Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'велика'.
Found 50 results
-
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио je свету Литургију у храму Преображења Господњег у Смедеревској Паланци са почетком у 9 часова. Звучни запис беседе Извор: Епархија шумадијска -
Велика духовна радост у Светоуспенској обитељи манастира Суково
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
На празник Преподобног Серафима Саровског и Светог Силвестра, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице у Сукову. Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрит Никанор, игуман манастира Светог Козме и Дамјана из Гигинаца (Митрополија софијска), архимандрит Јован (Јеленков), игуман Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј Борислав Стаменковић, јереј Петар Крстић, јеромонах Арсеније (Недељковић), јереј Милан Крстић, јеромонах Нектарије (Ђурић), ђакон Ђорђе Филиповић, јерођакон Јован (Мијаиловић) и чтечеви Стефан Ћосић и Миљан Никитовић. Мноштво народа Божјег дошло је у манастир, да својим молитвама саучествује у богослужењу и принесе молитве Господу и Преподобном Серафиму, узору у монашком подвигу игуману ове Свете Обитељи оцу Серафиму (Мишићу). У току малог входа Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније је оца Серафима произвео у чин архимандрита. Отац Серафим , је сејао семе љубави, где год га је промисао Божија водила у животу, од Призрена где је као младић стасавао, преко манастира Преподобног Прохора Пчињског, где је обучен у Ангелски образ, до манастира Суково где се данас подвизава са братијом и где сеју семе љубави и речи Божије. Препознавши добар подвиг и велики труд у овој Светој Обитељи, Епископ Арсеније и одликује овим високим одликовањем оца Серафима, како би и у даљем подвигу још више напредовали и узрастали, те како би увек били „град који на гори стоји“. Архимандриту символично је уручен жезал, који прима као символ своје духовне власти међу братијом манастира. У току Свете архијерејске Литургије у чин ђакона рукоположен је господин Владимир Стевановић, вероучитељ из Ниша. Лепоти богослужења су поред братије манастира допринели и монаси из манастира Светог Николе (Јошаница, епархија Шумадијска), сестре из манастира Светог Стефана (епархија Врањска) на челу са Високопреподобном игуманијом Јефремијом, као и сестре из манастира Светог Георгија (Липар) на челу са Високопреподобном игуманијом Тавитом (епархија Шумадијска). Извор: Епархија нишка -
Велика духовна радост у манастиру Раковцу - Отац Евгеније рукоположен у чин јеромонаха
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
На Обрезање Господње и празник Светог Василија Великог, 14. јануара 2019. године, торжественом Литургијом у зимској капели посвећеној том Божјем угоднику началствовао је Епископ сремски Василије. Саслуживали су новорукоположени јеромонах Евгеније, протојереји-ставрофори Душко Петровић, ректор Карловачке богословије у пензији, и Душан Колунџић, протонамесник Милан Узуров из Бачке Паланке; јереј Бранислав Мишковић, старешина храма Сабора српских светитеља у Руми, протођакон Слободан Вујасиновић и ђакон Милош Марјанац. Певницом је руководио проф. Карловачке богословије Јован Стојановић, док су појали студенти Православног богословског факултета Ђорђе Марковић и Срђан Јуришић. Преосвећеном Владици прислуживали су Никола Лукић, асистент за предмет Савремено богослужбено предање и Историју српског богослужења на Православном богословском факултету, и Ђорђе Милидраг, мастер теолог. Током торжествене Литургије еписикоп Василије је рукоположио јерођакона Евгенија у чин јеромонаха. Сво свештенство и монаштво са верним народом узвикивало је радосно Аксиос! Достојан! -На данашњи дан Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, на архијерејској Литургији ми смо рукоположили у чин јеромонаха сабрата ове свете обитељи, оца Евгенија. Помолите се, драга браћо и сестре, да му ова свештена дужност и служба коју је данас примио благодаћу Духа Светога буде на славу Божју и ползу свима нама. Она енергија коју је примио уз молитве које смо читали за њега, нека га оснажи, нека има мудрости и снаге, трпљења у овој светој обитељи, а највише љубави према Богу и служби Њему, река је Владика и додао: -Најлепши чин и служење је служење Богу и српском роду. Зато, оче Евгеније, по великим духовницима ове свете обитељи, по примерима великих отаца, оних који су животе своје овде уткали, и Ви, са својим братом и сестрама, такође, уткајте своје биће. Примајте свакога добронамерног човека, будите духовник у правом смислу речи, будите духовни лекар за свако биће које се овде обрати. Будите на ползу и корист и на духовну радост. -Данас је наша Црква обогаћена још једним свештенослужитељем - јеромонахом. Оче Евгеније, немојте нас заборавити у молитвама, на Литургијама, не заборавите све присутне, све који ће доћи и проћи кроз манастир, и који ће се Вама као духовнику обраћати, казао је епископ Василије. После божанствене Литургије, владика Василије је благословио славски колач и жито прелио вином, а потом се кратком беседом обратио вернима казујући о Божјем угоднику Василију Великом, преподобном подвижнику и праведнику Божјем који је био архијереј Цркве Христове и савршени монах. Заједничарење је настављено за трпезом љубави, како приличи манастиру и божићним празницима. Велико је гостољубље у манастиру посвећеном Светим бесребреницима Козми и Дамјану. О свему се старао јеромонах Варнава, духовник манастира Раковца, са игуманијом Гаврилом и мати Софијом, док су вредне мирјанке припомогле да трпеза буде што лепша за све госте. Славском сабрању присуствовале су монахиње из беочинског манастира, многи пријатељи и сарадници манастира, богослови и студенти, пријатељи и најближа родбина јеромонаха Евгенија. Извор: Српска Православна Црква -
