овом свету оваплотила гласом светог архангела Гаврила како била путоказ људима ка Царству Божјем. Истина је речима Пресвете Богородице "да Господе, нека буде воља твоја" ушла у овај свет као сведочанство свима нама којим путем требамо ићи. Тај пут је пут истине и вечног живота. Радујем се што сам данас са вама, што смо могли да будемо сабрани на светом Богослужењу под окриљем светог архангела Гаврила који нас и ово место својим небеским благословом, својим крилима. Нека свети архангел Гаврило овоме селу увек буде нада, утеха и заштита. Нека нас руководи ка вечном животу од сада и кроз сву вечност! Амин. Радост празника је по светој Литургији пренета за славску трпезу припремљену трудом породице оца Љубенка Јовића, пароха бршадинског. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У недељу, 21. јула 2019. године, када наша Црква прославља Светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у селу Араповац, надомак Лазаревца. Епископу је саслуживало свештенство колубарско-посавског намесништва. Благољепију богослужења је допринело појање “Србских православних појаца”. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Владика Јован је, тумачећи прочитано Јеванђеље, напоменуо окупљеним верницима о томе како је страшно када човеком овладају нечастиве силе. “Без Бога човек постаје налик животињи, па и гори од ње. Али човек није створен за то да буде обиталиште нечастивих сила и зла, већ обиталиште Духа Светога и добра. Велика је радост бити Божији човек, човек без сујете, гордости и зла у себи. Ово је могуће само ако у себи имамо веру и жељу да будемо са Богом”, поручио је Епископ Јован. У наставку своје посете колубарско-посавском намесништву Преосвећени Владика је пререзао колач у храму Покрова Пресвете Богородице у Барошевцу, поводом дана Светог великомученика Прокопија, славе рудара предузећа “Колубара”. Овом свечаном чину присуствовали су министар енергетике у Влади Републике Србије господин Александар Антић, директор ЕПС-а Милорад Грчић, представници руководства и синдиката ЕПС-а, огранака РБ Колубара, као и челници општине Лазаревац. Овом приликом Владика Јован је у храму Свете Петке у селу Петка венчао господина Немању Радоичића, теолога из Ћелија, са његовом изабраницом, госпођицом Јеленом Пантелић из Вреоца. Извор: Епархија шумадијска

На празник Рођења светог Јована Претече – Ивањдан, дана 07. јула 2019. када капела у Негославцима прославља своју храмовну славу, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Драгомир Живанић, парох негославачки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим је после заамвоне молитве изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи дан у који прослављамо Рођење Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Велика се Тајна налази у личности светог Јована о чијем смо чудесном рођењу могли чути у данашњем Јеванђељу. Свети Пророк Јован позивао је људе на покајање реченицом која је свима нама добро позната: ”Покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Нема ништа лепше од тога када се човек покаје и тиме спаси своју душу. Покајање је дато човеку да обнови себе, да једним другим очима гледа Христа. Покајањем се човек обожује, Христос се усељава у онога који срцем и душом затражи опроштај и благослов Божји. Често пута се окрећемо од Цркве, окрећемо се од покајања које нас усмерава ка Царству Божјем. Ако су наше духовне очи замрачене утолико оне не препознају Христа који нам се даје. Тада страда и тело, настаје тескоба и униније које спречава човеку да уђе у заједницу са Господом. Заједницу са Господом остварујемо на светој Литургији кроз Тело и Крв Христову. У овом свету нема лепшег цвета од покајања које нам се открива кроз Тајну данашњег празника и личност светог Јована Претече. Али иде за мном јачи од мене, коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући његовој” – пророковао је свети Јован о доласку Спаситеља света. У нашем целокупном домостроју спасења све је устројено тако да би човек могао да буде спашен. Све у Цркви води човека да стане са десне стране при другом Христовом доласку. Као народ требамо да се трудимо, да преображавамо своју душу и да примимо Христа у своје срце. Тада стварност која је пред нама гледамо духовним очима. Стварност није нимало лака и одвраћа нас од Тајне