Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васкршња'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 71 results

  1. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, а поводом Празника Христовог Васкрсења, Епархија бачка Српске Православне Цркве даривала је васкршња јаја особљу Инфективног одељења Клиничког Центра Војводине у Новом Саду, где се на лечењу налазе оболели од вируса корона. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Ево нас, драга браћо и сестре, пред крај Великог и часног и светог поста. Прославили смо Недељу Православља, или победу над свим јересима, поштујући, а не обожавајући Свете иконе. Припремили смо се молитвом да добијемо још више благодати Божије за посно време. Искали смо и помоћ свечасног и животворног крста Христовог. Призвали смо у помоћ Преподобног Јована Лествичника и Преподобну Марију Египћанку. Прославили смо Васкрсење Лазарево, предобраз свеопштег васкрсења. Радосно смо дочекали свечани Христов улазак у Јерусалим. Одмах после тога састрадавали смо с Христом целе страсне седмице да бисмо у пуној духовној промени на добро дочекали Његово славно Васкрсење из мртвих. Нека се данас све испуни светлошћу: небо и земља, анђели и људи. Нека црквена звона својим звуцима проносе радост «празника над празницима и славља над слављима». Нека се веселе и радују томе дану који се никад нису веселили. Нека се радују праведници и грешници, стари и млади, богати и сиромашни. Радост је свију нас. Нека сви узвикну: Христос васкрсе! И одмах нека чују одговор: Ваистину васкрсе! Можда ће неко рећи: Зашто? Зато што је Васкрсење Господа нашега Исуса Христа крајеугаони камен наше вере. Оно је темељ Свете Цркве. Ако Христос није васкрсао узалуд је веровати у једну смртну личност. И сва она дивна јеванђелска приповедања о Његовим чудима, науци и Његовом беспрекорном животу, имала би само историјску вредност, а никако спасоносну. Па и сама Црква коју је Он основао била би слична другим људским организацијама током историје које долазе и пролазе, не одговарајући на човекова вечна питања у вези његове егзистенције. Цео наш верски живот и све духовно делање Свете Цркве ослања се на истини да је Христос Син Божији, и да смо ми Њиме искупљени и спашени Његовом жртвом и Његовим Васкрсењем. Хајде, да замислимо да Господ није васкрсао. Зар би Он у том случају освојио милионе и милионе људских срдаца током протекла два миленијума? Да ли би на хиљаде и хиљаде мученика дало своје животе за Њега, и још дају? Да ли би се милиони и милиони клањали Његовом крсту и Његовом гроб. И заиста, како рече Свети Апостол Павле, коме се Васкрсли Господ као гонитељу јавио: «….Христос је објављен у сили по Духу Светоме за Сина Божијега васкрсењем из мртвих» (Рим. 1, 4). Прочитајмо Дела Светих Апостола па ћемо видети са каквом је силом Духа Светога Бог Отац потврдио Васкрсење Сина Свога Господа нашег Исуса Христа: «И апостоли с великом силом даваху свједочанство о васкрсењу Господа Исуса Христа, и благодат велика бјеше на свима њима» (Дела 4, 32). Или: «А у рукама апостолским биваху многи знаци и чудеса у народу…» (Дела 5, 12. 15-16). Драга браћо и сестре, Света Црква Христова жели да Васкрсење Христово учинимо присутним у нашем животу. Ово Његово чудо које је потресло и небу и земљу, није тек неки историјски догађај, него стална истина. Кроз Њега се стално треба да обнављамо. Да осетимо да Њиме живимо, крећемо се и јесмо (Дела 17, 28). Не само нама него и целоме свету, како дивно вели црквени песник: «Данас спасење свету би, певајмо Васкрлом из гроба, и начелнику живота нашега, јер разрушивши смрћу смрт, победу даде нама и велику милост». Свако од нас треба да буде сведок Његовог Васкрсења, у свом личном и породичном животу. Љубити Га као што нас је Он љубио, чинити добро људима као што је Он чинио, жртвовати се за људе као што се Он жртвовао, то је право прослављање Нове Пасхе, Васкрсења Спасова. Нека Вам Васкрсли Господ врати у својим небеским благословима за свако добро које сте учинили нашој Епархији, Вашим црквама, и свакоме коме је била потребна помоћ. Још једном Вас од свег срца поздрављамо најрадоснијим речима: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Ваш молитвеник пред Васкрслим Христом, ЕПИСКОП КАНАДСКИ МИТРОФАН Извор: Епархија канадска
  3. Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења)
  4. Васкрсење Христово је тријумф живота, пораз смрти, доказ вјере, пламен наде, огањ љубави. Васкрсење Христово је радост Земље и Неба, темељ живота вјечног, круна свих наших нада. Васкрсење Христово је смрт смрти и живот живота. Радујмо се радошћу надрадосном, засијајмо срећом коју је човјеку даровао Богочовјек, Исус Христос, „јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети“ (1. Кор. 15, 22). Васкршња свјетлост, којом нас је Господ обасјао за вјечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом јутру, на сваком бићу које срећемо на животним друмовима. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надваладају туга, очај и безнађе; да послушамо ријечи Светог Апостола Павла, који нам рече: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4). Васкршњи смисао, којим нас је Господ привео к Себи – Смислу цјелокупне историје, нека обесмисли свако наше људско незадовољство, пороке, похлепу и омразу, јер је Господ Својом Крсном жртвом, Смрћу и Васксрењем осмислио сваку нашу патњу, бол и сузу, дарујући нашем постоајњу смисао у вјечности. Нисмо узалуд створени. Свако од нас је само један каменчић у мозаику људског рода, а на нама је да тај дјелић времена, у којем живимо овдје на Земљи, обојимо љубављу према Богу и ближњима, јер ко у ближњем није познао брата ни у Христу неће видјети Исуса. Васкрсење Христово нека изнова обнови порушене мостове међу људима и међу народима, да свуда и на сваком мјесту зацари мир, јер смо превише овоземаљског времена узалуд потрошили на ратове и сукобе, проливајући крв једни другима. Васкрсење Христово нека удахне нови живот страдалној Крајини, која је обездомљена, опустошена и остављена на милост и немилост олујних балканских вјетрова. Заборављена и усамљена, далеко од својих прогнаних потомака, Крајина је небројено пута страдала са Христом, у вјери и нади да ће са Њим и васкрснути. Остајући са свима вама у молитвеном заједништву, кољенопреклоно вапијем Васкрслом Христу да нас, све заједно, оснажи, подржи, благослови и дарује Својим небеским даровима, како бисмо поново постали Синови Неба, на шта смо од искона позвани. Имајући свагда Васкрслог Господа у срцу и души, цјеливајмо једни друге поздравом Неба и Земље: Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  5. Васкршња порука Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, 18. април 2020. године у Беранама: Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Уредништво портала Поуке.орг упућује Васкршњу честитку уредништву Инфо-службе Митрополије црногорско-приморске и васељенског Радија Светигора на челу са високопречасним протопрезвитером Николом Пејовићем: Васкрсење Христово је темељ Хришћанства, темељ Цркве, јер је њиме Господ потврдио Своје целокупно учење. До Васкрсења Он је учио о вечном животу; Васкрсењем је потврдио то Своје учење и доказао да је Он заиста Живот вечни. До Васкрсења, Он је учио о непрестаној љубави Божјој према људима; Васкрсењем је посведочио ту љубав, јер је ради човека победио највећег непријатеља људског – смрт. Да није васкрсао, Христос не би био ни Бог ни Господ, ни Спаситељ ни Искупитељ, већ обичан човек. Једино у светлости Васкрсења Његовог постаје јасан и објашњив Његов живот на земљи и сва дела Његова. О томе Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, јер сте Му одузели оно што Га чини Богочовеком, и Спаситељем, и Васкрситељем.“ Тек Васкрсењем Христовим људи су стварно познали у Њему Богочовека. Без Христовог Васкрсења, вера хришћанска би била бесмислена и немогућа, јер би смрт, главни непријатељ рода људског, остала непобеђена. Ова истина омогућава Апостолу народâ да каже: …ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли (1. Кор 15,16-20). Христово Васкрсење даје смисао и небу и земљи, и човеку и људској историји. Клањајући се Живоме Богу, ми се клањамо и свом бесмртном, непролазном људском достојанству. Када је Христос васкрсао, свети квасац бесмртности ушао је у људску душу, у људско биће и у људски ум, и обасјава човека да би људски живот задобио вечни смисао и вечно значење. Поштовано и драго нам уредништво Инфо-службе Митрополије црногорско-приморске и васељенског Радија Светигоре, у братској љубави и васкрсној радости желимо Вам да Васкрсли Господ произрасте у Вама благословени квасац ширења еванђелског семена, да на многа и блага лета ширите реч Божју сведочећи да путем Радио Светигоре већ две деценије ЗВУК ПОСТАЈЕ ЛОГОС! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Уредник насловне стране портала Поуке.орг
  7. Уредништво портала Поуке.орг упућује Васкршњу честитку редакцији Радија Слово љубве на челу са пречасним презвитером Арсенијем Арсенијевићем: Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (...) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Са овим молитвеним мислима радости над радостима, желимо Вам изобиље духовних и телесних добара, да на многа и блага лета путем радио таласа ширите реч љубави Божје! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Уредник насловне стране портала Поуке.орг
  8. Уредништво портала Поуке.орг упућује Васкршњу честитку уредништву Инфо-службе Епархије бачке и Радио-Беседе: Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење. Оно што су древни пророци и Богом надахнути људи пре много хиљада година пророковали, и изабраном народу Божјем саопштили, догодило се јавно, величанствено и славно пред лицем многобројних сведока и очевидаца (ср. 1. Кор 15,4–8). Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Поштовано уредништво портала Епархије бачке и Радио-Беседе, следујући речима великога Апостола Павла, желимо Вам да радост Васкрсења свагда управља кораке Ваше на свако добро дело, да на корист светој Цркви проповедате радост Васкрсења, како писаном речју, тако и речју путем радио таласа, и тако себе уградите у вечност, где се непрестано прославља Господ наш! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Уредник насловне стране портала Поуке.орг
  9. Активни и умировљени свештеници Новог Сада честитали су Његовом Преосвештенству Епископу бачком господину др Иринеју Празник Васкрсења Господа и Спаса нашега Исуса Христа. У своје лично име, као и у име свих новосадских клирика, предстојећи Празник владици Иринеју је честитао протопрезвитер Бранко Вујиновић, настојатељ Алмашког храма у Новом Саду. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Звучни запис честитке Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Христос Васкрсе! Ових светих дана, браћо и вјечна сабраћо, прослављајући Христа Богочовјека, Распетога и Васкрслога, пјевамо пјесму вјере, наде и љубави: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима вјечни живот дарова!” По апостолу народа Павлу, „вјера је основа свега чему се надамо, провјера невидљивих ствари”. И заиста, сва историја човјечанства, човјека као разумног бића, и сво људско искуство и наука потврђују да су постојале и постоје само двије врсте људи: они који вјерују у Бога и тиме у вјечни живот и вјечни смисао човјека и свијета, и они који вјерују у смрт и тиме у ништавило свијета и човјека, коначни бесмисао свега постојећег. Сва људска чежња за Богом, и тиме за вјечним смислом свега постојећег, вјера у Бога, задобила је своју пуноћу и савршенство у личности Распетог „за живот свијета” и Васкрслог из мртвих Христа Богочовјека. Он, „кроз кога је све постало што постоји” (Јн. 1, 3), који је „први и последњи, почетак и крај” – пуноћа свега, „својом смрћу смрт уништава”, открива се и дарује као „Хљеб живи који сиђе са неба, ако ко једе од овога Хљеба живјеће вавијек” (Јн. 6, 51). Он је једини земнородни који је као Јединородни Син Божији рекао за себе: „Ја сам Пут, Истина и Живот” (Јн. 14,7); „Ја сам Свјетлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами” (Јн. 8, 12). Уосталом, све што постоји, и начин на који постоји, у знаку је распећа и умирања, а у исто вријеме – у знаку рађања и васкрсавања. Та тајна бића и човјека задобија управо своју одгонетку и смисао у распећу и Васкрсењу Христовом. То Бог Отац одговара даривањем Сина свога као вјечне Љубави на свечовјечанску и свекосмичку чежњу и вапаје. Већ је Премудри Соломон предуказао на ту истину ријечима: „јер Бог створи човјека за нетрулежност и сазда га сликом сопствене вјечности” (Прем. Сол. 2, 23). Ништа мање мудри Петар II Ловћенски Тајновидац каже: „Крст носити нама је суђено”; и додаје: „Васкрсења не бива без смрти”. Заједница