Фашизам на велика врата: Траже протјеривање митрополита Амфилохија и Џомића
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Његовим стопама кренуо је и Црногорски покрет који је поднио кривичну пријаву Основном тужилаштву у Подгорици против митрополита Амфилохија, због наводне повреде угледа народа и других мањинских заједница. „Ми, Црногорски покрет, захтјевамо од црногорског правосуђа да примјерено казни Амфилохија“, поручују из те НВО. Сматрају и да треба протјерати Џомића из Црне Горе. „Црногорски покрет апелује на државне органе да још једном процијене дјеловање Џомића, који, као нерезиденцијална особа са привременим боравком у Црној Гори, константно својим антицрногорским дјеловањем и изјавама иритира велики број грађана Црне Горе“, наводи се у саопштењу. https://in4s.net/fasizam-na-velika-vrata-traze-protjerivanje-mitropolita-amfilohija-i-dzomica/ -
Челник НВО ЦПЦ Мираш Дедеић и Црногорски покрет поново су насрнули на једину канонску Православну цркву у Црној Гори. Тако су овог пута затражили ништа мање него протјеривање из Црне Горе митрополита црногорско-приморског Амфилохија и координатора Правног савјета Митрополије Велибора Џомића. Распоп Дедеић сматра да би митрополит Амфилохије због „изјава које даје“ у свакој „другој земљи био протјеран“. распоп Мираш Дедеић са следбеницима Његовим стопама кренуо је и Црногорски покрет који је поднио кривичну пријаву Основном тужилаштву у Подгорици против митрополита Амфилохија, због наводне повреде угледа народа и других мањинских заједница. „Ми, Црногорски покрет, захтјевамо од црногорског правосуђа да примјерено казни Амфилохија“, поручују из те НВО. Сматрају и да треба протјерати Џомића из Црне Горе. „Црногорски покрет апелује на државне органе да још једном процијене дјеловање Џомића, који, као нерезиденцијална особа са привременим боравком у Црној Гори, константно својим антицрногорским дјеловањем и изјавама иритира велики број грађана Црне Горе“, наводи се у саопштењу. https://in4s.net/fasizam-na-velika-vrata-traze-protjerivanje-mitropolita-amfilohija-i-dzomica/ View full Странице
-
На празник Светог пророка Данила и преподобномученика игумана Пајсија и ђакона Авакума 1990. године, блаженопочивши патријарх Српски Павле увео је у трон древне Зетске и Црногорске Митрополије дотадашњег епископа Банатског Амфилохија. Био је то почетак велике духовне обновне у Црној Гори која још увијек траје. На овај дивни празник ове године Митрополит Амфилохије је служио у манастиру Ћелија Пиперска. За 28 година свог архипастирског служења митрополит Амфилохије је добио на дар дјелић моштију светог Амфилохија Патмоског од игуманије Јелене чиме се „одријешила“ за празник материце. Сестринство манастира је направило и видео запис у коме Митрополит говори о поукама које је добио у своје вријеме од светог Амфилохија. Благодаримо сестринству манастира Ћелија Пиперска на овом драгоцјеном видеу и топло га препоручујемо. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У недељу 26. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог пророка Илије у Нишкој Бањи. Саслуживали су протојереји-ставрофори Новица Митровић, Добривоје Митровић и Милан Николић, протојереји Саво Крчо и Димитрије Петровић, јереји Бобан Миловановић, Владица Јовић, Љубиша Костић, Милан Крстић и Игор Аризановић, ђакони Далибор Јовановић и Ђорђе Филиповић и јерођакон Нектарије (Ђурић). Преосвећени владика је у току службе, у чин презвитера рукоположио ђакона Далибора Јовановића из Лесковца. По завршетку Свете Литургије, освећени су темељи новог парохијског дома у Нишкој Бањи. Звучни запис беседе Владике Арсенија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија нишка -
Велика опасност за православље (Разговор са митр. Јованом Зизијуласом)
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Поучни
Улога Православне Цркве пред изазовима савременог живота и њен положај у савременом свету широке су теме о којима расправљају и теолози и верници. На међународном симпосиону одржаном у Пожаревцу,[1] у организацији Епархије браничевске Српске православне Цркве, поводом десете годишњице архијерејске службе епископа браничевског Игњатија чула су се мишљења да је дијалог са Западом преко потребан и да су обе теолошке традиције подједнако важне за остваривање визије хришћанства. Митрополит пергамски Јован, један од учесника симпосиона, рекао је тим поводом да је самокритични тон какав је постојао приликом овог сусрета, током којег је православље посматрано у васељенским димензијама, веома важан. „Проблеми не постоје само на Западу; они који су фанатично против Запада највећи су носиоци западних идеја“, додао је владика Јован. „Не постоји православна теологија, већ теологија Цркве“, објаснио је он, нагласивши да „Црква и православље нису идеологија, већ Тело Евхаристије која сабира цео свет.