Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васкрсење'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 35 results

  1. Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велике Ремете на Фрушкој Гори, гост Епархије будимљанско-никшићке, одржао је 30. марта 2019. године, у Црквено-народном дому у Никшићу предавање на тему „Васкрсење не бива без крста“. Предавање је започето молитвом Светом Духу. Протојереј Остоја Кнежевић, старешина никшићке Саборне цркве, најавио је предавача. Поуке, које је архимандрит Стефан произнио о значају Крста, предобразу Крста у Старом Завјету и страдању Господа Исуса Христа на Крсту, наишле су на велико интересовање публике. Предавању су присуствовали: протојереј-ставрофор Драган Крушић, игуман Пивског манастира јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман манастира Косијерева архимандрит Арсеније (Самарџић), мати Катарина из манастира Подмалинско, мати Евангелија из манастира Вазнесења Господњег у Драговољићима, монаштво Жупског и манастира Острога, као и верни народ Никшића. Извор: Српска Православна Црква
  2. У другу недељу Часног поста, 24. марта 2019. године, у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу, протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао је предавање на тему: Васкрсење Христово и Други долазак Господа Исуса Христа. По завршеном излагању, отац Жељко је одговарао на питања присутних. Ово је друго предавање које је, у току Васкршњег поста, организовала Црквена општина футошка. Извор: Радио Беседа
  3. Јуче се на једном месту на фејсу покренула дискусија о митарствима и, између осталог, сам употребио и ову изреку. Касније сам се заинтересовао за њен контекст и дошао до занимљивих резулатата. Иначе, ово није тумачење ове изреке него осврт на њено порекло, што ми се учинило као занимљиво и корисно да изнесем, будући да се често употребљава или погрешно цитира. Као што већина зна Христова изрека "У чему те затекнем у томе ћу ти судити." је у широкој употреби и то често тако као да ју је Христос изрекао у неком од јеванђеља. Међутим, претрагом јеванђеља или целог Новог Завета или и целе Библије нећемо је наћи. Разлог томе је што се она приписује Христу иако није у канонским јеванђељима и тиме спада у групу аграфа тј. изрека (логија) Христових које се не налазе у канонским јеванђељима али се налазе у осталим књигама Новог Завета, текстовима раних црквених писаца и другим изворима. Неки црквени писци (нпр. И. Брјанчанинов, Јефрем Филотејски, заупокојени акатисти итд.) уз ту изреку наводе књигу пророка Језекиља 33, 20. Али те изреке тамо нема него пише нешто што може бити слично: "А ви говорите: није прав пут Господњи. Судићу вам, доме Израиљев, свакоме по путовима његовијем.". Додуше, цео тај одељак код Језекиља 33, 10-20 може да се гледа као шира верзија те изреке али о вези та два мало касније. Изрека се повезује и са Јосифом Флавијем јер се налази у његовој расправи са Грцима о Аду у којој се 8. одељак управо и зове по овој изреци а сама изрека се приписује "...Крају свих ствари" тј. Христу. Међутим, каснији истраживачи су утврдили да је аутор овог Јосифовог текста (макар у изворној форми) св. Иполит Римски (Против Платона, о узроку Космоса) али и да у том Иполитовом тексту нема одељка који се налази код Јосифа а у којем је и изрека, а то значи да Иполит није извор за ову аграфу. Осим Јосифа и Иполита као аутор се код неких помињао и св. Иринеј Лионски али је изгледа највероватнији извор за ову аграфу св. Јустин мученик и философ. У његовој расправи са Трифоном (47. гл.) он изреку цитира и директно је приписује Христу. Поред овога изрека је постављена и као закључак скраћеног коментара на Језикиља (33,10-20) за који се у ствари сматра да је један од Језекиљевих апокрифа. Тако да у две узастопне реченице код св. Јустина имамо и апокриф и аграфу. Касније у 4. веку у сиријској "Књизи степена" изрека се јавља на више места али у мало другачијем облику: "Када дође крај света Господ ће послати своје анђеле с краја света (уп. Мт. 13,41) да саберу сва људска бића за преки суд и речено нам је: "Какав си нађен, такав ћеш бити узет.". Ова изрека се касније појављује и у отачким текстовима али не толико као логија Исусова него као Реч Божија или пророштво. Дакле, иако многи мисле да је ову изреку изрекао Христос у НЗ то ипак није тако, односно, могуће је да јесте рекао али она није у канонским јеванђељима него у текстовима раних црквених писаца. То ипак не значи да она не потиче од Христа јер неких Христових изрека има и у Делима апостолским и посланицама иако их нема у јеванђељима. Дакле, треба само знати да је то тзв. аграфа или логија Христова која није из НЗ али је на некин начин прихваћена као да јесте.