побожности, Тајне покајања и благодатног живота у Цркви Божјој. Морамо бити спремни на та искушења која се човеку намећу. Ако се на том путу и спотакнемо могуће нам је да се кроз покајање вратимо на пут нашега спасења. Свет нас води оним широким путем који нам обећава лагодан живот. Тим путем не треба да идемо. У духовном и аскетском погледу на живот, као народ смо позвани да идемо уским путем који са собом носи недаће и немоћи. Али на том путу се срећемо са Христом којим преображавамо себе. Радујем сам што сам данас у овом светом храму у Негославцима. Храм плени својом лепотом, али је још лепше видети народ сабран у храму. Узалуд су зидине и грађевине ако нема народа који собом чини пуноћу и украс светог храма. Узалуд су нам храмови и зидине ако ви нисте ту. Радујем се што овде у Негославима видим народ у овом броју, народ који се причестио – а то је суштина нашега живота у Цркви. У срцу сам осетио да ова заједница заиста живи животом у Христу. Нека сте живи и благословени и нека наш народ опстане на овим благородним просторима чије њиве и ливаде могу хранити и целу Европу. Лако се тога одричемо и напуштамо огњишта мислећи да ће нам живот бити бољи тамо где одлазимо. Често пута чујем да није тамо лако живети и опстати. Народ својим бићем увек жели да се врати на просторе где је рођен. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На радост верног народа Епархије диселдорфско-немачке, у петак, 31. Маја у Карлсруеу, окупила су се господа Архијереји: диселдорфско-немачки Григорије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и умировљени захумско-херцеговачки и приморски Атанасије. У Храму преподобне мајке Параскеве у Карлсруеру Владика Димитрије служио је Велико вечерње са петохлебницом. Током наступајућег викенда у Карслуруеру биће извршено велико освећење Храма Преподобне мајке Параскеве, а у недељу ће у Минхену бити прослављена Епархијска слава, Свети Николај жички и охридски, након чега ће уследити свечана академија поводом 8 векова аутокефалности Српске Православне Цркве. Извор: Телевизија Храм

У Свету и Велику суботу вршимо спомен на Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни. У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао - Послије три дана устаћу (Мт. 27, 63). Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен (Мт. 27, 65-66). У Велику суботу богослужбено се сећамо и благообразног Јосифа и Никодима који су скинули Христово тело са крста, обавили га платном, помазали мирисима и положили у нови гроб који се налазио у Јосифовом врту, а гроб утврдили наваливши камен на врата гробна. Са друге стране химнографија нас подсећа да је Господ у овај дан суботњи починуо од својих дела, исто онако како је починуо од својих дела приликом стварања света. Еванђелски извештаји сведоче да су приликом Спаситељевог погребања присутне биле и Марија Магдалина и Марија Јаковљева. Еванђелисти говоре и да је крај гроба била постављена војничка стража. Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја. Заиста, велик је Господ. Велики је и чудесан у оном свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и у овом свом другом стварању, духовном стварању, које се нарочито у ове свете дане (које пролазимо припремајући за Христово Васкрсење) манифестује. То су дани Великог Поста, Великог Четвртка, Великог Петка, Велике Суботе. Оно што је створио у почетку, Бог обнавља својим дејством и својим присуством, својом чудесном силом, и не само обнавља, него му даје нову силу, нову снагу. Обасјава га новом свјетлошћу вјечном и непролазном, свјетлошћу свога лица, својим живим присуством… Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих. Зато и читамо ових дана онај запис, чудесни запис пророка Божијег Језекиља, гдје се говори о костима које су расуте по свој земљи, како Дух Божији силази у те кости. Силаском Христовим у ад, Дух Свети је онај који кроз Христа Васкрслога обнавља и препрема опште Васкрсење мртвих. "Велики је Господ, и чудесна су дјела Његова, и нема ријечи да опише чудеса Његова". Богу нашему, који је починуо од дјела својих послије првога стварања, и који је починуо у овај суботњи дан од дјела свога Богочовјечанскога, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.