Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вези'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. E Бр 48/20 25. фебруар 2020 Милтон – Торонто СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Б Е О Г Р А Д Поводом објаве текста под насловом ’’У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве’’, који је објављен на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, у понедељак 24. фебруара т.г. желимо да изнесемо следеће примедбе: 1. На службеној страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку не смеју се објављивати овакви, и текстови који се директно тичу живота Цркве, без претходног саветовања са свим члановима Епископског Савета? Нама је познато да Епископ Кирило, као ни ми, нисмо консултовани у вези са истим. Добили смо информацију да ни Владика Лонгин није консултован. 2. Исто тако у вези са писмом Епископског Савета Е.С. бр 1/20 од 15. фебруара т.г., такође објављеног на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, најмање двојица од петорице Епископа нису консултовани. 3. Свети Архијерејски Синод позивао је Епископе из САД да пониште све одлуке Сабора и да о томе обавесте Свети Архијерејски Синод, што није учињено све до седнице Епископског и Централног Савета, 30. новембра/1. децембра 2019. Намеће се питање зашто се чекало пола године да се Епископи из САД, и неки чланови Централног Савета, огласе директно јавности путем интернет страница сада пред сами ванредни Сабор, а не Светом Архијерејском Синоду са објашњењима благовремено? 4. И поред прихватања одлука Светог Архијерејског Синода да се нови устав за Епархије у САД поништи, исти је месецима био на званичној интернет страници једне од Епархија у САД, све до пре две седмице. Већи проблем је у томе што руководство црквених тела у САД, по најновијим саопштењима, даје до знања да су у најгорем случају погрешили само у процедури, али да је суштина мењања устава у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора, па и наводним ранијим одлукама Епископског Савета из 2015, и 2017 године. Цитира се као ауторитативан текст пароха вашингтонског који убеђује читаоце у исправност непостојећег процеса – ’’арондације устава’’, па још на основу одлуке СА Сабора. 5. Инсинуација да смо ми, док смо били Епископ источноамерички, у децембру 2015.године дали нашу сагласност за било какву реорганизацију Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, а камо ли по питању регистровања имовине је нетачна. У истом смислу, Његово Високопресвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, администратор Епархије буеносаjреске и јужноамеричке, као ни његов наследник Његово Преосвештенство Епископ Г. Кирило, нису учествовали у одлукама те природе. 6. На против, 4. јануара 2017., тројица Епископа из САД су одржала седницу без нашег знања, као ни знања Митрополита Амфилохија, у Либертивилу где су донели одлуке у вези са регистрацијом нових корпорација. Одлуке те седнице су цитиране у свим формативним документима нових корпорација као одлуке Епископског Савета, а ми смо о том састанку сазнали из докумената корпорације тек у јесен 2019. 7. Постојање тих једночланих корпорација, а поготово тзв. ’’Serbian Orthodox Dioceses in the USA’’ је сасвим случајно испливало на видело као последица конфузије која је настала после Црквеног сабора, јула 2019. Ако је то све било транспарентно, као што саопштења говоре, зашто се то није изнело ни пред Епископски савет, ни пред Централни савет, а камо ли пред Свети Архијерејски Синод раније? 8. По нашим сазнањима од учесника, нови устав ’’Српских Православних Епархија у САД’’, подељен је појединим члановима Сабора уз образложење да је то коначна верзија. Тако смо чули и у записнику седнице Централног савета, која је одржана уочи јулског ’’крњег’’ Сабора. Опет напомињемо да је, у најмању руку, комплетно заобиђен чл.33 Устава Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку, којим се налаже следеће: ’’одредбе овог Устава могу бити измењене и допуњене само на редовном или ванредном заседању Црквеног сабора, трочетвртинском већином гласова присутних делегата, уз сагласност Епископског Савета. Измене и допуне овог Устава потврђује Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве’’. Две Епархије, које чине кворум тога Сабора нису биле ни позване. 9. Саопштења наводе да су сви ови подухвати, јавни попут јулског Сабора, или нетранспарентни попут правне реорганизације, имали за циљ да заштите Српску Православну Цркву од легалног ризика или одговорности. Ми, због непоштовања постојећих одредаба важећег Устава смо управо сада изложени већем ризику него икада пре. 10. Конкретан пример тога да је Епархија канадска изложена ризику након ових немилих промена потврђује Статут Епархије канадске који гласи:’’ Српска православна епархија у Канади управља се на основу одредаба Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, одредаба 8.1 и одредаба овог Статута’’. 11. У вези са радом ванредног Црквеног сабора ми смо већ упутили своје примедбе Председнику Епископског савета Његовом Преосвештенству Епископу новограчаничко-средњезападноамеричком Г. Лонгину. Усмено смо добили сагласност да се дневни ред може променити јер је додељено веома кратко време за сам рад ванредног Сабора, док ће већи део Сабора бити посвећен регистрацији, и оброцима, а не времену за дискусију. 12. Овде морамо рећи и то да је и Епископски и Централни Савет у Чикагу 30. нов. - 1 дец. протекао у апологетским тоновима којима су наша браћа архијереји у САД образлагали исправност својих ставова и дејстава у вези ”новог устава за САД”. Тек на инсистирање епископа Митрофана и епископа Кирила а и уз смиреност и одлучност епископа Лонгина (као председавајућег Епископског савета) усвојен је став да се морају извршити све одлуке Светог Синода које су нам свима добро познате. 13. Могуће је да преко интернет страница има злонамерних напада на нашу браћу архијереје из САД, који су последица још незацељених рана од претходних раскола, и које смо и ми осудили у саопштењу са Централног савета у децембру прошле године. Али то није разлог да се a priori одбацује свака критика њиховог рада, нарочито око ”крњег” Сабора у Чикагу у јулу месецу прошле године. Подсећамо браћу Архијереје из САД да је критика Сабора из јула прошле године дошла са највишег места - од Светог Синода наше Цркве (и од готово свих архијереја с којима смо имали прилике да разговарамо на ту тему), а не од неких како се каже у поменутом тексту злонамерних људи са неидентификованих интернет адреса. 14. Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године. По свему судећи показује се да наша браћа Архијереји из САД (изузев надамо се епископа Лонгина), не прихватају одлуке Светог Синода наше Цркве, а још мање уважавају мишљења епископа Митрофана и епископа Кирила и понашају се као посебно тело, као што један од браће рече у јучерашњем интервјуу у више наврата: неки ”епископски савет у САД” који нема благослов нити Светог Синода нити Светог Сабора наше Цркве! Питамо се: да ли се у свему овоме огледа њихова борба за Истину и за јединство наше Свете Српске Православне Цркве?! Светом Архијерејском Синоду одани, ЕПИСКОП КАНАДСКИ МИТРОФАН ЕПИСКОП БУЕНОСАЈРЕСКИ И ЈУЖНОЦЕНТРАЛНОАМЕРИЧКИ КИРИЛО *** View full Странице
  2. E Бр 48/20 25. фебруар 2020 Милтон – Торонто СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Б Е О Г Р А Д Поводом објаве текста под насловом ’’У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве’’, који је објављен на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, у понедељак 24. фебруара т.г. желимо да изнесемо следеће примедбе: 1. На службеној страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку не смеју се објављивати овакви, и текстови који се директно тичу живота Цркве, без претходног саветовања са свим члановима Епископског Савета? Нама је познато да Епископ Кирило, као ни ми, нисмо консултовани у вези са истим. Добили смо информацију да ни Владика Лонгин није консултован. 2. Исто тако у вези са писмом Епископског Савета Е.С. бр 1/20 од 15. фебруара т.г., такође објављеног на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, најмање двојица од петорице Епископа нису консултовани. 3. Свети Архијерејски Синод позивао је Епископе из САД да пониште све одлуке Сабора и да о томе обавесте Свети Архијерејски Синод, што није учињено све до седнице Епископског и Централног Савета, 30. новембра/1. децембра 2019. Намеће се питање зашто се чекало пола године да се Епископи из САД, и неки чланови Централног Савета, огласе директно јавности путем интернет страница сада пред сами ванредни Сабор, а не Светом Архијерејском Синоду са објашњењима благовремено? 4. И поред прихватања одлука Светог Архијерејског Синода да се нови устав за Епархије у САД поништи, исти је месецима био на званичној интернет страници једне од Епархија у САД, све до пре две седмице. Већи проблем је у томе што руководство црквених тела у САД, по најновијим саопштењима, даје до знања да су у најгорем случају погрешили само у процедури, али да је суштина мењања устава у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора, па и наводним ранијим одлукама Епископског Савета из 2015, и 2017 године. Цитира се као ауторитативан текст пароха вашингтонског који убеђује читаоце у исправност непостојећег процеса – ’’арондације устава’’, па још на основу одлуке СА Сабора. 5. Инсинуација да смо ми, док смо били Епископ источноамерички, у децембру 2015.године дали нашу сагласност за било какву реорганизацију Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, а камо ли по питању регистровања имовине је нетачна. У истом смислу, Његово Високопресвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, администратор Епархије буеносаjреске и јужноамеричке, као ни његов наследник Његово Преосвештенство Епископ Г. Кирило, нису учествовали у одлукама те природе. 6. На против, 4. јануара 2017., тројица Епископа из САД су одржала седницу без нашег знања, као ни знања Митрополита Амфилохија, у Либертивилу где су донели одлуке у вези са регистрацијом нових корпорација. Одлуке те седнице су цитиране у свим формативним документима нових корпорација као одлуке Епископског Савета, а ми смо о том састанку сазнали из докумената корпорације тек у јесен 2019. 7. Постојање тих једночланих корпорација, а поготово тзв. ’’Serbian Orthodox Dioceses in the USA’’ је сасвим случајно испливало на видело као последица конфузије која је настала после Црквеног сабора, јула 2019. Ако је то све било транспарентно, као што саопштења говоре, зашто се то није изнело ни пред Епископски савет, ни пред Централни савет, а камо ли пред Свети Архијерејски Синод раније? 8. По нашим сазнањима од учесника, нови устав ’’Српских Православних Епархија у САД’’, подељен је појединим члановима Сабора уз образложење да је то коначна верзија. Тако смо чули и у записнику седнице Централног савета, која је одржана уочи јулског ’’крњег’’ Сабора. Опет напомињемо да је, у најмању руку, комплетно заобиђен чл.33 Устава Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку, којим се налаже следеће: ’’одредбе овог Устава могу бити измењене и допуњене само на редовном или ванредном заседању Црквеног сабора, трочетвртинском већином гласова присутних делегата, уз сагласност Епископског Савета. Измене и допуне овог Устава потврђује Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве’’. Две Епархије, које чине кворум тога Сабора нису биле ни позване. 