  4. Са благословом Преосвећеног Владике рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Теодосија, данас је Архимандрит Иларион (Лупуловић) игуман манастира Драганац уз саслужење свештенства, у гораждевачкој цркви Рођења Пресвете Богородице служио помен дечацима Ивану Јововићу и Пантелији Дакићу, убијеним на данашњи дан (13. Августа) 2003. године, у мучком терористичком нападу на децу која су се купала на реци Бистрици. “Црква проповеда и учи и опстаје и храбри свој народ а посебно на овој земљи освештаној крвљу мученика, која носи и проповеда тајну да је 'земаљско за малена царство а Небеско увек и довека” казао је у беседи између осталог отац Иларион. Звучни запис беседе View full Странице
  5. Гост емисије "Интервју" био је господин др Растко Јовић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице
  6. У шта ми православни полажемо своје надање: у Васкрсење или у реинкарнацију? Какво је хришћанско схватање ове теме? Може ли хришћанин да верује у реинкарнацију, а истовремено да буде припадник хришћанске вере? На питања слушалаца је одговарао протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. View full Странице
  7. На Томину недељу 15. априла 2018. лета Господњег, у незалазној Светлости Васкрсења Христовог, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је Светом архијерејском литургијом у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у засеоку Дробњаци, под Авалом. Непосредно пред почетак Свете литургије Његова Светост је настојатељици манастира монахињи Злати (Пантелић) уручио икону св. Марије Гатчинске са делићем њених моштију, а која је велики благослов овој светињи и нашој Цркви Патријарха московског и све Русије Господина Кирила. Прилог Радија Слово љубве View full Странице
  8. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је подсјетио да увијек кад некога пратимо из овог пролазног живота у непролазни ми пјевамо вјечнаја памјат. „То радимо кад обављамо парастосе, приносе својих молитава и дарова Богу за покој његове душе. Ми обично записујемо овдје читуље и посмртнице. Али то наше, земаљско памћење, оно је као и ми – од данас до сјутра“, рекао је он. Он је рекао да је вјечна памјат само Божја памјат. „Једина књига која је вјечна књига у коју се записује човјек, и његова дјела јесте Божја књига, књига Јагњетова, како каже у Откривењу Јовановом, књига Јагњета закланог за живот свијета, Христова књига. То је Његово памћење, Њега који је гроб претворио у живоносни гроб“, рекао је Владика. Митрополит црногорско-приморски је казао да су кроз Његово васкрсење сви гробови добили квасац вјечнога живота. „И сви који овдје умиру, а посебно они који умиру у страху Божјем, у љубави према Богу, у вјери у вјечни живот свој, они остају записани у књизи вјечнога Божјега живота и у вјечном Божјем памћењу“, казао је он. Додао је да се тим и таквим памћењем данас сјећамо Ђурађа Радовића. „И не само њега, него свих наших предака упокојених од памтивијека. Овај храм је мјесто њиховог вјечног и непролазног памћења“, нагласио је Митрополит Амфилохије. „Нека Господ тако запише у књигу Јагњета живота и свога вјечнога памћења и нашега Ђурађа коме данас служимо годишњи помен“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних служен је помен, прво у цркви, а потом на гробу Ђурађа Радовића, на сеоском гробљу Биљеге. Извор: Радио Светигора
  9. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију са годишњим поменом Ђурађу Радовићу, црквеном добротвору и задужбинару у цркви Светог Пантелејмона и Светог Климента Охридског у Барама Радовића у Доњој Морачи. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је подсјетио да увијек кад некога пратимо из овог пролазног живота у непролазни ми пјевамо вјечнаја памјат. „То радимо кад обављамо парастосе, приносе својих молитава и дарова Богу за покој његове душе. Ми обично записујемо овдје читуље и посмртнице. Али то наше, земаљско памћење, оно је као и ми – од данас до сјутра“, рекао је он. Он је рекао да је вјечна памјат само Божја памјат. „Једина књига која је вјечна књига у коју се записује човјек, и његова дјела јесте Божја књига, књига Јагњетова, како каже у Откривењу Јовановом, књига Јагњета закланог за живот свијета, Христова књига. То је Његово памћење, Њега који је гроб претворио у живоносни гроб“, рекао је Владика. Митрополит црногорско-приморски је казао да су кроз Његово васкрсење сви гробови добили квасац вјечнога живота. „И сви који овдје умиру, а посебно они који умиру у страху Божјем, у љубави према Богу, у вјери у вјечни живот свој, они остају записани у књизи вјечнога Божјега живота и у вјечном Божјем памћењу“, казао је он. Додао је да се тим и таквим памћењем данас сјећамо Ђурађа Радовића. „И не само њега, него свих наших предака упокојених од памтивијека. Овај храм је мјесто њиховог вјечног и непролазног памћења“, нагласио је Митрополит Амфилохије. „Нека Господ тако запише у књигу Јагњета живота и свога вјечнога памћења и нашега Ђурађа коме данас служимо годишњи помен“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних служен је помен, прво у цркви, а потом на гробу Ђурађа Радовића, на сеоском гробљу Биљеге. Извор: Радио Светигора View full Странице
  10. Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо јесте Господ наш Исус Христос. Но, трагедију смрти нећемо никад суштински осетити и против ње се побунити ако свет и живот посматрамо логички, већ једино ако имамо љубави према другом и према творевини. Ми сопствену угроженост смрћу сазнајемо само кад искрено волимо једно биће. Смрт вољеног бића широм отвара наше очи и у њој видимо сав амбис у који пропадамо и све ништавило које умирање доноси. Љубав према другом нагони нас да тражимо лек против смрти, желећи да то биће живи. Права и искрена љубав према другом, наиме, јавља се када желимо да он не умире, већ да живи вечно. Том љубављу нас је заволео Господ наш Исус Христос. Искрена љубав према другом је она што рађа веру у Бога, што покреће молитву нашу према Њему, те благодарност и наду да ћемо бити услишени. Зато се искрена љубав према другом и према свој творевини пројављује у Литургији, коју служи сам Господ наш Христос и у којој моли Оца свога за избављење свег света од смрти. Зато и ми у њој помињемо наше драге, живе и уснуле, и сву творевину, умољавајући Господа да их не заборави, већ да их одржи и васкрсне у последњи дан, када поново дође. Наша савремена цивилизација је заборавила на смрт као највећег непријатеља свему што постоји. Зато се не може искрено ни радовати ни веровати у Васкрсење Христово, нити у живот. Да ли је, међутим, могуће да се осуђеник на смрт макар мало не обрадује и да не заигра срце његово на вест о помиловању, макар тај глас био непоуздан и нелогичан? То је могуће само ако није свестан свога положаја, да је угрожен смрћу, која прети да га врати у ништавило. Све то се управо дешава нашој цивилизацији, данашњем човеку. Он је заборавио на смрт. А томе смо и ми хришћани много допринели, јер га нисмо опомињали да се у Цркви учествује зарад ослобођења од смрти. Зато он данас нема потребу за Богом и не радује се васкрсењу и вечном животу. Савремени човек се не бави проблемом смрти, већ другим животним проблемима. Међутим, да се не варамо, децо наша духовна, ниједан проблем људског живота не можемо трајно решити док се смрт не укине. Ни сиромаштво, ни глад, ни непријатељство међу људима, ни болести којима смо свакодневно изложени. Извор свих наших мука и проблема заправо је смрт. Не можемо се ни радовати животу, нити бити ствараоци, за шта нас је Бог предодредио давши нам слободу, ако нас не прожима вера у Христово Васкрсење и нада у васкрсење наше и наших драгих, које ће нам донети Христос када дође у сили и слави и када коначно победи смрт. Ако нисмо свесни да нас сваког трена вреба смрт, не можемо ни тражити да се ње ослободимо, као ни то да будемо ствараоци. Јер живети у исто време значи и борити се против смрти. Узрок нашег нехаја према смрти налази се у човековом самољубљу. Немамо љубави према другом човеку и свему што је Бог створио зато што уопште не живимо на основу љубави, већ на основу сопствене, људске логике. Смрт се, ипак, не може схватити умом, нити се у њену