Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васкрсења'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 29 results

  1. -Нови Сад: Изложба „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ - Изложба „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ отворена је у уторак, 22. јануара 2019. године, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Изложба је део пројекта Ледена тишина, који је Град Нови Сад и Културни центар уприличио у оквиру обележавања 77. годишњице Новосадске рације. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преневши присутнима благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе је казао да су изложене иконе дело монахиње Марије из женског манастира посвећеног Светом Јовану, светиње која се налази на месту где је некада био логор у Јасеновцу. Монахиња Марија сваки дан посећује хумке некадашњих мученика и после молитава ̶ слика иконе на којима приказује трагедију, али и једну нову, преображену стварност. Увек треба да имамо на уму да је Јасеновац страшно место у којем је на стотине хиљада људи пострадало на најмонструознији начин. То је – уз Хиландар, Студеницу, Сопоћане, Дечане, Грачаницу, манастир Острог и друге – уједно и место васкрсења на које смо дужни сви да одлазимо, поручио је отац Милорад. У име Културног центра Новог Сада, помоћник директора ове институције Сунчица Марковић подсетила је да Културни центар већ седму годину организује програм Ледена тишина. Програм траје од 21. до 27. јануара и обухвата два врло важна датума: 21. јануара је почела злогласна Новосадска рација, а 27. јануара је светски дан обележавања Холокауста. Циљ програма је неговање културе сећања, казала је Сунчица Марковић. Приликом отварања изложбе „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ говорио је и фрескописац Гаврило Марковић. Он је нагласио квалитет радова монахиње Марије и открио да су они припрема за иконопис који ће сестра Марија урадити за капелу у јасеновачком храму. Ово је један врло интересантан догађај у савременој црквеној уметности. Одушевио сам се овим што је мати Марија урадила, казао је Марковић и отворио изложбу. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Поставка обухвата 28 радова (иконâ, парафраза икона). Изложба ће бити доступна јавности до 3. фебруара. Почевши од данас па до 25. јануара, свакога дана у подне, у Културном центру Новог Сада биће, кроз изложбу, уприличено стручно вођење за ученике новосадских средњих школа. Извор: Радио Беседа
  2. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је 23. децембра 2018. године Светом архијерејском Литургијом у Петровој Слатини. Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох петровослатински и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. По одслуженој Светој Литургији беседио је Епископ Херувим: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан – дан љубави и милости Божије. Сабрали смо се овде у Петровој Слатини, у нашој богомољи посвећеној светом Василију Острошком, да прославимо Име Божије и да се кроз молитве сетимо и угодника Божијих. Данашње Свето Јеванђеље по светом апостолу Луки даје нам две смернице: како треба да живимо у овоземаљским оквирима историје – можемо живети на духовни или на телесни начин. Пред поменутим богаташем била су управо та два пута. Духовни пут је пут Јеванђеља и врлина које човек у животу треба да стиче, а пут телесни је пут којим је богаташ кренуо и он тешко може да се ослободи својих оквира који га од Бога одвајају. Богаташ је видео лепоту у живљењу по телу, превиђајући лепоту онога што је духовно и божанско. Јеванђеље нас упућује да стремимо духовном како бисмо стекли блага и били заиста врлински народ који ходи путевима светога Саве, светога Василија Острошког и свих наших дивних светитеља који су својим животима испунили Завет Божији, следили пут заповести и наследили венац вечне славе. Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота. Господ Исус Христос нам је и омогућио да се кроз Свету Литургију у Телу и Крви Христовој сусрећемо са живим Богом. Лепо је видети да се данас цела заједница причестила и примила залог вечног живота, то је пуноћа живота у Цркви Божијој. Света Тајна Причешћа је печат нашег живота којим стичемо врлине. На Литургијском сабрању пролазимо кроз цео Домострој спасења: од Оваплоћења до Страдања и Васкрсења. Када год је кроз историју наш народ био на путу Јеванђеља и Цркве Христове био је на путу ка Небеском Царству, остављајући за собом телесни начин живљења који нас увек удаљава од љубави и милости Божије. Нека сте благословени, нека је благословена наша заједница у Петровој Слатини, свети Василије да вас штити и чува од сада и кроз сву вечност. Амин. Надлежни парох протојереј-ставрофор Миљен Илић срдачно је угостио Владику Херувима у парохијском дому где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим принео је 24. новембра 2018. године бескрвну жртву од свих и за све у храму Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу. Саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић, умировљени парох, и Чедо Лукић, парох боровски, протонамесник Ненад Лазић, парох тењски, јереј Драган Сердар, парох боровски, и ђакон Срђан Лукић. После заамвоне молитве Епископ је освештао славски колач и кољиво и принео их Господу у част и славу Светог Стефана Дечанског. О храмовној слави кумовала је гђа Боса Манов из Борова, а кумство су преузели г. Радован и гђа Ката Јазић из Борова Насеља. Епископ је по отпусту поучио верни народ: -Драги народе Божји, децо Божја, нека је благословен данашњи дан. Нека се увек сећамо речи Светог Давида Псалмопојца: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Велики је данас дан, превасходно што смо се сабрали и испуњени Божјом љубављу и милошћу што смо могли да принесемо бескрвну Жртву од свих и за све. -Данас се у молитвама сећамо Светога Стефана Дечанског, једног дивнога светитеља из рода нашега који је свакако својим земаљским подвигом задобио венац вечне славе. Данас га се сећамо као што га се наш народ и сећа и молитвено прославља кроз све ове векове. Његова дивна задужбина манастир Високи Дечани су светлост свету и целој васељени, јер непрестано сведоче о једном трајању и континуитету у животу Срба који је увек био омеђен венцем небеске славе и венцем вечнога живота. Велики је број наших дивних светитеља у Небеској Србији, који се непрестано моле пред престолом Свевишњега и бдију над нашим народом да би наш народ ходио путем Светог Саве, да би ходио путем наших дивних отаца који су увек знали какав је пут и како ми као народ ми треба идемо и којим путем треба да ходимо. -И управо је Стефан Дечански као Добри Виноградар сабирао многе плодове и дарове у овоземаљскоме животу без обзира што је носио царску круну и имао сва овоземаљска блага. Њега то засигурно није дотицало него је својим животом увек стремио ка вечним небеским добрима и у овоземаљском животу, ходио је трновитим путем, путем подвига и вечнога живота. У његовом житију се каже да је био кротак, смирен, братољубив, христољубив, богоносан човек. И заиста је целокупан његов живот био омеђен врлинским начином живота, који је његово срце неговало. Засигурно је његово срце од самога рођења сијало светлошћу Васкрсења, да би онда током целог овоземаљског живота стицао небеска блага. -Велики је благослов што смо се данас сабрали и прославили нашег дивног светитеља. Мука и страдање су обележиле његов живот, па је то и нама нада да тим путем треба да ходимо у овоземаљском животу. Пут подвига је пут вечнога живота. Никако другачије ми не можемо да задобијамо небеска блага, него идући трновитим путем страдања којим је ходио и Свети Стефан Дечански. Јер се ми сећајући њега, не гледамо само на његове муке, него гледамо пре свега на дарове које је он задобио. Мучеништво је вечни венац у историји хришћанства, а оно траје и у нашем времену. То је сведок