Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вас'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 21 results

  1. ПОУЧНА ПРИЧА СА СВЕТЕ ГОРЕ -Архимандрит Андреј Конанос Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане: - Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет? Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио: - Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам.
  2. морала сам да отворим тему због дивног одговора @Лидија Миленковић на мом статусу... вероватно ћемо добити још исто тако добрих одговора...
  3. Многи који су некада пролазили или походили Манастир Стањевиће који се налази на јужним падинама Ловћена, сигурно су дијелили усхићење и удивљење које ова обновљена светиња изазизива и данас. Један од оних, који се осјетио привилегованим боравком у Манастиру Свете Тројице, или Манастиру Стањевићи, јесте и ликовни умјетник, професор на требињској Академији ликовних умјетности Мирко Тољић. Јер, не можете се отети утиску који ствара склад планине и близина морске обале, историја којом одише сваки стари камен који битише на овом мјесту постојано од 1338. године, што ће рећи да сада прославља 680 година одолијевања историји и људима, природи. Истовремено, свједочећи и величајући Бога. Данас, почиње Велико освећење обновљене светиње а у оквиру централне свечаности којом се обиљежава 680 година Манастира Стањевићи, који је ово друго име добио по истоименом братству. А, биће ово прилика и да се сви заједно подсјетимо и чињенице да је захваљујући лози Петровића овај манастира скоро 150 година био њихова друга престоница. А, да сјећање не би било кратко, ИИУ „Светигора” и Туристичка организација Општине Будва издали су и монографију о манастиру, коју је уредио Јован Маркуш, а њен визуелни изглед побринуо се управо проф. Мирко Тољић. Његово удивљење овим манастиром и његовом причом види се у обликовању свих десет поглавља која има ова монографија, која је промовисана у манастирској порти. Иначе, проф. Тољић, као члан тима који је реализовао ову монографију већ иза себе има низ сличних издања, од којих је монографија Цетињског манастира, објављена 2014. године, овјенчана наградом Београдског сајма књига, као најбоље издање Срба из дијаспоре. ● Како је текао рад на монографији „Манастир Свете Тројице Стањевићи”, како сте дошли до финалног рјешења њеног изгледа? – Већ код прве монографије коју смо радили, осмислили смо основ читаве серије књига које намјеравамо радити, и тај се основ послије монографије о Цетињском манастиру поновио и код монографије о Манастиру Ком и сада код монографије о Манастиру Стањевићи са намјером да, послије низа година рада, добијемо нешто налик уједначеном комплету који ће споља бити сличан у дизајну и прелому страна, а по суштини различит, са обавезом да се испоштују различитости сваког манастира, којег монографија обрађује. За монографију Цетињског манастира смо, рецимо, за иницијале у тексту користили слова из Октоиха из посебно урађеног фонта за ту прилику, а у овој монографији смо, за исту сврху, користили иницијале из Јеванђеља Николе Стањевића којег је, овај велики војвода цара Душана и ктитор манастира Стањевићи, својевремено наручио да се изради као поклон Манастиру Хиландару и данас се чува у његовој ризници. Јеванђење је изузетне љепоте и важности те смо имали обавезу да скренемо пажњу на ту културну чињеницу и насљеђе нашег народа, па смо његовом љепотом оплеменили читаву књигу без обзира што је једно читаво поглавље у књизи посвећено овом Јеванђељу. Намјера нам је да слично поступамо и у изради монографија које слиједе. ●Како бисте Ви некоме описали љепоту овог манастира, што Вас је посебно дирнуло, на шта Вас је асоцирао када сте се први пут сусрели с њим? – Дуго су спремани материјали за ову монографију, али смо одлучили да са прикупљеним материјалима посао око финиша књиге завршимо боравећи у самом Манастиру Стањевићи. Пошли смо и то је био мој први сусрет са Стањевићима. Знајући фотографије рушевина манастира и понеку информацију из штампе да се манастир обнавља, мало сам негодовао и изражавао сумњу да ћемо моћи боравити у „тамо некој забити” и радити тако озбиљан посао. Ни за шта нијесам био у праву. Затекли смо перфектно и са лијепом мјером уређен манастир у којем све функционише беспријекорно. Манастир у којем врви од живота, са препуном црквом недјељом и празницима, гдје послије службе сви иду на заједничку