разорну моћ може пронићи без љубави према другом. Само кад волимо неког и кад нас неко воли, схватамо шта значи живети и, истовремено, смрт нашег вољеног бића открива нам сву своју страшну нихилистичку моћ. Зато у нашој реалности руку под руку иду човекова отуђеност, самољубље, мржња или незаинтересованост за другог, бела куга, уништење природе и сличне пошасти, као и неверовање у Бога, тј. атеизам. Логика нас, заправо, погрешно учи томе да је у њеном остварењу наше уживање и наша срећа. Стога је савремени човек и незаинтересован за Бога и веру у њега, за веру у васкрсење. Вера почиње тамо где се надилази разум и почиње љубав према другом. Само ако будемо могли да волимо, бићемо у стању да схватимо и сву трагичност смрти, која прети да нас врати у небиће. Тада ћемо и тражити да смрт буде укинута, тражићемо Бога. Смрт може укинути само Господ, Дух Свети, који је и Христа у трећи дан васкрсао из мртвих. Он то чини сједињујући нас са Сином Божјим, као што је и Њега приликом рођења од Пресвете Дјеве Богородице сјединио с људском природом. Дух Свети је васкрсао и Господа Христа као човека. Тај исти Дух може и нас да сједини са Христом кроз Крштење и Свету Евхаристију и да нам дâ вечни живот кроз васкрсење, уколико и ми то слободно желимо. Зато отимајмо се из чељусти смрти и сједињујмо се са Господом, отимајмо од смрти све оно за шта смо одговорни и све што волимо, уносећи то у заједницу с Христом и сједињујући све са њим. Надајући се победи над смрћу и вечном животу, пренесимо данас радост Христовог васкрсења свима које волимо, свима који нас воле и који нас мрзе, који су болесни или сиромашни, који су у било каквој невољи или беди, јер сви они само једно желе – живот вечни. Њега нам може једино Господ дати. Зато их поздравимо радосним поздравом: Христос васкрсе! Ваш молитвеник и заступник пред васкрслим Господом, Епископ пожаревачко-браничевски † Игнатије Дано у Пожаревцу о Васкрсу 2018. године Извор: Саборност.орг
  11. Данас, празнујући Васкрсење Христово из мртвих, благодаримо Богу и Оцу што је послао Сина свог да преко њега будемо причасници његовог вечног живота у Духу Светом. Благодаримо и Сину што је постао човек и умро и васкрсао да би нас избавио смрти. Догађај Васкрсења је темељ наше вере: ако мртви не устају, узалуд је вера ваша и узалуд је проповедање наше. Мртви ће, међутим, устати у последњи дан и биће побеђен наш најљући непријатељ – смрт. Залог, првина и предокус општег васкрсења и избављења од смрти јесте Васкрсење Христово. Зато радујмо се и веселимо у овај дан. Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо јесте Господ наш Исус Христос. Но, трагедију смрти нећемо никад суштински осетити и против ње се побунити ако свет и живот посматрамо логички, већ једино ако имамо љубави према другом и према творевини. Ми сопствену угроженост смрћу сазнајемо само кад искрено волимо једно биће. Смрт вољеног бића широм отвара наше очи и у њој видимо сав амбис у који пропадамо и све ништавило које умирање доноси. Љубав према другом нагони нас да тражимо лек против смрти, желећи да то биће живи. Права и искрена љубав према другом, наиме, јавља се када желимо да он не умире, већ да живи вечно. Том љубављу нас је заволео Господ наш Исус Христос. Искрена љубав према другом је она што рађа веру у Бога, што покреће молитву нашу према Њему, те благодарност и наду да ћемо бити услишени. Зато се искрена љубав према другом и према свој творевини пројављује у Литургији, коју служи сам Господ наш Христос и у којој моли Оца свога за избављење свег света од смрти. Зато и ми у њој помињемо наше драге, живе и уснуле, и сву творевину, умољавајући Господа да их не заборави, већ да их одржи и васкрсне у последњи дан, када поново дође. Наша савремена цивилизација је заборавила на смрт као највећег непријатеља свему што постоји. Зато се не може искрено ни радовати ни веровати у Васкрсење Христово, нити у живот. Да ли је, међутим, могуће да се осуђеник на смрт макар мало не обрадује и да не заигра срце његово на вест о помиловању, макар тај глас био непоуздан и нелогичан? То је могуће