са Богом, као живот вјечни бива преко Христовог Крста и Распећа. Човјеку остаје да бира између вјере у ”уништење смрти смрћу”, и вјере у смрт као једине коначне стварности свијета и човјека. Црква Христова већ 2000 година свједочи ову прву вјеру. Борба против те њене вјере и свједочења вјечног људског достојанства наставља се кроз вјекове. Они који су распели Христа и лијеви разбојник му се ругају од тада до данас. Поричу га, како тада тако и данас, они који се богате земаљским добрима а не Богом, земаљском смртном влашћу и чашћу. Већ је сам Христос рекао апостолу Петру кад је овај помислио да ће Он бити земаљски цар па га је одвраћао од Распећа – „иди од мене, Сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско” (Мт. 16, 23). Гријех као отуђење од Бога под сатанским искушењем, као одрицање од ношења Крста Христовог води обоготворењу смрти. И то је распеће, али оног лијевог разбојника. У лицу та два разбојника одвија се људска судбина: разбојник који хули на Распетог Праведника „за живот свијета” и покајани разбојник који моли да га се сјети у Царству свом. То смо ми људи, то је човјечанство. То је човјек, то је човјечанство и јуче, и данас и сјутра. Колико је човјек слабашно биће показује и ова пандемија, овај вирус и паника која је од њега ухватила људе и народе. Међутим, све што се догађа, догађа се по Божијој вољи и по Божијем допуштењу. Све има смисао, само треба тај смисао наћи и открити. Тако по ријечима једног мудрог хиндуса, ова пандемија може бити схваћена и као освета природезбог насиља које човјек врши над њом, злоупотребљавајући је својом саможивошћу. Због тога што човјек употребљава и своје богодане силе и дарове као и саму природу – на богопротиван начин. Својим неморалом и нечовјечношћу човјек претвара свијет у Содому и Гомору који постају Мртво море – мјесто тријумфа смрти. Нама који вјерујемо у Бога, у побједу живота над смрћу, који се причешћујемо Тијела и Крви Христове, то јест Бога Љубави, ево прилике да продубимо своју вјеру и вјерност Христу Распетом и Васкрслом и да схватимо Христове ријечи: „Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га” (Мт. 10, 39); као и оне друге предубоке: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 13). А то управо јесте Христова Љубав голготска на коју је човјек призван, одрицањем од себе христоликом љубављу и жртвовањем за Бога и за ближње и причешћем те и такве Љубави. Онима пак који не вјерују у Бога Творца и Промислитеља, којима су грандиозна научна достигнућа стварала илузију човјекове свемоћи, ова свемоћ смрти је прилика да се замисле над дубљим смислом живота, познањем човјекове немоћи, ослобађањем од крајњег бесмисла живота, од вјере у смрт и ништавило повратком дубљем смислу живота. Прилика да престану да пљују на распету Голготску Љубав продајући је за сребренике као Јуда Искариотски, и на Цркву као бесмртну Заједницу и свједока те Љубави и вјечног људског достојанства, као и да се врате здравој употреби своје природе и творевине Божије. То пљување се, нажалост, данас догађа нарочито код нас у Црној Гори. Идеологија садашње власти и њена „наука” засноване су на безбожној богомржњи и револуционарној братомржњи која је тровала и трује читава покољења већ, ево, седамдесет година. Плод тога је и усвојени безакони закон као и настављање насиља над Божијом Црквом, овог пута не више у име Стаљина и Броза – новог комунистичког човјека, него у име „демократије” и „европских вриједности”; претварањем демократије у демонократију и свођењем „европских вриједности” на дебело цријево, сопствено властољубље и себичност. Управо то је оно што је пробудило народ кроз литије у Црној Гори, коме је то насиље догорело до ноката и васкрсло у њему истинско јунаштво и чојство. Литије су биле и остале позив на богољубље и братољубље, позив на помирење браће, искупљење од богоубиствених и братоубиствених диоба, како династичких и племенских, тако и од идеолошких партизанско-четничких, и од свега онога што се од њих родило у нама. У том духу и заједничка борба против овог вируса добија духовни и морални значај како код нас тако и у читавом свијету. Ми, људи вјере у Васкрсење и Живот вјечни, учимо се да не тражимо од Бога оно што може дати човјек и људско знање, оно што је човјек својом науком открио у творевини Божијој и створио својим трудом. Али спасавјући се од ”научне” злоупотребе природе, борећи се за Светиње и за духовно здравље људи учимо се љубави према сваком човјеку, као Светињи над Светињама. У свјетлости Христове саможртвене љубави, прихватајући и подржавајући с благодарношћу све оно што држава, нарочито њене здравствене службе, човјекољубиво захтијевају ради тјелесног здравља људи. При томе у овој нашој васкршњој поруци слободни смо да подсјетимо нашу власт заједно са свим људима добре воље и на завјештање Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског драгоцјено за исцјељење од још опаснијег и дугорочнијег вируса безакоња, што се тиче питања црквене имовине и угрожених права Цркве Божије. Свети Василије у свом завјештању поручује: Пишем због потврде истине…. И приложих драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице… Бог је свједок. И ко би се усудио да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и свим његовим имањем, да га Господ Бог порази и распе, изненада и вавијек. Амин. Да му траг и оџак погине вавијек. Амин. А Свети Петар томе додаје (обојица завјештавају за своје и сва будућа времена) у свом тестаменту: Највише ве свакојега молим и све истинскијем Богом Вседржитељем заклинам тешкиј Божиј и ваздашниј аманет чиним и остављам, да Церковно добро и имуће ђегођ је какво, не тиче нитко никад од васиј свијет и за сваку вашу срећу и поштење, и да ми свако церковно чељаде, калуђере, ђакове и служитеље моје и ваше пазите и держите, како сам их и ја истиј вазда пазио и держао…” Подсјећајући на ова завјештања двојице најзначајнијих људи у историји Црне Горе све вас поздрављамо поздравом вјечне истине, правде и човјечности: ВАИСТИНУ ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ с.р. Егзарх свештеног трона пећког Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Драга нам у Христу Господу браћо и сестре, ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Поздрављамо вас именом Христа васкрслога, и овим најрадоснијим поздравом!, - Именом изнад свих именима, свих времена и свих вијекова! Именом којим се сви спасавамо. Поздрављамо вас и честитамо вам овај највећи празник над празницима, весеље над весељима. Васкрс је празник Васкрслог Исуса Христа,- оног истог Исуса Христа кога видјесмо на Велики Патак на судилишту пред понтијским Пилатом, оног Исуса овјенчаног трновим вјенцем, кога римски војници шамарају и говоре: погоди, Исусе, ко те удари? То је онај исти Исус који носи крст свој улицама Јерусалима, који под њим пада, а војници га ударају бичевма. Видјесмо га и на Голготи распета између двојице разбојника и копљем прободена. Браћо и сестре, Тај Исус Христос Великог Петка, кога синови Израиљеви одбацише, осудише и разапеше на крсту бијеше Месија, Спаситељ и Искупитељ – Јагње Божије, које узе гријехе свијета на себе. Он умрије за нас и погребен би да би ми живи и сви они који умријеше вјечно живјели у Њему и кроз Њега. Он Исус из Назарета, као што је за њега писано у светим јеврејским књигама, у трећи дан васкрсе из мртвих, изиђе из запечаћеног гроба! Тај историјски догађај ми славимо и величамо – Исуса Христа Васкрслога! Као што видите, драга нам у Христу Господу Васкрсломе дјецо духовна, овогодишње вријеме нашег великог и часног поста прође нам у духовним и биолошким борба, али и страховима, агонијама и неизвјесностима хоћемо ли чути, не дао Бог, да је неко од нас или неко од нама блиских и драгих, инфициран смртоносним вурусом Ковид-19 којег, гле чуда, назваше '' короном, а што преведено значи круном''. Осим смртоносне заразе коју је изазвао вирус Ковид-19 он је изазвао биолошку панику. То је маспаника (паника маса) каква није забиљежена у историји човјечанства. Ми, пак, хришћани морамо живјети у слободи којом нас Христос ослободи; у слободи која се не боји смрти! Сјетимо се ђакона Авакума, ђакона првомученика Стефана и свих других светих свједока божијих. Знам и осјећам да су нам свима срца отежала, а душе обавијене тугом и жалошћу због овог искушења са вирусом КОВИД 19, - због ове пандемије коронавируса, која нас је не случајно спопала већ на самом почетку великог и часног поста. Ђаво никад не мирује. Посебно није мировао на почетку и током нашег васкршњег поста! Говорио сам да ћемо у току овог поста имати велика искушења. Али, браћо и сестре, гледајући драговољно страдање Христа Господа, морамо и можемо у Њему наћи утјеху и снагу да поднесемо ова наша страдања, болести и невоље које трпе наша тијела. Не ослабимо вјером и духом у овим данима искушења! Напротив, покажимо да смо људи и народ јаке вјере, али исто тако и народ културе одговорности према себи и према другима. Бог нас на само њему својствен начин кроз ово искушење позива да будемо његови сарадници у чувању нашег здравља и здравља других људи око нас. Ми вјерници колико год се надамо у помоћ и милост Божију, морамо исто толико и још више доприњети очувању свог здравља и здравља других људи око нас. Зато, добро размислимо о смислу и значењу свега што се предузима и чини да се спријечи ширење ове опасне заразе. Не треба, браћо и сестре и драга дјецо духовна, да ми вјерници тако олако злоупотребљавамо Име Божије са овом или оном пандемијом, посебно не са казном божијом. Бог је љубав и он љуби сваког човјека, не само праведнике већ и грјешнике, али Он милостиво васпитава. Кажњавање је људска категорија и не припада Богу. Могли сте претходних дана прочитати како је један религиозни фанатик, још министар здравља у једној држави, изјавио да '' је вирус КОВИД 19 казна божија на одређену категорију људи и заједница'! Није прошло много времено, дан-два, и гле, управо су се он исти и његова супруга показали зараженим вирусом Ковид 19. Тако то бива када људи узму себи за право да манипулишу Именом божијим! Умјесто тога сјетимо се љубави Богочовјека Христа према губом зараженом човјеку, који у мноштву свијета који се тискаше око Христа, приђе му и рече: ''Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити.'' Шта уради Господ? Господ пружи руку и дохвати губавог човјека и рече му: ''Хоћу, очисти се! '' Свети јеванђелист који је био свједоком тог догађаја констатује: ''И одмах се очисти од губе своје. И рече му Исус: гледај, ником не казуј, него иди и покажи се свештенику, и принеси дар који је заповједио Мојсије ради свједочанства њима''. (Мт. 8, 1.4) Шта можемо научити из овог јеванђелског догађаја и које закључке можемо извући из њега? Данас, на жалост, гледајући затворене и празне катедрале и цркве можемо извући многе закључке. Али, умјесто тога завапимо: Господе, додај нам вјере! Господ не случајно већ намјерно рече: иди и покажи се свештенику! Ми смо, браћо и сестре, поносни на нашег Светог оца Саву првог архиепископа наше аутокефалне Цркве и нашег просвјетитеља. Али има још нешто много важно због чега смо овог момента поносни на њега. Прво, на чињеницу да је он почетком 13. вијека у манастиру Хиландару устројио болницу, и друго, да је он изван манастира Хиландара формирао карантин за оне који су бивали заражени од оновремених разноразних вируса. Тиме нам је наш Свети отац Саво показао да поред наше вјере и нашег надања у Бога, те наше молите морамо бити божији сарадници у очивању нашег здравља и имати културу лијечења, поштујући постулате медицинске науке. Знамо, браћо и сестре, да је дух срчан, али наше тијело је слабо. Сјетимо се светог цара Давида како каже: човјек је као трава, дани његови, као цвијет пољски, тако процвјета! Јер изиђе дух из њега, и нема га, и не познаје више мјесто своје. (Пс.102) Апелујемо на све вас који ово слушате и гледате да се сви заједно и јединствено сконцентришемо на оно што је данас најбитније, а то је ЗДРАВЉЕ, и опет кажем ЗДРАВЉЕ! Сачувајмо тјелесно и духовно здравље које је претежније од свих богатстава овога свијета, здравље која ће нам итекако требати у обнови живота, народа и Цркве. Имајући све ово у виду, још једанпут све вас поздрављамо и честитамо Васкрс и позивамо да користимо оно по чему је човјек најузвишенији изнад свих створења божијих, а то су 1) логосни ум наш, 2) те мудрост и могућност разлучивања и мудрог управљања ситуацијом. Не упадајмо у замке страха и панике, које могу бити једнако опасне, ако не и опасније и од самог корона-вируса. И даље, дакле, чувајући себе и друге прописаним мјерама од евентуалних инфекција припремајмо сами-себе, нашу свету Цркву и наше храмове за наш велики празник Васкрс. Желимо и хоћемо да Васкрс славимо у радости и весељу, а не у страху и забринутости. Припремљени, прије свега духовно, а потом срествима заштите и ничим не доводећи у питање нашу вјеру, наду и љубав према Богу и ближњему у ово вријеме пандемије, прославимо свијетло Христово васкрсење пјевајући: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт сатра и онима у гробовима живот дарова! Данас наше мисли и наше молитве усмеравамо прво према свима онима ноји пате и страдају од корона-вируса и молимо Господ да их излијечи. Истовремено, тугујемо са свима који изгубише некога од својих најближих, или пријатеља или комшија. Са вјером и надом молимо се и за блажено упокјење свих преминулих. Молимо се да их Господ прими у наручје своје и смјести тамо гдје почивају сви праведни. Посебно поздрављамо све љекаре, медицинске раднике и све запослене и ангажоване у болницима и другим мјестима лијечења инфицираних корона-вирусом. Изражавамо, не само наше дувљење за њихову жртву, њихову љубав према ближњима и даљњима већ ИСКАЗУЈЕМО ИМ велику-велику захвалност. Посебно се молимо Богу за све њих да им Господ дода снаге да и даље буду достојни свог позива, али и да их сачува од зараза, стреса и било какве друге невоље. На крају, дозволите, да још једанпут СВИМА пожелимо срећан и благословен Васкрс и поздравимо Вас са: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!! Извор: Митрополија дабробосанска