трпезу. Манастир гдје се дјеца играју и осјећају се као код куће као и свако од присутних. Манастир гдје су празници – празници. Били смо поражени љубављу, гостопримством и жељом за сарадњом стањевићке братије. Пуноћа живота ове древне светиње, у сваком смислу ријечи, је оно што је на мене, као и све нас, оставило највећи утисак и увелико утицало на наш рад и емоције у току израде монографије. То није остало незапажено и од људи којима смо послали урађену електронску верзију књиге прије штампе, и између осталих добили коментар: „… Ево електронски листам монографију Стањевића и дивим се. Одрађена је на нивоу претходних монографија, само што ми се чини да има једну ноту повишене душевности и значаја…”. Прелијепе су и мала и велика порта. Диван је портал са Светом Тројицом изнад улаза у манастир. Величанствен је поглед са куле великог војводе Николе Стањевића. Мајсторски и са укусом су сложени подни мозаици. И улазна капија је диван рад као и пажљиво и са укусом пробрани детаљи по читавом манастиру. Али, најљепши од свега су сокови и пуноћа живота која данас тече манастиром, и без којих би сви ти лијепи детаљи били само пука декорација без великог смисла. Чини ми се да су се ти сокови прелили, помало и у нас, и у књигу коју смо урадили, и дали јој посебност. ● Колико се данас (мало) зна и говори и пише у Црној Гори о историјском значају манастира? – Комплетна монографија говори о значају манастира јуче, данас и сјутра и то у многим сегментима. Неиспитано је колико тачно ова светиња сеже у прошлост. Има назнака, предањских, да је његова прошлост старија него што смо забиљежили, али и ово што је до сада објављено је немјерљиво. То је ипак друга духовна престоница Црне Горе и некада највећа грађевина у Црној Гори. Постала је аустријска касарна, па је освојена, ослобођена и разрушена. У новијим временима је било оних који су препознали њен значај, па су се изборили да се стави под старање Завода за заштиту споменика као културно добро од посебног значаја, а опет, било је и оних који су закључили да: „… некад највећа грађевина у Црној Гори треба да остане највећа рушевина у Црној Гори….”. Важно је да данас има људи за које Стањевићи имају значај и који, очигледно са љубављу, доприносе обнови и новом животу ове Светиње као новог/старог културног и духовног центра. Ја сам религиозан човјек и молим се Богу за све те дивне људе који су уградили по каменчић у прелијепи мозаик обновљених Стањевића. ● Чега нема у монографији а што би свако требало да зна? – Има, скоро устаљена, екипа у импресуму која се старала о садржају, изгледу и љепоти књиге. У импресуму нема, по том питању, игумана, оца Јефрема који је својим савјетима и сугестијама дао мјеру књизи, нема кафа оца Јована без којих би рад у ситним сатима био немогућ, нема гостопримника оца Павла, без којег би штошта било немогуће. У импресуму нема шљива и смокава из манастиру комшијских кућа и много чега. Намеће ми се утисак да је у Стњевићима све саборно или га нема, и сматрам да смо, у случају ове књиге, сви почаствовани уколико смо постали дио те саборности. У разговору уз кафу са оцем игуманом, једном ми је рекао: „Нијесам ја овдје игуман, већ Света Тројица”. Изгледа да смо онда били код Најбољег домаћина, гдје себи не приписујемо ништа што је добро, већ тражимо опроштај за грешке које смо направили, надајући се да читаоце оне неће спријечити да виде величину и љепоту овог дивног дома. Емотивна историја ● Као неко ко је радио на њеном изгледу, који од текстова у њој Вас се посебно дојмио, које поглавље? – Поглавља у књизи су писали одговорни зналци свог посла. Сваки понаособ је за мене био лијеп и посебан и открио ми понешто ново. Ипак бих издвојио као најтежи за илустровање, али мени најдражи у књизи, задњи текст који је новији љетопис манастира Стањевићи, оца др Павла Кондића. Били смо свједоци његовог настајања, скоро у даху, гдје је тај доктор историје, рационални оскфордски ђак, изгледа измислио нови жанр у историској науци: историјске чињенице писане емоцијама, у чијем Љетопису није заборављен нико. То ћете морати прочитати. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Интервју проф. Мирка Тољића за дневне новине „Дан“ уочи освећења манастира Стањевићи Многи који су некада пролазили или походили Манастир Стањевиће који се налази на јужним падинама Ловћена, сигурно су дијелили усхићење и удивљење које ова обновљена светиња изазизива и данас. Један од оних, који се осјетио привилегованим боравком у Манастиру Свете Тројице, или Манастиру Стањевићи, јесте и ликовни умјетник, професор на требињској Академији ликовних умјетности Мирко Тољић. Јер, не можете се отети утиску који ствара склад планине и близина морске обале, историја којом одише сваки стари камен који битише на овом мјесту постојано од 1338. године, што ће рећи да сада прославља 680 година одолијевања историји и људима, природи. Истовремено, свједочећи и величајући Бога. Данас, почиње Велико освећење обновљене светиње а у оквиру централне свечаности којом се обиљежава 680 година Манастира Стањевићи, који је ово друго име добио по истоименом братству. А, биће ово прилика и да се сви заједно подсјетимо и чињенице да је захваљујући лози Петровића овај манастира скоро 150 година био њихова друга престоница. А, да сјећање не би било кратко, ИИУ „Светигора” и Туристичка организација Општине Будва издали су и монографију о манастиру, коју је уредио Јован Маркуш, а њен визуелни изглед побринуо се управо проф. Мирко Тољић. Његово удивљење овим манастиром и његовом причом види се у обликовању свих десет поглавља која има ова монографија, која је промовисана у манастирској порти. Иначе, проф. Тољић, као члан тима који је реализовао ову монографију већ иза себе има низ сличних издања, од којих је монографија Цетињског манастира, објављена 2014. године, овјенчана наградом Београдског сајма књига, као најбоље издање Срба из дијаспоре. ● Како је текао рад на монографији „Манастир Свете Тројице Стањевићи”, како сте дошли до финалног рјешења њеног изгледа? – Већ код прве монографије коју смо радили, осмислили смо основ читаве серије књига које намјеравамо радити, и тај се основ послије монографије о Цетињском манастиру поновио и код монографије о Манастиру Ком и сада код монографије о Манастиру Стањевићи са намјером да, послије низа година рада, добијемо нешто налик уједначеном комплету који ће споља бити сличан у дизајну и прелому страна, а по суштини различит, са обавезом да се испоштују различитости сваког манастира, којег монографија обрађује. За монографију Цетињског манастира смо, рецимо, за иницијале у тексту користили слова из Октоиха из посебно урађеног фонта за ту прилику, а у овој монографији смо, за исту сврху, користили иницијале из Јеванђеља Николе Стањевића којег је, овај велики војвода цара Душана и ктитор манастира Стањевићи, својевремено наручио да се изради као поклон Манастиру Хиландару и данас се чува у његовој ризници. Јеванђење је изузетне љепоте и важности те смо имали обавезу да скренемо пажњу на ту културну чињеницу и насљеђе нашег народа, па смо његовом љепотом оплеменили читаву књигу без обзира што је једно читаво поглавље у књизи посвећено овом Јеванђељу. Намјера нам је да слично поступамо и у изради монографија које слиједе. ●Како бисте Ви некоме описали љепоту овог манастира, што Вас је посебно дирнуло, на шта Вас је асоцирао када сте се први пут сусрели с њим? – Дуго су спремани материјали за ову монографију, али смо одлучили да са прикупљеним материјалима посао око финиша књиге завршимо боравећи у самом Манастиру Стањевићи. Пошли смо и то је био мој први сусрет са Стањевићима. Знајући фотографије рушевина манастира и понеку информацију из штампе да се манастир обнавља, мало сам негодовао и изражавао сумњу да ћемо моћи боравити у „тамо некој забити” и радити тако озбиљан посао. Ни за шта нијесам био у праву. Затекли смо перфектно и са лијепом мјером уређен манастир у којем све функционише беспријекорно. Манастир у којем врви од живота, са препуном црквом недјељом и празницима, гдје послије службе сви иду на заједничку трпезу. Манастир гдје се дјеца играју и осјећају се као код куће као и свако од присутних. Манастир гдје су празници – празници. Били смо поражени љубављу, гостопримством и жељом за сарадњом стањевићке братије. Пуноћа живота ове древне светиње, у сваком смислу ријечи, је оно што је на мене, као и све нас, оставило највећи утисак и увелико утицало на наш рад и емоције у току израде монографије. То није остало незапажено и од људи којима смо послали урађену електронску верзију књиге прије штампе, и између осталих добили коментар: „… Ево електронски листам монографију Стањевића и дивим се. Одрађена је на нивоу претходних монографија, само што ми се чини да има једну ноту повишене душевности и значаја…”. Прелијепе су и мала и велика порта. Диван је портал