да смо ми на томе уском путу које води до Царства Божјег, води ка Васкрсењу, до небеског блага које нам је Господ Исус Христос оставио. -Деца која су се данас причестила сведоци су и Страдања и Живота вечнога. Сви ми који смо данас приступили Светој Чаши сјединили смо се у Телу и Крви Христовој, ставили смо на себе печат Васкрсења и Страдања, печат Распећа и печат врлинског живота. Тако су радили наши дивни светитељи, непрестано су живели у Цркви и за Цркву Божју. Нама су оставили тај пут као народу небескоме, народу светога Саве, да морамо непрестано ходити путем врлине, путем Јеванђеља, путем који проповеда наша Света Црква. Никако другачије ми не можемо изнети сво бреме овога времена, него једино ако живимо у Цркви Божјој, ако смо народ Божји, ако смо деца Божја која истински примају све врлине у свом духовном животу. Нека би Господ дао да се сви ми обожимо и умножимо, да наш народ увек буде на врлинском путу, на путу светога Саве који води у живот вечни! Нека сте благословени од сада и кроз сву вечност! Амин! После богонадахнуте беседе, протојереј-ставрофор Слободан Блажић је захвалио Епископу и свима присутнима што су увеличали празнично сабрање. Трпеза љубави и радост заједничарења трудом надлежног свештеника је настављена у Парохијском дому у Борову Насељу. Извор: Српска Православна Црква
  4. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Ваша Светости најсветији Патријарше цариградски и васељенски, Ваша Светости свети Патријарше српски господине Иринеје, Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, Ваша блаженства, Ваша високопреосвештенства, уважени предтсавници државних органа Црне Горе, уважени гости, драга браћо и сестре, данас је велики догађај у Подгорици, у главном граду Црне Горе. Освећен је овај велелепни Храм од стране најсветијих патријараха и представника свих православних Цркава. Овај велелепни храм са јединственом и спољашњом и унутрашњом архитектуром заиста је најљепше мјесто, не само у овоме граду него и у читавој Црној Гори. Стога, јер је овдје уткана Православна традиција на којој се темељи ова држава и овај народ овдје. Али, Храм сам по себи није најбитнија ствар, битно је да у овом историјском моменту, када овај народ и ова држава пролазе кроз један тежак период, да је народ донио решење и одлуку да сазида овај велелепни Храм. Храм није могуће уздићи уколико је то декрет и воља некога ко је на власти, Храм није могуће изградити уколико то представља вољу неког црквеног руководиоца. Храм се зида тамо гдје постоји народна воља да он буде подигнут, јер то исказује потребу људи за постојање самога Храма. Овај Храм је споменик ове генерације. Овај Храм је и споменик који ће бити видљив за неколико стотина година у будућности и овај храм је симбол вјере ваше,вјере ваше генерације и овај Храм је симбол помоћи и Благодати Божије која долази са неба у најтежим моментима ваше историје. Овај храм није само споменик вјере постојеће, него је Храм, споменик изазову овог времена. Најљепши украс Храма није ни архитектура, ни иконопис, него су то људи који се моле Богу у Храму. И овај Храм се одликује тиме да су у њему увек постојали људи који су узносили молитву. И онај који се моли зна да се сила Божија оваплоћује у нашој људској немоћи. И онај који се моли Богу зна, и свјестан је тога да је сила Божија јача од било које љутске силе. И као доказ свега тога је историја, изузетно тешка историја Цркве и изузетно тешка историја Црне Горе. Ваш народ се сачувао искључиво из једног јединог разлога зато што је умио да сачува вјеру Православну. Када су у прошлости страни завојевачи угрожавали и сам опстанак црногорског народа, Црногорци су себе идентификовали са Православном вјером. Ви сте се сачували као Црногорци, Ви сте се сачували као Црна Гора, као држава искључиво из тог разлога што никад нисте издали вјеру Православну. Овај храм није споменик само ове генерације, него је споменик свим претходним генерацијама, и