“ На крају сусрета митрополит Пергама Јован у кратком разговору објаснио је своје ставове. Да ли мислите да је глобализација заиста баук који ће уништити и прогутати православну веру и православну традицију и културу? – Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити. Православље је увек отворено за све, а ако то није, онда није православље. Не постоји православље које је ограничено на једну нацију, једну културу. Православље је по својој суштини саборно. Глобализација омогућује свим религијама, па и православљу, да живе с другим религијама и другим културама, као и да сарађују. Православље се не противи том суживоту. У Европи не постоји тежња да се негира постојеће стање нити пак да се створи нека нова ралигија. Треба имати у виду да је Европа атеистичка, а када је неко атеиста, он религије оставља на миру под условом да оне не утичу на културе. Ту настаје тешкоћа, јер све религије, на неки начин, имају утицај на културу. Од доба просвећености политичка философија Европе јесте: оставити религијама слободу постојања. Међутим, треба схватити да религија није творац морала друштва. Да ли људи с правом страхују од тога да ће у сусрету с тим новим тежњама изгубити верски и културни идентитет? – Не постоји опасност за религију, али проблем постоји када је реч о посебним и локалним културама. Да ли у рушењу хришћанских светиња на Косову и Метохији видите намеру да се уништи хришћанство или можда да се да предност муслиманској вери? – Не мислим да ће Европа дати предност муслиманима. То би било незамисливо, јер се Европа плаши ислама због тога што је ислам религија која исувише отворено интервенише у области културе. Европа то не жели. Њој је блиска религија која оставља друштву слободу постојања, и то на основама хуманистичког морала. Не могу да поверујем да ће Европа дати предност исламу. Како онда објашњавате то што нико није спречио масовно рушење хришћанских светиња и то што обнова порушених светиња до сада није дала резултате? – Узрок таквог понашања је искључиво политички – да би се створиле тешкоће за православље, али никако да би се дала предност исламу. Мислим да Европа још увек посматра православље као веру која утиче на културу. Опасност је у томе што постоји појам православних народа и православних нација, а то је оно што плаши Европу. Због тога се од земаља које су кандидати за Европску унију тражи да прихвате европске законе, а не локалне. То се односи и на локалне обичаје, наравно у мањој мери – уколико су супротстављени европским законима. Али постоји страх од тога да православље може наметнути своју културу, чак и европском законодавству. Да ли то потврђује свест о снази православља и да ли оно има ту снагу? – Православље нема снагу која би створила тешкоће када је реч о јединству Европе, али је снажно с гледишта своје вере и културе. Мислим да је став Европе да се свим религијама остави слобода постојања, уз јасан услов да то не сме да утиче на заједничку културу, а нарочито не на друштво и друштвено законодавство. Шта, у истом контексту, мислите о проблему са самопрокламованим црквама у Македонији и Црној Гори? – Те цркве нису признате од осталих православних Цркава нити од Васељенске патријаршије, па се сматрају шизматичким. Али оне ипак постоје, међутим – само уз подршку државе, а, у одређеном смислу, и уз подршку Европе. Европа оставља по страни цркве и религије – она се у то не меша и не утиче на религиозни живот. Да закључим: уколико постоје шизма и поделе унутар православља, то не долази из Европе. Какво је ваше мишљење о дијалогу међу хришћанским црквама Истока и Запада? Да ли је тај дијалог плодан? Шта мислите о извињењу папе Јована Павла Другог источним хришћанима?– Резултат дијалога је нешто што препуштамо Богу. Ми на то немамо утицаја. Наша је дужност да разговарамо и да покушавамо да будемо уједињени у једну Цркву. То је тешко, јер постоји вековна подељеност. Јединство се не може постићи за неколико година, али постоје назнаке да је заиста присутно зближавање две Цркве. У том светлу је папа изрекао своје извињење због догађаја у прошлости и мислим да је то извињење искрено. Неки људи овде верују да је то политичко извињење. – Не треба у размишљању ићи тим путем. О мотивима једног акта не може се тако просуђивати, већ га пре свега треба прихватити и ишчекивати какви ће резултати из њега произаћи. Шта мислите о улози медија у ширењу религије, уз напомену да је овде Црква прилично затворена према медијима и чак недовољно присутна у јавној речи, осим у строго религијским часописима? – Могу да говорим о Грчкој, јер не знам како је то у вашој земљи. Медији могу да имају и позитивну и негативну улогу у животу Цркве. Улога медија је важна под условом да они јавности износе истину онакву каква она јесте. У медијима постоји тежња да се црквени живот користи у политичке сврхе. Зато Црква понекад заузима резервисан став, јер политика и економија нису њена мисија. Извор: Искон, бр. 8 (2005), 76-81 теологија.нет -
