Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васкрсења'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 52 results

  1. У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у четвртак вече 2. јануара 2020. године, свештенство и многобројни вјерни народ, одслужили су молебан, да би након тога кренули у Молитвену Литију. Велики број вјерника са платоа Храма кренуо је у молитвену шетњу ка цркви Светих 42 Новомученика Момишићка на момишичком Малом Брду и назад до Саборног храма. Вјерници су се и овога пута одазвали позиву, и у још већем бројуод претходних кренули у молитвено вход са својим свијећама и иконама. На платоу храма Новомученика Момишићких на Малом Брду, сабранима обратио се протојереј Никола Пејовић старјешина овог светог храма, који је овом приликом нагласио да је сваки човјек призван на љубав, на заједништво, на свјетлост Христовог Васкрсења и свјетлост живота која обасјава по његовим ријечима васколику васиону и свакога човјека у свим временима. Он је нагласио да том свјетлошћу и народ ходи у овим молитвеним Литијама и то баз из Саборног храма Христовог Васкрсења из којег је та Христова свјетлост Васкрсења и живота обасјала цијели град Подгорицу, Црну Гору и сву васењену јер су на освештању тог Храма били присутни сви поглавари и представници свих православних цркава из цијелог свијета хришћанског. Отац Никола је најавио следећу молитвену Литију за сјутра вече, у петак, 3. јануара, у 19 часова, гдје ће свештенство са вјерним народом кренути молитвено са иконама и барјацима од Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици до цркве Светих Макавеја у Толошима. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  2. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског и игумана манастира Острог г. Амфилохија и Епископа британско-скандинавског г. Доситеја, на позив протојереја-ставрофора Горана Спајића, архијерејског замјеника за Лондон и читаву Енглеску, црквеног одбора цркве Светог Саве у Лондону и духовне заједнице Свети Алимпије Столпник из Лондона, јерођакон Роман Виларет, сабрат манастира Острога, у четвртак 12. децембра 2019. године, одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки у знаку крста и свјетлости васкрсења„. Прије почетка предавања у Цркви Светог Саве, прочитан је акатист Пресветој Богородици а потом је сабранима, госта из манастира Острог представио протојереј-ставрофор Милун Костић, свештеник у пензији. Извор: Радио Светигора
  3. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Звучни запис беседе Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим. „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство. Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог. „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру. „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“. „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије. Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Чудо исцељења крвоточиве жене и васкрсења преминуле кћери старешине синагоге, које Господ Христос чини током Свог земаљског живота, описани су у Светом јеванђељу по Луки, зачало 39. Гост емисије „Сведочења“ који је протумачио садржај ове приче био је протојереј – ставрофор Тома Павловић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву. Извор: Радио Источник
  5. У среду, 20. 11. 2019. године, започео је програм обележавања великог јубилеја Српске Православне Цркве у Архијерејском намесништву румском, и то свечаним дочеком моштију Светог Арсенија Сремца, Другог Архиепископа српског и наследника Светог Саве. Звучни запис предавања Велики број свештенослужитеља и верног народа дочекао је нашег Светитеља око 16.30 часова, након чега је кренула Литија од Великог парка, све до храма Силаска Светог Духа на апостоле у Руми, где ће свете мошти боравити наредних шест дана. Након вечерњег богослужења, у Грчкој цркви у Руми, с почетком у 19.00 часова, уследило је предавање „Светитељске мошти, жива икона Васкрсења“, протосинђела др Клеопе, професора Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Оца Клеопу румљанима су представили архијерејски намесник и парох румски, протојереј Сретен Лазаревић и његов сабрат, старешина храма Силаска Светог Духа на апостоле, јереј Душан Вишекруна. Извор: Радио Српски Сион
  6. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије последњег дана своје посјете Светој земљи, данас 3. новембра, саслуживао је на васкршњој поноћној Литургији коју је служио Архиепископ Филумен из Јерусалимске патријаршије у Храму Васкрсења Христовога у Јерусалиму. На Литургији су такође саслуживали архијереји Руске и Румунске православне цркве. Сви ходочасници групе коју предводи Преосвећени владика Јоаникије, заједно са вјерницима из другух православних народа, узели су учешћа у овом јединственом богослужењу на живоносном Гробу Господњем. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са групом ходочасника боравио је у вишедневној посјети Светој земљи. У четвртак 31. октобра Његово блаженство Патријарх Светога града Јерусалима и цијеле Палестине господин Теофил III уприличио је у част Епископа Јоаникија свечани пријем у просторијама Јерусалимске патријаршије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. За неколико дана, тачније 20./21. јула (због временске разлике у толмачењу "универзалног" времена са аспекта наших страна, односно Хјустона као контролног центра мисије и реперне тачке), навршиће се 50 година од како је поручник корвете америчке морнаричке авијације - пробни пилот и ваздухопловни инжењер Нил Армстронг напустио сигурност лунарног модула - "парчета Земље на Месецу" и изговорио чувену реченицу "That's one small step for a man, one giant leap for mankind". Као допринос "округлој" годишњици тог догађаја, отварам тему на нашем Форуму како би се присетили тог догађаја и свих див-јунака који су својим делом обележили једну еру у развоју људског рода.