овој данашњој, које су заједно сачувале Православну вјеру. И у наше вријеме када наступа процес глобализације, када се границе растојања бришу и смањују, неопходно је задржати и сачувати своју културну, духовну, националну идентификацију. Дај Боже да Црногорци и народ у Црној Гори сачува свој идентитет и да се идентификује са великом Православном вјером. Хтио бих да се најсрдачније захвалим вама, драги Владико Амфилохије, за Ваш подвиг и за Ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне Цркве. Својим талентима и својом вјером не служите само својој Цркви него служите васцјелом Православљу. Дај Боже да се под Вашим омофором окупе и они који се на данашњи дан, нажалост, не моле Богу заједно са свима нама Православнима. Молићемо се за јединство православног наслеђа овдје у Црној Гори. Наручито за Вас, Ваше високопреосвештвенство, јер на вама лежи највећа одговорност у сабирању духовних чеда овдве у Црној Гори. На молитвени спомен, на овај велики догађај хтио бих да принесем дар, ову икону Знамења Пресвете Богородице. По Црквеном календару који важи у Руској Православној Цркви на данашњи дан ми празнујемо управо овај образ иконе Пресвете Богородице Знамења. Нека Царица Небеска својим омофором покрије и заштити Цркву и људе овде у Црној Гори. У знак захвалности и за све Ваше подвиге и труд молим Вас да примите ову свету Панагију. Хтио бих и Вама да се захвалим, Ваша светости Патријарше српски господине Иринеје за љубазан позив који сте Нам упутили, да учествујемо како на великом јубулеју 1700-годишњице Миланског едикта тако и на празновању освећења ове светиње и овог Храма Нека Господ чува све вас миром, љубављу, једномислијем. Чувајте вјеру православну, у њој се налази наше спасење. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Ваша Светости најсветији Патријарше цариградски и васељенски, Ваша Светости свети Патријарше српски господине Иринеје, Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, Ваша блаженства, Ваша високопреосвештенства, уважени предтсавници државних органа Црне Горе, уважени гости, драга браћо и сестре, данас је велики догађај у Подгорици, у главном граду Црне Горе. Освећен је овај велелепни Храм од стране најсветијих патријараха и представника свих православних Цркава. Овај велелепни храм са јединственом и спољашњом и унутрашњом архитектуром заиста је најљепше мјесто, не само у овоме граду него и у читавој Црној Гори. Стога, јер је овдје уткана Православна традиција на којој се темељи ова држава и овај народ овдје. Али, Храм сам по себи није најбитнија ствар, битно је да у овом историјском моменту, када овај народ и ова држава пролазе кроз један тежак период, да је народ донио решење и одлуку да сазида овај велелепни Храм. Храм није могуће уздићи уколико је то декрет и воља некога ко је на власти, Храм није могуће изградити уколико то представља вољу неког црквеног руководиоца. Храм се зида тамо гдје постоји народна воља да он буде подигнут, јер то исказује потребу људи за постојање самога Храма. Овај Храм је споменик ове генерације. Овај Храм је и споменик који ће бити видљив за неколико стотина година у будућности и овај храм је симбол вјере ваше,вјере ваше генерације и овај Храм је симбол помоћи и Благодати Божије која долази са неба у најтежим моментима ваше историје. Овај храм није само споменик вјере постојеће, него је Храм, споменик изазову овог времена. Најљепши украс Храма није ни архитектура, ни иконопис, него су то људи који се моле Богу у Храму. И овај Храм се одликује тиме да су у њему увек постојали људи који су узносили молитву. И онај који се моли зна да се сила Божија оваплоћује у нашој људској немоћи. И онај који се моли Богу зна, и свјестан је тога да је сила Божија јача од било које љутске силе. И као доказ свега тога је историја, изузетно тешка историја Цркве и изузетно тешка историја Црне Горе. Ваш народ се сачувао искључиво из једног јединог разлога зато што је умио да