Улога Православне Цркве пред изазовима савременог живота и њен положај у савременом свету широке су теме о којима расправљају и теолози и верници. На међународном симпосиону одржаном у Пожаревцу,[1] у организацији Епархије браничевске Српске православне Цркве, поводом десете годишњице архијерејске службе епископа браничевског Игњатија чула су се мишљења да је дијалог са Западом преко потребан и да су обе теолошке традиције подједнако важне за остваривање визије хришћанства. Митрополит пергамски Јован, један од учесника симпосиона, рекао је тим поводом да је самокритични тон какав је постојао приликом овог сусрета, током којег је православље посматрано у васељенским димензијама, веома важан. „Проблеми не постоје само на Западу; они који су фанатично против Запада највећи су носиоци западних идеја“, додао је владика Јован. „Не постоји православна теологија, већ теологија Цркве“, објаснио је он, нагласивши да „Црква и православље нису идеологија, већ Тело Евхаристије која сабира цео свет.“ На крају сусрета митрополит Пергама Јован у кратком разговору објаснио је своје ставове. Да ли мислите да је глобализација заиста баук који ће уништити и прогутати православну веру и православну традицију и културу? – Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити. Православље је увек отворено за све, а ако то није, онда није православље. Не постоји православље које је ограничено на једну нацију, једну културу. Православље је по својој суштини саборно. Глобализација омогућује свим религијама, па и православљу, да живе с другим религијама и другим културама, као и да сарађују. Православље се не противи том суживоту. У Европи не постоји тежња да се негира постојеће стање нити пак да се створи нека нова ралигија. Треба имати у виду да је Европа атеистичка, а када је неко атеиста, он религије оставља на миру под условом да оне не утичу на културе. Ту настаје тешкоћа, јер све религије, на неки начин, имају утицај на културу. Од доба просвећености политичка философија Европе јесте: оставити религијама слободу постојања. Међутим, треба схватити да религија није творац морала друштва. Да ли људи с правом страхују од тога да ће у сусрету с тим новим тежњама изгубити верски и културни идентитет? – Не постоји опасност за религију, али проблем постоји када је реч о посебним и локалним културама. Да ли у рушењу хришћанских светиња на Косову и Метохији видите намеру да се уништи хришћанство или можда да се да предност муслиманској вери? – Не мислим да ће Европа дати предност муслиманима. То би било незамисливо, јер се Европа плаши ислама због тога што је ислам религија која исувише отворено интервенише у области културе. Европа то не жели. Њој је блиска религија која оставља друштву слободу постојања, и то на основама хуманистичког морала. Не могу да поверујем да ће Европа дати предност исламу. Како онда објашњавате то што нико није спречио масовно рушење хришћанских светиња и то што обнова порушених светиња до сада није дала резултате? – Узрок таквог понашања је искључиво политички – да би се створиле тешкоће за православље, али никако да би се дала предност исламу. Мислим да Европа још увек посматра православље као веру која утиче на културу. Опасност је у томе што постоји појам православних народа и православних нација, а то је оно што плаши Европу. Због тога се од земаља које су кандидати за Европску унију тражи да прихвате европске законе, а не локалне. То се односи и на локалне обичаје, наравно у мањој мери – уколико су супротстављени европским законима. Али постоји страх од тога да православље може наметнути своју културу, чак и европском законодавству. Да ли то потврђује свест о снази православља и да ли оно има ту снагу? – Православље нема снагу која би створила тешкоће када је реч о јединству Европе, али је снажно с гледишта своје вере и културе. Мислим да је став Европе да се свим религијама остави слобода постојања, уз јасан услов да то не сме да утиче на заједничку културу, а нарочито не на друштво и друштвено законодавство. Шта, у истом контексту, мислите о проблему са самопрокламованим црквама у Македонији и Црној Гори? – Те цркве нису признате од осталих православних Цркава нити од Васељенске патријаршије, па се сматрају шизматичким. Али оне ипак постоје, међутим – само уз подршку државе, а, у одређеном смислу, и уз подршку Европе. Европа оставља по страни цркве и религије – она се у то не меша и не утиче на религиозни живот. Да закључим: уколико постоје шизма и поделе унутар православља, то не долази из Европе. Какво је ваше мишљење о дијалогу међу хришћанским црквама Истока и Запада? Да ли је тај дијалог плодан? Шта мислите о извињењу папе Јована Павла Другог источним хришћанима?– Резултат дијалога је нешто што препуштамо Богу. Ми на то немамо утицаја. Наша је дужност да разговарамо и да покушавамо да будемо уједињени у једну Цркву. То је тешко, јер постоји вековна подељеност. Јединство се не може постићи за неколико година, али постоје назнаке да је заиста присутно зближавање две Цркве. У том светлу је папа изрекао своје извињење због догађаја у прошлости и мислим да је то извињење искрено. Неки људи овде верују да је то политичко извињење. – Не треба у размишљању ићи тим путем. О мотивима једног акта не може се тако просуђивати, већ га пре свега треба прихватити и ишчекивати какви ће резултати из њега произаћи. Шта мислите о улози медија у ширењу религије, уз напомену да је овде Црква прилично затворена према медијима и чак недовољно присутна у јавној речи, осим у строго религијским часописима? – Могу да говорим о Грчкој, јер не знам како је то у вашој земљи. Медији могу да имају и позитивну и негативну улогу у животу Цркве. Улога медија је важна под условом да они јавности износе истину онакву каква она јесте. У медијима постоји тежња да се црквени живот користи у политичке сврхе. Зато Црква понекад заузима резервисан став, јер политика и економија нису њена мисија. Извор: Искон, бр. 8 (2005), 76-81 теологија.нет View full Странице