само ако није свестан свога положаја, да је угрожен смрћу, која прети да га врати у ништавило. Све то се управо дешава нашој цивилизацији, данашњем човеку. Он је заборавио на смрт. А томе смо и ми хришћани много допринели, јер га нисмо опомињали да се у Цркви учествује зарад ослобођења од смрти. Зато он данас нема потребу за Богом и не радује се васкрсењу и вечном животу. Савремени човек се не бави проблемом смрти, већ другим животним проблемима. Међутим, да се не варамо, децо наша духовна, ниједан проблем људског живота не можемо трајно решити док се смрт не укине. Ни сиромаштво, ни глад, ни непријатељство међу људима, ни болести којима смо свакодневно изложени. Извор свих наших мука и проблема заправо је смрт. Не можемо се ни радовати животу, нити бити ствараоци, за шта нас је Бог предодредио давши нам слободу, ако нас не прожима вера у Христово Васкрсење и нада у васкрсење наше и наших драгих, које ће нам донети Христос када дође у сили и слави и када коначно победи смрт. Ако нисмо свесни да нас сваког трена вреба смрт, не можемо ни тражити да се ње ослободимо, као ни то да будемо ствараоци. Јер живети у исто време значи и борити се против смрти. Узрок нашег нехаја према смрти налази се у човековом самољубљу. Немамо љубави према другом човеку и свему што је Бог створио зато што уопште не живимо на основу љубави, већ на основу сопствене, људске логике. Смрт се, ипак, не може схватити умом, нити се у њену разорну моћ може пронићи без љубави према другом. Само кад волимо неког и кад нас неко воли, схватамо шта значи живети и, истовремено, смрт нашег вољеног бића открива нам сву своју страшну нихилистичку моћ. Зато у нашој реалности руку под руку иду човекова отуђеност, самољубље, мржња или незаинтересованост за другог, бела куга, уништење природе и сличне пошасти, као и неверовање у Бога, тј. атеизам. Логика нас, заправо, погрешно учи томе да је у њеном остварењу наше уживање и наша срећа. Стога је савремени човек и незаинтересован за Бога и веру у њега, за веру у васкрсење. Вера почиње тамо где се надилази разум и почиње љубав према другом. Само ако будемо могли да волимо, бићемо у стању да схватимо и сву трагичност смрти, која прети да нас врати у небиће. Тада ћемо и тражити да смрт буде укинута, тражићемо Бога. Смрт може укинути само Господ, Дух Свети, који је и Христа у трећи дан васкрсао из мртвих. Он то чини сједињујући нас са Сином Божјим, као што је и Њега приликом рођења од Пресвете Дјеве Богородице сјединио с људском природом. Дух Свети је васкрсао и Господа Христа као човека. Тај исти Дух може и нас да сједини са Христом кроз Крштење и Свету Евхаристију и да нам дâ вечни живот кроз васкрсење, уколико и ми то слободно желимо. Зато отимајмо се из чељусти смрти и сједињујмо се са Господом, отимајмо од смрти све оно за шта смо одговорни и све што волимо, уносећи то у заједницу с Христом и сједињујући све са њим. Надајући се победи над смрћу и вечном животу, пренесимо данас радост Христовог васкрсења свима које волимо, свима који нас воле и који нас мрзе, који су болесни или сиромашни, који су у било каквој невољи или беди, јер сви они само једно желе – живот вечни. Њега нам може једино Господ дати. Зато их поздравимо радосним поздравом: Христос васкрсе! Ваш молитвеник и заступник пред васкрслим Господом, Епископ пожаревачко-браничевски † Игнатије Дано у Пожаревцу о Васкрсу 2018. године Извор: Саборност.орг View full Странице
  12. Празник Васкресења Христова у Православној Охридској Архиепископији, и поред судског прогона на верској основи који још увек траје, ове године прослављен је са посебном радошћу (фотогалерија). Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован на празник Васкрсења Господњег богослужио је у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким богослужио је у Куманову, Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко саслужувао је Патријарху јерусалимском г. Теофил у Светом граду Јерусалиму, док је Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид богослужио у Скопљу. Извор: poa-info.org
  13. Празник Васкресења Христова у Православној Охридској Архиепископији, и поред судског прогона на верској основи који још увек траје, ове године прослављен је са посебном радошћу (фотогалерија). Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован на празник Васкрсења Господњег богослужио је у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким богослужио је у Куманову, Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко саслужувао је Патријарху јерусалимском г. Теофил у Светом граду Јерусалиму, док је Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид богослужио у Скопљу. Извор: poa-info.org View full Странице
  14. Доносимо поучно и садржајно Пасхално слово Његовог Преосвештенства Епископа милешевског Атанасија (Раките). Прилог смо преузели са званичне интернет странице Епархије милешевске. View full Странице
  15. Христово Васкрсење је темељ хришћанске вере. Ово древно веровање потребно је сагледати из различитих перспектива. Неке од њих делом су заборављене, а друге су се појавиле у сусрету са новим мисаоно-друштвеним околностима. Јован Лазаревић и Јован Благојевић View full Странице
  16. https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/04/09.04.2018_KATEDRA_dr-Lazar-Milin_-VASKRSENJE-HRISTOVO_1.m4a?download Извор: Радио Светигора
  17. Предавање др. Лазара Милина на тему “Васкрсење Христово“ које је блаженопочивши протопрезвитер-стварофор др. Лазар Милин одржао деведесетих година прошлог вијека у Шиду. Звучни запис предавања https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/04/09.04.2018_KATEDRA_dr-Lazar-Milin_-VASKRSENJE-HRISTOVO_1.m4a?download Извор: Радио Светигора View full Странице
  18. Питање смрти – једно од вјечних и главних питања са којим се сусреће сваки човјел који живи на земљи. Све до доласка Господа Исуса Христа на земљу смрт је била питање без одговора. Пред догађајем смрти остајали су нијеми и најузвишенији умови људскога рода. Философи, учитељи, исцјелитељи говорили су о смрти са великим и страхом и трепетом. У њиховим представама смрт је била реалан и неизбјежан проблем са којим се сваки човјек мора сусрести и који је означавао трагични прекид овоземаљскога постојања. Цјелокупна антична философија није могла да пронађе квалитетан и задовољавајући одговор на питање о смрти. Смрт се повезивала са тамом и ужасом које одузимају од човјека све и уводе га у царство сна од кога се он више никада небуди. Људи су живјели са чврстим убјеђењем да се са моментом смрти прекида сваки физички и духовни контакт. Због тога је смрт заиста била највећа трагедија за цјелоупни људски род која није остављала никога равнодушним. Из светих књига Старога Завјета видимо да религиозни људи јудејске традиције имају много дубље и садржајније схватање о смрти. За њих је смрт завршетак овоземаљскога пута и уопште крај земаљскога постојања. Међутим сазнање да је човјек надприродним биће, које води дијалог са Богом, довело их је до схватања да је догђај смрти казна која постиже човјечанство као послједица за гријех. „Бог није створио смрт и нерадује се пропасти живих“ (Прем. 1.13). „Бог је створио човјека ради нетрулежности...али због ђавола у свијет је ушла смрт“ (Прем. 2. 23-24). Смрт указује на присутство гријеха у свијету. Због тога за грешнике смрт није њихово природно наслијеђе, него казна за гријех. Још јасније и садржајније схватање смрти налазимо код старозавјетних пророка, који надахнуто говоре о вјери у есхатолошко царство „Уништиће смрт заувијек, и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа свог укинуће са све земље“ (Ис. 25.8). ИЗ пророчких књига видимо да је побједа над смрћу у Староме Завјету била дуго наговјештавана. А та побједа везивала се за долазак Спаситеља свијета. Доласком Сина Божијега на земљу ситуација се суштински мјења. Тајна смрти не само да бива потпуно објашњена, него славно и торжествено побјеђена. Својом спасоносном науком Господ је прије свега објаснио смисао човјековога постојања на земљи. Суштина његове Јеванђелске проповједи изражена учењем о спасењу и непролазном царству Божијем које се нуди свакоме човјеку жељном Истине и вјечне