  12. Свештенству, монаштву и верном народу Епархије будимске. “И очистивши нас водом, и осветивши Духом Светим, даде Себе у замену смрти, која је нас, продане греху, држала у ропству; и сишавши крстом у ад да Собом испуни све и сва, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан, и сваком телу отвори пут у васкрсење из мртвих, јер не беше могуће да Господар живота буде држан у смрти; Он постаде првина умрлих, прворођени из мртвих, да би био Он сам све и сва, првенствујући у свему…“ (из Литургије Св. Василија Великог) И ове 2020. године Господње Света Црква (пастири и народ) жељно, као никада у овом поколењу, дочекује Празник над празницима: Васкрсење Господа нашег Исуса Христа или Празник победе вечног живота над смрћу о чијем значају ћемо подробније читати у посланици нашег Патријарха. Тужно је и претужно, јер већина вас наших верника који заправо и чините живу цркву, не можете доћи у свој храм на богослужења ових дана па чак ни на васкршње јутрење и свету Литургију. Драги оци, не будите тужни јер служите сами, него још усрдније узносите молитве Васкрслом Господу и још ревносније молите за одсутну браћу која нису у могућности физички бити са вама. А ви, драги верници који ове године о нашем највећем Празнику нећете доћи у храм, не тугујте него радосно певајте васкршњи тропар – Христос Васкрсе из мртвих … и молите како би духом били једно са нашим свештеницима и нашом браћом која су у храму. Отворите прозоре свога дома, како би у васкршњој ноћи чули звона, и реците онима са којима делите живот да Господ заиста Васкрсе! Хајде да отворимо и врата нашег срца и у њему направимо храм, да плачемо за грехе своје због којих нас је стигла ова светска несрећа, али и да се сетимо нашег Господа који је у ове дане био напуштен, поруган, осуђен и распет на крсту. Као Човек је страдао и умро, оплакан од Богомајке и својих ближњих, као Човек сахрањен али као Бог сво време остао на небеском престолу са Оцем и Духом. Али то није крај! Христово страдање је нови почетак, јер није остао у гробу као сви умрли пре њега него је победивши смрт и васкрсао.Браћо и сестре, то је вера наша: крст и васкрсење. А једно без другог нити је било, нити може бити. Благодатни огањ или огањ васкрсења је пре свега у срцима вашим, у вери вашој, и тај огњ не сме никада да се угаси. Њиме треба да уносимо светлост у своје животе и животе наших ближњих. Ово време изолације које проводимо са својим укућанима је време надокнаде оног изгубљеног времена, када нам је све било важније од нас самих и наших ближњих. И сада често долази до несугласица и ситних расправа са укућанима са којима смо у изолацији али на тај начин смо позвани да боље упознамо једни друге, да се учимо суживоту и да делећи добро и лоше умножавамо љубав коју нам је Господ подарио. Сада је време да оставимо паметне телефоне и све остало што нас је тако силно раздвајало и обратимо се једни другима. Нека се овим празником Живота обнове и наши животи. Променимо се, будимо истински родитељи, синови и кћери, брачни другови и обновимо порушене мостове наших међусобних веза. Вратимо праве вредности на право место док не буде прекасно. Запитајмо се попут Господа – Ко су браћа моја ? Ово подразумева и велика одрицања, искушења, унутрашња страдања, али знамо да само тако васкрсавамо и знамо да нас Господ који је Љубав воли и да нас наши драги укућани, наши ближњи, наши истински пријатељи воле, а ове љубави када су удружене преображавају космос. Сада итекако сви осетимо колико нам је Бог потребан али и колико не можемо и ми између себе једни без других! Више него икада човек је потребан човеку јер само заједно, љубећи једни друге и бивајући одани једни другима и Господу, превазилазимо све животне проблеме. И видећемо ускоро, чим се истински сетимо и обратимо Богу, Он као Свемогући Лекар ће ово своје попуштење прекинути. A ми не треба да будемо као и пре, него много, много бољи и ревноснији у својој вери. Да нас нешто још теже не снађе! Уз поздрав победе над свим несрећама ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Са вама у молитви и уз вас, моји пастири и верни народе, ваш Епископ будимски и темишварски + Л у к и ј а н Извор: Епархија будимска
  13. У ове светле дане славља победе живота над смрћу, које проводимо у несвакидашњим околностима, молитвено вам желимо драга наша децо духовна, да радост Васкрсења замени сваки страх тугу и неизвесност. Васкрсли Господ наш нека донесе здравље духовно и телесно, мир, слогу и сваку врлину у наш народ, да по томе познају сви да смо ученици Христови. Као следбеници Његови, призвани смо да покажемо хришћанске и људске врлине: покајање, смирење и трпљење из љубави према Богу и ближњима. У том духу, љубави, дужни смо да се молимо за све трудбенике и да храбримо све уплашене, тешимо ожалошћене и безнадежне, да уносимо мир, разумевање и радост Христовог Васкрсења и обећања вечног живота како бисмо једнодушно, од свег срца клицали: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ЗАИСТА ВАСКРСЕ! Извор: Епархија жичка
  14. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Овим свепобедоносним и најрадоснијим поздравом Христовог васкрсења, поздрављамо све свештенство, монаштво и благочестиви народ Богом чуване Епархије шумадијске уз молитву Христу васкрслом да нам буде милостив, да нас благослови, да нас обасја светлошћу лица Свог и да нас помилује. Потребна нам је, браћо и сестре, светлост Божијег лица, јер Његова светлост обасјава све земаљске народе, па ће тако и нас обасјати како не би заспали у мраку, у невољама које нас сналазе и тами која се стално надвија над нама. А ту таму потире светлост која је засијала из гроба Господњег. Зато треба да се молимо да васкрсли Христос буде штедар и изобилан људима, свим земаљским народима, да нас благослови, да нам даје телесна и духовна блага и да нас обасјава светлошћу лица Свога. Нека нам дометне вере, као апостолима својим. Без вере у васкрслог Господа Христа, без живота у васкрслом Господу Христу, човек остаје у сенци смрти и остаје радионица смрти. A када човек свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом уђе у Христову истину и огради њоме себе, и утврди себе у њој, она ће се оплодити у њему, срашће са њим, постаће једно са душом и вољом његовом. Онда у души таквог човека нема места за сумњу у Васкрсење, онда је душа сва Христова, сва од Њега, сва у Њему, сва у Царству Божијем, сва у вечности, сва у правди Његовој. Тада човек постаје Божија радионица по речима преподобног Јустина Ћелијског. Васкрсење Христово је празник радости и светлости. После Исусових страдања и смрти на крсту, којима се човечанство ослободило од грехова, Божији син Исус Христос победио је смрт да би улио наду у вечни живот. Тако нам је показао пут којим треба да идемо, пут који води ка спасењу у будућем Царству небеском. Онима који верују у вечни живот лакше је да прихвате смрт, вера им даје снагу да превазиђу бол после губитка својих милих и драгих. С друге стране, Христова победа над смрћу обавезује их да стално теже духовном усавршавању, што је и темељ Хришћанства. Васкрсење Господа Христа је темељ на коме свети ученици Његови зидају веру и проповед своју. Из васкрсења Његовог извиру сва дела Господња. По речима Светог Јована Златоустог, Дела апостолска садрже у себи управо доказ о васкрсењу: ономе који је поверовао у васкрсење било је већ лако примити и све остало. Посведочити и доказати васкрсење Христово за апостоле значи посведочити и доказати да је Исус Христос Бог и Господ, Искупитељ и Спаситељ. Речима које говоре и чудесима која творе у име васкрслог Христа, они непрестано доказују да то кроз њих говори и дела васкрсли Господ Својом животворном и чудотворном силом. Апостоли своју спасоносну мисију своде на сведочанство о васкрсењу Христовом, и зато, бити апостол значи сведочити васкрсење Христово. Без вере у васкрсење, немогућа је вера у Христа као Спаситеља, нема Хришћанства, немогуће је бити хришћанин. Зато апостол Павле одлучно и јасно изјављује: А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим (Прва Коринћанима 15, 17). Све је изгубљено, све је пропало ако Христос није васкрсао, вели Свети Златоусти, објашњавајући ове апостолске речи. Заиста, Христово Јеванђеље је блага вест о вечном животу човековом, животу који почиње на земљи, а продужава се на небу. Спаситељ је дошао у наш свет да уништи смрт и обасја живот човеков и у земаљском и у небеском свету. По Спаситељевом Божанском учењу, овај живот је темељ на коме се зида вечни живот. Веровати у Богочовека Христа значи непрестано се борити за живот вечни на који је човек и позван када га је Бог створио боголиким. Васкрсење Христово је догађај који је најважнији за наше спасење. Васкрсење је велико чудо Божије које ми примамо вером и доказујемо вером. Вером којој није циљ да нас одваја, да нас наводи да смо бољи, да смо изузетнији од других. Наша вера нам не дозвољава да друге сматрамо на било који начин нижима од нас, или мање достојнима, не дај Боже, да их презиремо или мрзимо. Вера у Бога човека наводи да увек тежи боголикости. А Бог воли сваког човека равномерно раздајући љубав. Од нас зависи да ли у себи имамо чисто око вере, како би препознали љубав Божију. Нажалост, један број људи нема вере у живога Христа, па ни у васкрсење и живи као да живот траје осамдесет или сто година. Не улазећи у то какав је смисао таквог живота, можемо рећи да ми кроз Јеванђеље Христово знамо да је човек створен за вечност и да постоји у вечности. Зато је неопходна вера у васкрсење и живот вечни, јер је она најважнији темељ нашег постојања. Ове године, браћо и сестре, децо духовна, славимо Васкрсење Христово у посебним искушењима која су нас снашлa појавом до сада непознатог вируса, када многи обољевају и страдају. Aли, баш сада треба да појачамо молитву и да ојачамо веру у васкрслог Христа Који је наше немоћи, наше болести и наше грехе узео на Себе, узнео на Голготу и на Крст, да би Својом смрћу уништио смрт и наше немоћи и недаће и даровао нам живот вечни. Још јаче верујмо да је Бог с нама и сада, када ова нова болест агресивно напада по целој планети. Нарочито данас не смемо да се одвојимо од Бога, јер одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овога света. Сада треба Бога да позовемо и призовемо у помоћ. Богу је стало до нас и зато је увек са нама. Бог је са нама и сада у овој нашој невољи. Наша борба са овом болешћу биће непотпуна ако не призовемо Бога - најјачег лекара. Треба да положимо нашу наду у Господа баш сада, а када положимо нашу наду у Господа, онда верујемо да нас Он неће оставити. Онда ћемо и знати да су сва искушења само облачак који ће засигурно проћи. A и ово искушење јесте тај облачак. Према речима апостола Павла, Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јеврејима 11, 1). Ми верујемо у Исуса Христа, Сина Божијег, распетог и васкрслог. Верујемо не зато што нам Бог на силу намеће Себе и зато што морамо да верујемо. Верујемо по својој слободи, верују они који хоће да верују. Многима је комфорније да не верују, да живе као да Бога нема. „Зашто си долазио да нам сметаш?