сачува вјеру Православну. Када су у прошлости страни завојевачи угрожавали и сам опстанак црногорског народа, Црногорци су себе идентификовали са Православном вјером. Ви сте се сачували као Црногорци, Ви сте се сачували као Црна Гора, као држава искључиво из тог разлога што никад нисте издали вјеру Православну. Овај храм није споменик само ове генерације, него је споменик свим претходним генерацијама, и овој данашњој, које су заједно сачувале Православну вјеру. И у наше вријеме када наступа процес глобализације, када се границе растојања бришу и смањују, неопходно је задржати и сачувати своју културну, духовну, националну идентификацију. Дај Боже да Црногорци и народ у Црној Гори сачува свој идентитет и да се идентификује са великом Православном вјером. Хтио бих да се најсрдачније захвалим вама, драги Владико Амфилохије, за Ваш подвиг и за Ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне Цркве. Својим талентима и својом вјером не служите само својој Цркви него служите васцјелом Православљу. Дај Боже да се под Вашим омофором окупе и они који се на данашњи дан, нажалост, не моле Богу заједно са свима нама Православнима. Молићемо се за јединство православног наслеђа овдје у Црној Гори. Наручито за Вас, Ваше високопреосвештвенство, јер на вама лежи највећа одговорност у сабирању духовних чеда овдве у Црној Гори. На молитвени спомен, на овај велики догађај хтио бих да принесем дар, ову икону Знамења Пресвете Богородице. По Црквеном календару који важи у Руској Православној Цркви на данашњи дан ми празнујемо управо овај образ иконе Пресвете Богородице Знамења. Нека Царица Небеска својим омофором покрије и заштити Цркву и људе овде у Црној Гори. У знак захвалности и за све Ваше подвиге и труд молим Вас да примите ову свету Панагију. Хтио бих и Вама да се захвалим, Ваша светости Патријарше српски господине Иринеје за љубазан позив који сте Нам упутили, да учествујемо како на великом јубулеју 1700-годишњице Миланског едикта тако и на празновању освећења ове светиње и овог Храма Нека Господ чува све вас миром, љубављу, једномислијем. Чувајте вјеру православну, у њој се налази наше спасење. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. У сусрет празнику Воздвиженија Часног Крста, протојереј Милинко Јовић, парох Покровске цркве и духовник при Православној народној хришћанскј заједници која Крстовдан слави као своју славу, каже да суштина прослављања овог празника почива на значају и величини божанске љубави, као и на опомени на Христову жртву и страдање на Крсту. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  9. Истог дана, у поподневним часовима у Културном центру Бански Двор у Бања Луци отворена је изложба слика под називом „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“. Изложба је организована по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема и Његовог Преосвештенства Епископа пакрачко-славонског г. Јована. Изложбени простор Банског Двора био је мали да прими све заинтересоване за несвакидашњи догађај у граду на Врбасу. Тим поводом уприличен је и пригодан програм у оквиру којег су наступили појци духовне музике Тијана Башић и Хилда Хрекес које су отпевале тропар и кондак Васкрсења и тропар и кондак Новомученицима јасеновачким. На крају програма појац изворне народне музике Светлана Спајић отпевала је народну песму из Јасеновца „Саво водо поздрави ми драгог“. Водитељ програма била је Данка Жугић. У међувремену присутнима су се обратили фрескописац проф. Гаврило Марковић, председник Градског удружења логораша Другог светског рата Бања Лука, гђа Добрила Кукољ и Епископ пакрачко-славонски г. Јован. Професор Гаврило Марковић истакао је да рад сестре Марије, аутора изложбе, прати већ дуги низ година, још док је била у манастиру Бешка где је, како је казао, сазрела као сликар. Ипак, доласком у манастир Јасеновац она је „сликарски експлодирала“. Говорећи о радовима сестре Марије проф. Марковић их је одредио као