-
Насеље Велика Хоча једно је од ретких у Метохији надомак Призрена, где су Срби опстали и по доласку мисије Уједињених нација. Од некада 1.500 становника чији је број сада три пута мањи, опстају надомак средњовековних задужбина. О очувању културних добара брину српски баштинари. Насеље Велика Хоча, метох манастира Хиландара, помиње се давне 1198. године у даровном писму великог жупана Стефана Немање. Изузетном целином чини је знатан број очуваних заштићених верских здања и објеката традиционалног народног градитељства. Велику Хочу, српску енклаву у Метохији, због 12 средњовековних светиња, многи називају српском Светом гором. Црква Светог Николе подигнута је у доба Стефана Дечанског. -А ја ћу рећи да је био и манастир, који је два пута рушен, да је кров три пута замењен. Урађена је дренажа. Надамо се да ће и фреске очистити. Као што рече наш патријарх Павле, Косово и Метохија је наша колевка, наш почетак, наше извориште. Изворе морамо сачувати да би некоме то дали, као што су нама наши дали и оставили да и ми нешто оставимо, истиче протојереј-ставрофор Миленко Драгичевић. У центру Хоче свакодневно се служе литургије у Цркви Архиђакона Стефана, за коју кажу да је једина богомоља у рококо стилу. Подсећа на цркве у Италији, Шпанији и Јужној Француској. -Ми смо обновили Цркву Светог Стефана, Цркву Светог Јована, Цркву Светог Николе, планирамо такође да обновимо и Цркву Светог Луке. Дакле, Велика Хоча је наш приоритет. Поред тога, Министарство за културу и информисање Владе Републике Србије издвојило је средства за још два програма, који се пре свега односе за заштиту културних и верских објеката, кроз документацију, указао је архитекта Зоран Гарић, директор Завода за заштиту споменика у Лепосавићу. Старином и целовитошћу, насеље Велика Хоча је културно-историјски комплекс, који у новије време походе не само верујући, већ и историчари уметности, сликари књижевници и туристи. Извор: Српска Православна Црква -
Владика Фотије: Велика је била мисија Светог Јована Крститеља!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
На крају свете Литургије, којој је присуствовало мноштво народа овог мајевичког краја, Владика Фотије се обратио пригодном бесједом. ''Велика је била мисија Светог Јована Крститеља, кога данас прослављамо, како у своје време тако и данас. Његове речи : Покајте се, јер се приближи Царство небеско, се односе и на нас данас.'' Послије отпуста, Епископ Фотије је одликовао архијерејском граматом граматом господина Љубишу Ристића из Београда који је својим радом показао неизмјерну љубав према нашој светој Цркви. Потом је услиједила Литија око храма, те је одслужен парастос пред спомеником војводе Радивоја Керовића и свих погинулих војника у минулим ратовима. Кума данашње славе храма била је Радинка Тривковић из Тобута са којом је пререзан славски колач, након чега је услиједила трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
На дан успомене Зачећа светог Јована Претече и Крститеља, у мајевичком селу Тобут, свечано је прослављена крсна слава храма. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ Фотије уз саслужење свештеника, архијерејског намесника тузланског протојереја-ставрофора Стеве Јовића, протојереја-ставрофора Драгомира Лазаревића, Сретена Митровића, Миленка Стевановића, Љубе Ђокића и јереја Милорада Зарића и протођакона Богдана Стјепановића. На крају свете Литургије, којој је присуствовало мноштво народа овог мајевичког краја, Владика Фотије се обратио пригодном бесједом. ''Велика је била мисија Светог Јована Крститеља, кога данас прослављамо, како у своје време тако и данас. Његове речи : Покајте се, јер се приближи Царство небеско, се односе и на нас данас.'' Послије отпуста, Епископ Фотије је одликовао архијерејском граматом граматом господина Љубишу Ристића из Београда који је својим радом показао неизмјерну љубав према нашој светој Цркви. Потом је услиједила Литија око храма, те је одслужен парастос пред спомеником војводе Радивоја Керовића и свих погинулих војника у минулим ратовима. Кума данашње славе храма била је Радинка Тривковић из Тобута са којом је пререзан славски колач, након чега је услиједила трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
-
Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслужење протонамјесникâ Мирана Гавриловића и Слободана Мићића. Светој архијерејској Литургији, на којој је Преосвећени Епископ Фотије рукоположио дипломираног теолога Младена Јовића из Бијељине у чин ђакона, присуствовао је многобројни вјерни народ Велике Обарске и околних села. Након свете Литургије услиједила је Литија око храма и резање славског колача са кумом овогодишње славе господином Радојицом Танацковићем из Велике Обарске. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