“ речи су које Велики инквизитор упућује Господу Христу изјашњавајући се у име једног дела човечанства који неће Бога. Управо они који тако говоре или мисле покушавају да овековече ту своју пролазну радост и слабост. Мисле да могу да учине да то постане вечно. Кроз откривену Тајну Крста и Васкрсења вером сазнајемо да смо све што имамо – добили. Бог нам је дао дарове да нам служе за наше спасење првенствено, за наше добро, али и за добро ближњих. Прилика је да у овим искушењима покажемо своју веру на делима, да помогнемо онима којима је помоћ потребна, болеснима и немоћнима, да откинемо понешто од себе и да уделимо онима којима је то потребно. Браћо и сестре, помолимо се распетом и васкрслом Господу како би нам даровао Своје моћи и силе да победимо ово искушење. И да нам подари здравље! Помолимо се да нас просвети светим просвећењем не би ли са себе стресли нечистоту греха. Помолимо се да нам озари разум, да нас утврди у вери, укрепи у нади, усаврши у љубави, да освети душе и тела свих нас освећењем које се не може одузети. И да се са чистом савешћу, непостиђена образа, причешћујемо Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, имајући веру да нам је причешће лек за душу и тело и пут у вечност. У великим смо невољама и искушењима. Много је болесних, усамљених, разочараних, уцвељених, ожалошћених. Многима је данас потребна наша помоћ у свим видовима, а посебно им је потребно наше разумевање, наша љубав и наше молитве за све и свакога, и здравог и за болесног. Право је време да из дубине душе, у молитвеној искрености, заједно са Светим Василијем, кажемо: „Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружијем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутан народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи оне које муче нечестиви духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже све оне што су у било каквој невољи, и тескоби, и опасаности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који замолише нас недостојне да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његове.“ Са оваквим жељама, мислима и молитвама све вас поздрављамо, драга наша браћо и сестре и децо духовна, са вером да нам свима овај најрадоснији празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе - Ваистину васкрсе! Ваш у васкрслом Христу увек одани, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ ЈОВАН Извор: Епархија шумадијска
  15. Драга браћо и сестре у Христу Господу, мир вам и љубав и радост од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом. Обраћам вам се поводом највећег црквеног празника, Васкрсења Христовог из мртвих, пре свега са жељом да поделим са вама празничну радост овог догађаја на овај начин, кад већ не можемо литургијски. Овом приликом такође бих желео да подсетим и себе и вас на неколико важних ствари везаних за нашу веру и наш живот у Христу у контексту Празника над празницима, а које нам могу бити од користи, посебно у ове дане страха од смртоносне болести која влада светом и туге за онима који су преминули. На основу учења Цркве, Бог је све створио, што се види и не види, из не-бића, са циљем да његова творевина буде причасник његовог вечног живота (свети Атанасије Велики). По речима светог Максима Исповедника, који понавља речи апостола Павла (Кол 1, 16), Бог је све створио са циљем да се сједини с његовим Сином, тј. ради Тајне Христове и то кроз долазак Сина у свет и његово сједињење са човеком. Свет је створен из не-бића и његова суштина је пропадљива. Да би живео, мора да је у јединству са Богом који је нестворен и једини има бесмртност. Зато је Бог Отац све створио кроз Христа али и у Христу и за Христа. Христос или Тајна Христова је, по речима светог Максима, почетак, средина и крај у односу на историју света и његово постојање. Христос је почетак, јер преко њега у Духу Бог Отац све ствара; средина, јер је он, поставши човек, сјединио створену природу у себи с божанском и постао је посредник између Бога Оца и света; и крај, јер је циљ свега створеног да се сједини с Христом посредством Духа и да тако буде све у свему Бог (уп. 1Кор 15, 28). Другим речима, узрок и почетак стварања и постојања света, као и његов крај, јесте будуће Царство Божје. Сходно томе историја нашег постојања почиње од краја, извире из будућег Царства Божјег. Хришћанско и црквено схватање времена које је догађање, указује на то да оно извире из будућности и тече према нама и тако се будуће Царство открива најпре стварањем света и човека. Стварање човека на крају стварања, као посредника између Бога и целокупне творевине, прва је слика будућег Царства Божјег. То је по речима св. Максима сенка будућег Царства. У догађајима који су се збили у новије време, доласком Сина Божјег у свет као човека и све оно што је у вези са његовим животом и делатношћу, а пре свега са његовим васкрсењем из мртвих, а које описује Нови Завет, Царство Божје се појављује јасније, као икона, јер је дошло много ближе. Дошао је Цар, Господ наш Исус Христос, да посредује између творевине и Бога Оца, којом приликом је и нас позвао да се сјединимо с Њим, и да се на тај начин оствари првобитни план Божји о творевини, тј. да се оствари Царство Божје. Новозаветни догађаји, дакле, откривају будуће Царство у икони. Када Царство Божје ускоро сасвим дође у сили и слави са другим доласком Васкрслог Христа, тј. у пуноћи, тада ће Господ сабрати све народе и целу васељену око себе (уп. Мт 24-25). Тада радости нашој и радости целе васељене неће бити краја! Тада ће се испунити циљ стварања света и воља Божја да сва бића буду причасници вечног живота у Његовом Сину. Из ове перспективе посматрајући целокупну историју, можемо да разумемо и речи св. Максима Исповедника који каже: „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, а будући век је истина“. Да бисмо могли боље да разумемо долазак будућег Царства у историју, као и речи св. Максима Исповедника, навешћемо један пример. Долазак будућег Царства у историју слично је човеку који нам долази, а кога ми жељно ишчекујемо да нам дође. Ако претпоставимо да се долазећем човеку извор светлости налази иза леђа, онда оно што прво долази до нас и што видимо, јесте његова сенка. Што нам се више приближава, све јасније назиремо његов лик. Када коначно дође до нас и загрлимо га, тада га осетимо и спознамо у целости, свим нашим чулима, видом, пипањем, слушањем, што у нама изазива неописиву радост. Слично овоме је и долазак будућег Царства Божјег у историју. Најпре као сенка, затим као икона и на крају ће доћи у пуноћи. Дакле, Царство Божје се поступно остварује у историји, док је историја виђена из ове библијске перспективе јединствена, а њен развој почиње од краја и иде ка почетку, почиње из не-бића и иде ка бићу, а не обрнуто, како на историју гледају други. Зашто је важно нагласити овакво виђење историје, односно доласка Царства? Ако историју посматрамо као ону која се развија од почетка, тј. од прошлости ка будућности и крају, као што то већина људи схвата, онда се истина налази на почетку. Што више време тече, све смо даље од истине и на крају она нестаје. Библијска историја, насупрот овој, расте и постаје све реалнија док не узрасте у „меру раста Христовог“, да се послужимо речима св. апостола Павла. Зато што Царство Божје као истинито постојање долази и ствара историју која је истинито постојање. Дакле, на основу хришћанског виђења историје, Царство Божје се најпре открива у самом стварању и постојању света и човека. Господ је све створио и непрестано ствара из не-бића са циљем да свет живи вечно. То је дар Божји, а не наша заслуга. Нисмо постојали пре него што смо створени, већ нам је Бог из љубави даровао постојање. Међутим, као што ниједан дар који неком дарујемо из љубави не може бити насилан, онај који га прима и сам то треба да жели, тако и овај нама даровани живот и постојање од Бога потребује да га и ми слободно примимо. Ако нас неко на силу приморава да нешто будемо без нашег пристанка, макар то било и најбоље и најкорисније за нас, онда то није живот већ мучење. Господ није желео да тако буде са његовим даром постојања и живота, упућеног нама. Желео је да и ми, ако желимо, прихватимо тај дар слободно. Зато нас није створио бесмртним на самом почетку, већ нас је створио са жељом да будемо бесмртни ако то и ми желимо. Бесмртност ће нам даровати на крају, ако то и ми желимо. У том циљу даровао нам је слободу створивши нас по „лику и подобију своме“. Јер по речима св. Григорија Нисијског „Бог је слободно биће и нас је створио по икони својој као слободна бића“. Наша слобода је, дакле, везана пре свега за постојање, тј. да њоме остваримо живот вечни и нама и природи с којом смо сједињени. Познато је да је први човек одбио да посредује између творевине и Бога и на тај начин је одбио да у заједници с Богом оствари првобитни план Божји, тј. Царство Божје. Последице оваквог израза слободе првог човека су многобројне али све оне завршавају у смрти. Целокупна природа и човек, тиме што је човек одбио да се сједини с Богом, остали су смртни и њихов живот је стално умирање. Међутим, и поред одбијања првог човека Адама, Бог није одустао од свог првобитног плана о остварењу Царства и вечног живота за творевину. Променио је само начин тог остварења. Син Божји је постао човек и он је тај посредник између целокупне творевине и Бога, тј. Христос је Нови Адам. Он је понео последице нашег одбијања заједнице с Богом на себи и умро је. Бог га је међутим, васкрсао из мртвих и тиме је показао да је Христос не само човек него јединородни његов Син и Бог и да кроз Васкрслог Христа и ми можемо, ако желимо, да уђемо у будуће Царство Божје и да живимо вечно. На који начин можемо да се сјединимо са Васкрслим Христом? Ми можемо да се сјединимо са Васкрслим Христом једино у Литургији. Јер јављање Васкрслог Христа својим ученицима од почетка је било везано за Литургију (уп. Јн 20, 19; Лк 24). Посредством Св. Духа, кога је Христос после свог Вазнесења на небо послао својим ученицима у догађају Педесетнице (Духови), његови ученици су се сјединили са Христом до поистовећења с њим и тако је Васкрсли Христос остао присутан у историји али на други начин – као литургијска заједница (уп. Лк 24, 30-31). Светим Духом се и ми сједињујемо с Христом кроз Крштење, којим Дух гради литургијску заједницу и тако Господ наш присуствује међу нама и кроз нас у Литургији и као литургијска заједница: Христос је у литургијској заједници Један и Многи. Иако смо многи поистовећени са Христом кроз Крштење, опет нису многи Христоси, него један, каже св. Јован Златоусти. Дакле, ако желимо да будемо учесници вечног живота, потребно је, како каже Господ, „да се поново родимо одозго“, Духом Светим, тј. да се крстимо и да се сјединимо са Христом у Литургији. Јер природно рађање је рађање за смрт, док је рађање Духом рађање за вечни живот. То значи да постанемо чланови Литургије. Дух својом делатношћу гради заједницу са Христом, тј. гради литургијску заједницу, Цркву. Кроз Крштење ми се сједињујемо са Васкрслим Христом и улазимо у личну заједницу с Богом Оцем и на овај начин постајемо синови Божји по благодати и чланови будућег Царства. Васкрснувши Христа из мртвих Духом својим, Бог Отац је наговестио и наше васкрсење јер смо ми сједињени са његовим љубљеним Сином. Зато је Господ и нама рекао да се не бојимо јер и ако умремо живећемо. То ће се десити када Господ поново дође у сили и слави. Ово наше учлањење у вечни живот будућег Царства подразумева и усвајање начина живота какав ће бити у њему. То је, наиме, једини истински живот и изван њега нема никаквог живота ни постојања. Основне карактеристике живота у Царству Божјем су слободна заједница са Христом и члановима Цркве, као и са свима људима, будући да су сви позвани да буду становници Царства, као и са целокупном природом коју је Бог створио. Јер све што постоји не може да постоји без заједнице с другим, на шта указује свет у целини својим начином постојања, а посебно Св. Литургија. Литургија обухвата сабрање и сједињење не само људи међу собом и са Господом Христом, већ и сједињење целокупне природе са Христом (хлеба, вина, воде, уља…) која постаје Тело Христово, тај исти Христос и извор и нашег живота. Отуда нас Господ упућује на љубав према другим људима, као и на љубав према њему, али и на бригу за његову творевину, уколико желимо вечно да живимо. Дечице драга, још много тога могао бих вам говорити о нашој вери, повезано са нашим животом и нашим надањем на основу литургијског искуства Цркве, али за сада је довољно и ово. У ове дане, када ова опака болест односи наше миле и драге и привремено их дели од нас физички, нека нам једина утеха буде Васкрсење Господа нашег Исуса Христа из мртвих и сусрет с Њим у литургијском сабрању. Док Царство Божје не дође, остаје да верујемо и да ишчекујемо и да се надамо, и да своју веру и наду изражавамо кроз Литургију и литургијским начином живота; да љубимо једни друге, да чувамо његову творевину и да учествујемо у Св. Литургији кад то буде могуће, а надамо се ускоро, уносећи и дарове природе у њу. Христос Васкрсе! Дођи Господе, Маран ата! Ваш предстојатељ пред Господом Епископ пожаревачко-браничевски † Игнатије Дано у Пожаревцу Пред Васкрсење 2020. године Извор: Саборност