ˮ (из беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на Велику суботу) Према богослужбеном правилу познато је да је Велика субота једина субота у години која се пости, из разлога што се у овај дан суботњи сећамо Господњег пребивања у гробу. Богослужбено прослављање ове преблагословене Велике суботе почело је на Свети и Велики петак увече када се богослужи јутрење Велике суботе са такозваним статијама. О вечерњој Литургији Светог Василија Великог на Велику суботу Литургију Светог Василија Великог богослужимо са вечерњем, и према напоменама из типика она би требало да се служи у десети час дана (око 17.30.ч). На овом вечерњем поју се већ Васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу са служењем у тамним одеждама. Након вечерњег входа читају се Старозаветна чтенија којих има петнаест. Када је реч о читању ових паримеја, богослужбене напомене указују да читање свих петнаест паримеја има свој смисао, само ако се у саставу ове Литургије савршава и литургијско крштење. Познато је да је Велика субота била и један од оних дана када су се катихумени након поучно-молитвене припреме крштавали, како би празник Пасхе Господње дочекали као припадници Богочовечанске заједнице, Цркве. Ако не вршимо крштење у склопу литургије, треба читати само првих седам паримеја и прећи на последњи (петнаесети) и наставити са појањем стихова из осме Библијске песме. Након тога мала јектенија, молитва трисвете песме и уместо Трисветог, поје се „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. После прочитаног Апостолског читања (Римљанима, зачало 91, 6,3-11), долази један врло битан богослужбени моменат: Уместо алилуја, чтец повишеним гласом узглашава велики прокимен „Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.ˮ Овај прокимен се поје заједно са стиховима: Стих: Бог стаде на сабору богова, међу боговима судиће. И појци: Васкрсни Боже..., Стих: Докле ћете судити неправедно, и лица грешника примати? Појци: Васкрсни Боже..., Стих: Судите сирочету и убогоме, смиреног и сиромашног оправдајте. Појци: Васкрсни Боже..., Стих: Избавите сиромаха и убогога, из руку грешникових избавите га. Појци: Васкрсни Боже..., Стих: Не познаше, нити разумеше, да у тами ходе нек се потресу сви темељи земље. Појци: Васкрсни Боже..., Стих: Ја рекох: богови сте, и синови Вишњега сви. А ви као људи умирете, и као један од кнезова падате. И опет: Васкрсни Боже, судиземљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима. За време појања ових стихова свештенолужитељи у олатару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане беле одежде. Такође, Часну трпезу и сав храм „облачеˮ у бело. О овом веома битном богослужбеном моменту који има Васкрсни карактер, кроз који се огледа већ објављено Васкрсење Господње, уважени професор Дмитријевски говори: „Стих –Васкрсни Боже суди земљи…- седмим гласом почиње да поје свештеник из олтара када почиње да звоне сва звона. Свештеник у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима, које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! По његовој напомени, царске двери у свим храмовима остају отворена целе Светле седмице, док се икона Спаситељевог полагања у гроб, замењује иконом Христовог Васкрсења, због тога се ова служба и назива службом првог Васкрсења. У пракси која је провладала ђакон (или презвитер) читају Еванђеље од Матеја, (зачало 115. Глава 28,1-20) са гроба Христовог. На месту Херувимске песме, поје се посебна песма: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрилати Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја. Богослужбене напомене указују да ове ноћи након Литургије, Хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено исчекивање огледа се у читању из Дела Апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. После овог поучног читања, богослужи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе. Из химнографије Велике суботе: Данас Ад стењући вапије: Боље би ми било да Рођеног од Марије нисам примио, јер дошавши на ме, државу моју разруши, врата бакарна разби; душе, које сам раније држао, Бог будући, васкрсе, слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (пета стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Разруши се моја власт, примих Мртвога као једног од умрлих, Њега више држати не могу, но губим са Њим и оне над којима царовах; ја имадох мртваце од века, но Овај гле све