9. Саопштења наводе да су сви ови подухвати, јавни попут јулског Сабора, или нетранспарентни попут правне реорганизације, имали за циљ да заштите Српску Православну Цркву од легалног ризика или одговорности. Ми, због непоштовања постојећих одредаба важећег Устава смо управо сада изложени већем ризику него икада пре. 10. Конкретан пример тога да је Епархија канадска изложена ризику након ових немилих промена потврђује Статут Епархије канадске који гласи:’’ Српска православна епархија у Канади управља се на основу одредаба Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, одредаба 8.1 и одредаба овог Статута’’. 11. У вези са радом ванредног Црквеног сабора ми смо већ упутили своје примедбе Председнику Епископског савета Његовом Преосвештенству Епископу новограчаничко-средњезападноамеричком Г. Лонгину. Усмено смо добили сагласност да се дневни ред може променити јер је додељено веома кратко време за сам рад ванредног Сабора, док ће већи део Сабора бити посвећен регистрацији, и оброцима, а не времену за дискусију. 12. Овде морамо рећи и то да је и Епископски и Централни Савет у Чикагу 30. нов. - 1 дец. протекао у апологетским тоновима којима су наша браћа архијереји у САД образлагали исправност својих ставова и дејстава у вези ”новог устава за САД”. Тек на инсистирање епископа Митрофана и епископа Кирила а и уз смиреност и одлучност епископа Лонгина (као председавајућег Епископског савета) усвојен је став да се морају извршити све одлуке Светог Синода које су нам свима добро познате. 13. Могуће је да преко интернет страница има злонамерних напада на нашу браћу архијереје из САД, који су последица још незацељених рана од претходних раскола, и које смо и ми осудили у саопштењу са Централног савета у децембру прошле године. Али то није разлог да се a priori одбацује свака критика њиховог рада, нарочито око ”крњег” Сабора у Чикагу у јулу месецу прошле године. Подсећамо браћу Архијереје из САД да је критика Сабора из јула прошле године дошла са највишег места - од Светог Синода наше Цркве (и од готово свих архијереја с којима смо имали прилике да разговарамо на ту тему), а не од неких како се каже у поменутом тексту злонамерних људи са неидентификованих интернет адреса. 14. Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године. По свему судећи показује се да наша браћа Архијереји из САД (изузев надамо се епископа Лонгина), не прихватају одлуке Светог Синода наше Цркве, а још мање уважавају мишљења епископа Митрофана и епископа Кирила и понашају се као посебно тело, као што један од браће рече у јучерашњем интервјуу у више наврата: неки ”епископски савет у САД” који нема благослов нити Светог Синода нити Светог Сабора наше Цркве! Питамо се: да ли се у свему овоме огледа њихова борба за Истину и за јединство наше Свете Српске Православне Цркве?! Светом Архијерејском Синоду одани, ЕПИСКОП КАНАДСКИ МИТРОФАН ЕПИСКОП БУЕНОСАЈРЕСКИ И ЈУЖНОЦЕНТРАЛНОАМЕРИЧКИ КИРИЛО ***
  3. Ако су и намјере актуелног црногорског министра културе попут вербално исказаних „истина“ о девастацији Манастира Свете Тројице Пљеваљске од стране Српске православне цркве, јасно је каква судбина чека наше светиње ако доспију под неограничену заштиту оваквих представника државе. Након неконтролисаног политичког испада, током ког је предочио и наводне доказе за своје тврдње у виду фотографија инкриминисаних мјеста у Манастиру Света Тројица, јасно је да Богдановић треба што хитније да поднесе оставку или буде смијењен. Зар је нормално да особа која не говори истину буде министар? Устврдио је у својој острашћеној политичкој тиради Богдановић да су људи из Манастира Света Тројица у Пљевљима рушили фреске како би постављали инсталиције и дијелове црквеног мобилијара! Као доказ за своју тврдњу понудио је фотографију фреске на којој је направљен отвор, очигледно за одвод дима, којим је фреска драстично оштећена. Намјерно је заборавио да каже да је ријеч о вандализму који су направили комунисти још 1946. године, у намјери да уз помоћ пећи загрију Храм, у ком су организовали своје политичке скупове. Богдановић је, убједљивости ради, понудио још оваквих „доказа“ у виду фотографија из Свете Тројице, па је на једној од њих и фреска на којој се виде електричне инсталације. Тешку неистину изговорио је и у овом случају, јер се детаљ са показане фотографије уопште не налази у нашој светињи већ је, очигледно, ријеч о неком фрескопису новијег датума, што лако може констатовати и потпуни лаик. Уколико нас на овакав начин будете вукли за језик спремни смо у наредним данима истински документовано посвједочити како је, све под „стручном“ инспекцијском присмотром надлежних државних органа Црне Горе, недавно реконструисана кровна конструкција цркве Свете Тројице у манастирском комплексу у Пљевљима. Тако „стручно“ да је реално могуће да се сваког тренутка, без видљивог разлога, уруши! Ако без истинског повода наставите да блатите вјековима часна и вјери православвној одана братства и сестринства наше светиње мораћете јавности објаснити који је то стручни надзор одобрио пројекат и извођење најобичнијих (!) електро инсталација на недавно реконструисаном, законом заштићеном, манастирском конаку, који је готово сасвим направљен од дрвета и прије неколико година само сплетом срећних околности преживио пожар. Има још тога много, и биће, ако ви будете. А можда и не будете. Ми јавност, а и у културу залуталог министра Богдановића, желимо да подсјетимо на једно од највећих страдања пљеваљске светиње, које на жалост нису приредили окупатори већ наша браћа отрована сатанском идеологијом, на које, макар у третману вјерских питања, у много чему подсјећа идеологија његове партије. Наиме, предочавамо дио извјештаја Светог Синода Српске православне цркве, након дивљања комуниста на празник Свете Тројице, јуна мјесеца 1948. године: – На дан духова ове године осам до десет омладинаца, под руководством одраслих људи, а под покровитељством органа власти, ушли су у храм у Манастир Св.Тројице код Пљеваља, Епархија будимљанска – полимска. Ушли су под капама и цигаретама у зубима и играли коло пред самим олтаром. Том приликом псовали су и хулили на Бога и Светиње а онда почели рушити по цркви, разбијати кандила, обарати свијећњаке, претурати пјевнице са књигама и док је народ протестовао са сузама али им није смио ништа јер су били наоружани револверима. Најпослије су полупали све прозоре на цркви онда вршили нужду уза саму цркву а потом изметом измазали икону Свете Тројице… Не поновило се, а да се не би поновило НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ! У Пљевљима, 10.02.2020. године Пљеваљски одбор за одбрану светиња Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Света црква прихвата трансплатацију органа, тркива и ћелија, као и све остало везано за здравље човека и борбу са смрћу, с посебном пажњом, разумевањем и неопходном озбиљношћу. У потпуности разуме далекосежност проблема, као и могућност коју трансплатација пружа тако да Црква има огроман дуг према друштву, медицинској пракси, примаоцима и потенцијалним донорима. У овом случају Црква жели да помогне примаоцу, али да се притом не заборави на поштовање према донору и он да не буде потцењен. Православна црква благосиља човекову жељу за проширењем граница свога овоземаљског живота, видећи у томе могућност покајања, добрих дела и духовног развоја, испуњење божанског позива: „Буди свети, као што ја сам свети /Господ Бог твој/” (3 Мојс. 11,44). Мудрост Светога Писма нас учи да је човек „круна стварања“ - „слика и прилика“ божанске Личности - и у испуњењу своје сврхе он је веза између Створитеља и твари. Човек је одраз Божанског, јер створење казује о свом Створитељу. Најсавршенији дар који је човеку дало беспочетно и безгранично Биће јесте његова слобода. Слобода је самостални чин воље дат човеку као духовном бићу. Људска личност има право дано јој од самог Бога да усмерава своју вољу ка прихватању или одбацивању одлука. Све што се односи на живот, смрт и духовну слику човека, подразумева добровољни израз личног става. Без слободе љубав не постоји, а „Бог је љубав” (1. Јованова 4,8). Бугарска православна црква прихвата донорство, а у пројекцији - трансплантацију, као манифестацију љубави, као врсту алтруизма. Љубав значи несебичну и безрезервну преданост, управо као што је Свемогући у својој неизмерној милости испунио свет благима за све - „Добар је Господ према свима, а Његове милости су на свим Његовим делима“ (Пс 145,9). Донор значи „дародавац“, човек који поклања не само орган, него живот и наду. Донирати значи донети свесну, неприсиљену и слободну одлуку. Донирати значи показати љубав и саучешће. У људској љубави Свевишњи говори. Изван слободне воље одлука никад није аутентична. Пристанак је неповредиви чин појединца, израз његовог личног избора. Ето зашто је неприхвативо господарење над туђом вољом која се „подразумева" као да је лична. У овом случају, „подразумевана“ слободна воља изражава интерес, а Црква га одбацује као морално неприхвативо, јер то нарушава пристанак. Не постоји чин давања изван свесног пристанка. Црква потврђује своје учење да је човек јединствен и непоновиви идентитет: психофизичка веза између његове вечне душе и његовог тела, а не да је тек биолошко биће. Човек није предуслов за себе, јер његово постојање је дар од Бога. Иако је живот дат човеку тако да он има право да га чак и дарује свом ближњему као жртву Свемогућем, људска душа и људско тело припадају само човеку и Богу. Бугарска православна црква не прихвата да непријављено одбијање треба тумачити као пристанак, јер недостатак одбијања, осим могуће сагласности, може бити последица многих других разлога - као што су недостатак информација, недостатак могућности изражавања воље, и не на последњем месту - недостатак одлуке. Постоје три основне тачке на основу којих Црква прихвата трансплантацију: 1.Црква је свесна своје хумане дужности према примаоцу који жели да живи, но себе радије доживљава као заштитника донора који треба да буде слободан у избору, односно да слободно изабере да ли ће постати такав и дати свој орган. Црква из било којег разлога или повода неће жртвовати дужно поштовање према донору из потребе да прималац преживи. Наиме, овде би циљ требало да буде добровољно давање од стране донора, а не да се продужи живот примаоца по сваку цену. Прималац прихвата само телесни орган из смртног тела, док донор даје покретом своје душе, која је бесмртна. Што је душа узвишенија од тела, то је већа духовна корист даваоца од биолошке користи примаоца, јер је „блаженије дати неголи узимати“ (Дап. 20,35); 2. Приликом давања органа мора се узети у обзир „свесни пристанак“ донора, односно донор мора бити свестан својих поступака или, ако се из неког разлога налази у можданој смрти, треба да је слободно и неприсилно дао пристанак за узимање његових органа. Донор увек мора бити давалац; 3. Црква може прихватити трансплантацију само као манифестацију љубави, узајамности или самопожртвовања лишену сваке врсте себичности. Али она их никада неће прихватити ако су израз похлепе и самољубља, отуђујући донора од самог његовог дара. У погледу мождане смрти, захтева се тачно испуњење међународно прихваћених критеријума за дијагнозу мождане смрти. Зато је потребно: 1. Поуздана и јасна констатација узрока мождане смрти; 2. Потврда мождане смрти треба да се донесе на основу постојећих клиничких, инструменталних и лабораторијских критеријума од стране стручне комисије, која има да буде независна од тимова за трансплантацију; Имајући у виду све напред наведено, следи да је давање органа од стране донора који је пао у мождану смрт, као и трезвен и свестан пристанак здраве особе да дарује свој орган свом сабрату у невољи, акт алтруизма и љубави, и у сагласности је са учењем и мишљењем наше Цркве. Дужност Цркве је да заштити донорску институцију, њену праксу и чланове везане за њу од било каквог могућег оскврнављења, нехотичне дијагнозе или журбе у испуњавању критеријума за мождану смрт, комерцијализацију или договор било које врсте у погледу давања органа, избора примаоцима на основу расистичких критеријума, кршење листе чекања за одговарајућег донора итд. Закључак Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија благосиља трансплантације под следећим условима: 1. Строго и регулисано придржавање основних биоетичких принципа; 2. Одређивање мождане смрти требало би да се врши према строго дефинисаним клиничким критеријумима, путем високо специјализованих инструменталних анализа (ангиографије, МРИ, и др. метода) од стране апсолутно независне (екстерне) комисије. Дијагнозу мождане смрти без спровођења инструменталних доказних анализа Црква не би могла прихватити; 3. Писмено изражени пристанак (воља) донора и његових рођака које органе, ћелије и ткива могу бити узети у случају мождане смрти, а не претпоставка начелног пристанка на донорство; 4. Цео процес клиничке трансплантације треба да буде усклађен и проведен од стране одобрених националних болница за трансплантације које имају поверење јавности и у стању су да обезбеде најбољи начин испуњења процедуре установљавања мождане смрти и заштиту права донора проведу у потпуности, и обезбеде највиши степен успеха поступка трансплантације, у интересу примаоца; 5. Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија задржава право измене свога става у случају измене законодавства и закона о трансплантацији. С бугарског превео, јереј Михаило Станковић Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. У вези са опасном ситуацијом у којој се нашла канонска Православна Црква у Црној Гори, у суботу 28. децембра 2019 године одржана је сједница (уз помоћ савремених средстава веза) Светог Синода РПЦ, чији чланови су једнодушно подржали Патријаршијску и Синодску посланицу поводом ситуације у Црној Гори. Његовој Светости, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху Српском г. Иринеју, Његовом Високопреосвештенству, Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију Његовом Преосвештенству Епископу милешевском г. Атанасију Његовом Преосвештенству Епископу захумско-херцеговачком г. Димитрију Његовом Преосвештенству Епископу диоклијском г. Методију Ваша Светости, љубљена у Господу сабраћо архијереји, уважено свештенство, драга браћо и сестре! Са болом и бригом примили смо вијест да је Скупштина Црне Горе усвојила дискриминаторни закон, који је уперен против Српске Православне Цркве, као и о драматичним догаћајима који су услиједили послије тога. У име све пуноће Руске Православне Цркве изражавамо Вам наше најдубље, најискреније и најсрдачније састрадавање и саосјећамо са Вама, а у вези са ужасном самовољом полиције, која је вјернике, на челу са Преосвећеним епископом диоклијским Методијем, тукла и унижавала. Осјећамо посебну горчину због непоштовања већинске воље грађана који су били и остају чланови Цркве Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, а које су показали доносиоци овог закона. Управо та Црква, као љубећа мајка, духовно је родила и непрестаном бригом вјековима је у држављанима Црне Горе васпитавала љубав према истини и слободи. А данас, њени храмови и манастири, који свједоче о живој вјери и благочестивости покољења која су их градила, налазе се пред опасношћу раскрчмљавања. Покушај постављања питања законитости права вјерских организација послије дугогодишњег власти богоборачког режима, који је обесправио те исте организације, сада изгледа као циничан ударац по Цркви, која обнавља оно што је била изгубила у временима гоњења. Нови Закон о слободи вјероисповијести је само акт подршке расколу, који има за циљ да ослаби Канонску цркву и да покуша да је стави у потчињени и зависни положај у односу на државу – што је тим неправедније с обзиром да је Црна Гора секуларна држава. Самовољно и незаконито улазећи у област канонског права, власти Црне Горе поричу очигледни и лако доказиви континуитет канонске Цркве, инсистирајући на њеној регистрацији, којом се Цркви одузима правни субјективитет и оставља је без заштите пред нападима агресивног национализма. У Руској Православној Цркви, на свом примјеру знамо, да је раскол највећа свенародна трагедија. Политичким властима у Црној Гори, као и у Украјини, циљ је подривање народног јединства, и исте већ дуже вријеме подржавају расколнике, видећи у њима инструмент којим могу ослабити канонску Цркву. Дрво које су одгајили донијело им је отровне плодове новог ”државничког мишљења”, у којем раскол има улогу покретачке силе препорода друштвене свијести. Та болна трансформација нанијела је Украјини незацјељиве ране братоубилачког рата. С тугом примјећујемо, да исте последице пријете и вашој држави, гдје су јасно уочљиве паралеле и сличности са украјинском ситуацијом. У објема државама су усвојени дискриминаторни закони, који су дали правну основу за отимање црквених храмова, манастира и остале имовине. Већ дужи низ година расколници у Црној Гори уз помоћ власти покушавају да отму храмове канонске Цркве – као и у Украјини. Са тог разлога, наша браћа у Црној Гори тако јасно разумију страдања Божјег народа у Украјини, и труде се да га сваком приликом подрже у искушењима која их нападају. Сада се обраћамо свим Помјесним Православним Црквама са позивом да подрже канонску Цркву у Црној Гори. На опасност која се надвила над њом, не смије нико од нас да гледа као на неку далеку и туђу. То, што покушавају да наметну вјерницима Црне Горе, сјутра може да се догоди било којој Помјесној Цркви. Обраћамо се светској јавности са позивом да не допусти отимање права вјерским заједницама у Црној Гори. Озбиљне примједбе на нови Закон о слободи вјероисповијести раније је изнијела и Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија, прим. прев. ). Очигледно, да поменути законски акт игнорише вољу већине народа Црне Горе. Напомињемо да је државно руководство, које је узело курс за прављење ”нове цркве” која би служила њиховим политичким циљевима, овим законским актом грубо погазило члан 14 Устава Црне Горе, који гарантује одвојеност вјерских заједница од државе. Позивамо руководство Црне Горе да се призову памети и да, умјесто митских ”великосрпских шовиниста”, у православним вјерницима препознају своје дједове, очеве и мајке, браћу, сестре и дјецу. Немогуће је и бесмислено је проглашавати канонску Цркву која окупља око себе огромну већину грађања, проводником туђег и непријатељског утицаја. Усвојени закон не омогућава слободу вјероисповијести, већ је уперен на отуђивање народа од многовјековног историјског памћења и наслијеђене од предака духовне традиције. Гласање у Скупштини Црне Горе покренуло је процесе, који у предвидљивој будућности могу имати жалосне последице, као што су масовно нарушавање права вјерујућих, отимање храмова од законских власника и прекрајање црквеног иметка. Све то смо већ видјели на дјелу у Украјини, гдје су били усвојени слични закони, али мијешање тамошњих политичара у питања устројства црквеног живота није могло да поколеба духовни темељ канонске Цркве нити да од Цркве одвоји вјерни народ. Штавише, то мијешање је довело лице, које је предњачило у жељи да Цркву претвори у свој политички инструмент, до губитка највишег државног положаја! Напади на Цркву Божију не остају без казне. Народ неће опростити нападе на његове светиње, а Бог ће их такође казнити осудом у вјечности. Молимо се Свемилостивом Господу, да Он дарује своју свесилну помоћ архипастирима, пастирима, свим вјерним чадима канонске Православне Цркве у Црној Гори, да уразуми оне на којима лежи одговорност за грађански мир и сагласје у држави. Са љубављу у Господу + Кирил, Патријарх московски и цијеле Русије Чланови Светог Синода Руске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  6. У вези са опасном ситуацијом у којој се нашла канонска Православна Црква у Црној Гори, у суботу 28. децембра 2019 године одржана је сједница (уз помоћ савремених средстава веза) Светог Синода РПЦ, чији чланови су једнодушно подржали Патријаршијску и Синодску посланицу поводом ситуације у Црној Гори. Његовој Светости, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху Српском г. Иринеју, Његовом Високопреосвештенству, Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију Његовом Преосвештенству Епископу милешевском г. Атанасију Његовом Преосвештенству Епископу захумско-херцеговачком г. Димитрију Његовом Преосвештенству Епископу диоклијском г. Методију Ваша Светости, љубљена у Господу сабраћо архијереји, уважено свештенство, драга браћо и сестре! Са болом и бригом примили смо вијест да је Скупштина Црне Горе усвојила дискриминаторни закон, који је уперен против Српске Православне Цркве, као и о драматичним догаћајима који су услиједили послије тога. У име све пуноће Руске Православне Цркве изражавамо Вам наше најдубље, најискреније и најсрдачније састрадавање и саосјећамо са Вама, а у вези са ужасном самовољом полиције, која је вјернике, на челу са Преосвећеним епископом диоклијским Методијем, тукла и унижавала. Осјећамо посебну горчину због непоштовања већинске воље грађана који су били и остају чланови Цркве Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, а које су показали доносиоци овог закона. Управо та Црква, као љубећа мајка, духовно је родила и непрестаном бригом вјековима је у држављанима Црне Горе васпитавала љубав према истини и слободи. А данас, њени храмови и манастири, који свједоче о живој вјери и благочестивости покољења која су их градила, налазе се пред опасношћу раскрчмљавања. Покушај постављања питања законитости права вјерских организација послије дугогодишњег власти богоборачког режима, који је обесправио те исте организације, сада изгледа као циничан ударац по Цркви, која обнавља оно што је била изгубила у временима гоњења. Нови Закон о слободи вјероисповијести је само акт подршке расколу, који има за циљ да ослаби Канонску цркву и да покуша да је стави у потчињени и зависни положај у односу на државу – што је тим неправедније с обзиром да је Црна Гора секуларна држава. Самовољно и незаконито улазећи у област канонског права, власти Црне Горе поричу очигледни и лако доказиви континуитет канонске Цркве, инсистирајући на њеној регистрацији, којом се Цркви одузима правни субјективитет и оставља је без заштите пред нападима агресивног национализма. У Руској Православној Цркви, на свом примјеру знамо, да је раскол највећа свенародна трагедија. Политичким властима у Црној Гори, као и у Украјини, циљ је подривање народног јединства, и исте већ дуже вријеме подржавају расколнике, видећи у њима инструмент којим могу ослабити канонску Цркву. Дрво које су одгајили донијело им је отровне плодове новог ”државничког мишљења”, у којем раскол има улогу покретачке силе препорода друштвене свијести. Та болна трансформација нанијела је Украјини незацјељиве ране братоубилачког рата. С тугом примјећујемо, да исте последице пријете и вашој држави, гдје су јасно уочљиве паралеле и сличности са украјинском ситуацијом. У објема државама су усвојени дискриминаторни закони, који су дали правну основу за отимање црквених храмова, манастира и остале имовине. Већ дужи низ година расколници у Црној Гори уз помоћ власти покушавају да отму храмове канонске Цркве – као и у Украјини. Са тог разлога, наша браћа у Црној Гори тако јасно разумију страдања Божјег народа у Украјини, и труде се да га сваком приликом подрже у искушењима која их нападају. Сада се обраћамо свим Помјесним Православним Црквама са позивом да подрже канонску Цркву у Црној Гори. На опасност која се надвила над њом, не смије нико од нас