  16. Најљубљеније нам свештенство и монаштво, синови и кћери, верна чада наше богомчуване Епархије источноамеричке! Поздрављамо Вас на овај, Празник над празницима – Васкрсење Христово, премда у јеку најтеже епохе пандемије Covid-19. Ипак, из нашег очинског срца које зрачи пасхалном радошћу, охрабреног, надом испуњеним речима Светог Григорија Богослова, узвикујемо вечно одзвањајућим и победоносним хришћанским поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! „Јуче се распех с тобом Христе; Данас бивам славом испуњен. Јуче умрех с Тобом; Данас бивам испуњен животом. Јуче се спогребох с Тобом; Данас са Тобом васкрсавам.“ (Свети Григорије Богослов) Из велике љубави једних за друге, бејасмо раздвојени, најљубљенији, како би сузбили страшне последице пандемије вируса корона, који хара широм света. Христова љубав нас држи заједно као заједницу везану љубављу, одиста, као заједницу љубави! Без обзира колико смо крхки и слаби као појединци, када смо сабрани као заједница верних, са Христом међу нама постајемо савршена заједница љубави – Његове љубави! Зато питамо себе: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?“ (Рим. 8,35). Како нас ништа не може одвојити од љубави, како према Христу, тако ни од једних према другима, увиђамо да је наша самоизолација у ствари дело човекољубља, а не егоцентричности! Радујте се, дакле, јер Он, Kоји беше распет за нас и нашег ради спасења, трећи дан васкрсе. Наш живот се стога не завршава смрћу, већ Победом Живота над смрћу. Oвенчан саможртвеном љубављу, а не више трновим венцем, блистајући светлошћу Васкрсења, све у свему је испунио светлошћу. Јер Он је светлост овог света! Сада, кроз ову јединствену призму, ôко нашег срца распознаје сâм смисао живота. Тек тада схватамо прегобати и снажни, јединствени његов смисао, и ниједан од проблема овог света неће нас одвратити од Васкрслог Господа. Стога, не требамо имати страха, јер ако се будемо држали вере и разума у нашим животима „ни висина, ни дубина, ни било шта друго што је створено, не може нас раставити од Божје љубави која је у Христу Исусу, Господу нашем” (Рим 8,39). Безвремене речи Светог Пајсија Светогорца кажу: „Не предајите се паници. Кукавице никоме нису од користи. Бог сагледава човеково стање и помаже му... Без обзира на шта да се деси, морамо наставити да се молимо, размишљамо и деламо. Најбоље је увек се супротставити тешкој ситуацији уз помоћ духовних оруђа. Међутим, данас недостаје та духовна смелост, настала из светости и тежње ка Богу, као и природна смелост која је потребна да се пред опасношћу не преториш у кукавицу.“ Духовна и природна смелост долазе од самог Христа, који каже: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“ (II Кор. 12,9). Стога се наша међуљудска солидарност, наша снага, може изразити само „смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави“ (Еф 4,2). Вера у Христа подразумева да у Њега имамо поверења и да допустимо Њему, који је Истина, да нас усмери на пут Његовог потпуног откровења. Током ове садашње Пасхе, љубљени, постајемо ходочасници у потрази за тим откровењем. Послушајте глас Божји који је водио стари Израиљ током прве Пасхе. Послушајте Га сада и повинујте се Његовим спасоносним заповестима о томе шта јести, како јести, како се облачити и како остати у својим домовима, а уједно и бити спреман покренути се на Његову наредбу. Господ нам је такође рекао да наша врата обележимо знаком вере наше, тако да кад Он уђе у наше домове и нашa срца, и спречи било коју несрећу у нашем животу (упоредити са Књ. Изласка 12,1-13). Кроз Васкрслог Спаситеља „знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу“ (I Jн. 3,14). Зато, љубљени, заједно са пуноћом Христове Свете Цркве, наше постојане заједнице и сигурног извора вере, наде и љубави, сада, јаче него икада, из свег срца узвикнимо: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Дано у Њујорку, о Васкрсу 2020. године. ВАШ УСРДНИ МОЛИТВЕНИК ПРЕД ВАСКРСЛИМ ХРИСТОМ, +ИРИНЕЈ ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Извор: Епархија источноамеричка
  17. Васкрсење Господа Исуса Христа је најкрупнији историјски догађај, догађај са највише позитивних плодова. Васкрсење Христово направило је прекретницу у историји човечанства и наш православни род има ту срећу да се управо управља и надахњује тим догађајем, Васкрсењем Христовим, и отуда црпи снагу, радост. Да би смо прославили овај догађај и ове године потребно је загледати се у њега… Пред Васкрс, о Васкрсу, около Васкрса, сваке године, први наш задатак, нас хришћана, јесте да се подсетимо од чега смо то ми ослобођени, од чега нас Господ ослободи. Површност је оно што је најопасније јер површан приступ и великим догађајима те догађаје умањује, тако да они не бивају више велики. И овај најкрупнији догађај Васкрсења Господа Христа – победа над смрћу, ако се не би правилно схватао сваке године, могао би оплићати и не би више бивао тако значајан и тако подстицајан… И ово искушење које је снашло цело човечанство данас, цео људски род, врло вероватно, дато је по промислу Божијем да би смо се ми запитали шта је то од чега нас Бог жели ослободити, шта је то што човека поробљава, од чега је то потребно човека изнова ослобађати. Јер подсетимо се, наглашавамо поново тема Васкрса јесте живот, ништа мање него живот. Ја хоћу да имају живот, и да га имају у изобиљу, изјављује Господ Христос. Баш зато што жели да имамо живот у изобиљи, Он се сукобљава лично са свим што омета и поробљава наш живот. Оно што омета људски живот јесу погрешна схватања, погрешни путеви, зли путеви. Отуда долазе болести, аномалије живота уопште, погрешни односи међу људима, погрешан однос човека према творевини, погрешан однос, или одметништво чак, од Бога. Потпуно прекидање заједнице живота са Богом… Када говоримо о смрти и Васкрсењу Господа Христа, ми говоримо о стварном догађају. Господ је ушао дејствено, активно у матрицу нашег живота и пропутио куда је било тешко пролазити, и направио пролаз и онуда куда се није могло проћи, кроз гроб, смрт. Окусио од наше смрти, од нашег мрака и јада и ушао у тај простор и надјачао и надвладао, и са нашом људском природом устао и одржао заједноцу са људима, и сви они који верују у Њега су причасници тог новог искуства и новог живота. Жао ми је што нећемо моћи масовно посећивати богослужења ове године о Васкрсу као што смо то претходних година. Међутим, ја бих нагласио да је најбитније да будемо са Христом Васкрслим и ове године. А са Њим можемо заједно бити и у својој клијети, у својој соби ако смо свесни Њега Победника, и као таквога га имамо у срцу. Ако смо свесни Његове победе над смрћи и грехом, и да будемо свесни да се Он за нас борио, и да је Он ту са намером да нас и даље ослобађа од личних наших слабости и грехова, и да се радује нашој поправци, да се подсећамо речи Светог апостола Павла: Ништа нас не може раставити од љубави Христове. Верујем да ће овогодишњи Васкрс у многоме допринети обнови човечанства. Дај Боже да се обновимо и ојачамо. Христос васкрсе, поново се поздрављамо и ми се снадбевамо пуноћом живота. Ваистину Христос васкрсе! Извор: Епархија милешевска
  18. Драги народе, Христос васкрсе! Поздрављамо вас овим радосним поздравом, који се – како каже Јеванђеље [Mт 28, 1] – оног чудесног недјељног јутра, на освитку првог дана недјеље, проносио попут шапата и невјерице међу Христовим ученицима у Јерусалиму. Тог јутра се, једном засвагда, промијенио смисао људског битисања на земљи. Тог јутра је Васкрсење Христово постало окосница и циљ нашег постојања и наше вјере у Живот вјечни. Једном ријечју, Васкрсење Христово, а кроз њега и наше васкрсење – постали су смисао и циљ нашега живота. И баш као и у поменуте Христове дане, и данас су тешка времена и не можемо а да не примијетимо да, услијед кризе која нас је задесила, пристижу смутње с разних страна, а несигурност, страх и неизвјесност постали су саставни дио наше свакодневице. Уз све недаће с којима се суочавамо, поред мноштва ствари на које смо навикли и за које смо тренутно ускраћени, овога прољећа ни сâм Васкрс нећемо прославити на уобичајен начин – сабрани заједно на божанственој литургији у храмовима. Иако нас та спознаја растужује, веома је важно да се стално кријепимо мишљу да ту „жртву“ привремене одвојености подносимо како бисмо заштитили и сачували своје ближње и себе, то јест оно најдрагоцјеније чиме нас је Господ обрадовао – а то је дар живота. У све ове дане, током којих нисмо у могућности да одлазимо у храмове на свете литургије, треба непрестано да храбримо себе и друге да ова криза неће трајати вјечно, те да ће се и ова невоља, као и многе друге прије ње, оконачати и да ћемо, као и раније, опет моћи да одлазимо у храмове и учествујемо у богослужењима. А док не наступи тај час, благи Господ ће, сигуран сам, наше молитве примати ма гдје их и у ма каквим условима их узносили и изговарали. Јер сјећајмо се увијек тога да су хришћани небројено пута током протеклих 2000 година били ускраћивани за могућност да се у храмовима сабирају и моле, али то ни најмање није утицало на снагу њихове молитве и вјере у Господа. И заиста, не морамо се враћати далеко у прошлост, нити морамо поглед свој управљати ка осталим народима овога свијета, довољно је само да сагледамо сопствену историју. Сјетимо се тако свих наших предака који су страдали у логорима попут Јасеновца. Ако би била тачна тврдња да је неопходни услов нашег општења с Богом учешће у литургији и другим заједничким богослужењима – значи ли то да су ти страдалници били богоостављени, будући да мјесецима и годинама нису били у могућности да присуствују евхаристији? Напротив! Усудио бих се рећи да Господ у кога вјерујемо не укида страдања, али је увијек и првенствено с онима који пате – Он их тјеши и састрадава с њима, само ако га они желе. Стратишта су заправо Господу Богу нашем обитавалиште, чак чешће неголи велелепни храмови, ако се већ упуштамо у таква поређења. Стога не будимо маловјерни и малодушни, не очајавајмо већ будимо стрпљиви и у смирењу дочекајмо предстојећи празник, као свједочанство побједе живота над смрћу, добра над злом, наде над безнађем! Без обзира на то што су наступили тешки тренуци за све нас, желио бих да вас подсјетим на још нешто што сматрам изнимно важним, на двије снажне и окрепљујуће поруке које ће нас, вјерујем, истински подићи и утјешити, а које је својевремено, тог свијетлог васкршњег јутра, Васкрсли Господ упутио својим ученицима. Те Христове ријечи, које би и ми као поздрав требало непрестано да упућујемо једни другима, гласе: „Радујте се!“ (Мт 28, 9) и „Не бојте се!“ (Мт 28, 10). Вјероватно ћете се запитати: Како да се радујемо када нам је већина тога што нас је чинило радоснима ускраћено и одузето, и како да се не бојимо када сваки дан, са свих страна свијета, пристижу вијести о смрти!? Да, истина је да је свакако немогуће човјеку да се не боји, јер страх је природни израз слабости нашег постојања. Уосталом, поменуте ријечи „Не бојте се!“ упућује својим ученицима васкрсли Христос. И њега видјевши – они су се бојали. Али важно је да не заборавимо то да и страхови могу бити различити. Васкрслог Христа уплашили су се и војници који су чували његов гроб и његови ученици. Страх ових првих је био очајнички, док Христове сљедбенике, нарочито жене-мироносице и саму Богородицу, упркос свој тузи и страху, нису напустиле вјера и нада. Зато би позив „Не бојте се!“ још боље било превести са „Не очајавајте!“ или, парафразирајући апостола Павла – „Не бојте се као они који немају наде!