Дана 23. септембра 2018. године, на дан Светих мученица Минодоре, Митродоре и Нимфодоре, свечано је прослављена преслава храма Светог апостола и јеванђелисте Марка у Великој Обарској, као и успомена на осамдесет година од освећења овог светог храма. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслужење протонамјесникâ Мирана Гавриловића и Слободана Мићића. Светој архијерејској Литургији, на којој је Преосвећени Епископ Фотије рукоположио дипломираног теолога Младена Јовића из Бијељине у чин ђакона, присуствовао је многобројни вјерни народ Велике Обарске и околних села. Након свете Литургије услиједила је Литија око храма и резање славског колача са кумом овогодишње славе господином Радојицом Танацковићем из Велике Обарске. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
-
Видите шта се дешава: злобни дух покреће људе да мрзе оно што је неопходно човеку. То је дух данашње Европе у којој се само смењују злобни духови, и бацају њихове људе у ватру и воду, као у оној еванђељској причи. Отуда данас толико обољења од депресије, неурозе - то су поплаве по свести и савести људској. У моје време се говорило: „Ћути, нема Бога, не постоји ништа!“ Истераше бесови Христа из Европе, преузеше на себе одговорност за човечанство. Нема нико да клекне пред Христа и да каже: „Господе Исусе Христе, помилуј Европу, спаси нас, полуделе људе. Ма какав сатана, ми смо га превазишли!“ Свети ава Јустин беседи да се данашњи човек оваплотио од сатане и полудео; надмашио сатанску мржњу према Б огу, и као да Велики петак још није престао. Ако савременим људима споменеш апостоле, они се смеју; ако говориш о Пресветој Богородици, они се подсмевају. Нека би дао Бог православним хришћанима који још нису потонули у безумље и лудило да измоле од Бога само две ствари: да нас ђаво не баци у ватру и воду, јер нити знамо пливати, нити се знамо од те ватре одбранити. Једини је Христос јачи од злога, и зато каже онај мученик за свог сина: „Спаси њега, мене како год хоћеш“, а онда додаје: „Ни твоји ученици не могоше ништа учинити“. И кад Он све то заврши, ученици му приђу и питају га зашто га они не могоше истерати, а Он им каже: „Ако имате вере као горушичино зрно, горе ћете премештати“. А та вера се добија постом и молитвом. Где су пост и молитва у Европи и у Србији, та челична крила којима се у небо летело? Ми смо их поломили и заборавили. Паметан човек пости зато што хоће да испуни закон, зато што тако Црква заповеда, а тек тада благодат Божја допуњава човеку све оно што треба. А шта треба? Вера колико горушичино зрно. Не тражи Господ од нас веру као високе планинске врхове. А горушичино зрно развија се до те мере, израсте велико, те се под њим скривају многе птице и налазе утеху. Која је то Европа, каква је то Европа, која свукуд по свету закувава ратове и поморе? Какво је то хришћанство, какав је то хришћанин ако се попне на цркву и сломи крст само зато што црква није његова? А ко је лекар овог лудила? Онај кога смо истерали. Зато, вратимо свеопштег и свемогућег Лекара на наш конинент, па да овај мркли мрак прође, да се зарадују они наши свети људи који су Европу волели и љубили, просветили је музиком, песмом, архитектуром, уметношћу и многим другим вредностима које ми данас користимо, а на њих смо заборавили. Они су то остварили постом и молитвом. Из књиге: Игуман Стефан (Вучковић) Великореметски, Господ и Бог мој, стр. 176-178. Извор: Српска Православна Црква-
- 1
-
-
- архимандрит
- стефан
- (и још 9 )
-
У молитви људи клекну из поштовања пред Господом. Али савремени европски човек не зна да клекне ни пред ким. Његова гордост и бес су довели дотле да је морал срушен, а материјално богатство гори у некој невиђеној ватри, па је само питање дана када ће изгорети. Шта се то десило да човек не зна коленопреклоно да тражи од Бога благодат и заштиту од свега што се никако другачије не може решити до само Божјом силом? Видите шта се дешава: злобни дух покреће људе да мрзе оно што је неопходно човеку. То је дух данашње Европе у којој се само смењују злобни духови, и бацају њихове људе у ватру и воду, као у оној еванђељској причи. Отуда данас толико обољења од депресије, неурозе - то су поплаве по свести и савести људској. У моје време се говорило: „Ћути, нема Бога, не постоји ништа!“ Истераше бесови Христа из Европе, преузеше на себе одговорност за човечанство. Нема нико да клекне пред Христа и да каже: „Господе Исусе Христе, помилуј Европу, спаси нас, полуделе људе. Ма какав сатана, ми смо га превазишли!