егзистенције. На тај начин Хистос свједочи да је овоземаљски живот само припрема за оно што тек слиједи, а то што слиједи јесте вјечно и непропадљиво Царство небеско у које улазе сви који испуне његов јеванђелски закон. Тајна спасња остварена је побједом над смрћу Богочовјеком Христом. Својом крстном смрћу Он је искупио гријехе човјечанства и чудом свога Васкрсења уништио је смрт. На тај начин Христос је постао „првина из мртвих“(Откр. 1.5), а то је залог бесмртности и васкрсења свих људи који вјерују у Њега. Међутим прије свога славнога Васкрсења и побједе над смрћу, Христос васкрсава свога пријатеља Лазара. Чини то прије свега да би у присутству великога броја народа прославио свога Оца небескога и показао своју синовску љубав према Њему. Он долази на земљу да испуни вољу Очеву – учини домострој спасења и то потврђује ријечима: Оче Хвала ти што си ме услишио. Ја знадох да ме свагда слушаш, него рекох народа ради, да вјерују да си ме Ти послао (Јн. 11. 41-42). А затим да би објаснио и открио људима сву радостну и спсоносну тајну Васкрсења: Ја сам васкрсење и живот,који вјерује у мене ако и умре живјеће (Јн. 11.25). Овим ријечима Господ открива суштину спасења – вјера у у Њега као Сина Божијег отвара вјечни живот, јер смрт више не постоји, побјеђена је Његовим Васкрсењем. Цјелокупна нша вјера јесте вјера у васкрслога Господа. Управо се на тајни Васкрсења темељи цјелокупно наше хришћанско исповједање. Васкрсење је печат и потврда истинитости читавога Јеванђелскога учења. Васкрсењем Лазара Христос је дао залог и гаранцију на Васкрсење свакоме коже жели да постане његов слједбеник и учестник његове свете Цркве. На тај начин Лазарево Васкрсење је слика новога живота, која јача нашу вјеру и наду да ће мо и ми попут Лазара постати учестници свеопштега Васкрсења. Васкрснувши Лазара, Христос је дао нови и једини исправни поглед на смрт. За њега смрт није ништа друго него само прелаз из једног обичног, трулежног, варљивог живота у живот вјечни и бесмртни. Смрт је моменат, тачније догађај који нас из временског и ограниченог уводи у вјечно и бесконачно. Управо захваљујући Господу хришћанска смрт има позитиван смисао. Ако са Христом умиремо, свједочи апостл Павле са Христом ћемо и живјети (2. Тим. 2,11). Главна новина хришћанске смрти је у томе што је хришћанин већ по крштењу „умро са Христом“, да би живио новим животом. Из тога слиједи да хришћанска смрт није трагедија и ужас, пошто прави живот у заједници са Богом, живот вјечне славе и радости, наступа тек послије смрти. Извор: Православије.ру
  19. Васкрсењем свога веома блиског пријатеља Лазара, Господ Христос је прије свега потврдио своје Божанско поријекло. Посвједочио је, да није само један у низу високо моралних учитеља, него заиста Син Божији који има власт над цјелокупном твари, па чак и над смрћу. Доказао је истинитост и реалну спасоносну вриједност своје Јеванђелске науке, јер никада нико други до Њега није имао моћ да подиже из мртвих. Због тога је васкрсење Лазарево велики праздник који нас води од туге ка радости, од трулежи ка непропадљивости, смрти ка животу, од привремености ка вјечности! Питање смрти – једно од вјечних и главних питања са којим се сусреће сваки човјел који живи на земљи. Све до доласка Господа Исуса Христа на земљу смрт је била питање без одговора. Пред догађајем смрти остајали су нијеми и најузвишенији умови људскога рода. Философи, учитељи, исцјелитељи говорили су о смрти са великим и страхом и трепетом. У њиховим представама смрт је била реалан и неизбјежан проблем са којим се сваки човјек мора сусрести и који је означавао трагични прекид овоземаљскога постојања. Цјелокупна антична философија није могла да пронађе квалитетан и задовољавајући одговор на питање о смрти. Смрт се повезивала са тамом и ужасом које одузимају од човјека све и уводе га у царство сна од кога се он више никада небуди. Људи су живјели са чврстим убјеђењем да се са моментом смрти прекида сваки физички и духовни контакт. Због тога је смрт заиста била највећа трагедија за цјелоупни људски род која није остављала никога равнодушним. Из светих књига Старога Завјета видимо да религиозни људи јудејске традиције имају много дубље и садржајније схватање о смрти. За њих је смрт завршетак овоземаљскога пута и уопште крај земаљскога постојања. Међутим сазнање да је човјек надприродним биће, које води дијалог са Богом, довело их је до схватања да је догђај смрти казна која постиже човјечанство као послједица за гријех. „Бог није створио смрт и нерадује се пропасти живих“ (Прем. 1.13). „Бог је створио човјека ради нетрулежности...