Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'велибор'.
Found 62 results
-
У Бару је у току фудбалски турнир римокатоличних свештеника, што само по себи не би било спорно, да као главна вијест са тог догађаја није издвојена утакмица свештеника из Србије и са тзв. Косова*. Подсјећамо, Ватикан није признао лажну државу Косово, па се оправдано поставља питање ко стоји иза ове слободно се може рећи – отворене провокације. Да је у питању провокација сматра и протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, који је и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. –Нико нема ништа против спорта и спортских активности, али изјаве које су пошле и фокус на тзв. меч римокатоличких свештеника из Србије и тзв. Косова није ништа друго до провокација своје врсте, оцијенио је Џомић за портал ИН4С. Он сматра сматра да у питању није „ништа ново и ништа неочекивано“. –Разумијем потребу римокатоличких свештеника за релаксацијом, рекреацијом и турнирима, али није добар ни коректан начин да се тако неодговорно и безобзирно приказују не само сложени него и дубоко трагични догађаји и посебно данашња реалност на Косову и Метохији. Српска дјеца на Косову и Метохији живе у гету и угрожена су им сва права. То је болна реалност Косова и Метохије, а не лоптање жупника и фратара по Бару, истакао је Џомић. Према његовим ријечима, сасвим би била другачија порука да је то била утакмица, на пример, између Призренске бискупије и Београдске надбискупије и ту не би био никакав проблем. –У овом случају, ријеч је о класичној политичкој поруци и пропаганди која је далеко од спорта и мира. Ипак, дубљи је овај народ него што неки мисле, закључио је Џомић. Указујемо на примјер Шпаније, која је чланица ЕУ, али није признала лажну државу Косово, за разлику од Црне Горе. Шпанија је недавно одбила да истакне заставу и пусти химну тзв. Косова уочи турнира за фудбалере до 17 година, па је УЕФА била принуђења да промијени земљу организатора квалификација за пласман на Европско првенство. УЕФА је саопштила да „национални симболи тзв. Косова нијесу признати/одобрени у Шпанији“ и не могу да се истичу у тој земљи. Извор: ИН4С -
Многи сматрају да Сједињене Америчке Државе представљају примјер модерне секуларне државе у којој је досљедно примијењен систем одвојености Цркве и вјерских заједница од државе. Такав став најчешће изводе из Првог Амандмана (1791.г.) на Устав САД из 1787. године којим је прописано да ”Конгрес не може да доноси никакав закон о установљавању државне религије, као ни закон који забрањује слободно исповиједање вјере, а ни закон који ограничава слободу говора или штампе или право народа на мирне зборове и на упућивање петиције Влади за исправљање неправди”. Шира јавност зна да на свакој новчаници те секуларне државе пише: ”Ми вјерујемо у Бога”. Такође, шира јавност зна да новоизабрани предсједник САД непосредно прије ступања на дужност полаже заклетву над Библијом (Светим Писмом). Наравно, предсједнику је остављена је и могућност да, умјесто заклетве над Библијом, прочита текст свечане изјаве. То је све јасно прописано чланом 2 Устава САД. Такође, бројност и слободно дјеловање великог броја цркава и вјерских заједница указују да се у тој држави поштује право на слободу вјероисповијести. Недавно сам посјетио Конгрес САД на Капитол Хилу у Вашингтону. У централном холу Конгреса, на највидљивијем мјесту, огромним златним словима је исписано: ”Ми вјерујемо у Бога”. На тај начин, та моћна секуларна држава исказује свој однос према Творцу. Не мало сам се изненадио када сам видео тај натпис у највишем законодавном органу САД као секуларне државе. Брзо се испоставило да ту није крај мом изненађењу. Имао сам прилику да као гост присуствујем једној сједници Представничког (Доњег) дома Конгреса. Очекивао сам све осим да ће сједница, након отварања од стране предсједавајућег, почети молитвом. А молитву је са централне конгресне говорнице прочитао римокатолички свештеник, који врши дужност конгресног капелана (духовника). Сви присутни конгресмени су, без обзира на различитост њихових вјерских, политичких, партијских, идеолошких и других увјерења, устали и у миру и примјетном молитвеном ставу саслушали молитву коју је изговорио конгресни духовник. А у сред Конгреса постоји и конгресна Капела као молитвени, духовни простор који служи за духовне потребе конгресмена, сенатора и службеника Конгреса. Конгресни духовник није икебана него је стално доступан конгресменима, сенаторима и особљу Конгреса. У Конгресу постоји Међународни одбор за слободу религије, а у Стејт дипартменту (Влади) САД постоји и посебан департман који прати кршење права на слободу вјероисповијести не само у САД него и у свим државама свијета. Сваке године се припрема и објављује извјештај о проблемима у остваривању права на слободу вјероисповијести, а прије тога се подноси на увид предсједнику САД као носиоцу извршне власти у тој држави. Иако је вјерска традиција Црне Горе богатија и старија од америчке, тешко данас, на жалост, можемо замислити да се у Скупштини као највишем законодавном органу Црне Горе може наћи златним словима исписан натпис: ”Ми вјерујемо у Бога”. Тешко је то замисливо у држави чији је најважнији законодавац био црногорски митрополит Петар I и који је чувену Стегу 1796.г. почео ”у име Оца и Сина и Светога Духа”. Не треба заборавити да је Књаз Никола 1905.г. Црној Гори подарио први Устав ”по милости Божјој”. Да овдје не наводим повељу Ивана Црнојевића, Црнојевићев законик, Душанов законик, Законоправило Светога Саве, Јустинијаново законодавство и све оно што је претходнило црногорској правној традицији која је настала половином XV вијека. Умјесто да се, ако већ неће на закондавну традицију Црне Горе наслоне макар на америчку која је постала узор у Црној Гори у свему осим у томе, наши законодавци се данас куну у ”секуларност Црне Горе” која нема никакве везе са америчком или њемачком. Чудом се чудим како наши законодавци добро виде ”америчка правна решења”, на примјер, за хомосексуалне особе, а презиру и прескачу решења те државе када су у питању слобода вјероисповијести и вјерници? А тек колико је, ”због секуларне државе”, незамисливо да сједница Скупштине Црне Горе почне молитвом коју би прочитао православни свештеник. Питање је ко би остало у пленарној сали Скупштине Црне Горе када би, којим случајем, сједница почињала молитвом??? Није било давно када је по Црној Гори пјевано: ”Чизма нога, нема Бога” и ”Не вјерујем у небеса но у Маркса и Енгелса”. Још увијек нису изблиједјела сјећања на сахрањивање Бога на више мјеста у Црној Гори, на убиства православног Митрополита Црногорско-Приморског Јоаникија и скоро 130 свештеника Митрополије, на изгон вјере из школа и људских душа, на институционалну атеизацију, на скрнављење и погањење храмова, одузимање црквене имовине и свега осталог што је чињено у име”раскрштавања са религијом у новој секуларној социјалистичкој држави ради одвајања Цркве од државе”. Шта нам својим Уставом, Конгресом и знамењима поручује САД као савремена секуларна држава? Вјера у Бога или, ако хоћемо шире, религија не само да није одвојена од савременог човјека и друштва у цјелини него ни од секуларне државе и њених органа. Секуларна, савремена држава није и не може да буде одвојена од вјерника, свештеника и вјерских великодостојника, јер су и они грађани као и сви остали грађани у држави. Вјерници и свештена лица су неодвојиви дио савременог као и сваког људског друштва кроз историју. И зато је неопходно да се поучимо на примјеру америчког државног секуларизма у чијем темељу, без икакве сумње, стоји право на слободу вјероисповијести као универзално људско право и слободно дјеловање цркава и вјерских заједница које својим дјеловањем доприносе развоју друштва и државе. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- протопрезвитер-ставрофор
- велибор
- (и још 3 )
-
Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Призренски летопис и поменик
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
(Петар Костић, ”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца)”, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Призрен – Нови Сад, 2018.г.) Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена је за кратко време по други пут обрадовало љубитеље српске црквене и националне историје. После објављивања књиге ”Листићи из ближе и даље прошлости”, Друштво је објавило репринт издање књиге Петра Костића ”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца)”. Подсећања ради, ово је треће издање књиге. Прво издање је објављено у Београду 1928. године у Београду као награђена књига из Задужбине Архимандрита Нићифора (Дучића). Друго издање је објавио Међуопштински архив у Призрену 1998. године, али је то издање, услед деловања злочиначког терористичке УЧК и НАТО агресије, остало у Призрену. Претпоставља се да су Албанци, у другој половини јуна 1999. године, уништили комплетно издање те књиге, као и много других српских књига и архиве. Сачуано је свега три примерка тог издања. Треће издање се појавило две деценије после другог и осам деценија после првог издања. Ово издање књиге је објављено на предлог умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког г. др Атанасија (Јевтића), а осим њега, пријатељи издања су Библиотека Матице српске у Новом Саду и Мишо Николовски. Уредник и приређивач трећег издања је др Александра Новаков. Књига је обима 167 страна Б5 формата. Књига се отвара предговором др Александре Новаков, а у њему је изложен животопис Петра Костића, наведене су његове најважније дужности и послушања која је обављао, као и књиге и радове које је написао. Указано је на значај Костићевог дела, јер је ”он пронашао и искористио историјске изворе који су неколико деценија након тога неповратно нестали” (стр. V). Без сумње, реч је о књизи која нам, приказујући буран и динимични, али стамени и непоколебиви живот православних Срба у Призрену и околини, кроз бројне примарне и секундарне историјске изворе, литературу, а посебно кроз живо сећање аутора ”помаже у борби за опстанак Српског народа на Косову и Метохији” (стр. V). У томе је и актуелност и непролазни значај Костићевог дела не само за Призрен и Призренце него и за све Србе, јер нема Србина, а ни српског краја који се не треба угледати на Призрен. Осим сведочанства о историјском трајању и непоклеку призренских Срба, чији се број кроз историју много пута мењао, др Новаков указује и да објављивањем ове и других Костићевих књига ”духовно обнављамо Призрен и чувамо га у мислима, садашњим и будућим генерацијама” (стр. V), али се и ”сећамо прегалаца који су делали у корист српског националног бића” (стр. V). Иза предговора др Новаков, долази Костићев предговор првом издању књиге из 1928. године. Костић је свој предговор почео одом и неизмерном захвалношћу коју је изразио ”православном српском свештенству обојега реда (мирском и монашком – прим. В.Џ.)” због тога што се ”у опште узевши, ни у најмучнијим данима нашега народа не само што се није никако од њега делило, него је све патње и муке заједнички са њим подносило” (стр. 3). Костић је као Србин и Призренац, богослов и народни прегалац, у овој књизи, али и у другим радовима, посебно критичан према тзв. Великој сеоби Срба 1689/1690. године коју на више места назива ”бегством наших патријарха”. Костић нас са пуним правом враћа на тај догађај када се са патријархом и епископима иселило око 37 хиљада српских породица са Косова и Метохије. Костић пише као један од оних Срба који су, без сумње, кроз своје претке и својим животом на Косову и Метохији остали на тежем путу као последњи чувари српског имена и православне вере у неподношљивим условима многоструких османских репресија. Зато Костић своју захвалност упућује свештенству обојега реда ”коме се има у многоме захвалити и што се одржа у својој народности и православној вери остатак нашега народа, који се не исели у прекодунавске земље после бегства наших патријарха” (стр. 3). Он, не без разлога и са пуним легитимитетом православног хришћанина и тврдог Косовца, поставља питање које се ретко када чуло: ”Јер, шта би било да се и све свештенство иселило?” (стр. 3). То свештенство које ”није хтело напустити своју паству и наше чувене манастире Дечане, Патријаршију Пећску и Грачаницу” је, по сведочанствима и Костићевом запису, због свог останка на својим вековним огњиштима и крај својих мученичких свештених олтара ”претрпело сав излив гнева од стране Турака, који су поново загосподарили тим крајевима, прогнавши отуда аустријску војску 1689. године” (стр. 3). Костић благодари том преосталом јуначком и стаменом српском православном свештенству на Косову и Метохији и зато што је одржало и наше славне манастире ”у којима је наш заоставши живаљ налазио извесне утехе у мучним данима свога живота” (стр. 3). Посебно је указао на удове мирске свештенике ”који хиташе у оближње њима манастире да не би ови потпуно опустели” (стр. 3). Из предговора првом издању се види Костићева решеност да напише истиниту и објективну књигу и да никоме, без обзира на чин, звање или службу, не одузме или не дода оно што му не припада. Редови из његове књиге показују да он није био пуки занесењак и романтичар него је својим оштрим пером показао да је био сав Призренац, Косовац, Србин. Потресан је његов запис да ”што смо се више одмицали од ранијег (страдалног – прим. В.Џ.) времена, све се мање дало видети старога пожртвовања, а тако исто све мање оданости нашим светињама и све мање моралних особина” (стр. 4). У центру Костићеве истраживачке и списатељске пажње су живот и црквена организација православних Срба у Призрену и околини, који су описани кроз клирике, вернике, парохије, храмове, манастире, црквене општине и установе. Без зазора је навео да је ”у Призрену и околини било заслужних свештених лица обојега реда, мирског и монашког, а било је и правих незналица и бекрија” (стр. 4). И наслов, а посебно садржај књиге сведочи да се призренски Срби – верници, свештеници и монаси – никада нису помирили са стањем које је Србима наметнуто најпре у политичком смислу под влашћу Турака, а потом и два пута у црквеном смислу – после два османска укидања Пећке Патријаршије. Посебно оног другог из 1766. године. Без сумње, Срби су по крајњем снисхођењу и нужди невољно прихватали тај ”нови црквени поредак”, оличен у канонској јурисдикцији Цариградске Патријаршије после укидања Пећке Патријаршије. Посебно је било проблематично присуство архијереја Цариградске Патријаршије, који су на древну призренску катедру долазили без знања једне једине српске речи и са султанским актом у рукама. Срби се нису мирили са таквим стањем већ су се најчешће на крајње црквен, а понекад богме и на народни начин, борили да добију Србина за епископа. То су они поставили као реалан циљ своје борбе. И на крају су га остварили. Јер, нико са народом није добио парницу! Иако је Призренска Епископија древна епископија из досветосавског, односно из кирило-методијевског периода, Петар Костић је прескочио њен целокупни историјат, па је књигу започео са описима рашко-призренских митрополитâ ”од укинућа наше Патријаршије у Пећи до 1896. године”. У том делу књиге, на 14 страна је описано 11 рашко-призренских митрополита: Гаврило, Софроније, Евсевије, Јанићије, Хаџи-Захарије, Ананије, Герман, Синексије, Игнатије, Партеније и Мелетије (стр. 7 -22). Чињеница да је за 130 година на трону Епископије Рашко-Призренске промењено 11 митрополита довољно говори за себе при чему треба имати у виду да је, рецимо, Митрополит Мелетије био на трону од 1854. до 1895. године, тј. 41 годину. Уочљиво је да Костић према њима као ”фанариотима” нема изразито негативан став. Све што су добро учинили и допринели – признао им је и одао им је захвалност, али и све што је било негативно, чак и лични живот код неких, записао је да је служило на саблазан поробљеном народу. Није се либио да опише како су се призренски Срби у појединим моментима борили и изборили са самовлашћем, зулумом и самовољом појединих архијереја – фанариота у Призрену које су, по запису Григорија Божовића на другом месту, и Турци и Срби називали ”деспот-ефендијама” (на пример, Митрополита Игнатија је описао као ”највећег глобаџију своје пастве, цркве и манастира” (стр. 149)). У књизи се налазе важни записи не само о тим личностима из наше црквене историје него и о њиховим принадлежностима, као и митрополитским намесницима. Ипак, посебан предмет Костићеве пажње су свештеници, парохије, цркве, манастири и црквене установе. Парохијски живот је описао првенствено кроз 92 пароха у том периоду на парохијама у Призрену (31 свештеник), Средачкој парохији (9 свештеника), Љубижданској парохији (6 свештеника), Мушутишкој парохији (5 свештеника), Велико-хочкој парохији (7 свештеника), Зочишкој парохији (6 свештеника), Ораховачкој парохији (4 свештеника), Горњо-србичкој парохији (4 свештеника) и у Сиринићкој Жупи (20 свештеника). Изузетно су описани и призренски духовници – свештеници ”обојега реда”, који су, по благослову надлежног митрополита, исповедали верни народ пре приступањ Светој Тајни Причешћа. Од великог значаја је и упоредни приказ броја српских домова по призренским и околним парохијама за 1885. и 1925. годину, а приказани су и свештенички приходи из нурија (парохија). У другом делу књиге су описане призренске цркве и манастири. За парохијске цркве, старе и новије, Костић наводи да су оне сведочанство ”колико је наш народ био предан Цркви и својој православној вери” (стр. 71), јер је своје Светиње подизао ”у она тешка и мучна времена” (стр. 71). Костић наводи податак да ”за време наше старе владавине ниједан протопопијат није био богат црквама као што је био призренски” (стр. 71) и да је ”у околини (Призрена – прим. В.