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије са свештенством, служио је данас на Крстовдан Свету архијерејску литургију у Цркви Часног Крста у Горњем острошком манастиру Саслуживало му је 15 свештенослужитеља, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Христовом распећу на крсту, Митрополит Амфилохије се сабранима обратио архипастирским словом, говорећи о Часном Крсту. Your browser does not support the HTML5 audio tag. – У знаку крста и у знаку васкрсења је сав живот људски, поготово они који су Христови. У знаку крста и васкрсења је сва творевина Божија. У свеукупној Божијој творевини, уписана је тајна умирања, тајна смрти. Истовремено, у творевини Божијој је тајна васкрсења. Не долазе ли јесен и зима када све умире око нас, а онда долази прољеће, кад се све обнавља и васкрсава. Већ је у тајни природе уписана тајна, чија ће се пуноћа открити у тајни Господа Исуса Христа – рекао је Митрополит Амфилохије. Ово свето мјесто гдје се повизавао и гдје се сараспео Христу Свети отац наш Василије, је мјесто знамења Часног Крста, живота Христовог и живота онога који је примио часни крст на себе, Светог оца нашег Василија, додао је Митрополит. – Овај храм гдје су његове Свете мошти, посветио је Светом Ваведењу, а Ваведење је припрема тајне Христове, тајне Његовог рођења, тајне Његове личности. Ову цркву је посветио Воздвиженију Часног Крста. Ваведење, почетак спасења Пресвете Дјеве која ће родити Господа, а Часни Крст пуноћа Њеног живота, Христовог живота и живота људскога – нагласио је Митрополит Амфилохије и додао да је у у Доњем Острогу црква Свете Тројице, што значи да је у светињи острошкој све у знаку Христовог живота. Сва историја људског рода и човјечанства откривена је у тајни на Голготи, гдје је разапет Господ, невин, жртвујући себе за живот, спасење и васкрсење свијета и човјека. – Невини који се разапињу са Христом, свети Божији људи кроз сву историју који су достојно понијели Његов крст невино распетога. Разбојник, онај са десне стране који је покајани разбојник, а са лијеве стране разбојник који се руга и исмијава Христа. Зар није сво човјечанство у знаку те двојице разбојника. У десном разбојнику открила се тајна личности Христове и Његовог невиног страдања и који се покајао за своје злочине и тражио да га Он удостоји и да га прими. Први који је ушао у рај је покајани разбојник, а послије њега улазе сви они који се кају за гријехе своје. Она друга струја међу људим, која није мала, непокајаног разбојника, злочинца коме је крст лудост, коме је лудост и Тај који се разапео за живот свијета, али који такође носи крст свој и страда, само што његово страдање нема смисла, нема васкрсења, нема спасења – казао је Митрополит Амфилохије и нагласио да је у знаку та три крста сва историја човјечанства. Високопреосвећени владика је казао да је крст символ побједе над смрћу и ништавилом и додао да је Бог управо преко крста сишао међу нас и уселио се у нас пун благодати и истине. – Бог преко крста долази у овај свијет рођењем од Пресвете Дјеве, а и ми дакле преко крста и васкрсења Његовог и нашег саваскрсавања, узлазимо у радост Господа нашег, задобијамо побједу над смрћу и пролазношћу и задобијамо живот вјечни, непролазни – закључио је Митрополит Амфилохије. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето причешће. На крају богослужења Митрополит Амфилохије са саслужитељима благосиљао је и пререзао славски колач, који су поводом храмовне славе црквице Часног Крста коју је подигао Свети Василије, припремила острошка братија. Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију саслуживао је и протојереј-стварофор Милун Фемић, умировљени свештеник, који ове године прославља 50 година пастирске свештеничке службе. Тим поводом, честитајући му јубилеј и говорећи о тешком времену његовог служења Богу, Митрополит Амфилохије поклонио му је напрсни крст, на чему је прота Милун изразио захвалност. Заједничарење Митрополита са свештенстом, монаштвом и вјерним народом настављено је уз посну славску трпезу хришћанске љубави, коју су поводом славе Крстовдана, припремила острошка братија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, 14/27. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј началствовао је Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, протојерејâ: Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског и Петра Тривуновића, пароха у Чуругу, јерејâ: Драгана Јеремића из Епархије шабачке и Немање Дишића из Епархије браничевске, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је, између осталог, истакао: Данас света Православна Црква слави Празник који наш народ једном речју назива Крстовдан. Пуни назив гласи нешто другачије, проширен и конкретизован, будући да је више празника и дана у току Црквене године посвећено Часном и Животворном Крсту Господњем, а Крст се спомиње и у скоро свакој богослужбеној химни. Данашњи Празник Уздизања Часног Крста, као и сваки празник, има две димензије – историјску и духовну. Нема Васкрсења без Распећа, а и Распеће нема никакав смисао ако иза њега не следи Васкрсење. Господ је неправедно осуђен и бива предан римском намеснику Понтију Пилату да Га разапне на Крст, али Његовим Распећем Крст више није знак срамоте, него постаје оживотворавајућа сила, знак и оруђе нашега спасења. Господ говори: ,,Ко хоће да иде за Mном, нека узме Крст свој и иде за Мном”. Сама и најсветија Тајна Евхаристије врши се знаком Крста и благодаћу Духа Светог, навео је владика Иринеј у беседи по прочитаном јеванђелском одељку. У току свете Литургије, владика Иринеј рукоположио је ђакона Живка Рајиновића из Жабља у свештени презвитерски чин, а владика Исихије рукоположио је у свештени ђаконски чин ипођакона Слободана Ђурђића, вероучитеља из Новог Сада. После отпуста свете Литургије, владика Иринеј је честитао Празник свима присутнима, призивајући благослов Божји, Животворну силу Часног Крста Господњег и Спасоносну благодат његову, на све људе овога света. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на претпразништво Преображења Господњег, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Саслужовало је свештенство и свештеномонаштво Епархије, уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Ријечима архипастирске бесједе сабраним вјерницима обратио се Епископ Јоаникије. Честитајући наступајући празник Преображења Господњег, Владика је казао да већ почињемо да се радујемо том великом и дивном празнику свјетлости Божје. „Слава Васкрсења Христовог, која обасјава сваки недељни дан, истовремено је и слава Преображења, јер је Царство небеско – Царство Божје животворне, вјечне свјетлости у којој се преображава сваки онај који у Христа вјерује, њоме се испуњава, њоме се просветљује“, рекао је у својој бесједи Преосвећени владика Јоаникије. Извор: Радио Светигора Владика Јоаникије служио Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови • Радио SVETIGORA.COM Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на...