нови црквени или богочовјечански реализам у којима се човек среће са Богом, жртвом и злочинцем јер они представљају одговор кротког на злочин. У радовима сестре Марије уочљиви су разни утицаји. У првом реду јерменска минијатура, грузијска и коптска икона, али и модерна уметност коју видимо у декоративности. Гђа Добрила Кукољ у кратком и потресном обраћању истакла да је као дете логораш проживела многе страхоте о којима не би да говори. Говорећи о сликама сестре Марије она је рекла: -Ово је отворило душу и ушло у ране моје. Немам ријечи захвале за сестру Марију, како ју је Бог послао да ово све уради. На крају је говорио и отворио изложбу Преосвећени Владика г. Јован. Он је, у протеклих седам деценија преовлађујућу, рецепцију српског страдања током Другог светског рата, упоредио са погледом кнеза Мишкина на Холбајнову слику Распетог Христа пред којом „човјек може да изгуби вјеру“. -И ако погледамо шта су југословенски умјетници дали на тему Јасеновца то су све изобличени ликови, то су јауци, то је очај, то је бијес, то је освета, то је мрак, то су бетонски цвјетови, то су бетонске сподобе које су се надвиле над те људе. Упоредио бих ову слику са приказом Христовог полагања у Гроб, из Нереза, на којем видимо Христа који ће Васкрснути. Ово Васкрсење, као у Јерусалиму на Велику суботу, осјећа се и у Доњој Градини, можда више него у другим дјеловима јасеновачког логора. Овај осјећај Васкрсења у Јасеновцу је по први пут у умјетности код нас посвједочила сестра Марија. Ја вам, ето, предајем то свједочанство Васкрсења којим ми живимо у Славонији, поручио је владика Јован. Извор: Српска Православна Црква
  10. У недељу, 2. септембра 2018. године, светом архијерејском Литургијом коју је са свештенством Епископије славонске и сестринством манастира Јасеновац служио Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован, отпочели су овогодишњи дани празновања Светих новомученика јасеновачких. Истог дана, у поподневним часовима у Културном центру Бански Двор у Бања Луци отворена је изложба слика под називом „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“. Изложба је организована по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема и Његовог Преосвештенства Епископа пакрачко-славонског г. Јована. Изложбени простор Банског Двора био је мали да прими све заинтересоване за несвакидашњи догађај у граду на Врбасу. Тим поводом уприличен је и пригодан програм у оквиру којег су наступили појци духовне музике Тијана Башић и Хилда Хрекес које су отпевале тропар и кондак Васкрсења и тропар и кондак Новомученицима јасеновачким. На крају програма појац изворне народне музике Светлана Спајић отпевала је народну песму из Јасеновца „Саво водо поздрави ми драгог“. Водитељ програма била је Данка Жугић. У међувремену присутнима су се обратили фрескописац проф. Гаврило Марковић, председник Градског удружења логораша Другог светског рата Бања Лука, гђа Добрила Кукољ и Епископ пакрачко-славонски г. Јован. Професор Гаврило Марковић истакао је да рад сестре Марије, аутора изложбе, прати већ дуги низ година, још док је била у манастиру Бешка где је, како је казао, сазрела као сликар. Ипак, доласком у манастир Јасеновац она је „сликарски експлодирала“. Говорећи о радовима сестре Марије проф. Марковић их је одредио као нови црквени или богочовјечански реализам у којима се човек среће са Богом, жртвом и злочинцем јер они представљају одговор кротког на злочин. У радовима сестре Марије уочљиви су разни утицаји. У првом реду јерменска минијатура, грузијска и коптска икона, али и модерна уметност коју видимо у декоративности. Гђа Добрила Кукољ у кратком и потресном обраћању истакла да је као дете логораш проживела многе страхоте о којима не би да говори. Говорећи о сликама сестре Марије она је рекла: -Ово је отворило душу и ушло у ране моје. Немам ријечи захвале за сестру Марију, како ју је Бог послао да ово све уради. На крају је говорио и отворио изложбу