“ (1Сол 4, 13). Зато, упркос свему што видите и чујете, упркос свим вашим страховима и бојазнима, устрепталог срца вас позивам: Радујте се и не бојте се, јер нас ослободи Спаситељева смрт, како нам вели Свети Јован Златоусти. Радујте се и не бојте се, јер васкрсе Христос, и радују се анђели! Сјетимо се и тога, драга браћо и сестре, да смо прије свега неколико недјеља живјели не мислећи тако често на Бога и живот вјечни – напротив, јурили смо за обавезама, за послом, за животом, без помисли да му има краја. Сада пак имамо више времена и стога чешће мислимо о смрти, а запитали смо се и шта је то стварно важно, шта је то суштинско у нашем животу? Необична али моћна болест нас је неумољиво подсјетила на истину да је наш живот прожет смрћу и да он још увијек није живот у пуном смислу те ријечи. И зато коначно немамо изговор да се не вратимо и поново обратимо Богу Животодавцу, и то не само језиком него и срцем, у којем увијек има мјеста за њега. Били смо, изгледа, заборавили на то да смо само гости и путници у овоме свијету, али нас је немилосрдна болест опоменула, и још увијек нас опомиње, да је све на шта смо се до сада ослањали пролазно. И успјех. И новац. Све, сем Господа, који нам говори: Не бојте се! Јер Он је увијек с нама, чак и када ми нисмо с њим, Он је с нама и онда када ми не мислимо на њега, и Он је тај који нам говори да се не плашимо, већ да се радујемо јер ће све ово проћи! Наведене ријечи Господње пружају нам другачији поглед на наше постојање и из коријена мијењају духовно расположење из којег посматрамо живот и вјечност, ту исту вјечност коју често олако заборављамо. У том свјетлу, сјетимо се и тога да су многи од нас, и то не само у контексту ове кризе, истински привилеговани. Тако смо ми, становници богатих земаља, тужни и уплашени јер смо лишени могућности да се виђамо с пријатељима у финим ресторанима, да путујемо, присуствујемо утакмицама, одлазимо у позоришта и биоскопе, а заправо би требало, макар на тренутак, да се присјетимо да већ годинама у свијету букти избјегличка криза, те да милиони људи, од којих су многи хришћани, па и православни, ништа од ових ствари које се нама готово подразумијевају не могу ни да замисле. Они не само да не воде богат друштвени живот већ не могу себи да приуште ни најнужнију љекарску бригу, ни посао, ни дом, и, ма како то парадоксално звучало, ни сада, у недаћи изазваној пандемијом, немају, сем голог живота, шта друго да изгубе, јер су све већ изгубили, и то пред нашим – неријетко одвећ равнодушним – очима. За већину поменутих животних благодети ускраћени су, због тешких социјалних прилика и сиромаштва, нажалост и бројни наши сународници у својим домовинама. Христос, међутим, никога од малочас набројаних страдалника не заборавља и не гледа равнодушно (а многи међу њима, ето, немају прилике да свечано и богослужбено прославе ко зна који по реду Васкрс!). Сјетимо се стога макар данас свих оних пред којима смо чак и у овим ванредним околностима и те како привилеговани, те искористимо пружену прилику да нуждом задобијено вријеме које проводимо у својим домовима искористимо да се искрено загледамо у сопствена срца и да промислимо о томе како да себе учинимо бољим, како би свијет у коме живимо био бољи, не само за нас већ за све људе, а поготово оне у невољи. Ако тако будемо чинили, истински сам убијеђен, Христос ће овога Васкрса васкрснути и у нама! Наша срца ће се од камене пећине претворити у најсвијетлији дом у свим свјетовима и биће љепша од сваке царске одаје! Надам се само да ћемо Христа Бога нашега у својим срцима задржати и након што се ови дани искушења окончају, те да га нећемо заборавити и поново одбацити. И за крај, мила браћо и сестре у Христу, још једном вас позивам да будете разборити, да не посустајете духом, те да у малодушју не повјерујете да ће нас – макар и на трен – Бог наш дивни оставити саме и неутјешне, јер је милост васкрслог нашег Господа бесконачна и љубав неизмјерна! И зато, ријечима васкршње пјесме, опростимо и ми једни другима, и искрено се и јаче него икада у љубави према Богу и једних према другима сјединимо и запјевајмо нашу хришћанску оду радости и ускликнимо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова! Извор: Епархија деселдорфска и немачка
  19. Свему свештенству, свештеномонаштву и благоверном Светосавском народу Божијем Митрополије аустралијско-новозеландске. Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе! Драга ми по благодати Епископства, духовна децо, У леденој зими стиска смрти, болести и страдања; у мраку, рекло би се без излаза, Црква Христова пред човечанство посрнуло у страх и панику, изнова износи барјак Једине истинске победе и излаза, од сваке смрти, болести, греха и ђавола, - барјак победе Господа Христа и Његовог славног Васкрсења! Христос који је једном речју утишао велику буру на заталасаном мору, данас стоји пред вратима наших срца и куца, спреман да уђе са својим барјаком победе у скровишта нашег унутарњег човека и утиша метежни страх и сваку буру која нас је снашла у овом времену великих испита. Свети Владика Николај говорећи о значају Васкрсења Христовог за човека и свет каже да је Бог премудро Својим једним даром (Васкрсења) напунио све празне руке пружене к небу! И заиста, Васкрсење Христово јесте одговор на све уздахе човечије, на све испружене руке ка небесима, на све наше патње и страдања, на све болести и смрти, на све страхове који нас окружују у овоме свету. Васкрсење Христово јесте анастасис – устајање, позив нама на буђење из сна греховне обамрлости. Позив на покајање и преумљење; на нови живот по Христу и у Христу. По речима Светог Јустина Новог Ћелијског, Христос нам је својим васкрсењем осигурао двоструко васкрсење: васкрсење душе и васкрсење тела. Васкрсење душе се односи на њено ослобођење од греха, јер је грех смрт душе, гроб душе; и васкрсење тела од трулежи, која је кроз грех овладала људском природом. Због овога треба да увек имамо пред собом непобитну чињеницу да је Христос Васкрсао да би ми Васкрсли још за живота свога! Да би били учесници у Његовој победи, која је постала наша победа у Њему у Светој Цркви и у светом Хришћанском животу. Међутим, сведоци смо да би се истински и дубински доживела радост Васкрсења Христовог, његовог значаја, човек често пута мора да осети горке плодове живота у одвојености од Бога. Каже опет велики Ава: „када се народ, као целина одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и (све) његове страхоте“. Ово бива као резултат погрешног усмерења, али у исто време и Божије бриге о нама, да би нас кроз многе невоље вратио себи. Треба да се сетимо да је наше Хришћанско кретање на земљи увек Крсто-васкрсног карактера (Гал. 6, 14). Осврћући се на тренутну кризу која је захватила целу планету, сетимо се да је она наступила, верујемо не случајно, у периоду када су Хришћани најсабранији, најбуднији, дакле у периоду Великог и Часног поста. Управо тада се пред нас ставља овај испит вере. Иначе, да је ова криза наступила пре нашег духовног сабирања можда би се много теже могли оријентисати, и ко зна како би се духовно завршило. Зато нам се чини да се у свему овоме назире прст, односно допуштење Божије. Криза је добила своју снажну артикулацију у Аустралији и Новом Зеланду у трећој недељи Часног поста која се назива Крстопоклона. У овој недељи наш живот на Петом континенту је доживео велики заокрет. Сви наши планови, сви наши послови, сва наша ужурбаност, све је нагло стало. Пробудили смо се у понедељак пред новом реалношћу. Сав метеж светски, сви успеси, све сујете, све размирице и поделе друштвене и наше, све је стало, све је у тренутку ока постало неважно, јер у сусрету са смрћу све бледи, све добија своју праву меру, своју истинску форму и оцену. У тој недељи Крста, када се у храму чита Јеванђеље о одрицању од себе, својих старих навика и слабости, о узимању Крста и добровољним полажењем за Христом, Господ нас је све позвао да се одрекнемо нашег досадашњег уобичајеног животног ритма и да пођемо са Њим и за Њим са обале, из духовног плићака на велику дубину. Која је то дубина? Дубина понирања у себе, сагледавања себе и свога живота, где он стоји у релацији са Богом, у релацији односа са нашим ближњима. Да кроз ову кризу, суочени са невидљивим непријатељем који се фантомски креће косећи и младо и старо као некада анђео смрти у Египту, сетимо се да једино Крвљу Јагњета, то јест Господа Христа, животом у Њему и Њиме у Светој Цркви Православној можемо бити спасени. Ништа човека не може вратити себи као страдање. Ништа човека не може уозбиљити као што то чини нека криза, поготову смрт, јер нас она најбрже трезни да је све оно што сматрамо постојаним и трајним заправо пролазно и колебљиво. Без невоље нема богомоље, каже наша народна пословица а она је саткана из искуства Његовог крсто-васкрсног кретања кроз овај свет. Сви смо се загледали око себе, посматрајући спољашњу невољу и буру, па су многи почели да тону страхом и паником, очајањем у поноре безнађа, заборављајући да је Крманош нашег живота Господ Христос, који једном речју утиша буру на Галилејском језеру. Где је Христос васкрсли, победитељ сваке смрти и болести? Да ли је Он постао само мисаона именица и за нас Хришћане? Због тога, браћо и сестре изнова пронађимо снагу и препознајмо наш идентитет у Васкрслом Господу! Иако одвојени од наших храмова, од наших ближњих ове Пасхалне вечери и дана, сетимо се да су рани Хришћани, па и наши Свети преци из рода Српског у још тежим околностима са разрушеним храмовима, у опасности од исуканог мача и смрти која је вребала са сваке стране, успели да сачувају своју Свету Веру Православну и свој живот у Господу Христу. Нека овај испит који је пред нас стављен данас положимо уз чврсто држање и поуздање у снагу и помоћ Васкрслог Христа који победи сваку болест, сваку усамљеност, сваку немоћ и паклену тријаду: смрт, грех и ђавола. Похитајмо сада обновивши своје духовне снаге, препознавши да је једино у Христу непролазна сигурност, вратимо се својој вери и духовном животу, својој Цркви са још већом љубављу и жаром. Опростимо једним другима Васкрсењем, како нас позивају празничне стихире. Сетимо се и овога Васкрсења све наше браће на Косову и Метохији који живе у непрекидном страху и немаштини слободе, трпећи свакидашњи терор и насиља, а такође наше распете Српске Цркве у Црној Гори. Нека Васкрсли Господ Христос подари свима Своју Васкршњу утеху и радост неизмерну. Још једном желећи свима сваки благослов од Васкрслога Христа, поздрављамо Вас све, наше драге Епархиоте и све људе добре воље, најрадоснијим поздравом: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе! Дано у Митрополији о Васкрсу 2020. лета Господњег + С И Л У А Н Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  20. Читајући, ових последњих дана Великог и Часног поста, Васкршњи Канон и храбрећи се да издржим сва искушења, која су постала све већа како се ближи Празник на празницима, осетио сам пастирску потребу и одговорност да се обратим својим епархиотима. Време у којем живимо суочило нас је са изазовом у виду пандемије Covid-19 вируса и, по ко зна који пут, подсетило на сву крхкост људског живота. Управо у том контексту сам се сетио Васкршњег јутрења и прве песме која се пева по уласку у Цркву: Васкрсења је дан просветите се људи, Пасха, Господња Пасха, од смрти ка животу Христос Бог нас преведе, запевајмо победничку песму. Бесмисао смрти до Христовог Васкрсења је држао у оковима целокупну творевину, али Господ Исус Христос силази у дубине Ада и сама смрт бива уништена, јер није имала моћ да задржи Животодавца. Тако да Ад бива испражњен, смрт уништена, а Господ као Владар Живота изводи Прародитеље и праведнике у светлост новога живота. Од тог тренутка смрт је само сан и више не означава крај, већ почетак вечнога живота у Христу Господу. У нади да ће ово искушење брзо проћи и да ћемо се вратити нормалном животу Црква се матерински моли да смогнемо снаге молећи се у својим домовима да дочекамо Васкрслога Христа и вечни живот у Царству Божјем узвикујући најрадоснији хришћански поздрав: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе! Са благословом Епископ осечкопољски и барањски Херувим Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  21. Васкршња посланица Епископа браничевског, 2020 ИГНАТИЈЕ милошћу Божјом православни епископ пожаревачко-браничевски високопречасном и пречасном свештенству, монаштву и народу Божјем богоспасаване Епархије браничевске ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ЗАИСТА ВАСКРСЕ! Драга браћо и сестре у Христу Господу, мир вам и љубав и радост од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом. Обраћам вам се поводом највећег црквеног празника, Васкрсења Христовог из мртвих, пре свега са жељом да поделим са вама празничну радост овог догађаја на овај начин, кад већ не можемо литургијски. Овом приликом такође бих желео да подсетим и себе и вас на неколико важних ствари везаних за нашу веру и наш живот у Христу у контексту Празника над празницима, а које нам могу бити од користи, посебно у ове дане страха од смртоносне болести која влада светом и туге за онима који су преминули. На основу учења Цркве, Бог је све створио, што се види и не види, из не-бића, са циљем да његова творевина буде причасник његовог вечног живота (свети Атанасије Велики). По речима светог Максима Исповедника, који понавља речи апостола Павла (Кол 1, 16), Бог је све створио са циљем да се сједини с његовим Сином, тј. ради Тајне Христове и то кроз долазак Сина у свет и његово сједињење са човеком. Свет је створен из не-бића и његова суштина је пропадљива. Да би живео, мора да је у јединству са Богом који је нестворен и једини има бесмртност. Зато је Бог Отац све створио кроз Христа али и у Христу и за Христа. Христос или Тајна Христова је, по речима светог