“ Свети ава Јустин беседи да се данашњи човек оваплотио од сатане и полудео; надмашио сатанску мржњу према Б огу, и као да Велики петак још није престао. Ако савременим људима споменеш апостоле, они се смеју; ако говориш о Пресветој Богородици, они се подсмевају. Нека би дао Бог православним хришћанима који још нису потонули у безумље и лудило да измоле од Бога само две ствари: да нас ђаво не баци у ватру и воду, јер нити знамо пливати, нити се знамо од те ватре одбранити. Једини је Христос јачи од злога, и зато каже онај мученик за свог сина: „Спаси њега, мене како год хоћеш“, а онда додаје: „Ни твоји ученици не могоше ништа учинити“. И кад Он све то заврши, ученици му приђу и питају га зашто га они не могоше истерати, а Он им каже: „Ако имате вере као горушичино зрно, горе ћете премештати“. А та вера се добија постом и молитвом. Где су пост и молитва у Европи и у Србији, та челична крила којима се у небо летело? Ми смо их поломили и заборавили. Паметан човек пости зато што хоће да испуни закон, зато што тако Црква заповеда, а тек тада благодат Божја допуњава човеку све оно што треба. А шта треба? Вера колико горушичино зрно. Не тражи Господ од нас веру као високе планинске врхове. А горушичино зрно развија се до те мере, израсте велико, те се под њим скривају многе птице и налазе утеху. Која је то Европа, каква је то Европа, која свукуд по свету закувава ратове и поморе? Какво је то хришћанство, какав је то хришћанин ако се попне на цркву и сломи крст само зато што црква није његова? А ко је лекар овог лудила? Онај кога смо истерали. Зато, вратимо свеопштег и свемогућег Лекара на наш конинент, па да овај мркли мрак прође, да се зарадују они наши свети људи који су Европу волели и љубили, просветили је музиком, песмом, архитектуром, уметношћу и многим другим вредностима које ми данас користимо, а на њих смо заборавили. Они су то остварили постом и молитвом. Из књиге: Игуман Стефан (Вучковић) Великореметски, Господ и Бог мој, стр. 176-178. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Велика Госпојина у Грачаници: Подршка цркви, али и цркве верницима
a Странице је објавио/ла Логос у Вести са Косова и Метохије
Пошто се данас обележава и храмовна слава манастира Грачаница, мештани у част овог великог празника, за кога се верује да је посвећен првенствено женама и мајкама, дочекују госте. „Од свих празника највише волим Пресвету Богородицу, пре свега што је овде у Грачаници, јер ово је светиња над светињама, ово је нешто што треба доживети, овде се осећају векови, молитве, овде је присуство Мајке Божије“, рекла нам је Зорица Мишић из Београда која 12 година на данашњи дан долази у Грачаницу. „Ово је највећи празник за све нас, то је празник Пресвете Мајке Божије, Успење, то је један посебан дан који треба да поштујемо и много година славимо и величамо Мајку Божију, јер она нас све штити и чува“, казала је Слађана Савић која долази са Фрушке Горе. „Ово је духовни празник када сви треба да дођемо и да се помолимо Богу за наш опстанак овде“, сматра Владица Славић из Лепине. Свету литургију је пред великим бројем верника служио епископ рашко-призренски Теодосије. Он је у беседи подсетио да је овај празник хришћанским верницима велика утеха. „Сабирамо се у храмове да призовемо помоћ и молитве Пресвете Богородице на све нас, на нашу децу, на наша поколења. Да и ми, носећи крст свој страдањем и патњу овога времена које нам је дато, коју нисмо тражили, не окрећемо главу своју од крсног пута и од свега што нам Господ даје овде у овом животу, већ да са надом и вером у Господа и молитвено призивајући Мајку Божију усправно ходимо, верујући Господу који је победио овај свет, грехе, ђавола и свакога непријатеља“, навео је владика у својој беседи. Славски колач је ове године био у рукама породице Стевић из Грачанице. Следеће године донеће га Душан Поповић. „Грачаница је моје радно место, породица Поповић је једна од најстаријих породица овде. Мени је велика част да сам за следећу годину узео колач од мог стрица, надам се да ћемо наставити традицију и да ћемо, што је најбитније, опстати. Велика је привилегија бити у Грачаници и живети овде“, казао је Поповић. Светој литургији присуствовали су локални званичници, међу њима и председница Европског покрета Срба Рада Трајковић. „Црква је, као ослонац опстанка Срба на Косову и Метохији, нешто што је увек уз нас. Ово је подршка цркви, али и цркве верницима. Ово је велики дан за све нас“, истакла је Трајковићева. Након Велике Госпојине, 21. септембра православни хришћани прослављају Малу Госпојину. Време између два празника назива се међудневица, а у народу се верује да је то најбољи период за брање плодова и лековитих трава. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Литургијом и резањем славског колача пред више стотина верника у манастиру Грачаница свечано је обележена храмовна слава Велика Госпојина. Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице је успомена је на смрт Мајке Божије, дан када се она винула на небо и „предала свој дух у руке Спаситеља“. Пошто се данас обележава и храмовна слава манастира Грачаница, мештани у част овог великог празника, за кога се верује да је посвећен првенствено женама и мајкама, дочекују госте. „Од свих празника највише волим Пресвету Богородицу, пре свега што је овде у Грачаници, јер ово је светиња над светињама, ово је нешто што треба доживети, овде се осећају векови, молитве, овде је присуство Мајке Божије“, рекла нам је Зорица Мишић из Београда која 12 година на данашњи дан долази у Грачаницу. „Ово је највећи празник за све нас, то је празник Пресвете Мајке Божије, Успење, то је један посебан дан који треба да поштујемо и много година славимо и величамо Мајку Божију, јер она нас све штити и чува“, казала је Слађана