да гледа као на неку далеку и туђу. То, што покушавају да наметну вјерницима Црне Горе, сјутра може да се догоди било којој Помјесној Цркви. Обраћамо се светској јавности са позивом да не допусти отимање права вјерским заједницама у Црној Гори. Озбиљне примједбе на нови Закон о слободи вјероисповијести раније је изнијела и Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија, прим. прев. ). Очигледно, да поменути законски акт игнорише вољу већине народа Црне Горе. Напомињемо да је државно руководство, које је узело курс за прављење ”нове цркве” која би служила њиховим политичким циљевима, овим законским актом грубо погазило члан 14 Устава Црне Горе, који гарантује одвојеност вјерских заједница од државе. Позивамо руководство Црне Горе да се призову памети и да, умјесто митских ”великосрпских шовиниста”, у православним вјерницима препознају своје дједове, очеве и мајке, браћу, сестре и дјецу. Немогуће је и бесмислено је проглашавати канонску Цркву која окупља око себе огромну већину грађања, проводником туђег и непријатељског утицаја. Усвојени закон не омогућава слободу вјероисповијести, већ је уперен на отуђивање народа од многовјековног историјског памћења и наслијеђене од предака духовне традиције. Гласање у Скупштини Црне Горе покренуло је процесе, који у предвидљивој будућности могу имати жалосне последице, као што су масовно нарушавање права вјерујућих, отимање храмова од законских власника и прекрајање црквеног иметка. Све то смо већ видјели на дјелу у Украјини, гдје су били усвојени слични закони, али мијешање тамошњих политичара у питања устројства црквеног живота није могло да поколеба духовни темељ канонске Цркве нити да од Цркве одвоји вјерни народ. Штавише, то мијешање је довело лице, које је предњачило у жељи да Цркву претвори у свој политички инструмент, до губитка највишег државног положаја! Напади на Цркву Божију не остају без казне. Народ неће опростити нападе на његове светиње, а Бог ће их такође казнити осудом у вјечности. Молимо се Свемилостивом Господу, да Он дарује своју свесилну помоћ архипастирима, пастирима, свим вјерним чадима канонске Православне Цркве у Црној Гори, да уразуми оне на којима лежи одговорност за грађански мир и сагласје у држави. Са љубављу у Господу + Кирил, Патријарх московски и цијеле Русије Чланови Светог Синода Руске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Епархија захумско-херцеговачка и приморска, у вези са изгласавањем дискриминаторског Закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, а који се, тако, најдиректније односи и на дио ове Епархије у тој држави, и овим путем исказује подршку свим члановима Цркве Божије, изложеним овом најновијем гоњењу. Тим поводом, позивамо све вјерне да учествују у богослужењима, која ће, у складу са ставом Епископског савјета Епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, бити служена и на подручју Епархије ЗХиП, почевши од суботе, 28. децембра, текуће године, када ће, од 9.00 часова у требињском Саборном храму, бити служена Света архијерејска литургија, предвођена Епископом Димитријем. Од 18.00 часова, сваког дана, до Празника Рођења Христовог, биће служено Вечерње богослужење са молебаном. Ишчекујући, тако, изнова Празник Рођења Христовог, молећи се, волећи, надајући се и вјерујући, чекамо спасење Његово. Христос се роди! Извор: Епархија захумско-хецеговачка и приморска
  8. Скупштина Црне Горе је, у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године, усвојила дискриминаторан и неуставан Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, претходно одбивши три амандмана, које је преко посланика Демократског фронта, доставила Митрополија црногорско-приморска. Амандмане је претходно одбила и Влада Црне Горе на својој ванредној сједници. Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Православне Цркве су имале још низ примједби на Предлог закона, на које им никад није одговорено, а вечерас су, ради мира и братске слоге, предложили само три. Достављени амандмани су представљали минимум минимума који је Влади и Скупштини понуђен од Цркве, како би се допринијело смиривању друштвених тензија и предуприједиле тешке посљедице које могу настати доношењем оваквог Закона. Амандман на чланове 62, 63 и 64, који су били најпроблематичнији, гласио је: Чланови 62, 63 и 64 Предлога закона бришу се и додаје нови члан 62 који гласи: „Имовинско-правни спорови између Црне Горе и вјерских заједница у погледу вјерских објеката и земљишту који су настали до 1. децембра 1918. године искључиво се могу рјешавати пред надлежним судовима у парничним поступцима у складу са ратификованим међународним уговорима, Уставом Црне Горе, Законом о својинско-правним односима, Законом о државном премјеру и катастру непокретности и другим релевантним прописима. Поступке ће у име Црне Горе водити Заштитник имовинско-правних интереса Црне Горе”. Црногорски режим је одбијањем ових амандмана, који су представљали часни излаз за све у овој нечасној работи, у суштини одбио да се о својинско-правним односима расправља пред судовима ове земље у редовним поступцима, у складу са препорукама Венецијанске комисије. На тај начин су јасно потврђене сумње наше Цркве да се овај Закон, прије и изнад свега, доноси, не да би се обезбједила слобода вјере већ да би се приступило отимачини имовине Православне Цркве и тиме започела реализација циља из програма владајуће партије, који је прокламовао предсједник те партије и предсједник Црне Горе – стварању/“обнови“ нове, државне, подобне и послушне режиму “аутокефалне Црногорске Православне Цркве“. Сву одговорност за посљедице доношења оваквог Закона сносе директно посланици који су гласали за његово усвајање, Влада Црне Горе, која га је предложила, и Мило Ђукановић, предсједник Црне Горе, изазивајући, нарочито хапшењем опозиционих посланика и насиљем према окупљеним грађанима широм наше земље, нечувене диобе и мржњу и уводећи Црну Гору у ситуацију која никоме добра донијети не може. Захваљујући овоме, православни вјерници у Црној Гори дочекују један од најтужнијих Божића у новијој историји. Из Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Поводом најновијих дешавања у Црној Гори, а у вези са најављеним усвајањем предлога Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве овим путем упућује подршку архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу епархијâ: црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, милешевске и захумско-херцеговачке, да, ободрени силом Духа Светога и молитвеним заступништвом светих из рода нашега, наставе одбрану својих верских права у Црној Гори. Као што је већ речено у званичном саопштењу Светог Архијерејског Сабора, то и сада понављамо да смо против предлога Закона којим представници власти у Црној Гори желе да од митрополије и епархија Српске Православне Цркве насилно одузму цркве и манастире и њихову имовину и чијим одредбама би се укинуло неотуђиво право сваког појединца на слободу вероисповести и савести. Имајући у виду какве све могу бити последице усвајања једног таквог Закона, апелујемо на посланике у Скупштини Црне Горе да послушају глас јерархије и верних наше Свете Цркве, који је недвосмислено и јасно изражен на два црквено-народна сабора, и не гласају за овај предлог. У исто време, подржавамо иницијативу коју је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије упутио Законодавном одбору и Скупштини Црне Горе да предложени Закон буде повучен из процедуре, чиме би се створили услови да се припреми нови, који би био у складу са стандардима савремених демократских држава и прихватљив за Српску Православну Цркву. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Поводом најновијих дешавања у Црној Гори, а у вези са најављеним усвајањем предлога Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве овим путем упућује подршку архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу епархијâ: црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, милешевске и захумско-херцеговачке, да, ободрени силом Духа Светога и молитвеним заступништвом светих из рода нашега, наставе одбрану својих верских права у Црној Гори. Као што је већ речено у званичном саопштењу Светог Архијерејског Сабора, то и сада понављамо да смо против предлога Закона којим представници власти у Црној Гори желе да од митрополије и епархија Српске Православне Цркве насилно одузму цркве и манастире и њихову имовину и чијим одредбама би се укинуло неотуђиво право сваког појединца на слободу вероисповести и савести. Имајући у виду какве све могу бити последице усвајања једног таквог Закона, апелујемо на посланике у Скупштини Црне Горе да послушају глас јерархије и верних наше Свете Цркве, који је недвосмислено и јасно изражен на два црквено-народна сабора, и не гласају за овај предлог. У исто време, подржавамо иницијативу коју је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије упутио Законодавном одбору и Скупштини Црне Горе да предложени Закон буде повучен из процедуре, чиме би се створили услови да се припреми нови, који би био у складу са стандардима савремених демократских држава и прихватљив за Српску Православну Цркву. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  11. Неки од Латина се по овом питању хватају у коштац са нашим учењем. Кажу, наиме, да после речи Господњих „Узмите, једите“, и оних које затим следе, није потребно додавати више никакву молитву да би Дарови били освећени јер су они освећени речима Господњим. Због тога, по њиховом схватању, они који и након понављања ових речи називају Дарове хлебом и вином, као да ови још нису освећени, и моле се за њихово освећење, они не само да болују од неверја него и чине нешто што је залудно и сувишно. Да ове речи Христове заиста освећују Дарове, о томе, веле они, сведочи блажени Златоусти, који каже да је стваралачке речи, „Рађајте се и множите се“, Бог изговорио само једанпут, а оне увек дејствују; тако је и ове речи Спаситељ једанпут изговорио, а оне су засвагда делатне. Према томе, они који имају више поверења у своје молитве него у речи Господње, тиме најпре Њему Самоме приписују немоћ, затим изгледа да више имају поверења у себе; и треће, свету Тајну, једну толико велику ствар, доводе у зависност од нечега неизвесног као што је човечанска молитва – те тако оно у шта би требало непоколебиво да верују, они приказују као нешто сасвим неизвесно. Јер, није сасвим извесно да ће онај ко се моли бити и услишен, па макар он био и Павлових врлина. 2. Но, није тешко оповргнути све ово. И то најпре речима самога божанственог Јована на које се они ослањају. Испитајмо, заиста, да ли ове речи (Узмите, једите…) дејствују на исти начин као и стваралачке речи (Рађајте се и множите се). 