са Светом Тројицом изнад улаза у манастир. Величанствен је поглед са куле великог војводе Николе Стањевића. Мајсторски и са укусом су сложени подни мозаици. И улазна капија је диван рад као и пажљиво и са укусом пробрани детаљи по читавом манастиру. Али, најљепши од свега су сокови и пуноћа живота која данас тече манастиром, и без којих би сви ти лијепи детаљи били само пука декорација без великог смисла. Чини ми се да су се ти сокови прелили, помало и у нас, и у књигу коју смо урадили, и дали јој посебност. ● Колико се данас (мало) зна и говори и пише у Црној Гори о историјском значају манастира? – Комплетна монографија говори о значају манастира јуче, данас и сјутра и то у многим сегментима. Неиспитано је колико тачно ова светиња сеже у прошлост. Има назнака, предањских, да је његова прошлост старија него што смо забиљежили, али и ово што је до сада објављено је немјерљиво. То је ипак друга духовна престоница Црне Горе и некада највећа грађевина у Црној Гори. Постала је аустријска касарна, па је освојена, ослобођена и разрушена. У новијим временима је било оних који су препознали њен значај, па су се изборили да се стави под старање Завода за заштиту споменика као културно добро од посебног значаја, а опет, било је и оних који су закључили да: „… некад највећа грађевина у Црној Гори треба да остане највећа рушевина у Црној Гори….”. Важно је да данас има људи за које Стањевићи имају значај и који, очигледно са љубављу, доприносе обнови и новом животу ове Светиње као новог/старог културног и духовног центра. Ја сам религиозан човјек и молим се Богу за све те дивне људе који су уградили по каменчић у прелијепи мозаик обновљених Стањевића. ● Чега нема у монографији а што би свако требало да зна? – Има, скоро устаљена, екипа у импресуму која се старала о садржају, изгледу и љепоти књиге. У импресуму нема, по том питању, игумана, оца Јефрема који је својим савјетима и сугестијама дао мјеру књизи, нема кафа оца Јована без којих би рад у ситним сатима био немогућ, нема гостопримника оца Павла, без којег би штошта било немогуће. У импресуму нема шљива и смокава из манастиру комшијских кућа и много чега. Намеће ми се утисак да је у Стњевићима све саборно или га нема, и сматрам да смо, у случају ове књиге, сви почаствовани уколико смо постали дио те саборности. У разговору уз кафу са оцем игуманом, једном ми је рекао: „Нијесам ја овдје игуман, већ Света Тројица”. Изгледа да смо онда били код Најбољег домаћина, гдје себи не приписујемо ништа што је добро, већ тражимо опроштај за грешке које смо направили, надајући се да читаоце оне неће спријечити да виде величину и љепоту овог дивног дома. Емотивна историја ● Као неко ко је радио на њеном изгледу, који од текстова у њој Вас се посебно дојмио, које поглавље? – Поглавља у књизи су писали одговорни зналци свог посла. Сваки понаособ је за мене био лијеп и посебан и открио ми понешто ново. Ипак бих издвојио као најтежи за илустровање, али мени најдражи у књизи, задњи текст који је новији љетопис манастира Стањевићи, оца др Павла Кондића. Били смо свједоци његовог настајања, скоро у даху, гдје је тај доктор историје, рационални оскфордски ђак, изгледа измислио нови жанр у историској науци: историјске чињенице писане емоцијама, у чијем Љетопису није заборављен нико. То ћете морати прочитати. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Шта вера значи за Вас као особу, а шта за живот? Да ли је лако веровати? Итд. итд, наставите по сопственој инспирацији
  6. На сам дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Атанасија, новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона наше и других епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била препуна вјерног народа који се сабрао да заједничари у Тијелу и Крви Господњој на Славу Божију и на радост Небоземне Цркве. После прочитаног Светог Јеванђеља, надахнуто је бесједио Епископ Григорије који је још једном поучио вјерни народ како треба хришћански достојанствено живјети и радовати се. После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у хотелу Леотар. У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града Требиња кренула је свечана Литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове године као и многих предходних година својим присуством почаствовао нас је Његово Преосвешенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије, који је заједно са домаћином Епископом Григоријем и умировљеним Епископом Атанасијем те архимандритом Димитријем предводио овогодишњу свечану Литију. Од уважених гостију и ове године са нама је био Председник Републике Српске Господин Милорад Додик. На крају Литије пред мноштвом вјерног града Требиња Епископ Григорије је изговорио дирљиву опроштајну бесједу. Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова континуирана Служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град – постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице преображењске, док је требињски саборни храм постао стуб и тврђава у коју је свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца, одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник. Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива. И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и пријатељи. У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве, нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни друге. Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши преци пострадали за слободу и крст. Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други. Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и дивни лав послије мене. Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина. Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно – ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу, увијек. На крају, желим још само да заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове вијекова! Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  7. Преображење Господње - Слава града Требиња Празник Преображења Господњег у Требињу ове године прослављен је торжествено како и доликује величини овог празника. У навечерје празника, славе Саборног храма и града Требиња служено је празнично вечерње богослужење којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење свештеника и ђакона, а у присуству умировљеног Епископа Атанасија и новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија. На сам дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Атанасија, новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона наше и других епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била препуна вјерног народа који се сабрао да заједничари у Тијелу и Крви Господњој на Славу Божију и на радост Небоземне Цркве. После прочитаног Светог Јеванђеља, надахнуто је бесједио Епископ Григорије који је још једном поучио вјерни народ како треба хришћански достојанствено живјети и радовати се. После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у хотелу Леотар. У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града Требиња кренула је свечана Литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове године као и многих предходних година својим присуством почаствовао нас је Његово Преосвешенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије, који је заједно са домаћином Епископом Григоријем и умировљеним Епископом Атанасијем те архимандритом Димитријем предводио овогодишњу свечану Литију. Од уважених гостију и ове године са нама је био Председник Републике Српске Господин Милорад Додик. На крају Литије пред мноштвом вјерног града Требиња Епископ Григорије је изговорио дирљиву опроштајну бесједу. Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова континуирана Служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град – постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице преображењске, док је требињски саборни храм постао стуб и тврђава у коју је свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца, одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник. Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива. И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и пријатељи. У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве, нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни друге. Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши преци пострадали за слободу и крст. Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други. Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и дивни лав послије мене. Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина. Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно – ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу, увијек. На крају, желим још само да заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове вијекова! Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  8. 9. јун 2018. 9. новембар 2011. http://www.pogled.ba/clanak/lazni-statusi-koji-vas-nerviraju/24237