  11. Следовати Спаситељу јесте заједничити (μετέχειν) у спасењу… Јер Бог је непотребит (anendeh), а човек потребује Божије заједништво (ένδεής της του Θεοΰ νωνίας). Јер то је слава човеку: да остаје уз Бога и Њему служи (λατρεύειν)… (Зато) треба следовати Богу и носити Дух Његов и имати заједницу (кoiv оviav= општење) с Богом, Који је непотребит, али потребитима даје Својезаједништво (кoiv оviav =причешће)… Зато је преко Мојсија, кроз оне друге (=Старозаветне) службе позивао у ове прве (=Новозаветне), то јест кроз оне праобразне (δια των τυπικών) у ове истините( εις τα αληθή), кроз оне привремене у ове вечне, и кроз телесне у духовне, и крозземаљске у небеске, као што је речено Мојсију: Направићеш све по обрасцу онога што си видео на гори (Синају – Изл 25, 40; Јев 8, 5). И он се 40 дана учио да држи речи (τους λόγους) Божије и небеске карактере (χара κгιр ας=нацрте) и иконе духовне и праобразе будућих, као што и Павле говораше: Пијаху из стене која иђаше за њима, а стена беше Христос (1 Кор 10,4). Саветујући (Христос) Својим ученицима да Богу принесу првине од Његових сопственихтворевина, не као да Он потребује, него да они не буду бесплодни нити неблагодарни, узео је хлебод творевине и заблагодарио, говорећи: Ово је Тело Моје (Мт 26, 26); и такође (узевши) чашу од наше творевине (=вина), исповедио је да је то Крв Његова крв Новога завета (Мт 26,28), те их је научио Новом Приносу (την καινήν προσφοράν), који је Црква од Апостола примила и у целом свету приноси Богу, Који нам даје за храну првине својих сопствених дарова у новом Завету… И Црква у сваком месту приноси (Литургију) Сведржитељу Богу кроз Исуса Христа, као што је кроз Пророка Малахију (1,11) наговестио: И у сваком месту приносићете тамјан имену Мојем и Жртву чисту; а тамјан су молитве Светих, како рече Јован у Откривењу (Отк 5, 8). Дакле, Принос Цркве, коју је Господ научио (Цркву) да приноси у целом свету, сматран је од Бога за чисту Жртву и она му је пријемљива, не као да Он има потребу за жртвом од нас, него онај који приноси сам бива прослављен ако му дар буде примљен (као Авељев). (… ) Црква, дакле, приноси ( προσφέρει) Богу са простотом, зато је с правом њен дар сматран код Бога као Жртва чиста. Јер Принос (πρόσφεραν) Богу треба чинити, и у свему бити захвалан (ευχάριστος) Створитељу, приносећи првине Његових сопствених творевина у чистој мисли (γνωμή=намери, вољи), и вери нелицимерној, и нади сигурној, у љубави горућој. И овај Принос (προσφέράν= Св. Евхаристију) једино Црква приноси чист Створитељу, приносећи саблагодарношћу (μετ‘ ευχαριστίας) од Његове творевине. Јудеји већ не приносе, јер нису прихватили Логоса (Христа), кроз Којега се приноси Богу Нити приносе све јеретичке скупине (и наводи јеретике Гностике)… Како ће принети од њих (=Гностика) хлеб као Евхаристија постати тело Господа њиховог, и чаша крв, ако не говоре да је Он Син Творца света, то јест Логос Његов, кроз Којега дрво доноси плод и извори теку и земља произраста најпре траву затим клас, онда потпуно жито у класу (Мк 4, 27-28)? Како опет говоре (јеретици) за тело да одлази у трулеж, и неће имати удела у животу који се храни од Тела Господњег и Крви његове? Или нека промене своје (зло) веровање (την γνωμ ήν=мишљење) или нека се откажу од приношења речених (дарова). А нама је Евхаристија сагласна са вером (τη γνω μή=мишљењем) и Евхаристија потврћује (наше) веровање (ήμιν δε σνμφονος τη γνώμη ή Ευχαριστία και ή ‘ Ευχαριστία βέβαιοι την γν ώμην).1 Приносимо Њему сопствене (Његове) творевине, с песмом, објављујући складну заједницу и сједињење (κοινωνίαν και έ’νω σιν) тела и Духа. Јер као што хлеб од зеље, примајући призивање Бога (την έπίκλησιντοΰ Θεου–епиклезу Св. Духа), није више обичан хлеб, него Евхаристија састављена од двеју ствар(ност)и, земаљске и небеске, тако и тела наша, причешћујући се од Евхаристије (μεταλαμβάνοντα της Ευχαριστίας), више нису пропадљива, имајући наду вечног васкрсења. Јер приносимо Њему не као потребитоме, него благодарећи (εύχαριστοΰντες) за Његов дар и освећујући твар. Јер, као што Бог не потребује нешто од нас, тако ми потребујемо да нешто приносимо Богу… Као што, дакле, не потребујући ово, Он тражи – да дајемо другима (Мт 25, 34-36) – ради нас, да не будемо бесплодни, тако је Сам Логос (Христос), не потребујући, заповедио народу (Јеврејском) да чини приносе, да би се научили да (бого)служе (λατρεΰειν) Богу; као што (такође) хоће да и ми стално приносимо даре на Жртвеник. А постоји и жртвеник на небу јер се тамо наше молитве и приноси узносе; и храм, као што Јован у Откривењу вели: И отвори се храм Божији (11,19), и Скинија; јер вели: Ево Скиније Божије, у којој ће Он становати са људима(21, 3; ср. Јн 1, 14). Народ (Јеврејски) је примио дарове и приносе и жртве као праобраз(εις τύπον), како је показано Мојсију на Гори (Синају), од Једнога и Истога Бога, Којега се Име и сада прославља у свим народима (=у Цркви). Али и ове стварности на земљи, што су код нас складно постављене (disposita=διακεκοσμ – ε va=у крашене=распоређене 1 Кор 14, 40) приличи да су обрасци (τυπους ) наднебеских стварности, јер су настале од истога Бога, пошто нико други не би могао да тако усличи слику духовних стварности (assimilare spiritalium imaginem–έξομοιώσαι την των πνευματικών εικόνα).2 (… ) Ништавни су сасвим они (=јеретици Гностици) који сав Домострој Божији одбацују, и одручу спасење тела, и своје поновно рођење (=крштење) бешчасте, говорећи да тело није пријемчиво за нераспадљивост (=бесмртност). Ако ли се пак тело не спасава, онда ни Господ није крвљу Својом нас искупио, нити је Чаша благодарења (=Евхаристије) – заједница Крви Његове, нити је Хлеб који ломима – заједница Тела Његовог (1 Кор 10, 16). Јер крв није друго него оно што је из вена и меса и осталог људског састава, који (састав) је заиста постао Логос Божији и Крвљу својом искупио нас, као што и Његов Апостол вели: У којем имамо искупљење Крвљу његовом и опроштење грехова (Кол 1, 14). И пошто смо удови Његови (Еф 5, 30), и творевином се (Његовом) хранимо, а Он Сам нам даје ту творевину, обасјавајући (сву твар) сунцем Својим и дајући кишу како Сам хоће (Мт 5, 45), Он је ову Чашу од творевине Сам признао да је Крв Његова, којом узраста наша крв, и Хлеб који је од Творевине потврдио је за Сопствено тело, од којега расту тела наша. Када пак растворена Чаша (=вино с водом) и печени Хлеб примају Реч (τον Λόγον) Божију3 и бива Евхаристија и Тело Христово, и од њих расте и састоји се састав (ή ύπόστασις ) тела нашег, како онда они (=јеретици Гностици) говоре да тело наше није пријемчиво за дар Божији, који је живот вечни, оно (=тело) које се (Причешћем) управо храни од Тела и Крви Господње и јесте уд Његов? Као што блажени Апостол (Павле) вели у Посланици Ефесцима: да смо удови тела Његовог, од меса Његовог, и од костију Његових (Еф 5, 30), не говорећи то о неком духовном и невидљивом човеку, јер дух нема кости ни меса (Лк 24, 39), него у устројству (της ο Ίκονομίας =саставу=структури) истинског човека, који се састоји од меса и нерава и костију, које се тело и из Чаше, која је Крв Његова, храни, и од Хлеба, који је Тело Његово, расте. И, на који начин бива да стабло винове лозе, стављено у земљу, у своје време доноси плод, и зрно пшенично паднувши на земљу и растворивши се, многоструко устаје Духом Божијим, Који све и сва одржава, а затим мудрошћу Божијом дођу (обоје) у употребу људима, те примајући Реч Божију бивају Евхаристија , што јесте Тело и Крв Христова, тако исто и наша тела од њих (=Св. дарова Хлеба и Вина) храњена, и положена у земљу, и растворивши се у њој, она ће васкрснути у своје. време, јер им Логос Божији дарује васкрсење, на славу Бога Оца (Флп 2, 11), Који заиста смртноме даје бесмртност и пропадљивоме дарује непропадљивост (1 Кор 15, 53). Јер сила Божија се у слабости извршава (2 Кор 12, 9); да не бисмо, као имајући од нас самих живот, надимали се и узгордили се некада против Бога, прихвативши незахвално мишљење, него се искуством научивши да из Његовог преизобиља, а не из наше природе, имамо вечно пребивање(=бесмртност=вечни живот), нити да погрешимо односно славе Божије, те да не познајемо нашу (људску) природу, него да знамо шта Бог може, а шта чини човек, и да (тако) никада не погрешимо у истинском схватању (и веровању=поимању) постојећих бића, то јест Бога и људи. Превод: Епископ Атанасије (Јевтић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Празник Вазнесења Господњег торжествено је прослављен 6. јуна 2019. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион у новоподигнутом храму посвећеном овом празнику у зајечарском насељу Котлујевац. Саслуживали су свештеници зајечарског архијерејског намесништва уз појање хора Саборног храма. Владика је честитао празник Вазнесења, подсећајући да је храм у коме се данас служи још увек недовршен, али да је потребно да у свему иштемо помоћ Божију, који има начина да је пројави у своме времену. Осврћући се на прошлост нашег народа и Цркве Божије, владика је истакао да данашња времена нису много лакша од оних тешких и ратних времена које је наш народ запамтио у својој историји, јер је за Цркву и народ увек тешко да живи и опстане, али није немогуће. Јер, Црква Христова ће остати и опстати као лађа спасења и стуб истине до краја света и века. У тропару Вазнесења где чујемо да се Господ узноси у слави својој, Он даје обећање да ће даровати Духа Светога којим ће установити Цркву и просветити читаву Васељену. У овоме свету нама људима никаква друга обећања нису потребна да бисмо имали радост живљења. Понекад нам понестане снаге и духа крепости, али знајмо да је Господ увек са нама сада, до свршетка света, али и после тога, када ћемо обитавати са Њим у Царсту Небеском. Ако смо Христови ученици треба да држимо заповести Његове и својим животима сведочимо радост Христовог Васкрсења и Вазнесења. Нико никада ништа слично није обећао човечанству у пролазности овога живота, ниједан цар, филозоф, научник… јер Господ је сам Истина. – Нека би Господ благословио и утврдио народ свој у вери, нади, љубави и свакој хришћанској врлини, и да увек будемо у црквеној заједници коју нам је Господ дао као лађу спасења – рекао је владика. Овогодишњи домаћини славе били су Милан и Валентина Савић из Зајечара а за следећу годину пријавила се г. Маја Живић, директорка Народног музеја у Зајечару. Извор: Епархија тимочка
  13. Обновљена Богословија у Призрену представља наду да на Косову и Метохији Срби могу да остану и опстану, јер ако у Призрену, где данас живи само двадесетак Срба може да се живи и ради, онда је то могуће и у другим местима где их има више, верује јеромонах Исидор Јагодић, заменик ректора Призренске богословије. За њега, како каже, обновљена Богословија представља вид васкрсења. -То васкрсење дешава се тихо, а ако се обнавља Црква, каже, онда се обнавља и народ. -Обично када размишљамо о Васкрсу и васкрсењу Исуса Христа мислимо да је то било чудесно, бомбастично, а оно је у ствари било све супротно од тога, тихо, благо, ненаметљиво. Мислим да је такво било и васкрсење које ми искусујемо, каже јеромонах Исидор са којим разговарамо пред обновљеном зградом Богословије која је спаљена у мартовском погрому 2004. године, а са радом поново почела 2011. године. Када је је основана Богословија Светог Кирила и Методија крајем 19. века, била је једина српска институција у Призрену, подсећа јеромонах Исидор и додаје да се нажалост историја понавља, па је тако и сада поново једина српска институција у Призрену. -За Србе у Призрену, обновљена Богословија представља заиста велику наду и утеху да овде може да се остане и опстане, јер тај мали број Срба који је остао овде и у околини, гледају у Богословију на начин - да ако је школа у реду и ако ради, значи и ми смо сигурни и можемо да останемо, казао је Исидор. Додаје да му је драго што је у школи окупљен велики број деце јер, каже, млади људи уносе нову енергију у живот тог царског града, што се најбоље примети када за време распуста оду својим кућама. -Тада је већ другачији начин живота и на тај начин се и година овде дели - на период када су деца ту и на онај - када ће доћи, уз смешак прича јеромонах Исидор. Говорећи о односима са становницима Призрена чију вечину чине Албанци, али има и Турака, Бошњака, Горанаца..., јеромонах Исидор каже да се воде речима и искуствима која су наследили у Призрену, а то је искуство патријарха Павла - да у другоме треба гледати човека и то доброг човека. -Овде не бисмо могли да опстанемо да не видимо добро у сваком становнику. Овде је то основно полазиште, а друго полазиште јесте да ми будемо добри према њима. Пронашли смо макар минимум неког заједничког живота, а то је толеранција, толеришу они нас, толеришемо ми њих, учимо још увек да живимо заједно и бар за сада нисмо на лошем путу, наводи јеромонах Исидор. Богословију у Призрену тренутно похађа 49 ученика, који су већином са простора Косова и Метохије, а други, мањи део ученика долази из централне Србије, а има неколико њих и из Београда. Њихов живот се овде углавном одвија у оквиру Богословије, ту спавају, хране се, слушају наставу у модерно опремљеним учионицама, уче у библиотеци , иду на молитву, ту су им спортски терени... У град излазе, али се не друже са тамошњим вршњацима. Ученик петог разреда Богословије Душан Ковачевић из Штрпца каже, да у Призрену, где живе и Турци, Албанци, Горанци, контакта са људима других нација имају веома мало, али су односи међу њима када се сретну у граду коректни. Приснијег дружења са вршњацима нема, што како каже, не значи да га неће бити у будућности. -Са наше стране постоји жеља, с тим што не знамо како су они настројени према нама по том питању - да ли би били спремни за дружење или су на том нивоу националне свести где се ограничавају само на дружење са припадницима њихове нације, испричао је Душан. Једино са ким би се могло рећи да се на неки начин друже су њихови вршњаци муслиманске вероисповести који похађају Медресу, такође средњу школу у овом граду. Са њима су каже у добрим односима, међусобно су се посећивали, играли неколико утакмица, а заједно су посетили и њихов универзитет у Приштини. -У Призрену нисмо имали никаквих проблема. Ми смо настројени према свима пријатељски, не само према припадницима исламске вероисповести. То је хришћански однос љубави и поверења према свима, наводи Душан. Овај младић, као уосталом и сви Срби са којима смо се срели на Косову и Метохији, а нарочито у усамљеним манастирима, би волео да овде има више Срба. Волео би и да се, како каже, по завршетку факултета и постдипломских студија у Грчкој, јер његов је план да од јесени крене на факултет Богословије у Солуну, врати у Призрен и ту буде свештеник. То исто жели и његов најбољи друг Стефан Недељковић из Зубиног Потока. И он је као и Душан изабрао да проведе пет година на школовању у овом граду, пре свега, јер је, како каже од малих ногу волео Цркву и Бога, а да га је за Призрен прво определила лепота града, како с поносом истиче, "нашег цара Душана". -За пар месеци уписаћу факултет у Београду, а након тога, ако Бог да, постаћу свештеник. Волео бих да се вратим на Косово и Метохију, овде сам рођен, овде је све што ме испуњава. Волео бих да будем у Призрену. Везан сам за овај град. Мирно је, лепо се живи", прича Стефан, весео и оптимистичан младић. Оно што му недостаје у Призрену, је то што у овом граду живи само двадесетак Срба. Желео би, каже, да се што више људи врати, да храм Светог Ђорђа буде још пунији и да буде што више деце. -Уз Божију помоћ све је могуће, пар људи се чак вратило, имамо чак и неколико малишана. Полако се живот у Призрену обнавља, верује Стефан. На питање има ли и једно српско дете у Призрену узраста за основну школу које би попунило празну клупу у импровизованој школској учионици цркве Светог Ђорђа где је до пре три године седела Милица Ђорђевић, тада једино српско дете у овом граду, каже да нема. Деца свештеника су сада још мала, а шта ће бити за пар година, каже, не зна. Извор: Српска Православна Црква
  14. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму радио ”Беседе.” ИЗВОР: Радио Беседа