али због ђавола у свијет је ушла смрт“ (Прем. 2. 23-24). Смрт указује на присутство гријеха у свијету. Због тога за грешнике смрт није њихово природно наслијеђе, него казна за гријех. Још јасније и садржајније схватање смрти налазимо код старозавјетних пророка, који надахнуто говоре о вјери у есхатолошко царство „Уништиће смрт заувијек, и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа свог укинуће са све земље“ (Ис. 25.8). ИЗ пророчких књига видимо да је побједа над смрћу у Староме Завјету била дуго наговјештавана. А та побједа везивала се за долазак Спаситеља свијета. Доласком Сина Божијега на земљу ситуација се суштински мјења. Тајна смрти не само да бива потпуно објашњена, него славно и торжествено побјеђена. Својом спасоносном науком Господ је прије свега објаснио смисао човјековога постојања на земљи. Суштина његове Јеванђелске проповједи изражена учењем о спасењу и непролазном царству Божијем које се нуди свакоме човјеку жељном Истине и вјечне егзистенције. На тај начин Хистос свједочи да је овоземаљски живот само припрема за оно што тек слиједи, а то што слиједи јесте вјечно и непропадљиво Царство небеско у које улазе сви који испуне његов јеванђелски закон. Тајна спасња остварена је побједом над смрћу Богочовјеком Христом. Својом крстном смрћу Он је искупио гријехе човјечанства и чудом свога Васкрсења уништио је смрт. На тај начин Христос је постао „првина из мртвих“(Откр. 1.5), а то је залог бесмртности и васкрсења свих људи који вјерују у Њега. Међутим прије свога славнога Васкрсења и побједе над смрћу, Христос васкрсава свога пријатеља Лазара. Чини то прије свега да би у присутству великога броја народа прославио свога Оца небескога и показао своју синовску љубав према Њему. Он долази на земљу да испуни вољу Очеву – учини домострој спасења и то потврђује ријечима: Оче Хвала ти што си ме услишио. Ја знадох да ме свагда слушаш, него рекох народа ради, да вјерују да си ме Ти послао (Јн. 11. 41-42). А затим да би објаснио и открио људима сву радостну и спсоносну тајну Васкрсења: Ја сам васкрсење и живот,који вјерује у мене ако и умре живјеће (Јн. 11.25). Овим ријечима Господ открива суштину спасења – вјера у у Њега као Сина Божијег отвара вјечни живот, јер смрт више не постоји, побјеђена је Његовим Васкрсењем. Цјелокупна нша вјера јесте вјера у васкрслога Господа. Управо се на тајни Васкрсења темељи цјелокупно наше хришћанско исповједање. Васкрсење је печат и потврда истинитости читавога Јеванђелскога учења. Васкрсењем Лазара Христос је дао залог и гаранцију на Васкрсење свакоме коже жели да постане његов слједбеник и учестник његове свете Цркве. На тај начин Лазарево Васкрсење је слика новога живота, која јача нашу вјеру и наду да ће мо и ми попут Лазара постати учестници свеопштега Васкрсења. Васкрснувши Лазара, Христос је дао нови и једини исправни поглед на смрт. За њега смрт није ништа друго него само прелаз из једног обичног, трулежног, варљивог живота у живот вјечни и бесмртни. Смрт је моменат, тачније догађај који нас из временског и ограниченог уводи у вјечно и бесконачно. Управо захваљујући Господу хришћанска смрт има позитиван смисао. Ако са Христом умиремо, свједочи апостл Павле са Христом ћемо и живјети (2. Тим. 2,11). Главна новина хришћанске смрти је у томе што је хришћанин већ по крштењу „умро са Христом“, да би живио новим животом. Из тога слиједи да хришћанска смрт није трагедија и ужас, пошто прави живот у заједници са Богом, живот вјечне славе и радости, наступа тек послије смрти. Извор: Православије.ру View full Странице
×
×
  • Create New...