Максима, почетак, средина и крај у односу на историју света и његово постојање. Христос је почетак, јер преко њега у Духу Бог Отац све ствара; средина, јер је он, поставши човек, сјединио створену природу у себи с божанском и постао је посредник између Бога Оца и света; и крај, јер је циљ свега створеног да се сједини с Христом посредством Духа и да тако буде све у свему Бог (уп. 1Кор 15, 28). Другим речима, узрок и почетак стварања и постојања света, као и његов крај, јесте будуће Царство Божје. Сходно томе историја нашег постојања почиње од краја, извире из будућег Царства Божјег. Хришћанско и црквено схватање времена које је догађање, указује на то да оно извире из будућности и тече према нама и тако се будуће Царство открива најпре стварањем света и човека. Стварање човека на крају стварања, као посредника између Бога и целокупне творевине, прва је слика будућег Царства Божјег. То је по речима св. Максима сенка будућег Царства. У догађајима који су се збили у новије време, доласком Сина Божјег у свет као човека и све оно што је у вези са његовим животом и делатношћу, а пре свега са његовим васкрсењем из мртвих, а које описује Нови Завет, Царство Божје се појављује јасније, као икона, јер је дошло много ближе. Дошао је Цар, Господ наш Исус Христос, да посредује између творевине и Бога Оца, којом приликом је и нас позвао да се сјединимо с Њим, и да се на тај начин оствари првобитни план Божји о творевини, тј. да се оствари Царство Божје. Новозаветни догађаји, дакле, откривају будуће Царство у икони. Када Царство Божје ускоро сасвим дође у сили и слави са другим доласком Васкрслог Христа, тј. у пуноћи, тада ће Господ сабрати све народе и целу васељену око себе (уп. Мт 24-25). Тада радости нашој и радости целе васељене неће бити краја! Тада ће се испунити циљ стварања света и воља Божја да сва бића буду причасници вечног живота у Његовом Сину. Из ове перспективе посматрајући целокупну историју, можемо да разумемо и речи св. Максима Исповедника који каже: „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, а будући век је истина“. Да бисмо могли боље да разумемо долазак будућег Царства у историју, као и речи св. Максима Исповедника, навешћемо један пример. Долазак будућег Царства у историју слично је човеку који нам долази, а кога ми жељно ишчекујемо да нам дође. Ако претпоставимо да се долазећем човеку извор светлости налази иза леђа, онда оно што прво долази до нас и што видимо, јесте његова сенка. Што нам се више приближава, све јасније назиремо његов лик. Када коначно дође до нас и загрлимо га, тада га осетимо и спознамо у целости, свим нашим чулима, видом, пипањем, слушањем, што у нама изазива неописиву радост. Слично овоме је и долазак будућег Царства Божјег у историју. Најпре као сенка, затим као икона и на крају ће доћи у пуноћи. Дакле, Царство Божје се поступно остварује у историји, док је историја виђена из ове библијске перспективе јединствена, а њен развој почиње од краја и иде ка почетку, почиње из не-бића и иде ка бићу, а не обрнуто, како на историју гледају други. Зашто је важно нагласити овакво виђење историје, односно доласка Царства? Ако историју посматрамо као ону која се развија од почетка, тј. од прошлости ка будућности и крају, као што то већина људи схвата, онда се истина налази на почетку. Што више време тече, све смо даље од истине и на крају она нестаје. Библијска историја, насупрот овој, расте и постаје све реалнија док не узрасте у „меру раста Христовог“, да се послужимо речима св. апостола Павла. Зато што Царство Божје као истинито постојање долази и ствара историју која је истинито постојање. Дакле, на основу хришћанског виђења историје, Царство Божје се најпре открива у самом стварању и постојању света и човека. Господ је све створио и непрестано ствара из не-бића са циљем да свет живи вечно. То је дар Божји, а не наша заслуга. Нисмо постојали пре него што смо створени, већ нам је Бог из љубави даровао постојање. Међутим, као што ниједан дар који неком дарујемо из љубави не може бити насилан, онај који га прима и сам то треба да жели, тако и овај нама даровани живот и постојање од Бога потребује да га и ми слободно примимо. Ако нас неко на силу приморава да нешто будемо без нашег пристанка, макар то било и најбоље и најкорисније за нас, онда то није живот већ мучење. Господ није желео да тако буде са његовим даром постојања и живота, упућеног нама. Желео је да и ми, ако желимо, прихватимо тај дар слободно. Зато нас није створио бесмртним на самом почетку, већ нас је створио са жељом да будемо бесмртни ако то и ми желимо. Бесмртност ће нам даровати на крају, ако то и ми желимо. У том циљу даровао нам је слободу створивши нас по „лику и подобију своме“. Јер по речима св. Григорија Нисијског „Бог је слободно биће и нас је створио по икони својој као слободна бића“. Наша слобода је, дакле, везана пре свега за постојање, тј. да њоме остваримо живот вечни и нама и природи с којом смо сједињени. Познато је да је први човек одбио да посредује између творевине и Бога и на тај начин је одбио да у заједници с Богом оствари првобитни план Божји, тј. Царство Божје. Последице оваквог израза слободе првог човека су многобројне али све оне завршавају у смрти. Целокупна природа и човек, тиме што је човек одбио да се сједини с Богом, остали су смртни и њихов живот је стално умирање. Међутим, и поред одбијања првог човека Адама, Бог није одустао од свог првобитног плана о остварењу Царства и вечног живота за творевину. Променио је само начин тог остварења. Син Божји је постао човек и он је тај посредник између целокупне творевине и Бога, тј. Христос је Нови Адам. Он је понео последице нашег одбијања заједнице с Богом на себи и умро је. Бог га је међутим, васкрсао из мртвих и тиме је показао да је Христос не само човек него јединородни његов Син и Бог и да кроз Васкрслог Христа и ми можемо, ако желимо, да уђемо у будуће Царство Божје и да живимо вечно. На који начин можемо да се сјединимо са Васкрслим Христом? Ми можемо да се сјединимо са Васкрслим Христом једино у Литургији. Јер јављање Васкрслог Христа својим ученицима од почетка је било везано за Литургију (уп. Јн 20, 19; Лк 24). Посредством Св. Духа, кога је Христос после свог Вазнесења на небо послао својим ученицима у догађају Педесетнице (Духови), његови ученици су се сјединили са Христом до поистовећења с њим и тако је Васкрсли Христос остао присутан у историји али на други начин – као литургијска заједница (уп. Лк 24, 30-31). Светим Духом се и ми сједињујемо с Христом кроз Крштење, којим Дух гради литургијску заједницу и тако Господ наш присуствује међу нама и кроз нас у Литургији и као литургијска заједница: Христос је у литургијској заједници Један и Многи. Иако смо многи поистовећени са Христом кроз Крштење, опет нису многи Христоси, него један, каже св. Јован Златоусти. Дакле, ако желимо да будемо учесници вечног живота, потребно је, како каже Господ, „да се поново родимо одозго“, Духом Светим, тј. да се крстимо и да се сјединимо са Христом у Литургији. Јер природно рађање је рађање за смрт, док је рађање Духом рађање за вечни живот. То значи да постанемо чланови Литургије. Дух својом делатношћу гради заједницу са Христом, тј. гради литургијску заједницу, Цркву. Кроз Крштење ми се сједињујемо са Васкрслим Христом и улазимо у личну заједницу с Богом Оцем и на овај начин постајемо синови Божји по благодати и чланови будућег Царства. Васкрснувши Христа из мртвих Духом својим, Бог Отац је наговестио и наше васкрсење јер смо ми сједињени са његовим љубљеним Сином. Зато је Господ и нама рекао да се не бојимо јер и ако умремо живећемо. То ће се десити када Господ поново дође у сили и слави. Ово наше учлањење у вечни живот будућег Царства подразумева и усвајање начина живота какав ће бити у њему. То је, наиме, једини истински живот и изван њега нема никаквог живота ни постојања. Основне карактеристике живота у Царству Божјем су слободна заједница са Христом и члановима Цркве, као и са свима људима, будући да су сви позвани да буду становници Царства, као и са целокупном природом коју је Бог створио. Јер све што постоји не може да постоји без заједнице с другим, на шта указује свет у целини својим начином постојања, а посебно Св. Литургија. Литургија обухвата сабрање и сједињење не само људи међу собом и са Господом Христом, већ и сједињење целокупне природе са Христом (хлеба, вина, воде, уља…) која постаје Тело Христово, тај исти Христос и извор и нашег живота. Отуда нас Господ упућује на љубав према другим људима, као и на љубав према њему, али и на бригу за његову творевину, уколико желимо вечно да живимо. Дечице драга, још много тога могао бих вам говорити о нашој вери, повезано са нашим животом и нашим надањем на основу литургијског искуства Цркве, али за сада је довољно и ово. У ове дане, када ова опака болест односи наше миле и драге и привремено их дели од нас физички, нека нам једина утеха буде Васкрсење Господа нашег Исуса Христа из мртвих и сусрет с Њим у литургијском сабрању. Док Царство Божје не дође, остаје да верујемо и да ишчекујемо и да се надамо, и да своју веру и наду изражавамо кроз Литургију и литургијским начином живота; да љубимо једни друге, да чувамо његову творевину и да учествујемо у Св. Литургији кад то буде могуће, а надамо се ускоро, уносећи и дарове природе у њу. Христос Васкрсе! Дођи Господе, Маран ата! Ваш предстојатељ пред Господом Епископ пожаревачко-браничевски † Игнатије Дано у Пожаревцу Пред Васкрсење 2020. године
  22. Доносимо Васкршњу посланицу која је упућена свој духовној деци Свете помесне Православне Цркве са честитком, уз радосни васкршњи поздрав: – ХРИСТОС ВАСКРСЕ!, коју потписују наши молитвеници пред Васкрслим Господом – Првојерарх Српске Цркве, Архиепископ пећки Митрополит београдско-карловачки Патријарх српски ИРИНЕЈ и сви архијереји Српске Православне Цркве. Васкршња посланица Српске Православне Цркве, о Васкрсу 2020. лета Господњег /PDF/ Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2020. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења) Ево нас, браћо и сестре и драга децо духовна, у торжеству и радости великог празника, Васкрса. Данас је празник Васкрсења Господа нашега Исуса Христа – радујмо се и веселимо се! Васкрс је наш највећи празник – празник победе Живота над смрћу, Бога над сатаном, Човека у Христу Исусу над грехом. Христос васкрсе из мртвих! Рецимо то свима и обрадујмо све и свакога, чак и оне који мрзе Њега, Васкрслог Богочовека, и нас, Његово наслеђе овде на земљи, и оне који не верују и још сумњају да је Он Искупитељ и Спаситељ света. Браћо и сестре и драга децо духовна, суштина тајне Христова Васкрсења је у томе да је ''Онај Који јесте'', истовремено Син Божји и Син човечји, већ на Велики Петак, а коначно на дан Васкрсења, победио сатану и сатро његову власт и силу. Смрт и ад су поражени. Свети апостол Павле, у победоносном заносу, пита: ''Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?'', а свети Василије Велики, архиепископ кападокијски, наднесен над тајном Васкрса, појашњава речи светог апостола Павла, па каже да је Господ Исус Христос Себе дао у замену смрти, ''која је нас, продане греху, држала у ропству и, сишавши крстом у ад, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан, и свакоме отвори пут у васкрсење из мртвих. Он, Христос Господ, вели свети Василије, постаде Првина умрлих, Прворођени из мртвих, да би Он био све и сва, првенствујући у свему''. Дивећи се чудесном Васкрсењу из гроба, црквени песник пева: „Господе, како си се родио од Пресвете Дјеве и како си васкрсао из гроба, не знамо, али Те славимо као Спаситеља и Искупитеља.” Славећи са њим Васкрсење Христово, и ми се дивимо пред овом великом тајном и певамо: „Христос васкрсе из мртвих! Смрћу смрт победи и онима који бејаху у гробовима живот дарова!” Попут синова Израиљевих, који прешавши Црвено море узнесоше благодарења и хвале Богу и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, прошавши кроз тугу и жалост Великог Петка и Велике Суботе и нашавши се у радости Васкрсења, принесимо хвалу Богу и узвикнимо: слава Ти, Господе, Спаситељу и Избавитељу наш, што нас избави из власти греха, смрти и ђавола! На истини Васкрслога Христа, Који се јавио женама мироносицама, апостолима и другима, ми стојимо и јесмо! Васкрсли Господ Исус Христос је непоколебиви Темељ не само наше вере и наше Цркве већ и свеукупног нашег постојања и свега што јесте. „Αко Христос не васкрсе, онда је узалудна вера наша, узалудно је надање наше, још смо под грехом!”, каже свети апостол Павле. У Васкрсењу је смисао свега што постоји, а без Васкрсења све, па и сâм живот, јесте бесмислен. У Васкрсењу Господа Исуса Христа открива се тајна Оваплоћења Бога Логоса, односно Његовог рођења у Витлејему