3. Бог је рекао: „Рађајте се и множите се“. Па шта? Зар после тих речи немамо потреба низа чим другим, зар нам ништа више није потребно за рађање? Зар није потребна брачна заједница и сједињење мужа и жене, и све остало старање, без чега људски род не би могао да се одржи и умножи? Према томе, као што сматрамо да језа рађање деце неопходна брачна заједница, а после сједињења се ипак молимо Богу да нам подари децу, и не мислимо да тиме омаловажавамо оне стваралачке речи; јер, знамо да је Он узрочник рађања, али то остварује кроз сједињење мужа и жене, кроз храну и кроз све остало. Тако и овде, верујемо да је реч Божија оно што савршава свету Тајну – али кроз свештеника, кроз његове прозбе и молитве. Јер, стваралачка реч Божија није делатна кроз сва средства и у свим околностима, него је потребно много тога без чега она не остварује своје назначење. Па ко још не зна да је једино смрт Христова донела на земљу опроштење грехова! Али, знамо и то да су и после те смрти потребни и вера, и покајање, и исповест, и молитве свештеникове; и не може човек задобити отпуштење грехова уколико све ово не претходи. Дакле? Зар омаловажавамо смрт Христову и приписујемо јој немоћ тиме што сматрамо да она није сама по себи довољна уколико и ми не учинимо оно што је до нас? Уопште не. 4. Према томе, није оправдано упућивати такве оптужбе онима који се моле за освећење светих Дарова; јер, ако имају поверење у молитве, значи да не полажу наду у себе, већ у Бога, Који је обећао да ће дати онима који заишту. Смисао молитве управо захтева обратно. Јер, оно што молитеље подстиче на молитву јесте то што своје надање не полажу на себе, него верују да ће оно што траже задобити само од Бога. Управо то узвикује онај ко се моли, остављајући себе и прибегавајући Богу, јер је спознао властиту немоћ и због тога све Њему препушта. Ово није моје, каже он, нити припада мојим моћима, него си Ти потребан и Теби све препуштам. 5. Ово пре свега важи онда када се молимо за оно што је натприродно и што надилази свако поимање, као што је све у вези са светим Тајнама. Тада је заиста неопходно да они који се моле, полажу своја надања само на Бога. Јер, свете Тајне човек ни замислити не би могао да га у томе Бог није поучио; нити би иједну од њих пожелео да га Он на то није подстакао; нити би, опет, очекивао да их задобије да се није понадао како ће их задобити од Њега Који не даје лажна обећања. Према томе, не би се нико ни одважио да се помоли за њих да Бог није показао како жели да их иштемо од Њега и да је спреман да их дарује онима који их траже. Због тога овде ни молитва није неизвесна, нити је исход непознат, јер је Сам Господ, Који дарује, на много начина показао како ће радо дати оно што се од Њега иште. 6. Због тога освећење светих Тајни поверавамо свештениковој молитви не полажући наду у човечанску силу, већ у божанску, и у то да освећење не обављају људи који се моле, већ Бог, Који њихове молитве услишује – не зато што Га је свештеник за то молио, већ зато што је Истинити Бог обећао да ће дати. 7. Да је Христос показао вољу да нам подари ову благодат, то не треба ни доказивати. Јер, због тога је и дошао на земљу, принео Себе на жртву и умро. Због тога постоје и Жртвеници, и свештеници, и сва средства очишћења, и заповести, и учења, и савети – да би нам ова свештена Трпеза била прострта. Због тога је Господ и говорио да је зажелео да једе ону Пасху, јер требало је тада да Својим ученицима преда истинску Пасху; због тога је поручио: „Ово чините за мој спомен“ јер жели да ову свету Тајну увек савршавамо. 8. Према томе, какву сумњу још могу имати молиоци у вези с тим да ли ће добити оно за шта се моле, ако Онај Који им то може даровати, жели да дарује? Тако они који освећење Дарова поверавају свештениковој молитви, нити Спаситељеве речи презиру, нити свету Тајну доводе у зависност од неизвесне ствари као што је човечанска молитва, како нас Латини непотребно оптужују. Уосталом, и пресвето миро, које блажени Дионисије сматра равноправним са божанским Причешћем, савршава се и освећује молитвом. А да свето миро представља свету Тајну и да освећује, у то верници ни најмање не сумњају. 9. Молитвом се обавља и рукоположење свештеника и архијереја. Помолимо се за њега, да дође на њега благодат Пресветога Духа, узвикује рукоположник гласно према народу приликом полагања руку. Пошто се излије миро на главу онога који се рукополаже, и у Латинској Цркви служитељ се моли да на рукоположенога сиђе изобилна благодат Светога Духа. Кроз молитву свештеници дарују и отпуштење грехова онима који се кају. 10. Коначно, свештеничким молитвама савршава се и света Тајна јелеосвећења; то је Тајна која пружа исцељење телесне слабости и опроштење грехова онима који је примају, као што каже апостолско предање: „Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће Га Господ; и ако је Грехе учинио, опростиће му се“. 11. Дакле, шта ће на то рећи они који не одобравају молитве у светим Тајнама? Јер, ако је незнан исход молитава, као што они веле, незнано је и то да ли је свештеник оно за шта га сматрамо, незнано је и да ли миро може да освећује; а на такав начин ни света Тајна Причешћа не може да се одржи, јер нема ни истинског свештеника ни истинског Жртвеника. Но, чак ни они не могу да тврде да реч Господња савршава свете Тајне ако је изговара Сам Господ, а не свештеник, или ако то бива без Жртвеника. Јер се и Жртвеник, на који се полаже Хлеб, освећује светим миром, а свештање мира обавља се свештеничким молитвама. Осим тога, ко ће нам поуздано даровати отпуштење грехова ако сумњамо у свештенике и у њихове молитве? 12. Не преостаје нам, дакле, ништа друго него да у потпуности занемаримо хришћанство, те да следимо њихове новотарије. Чини се, наиме, да они, ако тако тврде, пре стављају под сумњу и саму врлину, а то је веома опасно јер изумевају ствари које су стране светоотачком Предању и извесности коју врлине имају. 13. Да Бог услишује оне који Му се моле и да даје Духа Светога онима који Га траже, те да ништа није немогуће за оне који Му се са вером обраћају, то је Сам Бог рекао; и нема никаквог начина да ово не буде истина. Али, да тако исто бива и са онима који само изговарају неке од свештених речи, то се нигде не помиње. 14. Савршавање светих Тајни кроз молитву и то свих светих Тајни, као што је већ речено, а нарочито свете Евхаристије – предали су нам свети Оци, који су то преузели од апостола и њихових наследника. А међу многим другима то су Василије Велики и Јован Златоусти, велики учитељи Цркве. Према томе, оне који. њима противрече, не треба ни једне речи да удостоје верници који теже ка благочешћу. 15. А да су речи Господње о свештеним Тајнама (Узмите, једите), изговорене у виду приповести, довољне за освећење Дарова, чини се да нико, ни од апостола ни од учитеља, није рекао. Но, да су те речи, као, уосталом, и стваралачке речи (Рађајте се и множите се), које је Господ једанпут изговорио, увек делатне, и то зато што их је Он изговорио, то каже и блажени Јован Златоусти. Да оне сада, међутим, изговорене од стране свештеника, имају исту моћ само зато што их је он изговорио, о томе нигде нема ни речи. Јер, ни стваралачке речи нису делатне зато што их изговара неки човек за сваку ствар која се збива, него зато што их је једанпут Бог изговорио. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Еутаназија и трансплантација органа из угла теологије и хришћанске етике У суботу, 16. фебруара 2019. године, у Парохијском дому храма Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу одржана је духовна трибина под називом Биоетика у вези са крајем живота – еутаназија и трансплантација органа из угла теологије и хришћанске етике. Уважени гости и предавачи су били протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић и протонамесник Драган Поповић. Духовно вече је започето молитвом, а потом се присутнима обратио и госте поздравио протојереј-ставрофор Зоран Алексић који је окупљене увео у тему разговора и упознао их са уваженим гостима кроз изношење неких сегмената из њихових биографија и плодоносних делатности. Присутнима се најпре обратио протојереј-ставрофор Зоран Крстић који је говорио о еутаназији кроз историју и данас, али и кроз призму савремене теологије и антропологије. О овој теми је говорио кроз примере из старе Грчке, Спарте и нацистичког периода немачке државе. Говорио је о пасивној и активној еутаназији, али и о хришћанским погледима на смрт и сам крај човековог живота. Као закључак свог излагања изнео је мишљење да ни рођење, а посебно смрт, нису одлуке нас као појединаца, већ да их морамо сагледати у заједници са нашим ближњима, а посебно у заједници са Богом који нам је тај живот подарио. Посебно је нагласио да се број одлука за еутаназију драстично смањује онда када се људима пружи љубав и брига за којом они и жуде и који се у великом броју случајева баш из проблема са депресијом и одлучују за еутаназију. Излагање је наставио протонамесник Драган Поповић који је говорио о посебно актуелној теми трансплантације органа. Изнео је ставове и за и против трансплантације, као и добре и лоше стране те одлуке. Као највећи проблем донирања органа навео је “предпостављену сагласност” која је од прошле године посебно актуелна тема у Србији и неразумевање појма “мождана смрт”. Свако ко жели да донира органе, по његовим речима, пре свега треба да буде посебно добро упознат са свим аспектима ове теме, па тек након тога може да се одлучи да ли је за или против. Свако од нас је слободан и може и мора то сам да одлучи, али мора бити добро информисан о свему. Изнео је ставове и мишљена помесних Цркава и навео да свако дело које је учињено из хришћанских побуда је добро дело. аудио запис трибине у Аранђеловцу - 16. фебруар 2019. године Извор: Епархија шумадијска СПЦ
  13. Еутаназија и трансплантација органа из угла теологије и хришћанске етике У суботу, 16. фебруара 2019. године, у Парохијском дому храма Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу одржана је духовна трибина под називом Биоетика у вези са крајем живота – еутаназија и трансплантација органа из угла теологије и хришћанске етике. Уважени гости и предавачи су били протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић и протонамесник Драган Поповић. Духовно вече је започето молитвом, а потом се присутнима обратио и госте поздравио протојереј-ставрофор Зоран Алексић који је окупљене увео у тему разговора и упознао их са уваженим гостима кроз изношење неких сегмената из њихових биографија и плодоносних делатности. Присутнима се најпре обратио протојереј-ставрофор Зоран Крстић који је говорио о еутаназији кроз историју и данас, али и кроз призму савремене теологије и антропологије. О овој теми је говорио кроз примере из старе Грчке, Спарте и нацистичког периода немачке државе. Говорио је о пасивној и активној еутаназији, али и о хришћанским погледима на смрт и сам крај човековог живота. Као закључак свог излагања изнео је мишљење да ни рођење, а посебно смрт, нису одлуке нас као појединаца, већ да их морамо сагледати у заједници са нашим ближњима, а посебно у заједници са Богом који нам је тај живот подарио. Посебно је нагласио да се број одлука за еутаназију драстично смањује онда када се људима пружи љубав и брига за којом они и жуде и који се у великом броју случајева баш из проблема са депресијом и одлучују за еутаназију. Излагање је наставио протонамесник Драган Поповић који је говорио о посебно актуелној теми трансплантације органа. Изнео је ставове и за и против трансплантације, као и добре и лоше стране те одлуке. Као највећи проблем донирања органа навео је “предпостављену сагласност” која је од прошле године посебно актуелна тема у Србији и неразумевање појма “мождана смрт”. Свако ко жели да донира органе, по његовим речима, пре свега треба да буде посебно добро упознат са свим аспектима ове теме, па тек након тога може да се одлучи да ли је за или против. Свако од нас је слободан и може и мора то сам да одлучи, али мора бити добро информисан о свему. Изнео је ставове и мишљена помесних Цркава и навео да свако дело које је учињено из хришћанских побуда је добро дело. аудио запис трибине у Аранђеловцу - 16. фебруар 2019. године Извор: Епархија шумадијска СПЦ View full Странице
  14. Посланица поглавара Руске Православне Цркве патријарху Вартоломеју у вези с антиканонским поступцима Цариградске патријаршије у Украјини У одговор на писмо Његове Светости Патријарха цариградског Вартоломеја којим је обавестио у „враћању чина“ украјинским расколнциима и „укидању важности“ документа који има историју дужу од триста година о предаји Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница примљених у општење, као и о намери да се у најскорије време друштву основаном на овом скупу да „аутокефалија“ Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил упутио је посланицу у којој је изразио дубоки бол, недоумицу и негодовање због антиканонских поступака Цариградске патријаршије, преноси Патриархија.ru. Његовој Светости Патријарху цариградском Господину Вартоломеју Ваша Светости! С дубоким болом, недоумицом и негодовањем прочитао сам Ваше писмо којим ме обавештавате о најновијим поступцима Цариградске Цркве: о томе да је примила у општење неканонске заједнице Украјине; о „укидању важења“ повеље Патријарха цариградског Дионисија IV, који је Кијевску митрополију предао под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница које сте примили у општење; о томе да су оне изабрале „поглавара нове аутокефалне цркве Украјине“; о намери да у најскорије време дате друштву које сте основали статус аутокефалне Помесне Цркве. Поновно сједињење расколника с Црквом представљало би велику радост, како за православце у Украјини, тако и за цео православни свет, кад би се дешавало у складу с одредбама канонског права, у духу мира и Христове љубави. Међутим, садашњи политизовани процес принудног уједињења далек је од норми и духа светих канона. Праћен је чудовишним лажима, а сад већ и насиљем према истинској Украјинској Православној Цркви. А то је управо она Црква милиона украјинских верника коју сте признавали као канонску у свим годинама свог служења све донедавно – а сад се правите као да она не постоји, већ постоје само поједине епархије које су се вратиле под Ваш омофор. Ваши саветодавци су Вас уверавали да је наводно епископат Украјинске Православне Цркве спреман да подржи политички пројекат кијевских власти, да наводно знатан део, десетине канонских епископа чекају само Ваш благослов да напусте своју Цркву. Више пута сам Вас упозоравао да Вас доводе у заблуду. Сад и сами у то можете да се уверите. Такозваном „помесном сабору“ који сте Ви сазвали и на чијем челу се налазила тројка, која се састојала од Вашег представника, самозваног „патријарха“ (који се сад назива „почасним“) и световног лидера украјинске државе, присуствовала су само двојица од 90 епископа Украјинске Православне Цркве. Оно што Ви називате „помесним сабором“ представља скуп расколника који се крије иза имена Свете Цариградске Цркве. Шта је то него легализација украјинског раскола за коју сте јавно обећали да је нећете дозволити? Ви се у својим одлукама позивате на вољу православног народа Украјине који наводно моли Цариградску Цркву за интервенцију. Међутим, управо је воља огромне већине клира и верника, истински црквених људи Украјине подстакла епископат Украјинске Православне Цркве да не одговара на Ваше позиве и да одбије да учествује у такозваном „сабору уједињења“ украјинског раскола. Од двојице епископа Украјинске Православне Цркве које сте упркос канонима примили под своју јурисдикцију само један је био епархијски архијереј. Међутим, клир и паства његове епархије нису прихватили његове поступке. Након што је митрополиту Симеону Синод Украјинске Православне Цркве законито забранио да служи, сви манастири Виницке епархије и огромна већина парохија заједно с клиром и даље се потчињавају новом канонском Архиепископу виницком и барском Варсануфију. Тренутно локалне власти врше притисак на клир епархије и прете да ће се обрачунати са свештеницима, али клирици, монаси и мирјани не желе да опште с архијерејем који је издао њихову Цркву. У надлежности митрополита Александра којег сте поменули, којем је Синод такође забранио да служи у Кијеву, био је само један храм: у његовој заједници је настао конфликт, а већина клирика храма одбила је да служи с архијерејем-отпадником. Принципијелна одлука архијереја Украјинске Православне Цркве да одбију да учествују у лажном сабору који сте окупили не објашњава се митским „притиском Москве“, што би у постојећим политичким условима било и немогуће, већ јединством архипастира са својим клиром и верницима. Овакво јединство се не плаши ни грубог мешања украјинских власти у унутрашњи црквени живот, ни државног притиска на Цркву који је порастао у току последњих месеци. Оно се не може укинути једним потезом пера. Ви у свом писму предузимате покушај да поново размотрите смисао комплекса докумената које су 1686. године потписали Ваш претходник патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. У вези са садржајем ових историјских докумената међу нашим Црквама стотинама година није било несугласица. А Ви сад изјављујете да се „укида важност“ патријаршијске и синодалне повеље, пошто су се „променили спољашњи услови“. Предлагао сам Вам да обавите разговоре у вези с овим питањима ангажујући угледне историчаре, богослове и стручњаке за црквено-канонско право. Одбили сте то позвавши се на то да немате довољно времена. Могу само да изразим жаљење због тога што Ваше разорне одлуке по општецрквено јединство толико много зависе од „спољашњих“, односно од политичких услова, о чему се не устежете да говорите отворено. Ваш допис садржи низ понављања врло спорних тврдњи о томе да Цариградској Цркви наводно припада „искључива одговорност за давање аутокефалије“ и за разматрање апелација других Помесних Цркава у складу са „духовним садржајем“ 9. и 17. правила Халкидонског сабора. Међутим, Ваше тумачење права која Вам наводно припадају никад није било признато у целој Цркви. Против Вашег схватања апелационих права Цариградског престола сведочи читав низ неслагања угледних коментатора црквеног права. Тако истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не признаје за судију над свим митрополитима уопште, већ само над онима који су му потчињени. Јер ни митропоити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не позивају се против воље на суд, већ сиријски подлежу суђењу Патријарха антиохијског, палестински – јерусалимског, а египатскима суди александријски који их рукополаже и којем су потчињени.“ Овакву Вашу привилегију не признају ни савремене Помесне Православне Цркве. Међутим, присвајајући ово незаконито право Ви се у датом случају нисте побринули чак ни за поштовање постојећих канонских норми које одређују поступке стране која прихвата апелацију. Познато је да је Михаил Денисенко наставио да служи и након црквених забрана и изопштења из Цркве, чиме је лишио себе права да подноси апелацију и чиме је сам себе осудио по основним нормама канонског права. Изразили сте своју сагласност са рашчињавањем Денисенка, иако сте до тада примили његову прву апелацију. У писму Патријарху московском и целе Русије Алексију II од 31. августа 1992. године саопштили сте: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности у вези с овим питањем Ваше Свете Руске Цркве прихвата одлуку Синода о горе реченом, не желећи да причињава било какве потешкоће Вашој сестри-Цркви.“ Свети синод Цариградске Цркве није узео у обзир многобројне проблеме канонског наслеђивања и моралног лика „јерарха“ које је примио у општење, без обзира на то што је раније Цариградска Црква признавала важност одлука ових питања за лечење украјинског раскола и што је добила потребне информације о њима у току преговора делегација наших Цркава. О томе с каквом журбом и непромишљеношћу су разматране апелације украјинских расколника сведочи чињеница да је одлуком Вашег Синода епископски чин „враћен“ Макарију Малетичу. У званичним патријарашким повељама Ви га називате „бившим Митрополитом лавовским“ и он је као такав присуствовао такозваном „сабору уједињења“. Међутим, Макарије Малетич је отишао у раскол као свештеник канонске Цркве, и никад није имао канонску епископску хиротонију. Његова „хиротонија“, исто као и „хиротоније“ значајног дела „епископа“ такозване „Украјинске аутокефалне цркве“ коју је Цариградска Црква примила у општење, преко његових претходника воде порекло до једног архијереја који је лишен чина и који је ове радње обављао заједно са самозванцем Виктором Чекалином, бившим ђаконом Руске Православне Цркве, који никад није био рукоположен чак ни за свештеника. Примање оваквих лица у општење са Црквом без разматрања наведених околности подрива канонску наследност хиротоније и доводи до тешких, деструктивних последица по цело светско православље. Вековима је Руска Црква била дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос у изградњи светског православља, за њену улогу у хришћанском просвећивању паганске Русије, за помоћ у развоју монашких традиција и духовног образовања. А данас наши верници, како у Украјини, тако и у другим земљама осећају тешко разочарење због тога што историјска Црква-Мајка не чује њихове гласове. У Вашу резиденцију је доношено на стотине хиљада потписа верника Украјине у знак подршке Украјинске Православне Цркве с молбама да не подривате њено јединство. Украјинска власт је покушала да спречи достављање ових писама, а Ви сте их игнорисали. И сада не желите да чујете глас Украјинске Православне Цркве која стоји на прагу нових тешких искушења. Већ сад се архипастири и клир у Украјини под измишљеним поводима позивају на испитивања, уцењују, прети се њиховим блиским људима, врше се претреси у храмовима и становима и врши се притисак на породицу и децу. Ових дана је ступио на снагу закон који има за циљ да Украјинску Православну Цркву лиши њеног имена како би под обличјем „добровољног преласка заједница“ било извршено насилно запоседање њених храмова. Да ли тако видите уједињење православаца Украјине? О плановима Цариградске Цркве о легализацији раскола у Украјини разговарао сам с Вама и насамо, и у присуству малобројних сведока. А сада, када су сви ови планови у великој мери реализовани можда Вам се последњи пут обраћам пред лицем целе Православне Цркве. Поступајући тако руководим се заповешћу Господа нашег Исуса Христа: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо... ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18: 15-17). Диптих свјатеших патријараха цариградских броји на десетине имена великих богослова, подвижника и учитеља побожности. Свети Григорије Богослов, Јован Златоусти, Прокл, Флавијан Исповедник, Јован IV Испосник, Тарасије, Методије, Фотије и многи други су својим служењем прославили Свету Цариградску Цркву. Али било је и оних који су је срамотили. Не уписујте своје до сада поштовано име на списак неславних епископа Цариграда, као што су Несторије, иконоборци Анастасије, Јован VII и Теодот, унијати Јосиф II, Митрофан II Мајкоубица и Григорије III Мама. Одмах одступите од општења с расколницима, одреците се учествовања у политичкој авантури њихове легализације. И тада ће Вас истинска Православна Црква Украјине на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем благословити, а историја ће сачувати сећање на Вас међу светитељима Цариградског престола који су у најтежим политичким условима умели да одрже углед Цркве и да сачувају њено јединство. Ако пак поступите у складу с намерама које сте навели у свом писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божијих Цркава, престаћете да будете Први у православном свету који броји на стотине милиона верника, а страдања која нанесете православним Украјинцима пратиће Вас на Страшном суду непоткупљивог Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас. Свим срцем се молим да се то не деси. Још није касно да се зауставите. + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ http://www.pravoslavie.ru/srpska/118366.htm?fbclid=IwAR262R2F8npmENv2QzgJH5eKc19pF-7ad84ebK7ewYm6kBX5JhbmN97YzoE
  15. У одговор на писмо Његове Светости Патријарха цариградског Вартоломеја којим је обавестио у „враћању чина“ украјинским расколнциима и „укидању важности“ документа који има историју дужу од триста година о предаји Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница примљених у општење, као и о намери да се у најскорије време друштву основаном на овом скупу да „аутокефалија“ Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил упутио је посланицу у којој је изразио дубоки бол, недоумицу и негодовање због антиканонских поступака Цариградске патријаршије, преноси Патриархија.ru. Његовој Светости Патријарху цариградском Господину Вартоломеју Ваша Светости! С дубоким болом, недоумицом и негодовањем прочитао сам Ваше писмо којим ме обавештавате о најновијим поступцима Цариградске Цркве: о томе да је примила у општење неканонске заједнице Украјине; о „укидању важења“ повеље Патријарха цариградског Дионисија IV, који је Кијевску митрополију предао под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница које сте примили у општење; о томе да су оне изабрале „поглавара нове аутокефалне цркве Украјине“; о намери да у најскорије време дате друштву које сте основали статус аутокефалне Помесне Цркве. Поновно сједињење расколника с Црквом представљало би велику радост, како за православце у Украјини, тако и за цео православни свет, кад би се дешавало у складу с одредбама канонског права, у духу мира и Христове љубави. Међутим, садашњи политизовани процес принудног уједињења далек је од норми и духа светих канона. Праћен је чудовишним лажима, а сад већ и насиљем према истинској Украјинској Православној Цркви. А то је управо она Црква милиона украјинских верника коју сте признавали као канонску у свим годинама свог служења све донедавно – а сад се правите као да она не постоји, већ постоје само поједине епархије које су се вратиле под Ваш омофор. Ваши саветодавци су Вас уверавали да је наводно епископат Украјинске Православне Цркве спреман да подржи политички пројекат кијевских власти, да наводно знатан део, десетине канонских епископа чекају само Ваш благослов да напусте своју Цркву. Више пута сам Вас упозоравао да Вас доводе у заблуду. Сад и сами у то можете да се уверите. Такозваном „помесном сабору“ који сте Ви сазвали и на чијем челу се налазила тројка, која се састојала од Вашег представника, самозваног „патријарха“ (који се сад назива „почасним“) и световног лидера украјинске државе, присуствовала су само двојица од 90 епископа Украјинске Православне Цркве. Оно што Ви називате „помесним сабором“ представља скуп расколника који се крије иза имена Свете Цариградске Цркве. Шта је то него легализација украјинског раскола за коју сте јавно обећали да је нећете дозволити? Ви се у својим одлукама позивате на вољу православног народа Украјине који наводно моли Цариградску Цркву за интервенцију. Међутим, управо је воља огромне већине клира и верника, истински црквених људи Украјине подстакла епископат Украјинске Православне Цркве да не одговара на Ваше позиве и да одбије да учествује у такозваном „сабору уједињења“ украјинског раскола. Од двојице епископа Украјинске Православне Цркве које сте упркос канонима примили под своју јурисдикцију само један је био епархијски архијереј. Међутим, клир и паства његове епархије нису прихватили његове поступке. Након што је митрополиту Симеону Синод Украјинске Православне Цркве законито забранио да служи, сви манастири Виницке епархије и огромна већина парохија заједно с клиром и даље се потчињавају новом канонском Архиепископу виницком и барском Варсануфију. Тренутно локалне власти врше притисак на клир епархије и прете да ће се обрачунати са свештеницима, али клирици, монаси и мирјани не желе да опште с архијерејем који је издао њихову Цркву. У надлежности митрополита Александра којег сте поменули, којем је Синод такође забранио да служи у Кијеву, био је само један храм: у његовој заједници је настао конфликт, а већина клирика храма одбила је да служи с архијерејем-отпадником. Принципијелна одлука архијереја Украјинске Православне Цркве да одбију да учествују у лажном сабору који сте окупили не објашњава се митским „притиском Москве“, што би у постојећим политичким условима било и немогуће, већ јединством архипастира са својим клиром и верницима. Овакво јединство се не плаши ни грубог мешања украјинских власти у унутрашњи црквени живот, ни државног притиска на Цркву који је порастао у току последњих месеци. Оно се не може укинути једним потезом пера. Ви у свом писму предузимате покушај да поново размотрите смисао комплекса докумената које су 1686. године потписали Ваш претходник патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. У вези са садржајем ових историјских докумената међу нашим Црквама стотинама година није било несугласица. А Ви сад изјављујете да се „укида важност“ патријаршијске и синодалне повеље, пошто су се „променили спољашњи услови“. Предлагао сам Вам да обавите разговоре у вези с овим питањима ангажујући угледне историчаре, богослове и стручњаке за црквено-канонско право. Одбили сте то позвавши се на то да немате довољно времена. Могу само да изразим жаљење због тога што Ваше разорне одлуке по општецрквено јединство толико много зависе од „спољашњих“, односно од политичких услова, о чему се не устежете да говорите отворено. Ваш допис садржи низ понављања врло спорних тврдњи о томе да Цариградској Цркви наводно припада „искључива одговорност за давање аутокефалије“ и за разматрање апелација других Помесних Цркава у складу са „духовним садржајем“ 9. и 17. правила Халкидонског сабора. Међутим, Ваше тумачење права која Вам наводно припадају никад није било признато у целој Цркви. Против Вашег схватања апелационих права Цариградског престола сведочи читав низ неслагања угледних коментатора црквеног права. Тако истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не признаје за судију над свим митрополитима уопште, већ само над онима који су му потчињени. Јер ни митропоити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не позивају се против воље на суд, већ сиријски подлежу суђењу Патријарха антиохијског, палестински – јерусалимског, а египатскима суди александријски који их рукополаже и којем су потчињени.“ Овакву Вашу привилегију не признају ни савремене Помесне Православне Цркве. Међутим, присвајајући ово незаконито право Ви се у датом случају нисте побринули чак ни за поштовање постојећих канонских норми које одређују поступке стране која прихвата апелацију. Познато је да је Михаил Денисенко наставио да служи и након црквених забрана и изопштења из Цркве, чиме је лишио себе права да подноси апелацију и чиме је сам себе осудио по основним нормама канонског права. Изразили сте своју сагласност са рашчињавањем Денисенка, иако сте до тада примили његову прву апелацију. У писму Патријарху московском и целе Русије Алексију II од 31. августа 1992. године саопштили сте: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности у вези с овим питањем Ваше Свете Руске Цркве прихвата одлуку Синода о горе реченом, не желећи да причињава било какве потешкоће Вашој сестри-Цркви.“ Свети синод Цариградске Цркве није узео у обзир многобројне проблеме канонског наслеђивања и моралног лика „јерарха“ које је примио у општење, без обзира на то што је раније Цариградска Црква признавала важност одлука ових питања за лечење украјинског раскола и што је добила потребне информације о њима у току преговора делегација наших Цркава. О томе с каквом журбом и непромишљеношћу су разматране апелације украјинских расколника сведочи чињеница да је одлуком Вашег Синода епископски чин „враћен“ Макарију Малетичу. У званичним патријарашким повељама Ви га називате „бившим Митрополитом лавовским“ и он је као такав присуствовао такозваном „сабору уједињења“. Међутим, Макарије Малетич је отишао у раскол као свештеник канонске Цркве, и никад није имао канонску епископску хиротонију. Његова „хиротонија“, исто као и „хиротоније“ значајног дела „епископа“ такозване „Украјинске аутокефалне цркве“ коју је Цариградска Црква примила у општење, преко његових претходника воде порекло до једног архијереја који је лишен чина и који је ове радње обављао заједно са самозванцем Виктором Чекалином, бившим ђаконом Руске Православне Цркве, који никад није био рукоположен чак ни за свештеника. Примање оваквих лица у општење са Црквом без разматрања наведених околности подрива канонску наследност хиротоније и доводи до тешких, деструктивних последица по цело светско православље. Вековима је Руска Црква била дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос у изградњи светског православља, за њену улогу у хришћанском просвећивању паганске Русије, за помоћ у развоју монашких традиција и духовног образовања. А данас наши верници, како у Украјини, тако и у другим земљама осећају тешко разочарење због тога што историјска Црква-Мајка не чује њихове гласове. У Вашу резиденцију је доношено на стотине хиљада потписа верника Украјине у знак подршке Украјинске Православне Цркве с молбама да не подривате њено јединство. Украјинска власт је покушала да спречи достављање ових писама, а Ви сте их игнорисали. И сада не желите да чујете глас Украјинске Православне Цркве која стоји на прагу нових тешких искушења. Већ сад се архипастири и клир у Украјини под измишљеним поводима позивају на испитивања, уцењују, прети се њиховим блиским људима, врше се претреси у храмовима и становима и врши се притисак на породицу и децу. Ових дана је ступио на снагу закон који има за циљ да Украјинску Православну Цркву лиши њеног имена како би под обличјем „добровољног преласка заједница“ било извршено насилно запоседање њених храмова. Да ли тако видите уједињење православаца Украјине? О плановима Цариградске Цркве о легализацији раскола у Украјини разговарао сам с Вама и насамо, и у присуству малобројних сведока. А сада, када су сви ови планови у великој мери реализовани можда Вам се последњи пут обраћам пред лицем целе Православне Цркве. Поступајући тако руководим се заповешћу Господа нашег Исуса Христа: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо... ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18: 15-17). Диптих свјатеших патријараха цариградских броји на десетине имена великих богослова, подвижника и учитеља побожности. Свети Григорије Богослов, Јован Златоусти, Прокл, Флавијан Исповедник, Јован IV Испосник, Тарасије, Методије, Фотије и многи други су својим служењем прославили Свету Цариградску Цркву. Али било је и оних који су је срамотили. Не уписујте своје до сада поштовано име на списак неславних епископа Цариграда, као што су Несторије, иконоборци Анастасије, Јован VII и Теодот, унијати Јосиф II, Митрофан II Мајкоубица и Григорије III Мама. Одмах одступите од општења с расколницима, одреците се учествовања у политичкој авантури њихове легализације. И тада ће Вас истинска Православна Црква Украјине на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем благословити, а историја ће сачувати сећање на Вас међу светитељима Цариградског престола који су у најтежим политичким условима умели да одрже углед Цркве и да сачувају њено јединство. Ако пак поступите у складу с намерама које сте навели у свом писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божијих Цркава, престаћете да будете Први у православном свету који броји на стотине милиона верника, а страдања која нанесете православним Украјинцима пратиће Вас на Страшном суду непоткупљивог Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас. Свим срцем се молим да се то не деси. Још није касно да се зауставите. + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Православие.ру
  16. Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59.
  17. Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59. View full Странице
  18. Сагласно Уставу Српске Православне Цркве, Правилима и поступцима за црквене судове и Уредбама за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, Епископ ваљевски је као председник Црквеног суда Епархије ваљевске, одмах по сазнању о овом поступку, архимандрита Никодима (Богосављевића), сабрата манастира Рибница и клирика Епархије ваљевске, ставио под забрану свештенодејства и предао га у надлежност Црквеном суду Епархије ваљевске. Саопштење издајемо са циљем да умиримо верни народ који са клиром и јесте Црква, и кога боли сваки покушај рушења и цепања Ње, јединог и истинитог Тела Христовог, једине узданице и сигурног пристаништа кроз векове и до краја времена. Из канцеларије Црквеног суда Епархије ваљевске Извор: Епархија ваљвеска СПЦ
  19. Оптерећени свакодневним позивима и питањима, писањима разних медија о одлуци архимандрита Никодима да откаже послушност и објави прекид помирења и општења са надлежним Епископом, као и због његовог одласка у другу помесну Цркву, у Русију, без благослова надлежног Епископа, обавештавамо јавност о следећем: Сагласно Уставу Српске Православне Цркве, Правилима и поступцима за црквене судове и Уредбама за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, Епископ ваљевски је као председник Црквеног суда Епархије ваљевске, одмах по сазнању о овом поступку, архимандрита Никодима (Богосављевића), сабрата манастира Рибница и клирика Епархије ваљевске, ставио под забрану свештенодејства и предао га у надлежност Црквеном суду Епархије ваљевске. Саопштење издајемо са циљем да умиримо верни народ који са клиром и јесте Црква, и кога боли сваки покушај рушења и цепања Ње, јединог и истинитог Тела Христовог, једине узданице и сигурног пристаништа кроз векове и до краја времена. Из канцеларије Црквеног суда Епархије ваљевске Извор: Епархија ваљвеска СПЦ View full Странице
  20. Једина цифра која је приближна цифри од 650.000 евра која се помиње у медијима јесте износ који институције у Приштини дугују Епархији Рашко–призренској за две узурпиране зграде у центру Приштине које користе косовска Агенција за борбу против корупције и косовско Министарство рада. Посредовањем међународне заједнице, косовске власти су 2012. године пристале да плаћају кирију за та два објекта, да би престали после неколико месеци, и од тада се тај дуг скупљао. Након дуге и исцрпљујуће борбе, Српска Православна Црква се крајем 2017. године изборила за део дуговане суме од 287.000 евра (од које је приликом плаћања одузет порез), док се за остатак дуга и даље боримо. Од тог новца, Епархија Рашко-призренска финансира опстанак свештенства и одржавање објеката тамо где Срба више нема али су цркве обновљене, као што је случај са храмом Св. Николе у Приштини. Дакле, не постоје никакве дотације Епархији Рашко-призренској од стране власти у Приштини, већ се ради о кирији за узурпирану имовину. СПЦ је више пута покушала да интервенише да узурпатори напусте њене просторије, али за сада без успеха. Важно је такође напоменути, због разних дезинформација које су се злонамерно појављивале у јавности, и питање обнове објеката СПЦ на Косову и Метохији које су финансирале међународне организације. Средства из ових извора некада не иду директно Српској Православној Цркви, већ се исплаћују извођачу на основу тендера. Некада због услова конкурса средства формално пролазе кроз косовски буџет па се тако уплаћују извођачима. Више цркава је на такав начин обновљено од средстава које обезбеђују међународни донатори. Уз учешће и знање институција Владе Србије, Савет Европе је од 2005 године организовао на овај начин обнову једног броја цркава и манастира који су били уништени или оштећени у Мартовском погрому 2004. године. Епархија Рашко-призренска ни сада, као ни раније, нити тражи, нити очекује било какво финансирање од стране институција у Приштини, али задржава право да се правно бори за оно што јој припада. Ово се посебно односи на случајеве имовине која је била узуприрана од краја рата 1999. године. Дато у канцеларији правне службе Епархије Рашко-призренске 26. јула 2018. године у Грачаници Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  21. Будући да су се у неким медијима појавиле информације о наводном финансирању Епархије Рашко-призренске од стране косовских привремених институција желели бисмо да из одговорности према нашим верницима наведемо следеће чињенице: Једина цифра која је приближна цифри од 650.000 евра која се помиње у медијима јесте износ који институције у Приштини дугују Епархији Рашко–призренској за две узурпиране зграде у центру Приштине које користе косовска Агенција за борбу против корупције и косовско Министарство рада. Посредовањем међународне заједнице, косовске власти су 2012. године пристале да плаћају кирију за та два објекта, да би престали после неколико месеци, и од тада се тај дуг скупљао. Након дуге и исцрпљујуће борбе, Српска Православна Црква се крајем 2017. године изборила за део дуговане суме од 287.000 евра (од које је приликом плаћања одузет порез), док се за остатак дуга и даље боримо. Од тог новца, Епархија Рашко-призренска финансира опстанак свештенства и одржавање објеката тамо где Срба више нема али су цркве обновљене, као што је случај са храмом Св. Николе у Приштини. Дакле, не постоје никакве дотације Епархији Рашко-призренској од стране власти у Приштини, већ се ради о кирији за узурпирану имовину. СПЦ је више пута покушала да интервенише да узурпатори напусте њене просторије, али за сада без успеха. Важно је такође напоменути, због разних дезинформација које су се злонамерно појављивале у јавности, и питање обнове објеката СПЦ на Косову и Метохији које су финансирале међународне организације. Средства из ових извора некада не иду директно Српској Православној Цркви, већ се исплаћују извођачу на основу тендера. Некада због услова конкурса средства формално пролазе кроз косовски буџет па се тако уплаћују извођачима. Више цркава је на такав начин обновљено од средстава које обезбеђују међународни донатори. Уз учешће и знање институција Владе Србије, Савет Европе је од 2005 године организовао на овај начин обнову једног броја цркава и манастира који су били уништени или оштећени у Мартовском погрому 2004. године. Епархија Рашко-призренска ни сада, као ни раније, нити тражи, нити очекује било какво финансирање од стране институција у Приштини, али задржава право да се правно бори за оно што јој припада. Ово се посебно односи на случајеве имовине која је била узуприрана од краја рата 1999. године. Дато у канцеларији правне службе Епархије Рашко-призренске 26. јула 2018. године у Грачаници Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  22. Није ми познато да је до сада код нас објављено ово писмо нашег Патријарха бугарском Патријарху поводом бугарског мешања у македонски раскол. Према томе ево га, додуше за сада само на енглеском језику. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  23. Да ли мислите да би било добро да се форум закључа током великих празника? Да може да се са њега чита али да се поруке не могу писати и мијењати? Ово ми је предложио Шалом777 и мислим да је идеја добра из разлога што лако може доћи секташ да ровари по форуму или неко са злим намјерама знајући да смо тада у Цркви или да нисмо у могућности да постујемо.
  24. Укратко: Сексуалност: - неки монаси сексуални чин представљају као нешто недостојно и грешно, а да монаси имају предност у спасењу - такви монаси само траже оправдање себи што су монаси, па можда нису ни требали бити монаси - тиме несвесно клевећу и самог Бога, изједначавајући Божију творевину са грехом - такво учење је јерес, а ти људи арогантни, и лицемери, јер како мисле да имају предност у спасењу ако су арогантни? - око осуде секса праве идеологију књига откривења: - сумњива, и никада се не чита на богослужењима. Било је дилема да ли да се уопште уврсти у Библију. А највише због неких нехришћанских, гностичких стихова, као на пример: "они који се упрљаше женама". Уврштена је јер се веровало да јесте дело св. Јована Богослова, али да је неки гностик унео измене. - протестанти се хватају за стих да ,,нико не сме променити ни једне речи", а сами имају опречне преводе митарства: - гностичка митологија и култ - људи који га нападају јер оспорава митарства су злонамерни, увредљиви, пакосни и осветољубиви - али они заправо не верују у митарства, јер кад би веровали да ће на митарствима бити осуђени за своју злонамерност, увредљивост и пакост, не би тако чинили. Овако, они сами суштински не верују у митарства - митарства су бескорисно учење
  25. Милан Николић Осврт на критику (о апелима у вези дарвинизма позивајући се на Максима Исповедника) коју је дао професор Здравко Пено Професор Пено у критици користи учење о логосима бића светог Максима Исповедника, што је изузетно корисно и незаобилазно у решавању оваквих и сличних актуелних проблема. Међутим, потребно је разликовати карактеристике између стања пре и после ,,пада''. Наиме, не треба заборављати на промену стања из првобитног у пало. Шта се то дешава са логосима бића услед палог стања је велика мистерија у сваком научном погледу. Треба разумети Максима Исповедника кад каже да се логоси бића могу ,,из непажње уништити'' од стране ,,анђела и људи'', у Амбигва 7: Тумачење XIV беседе Св. Григорија Богослова. У модерном свету превише се заборавља на пало стање, што се на више места види и у овој професоровој критици. Било би лакше да је тако просто - упоредити ,,истоветност сваке врсте'' са човековим врлинама, као што чини професор Пено. Тако треба да буде, али природа је у палом стању. Професор наводи Максима где критикује многе због говорења а мало деловања у врлинама, да не треба кривотворити реч Божију због своје немарности, него да свако исповеда своју немоћ и да не крије истину Божију. Наравно да тако треба. Међутим, то је позив за хришћане али не и природно стремљење. Напротив, хришћани треба да савладају овакву природу. У професоровој критици види се сукоб између еволуциониста и антиеволуциониста. Свега овог не би било да не заборављамо на разлику између првобитне и пале творевине. У палој творевини могуће је управо оно што не припада првобитној. Тако да научна еволуција није некакво божанско благовољење, али јесте начин на који је Бог допустио да постојимо и стекнемо путем подвига вечни живот. Професор Пено наглашава да биолозима не можемо дати удео у тумачењу питања порекла и крајњег назначења човека. Ово је потпуно тачно и важно напомињати. Данас постоје многи љубитељи еволуције као смртног постојања а намећу то хришћанству. Као да хришћани треба да обожавају и славе научну еволуцију. У циљу разумевања и помирења супротстављених ставова, потребно је направити један битни искорак у научним погледима. У научним круговима се већ озбиљно говори о постојању космоса пре класичног Великог праска, а управо у тој перспективи теологија може да протумачи првобитно постојање и стварање Адама и Еве.
×
×
  • Креирај ново...