Преосвећени Владика г. Јован. Он је, у протеклих седам деценија преовлађујућу, рецепцију српског страдања током Другог светског рата, упоредио са погледом кнеза Мишкина на Холбајнову слику Распетог Христа пред којом „човјек може да изгуби вјеру“. -И ако погледамо шта су југословенски умјетници дали на тему Јасеновца то су све изобличени ликови, то су јауци, то је очај, то је бијес, то је освета, то је мрак, то су бетонски цвјетови, то су бетонске сподобе које су се надвиле над те људе. Упоредио бих ову слику са приказом Христовог полагања у Гроб, из Нереза, на којем видимо Христа који ће Васкрснути. Ово Васкрсење, као у Јерусалиму на Велику суботу, осјећа се и у Доњој Градини, можда више него у другим дјеловима јасеновачког логора. Овај осјећај Васкрсења у Јасеновцу је по први пут у умјетности код нас посвједочила сестра Марија. Ја вам, ето, предајем то свједочанство Васкрсења којим ми живимо у Славонији, поручио је владика Јован. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Началствујућем преосвећеном Епископу г. Кирилу саслуживали су : Архимандрит Рафаило Бољевић - игуман манастира Подмаине, протојереј Никола Пејовић, парох монишићки, као и протојереји-ставрофори : Драган Митровић и Далибор Милаковић, те протојереји : Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, као и јерођакон Роман - сабрат манастира Острог и ђакон Илија Арзејкин. Многобројном сабраном вјерном народу се бесједом и поучним словом обратио Јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине, дотичући се у својој бесједи увијек актуелних виталних питања живота, прије свега оних који се тичу нашег дубљег познања Бога и нашег истинског заједничарења са Христом и у Христу. У првом дијелу свог пастирског обраћања отац Рафаило се дотакао значаја Литургије и самог недјељног дана, дана Васкрса : “У име Оца и Сина и Светога Духа. “Ој’ недјељо најсветији дане, твоји зраци од смрти нас бране.” - Пјева свети отац Николај Велимировић - равноапостолни, свесрпски и свеправославни, указујући на силу недјељеног дана и на цјелебност недјељног и литургијског зрачења којим се наша болесна, гријехом и смрћу угрожена природа зрачи и тим се зрачењем исцјељује, преображава и брани. Зато је благословен овај дан и ово наше сабрање око овог нашег Сунца. Сунца које зрачи живот, свјетлост, љубав, здравље, мудрост и силу.” - закључио је отац Рафаило. У даљем излагању, отац Рафаило је говорио и о тајни оваплоћења Бога Логоса - Господа Исуса Христа, будући да оваплоћењем Господ постаде један од нас из незамисливе и неслућене љубави Божије, а све то да би ми добили чудесну могућност спасења Његовог: “Благословено је браћо и сестре ово здање овог чудесног Храма, ово сазида рука Господња и вјера наша и добисмо га као бесцјен благо да се у њему као у једној свештеној комори зрачимо, не било каквим зрацима, него зрацима љубави Бога Оца који се пројавише тајанствено кроз тајну оваплоћења Његовога јединороднога Сина - па Он из љубави према нама постаде један од нас и онда добисмо ову чудесну могућност да нас свјетлост Божија зрачи и да ми као људи можемо благодаћу да је примамо и њоме да се причешћујемо, па и само њоме да сијамо, само Богови да будемо.” - подсјетио је све присутне отац Рафаило. Он је такође подсјетио и све присутне на значај и величину духовне мисије подгоричког Саборног храма, који је назвао кућом свих вјерних људи, будући да нам овај Храм открива славу небеску, славу Царства Небеског, славу Цара који није од овог трулежног и пропадљивог свијета: “Ево и овај дан и овај Храм, откривају нам тајну и пружају нам ту чудесну могућност. И овај храм браћо и сестре јесте у ствари наш истински дом ово је наша кућа, наша заједничка кућа. И видите и сами како открива славу небеску - славу Царства Небеског, славу Цара који није од овога свијета и ево позива нас да узмемо учешћа у тој слави, да се причестимо тим животом и у причешћу заувијек да останемо у заједници са Њим, да