Џ.) врло ретко било села које није имало бар по једну цркву” (стр. 71), а било је села око Призрена која су имала ”од три до десет цркви” (стр. 71). Даље, наводи да би га ”далеко одвело када би све бивше старе цркве увео” (стр 71), па се у књизи ограничио само на старе и новије цркве ”за које се бар зна којим су светитељима биле посвећене” (стр. 72). Чудесни су Костићеви описи Богородице Љевишке ”петокубне задужбине краља Милутина” (стр. 72), нове Саборне Цркве Светог Ђорђа (стр. 83) за коју су Срби 1855. године, после четврт века молби, једва добили ферман за изградњу, а коју је саградило нешто преко 800 призренских домаћина (колико је било одушевљење да се, и поред постојећих призренских храмова, сагради нови Саборни Храм, Костић илуструје податком да је руска царица Марија Александровна 1869. године одобрила средства за све трошкове око изградње Цркве Светог Ђорђа, али су чланови Црквене општине Призренске са благодарношћу одбили тај поклон, јер се ”тадашњи млађи нараштај није желео показати недостојиним својих старијих” (стр. 85). И тада су, а посебно данас су важни Костићеви наводи о старим разрушеним призренским цркавама – Светог Николе у Дечанској улици, Светог Николе у Терзи махали, Светог Прокопија у улици Светог Прокопија, Светог Пантелејмона у Пантелејској улици, Светог Прокопија у Шарпланинској улици, Светих Врачева ”северно од старе Цркве Светог Спаса” са гробљем на коме су до 1866. године сахрањивани затвореници, Свете Недеље у Синђелићевој улици, Светог Атанасија, Светог Петра на јужној страни вароши уз леву обалу Бистрице, Богојављенску Цркву у месту Мараш крај Бистрице, Светог Илије на десној обали Бистрице, Свете Јелене на десној обали Бистрице где се налази џамија Мустафа паше Призренца, Свете Петке при крају улце Престолонаследника Александра, Светог Николе уз десну обалу Бистрице изван вароши, Светог Пантелејмона крај ушћа Бистрице у Дрим. Костић је, осим тога, на основу прикупљене историјске грађе и сведочанства, мање или више, описао и 99 православних цркава у сеоским парохијама око Призрена и то: 9 цркава у Средачкој парохији, 8 у Горњоселској, 5 у Севачкој, 21 у Мушутишкој, 12 у Велико-хочко-зочишкој, 20 у Ораховачкој, 13 у Србичко-љубижданаској и 11 у Сиринићкој. Његова пажња је посебно била усмерена на манастире у Призрену и околини, па је описао Манастир Светог Димитрија на југозападу града крај Бистрице и Манастир Светог Архиђакона Стефана – оба из времена Светог Краља Милутина. Затим, Манастир Светог Петра Коришког у Кориши, Манастир Светих Архангела на Бистрици, Манастир Светог Марка у Кориши и Манастир Свете Тројице у Мушутишту (објавио је и Поменик овог древног манастира). Осим парохијских храмова и манастира у и око Призрена, Костић је оставио и своје записе о Српској православној црквено-школској општини у Призрену, Црквено-певачком друштву Светог Уроша, као и о призренским Хаџиларима и Светогорцима – поклононицима Гроба Господњег и ходочасницима Свете Горе (пише Костић: ”У Призрену се држи: ко три пута оде у Свету Гору као да је ишао у Јерусалим” (стр. 45)). У предмету Костићеве истраживачке и списатељске пажње су се нашли и римокатолички храмови у Призрену. Он наводи да су римокатолици у средњем веку, ”за време наше старе владавине” (стр. 116), у Призрену имали две цркве: Светог Петра ”Supra Prizrend” и ”St. Marie de Prizrend”. Наводи и податак да је римокатолика у Призрену у XIX веку било 20 до 30 домова, ”те се нису могли даље ширити и заузети развалине наше цркве” (стр. 116). Костић описује и насртаје римокатоличке јерархије, који су се после Кримског рата одвијали под патронатом тадашњих католичких држава, на наше порушене цркве и манастире како би их присвојили. Због тога су се чак и мухамедански прваци Фета-бег, Х’з’р-ага, Сејфула-ефендија и други ”револтирали и позивали наше да ступе у одбрану своје старине” (стр. 117). Даље, важан је и навод како је призренски бискуп Урбан Богдановић, покатоличени Србин или, како пише Костић, ”наше горе лист” (стр. 117), уз помоћ француског конзула Хекарда из Скадра ”заузео развалине наше бивше Цркве у Јањеву Светог Николе, а са развалина, такође нашег бившег Манастира Војсиловице, пренео је камење и подигао цркву за католике” (стр. 117). Интензитет римокатоличких насртаја на наше Светиње је у XIX веку, посебно око Скадра, био такав да је, на пример, Митрополит Јанићије 1805. године био принуђен да пише турском султану у Цариград и тражи заштиту. Султан Селим III је по тој жалби издао ферман следеће садржине: ”Нико не сме, ни муслимани ни латини, без особитог фермана присвајати себи старе развалине цркава и манастира који су из давнина припадали житељима грчког верозакона” (Костић на више места у овој књизи, као и у другим радовима, да је националност у Турској третирана кроз националност врховног верског поглавара). Ова књига Петра Костића и данас у методолошком и истраживачком смислу може и треба да послужи као пример како треба приступити прикупљању грађе, истраживању и обради литературе приликом писања монографије о јерархијском, монашком и народном животу у Цркви на одређеном простору. Да Петар Костић није написао ову књигу, како с правом наводи др Александра Новаков, бројни извори и сведочанства о црквеном животу православних Срба у Призрену и околини би за науку и ширу јавност заувек били изгубљени. Странице Костићеве књиге су, заправо, амплитуде и координате црквеног живота православних Срба призренског краја у једном од најтежих векова Срба на Косову – после другог укидања Пећке Патријаршије до коначног ослобођења од Турака 1912. године. На моменте, читалац ове књиге може да закључи да уместо историјског штива чита савремени призренски црквени летопис, али је од посебног значаја то што нам ова књига даје смернице како ваља и треба остати, опстати и очувати се у Призрену и уопште на Косову и Метохији. А то никад од Косовске битке није било лако! Зато није ни чудо што је Епископ др Атанасије – по свему Косовац – предложио да Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена објави и ову Костићеву књигу. ”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку” јесте књига која мора да има своје место не само у државним, парохијским, манастирским, епархијским и богословским него и у библиотекама историчара, који проучавају историју Српског народа и Балкана у XIX и XX веку, јер својим садржајем помаже у одгонетању на многа питања. Ова књига посебно може да помогне и челним људима Републике Србије како би схватили како се доносе судбоносне одлуке по Косово и Метохију, а тиме и за Српски народ у целини. На крају, Костићева књига је и својеврсни Призренски поменик митрополита, свештеномонаха, свештеника и добротвора Светих Божји Цркава и Манастира. Верујем да ће се ревноснији свештенослужитељи, надахнути животописима и делима својих свештених претходника, али и да ће њихова и имена осталих Призренских свештенослужитеља и добротвора записати у личне, храмовне и манастирске поменике и да ће их молитвено помињати, јер су то својом вером, делом и подвигом одавно заслужили. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- протопрезвитер-ставрофор
- велибор
- (и још 4 )
-
Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић казао је за ”Дневне новине” да Министарство за људска и мањинска права врши расподјелу новчаних средстава Цркви и вјерским заједницама на основу незаконитог акта који је у супротности са Законом о државној управи и да је прошлогодишње поступање Министарства у овом погледу крајње пристрасно и дискриминаторно. Кординатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске је саопштио да је од стране Министарства у 2018. години Цркви са највише свештеника, вјерских објеката, програма и активности – Митрополији уплаћено 2.842 евра, односно нешто преко 1% од укупних средстава. У наставку можете прочитати изјаву коју је је отац Велибор дао за ”Дневне новине” о расподјели новчаних средстава у 2018. години од стране Министарства за људска и мањинска права: 22. јануар 2019. г. Већ годинама указујем да Министарство за људска и мањинска права врши расподјелу новчаних средстава Цркви и вјерским заједницама на основу незаконитог акта који је у супротности са Законом о државној управи. Наиме, Министарство нема право да доноси општи подзаконски акт који се зове Критеријум него само Правилник, а Правилник не постоји. Умјесто Законом прописаног Правилника постоји Законом непрописани незаконити Критеријум у коме нема ни једног јединог критеријума на основу кога би се вршила објективна и друштвено оправдана расподјела буџетских средстава. На жалост, Управна инспекција, а и други органи који су надлежни за контролу трошења буџетских средстава већ годинама не реагују на незаконито и дискриминаторно поступање Министарства. И прошлогодишње поступање Министарства у овом погледу је крајње пристрасно и дискриминаторно. Министар Зенка је дао свој лични печат томе и веома је успјешан када је дискриминација у питању. Не само да немам ништа против што се Зенка јавно хвали да као вјерник иде у џамију и клања џуму него сматрам да је лијепо што се јавно исказао као вјерник. Међутим, из извјештаја се види да он фаворизује Исламску заједницу. И нека је са срећом кад га је запало. Јавност треба да зна да је Митрополији од стране Министарства у 2018. години уплаћено само 2.842 евра и ни цент више. Или, нешто преко 1% од укупних средстава. Црква са највише свештеника и вјерских објеката и са највише програма и активности добија најмање, а један који готово и да нема никаквих активности добија скоро највише. То је Критеријум Министарства! Довољно је да наведен да нам није одобрен и захтјев за обнову Цркве Св. Ђорђа у Ераковићима, задужбину Његошевог оца Тома. И не чудим се што је Зенка против Његоша. Али се чудим како обмањује јавност да Митрополија неће да сарађује? Зенка фаворизује бившег свештеника Мираша Дедеића и његову организацију. Видио сам да је Министарство Дедеићу претходних година уплаћивало новац чак и за додатне канале за Тотал ТВ, за поломљена стакла и ко за за шта све нису давали новац, а што нема никакве везе са вјерским активностима. Мислим да се Дедеићева организација скоро у потпуности финансира из буџета и зато сам прије неку годину рекао да је то Владина организација. Зенка се већ пуне двије године од како је министар појављује као велики Дедеићев пропагатор и помоћник. И ред је да се и то зна! Мислим да питање расподјеле буџетских средстава Цркви и вјерским заједницама треба уредити на правно ваљан начин и да га треба довести га у везу са реалношћу. Акт под насловом Крититеријум је написан тако да би се њиме могло манипулисати и дискриминисати. Једноставно, показало се да ниједан критеријум осим министрове добре или лоше воље или политичког интереса није у игри – ни број сакралних објеката, ни број свештеника и вјерских службеника, ни предложене активности и пројекти. Али, надам се да ће се и то промијенити једног дана. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска- 1 comment
-
- 2
-
-
-
- протопрезвитер-ставрофор
- велибор
- (и још 6 )
-
-(Одговор на текст ”Џомић као правни господар Црне Горе”, ”Побједа”, 15. јануар 2019.г.)- Прије свега, дужан сам да се захвалим редакцији ”Побједе” на лијепој титули коју ми је додијелила насловом ”Џомић као правни господар Црне Горе”. Ипак, мислим да је претјерано. Додуше, сви су изгледи да је на то пресудно утицао непотписани сочинитељ штива под насловом ”Реаговање Фондације Свети Петар Цетињски”. Јер, редакцији ”Побједе”, послије читања непотписаног реаговања, није остало ништа друго него да констатује оно што је констатовала у наслову. Није непознато да сам до сада водио безброј полемика и јавних расправа о различитим друштвеним темама, али се сада налазим у небивалој ситуацији да о једној важној теми преко ”Побједе” расправљам са особом која не смије да се потпише и стане иза својих ријечи већ се заклања иза Фондације у хаосу, тј. Фондације без Скупштине, Управног одбора, предсједника, печата и документације и са суспендованим Статутом. Ни јавност, а ни моја маленкост још увијек не знамо да ли је предметно непотписано штиво, које је завриједило пажњу редакције ”Побједе”, написала особа која је ”заплијенила печат и документацију Фондације” или, пак, нека особа која се није бавила тим друштвено штетним и кажњивим активностима. Ипак, једно је сигурно: чим неко не смије да се потпише онда значи да се од некога или нечега крије или боји? Или, можда воли да туче – из потаје? Свашта смо сазнали од непотписане особе која наступа у име Фондације без Скупштине, Управног одбора, предсједника и осталог што је потребно једној организацији. Истина, помјерене су и границе друштвеног дјеловања, јер смо обавијештени да је Фондација Свети Петар Цетињски ”без обзира што нема предсједника наставила да биљежи успјехе у свом раду”. Значи, боље се напредује кад се заплијене печат и документација, без предсједника, Скупштине и Управног одбора и, надасве, противно Статуту на који се непотписана особа позива! Заиста, послије тога је био сувишан навод да особе у Фондацији ”нијесу професионалци”. То се, и без јавног признања преко страница ”Побједе”, види из сваког реда и реченице овог и претходних текстова које је написала, изгледа иста рука, непознатог сочинитеља са печатом или без њега, свеједно! Ових дана сам са пријатељима, угледним правницима, адвокатима и јавним дјелатницима, дискутовао о томе да ли је архаизам ”извањац” увредљив! За мене и већину мојих саговорника до чијег мишљења итекако држим – није! Тај архаизам уопште није увредљив као што данас није увредљиво када се некоме каже да је странац. Извањци су, да будем врло одређен, неодвојиви од великог броја друштвених, црквених, а посебно правних питања у Црној Гори. Јер, непотписани не зна да је извањска памет или, ако хоће, памет извањца Валтазара Богишића оставила Црној Гори Општи имовински законик као дјело трајне правне, државне и друштвене вриједности. Том извањцу – правнику је подигнут и споменик испред Правног факултета у Подгорици. Није ново и није први пут да се извањци укључују у правни живот Црне Горе. Да непотписаном буде макар мало лакше – није са мном почело и, вјерујем, неће се са мном ни завршити! Да наведем још један примјер. Књаз Никола је, поучен примјером Књаза Милоша Обреновића и Димитрија Давидовића из 1835. године, 1904. године позвао извањца Стевана Ћурчића, новинара из Београда, и замолио га да му састави један ”уставчић”. Извањска памет се и ту очитовала Уставом за Књажевину Црну Гору из 1905. године. Наравно, не поредим себе ни са првим, ни са другим извањцем. Нисам ни близу да се упоредим ни са трећим извањцем, на примјер, војводом Симом Поповићем, родом из Товарника у Срему, првим уредником ”Гласа Црногорца” и потоњим великим пријатељем Краља Николе и у егзилу, о чему свједочи његов дневничко-мемоарски спис ”С Краљем Николом из дан у дан”. Тај извањац је сахрањен на најљепшем мјесту са јужне стране Цркве Светог Николе у Улцињу, коју је саградио Књаз Никола, а чији је звоник, с опроштењем, саградио његов унук Краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ. Не бих даље да образлажем зашто архаизам извањац, који упорно користи непотписани, није увредљив. Управо због тога да некоме из Фондације не би пало на памет да тражи да се уклони споменик Валтазару Богишићу. Јер, зашто би један извањац-правник, поред толико домаћих правника, имао споменик испред Правног факултета и то још у главном граду Црне Горе? Или, да не покрену инијативу да се земни остаци војводе Сима Поповића ископају из гробнице и врате у родни му Товарник баш онако како су претходних година, а и ових дана, снијевали да се што прије вратим у Србију – милом или силом! Непотписани сочинитељ треба да зна да кад мене, који сам, свиђало му се или не, старином из Васојевића, назива извањцем онда негира ону правну и државнотворну историју Црне Горе коју, како наводи без покрића, ”брани” од измишљених противника-извањаца! При том, негира све оне Црногорце који су као извањци стигли у друге државе, а највише у Србију. Непотписани и непознати сочинитељ реаговања Фондације је утјекао од више питања које сам проблематизовао и појаснио у свом тексту. На кључно питање није одговорио. Умјесто одговора на проблематизована питања, непотписани је отворио читав низ тема пропагандне природе од државних преко политичких до црквених које уопште нису предмет поступка пред Управом за заштиту културних добара Црне Горе по питању обнове Владичине куле на Каручу. Имајући у виду шта је све написано у тексту ”Џомић као правни господар Црне Горе” видим да је било врло важно што сам појаснио ствари из управног поступка у коме Фондација ”Свети Петар Цетињски” уопште не постоји и, што је важније, уопште не учествује. Нити може да учествује! Непотписани је признао оно што се до непотписаног текста само наслућивало – иза идеје о наводној обнови Владичине куле на Каручу као црквеног објекта стоји план да се узурпира црквено добро које припада Цркви од повеље Ивана Црнојевића до данас и стави у антицрквену функцију. То јасно потврђује навод да је дио чланова подијељене Фондације имао намјеру да, након отимачине од Цркве, ”стави у (своју) функцију Зимовник Светога Петра Цетињског”. Из сваке реченице непотписаног сочињенија је евидентно да је непотписани аутор класични аматер. Он ни у назнакама не познаје законску материју која уређује заштиту културних добара и поступак по коме се заштита врши. Довољно је да наведем да аматер не зна да ни до дана данашњег није извршена ревалоризација Владичине куле као непокретног културног добра, па Елаборат на који се позива нема никакву снагу у конкретном управном поступку. Неће бити да је Митрополија и то онемогућила? И да не идем даље! Ипак, хвала непотписаном што ми је омогућио да као пуномоћник Митрополије Црногорско-Приморске у управном поступку пред Управом за заштиту културних добара у вези обнове Владичине куле на Каручу укажем на анти-црквену ангажованост остатка од остатака чланова Фондације ”Свети Петар Цетињски”. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- протопрезвитер-ставрофор
- велибор
- (и још 4 )
-
Са жаљењем констатујем да је и питање обнове Владичине куле или Зимовника Светог Петра Цетињског на Каручу ових дана искоришћено за неосноване нападе на Цркву и јавно порицање њеног неотуђивог права да учествује у поступцима у складу са важећим прописима Црне Горе. Није ми појмљив, а ни прихватљив приступ који суштински негира и потире правни поредак Црне Горе. Немам ништа против што је питање обнове Владичине куле на Каручу постало интересантно и за ”Побједу”, портал ”Аналитику”, па чак и за Фондацију ”Свети Петар Цетињски”. Није спорно ни то што и они виде да би било лијепо и значајно да се тај црквени објекат обнови. Али, по мом мишљењу, није добра необавјештенст, површност, једностраност, недобронамјерност и острашћеност која је видљива у објављеним текстовима. Не бих овдје о томе што један дио јавности у отварању једноставне приче о обнови руиниране Владичине куле на Каручу и нападима на Цркву види покушај скретања пажње са приче о озбиљним и врло аргументованим оптужбама и кривичним пријавама због крађа и пељешења бројних збирки и депоа Народног музеја Црне Горе. Изненадио сам се када сам као пуномоћник Митрополије у управном поступку о Владичиној кули, који се води пред Управом за заштиту културних добара, преко ”Побједе” и порталâ сазнао да иза читаве акције стоји Фондација ”Свети Петар Цетињски”. Јер, та организација се у списима предмета нигдје не помиње!?! Она не постоји као учесник у поступку. С друге стране, Фондација се као свјетовна организација ових дана представила као да је ријеч о Фондацијској, а не о Владичиној кули. По тој логици, за неке је изгледа довољно да оснују неку Фондацију или невладину организацију са гласовитим називом, па да се онда тражи све што је везано за личност по којој је Фондација или невладина организација названа. Заиста, врло креативно, али далеко од реалности друштвеног и правног поретка! Кад сам већ код Фондације ”Свети Петар Цетињски”, ред је да подсјетим јавност да смо недавно, преко истих медија, сазнали да је проф. др Живко Андријашевић, предсједник Управног одбора Фондације, обавијестио јавност да није у могућности да сазове редовну годишњу Скупштину, јер је, како је навео, један од његових чиновника ”заплијенио печат и документацију Фондације”. Не само да није могао да организује Скупштину Фондације него није могао ни да пошаље позивнице малобројним члановима. Такође, јавност је обавијестио да Фондација ”нема ни овлашћено лице”. Тешко је наћи логику у чињеници да би црквени објекат да обнавља организација која не може да окупи своје чланове на своју годишњу Скупштину! Беспредметна је полемика са организацијом чији је предсједник јавно признао да Фондација нема овлашћено лице. Ипак, ради јавности указујем да је прича о обнови Владичине куле на Каручу врло једноставна. Митрополија је, у сарадњи са Црквеном општином Ријечке нахије, још прије десетак година покренула питање обнове Владичине куле на Каручу. Поступак је окончан правоснажним решењем Управе за заштиту културних добара, а израђен је и одобрен и Конзерваторски пројекат. И сада, из небуха, Фондација без овлашћеног лица се јавља као наводни иницијатор поступка за добијање већ добијених и одобрених конзерваторских услова и пројекта!?! Па се још и изражава и чуђење што је, по нашој жалби, поништено незаконито решење. Демонстрација незнања врхуни у наводу да је решење касније достављено Секретаријату Пријестонице ”највероватније да се Српској Цркви пружи довољно времена да уложи жалбу на предметно решење”!?! Ради едукације правнички незнавеног сочинитеља предњих навода, наводим да рок за жалбу Митрополије као странке у поступку не тече од дана када Пријестоница прими решење као појединачни правни акт него свакој странци тече рок за жалбу од дана пријема решења без обзира на другу или коју већ странку. Неко некога у досадашњим писанијама Фондације без овлашћеног лица добрано обмањује! У Саопштењу Фондације од 31. децембра 2018.г. је наведено да је ”захтјев за добијање конзерваторско-рестаураторских услова поднио Секретаријат за уређење простора и заштиту животне средине Пријестонице Цетиње на предлог Фондације Свети Петар Цетињски 12. октобра 2018.г.”. А у захтјеву наведеног Секретаријата бр. 05-351/18-1588, који је достављен Управи за заштиту културних добара 19. септембра 2018.г. (дакле, скоро мјесец дана раније), стоји да се Секратаријату тим поводом обратило Министарство културе, а не Фондација ”Свети Петар Цетињски”. У посједу сам и наведеног захтјева Министарства културе. Нема ни помена о Фондацији или њеним завађеним фракцијама! Да не би било нових оптужби да ”неко из администрације ради за Српску Цркву” дужан сам да наведем да сам цитирана документа добио као пуномоћник Митрополије у поступку. Вјероватно је сада и министар културе Александар Богдановић зрео да од нових креатора и бранитеља идентитета буде проглашен за сумњиво лице! Шалу на страну, али једноставна ствар је доведена до апсурда и претворена је у лакрдију своје врсте: Министарство културе је странка у поступку и истовремено другостепени орган који поништава решење Управе за заштиту културних добара која је орган у саставу Министарства културе! И ко ту за кога ради из државне администрације? Да су необавијештени чланови наведене Фондације прочитали чл. 102 и 103 Закона о заштити културних добара видјели би да се конзерваторски услови могу издати само власнику, односно држаоцу културног добра! И никоме другоме! У овом случају, једино је могуће уз сагласност Цркве! Имовинско-правна питања се не расправљају преко медија него пред надлежним државним органима, па је беспотребно трошити вријеме. Бојим се да се само овдје доказују аксиоме: да је Владичина кула црквени објекат! Само неко ко је у дубоком раскораку са историјском прошлошћу Црне Горе и Цетиња може да се пита како је Црква црквена и како је владичанска кућа владичанска! Да су аутори тих питања макар дијагонално прочитали повељу Ивана Црнојевића видјели би да Каруч, уз друга имања, представља црквену имовину дуже од пет вјекова. Или, да су прочитали текст Јована Сундечића ”Финанцијална реформа у Црној Гори 1868. године” (”Орлић црногорски”, 1869.г., стр. 60-64) видјели би да је Књаз Никола по признању Скупштине на Цетињу потврдио да у имовину Цркве спадају ”све земље, горе и васколик метох куд хрисовуља Иван-бегова пише”. Ту се као црквена имовина наводе и риболови Волач, Каруч, Калуђерово око, Шувица и седми дио од Граба!!! Било би умјесно да се Фондација ангажује да се испоштује повеља Ивана Црнојевића и да се Цркви врате имања која је потврдио Књаз Никола, а не да се негирају повеље и завјештања Црнојевића и Петровића. И поред свега што знам и видим, ипак не могу да вјерујем да се неко, без печата и субјективитета, усуђује да обмањује јавност наводећи нетачне и непостојеће податке из листа непокретности, који је доступан јавности преко електронског катастра Управе за некретнине. Нигдје у листу непокретности бр. 99 КО Рваши не пише да је Црква Светог Николе физичко лице. Не пише ни матични број који се наводи у Саопштењу Фондације. Не постоји, како неистинито тврде, хипотека на културном добру, јер нико није заложио Владичину кулу код банке да би подигао кредит него је у рубрику која садржи податке о теретима и ограничењима уписана забиљежба проглашења споменика културе из 1961. године. Да не набрајам даље! Списи предмета потврђују да Митрополија није и не може бити против обнове Владичине куле на Каручу, јер је управо она и иницирала њену обнову. Митрополија није ни против сарадње са Министарством културе, Управом за заштиту културних добара, Центром за конзервацију и археологију и свим другим људима и организацијама добре воље. Али, обнова и радови не могу да се изводе уз игнорисање Митрополије и негирање или отимање њених права као што је право на Каручу. Реаговање је објављено у данашњој Побједи Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Прота Велибор Џомић: СПЦ и тзв. спољашњи дијалог о Косову и Метохији од 2011. до 2018. године
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т -
Тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији је 24. јула 2017. године обзнањен и покренут од председника Републике Србије Александра Вучића уз најаву да неће дуго трајати. Од тог догађаја је прошло више од годину дана, а у овом моменту се не може тврдити ни да ли тај процес још увек траје или је, пак, завршен. У току тзв. унутрашњег дијалога је паралелно вођен, иначе раније започети, и тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније. Тешко се може наћи смислен одговор на питање покретања и вођења тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији после потписивања тзв. Бриселског споразума 19. априла 2013. године. Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т View full Странице
-
Свет Старог Завета - 1. део - Стеван Јовановић, Велибор Мартиновић и Вук Јовановић
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Теолошки
-
У недељу, 4. новембра 2018. године, у оквиру Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, одржано је прво у низу од три предавања на тему "Свет Старог Завета" на којима ће предавачи Стеван Јовановић, Велибор Мартиновић и Вук Јовановић покушати да скицирају свет у којем се одвијају најзначајнији старозаветни догађаји. Сагледавањем одређених археолошких периода, од палеолита до средње бронзе, и указивањем на њихове одлике, лакше и прецизније ће моћи да се сагледа веродостојност старозаветних догађаја и начин настанка библијског наратива. View full Странице
- 23 нових одговора
-
- 2
-
-
- мартиновић
- велибор
- (и још 8 )
-
Ексклузивно: свештеник др Велибор Џомић о штетној одлуци црногорских власти
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Поучни
'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве-
- 1
-
-
- ексклузивно:
- свештеник
- (и још 6 )
-
'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве View full Странице
-
Он је јуче Министарству одрживог развоја и туризма (МОРТ) доставио примједбе на записник о инспекцијском надзору у вези са пријавом за наводну градњу на цркви на Румији. Џомић је позвао да се „не долива уље на ватру“ и да се не изазивају било какви сукоби и антагонизми кроз медијске изјаве. –Основно је да овај поступак мора да буде управни, а он је неодговорним изјавама политичке природе оптерећен, јер је најављено рјешење и прије него што је окончан поступак инспекцијског надзора. Ја сам јуче у својству пуномоћника Митрополије у Министарству одрживог развоја и туризма на 11 страница изнио бројне примједбе и у погледу садржаја записника и посебно у погледу кршења великог броја одредби у самом поступку вршења инспекцијског надзора. Довољно је да кажем да се у записнику виде два субјекта надзора, а посебно пада у око записнички навод да је записник сачињен у Бару, а не на врху Румије, односно на лицу мјеста како то закон налаже, истакао је Џомић за „Дан“. Како додаје, нико од десетак припадника Управе полиције и Комуналне полиције није хтио да потпише записник са инспекцијског надзора. –Ужасна је чињеница да ми нијесмо били позвани да присуствујемо инспекцијском надзору и ја сам изразио сумњу да је тај надзор уопште извршен. На 11 страница сам врло детаљно све образложио и сматрам да су испуњени сви услови да се овај поступак по пријави обустави. Треба имати у виду одредбу из члана 152 Закона о планирању простора и изградњи објеката који прописује шта се подразумијева под бесправним објектом и посебно треба имати у виду да на Румији није грађен никакав нови објекат, него да су урађени одређени радови, прије свега у погледу заштите објекта од удара грома и других елементарних непогода, а заштиту и из разлога јер у њему заклон траже бројни планинари и љубитељи природе, а не само вјерници. Сматрам да поступак треба да се оконча тако што ће се одбацити пријава као неприхватљива у односу на важећи правни оквир, оцијенио је Џомић. Он наглашава да је инспектор дужан да буде самосталан у раду, те да нико, ни премијер ни министар, нити било ко друге стране, нема право да врши притисак на њега какво ће рјешење донијети и да, како додаје, прејудицира какво ће оно бити. –Апелујем да се ствар држи искључиво у правним токовима, а ми ћемо користити сва правна средства која нам припадају по важећим законима, уз пуно уважавање МОРТ-а и других органа који су везани за овај случај, закључио је Џомић. Министар одрживог развоја и туризма Павле Радуловић изјавио је да је записнички констатовано да се на цркви на Румији изводе радови који нијесу у складу са законом, најављујући да ће након окончања поступка бити предузете законске мјере. Претходно је и премијер Душко Марковић најавио да ће црква на Румији бити срушена. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у недјељу је упутио отворено писмо Марковићу у вези са црквом на Румији, оцијенивши да су „разлози за толику халабуку много сложенији од питања недобијене формалне дозволе за њену градњу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Поступак око Цркве Свете Тројице на Румији треба окончати одбацивањем пријаве као неприхватљиве у односу на важећи законски оквир, сматра протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Он је јуче Министарству одрживог развоја и туризма (МОРТ) доставио примједбе на записник о инспекцијском надзору у вези са пријавом за наводну градњу на цркви на Румији. Џомић је позвао да се „не долива уље на ватру“ и да се не изазивају било какви сукоби и антагонизми кроз медијске изјаве. –Основно је да овај поступак мора да буде управни, а он је неодговорним изјавама политичке природе оптерећен, јер је најављено рјешење и прије него што је окончан поступак инспекцијског надзора. Ја сам јуче у својству пуномоћника Митрополије у Министарству одрживог развоја и туризма на 11 страница изнио бројне примједбе и у погледу садржаја записника и посебно у погледу кршења великог броја одредби у самом поступку вршења инспекцијског надзора. Довољно је да кажем да се у записнику виде два субјекта надзора, а посебно пада у око записнички навод да је записник сачињен у Бару, а не на врху Румије, односно на лицу мјеста како то закон налаже, истакао је Џомић за „Дан“. Како додаје, нико од десетак припадника Управе полиције и Комуналне полиције није хтио да потпише записник са инспекцијског надзора. –Ужасна је чињеница да ми нијесмо били позвани да присуствујемо инспекцијском надзору и ја сам изразио сумњу да је тај надзор уопште извршен. На 11 страница сам врло детаљно све образложио и сматрам да су испуњени сви услови да се овај поступак по пријави обустави. Треба имати у виду одредбу из члана 152 Закона о планирању простора и изградњи објеката који прописује шта се подразумијева под бесправним објектом и посебно треба имати у виду да на Румији није грађен никакав нови објекат, него да су урађени одређени радови, прије свега у погледу заштите објекта од удара грома и других елементарних непогода, а заштиту и из разлога јер у њему заклон траже бројни планинари и љубитељи природе, а не само вјерници. Сматрам да поступак треба да се оконча тако што ће се одбацити пријава као неприхватљива у односу на важећи правни оквир, оцијенио је Џомић. Он наглашава да је инспектор дужан да буде самосталан у раду, те да нико, ни премијер ни министар, нити било ко друге стране, нема право да врши притисак на њега какво ће рјешење донијети и да, како додаје, прејудицира какво ће оно бити. –Апелујем да се ствар држи искључиво у правним токовима, а ми ћемо користити сва правна средства која нам припадају по важећим законима, уз пуно уважавање МОРТ-а и других органа који су везани за овај случај, закључио је Џомић. Министар одрживог развоја и туризма Павле Радуловић изјавио је да је записнички констатовано да се на цркви на Румији изводе радови који нијесу у складу са законом, најављујући да ће након окончања поступка бити предузете законске мјере. Претходно је и премијер Душко Марковић најавио да ће црква на Румији бити срушена. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у недјељу је упутио отворено писмо Марковићу у вези са црквом на Румији, оцијенивши да су „разлози за толику халабуку много сложенији од питања недобијене формалне дозволе за њену градњу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Трибина одржана у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 21. октобра 2018. године, била је својеврстан специјал, будући да је структурисана од покушаја предавача да кроз разговор одговоре на нека питања публике. Питања су постављана уживо, или путем Facebook-а. View full Странице
-
„Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- цркве
- православне
- (и још 12 )
-
Гостујући у јутарњем програму TV HAPPY протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, указао је на духовни значај светиња Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. "Дужни смо да сачувамо чист образ, али да сачувамо оно што смо наследили од наших предака, а то су наше косовско-метохијске светиње", истакао је прота Велибор. У другом делу емисије, отац Велибор се у канонско-правном погледу осврнуо и на актуелна дешавања између Васељенске и Руске Патријаршије, која потресају нашу Свету Цркву. Благодарећи TV HAPPY доносимо видео запис емисије: „Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
(ВИДЕО) Велибор Мартиновић: Од мита до науке - место и идентитет теологије данас
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Теолошки
-
У оквиру циклуса предавања Разговори о вери која се сваке недеље одржавају у конаку Капеле Свете Петке на Калемегдану, 14. октобра 2018. године предавање под називом "Од мита до науке - место и идентитет теологије данас" одржао је Велибор Мартиновић. Какво је место и какав је индентитет теологије у савременој констелацији научних и хуманистичких дисциплина? Какав је међусобан однос духовних и природних наука? Да ли је теологија онтичка наука (једна од регионалних)? Треба ли теологија “слушкиње” или мора да почне да са пуном пажњом обраћа пажњу на ставове и закључке других наука?! Каква је друштвена одговорност теолошког дискурса данас и какав је њен задатак у мисији ad intra. View full Странице
-
Никоме није била јасна амбиција државних власти Црне Горе да законом нормирају – слободу. И то само једну! Слободу вероисповести! Нема, наравно, закона о другим слободама – изражавања, удруживања, окупљања, стваралаштва и томе слично. Има, наравно, закона који уређују начин остваривања одређених права. Али, ово је био први пут да се законом уређује слобода и да се суштински посматрано, она не ограничава само у мери која превазилази дозвољена ограничења у демократском друштву него у мери да се предложени текст слободно могао насловити и као закон о ограничавању слободе вероисповести. Видели смо класичан пример покушаја државног интервенционизма у слободу вероисповести. Због своје апсурдности, у први план је стављена одредба којом је планирано да се све цркве, манастири, џамије, катедрале, самостани и остале непокретности цркава и верских заједница, саграђених до 1918. године, одузму од њихових вишевековних власника и укњиже у својину секуларне државе Црне Горе. То је само једна у мноштву катастрофалних одредби. Не треба заборавити да би, на пример, универзално људско право на слободу вероисповести као једно од природних права које сваки човек стиче рођењем било признато само некима, а не свакоме. На унутрашњу аутономију цркава и верских заједница се задирало толико да би неупућени читалац тог псеудоправног текста мога да стекне утисак да се ради о организованим криминалним групама, а не о црквама и верским заједницама. Није, наравно изостављена ни противуставна, комунистичка верзија чувеног Бизмарковог тзв. канце-параграфа о забрани политичког деловања свакоме ко хоће да верује у Бога и да припада Цркви или верској заједници. Извршен је покушај суспендовања и дерогирања многих права која су гарантована Уставом Црне Горе. Од почетка нисам имао дилему и јавно сам саопштавао да такав нацрт закона не може да добије зелено светло од домаћих и међународних експерата, али ни од надлежних тела Савета Европе. Нацрт закона је био радикално супростављен Европској конвенцији о људским правима, другим међународним актима и смерницама Савета Европе о ревизији законодавства о црквама и верским заједницама. Радикално је био супростављен и правном поретку Црне Горе, али и њеној историјској прошлости и цивилизацијским достигнућима. Од свега наведеног, у Црној Гори је најинтересантнија тема одузимања имовине цркава и верских заједница која је стечена „из јавних прихода, или је била у државној својини, или на основу заједничког улагања грађана до 1. децембра 1918. године“. Покренуте су и петиције. Једном је тражено да се пониште одлуке Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, како се тачно звала, или Подгоричке скупштине, како је неки називају сто година касније. Другом, да се под хитно, у име некаквог „аманета“ само православни храмови и манастири укњиже као државна својина. Што ће, питам се, једној секуларној држави, и то држави која се дичи својом секуларношћу над секуларностима, православни храмови, манастири, мошти светитеља и друга црквена имовина? Шта би неко световно министарство радило са џамијама, вакуфима, самостанима, жупним уредима? Да ли би се и богомоље нашле на тендерима? Није био занемарљив број „објашњења“ од којих би се застидео сваки озбиљнији студент прве године Правног факултета. На почетку 21. века смо се нашли у небивалој ситуацији: уместо да у Црној Гори припремамо и доносимо законе о реституцији одузете имовине цркава и верских заједница, о повратку веронауке у јавне школе, о увођењу верске службе у војску и полицију, некоме је пало на памет да од Митрополије одузима Острог, Морачу и Цетињски манастир; од Которске бискупије Катедралу Светога Трипуна и Госпу од Шкрпјела, а од Исламске заједнице Хусеин-пашину џамију у Пљевљима и све што је старије од једног века. И то на основу закона о слободи вероисповести! Срећом, тај покушај је пропао. Неопходно је да Црна Гора треба да замени важећи социјалистички Закон о правном положају верских заједница из 1977. године и донесе нови закон о правном положају цркава и верских заједница. Али, тај закон не може и не сме да буде закон против Српске православне цркве, како га неки најављују, а други прижељкују. Такав закон не сме да буде ни против других цркава и верских заједница, али ни грађана Црне Горе који су, по својој слободној вољи верници. Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, кординатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Из Црне Горе годинама стижу лоше вести о припреми и доношењу закона о слободи вероисповести. Као гром из ведра неба, без консултација с представницима цркава и верских заједница, без учешћа правних стручњака, уз кршење прописане процедуре и на почетку колективних годишњих одмора, крајем јула 2015. године је обзнањен нацрт закона. Никоме није била јасна амбиција државних власти Црне Горе да законом нормирају – слободу. И то само једну! Слободу вероисповести! Нема, наравно, закона о другим слободама – изражавања, удруживања, окупљања, стваралаштва и томе слично. Има, наравно, закона који уређују начин остваривања одређених права. Али, ово је био први пут да се законом уређује слобода и да се суштински посматрано, она не ограничава само у мери која превазилази дозвољена ограничења у демократском друштву него у мери да се предложени текст слободно могао насловити и као закон о ограничавању слободе вероисповести. Видели смо класичан пример покушаја државног интервенционизма у слободу вероисповести. Због своје апсурдности, у први план је стављена одредба којом је планирано да се све цркве, манастири, џамије, катедрале, самостани и остале непокретности цркава и верских заједница, саграђених до 1918. године, одузму од њихових вишевековних власника и укњиже у својину секуларне државе Црне Горе. То је само једна у мноштву катастрофалних одредби. Не треба заборавити да би, на пример, универзално људско право на слободу вероисповести као једно од природних права које сваки човек стиче рођењем било признато само некима, а не свакоме. На унутрашњу аутономију цркава и верских заједница се задирало толико да би неупућени читалац тог псеудоправног текста мога да стекне утисак да се ради о организованим криминалним групама, а не о црквама и верским заједницама. Није, наравно изостављена ни противуставна, комунистичка верзија чувеног Бизмарковог тзв. канце-параграфа о забрани политичког деловања свакоме ко хоће да верује у Бога и да припада Цркви или верској заједници. Извршен је покушај суспендовања и дерогирања многих права која су гарантована Уставом Црне Горе. Од почетка нисам имао дилему и јавно сам саопштавао да такав нацрт закона не може да добије зелено светло од домаћих и међународних експерата, али ни од надлежних тела Савета Европе. Нацрт закона је био радикално супростављен Европској конвенцији о људским правима, другим међународним актима и смерницама Савета Европе о ревизији законодавства о црквама и верским заједницама. Радикално је био супростављен и правном поретку Црне Горе, али и њеној историјској прошлости и цивилизацијским достигнућима. Од свега наведеног, у Црној Гори је најинтересантнија тема одузимања имовине цркава и верских заједница која је стечена „из јавних прихода, или је била у државној својини, или на основу заједничког улагања грађана до 1. децембра 1918. године“. Покренуте су и петиције. Једном је тражено да се пониште одлуке Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, како се тачно звала, или Подгоричке скупштине, како је неки називају сто година касније. Другом, да се под хитно, у име некаквог „аманета“ само православни храмови и манастири укњиже као државна својина. Што ће, питам се, једној секуларној држави, и то држави која се дичи својом секуларношћу над секуларностима, православни храмови, манастири, мошти светитеља и друга црквена имовина? Шта би неко световно министарство радило са џамијама, вакуфима, самостанима, жупним уредима? Да ли би се и богомоље нашле на тендерима? Није био занемарљив број „објашњења“ од којих би се застидео сваки озбиљнији студент прве године Правног факултета. На почетку 21. века смо се нашли у небивалој ситуацији: уместо да у Црној Гори припремамо и доносимо законе о реституцији одузете имовине цркава и верских заједница, о повратку веронауке у јавне школе, о увођењу верске службе у војску и полицију, некоме је пало на памет да од Митрополије одузима Острог, Морачу и Цетињски манастир; од Которске бискупије Катедралу Светога Трипуна и Госпу од Шкрпјела, а од Исламске заједнице Хусеин-пашину џамију у Пљевљима и све што је старије од једног века. И то на основу закона о слободи вероисповести! Срећом, тај покушај је пропао. Неопходно је да Црна Гора треба да замени важећи социјалистички Закон о правном положају верских заједница из 1977. године и донесе нови закон о правном положају цркава и верских заједница. Али, тај закон не може и не сме да буде закон против Српске православне цркве, како га неки најављују, а други прижељкују. Такав закон не сме да буде ни против других цркава и верских заједница, али ни грађана Црне Горе који су, по својој слободној вољи верници. Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, кординатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије. Црква као табу тема преговора Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2] Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите. Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина. С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт. Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода. Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих. Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока. Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа. Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена. Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас. Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље. Црква - са или без народа Божјег! Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив! Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве. Појам Епархије Српске Православне Цркве Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан. С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске. Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација. Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски. У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима. Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9] Црквена пуноћа или 59 објеката Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине. До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!” Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију. Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога! У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао: ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином? Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17] Српска Црква искључена из преговора Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији. Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”. Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве. Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава). ------------------------------------------------------------------------------------------------ [1] М. Ђурић, Јутарњи програм - Ново јутро, РТВ Пинк, 4. септембар 2018.г., https://www.youtube.com/watch?v=i7LL1Aj9xRE [2] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви, ”Vesti-online”, електронско издање 22. јул 2013.г., http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vuli-o crkvi [3] Б. Пацоли, Цркве су и албанске, моји били православци, портал Б92, 31. август 2018.г., https://www.b92.net/info/vesti/index.php?y_id=1437861 [4] Чл. 14 ст. 1 тач. 18 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод, Београд, 1957.г. [5] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [6] чл. 22 ст. 1 Устава Српске Православне Цркве [7] Исто, чл. 23 ст. 1 [8] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г., http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vuobim.html [9] А. Вучић, Косовско питање, ”Блиц”, електронско издање, 16. септембар 2018.г. https://www.blic.rsvesti/politika/kosovsko-pittorkst-aleksandravucica/ms91wqh [10] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [11] А. Вучић, Црква има право на став о Космету, ”Вечерње новости”, електронско издање, 29. јул 2018.г., www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:74Vucicv-o-Kosmetu [12] А. Вучић, Ја сам за разграничење са Албанцима, портал Радио-телевизије Србије, 9. август 2018. године, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3224651/valbancima.html [13] А. Вучић, Да добијемо бар нешто, јер данас немамо ништа, ”Вечерње новости”, електронско издање, 30. јун 2018.г., http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno. 289.html:735c-Kompro [14] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г. http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vucic-u-kosna-kim.html [15] А. Вулин, Зашто сам за разграничење, ”Печат”, бр. 535 од 7. ептембра 2018.г., стр. 10 [16] Исто Извор: Нова Српска Политичка Мисао -
Већ деценијама уназад, а посебно од 1999. године до данас, много пута је поменута ”Српска Православна Црква на Косову и Метохији”. Судећи по бројним изјавама, изреченим од државних званичника или, пак, од појединих јавних личности, стиче се утисак да већина тих посленика и јавних делатника заправо и не зна шта се подразумева под ”Српском Православном Црквом на Косову и Метохији”. То су за њих, најчешће и једино, ”наши културно-историјски споменици”, а у бољем случају и ”особље које опслужује” те древне културно-историјске споменике и које, како се све чешће чује од појединих државних чиновника у новије време, једино може ”да свети водицу”.[1] И ништа више од тога! С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије. Црква као табу тема преговора Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2] Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите. Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина. С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт. Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода. Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих. Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока. Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа. Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена. Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас. Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље. Црква - са или без народа Божјег! Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив! Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве. Појам Епархије Српске Православне Цркве Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан. С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске. Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација. Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски. У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима. Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9] Црквена пуноћа или 59 објеката Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине. До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!” Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију. Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога! У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао: ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином? Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17] Српска Црква искључена из преговора Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији. Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”. Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве. Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава). ------------------------------------------------------------------------------------------------ [1] М. Ђурић, Јутарњи програм - Ново јутро, РТВ Пинк, 4. септембар 2018.г., https://www.youtube.com/watch?v=i7LL1Aj9xRE [2] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви, ”Vesti-online”, електронско издање 22. јул 2013.г., http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vuli-o crkvi [3] Б. Пацоли, Цркве су и албанске, моји били православци, портал Б92, 31. август 2018.г., https://www.b92.net/info/vesti/index.php?y_id=1437861 [4] Чл. 14 ст. 1 тач. 18 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод, Београд, 1957.г. [5] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [6] чл. 22 ст. 1 Устава Српске Православне Цркве [7] Исто, чл. 23 ст. 1 [8] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г., http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vuobim.html [9] А. Вучић, Косовско питање, ”Блиц”, електронско издање, 16. септембар 2018.г. https://www.blic.rsvesti/politika/kosovsko-pittorkst-aleksandravucica/ms91wqh [10] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [11] А. Вучић, Црква има право на став о Космету, ”Вечерње новости”, електронско издање, 29. јул 2018.г., www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:74Vucicv-o-Kosmetu [12] А. Вучић, Ја сам за разграничење са Албанцима, портал Радио-телевизије Србије, 9. август 2018. године, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3224651/valbancima.html [13] А. Вучић, Да добијемо бар нешто, јер данас немамо ништа, ”Вечерње новости”, електронско издање, 30. јун 2018.г., http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno. 289.html:735c-Kompro [14] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г. http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vucic-u-kosna-kim.html [15] А. Вулин, Зашто сам за разграничење, ”Печат”, бр. 535 од 7. ептембра 2018.г., стр. 10 [16] Исто Извор: Нова Српска Политичка Мисао View full Странице
-
“Пуне три године министарство обмањује јавност о наводном и непостојећем “дијалогу са Црквом и вјерским заједницама” и наводним “интензивним активностима на иновацији Нацрта закона”. А неће да кажу главно да су међународни правни експерти Венецијанске комисије и ОЕБС-а, да се тако изразим, одржали опијело и сахранили у правном смислу ријечи Нацрт закона о слободи вјероисповијести за који од његовог објављивања тврдимо да је дискриминаторан, ригидан, антиевропски и неусаглашен не само са Европском конвенцијом о људским правима него и са цивилизацијским достигнућима и свим нормама правне државе”, изјавио је Џомић за Дан. Он наводи да је пажљиво упоредио Нацрт мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ ОДХИР-а из новембра 2015. године са примједбама Правног савјета Митрополије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из септембра 2015. године. “Могу да изразим задовољство што је највећи дио наших примједби усвојен од правних експерата тих међународних тијела. Тадашњи министар Суад Нумановић и његова виртуелна Радна група нам нијесу вјеровали кад смо указивали на све дискриминаторне апсекте и катастрофалну неусаглашеност највећег дијела одредби Нацрта закона не само са Европском конвенцијом него и са правним поретком Црне Горе. Министарство је, осим јавности у Црној Гори, обмањивало и Венецијанску комисију и то се види на више мјеста у документу. На примјер, умјесто да објасне шта су хтјели са члановима 52 и 53 Нацрта закона којим су планирали да одузму цркве, џамије, манастире, самостане, богомоље и сву имовину цркава и вјерских заједница која је претрајала комунистички режим, Нумановић и његова невјешта администрација су 11. новембра 2015. године писали о новом закону о реституцији и обештећењу који нема никакве везе са њиховим покушајем да, како су врло прецизно Венецијанци квалификовали, конфискују вјерске објекте. Покушавали су да се перу некаквим напоменама од 11. и 26. новембра 2015. године, али безуспјешно”, оцјењује Џомић. Он истиче да се Венецијанска комисија негативно изразила о свим кључним тачкама вјерске политике која је оваплоћена у Нацрту закона. “Ријеч је о Нацрту закона који је тотално неусаглашен са Европском конвенцијом о људским правима, Међународним пактом о грађанским и политичким правима, пресудама Европског суда за људска права и Смјерницама ОЕБС-а о вјерским питањима из 2004. и 2014. године. Прво, Венецијанци су констатовали несумњив, раније стечени, давно препознат и постојећи правни субјективитет Српске православне цркве у Црној Гори за који су неки годинама, без икаквог правног утемељења, тврдили да не постоји. Даље, оцијенили су као веома дискриминаторне одредбе о тзв. територијалној конфигурацији и амбицијама државних власти да се вјерске границе подударају са садашњим границама Црне Горе. Неприхватљиво им је и уплитање државе у питање сједишта Цркве или вјерске заједнице у иностранству, као и то што су тражили да се Влада обавјештава прије избора вјерских великодостојника”, изјавио је Џомић. Џомић оцјењује да у сакривеном мишљењу Венцијанске комисије лежи тајна досадашњег недоношења новог закона. Црна Гора је овим документом добила дефинисане обавезујуће стандарде по овом врло важном питању из домена људских права. Венецијанци су, истиче Џомић, јасно заузели став да је непотребно да се постојеће цркве и вјерске заједнице, укључујући и СПЦ, региструју по новом закону, већ да им се новим прописом мора признати стечени правни субјективитет. Нацрт закона о слободи вјероисповијести неће бити готов до краја ове године, али хоће почетком сљедеће када ће бити процесуиран Влади Црне Горе, казао је недавно министар за људска и мањинска права Мехмед Зенка, додајући да ће тај законски акт бити донијет без обзира на негативан став Српске православне цркве. Највише примједби на Нацрт закона о слободи вјероисповијести током јавне расправе доставила је Српска православна црква у Црној Гори, а министар истиче да су их све размотрили и да су оне бројне, али да се суштински односе на двије-три тачке. Јасно је, каже, да „апсолутног консензуса неће бити“. ИЗ СПЦ раније је саопштено да је Нацрт закона неприхватљив, док је НВО Црногорска православна црква задовољна. Зенка је поручио да ће Влада Црне Горе донијети овај закон „без обзира на став Српске православне цркве“. Зенка је, иначе, први министар задужен за вјерска питања који је отишао на ноге распопу Мирашу Дедеићу, који предводи НВО Црногорска православна црква. Извор: Митрополија црногорско-приморска