  15. У оквиру прославе Светог Василија Острошкога кроз Никшић је данас прошла Световасилијевска литија традиционално предвођена са више архијереја Српске и других канонских православних цркава: Високопреосвећеном господом Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским и игуманом острошким г. Амфилохијем, Митрополитом тернопољским и кременецким Украјинске Православне цркве Московског патријархата Сергијем и Преосвећеном господом епископима: јуријевским и викаром Новгородске митрополије РПЦ Арсенијем, будимљанско-никшићким Јоаникијем, источно-америчким Иринејем, пакрачко-славонским Јованом, диоклијским Методијем, захумско-херцеговачким Димитријем и буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом. У молитвеном ходу кроз Никшић учествовало је више хиљада вјерника из разних крајева васељене, који су у литију кренули из Саборног храма Светог Василија Острошкога, задужбине руског цара Николаја II, гдје је јутрос Свету литургију поводом храмовне славе, служио Његово преосвештенство владика диоклијски г. Методије. Литија је прошла кроз центар града, заустављајући се на неколико мјеста како би се прочитало Јеванђеље и узносиле молитве Христу Господу. На градском тргу Преосвећени Епископ Јоаникије честитајући свима празник је казао да данас славимо Васкрсење Христово и прослављамо спомен Светога оца нашега Василија Острошкога. Владика је казао да је овај сабор Светог Василија Чудотворца, и у Острогу и у Никшићу, и у цијелом српском народу и православљу, знак Васкрсења Христовога: „И ви сви који сте се овдје сабрали носите то знамење на себи, и ми који сваке године овако прослављамо свенародно Светога оца нашег Василија Острошкога, нашега небескога заступника и покровитеља, само приносимо благодарност светитељу за његово пастирско служење докле је ходио по земљи и за бригу о људским душама, али иза његово вјечно пастирство које је задобио милошћу Божијом у Господу Христу.“ Нагласио је да Светом Василију приносимо најљепше дарове: вјеру, наду, љубав, истину, правду и молитву и то је оно што нам је он завјештао и оставио да се тиме украшавамо и Богу приближавамо у љубави, заједништву, међусобном разумијевању, праштању, доброти и свим врлинама. „Ова литија није само дар Богу и Његовој Цркви и Светом Василију од града Никшића, првенствено јесте, али јесте и од свих православних јер многи доносе дарове Светоме Василију и његовом ћивоту и овој литији“, казао је Преосвећени владика Јоаникије. Додао је да су данас овдје дарови од Московске патријаршије, из разапете Украјине која данас страда од безбожника, расколника, унијата, неонациста који отимају и скрнаве цркве: „Али слава Богу Украјинска православна црква на чијем је челу Блажењејши Митрополит Онуфрије иде оним путем којим је ишао и Свети Василије Острошки молећи се Богу, држећи се правде, истине Јеванђеља Божјега и тако се учвршћује и тако се прославља.“ Владика Јоаникије је поздравио све присутне архијереје, истичући да се много радујемо владикама из Русије и Украјине и подсјетио да је ту и владика јуријевски г. Арсеније, који доноси поздраве Митрополита Лава, а самим тим и благослов Патријарха руског г. Кирила. Поздравио је и Митрополита Амфилохија који је утемељио ову литију, заједно са тадашњим владиком херцеговачким Атанасијем, и присјетио се да је исто тада овако падала киша. На крају свог обраћања Преосвећени Епископ Јоаникије је истакао да је ово једно славље: манастир Острог, Саборна црква у Никшићу, литија, Мркоњић и Требиње, Завала, све се сабира у једно. Али, нагласио је да се слава Светога Василија Острошкога не заокружава територијално већ обухвата све српске земље, све Србе гдје год да живе, све православне и цијелу васељену: „И Свети Василије Острошки помаже православнима, и свим хришћанима, и свима онима који му се моле и приступају његовоме светоме ђивоту и његовом имену са страхом Божјим чистога срца. И зато се радујемо са свима, као што говори Свети апостол Павле, са свима светима. И света је ова литија и служба, јер је заправо предводи Свети Василије Острошки коме је Господ дао такву благодат. И Небеско његово заступништво нека буде са свима вама, са овим градом, са свим нашим домовима, породицама и са свима онима којима је милост и помоћ Божја потребна.“ Вјернима се обратио Епископ источно-амерички г. Иринеј који је истакао да смо се сабрали на овај дан како би подигли глас Богу на небесима, Богу Тројици да се захвалимо што нам је поклонио таквог једног светитеља као што је Свети Василије Острошки. „Ово је град великог краља црногорског Николе Првога и његове краљице Милене. Ово је град у коме су учествовали из императорског дома Романових у подизању ваше предивне цркве, епископије и такође предвиђени двор за краљевску породицу“, казао је владика Иринеј. Он је истакао да је Свети Василије у Острогу посадио један непоколебљиви цвијет који је толико миромирисан да се његов мирис осјећа широм васељене. „Широм свијета, кад год процвјета тај цвијет небеса се радују сваки пут када дођете да се поклоните њему и нетљеним моштима. Он је преко својих моштију и свог постојања свједок васкрсења јер он живи пошто Бог живи, и живи пошто је Христос васкрсао из мртвих и смрћу својом побједио смрт једном и заувјек. И ми данас само пролазимо кроз смрт и излазимо у свјетлости Његовог Васкрсења и та свјетлост се осјећа и прима са радошћу са тог новог Тавора – Острога који нам служи као извор нашег сопственог преображења“, казао је, између осталог, владика источно-амерички г. Иринеј. Истакао је владика да нам предстоји да и ми следујемо његов примјер и по ријечима великог учитеља православља из прошлог вијека протојереја Александра Шмемана, не смијемо себи дозволити да живимо између утопије и бјекства, него да живимо у садашњости и подигнемо са поносом главе своје, објаснивши да понос на грчком језику значи онај који са достојанством носи свој бол а то смо ми: „Зато циљ и сврха овог данашњег сабрања, празника, славља јесте управо то, да без изузетка, послушамо упутство Светог Серафима, Саровског чудотворца, да затворимо тјелесне очи своје и да окренемо главе своје ка срдашцима својим и спустимо ум свој у срцима својим, како бисмо могли запазити усред средине наших срца како мали пламен игра са радошћу, јер тај пламен је Исус Христос који је васкрсао из мртвих. И том датом моменту када уочите пламен у вашим срцима отворите ваша тјелесне очи јер у том моменту је прогледало једино важеће људско око – око срца“, поручио је Епископ источно-амерички г. Иринеј. Световасилијевском литијом, у којој је пронијет јастук Светог Василија Острошког, реликвија никшићког Саборног храма, завршена је вишедневна духовно-културна манифестација „Дани Светог Василија Острошког“ коју, у спомен нашег великог светитеља, већ двадесет година, организују Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић. Извор: Митрополита црногорско-приморска
  16. У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице, као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Ангел је по Матеју са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоусти поучава да је ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале ту радост над радостима.“ По речима оца Александра Шмемана „излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.ˮ После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведочаше еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу. Када је у питању богослужење ове треће недеље по Пасхи, треба нагласити да се певају исти тропари као и на Свету и Велику суботу, с тим што се у овај радосни дан певају са додатком који велича Христово славно Васкрсење. Прво сведочанство о богослужбеном прослављању недеље жена мироносица налазимо после седмог века. Химнографске тектове саставили су знаменити химнографи и то: Анатолије, Свети Козма Мајумски, као и Свети Теофан. Структура ове службе је двојака, служба је крсто-васкрсна, јер велича и сећа се свих оних догађаја приликом Спаситељевог страдања, али наставља и велича Христово славно Васкрсење, као главни моменат пресветле улоге жена мироносица. У химнографији можемо уочити и величање свих подвига и сваког труда који су жене мироносице као израз вере и љубави уложиле приликом спасоносних догађаја. У једној од својих богонадахнутих омилија изговорених у недељу жена мироносица преподобни отац Јустин ћелијски поучава: „Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест. у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробнициˮ. Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. (кондак) Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио, као тридневан Васкрсао јеси Господе, дарујући нам велику милост. (тропар) Катихета Бранислав Илић Извор: Епархија тимочка