Савић која долази са Фрушке Горе. „Ово је духовни празник када сви треба да дођемо и да се помолимо Богу за наш опстанак овде“, сматра Владица Славић из Лепине. Свету литургију је пред великим бројем верника служио епископ рашко-призренски Теодосије. Он је у беседи подсетио да је овај празник хришћанским верницима велика утеха. „Сабирамо се у храмове да призовемо помоћ и молитве Пресвете Богородице на све нас, на нашу децу, на наша поколења. Да и ми, носећи крст свој страдањем и патњу овога времена које нам је дато, коју нисмо тражили, не окрећемо главу своју од крсног пута и од свега што нам Господ даје овде у овом животу, већ да са надом и вером у Господа и молитвено призивајући Мајку Божију усправно ходимо, верујући Господу који је победио овај свет, грехе, ђавола и свакога непријатеља“, навео је владика у својој беседи. Славски колач је ове године био у рукама породице Стевић из Грачанице. Следеће године донеће га Душан Поповић. „Грачаница је моје радно место, породица Поповић је једна од најстаријих породица овде. Мени је велика част да сам за следећу годину узео колач од мог стрица, надам се да ћемо наставити традицију и да ћемо, што је најбитније, опстати. Велика је привилегија бити у Грачаници и живети овде“, казао је Поповић. Светој литургији присуствовали су локални званичници, међу њима и председница Европског покрета Срба Рада Трајковић. „Црква је, као ослонац опстанка Срба на Косову и Метохији, нешто што је увек уз нас. Ово је подршка цркви, али и цркве верницима. Ово је велики дан за све нас“, истакла је Трајковићева. Након Велике Госпојине, 21. септембра православни хришћани прослављају Малу Госпојину. Време између два празника назива се међудневица, а у народу се верује да је то најбољи период за брање плодова и лековитих трава. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
SVEDOČENjA PREŽIVELIH U GRČKOJ: Ljudi goreli zagrljeni u kolima, zapaljena devojčica skočila u more da se spase http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:740100-SVEDOCENjA-PREZIVELIH-U-GRCKOJ-Ljudi-goreli-zagrljeni-u-kolima-zapaljena-devojcica-skocila-u-more-da-se-spase-FOTOVIDEO
-
ПОЛИТИКА: Аутокефалност „македонске” и „украјинске” цркве била би велика грешка
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Цркве
Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи. 2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана? Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници. 3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника? Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет. Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио. 4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету. Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. Извор: Епархија бачка -
Интервју за „Политику”, дат г-ђи Јелени Чалији 1. Колико се сусрети поглавара и високих званичника православних помесних Цркава одражавају на односе СПЦ и Ватикана, али и на односе са суседном Римокатоличком Црквом у Хрватској? Чини ми се да је потребно најкраће упознавање читалаца са нововековном историјом таквих сусрета на највишем међуцрквеном нивоу, њиховог значаја и њихових последица. Наиме, 1965. године, патријарх цариградски Атинагора I и папа римски Павле VI заједничким документом су укинули узајамне анатеме из 1054. године. Са римокатоличке стране био је то одраз духовне климе и оптимизма који је у време Другог ватиканског сабора владао у погледу екуменских кретања и амбиција. Патријарх Атинагора, пак, као први по части међу поглаварима Православних Цркава, такође је имао жељу да са мртве тачке покрене дуготрајни процес помирења између две највеће хришћанске породице. После њих су уследили релативно чести сусрети цариградских патријараха, а потом и других православних првојерараха, са римским папама, посете папâ појединим православним земљама и слично. Рекао бих да је овај део међусобних сусрета и сарадње на највишем нивоу заокружен и запечаћен заједничком изјавом папе римског Фрање и патријарха московског и све Русије Кирила, у Хавани 2016. године. Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи. 2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана? Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници. 3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника? Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет. Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио. 4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету. Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. Извор: Епархија бачка View full Странице
-
Поводом конкурса за упис 27. генерације ђака обновљене Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу у ову црквено-просветну установу са некадашњим цетињским богословцем а сада професором теологом Александром Вујовићем, разговарали смо о животу и раду у Богословији. Он каже да је велика част али и велика одговорност бити цетињски богословац и наводи које све предности и одрицања овај позив носи. Звучни запис разговора View full Странице
-
(ВИДЕО) ВЕЛИКА СУБОТА - СТАТИЈЕ: Песме са јутрења и погребења Господа Христа (Карловачко појање)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Песме
-
Приредио: мр Предраг Миодраг View full Странице