  9. На дан Преподобног Сисоја Великог, 19. јула 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење свештеника и свештеномонаха Епархије милешевске, био је предстојатељ Божанске Литургије у Спасовој цркви манастира Милешеве. Обраћајући се свештенослужитељима Преосвећени Епископ је рекао да је Црква Христова на простору Епархије милешевске нападнута и да тај напад истом жестином још траје: – На Свету Цркву је бачена клевета. Клеветама је у медијима нападнут Епископ милешевске Епархије. Ја ћу покушати да вам приближим истину о томе ради ваше савести да се не бисте узбуњивали, да се можете боље снаћи пред лажима, јер свака лажна оптужба и све клевете стварају се са неким циљем. Циљ клевете је да замагли духовни вид, да обмане, да заведе и поведе странпутицом. Посебно је клевета делотворна када се баци на предводника једне заједнице. Речено је у Светом Писму да убијање пастира доводи до тога да се стадо распе и изгуби. Управо је у овом случају циљ клеветника тај: да се замути овај простор, и шире од овог простора да би се верни лако ловили и водили странпутицом, одвајали од Христа, скретали са пута спасења неким другим заблудним путем. Речено је у медијима да је Епископ милешевски вршио насиље над Епископом Филаретом, и речено је јавно да је Епископ милешевски, када се сусрео са Владиком Филаретом, био пијан. Оптужен је Епископ милешевски гнусним клеветама у медијима, и то више дана, да он има жену и децу. – Овде су међу вама они који су са мном заједно посетили Владику Филарета, они знају да сам га посетио из братољубивих разлога. Можете их питати о истинитости сваке моје речи. Отишао сам да видим како је брат Филарет здравствено и да ли му нешто недостаје од средстава јер Епархија милешевска брине о њему. Са мојим благословом је посвећен игуман Павле, који руководи манастиром Дубницом, да додатно брине и о Епископу Филарету. Са љубављу смо дошли до владике Филарета, нисмо дакле дошли да вршимо над њим насиље нити смо насиље чинили. Што се тиче друге оптужбе да сам ја, како рече онај човек који много прича, често клеветнички на телевизији, дошао пијан и одмах са врата почео вршити насиље над Владиком Филаретом ево браћа знају, нека кажу да ли сам ја тога дана уопште пришао алкохолу. Ја верујем да нисам ни погледао да ли и други прилазе. И онда рекоше клеветници да сам се једва држао на ногама. Како би човек који се једва држи на ногама могао да врши такву силу. – Најгнуснија лаж је она трећа. Одмах истога дана, када сам сазнао за ту клевету ја сам позвао јавност, има и записано у неким медијима, да се оформи стручно-медицинска комисија, да се нађу нека деца па да се изврши стручни ДНК тест и позвао сам да господин који ме је клеветао, иако није стручан у тој медицинској ствари, и он буде члан те комисије и надзире рад. Драга браћо и сестре, ово изгледа страшно. Међутим, Цркви Христовој ово искуство уопште није непознато, није ново. Ово се њој догађа непрестано на њеном историјском путу. Господ наш нас је и подсетио у својој беседи на Гори блаженстава да ће се све ово догађати. А и данас чусмо, прочитано је из Матејевог јеванђеља, како Господ рече: Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и за мном иде. Тако нас позива Господ наш Христос. У беседи на Гори блаженстава каже: Блажени сте када вас узасрамоте, и кажу на вас свакојаке рђаве речи, лажући мене ради. Више пута сам вам говорио драги оци да се у овоме свету мора страдати. Свако страда на овај или онај начин, једино, где је разлика у страдањима? У узроку, у циљу који човек у том страдању себи одреди, и у начину подношења. Наша страдања нису неразумна, она су артикулисана иако их не узрокујемо ми, ипак им ми дајемо смер и осмишљење. А то је Христа ради, и са Христом. Онда и лакше подносимо, а и смислена су, имају вечни смисао. Драга браћо, сви овде имамо даље задатак: ја да поднесем ову срамоту кроз коју пролазим неометано у служењу Господу у Његовој Цркви, а ви драги оци, свештеници и свештеномонаси да се не поколебате, да вас ово не збуни и не одврати од ваших послушања као парохијских свештеника, и монаха и настојатеља у манастирима, него да ревносно наставите служити Господу и народу којем сте послани, који је вама поверен и да га штитите од ових и других клевета и свих заблуда. Да им очи држите бистре, да могу увек тачно видети пут спасења којим треба ићи јер свој пут ми знамо, то је пут ка Царству небеском, и ка том циљу треба да водимо и оне који су нама поверени, беседио је Епископ милешевски Атанасије. Након Свете Литургије у манастирском конаку одржан је братски састанак на коме су свештеници и свештеномонаси Епархије милешевске својим потписима једнодушно дали снажну подршку свом Епископу, изражавајући тиме своју приврженост њему и његовом пастирском руковођењу, и веру да ће Господ Промислитељ просветлити умове свих клеветника и извести их на пут истине и правде. Беседу Епископа Атанасија можете послушати овде: http://media.milesevskaeparhija.rs/2018/07/Beseda-Mileseva-Bratski-sastanak.mp3 View full Странице
  10. Подстакнута гостовањем свештеника Арсенија Арсенијевића на радију Слово Љубве , где у једном моменту каже (парафразирам) да ако човек изуби морал ( моралну основу у животу) губи лепоту душе, а самим тим и радост живота. Појам срећа ( бар мислим ) не постоји нигде у Библији. А појам радост да. Опет да не мешамо задовољство и радост, или не дај Боже грешно ( острашћено) задовољство и радост . Шта је за вас радост, и како нестаје ? Да ли је тренутак или стање ? Од чега зависи ? Да ли је условљена околностима, или не ? Да ли је то више унутрашње духовно или душевно стање независно од животних ситуација и околности ? Да ли постоје степени радости...?
  11. У оквиру зимског семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 17. децембра 2017. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, презвитер Бранислав Ђурагић, парох ветернички, одржао је предавање на тему: "Блажени сте када вас срамоте и прогоне..." Извор: Радио Беседа View full Странице
  12. Шта ви подразумевате под Државом, не мислим на националну свест, историју или језик. Већ рецимо како би ви замислили функционалан систем економије и легитимне власти и поретка који власт има у нашој држави?
  13. Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима: – Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила! Питам их: – Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»? – Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом… – И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу? – Па ништа… Једном су ми испричали: – Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца! – Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца? – Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио! – Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!». Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима. Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду. Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру? – Хајде за Мном (Јн. 21, 19). Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара: – Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном? Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже: – Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила? Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао: – Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток? Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам: – У праву си, опрости ми. Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?». Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те. Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку. Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Александар Ђокић ПРАВОСЛАВИЕ
  14. "ПУТОВАЛА САМ У ЈЕРУСАЛИМ И ТАМО ВИДЕЛА СТАРЦА" Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима: – Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила! Питам их: – Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»? – Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом… – И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу? – Па ништа… Једном су ми испричали: – Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца! – Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца? – Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио! – Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!». Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима. Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду. Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру? – Хајде за Мном (Јн. 21, 19). Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара: – Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном? Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже: – Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила? Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао: – Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток? Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам: – У праву си, опрости ми. Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?». Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те. Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку. Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Александар Ђокић ПРАВОСЛАВИЕ View full Странице
  15. Да ли ви уопште схватате, да ли бар на секунду можете себи представити, како вас je тешко волети, ако ви сами себе не волите? То је као да на себи носите дупли терет: љубав према вама и своју сопствену неувереност у себе. Осећање, као да главом покушавате да пробијете дебели зид: неуверености, страха и самоуништења. Искомплексирани, неуверени у себе људи, склони к жестокој самокритици… Некима од нас, посебно онима код којих је јако развијена емпатија и „синдром спасиоца“, изгледа, да су такви људи – најбољи објекти за нашу неистрошену љубав и нежност, и да се управо са њима се могу изградити дуги и стабилни односи, основани на благодарности и узајамној подршци. Но није увек тако…
  16. Путује бродом Владика и људи му показују на једно острво: – Баћушка,тамо живе свети људи! Заинтересова се Владика јер је већ чуо неке сличне приче па рече: – Хоћу да посетим то острво! Када су стигли угледаше три необична старчића. Појасним дубоким поклонима старчићи поздравише госте. – Помаже Бог, добри људи, како сте, како живите? – Па ето живимо…једноставно ми живимо. – Чуо сам да сте ви свети људи и молитвеници. – Нисмо ми никакви молитвеници, ми ни азбуку не знамо. – Како сте дошли баш на ово острво? – Ми смо били рибари и једном се десило страшно невреме, велика бура на мору је раздробила нашу лађу. Ухватили смо се за једно брвно и пливајући тако молили смо се. – Господе, ако осетимо тло под ногама, ми никада нећемо да сиђемо са њега. Сам Господ нас је довео на ово острво и ми из благодарности Њему овде живимо. – А колико сте већ овде на острву? – То ми баћушка не знамо, можда 20, можда и 30 година. Дођу нам некад људи и причесте нас и тако… Живимо како живимо. – А како се молите Господу, којом молитвом? – Па једну знамо, коју смо ми смислили. Троје вас, троје нас, Господи помилуј нас! – Ох, како то !? То није никаква молитва. Морате да научите главну молитву Господу, коју нам је он дао. „Оче наш“ И поче Владика да их подучава. Старчићи су се трудили, учили и грешили па понављали. На крају су ипак научили. Већ је пао мрак и Владика их благослови и пође назад на брод све мислећи о необичним људима које је упознао. -Баш су чудни, не умеју ни да се моле. Брод се удаљио од острва кад одједном види Владика неко светло са острва, и све ближе и ближе броду. То старчићи трче према њему. – Баћушка, ми смо заборавили ону молитву. Јел можеш да нам је поновиш! Запрепашћен Владика није могао читав минут да прозбори ни реч. А онда одманувши руком тихо им рече: – Вратите се на ваше острво и молите се и живите онако како знате. Ја вас свете људе, немам чему да научим! Са руског превела, Јагода Милета
  17. Vikiliks: CIA vas "sluša" kroz ajfon, android, TV... Vikiliks je saopštio da je objavio “najveće otkriće ikada“ sa više od 8.000 dokumenata koje je CIA označila kao strogo poverljiva. IZVOR: B92 UTORAK, 7.03.2017. | 15:01 Getty Images POVEZANE VESTI Vikiliks: CIA špijunirala predsedničke izbore u Francuskoj Asanž: Vratite mi slobodu Asanž: Do maja ne menjam odluku U saopštenju se navodi da se otkrivaju detalji o tome kako je CIA stvorila i sprovodila globalni hakerski program. Takođe, navodi se da je agencija zloupotrebljavala brojne popularne proizvode najvećih kompanija kao što su Epl (ajfon), Gugl (android telefoni), Majkrosoft (operativni sistem Vindouz) i Samsung (TV uređaji) i pretvarala ih u „svoje oruđe“ i „prikrivene prislušne uređaje“. Vikiliks tvrdi da je do tih informacija došao iz mreže koju koristi Centar za sajberobaveštajnu službu CIA u Virdžiniji. Izvor je, kako se navodi u saopštenju Vikiliksa, naveo da je svrha otkrivanja ovakvih podataka iniciranje javne debate o bezbednosti, kreiranju, upotrebi i demokratskoj kontroli sajberoružja. Dokumenti koji su objavljeni nastali su od 2013. do 2016. godine. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=03&dd=07&nav_category=78&nav_id=1237558
×
×
  • Create New...