и Његовог страдања као Јагњета Божјег у Јерусалиму, као и свега онога што се десило не само у Јерусалиму и Јудеји већ и у целокупној историји света. У светлости Христовог Васкрсења, браћо и сестре, и ми, христоносни српски народ, сагледавамо себе и своју историју. Ми смо крсноваскрни народ. Са Христом страдамо и са Њим саваскрсавамо. Сва наша историја је крстоносна и христоваскрсна, смештена између Голготе и Васкрсења. Прошле године смо славили велики јубилеј, Осамсто годишњицу аутокефалности наше Цркве. У том јубилеју смо сагледали сву ширину, дубину и висину нашег постојања у протеклих осам стотина година. Ове, пак, године Благости Господње славимо 100-годишњицу обновљења статуса Патријаршије наше Цркве. После голготског страдања нашег народа и наше Цркве у 19. веку и у првим деценијама 20. века, митрополије и епархије наше Цркве, расцепкане по територијама претходних царстава и држава, сјединиле су се у јединствену Српску Православну Цркву, чиме је обновљена наша древна Пећка Патријаршија. Био је то благослов Божји нашем народу и нашој Цркви за наше – до тада невиђено – страдање и показано трпљење. Можда га је најбоље исказао свети мученик ђакон Авакум, када је, одбијајући да се одрекне православне вере под претњом мучења и ужасне смрти, ускликнуо: „Срб је Христов, радује се смрти!” Благословио је Бог наше јединство у борби за победу истине и правде. Благодаћу Духа Светога и снагом непоколебиве вере, наде и љубави обновили смо Пећку Патријаршију на читавом простору на којем живе православни Срби, на радост наших предака, а на понос свих нас. Претходно смо, драга децо духовна, попут древног Израиља, прошли преко голготâ и страхотâ, преко сињих мора и морских дубина, а потом доживели слободу и јединство. Наша голготсто-пасхална историја нам говори да никад, па ни на Велики Петак, не смемо губити веру и наду у Бога. Зар 1915. година није била Велики Петак у нашој новијој историји? Зар 1916. година није била година наше Албанске Голготе? А зар 1917. година није изгледала као наше погребење и полагање у ''плаве гробнице''? И гле чуда! Већ следећа, 1918. година, била је година наше победе, наше слободе и нашег васкрсења, а 1920. година – година наше црквене и духовне обнове. Сагледавајући ово чудесно дело Божје у нашој историји, можемо са Псалмопојцем узвикнути: велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема те речи која је кадра да опева сва чудеса Твоја! Уистину су чудесни догађаји ослобођења и уједињења нашег народа, који претходише обновљењу нашег црквеног јединства и наше Патријаршије. Све нас неумитно подсећа на чудесно избављење синова Израиљевих из Мисира, његово лутање по Синају и улазак у Земљу Обећану. Нажалост, после свега тога, опет смо се, својом и туђом кривицом, нашли на историјском распећу, па милошћу Божјом опет васкрсли... И тако, ето, до наших дана! Док славимо Васкрсење Христово, сетимо се, драга децо духовна, наше браће и наших сестара на нашем мученичком Косову и Метохији! Помолимо се за њих да им Господ подари снаге да својим трпљењем свих безакоња и невоља граде своје и наше спасење, да никад не изгубе веру у крајњу победу Добра и да верују да је Господ, Бог милости и доброте, увек са њима и са свима који иду Божјим путевима! Исто тако, браћо и сестре, сетимо се наше браће и наших сестара у Црној Гори који трпе велико безакоње и неправду. Безакони ''закони'' укинуше истину и правду у Црној Гори. Некада поносна и дична Црна Гора, позната по чојству и јунаштву, данас покушава да нашој Цркви отме оно што је вековима било њено, оно што је читав српски народ са својим владикама, свештенством и монаштвом градио и стварао. Светиње Црне Горе, многе од њих старије од саме Црне Горе, јесу светиње народа и у њима се поје и појаће се кроз векове света Литургија, молитвама светог Василија Острошког, светог Петра Цетињског, светих новомученика пострадалих од небратске руке домаћих богобораца и молитвама свих светих угодника Божјих. Сетимо се данас наше мученичке браће у Сирији, Ираку и широм света, свих који страдају због људске неправде и похлепе! Једну од најлепших и најзнаменитијих земаља света – Сирију – зло и насиље су скоро уништили. Помолимо се данас за све њих и за све страдалнике да их Господ избави из руку неправедних људи! Данас се посебно сећамо и поздравом Христос воскресе срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Украјини, на челу са њиховим митрополитом Онуфријем, свим митрополитима, архиепископима и епископима, монаштвом и свештенством, који су жртве нецрквеног, несаборског и самовласног деловања нашег времена! Помолимо се за њих који страдају и поверимо их Самом Васкрслом Христу Господу да их спаси и избави из руку безаконикâ! Драга браћо и сестре и драга децо духовна, Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, у невољама у каквима смо га ретко кад у прошлости дочекивали и славили. Живимо у данима пандемије која је изненада задесила човечанство. Читав свет је захваћен и угрожен једним вирусом. Да ли ће горди и себични човек данашњице извући икакав закључак из те чињенице? Или ће и даље, без покајања и без љубави, истрајавати на самоубилачком пројекту стварања свог лажног овоземаљског раја у којем нема места ни за Бога ни за човека као боголико, духовно биће? Нашавши се у оваквим невољама, морамо учинити све да себи и другима помогнемо, да разумемо и подржимо напоре и програме надлежних здравствених, санитарних и државних институција које улажу напоре како би нас заштитиле од заразе. Можда нам то тренутно тешко пада, али све што је на општу корист морамо прихватити и подржати, а себе и своје понашање томе подредити. Изнад свега, молимо се Господу Богу да нас избави од ове епидемије и сличних опасности! Молимо се Богу, учествујмо редовно и активно у светој Литургији, кајмо се за своје грехе и водимо рачуна о своме здрављу и здрављу других! Ово је прилика да добро размислимо сами о себи и о читавом свету. Гле, један вирус је уздрмао и бацио на колена читав свет и довео у опасност здравље и животе милионâ људи! „Смири се, горди човече!” – поручио је својевремено Достојевски. Његова порука је, рекли бисмо, актуелнија данас него што је била тада када је изречена. У радости Христовог Васкрсења имамо све вас, драга децо духовна, вас у отаџбини и вас расејане широм света, у својим молитвама и очински све вас поздрављамо сверадосним поздравом: Христос васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2020. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки КИРИЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. У Великим данима спомена на Христово страдање и ишчекивање најсвјетлијег дана Христовог Васкрсења, обраћамо се православним хришћанима и свим грађанима Црне Горе са пастирском бригом и одговорношћу. Ни током цијеле календарске године, а ни у животу човјека и свијета, нема значајнијих дана од ових који су пред нама. Побједа живота над смрћу јесте суштинска, прва и посљедња, еванђелска порука. И ми у њу вјерујемо. То је вјера наших предака. У том духу и са таквом вјером и надом стојимо и усред овог искушења са смртоносним заразним вирусом. Све што доноси смрт и раздвајање је привремено, живот је вјечан, а човјек бесмртно биће. Знајући да нам је свима као људима подједнако потребна брига и о души и о тијелу, позивамо вјернике наше Цркве да празник Васкрсења Христовог прославимо уз поштовање и црквених и здравствених правила. Уз поштовање поретка Цркве, али и стручних препорука здравствених служби. На поштовање љекарских препорука у јеку епидемије смо позивали у свим нашим саопштењима ( почев од 13. марта до данас ) и владали смо се по њима. Од 13. марта не организујемо црквене скупове (литије, предавања, часове хорова или вјеронауке…), а од 22. марта богослужења у храмовима обављамо без непосредног присуства вјерног народа. У току Васкршњег поста смо позивали вјернике да молитве обављају у својим домовима, а да сваку дилему разрјешавају са својим свештеником. Наша је пастирска препорука била да се сви заједно стрпимо до Васкрса. Међутим, ових дана су представници Митрополије црногорско-приморске имали састанак са најмјеродавнијим љекарским адресама у Црној Гори. На том састанку смо непосредно увјерени да опасност смртоносне заразе није прошла и да су пред нама не само дани прослављања Васкрса него и дани обавезне и појачане пажње у вези опште здравствене заштите. С тим у вези, молимо и позивамо све православне вјернике да – као и током поста – и на сам дан Васкрса испоштују препоруке и упутства медицинске струке. Васкршње службе, које ће служити митрополит и сами свештеници, ће се, ради духовне утјехе и учешћа, уживо преносити путем црквених медија (будући да нисмо добили простор на Јавном сервису, једине државне телевизије у региону која неће директно преносити васкршња богослужења), а Свету тајну причешћа, храњење Хљебом Живота, обавићемо, уз Божију помоћ, по Васкрсу – чим се за то укаже прилика. Вјерујемо и надамо се да неће проћи пуно времена и до тога дана. Исто тако, све вас молимо да сва питања везана за духовни живот рјешавате искључиво са својим свештеником и духовником. Ми и овом приликом приносимо молитве за све болеснике и здравствене раднике који својим служењем ближњима и болнима свједоче Христа Бога Љубави, распетог за живот и вјечно здравље свијета. Литургија се иначе служи ”за све и сва”, за присутне и из оправданих разлога одсутне. Нажалост, не можемо да прећутимо и болну чињеницу да, током трајања епидемије, одређене структуре власти у Црној Гори злоупотребљавају општу невољу, па и рестриктивне здравствене мјере како би се, по сваком могућем питању, обрачунавале са Црквом. Гомила непримјерених текстова, објављених ових дана у режимским медијима, били су само припрема за скандалозни поступак подгоричке полиције на Цвијети када је, без јасног образложења и конкретног повода, на саслушање приведен црногорски митрополит г. Амфилохије са десет свештеника. Савјет за грађанску контролу рада полиције Црне Горе је утврдио да је у том случају полиција направила читав низ пропуста, међу којима је и неадекватна заштита, себе и других, од могуће заразе вирусом! Бројни су позиви страних амбасада и вјерног народа на адресу Митрополије у којима је исказано интересовање за овај случај и протести због злоупотребе полицијских овлашћења. Не могу се оправдати, а ни разумјети политичари који и овакве околности злоупотребљавају у борби са неистомишљеницима. Умјесто да се ради на свенародном јединству и да се кроз дијалог дође до најбољег договора – полиција и тужилаштво се обраћају вјерном народу и свештенству језиком пријетњи, а свештеници се приводе! Схватамо да нема никакве сумње да би саборно литургијско окупљање на Васкрс са вјерним народом било злоупотребљено како би се Црква по ко зна који пут лажно оптужила за ”антидржавну дјелатност” и сличне лажи. Све вас позивамо да не не дајемо повода да они који Цркви не желе добро остварују своје намјере и тако нам загорчају велики празник. Поред свега горе реченог, јасно је да ћемо након овог позива на поштовање прописаних мјера скинути тешко бреме оним часним и честитим државним службеницима који су, због коре хљеба и опстанка своје породице, невољно принуђени да извршавају наређења против Цркве. На тај начин ћемо, поред осталог, испунити и ријеч апостолску: ”Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов” (Гал. 6, 2). Исто тако молимо да престане ширење још једног тешког гријеха према ближњему којем служимо ових дана – осуђивање и лажно свједочење на ближње своје. Чувајмо га се и нека нам заповијест Христова буде водиља у томе: ”Који је међу вама без гријеха нека први баци камен” (Јн. 8, 7). Клеветање, шпијунирање и брутални прогон неистомишљеника, осим што су гријеси пред Богом којим се угрожава вјечно људско достојанство, такође су и нечојски поступци који срамоте и међу људима онога који их чини. Драга браћо и сестре! Ово су разлози због којих ће се – све ако је неко то и заборавио – Црква ангажовати, у првим данима редовног стања, да се обнове протестне литије против оних који би да озаконе безакоње и да продубљују подјеле и мржњу међу људима. Непријатности које су се десиле на Златици на Цвијети нека буду разлог за нашу повећану духовну будност и да ничим не нарушимо радост и светост васкршњег јутра, да никоме не дамо повода за свађу и сукобе, а посебно не онима који их, очигледно, жељно ишчекују и подстичу. Довољно је да знамо да је митрополит са подгоричким свештенством поднио посљедњу непријатност учествујући у Христовом распећу и Његовој васкршњој побједи над неправдом и смрћу. Све вас поздрављамо поздравом вјере, наде и вјечне Љубави: Христос васкрсе! Из Митрополије црногорско-приморске

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...