  17. После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“ (Лк. 24, 8). Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине.“[1] Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало да Христос то претрпи, и да уђе у славу своју?“ (Лк. 24, 26) Требало је да оде, да бисмо га познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо га. Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: „јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“.[2] Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Обећао си да ћеш са нама нелажно бити, до скончања века, Христе.“[3] Оваплоћење је било богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, тј. Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити.“ Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење (=кеносис) је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана – непознатљива.“[4] На путу за Емаус, чим су „га препознали… Њега нестаде“ (Лк. 24, 31). Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су га препознали, изгубили би га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су га познали, што значи да се Он истински јавио, и остаје заједно са њима свуда и увек. На невидљив начин бива виђен, и познат на непознатљив начин, Он који битује изнад свакога знања. Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог (уп. Мк. 8, 35). Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство“[5] са вечним животом. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20, 29). Они ће ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде (пошто тада дејствују створена и ефемерна чула њихова). Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“ (види: Јн. 6, 56). Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству.“[6] У једном тренутку видиш Господа, и више га никада не губиш из вида. Једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (ἀνακιρνᾶσαι = мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти.[7] Господ је дошао да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво знање“,[8] у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, онетрулежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, тј. σвети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“.[9] Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подигните (=отворите) врата, кнезови ваши“ (Пс. 23, 9). Даје му се „свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он влада небеским и земаљским тварима.[10] Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, тј. тело Његово“ (Јевр. 10, 20). Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићу човек“,[11] исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у Духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“.[12] Усавршићу се, достићи ћу у „савршенство по Богу“,[13] онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“,[14] то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља.“[15] Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који га љубе: не растајем се од вас. Ја сам с вама, и нико не сме против вас.“[16] Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, који остаје са нама, тиме што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, који се налази „свуда и нигде?“[17] Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради? (види: Мк. 8, 35) Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански“.[18] Ни материјализам, ни идеализам, већ Богочовек Нечастиви је после Оваплоћења Бога Логоса покушао да, уз сваку жртву, спречи остварење дела Господњег. После Васкрсења и Педесетнице он, са истом упорношћу, покушава да изопачи и прикрије, страстима и јересима, једну спасавајућу истину, у Духу познавану, која је Богочовек Господ. Црква, која је Тело Христово и сам Богочовек продужен кроз историју, са божанском упорношћу и непоколебивом стабилношћу, живи и исповеда истину Богочовека, изражену Халкидонским догматом. Они који Господу приступају човечански, будући да га не познају, осуђују га: или на понижавајуће дрво Крста, или га кривотворе јересима, покушавајући да га познају по телу. „Ако и познасмо Христа по телу, но сада Га више не познајемо“ (2Кор. 5, 16). Сада све познајемо другачије, по Духу. Све доживљавамо у Васкрслом Христу. Сада имамо Цркву, Нову Твар. Другачију реалност, богочовечност. Не материјализам, не идеализам, већ Богочовек. То је другачије поштовање материје и идеје, створеног и нествореног. „Све се измеша.“[19] „Оно што је горе (=на небу) слави заједно са оним што је доле (=на земљи), а оно што је доле, сабеседи са оним што је горе.“[20] Сва борба, напорна и мирна, дешава се да би се сачувало Православље и богочовечанска уравнотеженост. Да не паднемо ни у једну, ни у другу провалију: нити нечовекољубиво поистовећујући творевину са Творцем, сагоревајући природу њену; нити уништавајући божанство, губећи га у идололатрији пантеизма. Окусите и видите да је добар Господ! Не преостаје нам ништа друго него да живимо у Цркви, која је сам Богочовек; у Цркви Духа Светога, у којој се васцела творевина обнавља и обожује. Извор: Теологија.нет
  18. Свим појавностима треба крст; тј. одвајање од свега оног што преко мисливог утиче на ум. Када су сва саодношења са појавностима прекинута и када је истовремено искључена сва природна активност и промењивост, тада се, попут из гроба васкрслог, појављује логос, који је у њему и који све што је од Њега обујми, са којим ништа не може бити, само по природи, у односу. Спасење је, стога, по благодати, а не по природи… Не очајавајмо размишљајући о узвишеној божанској бесконачности, јер Божије је човекољубље са такве висине на нас сишло, нити, сазнавши (сву) бескрајну дубину нашег грехопада, одбијајмо да поверујемо како ће у нама замрла врлина (једном) васкрснути. Преподобни Максим Исповедник, Гностички стослови Извор: Епархија жичка
  19. Људи ликујте, народи чујте: Христос воскрeсе, радост донесе! Звезде играјте, горе певајте, Христос воскресе, радост донесе! Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Патријарашка Васкршња Литургија у храму Светог Саве Поноћна Васкршња Литургија у храму Светог Саве Прослава празника Васкрсења Христовог у Саборном храму у Требињу Васкрсење Господа Исуса Христа у храму Светог Саве у Краљеву Прослава Васкрсења Христовог у Карловцу Дочек Васкрса у Покровској цркви са епископом Милутином Празник Васкрсења Господњег у манастиру Рмњу Пасхално јутрење и Васкршња Литургија у Саборном храму у Новом Саду Митрополит Амфилохије: Вjера у Христа васкрслога – вjера у вјечно људско достојанство Пасхално јутрење и поноћна Литургија у Саборном храму у Нишу Владика источноамерички Иринеј: Уистину данас живот избија из смрти и смрт бива покорена Христом Владика милешевски Атанасије: Будимо учесници Христове победе Митрополит Амфилохије: Распеће и смрт Христова свједочанство су неизмјерне љубави Божје Митрополит Хризостом: Васкрсење је пунота божанских тајни Васкршња Литургија служена и у јужном делу Косовске Митровице Васкршња Литургија у манастиру Бањска на Косову и Метохији Васкршња честитка из Пећке Патријаршије Прослава Васкрсења Христова у Православној Охридској Архиепископији Владика шумадијски Јован: Хришћани се не клањају смрти, него вечном и непролазном Христу Епископ Иларион: Отворимо духовне очи вере и видимо светлост будућега Царства Васкрс у Осијеку Васкрс у Подворју Српске Цркве у Москви Владика Методије у Вирпазару: Данас сви треба да се заједно радујемо Прослава Васкрса у Котору Прослава Васкрса у храму Светог Јована Владимира у Бару Литургијско прослављање Васкрса на Цетињу Васкрсење Господње прослављено у манастиру Ђурђеви Ступови Васкрсење Христово прослављено у Врању Васкршња радост у крушевачком насељу Мудраковац Васкршња служба у цркви Свете Петке у Мачковцу Митрополит Порфирије служио Васкршњу Литургију у Загребу Владика Фотије служио Васкршњу Литургију у Бијељини Владика Јефрем служио Васкршњу Литургију у Бањалуци Владика Теодосије служио Васкршњу Литургију у Грачаници Васкрс у Загребу Видео репортажа са Пасхалног јутрења и Васкршње Литургије у нишком Саборном храму Васкрсење у Славонији - вест у изради -