васкрсава. Слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (шеста стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Жртвована би моја држава; Пастир се разапе и Адама васкрсе; лиших се оних над којима царовах; и које победивши прогутах, све их избљувах; испразни гробове Распети, слаби држава смрти. Слава, Господе, Крсту твоме и Васкрсењу твоме (седма стихира на Господи возвах) Данашњи дан тајно прасликоваше велики Мојсије говорећи: И благослови Бог дан седми. Јер то је благословена Субота; она је дан одмора, у којем почину од свих дела својих Јединородни Син Божији, домостројем кроз смрт телом суботствовавши. И у оно што би враћајући се опет васкрсењем, дарова нам живот вечни, као једини благ и Човекољубац. (Слава на Господи возвах) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају. У личности покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави. Сва четири Еванђелиста описују догађај када је жена блудница помазала скупоценим миром Спаситељеве ноге, наглашавајући да ово помазање представља вид припреме за Христово страдање и погребење. Свакако да овој покајање жене блуднице није било одједном и није се догодило случајно, она је прошла кроз унитрашњу пприпрему и обасјна Спаситељевом силом, омрзнула своја гнусна и греховна дела, и док је Господ вечерао у дому Симона губавога она се делатно покајала за сва своја учињена сагрешења која су помрачивала њену душу. Химнографија Велике среде нас подсећа да је жена скупоцено миро купила од продаваца, и побојавши се због својих сагрешења она се одлучила да драгоцено миро излије на Спаситељеве нога и на видљив начин изрази своје покајање. Насупрот великом покајању жене грешнице, знаменити химнографи нас подсећају и на мрачно Јудино издајство. Занимљиво је тумачење Светог Јована Златоустог о догађају помазања Спаситељевих ногу: „Жена, дакле, види Исуса и приступи му са смелом надом. А ако је жена која је боловала од точења крви приступила са трепетом и збуњено иако ништа нечисто није исповедила у себи, јер је њена нечистота, очито, била последица њене природе, колико ли је већи страх и стид морала да осећа ова жена због своје нечисте савести! Зато је и пришла Исусу после многих жена – Самарјанки, Хананејки, крвоточиве и других, и то не пред народом, него у кући. И док су други долазили да им исцели тело, једина је она дошла да ода поштовање Исусу и ради оправдања душе. Она није имала никакву повреду на свом телу, и нарочито зато свако треба да јој се диви. Она не прилази Исусу као обичном човеку – иначе не би обрисала Његове ноге својом косом – него као бићу које је изнад човека. Управо зато полаже пред Христове ноге онај део који се у целокупном човековом телу цени више од свих осталих делова – своју главу.ˮ Црква нас у овај дан подсећа на безумно дело Јуде који издајничким целивом издаде Христа за тридесет сребрника. У богослужењу Велике среде своје молитве и упућујемо Господу нашем да нас учини достојнима покајања покајане блуднице која постаде образац истинског покајања и преумљења целог бића које је окорело у греху, али молимо се спаситељу нашем да нас сачува од безумног и погубног пута Јудиног издајства. Свети Оци јасно говоре да се на Велику среду сећамо Јудиног безумног дела, не зато што је такво дело достојно сећања и помињања, већ да би нас подсетило на страдални пут Господа нашег Исуса Христа и његово крајње смирење. У богослужбеној пракси на Велику среду се усталило и савршавање Свете тајне јелеосвећења. Овде је потребно нагласити да Свету тајну јелеосвећења не би требало служити ако за то не постоји нарочита потреба, тј. ако нема тежих болесника који потребују ову Свету тајну. У Светој тајни јелеосвећења Дух Свети, својом благодатном силом силази на болесника над којим се ова Света тајна и служи. Циљ њеног савршавања је двојак, а састоји се у опраштању грехова и молитви за исцељење болесника од болести и немоћи. Говорећи о Светој тајни Јелеосвећења, Свети Владика Николај охридски и жички поучава: „Апостол Јаков пише нам: „болује ли ко међу вама нека дозове старешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је грехе учинио, опростиће му се“ (5, 14-15). Не треба дозвати ма кога него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина) него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сâм Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама, но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином. Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.ˮ На крају, када је у питању богослужење Велике среде, потребно је нагласити да се у овај трећи дан страдалне седмице престаје са служење Литургије Пређеосвећених дарова, као и са читањем великопосне молитве Светог Јефрема Сирина. Из химнографије Свете и Велике среде: Безаконовавши више од блуднице, Блаже, кишу суза никада Ти не принесох, но ћутањем молећи се припадам Ти, љубављу целивајући пречисте ноге твоје, да би ми као Владика подарио опроштај дугова, мени који Ти вапијем Спаситељу: Од нечистоте дела мојих избави ме. (кондак Велике среде) Блудница приступи к Теби, миро са сузама изливајући на ноге твоје, Човекољубче, и смрада од зала избавља се заповешћу твојом. А неблагодарни ученик, дишући благодат твоју, ову одбацује, и смрадом се одева, среброљубљем продајући Тебе. Слава Христе милосрђу твоме. (први сједален) Скупоцено миро, блудница помеша са сузама, и изливашена пречисте ноге твоје, љубећи их; њу си одмах оправдао, а нама опроштај даруј, који си нас ради пострадао, и спаси нас. (прва стихира на хвалитне) О Јудине несреће! Гледаше блудницу која целиваше стопе, и размишљаше лукаво о издаји целивом. Она плетенице развеза, а он се гњевом свезиваше, носећи уместо мира злосмрадну злоћу; јер завист не зна да претпостави корисно. О Јудине несреће! од које избави Боже душе наше. (четрвта стихира на хвалитне) Данас Христос долази у дом фарисејев, и жена грешница приступивши к ногама, превијаше се вапијући: Види погружену у греху, очајну због својих дела, које се не гнуша твоја доброта; и дај ми Господе опроштај зала мојих, и спаси ме. (прва стихира на стиховње) Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

Завршила се Велика и света четрдесетница поста у којој смо покушали да пратимо Небески ритам живота ми земљани, огрезли у сваковрсне грехе. Било је то необично путовање уздржањем од мрсне хране и одбацивањем рђавих помисли, жеља, осећаја и напослетку дела, наравно, свако од нас у мери својих телесних и духовних снага. Богослужбени поредак Православне цркве уводио нас је постепено у Тајну покајања кроз Велики канон Светог Андреја Критског и још увек у нама одзвања припев: Помилуј ме Боже, помилуј ме! Још увек нам се чини као да смо застали на првом стиху Покајног канона: “Одакле да почнем оплакивати дела кукавног живота мога? Шта да поставим као почетак садашњем ридању, Христе? Но као Милосрдан дај ми опроштај сагрешења.“ А Света четрдесетница је прошла и ми се некако осећамо да нисмо још увек спремни да дочекамо Женика наших душа, а поноћ нашег живота се приближава и ко ће од нас бити блажен а ко не, говори нам тропар који се пева увече у Недељу Цвети када почиње Велика и страшна седмица : “Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас.“ Женик наших душа долази да нас поведе на пут вечне радости да заједно са јерусалимском децом певамо :“ Осана на висини! Благословен који долази у име Господње!“ Неописиви мир који доноси Цар мира улазећи у Јерусалим на своје вољно страдање дотакао је невина и чиста од греха дечија срца, која су му похитала у сусрет са палмовим гранчицама, док су срца окорелих од греха јудејских свештеника забрањивали да се деца радују Господу нашем Исусу Христу. Нажалост и данас, након две хиљаде година у доба људских права забрањује се у многим земљама овог света да се слави име Господа Исуса Христа. А Господ Исус Христос је дошао да сваком човеку подари живот вечни, радост неописиву, светлост незалазну. Пред њим нема ни Јевреја ни Јелина, ни Американца ни Руса, ни Арапина ни Кинеза, ни Србина ни Хрвата ко ни Албанца, већ онај који је творио Божије заповести о љубави према Богу и човеку и онај који их је одбацивао. Дакле нема изабраних народа већ изабраних личности из сваког народа који у смирењу , трпљењу и љубави граде своје спасење радујући се сваком човеку као икони Божијој. Управо је и зато Господ Исус Христос као Богочовек свесно и вољно кренуо на страшно страдање у Јерусалиму да искупи човечанску природу од греха, од смрти и ђавола и да нас препороди у Себи својом Жртвом приносећи Себе зарад нас и нашег спасења на крсну смрт, која је била и остала најстрашнији облик умирања, као што нам и први сједален на јутрењу у Недељу Цвети увече својим стиховима то и описује: “ Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у шаци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека.“ Да би спасао човека Христос хита на страдање, и то да би спасао сваког човека из сваког људског рода и свих времена, управо Он једини Човекољубац, како га је назвао Свети владика Николај Жички. Сви лажни богови кроз историју до данашњих дана само очекују да им се приносе жртве и хвале док једини истински Бог – Света Тројица у своме Вечном савету одлучује да се Син принесе на жртву живу на Крсту да би се спасао Лик Божији у човеку и да би се кроз Сина у Духу Светом човек вратио у загрљај Небеском Оцу. Страшна су и престрашна страдања Господа нашег Исуса Христа, и ниједна реч не може описати сва та страдања иако су поједини сликари и режисери покушали дочарати страдање Господње као сликар Матија Груневалд или у наше доба Мел Гибсон. То је само бледа слика истинских страдања која је претрпео за род људски Спаситељ наш Исус Христос. Његова страдања нису само била телесна на Крсту, јер ко од људи може описати душевну патњу зарад рода људског коју је исказао Господ Петру и синовима Заведејевим у Гетсиманском врту кад им је рекао да је : “жалосна је душа моја до смрти!“ Жалосна је била и прежалосна душа Господа Исуса Христа до смрти, и то крсне смрти! И то не због тога што има да претрпи сва страдања од Јевреја и римских војника, већ и због свих грехова рода људског, јер сваки грех се још дубље урезивао у душу Господа Исуса Христа неголи трнови венац у Његову пречисту главу. Нажалост и ми, хтели то признати или не, сваким својим грехом разапињемо Господа Исуса Христа и забадамо у Његову пресвету душу трнови венац од наших неправди и безакоња које свакодневно чинимо, а за које нити се кајемо нити исповедамо. Претужна је ова Велика седмица, и од мора покајничких суза требала би читава земља да процвета миомиром радости где ћемо очишћене душе кроз Свету тајну исповести погледати у очи брат брата и једни другима опростити грехе, и братски загрлити једни друге, Американци Русе, Јевреји Палестинце, Срби Албанце, Турци Грке, Кинези Јапанце , једном речју сви народи да будемо један нови народ у Господу Исусу Христу препорођени Његовим Славним Васкрсењем као залог нашег Васкресења. Престрашна и Велика страсна седмица уводи нас у Васкрсење из мртвих Господа нашег Исуса Христа, и позива нас да и ми васкрснемо из умртвљених савести разапињујући нашег старог човека огрезлог у гресима ,да би још овде васкрсли у радост живота у Духу Светом, да се радујемо свим људима као вечној браћи и сестрама. Јер само ако волимо све људе и свима све праштамао можемо се назвати ученици Господњи, који је могао само једним покретом да позове од Оца више од дванаест легиона анђела и да разори све непријатеље, али не, Он то није учино већ забранивши Петру да га ножем брани, наглашавајући који се маше за нож од ножа ће и погинути. И на тај начин Господ потврђује да је дошао да спасе сваког човека, па и оне које су га разапињали, молећи се са Крста Оцу Небеском да им “опрости јер не знају шта раде!“ Драга браћо и сестре нека би Страсна велика седмица свима нама била још једна прилика да се приближимо Женику наших душа, да будемо духовно будни и да не лењствујемо занемарујући наше спасење, јер моменат одласка из овог света за сваког од нас је непознат. А авај нама ако одемо из овог света непокајани, неизмирени са ближњима и непричешћени Пречистим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Стога искористимо ово Богом нам даровано време Велике страсне седмице и похитајмо да се измиримо и опростимо са свима, и исповеђени у миру примимо Свето причешће на спасење и живот вечни. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. Јеромонах др Амфилохије Радовић: Предавање на сабору младима у манастиру Велика Ремета 1980. године. У двадесет осмој емисији серијала Архиварник емитујемо аудио снимак са духовног сабрања младих у манастиру Велика Ремета 1980. године. На сабору је предавање одржао тадашњи професор Богословског Факултета у Београду јеромонах др. Амфилохије Радовић. Поред оца Амфилохија говорили су и брат Драги Милетић и игуман манастира Данило. Уредник серијала Архиварник, Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора