Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'века'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 44 results

  1. Литургијски календар Православне цркве обогаћен је именом новог светог. Сабрани у Кијевско-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 6. децембра 2019, Свештени Синод Украјинске Православне Цркве одлучиоје је да Сабору светих приброји Свету Серафиму, игуманију Коретско-Светотројичног манастира (+ 1633) , извештава Савез православних новинара. Синод је на истој седници прославио и Вилијску икону Матере Божје „Знамења“. Комисија за канонизацију светих Украјинске Православне Цркве састала се у Успењској кијевско-печерској лаври 30. октобра како би испитала материјале у вези са светом игуманијом и чудотворном иконом. После проучења материјала, они су предати на разматрање Свештеном Синоду (Сабору) Украјинске Православне Цркве, који је решио да их обоје прослави. Игуманија Серафим је била кнегиња која је служила као прва игуманија манастира Свете Тројице после инвазије Кан Менли I Гираја крајем 15. века. Манастир је првобитно саградио 1064. године св. Варлаам Кијевско-печерски, иако је током своје дуге историје више пута био разорен и обновљен. Након што су га ханске хорде опустошиле, манастир су 75 година касније обновили кнез Евтимије и његов син Јоаким Коретцки. Јоакимова ћерка Софија, која је при монашењу добила име Серафима, изабрана је за игуманију. Главна црква, Васкрсења Христовог, подигнута је 1580. године. После 16 година закључена је Унија у Бресту, а током наредних 20 година само су 9 мушких манастира и манастир Свете Тројице остали православни од 57 манастира у Волнији. Манастир је почео да води антиунијатске активности и убрзо је постао упориште Православља и уточиште сестара које су унијати избацили из других манастира. Временом је под управом Мајке Серафиме изграђен нови, скупљи манастир, који је убрзо предат фрањевцима. Такође је познато да је мајка Серафима била упозната са великим светим Јовом Почајевим, који је 1628. провео неколико дана у манастиру служећи богослужења и водећи духовне разговоре са сестрама. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. На празник Ваведења Пресвете Богородице, Епископ рашко-призренски, Г. Теодосије, служио је свету Архијерејску Литургију у Липљану. Саслуживали су му намесник приштевски, протојереј-ставрофор Светислав Трајковић, са свештеницима овог намесништва. Ваведење Пресвете Богородице, један је од највећих празника посвећених Богомајци. Слави се као успомена на дан када је Богородица први пут уведена у Храм Божји у Јерусалиму и потпуно се заветовала Богу да би по Божијем предвечном промислу постала она која је као девица родила самог Спаситеља Христа, оваплоћеног Бога Логоса. Прослава у липљанском храму Ваведења Пресвете Богородице из 14. века увек је посебан доживљај: “Тај храм је до наших дана опстао на овим светим просторима и опомиње нас да и ми треба да опстанемо, али не својом силом, снагом, памећу већ силом Божијом и молитвама Пресвете Богородице, онако како је наш народ у прошлости живео и опстајао, имајући веру и наду у Господа тражећи заступништво Пресвете Богородице. Тако и ми данас треба да своје очи уперимо ка небу и да од Бога тражимо помоћ. Да бисмо могли чисте савести од Бога тражити помоћ треба да испуњавамо реч Божију и заповест Божију”, казао је Владика Теодосије. Данашњи празник у Липљану посебно су улепшала деца, која су својим присуством и радости због празника, али и првог снега обележила на свој начин. Учитељ у основној школи “Браћа Аксић” у Липљану каже да има деце, не као некада, мање је људи, али сматра да је са мало добре воље могућ опстанак Срба у Липљану. “Довели смо децу из прве смене од првог до четвртог разреда, дошли су и људи из околних места. Сваке недеље се одржава служба у цркви, не буде толико људи, али данашњи дан посебан због празника. Тако да је овде могућ живот, има нас још овде на овим просторима”, каже Славомир Мирић. Председник Привременог органа Липљан Златко Лазић напомиње да безбедносна ситуација није баш најбоља, али се нада да ће се у будућности људи осећати сигурније. Истиче, да за мештане овај празник представља једно јединство. “Ови верски објекти много значе, показују да је вера православља присутна овде и да ће Срби и опстати на овим просторима, то се види и по овом скупу и литургији која је служена данас. Деца су радост, злато које свака породица цени, и ово окупљање овде у цркви много значи”, истиче Лазић. Мештанин Липљана Љубомир Јовановић каже да се Срби у Липљану углавном окупљају око своје цркве и да тако проводе дане. “Мало је нас у Липљану, окупљамо се овде око цркве и тако проводимо дане од јутра до сутра. Сутра се понавља исто до неке свечаности када се мало више нас окупи. Липљан треба да се сачува, да се одржи, много је леп град, не треба да се напусти”, каже мештанин Љубимир Јовановић. Ваведење је један од пет највећих празника посвећених Пресветој Богородици. Овај православни празник је и крсна слава поједниних мештана у Липљану у коме данас живи око 400 Срба. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  3. Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања. Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула. Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици. У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот. "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8) Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  4. Фонд Црквено-археолошког музеја Кијевске духовне академије обогаћен је, 20. новембра 2019. године, новим експонатом који има значајну црквено-историјску и културну вредност. Музеју је даривана стара штампана књига – Псалтир, који датира из 17. века. Црквено-археолошки музеј Кијевске духовне академије основан је 1872. године, као прва прва музејска збирка такве врсте у Руском царству. Почетком 20. века, збирка Црквено-археолошког музеја обухватала је музејску грађу од 3. века пре Христа до 19. века. Након доласка совјетске власти скоро сви екпонати су изгубљени или однети у иностранство. Музеј је обновљен 2009. године, по благослову митрополита кијевског и све Украјине г. Владимира, који је за музејску поставку даривао предмете из своје личне колекције. Данас, као и у моменту оснивања, Фонд чине предмети које Музеју дарују епископи, свештенство, као и друге личности. Музеј се налази у здању Кијевске духовне академије и семинарије на територији Светоуспенске Кијево-Печерске Лавре. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Рravlife.org
  5. Pola veka leteceg cirkusa Montija Pajtona ... Прошло је тачно педесет година од тренутка када се свет премијерно упознао са култном британском групом комичара који су потпуно променили поглед на комедију као жанр. У питању је, наравно, емисија позната као Летећи циркус Монтија Пајтона. Џон Клиз, Грејем Чепмен, Мајкл Пејлин, Тери Џонс, Ерик Ајдл и Тери Гилијам су постали део историје комедије 5. октобра 1969. године, када је на ББЦ каналу емитована прва епизода обожаваног серијала скечева. Летећи циркус Монтија Пајтона трајао је четири сезоне, током којих је изашао велики број неописиво генијалних скечева различите дужине. Након тога је филм А сада нешто потпуно другачије поново приказао неке од најбољих на великом екрану. Ту су наравно и чувени филмови Монти Пајтон и Свети грал, Житије Брајаново и Смисао живота који се и данас сматрају непоновљивим. Иако су сви учесници шоуа већ учествовали у разним врстама скечева и изузетно се ценили међусобно, тек овде су добили простор и средства да своју креативност искажу у потпуности. Тек пола века касније сазнају се разне анегдоте повезане са емитовањем прве епизоде, у којој су као реквизите тражили 6 брусхалтера, 6 пари женских гаћица, 5 пари хеланки и једну заставу са кукастим крстом, посебних димензија. Напомена за једног од тражених статиста била је „без голуба на рамену“, што ће касније постати штос који се понавља. А пре свега тога имали су проблема са називом емисије, јер су пре коначног решења имали предлоге које многи нису успевали ни да изговоре, а камоли да се сложе са њима. Компромис је постигнут на време и прва епизода емитована је у 22:50 тог 5. октобра 1969. Иако гледаност није била огромна, реакције су биле махом позитивне, а тек када су се Пајтоновци размахали у новоствореној креативној слободи, људи су полако постали просто навучени на сваки нови скеч. И дан данас, многи уметници наводе Пајтоновце као своју највећу инспирацију и радо се сећају када су их први пут открили. Ми ћемо вас подсетити на 5 нама омиљених скечева, а уколико се први пут сусрећете са њима, крајње је време да откријете и остале!
  6. За неколико дана, тачније 20./21. јула (због временске разлике у толмачењу "универзалног" времена са аспекта наших страна, односно Хјустона као контролног центра мисије и реперне тачке), навршиће се 50 година од како је поручник корвете америчке морнаричке авијације - пробни пилот и ваздухопловни инжењер Нил Армстронг напустио сигурност лунарног модула - "парчета Земље на Месецу" и изговорио чувену реченицу "That's one small step for a man, one giant leap for mankind". Као допринос "округлој" годишњици тог догађаја, отварам тему на нашем Форуму како би се присетили тог догађаја и свих див-јунака који су својим делом обележили једну еру у развоју људског рода.
  7. Током радова на изградњи платоа у манастиру Жича пронађена је изгубљена мермерна плоча с натписом о обнови овог манастира, а која је први пут била откривена 1925. године у манастирској порти. Занимљиво да је реч о фрагментованој загубљеној плочи која је послужила као подлога за поплочавање из времена владике Николаја (Велимировића). Натпис говори о последњој средњовековној обнови Жиче, 1562. године, у време митрополита Захарија. Он је највероватније у запустелом манастиру обновио монашке келије, палату у северозападном делу манастира и спољну припрату Спасове цркве. У сусрет обележавању великог црквеног и државног јубилеја, осам векова од аутокефалности српске православне цркве, министарство културе Србије представило је данас у порти манастира Жича ово вредно откриће, али и пројекте који се и даље одвијају у манастиру. Имајући у виду свеукупан значај манастира Жича за националну историју, министарство културе је у јубиларној години подржало пројекат радова на обнови српске царске лавре манастира Света Жича, који обухвата истраживачке радове на фасади манастирске цркве, партерно уређење порте и пројекте статичке санације најугроженијих пратећих грађевина. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић рекао је данас у Жичи да је у периоду од 2016. до 2019. године за више пројеката на манастиру, министарство културе издвојило око 37 милиона динара. „У протекле две деценије било је ствари које су могле педантније да се ураде. Било је и експеримената са малтером на спољној страни манастира Жича који траје осам векова. Али, нема више старих мајстора а ни материјала. Ситне грешке које се јављају јесу поука и искуство уа убудуће. У Србији имамо врсне стручњаке из области заштите културног наслеђа, а ту је и брига државе која ће да се повећава“, рекао је Вукосављевић. Министар културе је напоменуо да у сусрет јубилеју 800 година аутокефалности српске цркве имају чему да се радују, и напоменуо да се посебна брига води и о културним споменицима на КиМ. „Министарство ће подржавати и реконструкцију и обнову српског блага на Косову и Метохији. На сталној смо вези са органима Унеска и осталима који о томе одлучују, јер тај део територије није под нашим пуним суверенитетом. Упркос тим отежаним околностима, министарство културе чини напоре да се све оно што је потребно и уради. Не постоји цена и те ситуације у којима ћемо смањити бригу и пажњу према нашем идентитету“, нагласио је Вукосављевић. Професор Мирко Ковачевић казао је да је манастир Жича у својој историји доживео судбину већине манастира у Србији, односно да је био оштећен и у рушевинама. Осим статичке санације грађевине која је доживела да у својој историји остане без чак 60 одсто дела манастира и порте, према речима Ковачевића, битан детаљ представља и фасада. „Фасада је првобитно била црвене боје. Свети Сава је боравећи на Светој Гори донео црвену боју којом је већина манастира обојена. Жича је у ствари била малтерисана црвеном бојом, односно малтером који је био те боје“, рекао је Ковачевић. Монахиња Нектарија из манастира Жича рекла је данас да има утисак да министарство по први пут има целовити увид проблема објеката који се налазе у порти манастира. „Само министарство је иницирало низ истраживачких радова, што, чини ми се, до сада није био случај. Први пут имамо озбиљан приступ свим објектима који се налазе у порти“, рекла је монахиња Нектарија. Централна прослава обележавања 800 година аутокефалности српске православне цркве биће одржана од 6. до 9. октобра. Свечаност ће почети 6. октобра окупљањем свих архијереја и молитвеним прослављањем у манастиру Жича, после чега ће програм бити настављен у манастиру Студеница и у Краљеву. Архијереји ће 7. октобра боравити у духовном седишту СПЦ – Пећкој патријаршији, а свечана академија биће одржана 8. октобра у Центру „Сава“ у Београду у 20 сати. Извор: РТВ Војводине
  8. Дана, 7. септембра на празник Светих апостола Вартоломеја и Тита Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић обиљежиће 50 година свештеничке службе. Овим поводом Свету архијерејску литургију у цркви Светог Николе у Котору служиће Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење оца Момчила и свештенства. Звучни запис разговора О свом педесетогодишњем свештеничком труду на њиви Господњој, стању у нашој Митрополији у то вријеме, разговарали смо са оцем Момом коме дугујемо велику захвалност за очинску љубав, за тренутке радости које нам је пружио гостујући на таласима нашег Радија, посебно у емисији „Питајте свештеника“ гдје је наш веома драг гост. Извор: Радио Светигора
  9. Данас сам купио четврто том Патрологије нашег владике Атанасија Јевтића. Том је послевећен латинским Оцима и писцима. Оно што ме је одмах заинтригирало је део о Светом Августину. Потпуно сам разочаран начином на који је владика писао о овом Светом Оцу - свега пет страна!? Надао сам се да владика Атанасије има петљу да изађе из те, од ХХ века, преовлађујуће егзгетске парадигме (тзв. де Рењонова парадигма) кроз коју се говори о Августиновој тријадологији, али нажалост није. Оно што ми је посебно запало за око је та чувена, назвао бих је мантра, по којој Августин не разликује богословску и икономијску Тројицу, како су то чинили источни, кападокијски Оци. Аман! То је тешки анахронизам! Разликовање вечних односа Тројице (богословља) и њиховог односа према свету (икономија) бива актуелно најраније од деветог века, када крећу филиоквистички спорови. Кападокијски Оци о томе не говоре! Ја сам у својој дисертацији детаљно, до последњег изговореног слова, истражио шта један Свети Григорије Богослов подразумева под разликовањем богословља и икономије и све то упоредио са ставовима Светог Августина. Све то сам јасно документовао изворним текстовима и то ћу са вама сада поделити. Заиста, нашој савременој теологији потребно је темељно преиспитивање неких уврежених ставова који се некритички усвајају као неспорни, а који као такви не стоје.
  10. Протојереј-ставрофор Милун Фемић прославио јубиларних пола вијека свештеничке службе одслуживши Литургију у подгоричком Саборном храму. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У Недјељу девету по Духовима, 18. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Милун Фемић. Прота Милун је овом приликом прославио јубилеј, 50 година свештеничке службе. Проти Милуну су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Пред Свету Тајну Причешћа, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је говорио овом приликом о истакнутом врлинском свештеничком животу који је водио и примјеру који тим животом даје отац Милун Фемић: ,,Сви смо се овдје окупили у заједници љубави, али и да прославимо један јубилеј. Данашњи јубилеј јесте јубилеј нашег уваженог проте - оца Милуна Фемића који данас слави пола вијека - 50 година свештеничке службе. И заиста Бога га је даривао да служи 50 година неуморно и Богу и народу без имало страха, са много љубави, пажње и жртве. Оно по чему се још прота Милун истиче, јесте да пише дјелују поезију и прозу, а таква је и његова душа. Пуна љубави - дјечије љубави." - нагласио је отац Далибор. ,,Није му лако било током његове службе. То најбоље зна он и његова породица - попадија и 4 сина. Он је кроз ових 50 година прошао многа страдања, али, носио је крст, достојанствено, тихо и скромно." - подсјетио је он. Отац Далибор се у даљем обраћању осврнуо и на једну дирљиву анегдоту коју му је прота Милун испричао, повлачећи сликовито паралелу између тешког времена безбожног комунизма и страха народа и овог сада, када је нвјера у народу пробуђена, када је васкрснула у срцима људи: ,,Прота ми је причао да је било тада такво вријеме, да када је долазио на станицу Беранску да путује, људи су се од њега склањали, прелазили су на другу страну. Не због тога што није био добар и цијењен човјек, већ због тога што је такво вријеме било, народ је био у страху и зазирао. Но, данас, у данашње вријеме Богу хвала, да дође у Беране, сви би прешли на његову страну и узели благослов од њега и да га поздраве." Отац Далибор је на самом крају честитао јубилеј проти Милуну пожељевши проти дуг живот, да буде здрав, да га Бог благослови. Након обраћања протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, свима сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Милун Фемић. Он је у свом пастирском слову говорио о свим искушењима, мукама, недаћама, неприликама и подвизима које је носила његова свештеничка служба и његов живот у вријеме безбожног комунизма, али говорио је и о значају вјере, о значају имања повјерења и чврстог уздања у Бога, будући да Бог никда није заборавио народ свој и цркву своју, па и у најтежим временима. ,,Ево нас је Господ све заједно сабрао овдје у овом светом храму у девету недјељу по Духовима у великом броју. Окупио нас је да заједнички молитвено учествујемо, да уздижемо хвалу Богу, будући да само постом и молитвом и исправном вјером можемо да савладамо препреке које су пред нама. Сви они који мисле да нам праве неку незгоду, коју ми њима не само да нећемо да радимо, него нећемо ни да помислимо да урадимо. Суд и правда су Божији, а наше је да се молимо и да чувамо своју вјеру и то ће нас водити исправним путем и бићемо побједници. Може неко да буде јачи, па нека буде и да је бољи, али, Бог је изнад свих." - поручио је прота Милун. ,,Било је вријеме када је свега било 4-5 активних свештеника у читавој Црној Гори, а када је народа још мање од тога било у црквама за вријеме службе. Но, ево се Богу хвала изродише нове генерације које се уздижу и духовно и молитвено и образовно. Баш онда када се мислило да Цркве више неће бити, да ће се угасити и да више неће бити црквених служитеља - свештеника, ето баш тада, у преломном моменту све поче да васкрсава." - присјећао се отац Милун. Он је у даљем свом излагању нагласио да није лако бити свештеник ни у једном времену, будући да су црква и свештенство увијек прогоњени, као што је и Господ био прогоњен, али је подсјетио да је снага у Богу и да је Бог изнад свега и свих: ,, Бог је дао да имамо сада ове дивне генерације свештеника, заиста достојних свог позива. А требате знати да свештеник није лако бити ни у једном времену, јер ми смо на таквом простору гдје смо увијек имали људи који су нас прогонили. Али, сјетимо се, прогоњен је и Христос, прогоњени су апостоли, али у немоћи се сила Божија пројављује, Бог кад хоће и од малих људи учини велике људе." Он је пак нагласио да је најважније да се хришћани држе своје тврде Божије вјере, да пребивају у милости и љубави Божијој и изразио да је увјерен да ће ситуација и код нас и усвијету бити боља: ,,Надајмо се у Бога, без обзира на то каква времена могуће долазе, знајмо да кад смо са Богом, ако искрено вјерујемо, ако држимо пост, ако пребивамо у милости и љубави - онда Бог је на нашој страни и даће Бог да буде све боље и боље." ,,Нека је слава Богу који нас држи, који нас кријепи, и који нам безусловно даје љубав и многе дарове, јер без Њега, без помоћи Божије ништа не може да се дешава на Земљи, нека је Њему слава и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин!" - закључио је тиме своје пастирско обраћање прота Милун Фемић. Протојереј Милун Фемић који је данас молитвено прославио са свештеним братством Храма и вјерним народом свој полу-вјековни јубилеј свештенослужења, предано служи својој Цркви и роду 50 година. Од голобрадог младића и прве парохије, па до мирног свештеничког живота он је морао да прође носећи бреме тешког времена невјере. Он је своју службу започео у својим родним Беранама, у манастиру Ђурђеви Ступови, рукоположен је у чин ђакона 1969. у Острогу, на Преображење Господње, а убрзо, на Госпођиндан, у манастиру Морачи, у чин презвитера. Рукоположио га је митрополит Данило Дајковић, а око престола водио стари, фини свештеник Душан Радовић, којег су након девет година од упокојења ископали читавог, несатрулог, и пренијели у манастир Дајбабе. Одмах је постављен на парохију, Трећу и Четврту бјелопољску, да буде старјешина цркве Светих апостола Петра и Павла. Био је млад, тек му је било 20 година. Био је зелен и неискусан, а одмах по постављању на парохију неки засљепљени људи су га гледали као да је дошао да изврши преврат, да руши комунизам. Након своје богате службе током које је несебично служио Богу, цркви и народу, по пензионисању почео је да пише, тачније, почео је да пише збирке за дјецу. Аутор је њих многих, објавивши до данас чак девет књига: Поезију за дјецу „Радознале пјесме” и „Јутарње сунце”, роман „Нес” у три књиге, роман „Украдена маца” на српском и енглеском, роман „Лептир који говори” и приче „Срећкови несташлуци” у двије књиге. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици Протојереј-ставрофор Милун Фемић прославио јубиларних пола вијека свештеничке службе одслуживши Литургију у подгоричком Саборном храму Саборни храм Христовог Васкрсења - Подгорица WWW.HRAMVASKRSENJA.ME У Недјељу девету по Духовима, 18. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је...
  11. У Цркви Светог Јована у Хановеру је у петак вече у присуству неколико стотина гостију и верног народа одржана свечана академија поводом пола века постојања Епархије диселдорфске и немачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Госте је на почетку академије, по први пут на немачком језику поздравио Његово преосвештенство епископ Диселдорфа и Немачке Григорије. "Све што славимо и у овој години и у идућој, биће повезано са 800 година постојања Српске православне цркве и њене аутокефалности и ово је заиста велики догађај за нас, јер 50 година једне епархије у Немачкој исто је као отприлике 500 година у неким православним земљама", рекао је Владика Григорије. Епископ Григорије рекао је да је на симпозијум дошао и председник Православне епископске конференције митрополит Августин, као и председник бискупске конференције Немачке Герхард Фајге, наравно и многи други људи који су Епархији Диселдорфа и Немачке учинили велику част и показали поштовање према српском народу и Српској православној цркви. Протојереј-ставрофор Слободан Милуновић рекао је да је сваки јубилеј важан у животу било појединаца, било заједница, а посебно црквених заједница и још више важан у дијаспори, ван граница отаџбине. "Временом се стварају и овакви јубилеји као што је 50 година Епархије, чији сам ја сведок од оснивања епархије 1969. године у Немачкој", рекао је протојереј-ставрофор Слободан Милуновић који је био и први рукоположени свештеник ове Епархије. У чин свештеника рукоположио га је Преосвећени Епископ шабачки Лаврентије који је био први Епископ Српске православне цркве на овом простору. Присутнима су се обратили и високопреосвећени митрополит Немачке Августин из Цариградске патријаршије, преузвишени покрајински бискуп Хановера Ралф Мајстер из Евангелистичко-лутеранске цркве, преузвишени бискуп Магдебурга Герхард Фајге, председавајући Екуменске комисије Немачке Бискупске конференције и преузвишени бискуп Николаус Швертфегер, викарни бискуп Хилдесхајма. Након поздравних говора епископа и бискупа услиједила су излагања епсикопа Григорија и бискупа Фајгеа, који су говорили о теми "Православље и Католичка црква у Њемачкој у дијалогу". Владика Григорије одржао је предавање на Немачком језику. У дискусији, коју су водили професор Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру, учествовали су и пастор Евангелистичке цркве у Немачкој Волдемар Флаке и протојереј-ставрофор Слободан Милуновић који је иначе и први рукоположени свештеник у Епархији немачкој још давне 1969. године када га је рукоположио тадашњи Епископ немачки Лаврентије који је и основао ову Епархију. Извор: Телевизија Храм
  12. Српска Православна Епархија диселдорфска и немачка прославља ове године 50 година постојања. Од 28. до 30. јуна 2019. године тим поводом организује тродневне свечаности у Хановеру, у оквиру којих ће бити одржан научни симпосион под називом „Српска православна црква у Немачкој у прошлости, садашњости и будућности“. У петак свечана академија и пријем у Хановеру На Видовдан, у петак 28. јуна, од 18:00 часова у Цркви Светог Јована (Neustädter Hof- und Stadtkirche St. Johannis) биће одржана свечана академија поводом пола века постојања Епархије диселдорфске и немачке, након чега ће за све госте уследити и свечани пријем. На самом почетку академије поздравно слово, и то по први пут на немачком језику, упутиће Преосвећени Епископ Диселдорфа и Немачке др Григорије Дурић. Присутнима ће се обратити и Високопреосвећени Митрополит Немачке Августин из Цариградске Патријаршије, Преузвишени Покрајински Бискуп Хановера г-дин Ралф Мајстер из Евангелистичко-лутеранске цркве, Преузвишени Бискуп Магдебурга др Герхард Фајге, председавајући Екуменске комисије Немачке Бискупске Конференције и Преузвишени Бискуп др Николаус Швертфегер, викарни бискуп Хилдесхајма. Након поздравних говора Епископа, Бискупа и кратког музичког интермеца уследиће излагања: - Преосвећени Епсикоп Диселдорфа и Немачке др Григорије Дурић говориће на тему „Теолошке перспективе Српске Православне Цркве у Немачкој“. - Преузвишени Бискуп Магдебурга др Герхард Фајге, председавајући Екуменске комисије Немачке Бискупске Конференције говориће на тему „Православље и Католичка Црква у Немачкој у дијалогу“. У дискусији, коју ће модерирати проф. др Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру, учествују: пастор Евангелистичке цркве у Немачкој г-дин Волдемар Флаке, Бискуп др Герхард Фајге и протојереј-ставрофор Слободан Милуновић. У суботу научни симпосион у Хановеру Дан касније, у суботу, 29. јуна, Епархија диселдорфска и немачка организује симпосион под називом „Српска православна црква у Немачкој у прошлости, садашњости и будућности“. Симпосион ће се одржати у Црквеном центру Светога Саве у Хановеру (Mengendamm 16 c, 30177 Hannover) између 09:15 и 19:30 часова. Научни савет симпосиона чине проф. др Данијел Бенга са Православног богословског факултета у Минхену, проф. др Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру и проф. др Мартин Тамке са Евангелистичког теолошког факултета Универзитета у Гетингену. У недељу Владика Григорије богослужи у Хановеру У недељу, 30. јуна, у 10:00 часова, Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке г-дин Григорије служиће Свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Хановеру (Mengendamm 16 c, 30177 Hannover). Извор: Телевизија Храм
  13. Древна старохришћанска црква откривена је у археолошким искапањима на подручју турске покрајине Невşехир односно Kападокије. Према првим истраживањима, подземна црква уклесана у стене настала је у 5. веку, а према речима археолога скрива и фреске на којима су досад невиђени призори попут цртежа рибе која пада из Христове руке, Исусова васкрсење и смрти злих душа. – Црква је већа од осталих пронађених на подручју Kападокије. Изграђена је под земљом, а њене изворне фреске преживеле су све до данас. Kад смо кренули са радовима нисмо ни сањали да ћемо пронаћи овакве подземне комплексе. Ископавање и чишћење иде даље и надамо се да ћемо ускоро имати нове податке о историји Kападокије која ће тако постати још значајније ходочасничко одредиште – изјавио је градоначелник Невşехира Хасан Üнвер. Древна црква откривена је у археолошким истраживањима у склопу пројекта обнове старог језгра овог турског града у чијем се средишту некада налазила. Археолошко подручје покрива готово 360 хиљада квадратних метара и укључује 11 квартова који окружују центар града. С обзиром да се откриће догодило у јануару, археолози су због неповољних временских услова цркву испунили замљом да би је заштитили. – Зауставили смо радове да бисмо заштитили фреске и саму цркву. У пролеће, кад отопли, чекаћемо да влага најпре испари, а затим ћемо уклонити земљу. Након рестаурације и чишћења фреске ће бити враћене у изворно стање – објаснио је Али Аyдин, један од археолога који учествује у истраживањима и рестаурацији. Ово откриће само је једно у низу фасцинантих археолошких открића на подручју некадашње Kападокије. Наиме, према досадашњим истраживањима откривено је око 200 подземних градова из различитих историјских раздобља, у којима је свеукупно живело око 100 хиљада становника. Већина градова има барем два подземна спрата, а њих 36 има три или више спратова. Највећи подземни град је свакако Деринкују, откривен 1963. године. Са својих 18 спратова, протеже се до дубине од 85 метара, а потиче из 8. века пре Христа. Kроз њега протиче питка вода, има низ вентилацијских система, станове, трговине, бунаре, оружарнице, гробље и посебне отворе за бег. У граду је пронађена и школа и посебне просторије у којима су се држале животиње. Тражећи уточиште пред римским прогонима, хршћани су на подручју Kападокије изградили 36 подземних градова и око 600 цркава од којих многе и данас привлаче бројне туристе и ходочаснике. Извор: Архео-аматери.рс
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. маја 2019. године, на празник Светог великомученика и победоносца Георгија, свету архијерејску Литургију у манастиру Гомионици, Епархија бањалучка. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа бањалучког г. Јефрема, Патријарху су саслуживали протосинђел Платон, настојатељ манастира Гомионице јеромонах Методије и протођакон Радојица Жагран. У цркви испуњеној верним народом појале су сестре манастира Гомионице. Светој Литургији је присуствовао и градоначелник Бања Луке г. Игор Радојчић. Извор: Српска Православна Црква
  15. Уочи Недеље Православља, 16. марта 2019. године, у препуном Саборном храму Благовести Пресвете Богородице новообновљеног манастира Осовице после више од три века поново су зазвучале речи: Желим живот испоснички, Свети Владико! Његово Преосвештенство Eпископ бањалучки г. Јефрем извршио је чин пострига у малу схиму искушеника Mилована и Ивана давши им монашка имена Митрофан и Иларион. У светом чину обављеном после празничног бденија молитвено је учествовало монаштво и свештенство епархија: Бањалучке, Зворничко-тузланске, Славонске, Британско-скандинавске, Бачке, Сремске, Браничевске, Крушевачке и Нишке уз многобројни верни народ Републике Српске и Србије. Нове монахе на постриг су привели сабраћа манастира игуман Теофил и монах Доситеј. У Недељу Православља служена је света Литургија на којој се причестило преко три стотине верних. Уз помоћ и подршку Србског сабрања „Баштионик“ из Бања Луке приређено је послужење и трпеза љубави за све поклонике. Извор: Српска Православна Црква
  16. Комисија за канонизовање светих УПЦ разматрала је у Кијеву 19. марта 2019. материјале о причислењу светима четворице духовника. Двојица од њих били су ректори Кијевске духовне академије. У питању су ректори Академије: епископ каневски Силвестар (Малевански) (+1908) и архиепископ каневски Василије (Богдашевски) (+1933), затим, професор Академије протојереј Александар Глагољев (+1937) и свештеник Јован Могиљев (+1918). Архиепископ Василије (Богдашевски) је 1921. године потписао апел архијереја Украјинске Цркве верницима да не прихвате одлуку лажног сабора из 1921. године о проглашењу аутокефалије. За њега се вели да је био стуб Православља у Кијеву у она тешка времена, који је бранио Свету Цркву од обновитеља и других расколника држећи проповед. За епископа Силвестра (Малеванског) истиче се да је био добар теолог и писац. Био је у међувремену и игуман кијевског мушког манастира посвећеног Богојављању, а који су бољшевици срушили 1935. године. Извор: Српска Православна Црква
  17. Споменица – два века Старе цркве у Крагујевцу групе аутора, заједно са фотомонграфијом Шумадија, Поморавље – Душа Србије, аутора - фотографа Предрага Михајловића Цилета и Зорана Петровића, проглашене су књигама 2018. године у крагујевачком издаваштву. Свечано уручење Повеље – Књига године, уприличено је 5. фебруара 2019. године у Народној библиотеци Вук Караџић, у оквиру манифестације Дани крагујевачке књиге. У образложењу одлуке жирија да се управо Споменица Старе цркве која се појавила у издању издавачке куће Каленић Српске православне епархије шумадијске додели ова почаст каже се: -Споменица Два века Старе цркве посвећена је обележавању 200-годишњице цркве Силаска Светог Духа, задужбине Великог књаза Милоша Обреновића. Њен постанак везан је за важну историјску чињеницу – осамостаљење српске државе и Цркве за време Милошеве владавине у Крагујевцу (1818-1841) – што свој одраз налази у текстуалним прилозима које потписује десет аутора, хроничара и научних радника. У њима се стручно и исцрпно износе чињенице о културном наслеђу, покретном и непокретном, које баштини Милошева придворна црква. Осим теолошких радова, у монографији су заступљени и прикази и тумачења историје јавног и приватног живота у престоном Крагујевцу, али и друштвено-политичко пулсирање младе српске државе кроз опис рада новоформираних државотворних установа и првих корака у законодавству, просвети и култури. У обиму од 414 страна, богато је илустрована: поред савремених – ту су и фортографије из фондова документационе грађе Старе цркве, Шумадијске епархије и Бечког државног архива. Њеној информативности доприносе летописни подаци и регистар, а опремљена је и компакт диском. Ова монографија излази из оквира обичне споменице; она сведочи о цивилизацијском и културолошком моделу не само Крагујевца и Шумадије – већ и читавог српског националног бића у периоду његовог формирања између османско-балканског наслеђа и европских утицаја. Чини се да ти утицаји трају до дана данашњих. Ликовно-графичкој опреми Споменице приступило се професионално: тврдог је повеза, једноставних корица чијој лепоти доприноси завршна графичка обрада у виду утиснутог мотива (заштитног знака Јубилеја). Прелом текста је једностубачни, а легенде са објашњењима издвојене су по боји и позицији, при унутрашњим ивицама страница, чиме међусобно стварају ефекат огледала. Графичко решење омота диска прати изглед омота књиге – што доприноси препознатљивости и визуелном идентитету. Примећено је да се обе награђене књиге “беспрекорно преплићу и допуњују, дајући велики допринос култури сећања,” као и да “њихов садржај оплемењује свест о вредности културног наслеђа, његовој шароликости и лепоти у свим појавним обилицима – људским, етнолошким, архитектонским, физичко-географским, стваралачким и уметничким. На основу наведених квалитета, Фотомонографија и Споменица заслужују почасна места у књижним збиркама школа, институција, предузећа, али и озбиљнијим приватним библиотекама. Засигурно су и један од најбољих сувенира којима би Шумадинци или Моравци госте даривали. Повељу је награђенима уручио књижевник Мирко Демић, директор Народне библиотеке Вук Караџић у Крагујевцу, а у име аутора примили су је архијерејски намесник лепеничко протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протојереј-ставрофор Милић Марковић, старешина Старе цркве. Гордана Јоцић, уредница Радиjа Златоусти Извор: Српска Православна Црква
  18. Првих пет деценија заједничког хода кроз детињства, најављују нова животна путешествија Звонца и читалаца. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У недељу, 16. децембра 2018. године, у препуној Комбанк дворани у Београду Светосавско звонце и Верско добротворно старатељство, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржали су свечану академију поводом прослављања празника Светог Николе, почетка божићних даривања деци и обележавања великог јубилеја Звонца - педесет година постојања и рада, под називом: Са Звонцем кроз детињства. Угостивши преко хиљду малишана који су дошли из свих делова Србије, из Црне Горе и Републике Српске, заједно са специјалним гостима из српских енклава на Косову и Метохији: Јасеновик, Косовска Каменица, Прековце, Бостане и Станишор, Звонце је заједно са ВДС-ом на најлепши начин отворило врата срећних и радосних догађаја који предстоје и јубилеј обележило блиско и саборно са својим верним читаоцима. Програм свечане академије је почео певањем дечјег хора Звонце молитвене песме Тон деспотин којом је дочекан Његова Светост Патријарх српски Иринеј, који је благосиљао сву присутну децу, њихове родитеље и учитеље. Дивним и сигурним гласом конферанције свечаности, позната новинарка Сања Анђелковић Лубардић, један за другим најављивала је сегмент по сегмент програма који је кроз сажете целине све присутне упознавао са радом и животом Светосавског звонца. Уводну реч и кратак историјат часописа дала је главни и одговорни уредник Светосавског звонца гђа Радмила Мишев. Она је најпре споменула своје претходнике, уреднике: Епископа шабачког Лаврернтија, затим блажене успомене Епископа будимског Данила, па проте Милисава Протића, Душана Петровића, Драгана Милина и Саву Поповића. Атмосферу Крфа, емоције које он носи за све учеснике пројекта Стопама наших предака, пренео је дечји хор Звонце кроз песму Осети Видо, док је на великом екрану ишао спот ове песме. У програму је наступао још један хор. То је музичко вокални састав Плетеница из Средње музичке школе Стеван Христић из Станишора код Гњилана, који су извели песму Густа ми магла паднала. Хорове на бини заменила је позоришна трупа Звонце, која је извела комад Чудотворац, посвећен житију и делима правог Божић Бате - Светог Николе Мирликијског Чудотворца. Сценарио и режију представе потписује презвитер Ненад Илић. Иако је публика дошла издалека, сва су деца до једног, са великом пажњом пратила све што се догађа на сцени. После пола сата разигране и занимњиве драмске приче - житија о великом Божјем угоднику и светитетљу, присутнима у Комбанк дворани, обратио се и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. У поздравној речи, он је захвалио свима који су учествовали у програму, а посебно је изразио добродошлицу деци која су дошла из најудаљенијих простора нашег региона. Своје дивљење исказао је и деци са Косова и Метохије који су били специјални гости манифестације. На крају програма Свјатјејши је доделио признања за допринос и подршку мисији за децу Српке Православне Цркве која су добили: академик Матија Бећковић, књижевник и члан САНУ, Ђорђе Радиновић, председник Општине Стара Пазова, Војин Ђорђевић, идејни творац робне марке ”ВодаВода”, Марија Бошковић, директор сектора за односе са јавношћу компаније ”Телеком Србија”, Игор Станковић, директор Комбанк дворане, Тиодор Росић, књижевник и професор на Крагујевачком универзитету, Момчило Мошо Одаловић, књижевник за децу, Драган Лакићевић, књижевник и главни уредник Српске књижевне задруге, Лидија Поповић, књижевник за децу, Милица Ракић, вероучитељ. После свечане доделе признања, Његова Светост је заједно са лауреатима Звонца поделио преко хиљаду пакетића свој присутној деци, У томе су им помагали и познате личности и уметници: Ивана Јордан, Марија Марић, Милан Ђурђевић и Борко Сарић. За време поделе пакетића, званични дечји хор Српске Патријаршије Звонце извео је мини концерт. Извор: Српска Православна Црква
  19. Свештеник Православне цркве у Америци, протопрезвитер доктор Александар Шмеман (Талин, 13. септембар 1921. - Њујорк, 13. децембар 1983.) убраја се у ред чувене плејаде православних руских мислилаца у које убрајамо и Георгија Флоровског, Николаја Афанасјева, Кипријана Керна, Јована Мајендорфа и друге. Гост у студију радија Глас Православне Епархије нишке био је свештеник и професор Богословије Бобан Стојковић. Звучни запис емисије Извор: Радио Глас
  20. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква
  21. Светом архијерејском Литургијом коју је 2. октобра 2018. године служио Епископ шумадијски г. Јован прослављена је 200-годишњица постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Светом архијерејском Литургијом коју је 26. јула 2018. године служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован јагодинска Стара црква прославила је велики јубилеј - 200 година постојања. Торжественим богослужењем у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила, коју је кнез Милош Обреновић подигао давне 1818. године, у присуству градоначелника Јагодине г. Ратка Стевановића и многих угледних званица и великог броја верника. Обраћајући се верном народу Владика је поручио: -Колико је људи долазило у овај храм кроз период од два века! Kолико се њих крстило, венчало, исповедило, причестило! Kолико је само молитава узнесено пред престолом ове светиње! Велики кнез Милош, ктитор овог храма, у највећој мери је допринео да се подигне ова светиња, али је он то радио заједно са народом што нас и обавезује да идемо путем којим су ишли наши свети преци, над чијим се гробовима данас и служи ова света Литургија, благодарење Богу за наше претке, за нас и наше сроднике данас и за оне који ће генерацијама после нас остати. Високо одликовање орден Вожда Карађорђа урученио је г. Томиславу Стојановићу из Винораче и г. Драгану Стојанкићу из Трнаве. Архијерејске захвалнице су примили господа Стефан Ђођевић, Ивица Маринковић, Радмило Цекић, Мирослав Ђорђевић, Зоран Рашић, Предраг Јеремић и Драган Илић. Архијерејске захвалнице су додељене и фирмама Ралекс, Кастор, Јела, ЈП Уређење и јавно осветљење. Извор: Епархија шумадијска СПЦ
  23. Светом архијерејском Литургијом коју је 26. јула 2018. године служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован јагодинска Стара црква прославила је велики јубилеј - 200 година постојања. Торжественим богослужењем у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила, коју је кнез Милош Обреновић подигао давне 1818. године, у присуству градоначелника Јагодине г. Ратка Стевановића и многих угледних званица и великог броја верника. Обраћајући се верном народу Владика је поручио: -Колико је људи долазило у овај храм кроз период од два века! Kолико се њих крстило, венчало, исповедило, причестило! Kолико је само молитава узнесено пред престолом ове светиње! Велики кнез Милош, ктитор овог храма, у највећој мери је допринео да се подигне ова светиња, али је он то радио заједно са народом што нас и обавезује да идемо путем којим су ишли наши свети преци, над чијим се гробовима данас и служи ова света Литургија, благодарење Богу за наше претке, за нас и наше сроднике данас и за оне који ће генерацијама после нас остати. Високо одликовање орден Вожда Карађорђа урученио је г. Томиславу Стојановићу из Винораче и г. Драгану Стојанкићу из Трнаве. Архијерејске захвалнице су примили господа Стефан Ђођевић, Ивица Маринковић, Радмило Цекић, Мирослав Ђорђевић, Зоран Рашић, Предраг Јеремић и Драган Илић. Архијерејске захвалнице су додељене и фирмама Ралекс, Кастор, Јела, ЈП Уређење и јавно осветљење. Извор: Епархија шумадијска СПЦ View full Странице
×
×
  • Креирај ново...