  20. Обновљена Богословија у Призрену представља наду да на простору Косова и Метохије да Срби могу да остану и опстану, јер ако у Призрену, где данас живи само двадесетак Срба може да се живи и ради, онда је то могуће и у другим местима где их има више, верује јеромонах Исидор Јагодић, заменик ректора Призренске богословије. За њега, како каже, обновљена Богословија представља вид васкрсења, то васкрсење дешава се тихо, а ако се обнавља Црква, каже, онда се обнавља и народ. „Обично када размишљамо о Васкрсу и васкрсењу Исуса Христа мислимо да је то било чудесно, бомбастично, а оно је у ствари било све супротно од тога, тихо, благо, ненаметљиво. Мислим да је такво било и васкрсење које ми искусујемо“, каже јеромонах Исидор са којим разговарамо пред обновљеном зградом Богословије која је спаљена у мартовском погрому 2004, а са радом поново почела 2011. године. Када је основана Богословија „Светог Кирила и Методија“ крајем 19. века, била је једина српска институција у Призрену, подсећа јеромонах Исидор и додаје да се нажалост историја понавља, па је тако и сада поново једина српска институција у Призрену. „За Србе у Призрену, обновљена Богословија представља заиста велику наду и утеху да овде може да се остане и опстане, јер тај мали број Срба који је остао овде и у околини, гледају у Богословију на начин – да ако је школа у реду и ако ради, значи и ми смо сигурни и можемо да останемо“, казао је Исидор. Додаје да му је драго што је у школи окупљен велики број деце јер, каже, млади људи уносе нову енергију у живот тог царског града, што се најбоље примети када за време распуста оду својим кућама. „Тада је већ другачији начин живота и на тај начин се и година овде дели – на период када су деца ту и на онај – када ће доћи“, уз смешак прича јеромонах Исидор. Говорећи о односима са становницима Призрена чију већину чине Албанци, али има и Турака, Бошњака, Горанаца…, јеромонах Исидор каже да се воде речима и искуствима која су наследили у Призрену, а то је искуство преминулог патријарха Павла – да у другоме треба гледати човека и то доброг човека. „Овде не бисмо могли да опстанемо да не видимо добро у сваком становнику. Овде је то основно полазиште, а друго полазиште јесте да ми будемо добри према њима. Пронашли смо макар минимум неког заједничког живота, а то је толеранција, толеришу они нас, толеришемо ми њих, учимо још увек да живимо заједно и бар за сада нисмо на лошем путу“, наводи јеромонах Исидор. Богословију у Призрену тренутно похађа 49 ученика, који су већином са простора Косова и Метохије, а други, мањи део ученика долази из централне Србије, а има неколико њих и из Београда. Њихов живот се овде углавном одвија у оквиру Богословије, ту спавају, хране се, слушају наставу у модерно опремљеним учионицама, уче у библиотеци, иду на молитву, ту су им спортски терени… У град излазе, али се не друже са тамошњим вршњацима. Ученик петог разреда Богословије Душан Ковачевић из Штрпца каже, да у Призрену, где живе и Турци, Албанци, Горанци, контакта са људима других нација имају веома мало, али су односи међу њима када се сретну у граду коректни. Приснијег дружења са вршњацима нема, што како каже, не значи да га неће бити у будућности. „Са наше стране постоји жеља, с тим што не знамо како су они настројени према нама по том питању – да ли би били спремни за дружење или су на том нивоу националне свести где се ограничавају само на дружење са припадницима њихове нације“, испричао је Душан. Једино са ким би се могло рећи да се на неки начин друже су њихови вршњаци муслиманске вероисповести који похађају Медресу, такође средњу школу у овом граду. Са њима су каже у добрим односима, међусобно су се посећивали, играли неколико утакмица, а заједно су посетили и њихов универзитет у Приштини. „У Призрену нисмо имали никаквих проблема. Ми смо настројени према свима пријатељски, не само према припадницима исламске вероисповести. То је хришћански однос љубави и поверења према свима“, наводи Душан. Овај младић, као уосталом и сви Срби са којима смо се срели на КиМ, а нарочито у усамљеним манастирима, би волео да овде има више Срба. Волео би и да се, како каже, по завршетку факултета и постдипломских студија у Грчкој, јер његов је план да од јесени крене на факултет Богословије у Солуну, врати у Призрен и ту буде свештеник. То исто жели и његов најбољи друг Стефан Недељковић из Зубиног Потока. И он је као и Душан изабрао да проведе пет година на школовању у овом граду, пре свега, јер је, како каже од малих ногу волео Цркву и Бога, а да га је за Призрен прво определила лепота града, како с поносом истиче, „нашег цара Душана“. „За пар месеци уписаћу факултет у Београду, а након тога, ако Бог да, постаћу свештеник. Волео бих да се вратим на Косово и Метохију, овде сам рођен, овде је све што ме испуњава. Волео бих да будем у Призрену. Везан сам за овај град. Мирно је, лепо се живи“, прича Стефан, весео и оптимистичан младић. Оно што му недостаје у Призрену, је то што у овом граду живи само двадесетак Срба. Желео би, каже, да се што више људи врати, да Храм Светог Ђорђа буде још пунији и да буде што више деце. „Уз Божију помоћ све је могуће, пар људи се чак вратило, имамо чак и неколико малишана. Полако се живот у Призрену обнавља“, верује Стефан. На питање има ли и једно српско дете у Призрену узраста за основну школу које би попунило празну клупу у импровизованој школској учионици Цркве светог Ђорђа где је до пре три године седела Милица Ђорђевић, тада једино српско дете у овом граду, каже да нема. Деца свештеника су сада још мала, а шта ће бити за пар година, каже, не зна. Извор: РТВ Војводине
  21. Врбица - Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри по порти и учествовала у опходу око цркве после подне. Увек се држала литија изван храма. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог. Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божју љубав, Божју светлост и Божју радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осанна!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму. На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје! о.Александар Шмеман, Тајне празника Извор: Српска Православна Црква
  22. Некадашњом црногорском химном „Онам онамо“ коју је написао краљ Никола Први Петровић, коју су извели чланови Српског пјевачког друштва „Светосавник“ руковођени диригенткињом Ратком Вујачић почело је „Српско вече“ у крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења. Потом су услиједили стихови Десанке Максимовић, које је прочитао водитељ вечери Драган Алорић, које је бројна публика, међу којима и амбасадор Србије у Црној Гори др Зоран Бингулац, наградила аплаузом. Организатори ове успјешне музичко-поетско-бесједничке вечери били су СПД „Светосавник“ и Српски национални савјет у Црној Гори. Гост вечери, протојереј мр Предраг Шћепановић, након Алорићевог уводника и хорског наступа, подсјетио је како је некада Десанка Максимовић посјећивала и подгоричке школе и дружила се с дјецом, читајући им своје стихове, притом не слутећи да је данас више неће бити у овдашњим читанкама. Шћепановић је публику подсјетио и ријечи Светог Петра Цетињског, који је пролазећи Катунском нахијом с ђаконом, изненада заплакао. На ђаконово питање зашто плаче, Св. Петар је одговорио „Плачем над Црном Гором у 20. вијеку, дабогда ни пашче не доживјело те муке“. А, ово вече, додао је, и организовано је како би се пјесмом и поезијом покушале ублажити те ране у Црној Гори. Осврнуо се и на значај поезије, пјесме уопште, прича које су се преносиле с кољена на кољено, истичући да смо као народ захваљујући томе сачували историју, наду и идеју о слободи. А, све то, може се сажети у питање које су старији некад постављали дјеци, а које је било повод и за једну Бећковићеву поему „Чији си ти мали“. „То питање нам је као дјеци често било досадно, но, како сазријевамо, схватамо да је важно да знамо ко су нам били славни преци, рекао је Шћепановић и додао: – Пјесма је израз наде и васкрсења, и једино што је имао отац да остави сину, и син своме сину, била је нада да ће сванути дан, дан велики као Видовдан, и да ћемо се ослободити. У то име и ово је вече слободе, пјесништва и свега онога што је наш народ дао свијету и хришћанству, рекао је Шћепановић. Публици се обратио и др Момчило Вуксановић, предсједник Српског националног савјета, најављујући да ће оваквих вечери бити још, и то не само у Подгорици, већ и другим градовима Црне Горе и региона. – Желимо да покажемо да постоји огроман простор српске културе, у којем ми морамо и можемо на оригиналан начин чувати сопствени идентитет. У времену када нам нападају Цркву, нападају језик и затиру ћирилично писмо, и када из наставних програма избацују све што је везано за српску културу, књижевност и што је најважније постојаност српског народа у Црној Гори, СПД „Светосавник“ и СНС покушаће да организују што више манифестација, руководећи се ријечима академика Чедомира Попова приликом оснивања Матице српске у Црној Гори „Ако не можемо да живимо у једној држави, живјећемо у једној култури“, рекао је Вуксановић. Публика уживала у бесједи и пјесми Хор „Светосавник“, који очигледно и бројем чланова и интерпретавино све више напредује, извео је поред химне и пригодне хорске обраде пјесама „Свилен конац“, „Најдужа ноћ“ из филма „Заспанка за војника“, Мокрањчеву осму Руковет са пјесмама са Космета, пјесму „Црвен цвете“, руске пјесме „Тамна је ноћ“ и „Ћерјомуха“, „Српкиња“ и „Тамо далеко“. Као солисти хора наступиле су Ирина Ћалић, Теодора Ћалић, Бојана Радовић, а хору је помагао и хармоникаш Миљан Лакићевић. Хорски пој употпунили су стихови Добрице Ерића, Лазе Костића, али и дијелови из бесједа Матије Бећковића и Франца Вебера. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. -Нови Сад: Изложба „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ - Изложба „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ отворена је у уторак, 22. јануара 2019. године, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Изложба је део пројекта Ледена тишина, који је Град Нови Сад и Културни центар уприличио у оквиру обележавања 77. годишњице Новосадске рације. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преневши присутнима благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе је казао да су изложене иконе дело монахиње Марије из женског манастира посвећеног Светом Јовану, светиње која се налази на месту где је некада био логор у Јасеновцу. Монахиња Марија сваки дан посећује хумке некадашњих мученика и после молитава ̶ слика иконе на којима приказује трагедију, али и једну нову, преображену стварност. Увек треба да имамо на уму да је Јасеновац страшно место у којем је на стотине хиљада људи пострадало на најмонструознији начин. То је – уз Хиландар, Студеницу, Сопоћане, Дечане, Грачаницу, манастир Острог и друге – уједно и место васкрсења на које смо дужни сви да одлазимо, поручио је отац Милорад. У име Културног центра Новог Сада, помоћник директора ове институције Сунчица Марковић подсетила је да Културни центар већ седму годину организује програм Ледена тишина. Програм траје од 21. до 27. јануара и обухвата два врло важна датума: 21. јануара је почела злогласна Новосадска рација, а 27. јануара је светски дан обележавања Холокауста. Циљ програма је неговање културе сећања, казала је Сунчица Марковић. Приликом отварања изложбе „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ говорио је и фрескописац Гаврило Марковић. Он је нагласио квалитет радова монахиње Марије и открио да су они припрема за иконопис који ће сестра Марија урадити за капелу у јасеновачком храму. Ово је један врло интересантан догађај у савременој црквеној уметности. Одушевио сам се овим што је мати Марија урадила, казао је Марковић и отворио изложбу. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Поставка обухвата 28 радова (иконâ, парафраза икона). Изложба ће бити доступна јавности до 3. фебруара. Почевши од данас па до 25. јануара, свакога дана у подне, у Културном центру Новог Сада биће, кроз изложбу, уприличено стручно вођење за ученике новосадских средњих школа. Извор: Радио Беседа
  24. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је 23. децембра 2018. године Светом архијерејском Литургијом у Петровој Слатини. Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох петровослатински и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. По одслуженој Светој Литургији беседио је Епископ Херувим: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан – дан љубави и милости Божије. Сабрали смо се овде у Петровој Слатини, у нашој богомољи посвећеној светом Василију Острошком, да прославимо Име Божије и да се кроз молитве сетимо и угодника Божијих. Данашње Свето Јеванђеље по светом апостолу Луки даје нам две смернице: како треба да живимо у овоземаљским оквирима историје – можемо живети на духовни или на телесни начин. Пред поменутим богаташем била су управо та два пута. Духовни пут је пут Јеванђеља и врлина које човек у животу треба да стиче, а пут телесни је пут којим је богаташ кренуо и он тешко може да се ослободи својих оквира који га од Бога одвајају. Богаташ је видео лепоту у живљењу по телу, превиђајући лепоту онога што је духовно и божанско. Јеванђеље нас упућује да стремимо духовном како бисмо стекли блага и били заиста врлински народ који ходи путевима светога Саве, светога Василија Острошког и свих наших дивних светитеља који су својим животима испунили Завет Божији, следили пут заповести и наследили венац вечне славе. Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота. Господ Исус Христос нам је и омогућио да се кроз Свету Литургију у Телу и Крви Христовој сусрећемо са живим Богом. Лепо је видети да се данас цела заједница причестила и примила залог вечног живота, то је пуноћа живота у Цркви Божијој. Света Тајна Причешћа је печат нашег живота којим стичемо врлине. На Литургијском сабрању пролазимо кроз цео Домострој спасења: од Оваплоћења до Страдања и Васкрсења. Када год је кроз историју наш народ био на путу Јеванђеља и Цркве Христове био је на путу ка Небеском Царству, остављајући за собом телесни начин живљења који нас увек удаљава од љубави и милости Божије. Нека сте благословени, нека је благословена наша заједница у Петровој Слатини, свети Василије да вас штити и чува од сада и кроз сву вечност. Амин. Надлежни парох протојереј-ставрофор Миљен Илић срдачно је угостио Владику Херувима у парохијском дому где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...