будемо једно.” - рекао је он. У задњем дијелу своје бесједе вјернима, отац Рафаило се дотакао и велике светитељке - Преподобномученице Февроније коју смо током овог литургијског сабрања и прославили, а која је својом, постојаном, тврдом и непоколебљивом Божијом вјером и својом љубављу према Христу уписана најсјајнијим златним словома у диптих светих: “Да је све то могуће, да све то није само ријеч и прича и слутња и нада непровјерена, љубав непотврђена, ево нам свједочи наша Света Преподобномученица Февронија. И ова чудесна лобања коју гроб није могао да прими и да задржи, него је ево у Храму Васкрслога Христа да свједочи пред лицем свих народа да је жив Бог и да ће сваки човјек бити жив ако Га призна, ако Му се поклони, ако Га исповједи, као Га заволи, ако Га послуша и као послушношћу буде одан до краја да би се удостојио и бескрајне славе и бесмртног живота. Зато је свједочење светих мученика неописиво важно.” - нагласио је отац Рафаило. Пред Свету Тајну Причешћа свима вјернима се обратио и началствујући Епископ Буеносаирески и јужно централ-амерички Господин Кирило. Он је у свом краћем обраћању говорио о неопходности и нужности оног средњег, умјереног, Божијег пута у животу - говорио је о путу Богочовјека и Спаситеља Христа, док је истовремено осудио лијеве и десне путеве који воде у крајности и удаљују од истине. Након Свете Тајне Причешћа којој се присајединио велики број вјерног народа, Преосвећени Епископ г. Кирило је са свештенством, монаштвом и вјерним народом освештао славски колач и славско кољиво које су у част преподобномученице Февроније принијеле сестре чланице сестринства Преподобномученице Февроније које већ двије године ради и учествује у животу Цркве по благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија. Подсјећања ради, претходног дана, у навечерје празника, у суботу 7. јула, са почетком у 20 часова, такође у организацији Саборног храма и поменутог сестринства Свете Февроније, одржано је и представљање прве публикације овог сестринства, а ријеч је о штампаном житију и акатисту Преподобномученице Февроније које је представио и о којој је говорио јеромонах Рафаило - игуман манастира Подмаине. Извор: Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици
  12. -Празник преподобномученице Февроније свечано прослављен у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици- У недељу 8. јула 7. седмице по Духовима, на празник Свете Преподобномученице Февроније, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Архијерејска Литургија. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Епископ Буенос-аирески и јужно централ-амерички господин Кирило (Бојовић). Звучни запис беседе јеромонаха Рафаила (Бољевића), игумана свештене обитељи Подмаинске Звучни запис беседе Викарног Епископа диоклијског Кирила -ФОТОГАЛЕРИЈА- Началствујућем преосвећеном Епископу г. Кирилу саслуживали су : Архимандрит Рафаило Бољевић - игуман манастира Подмаине, протојереј Никола Пејовић, парох монишићки, као и протојереји-ставрофори : Драган Митровић и Далибор Милаковић, те протојереји : Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, као и јерођакон Роман - сабрат манастира Острог и ђакон Илија Арзејкин. Многобројном сабраном вјерном народу се бесједом и поучним словом обратио Јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине, дотичући се у својој бесједи увијек актуелних виталних питања живота, прије свега оних који се тичу нашег дубљег познања Бога и нашег истинског заједничарења са Христом и у Христу. У првом дијелу свог пастирског обраћања отац Рафаило се дотакао значаја Литургије и самог недјељног дана, дана Васкрса : “У име Оца и Сина и Светога Духа. “Ој’ недјељо најсветији дане, твоји зраци од смрти нас бране.” - Пјева свети отац Николај Велимировић - равноапостолни, свесрпски и свеправославни, указујући на силу недјељеног дана и на цјелебност недјељног и литургијског зрачења којим се наша болесна, гријехом и смрћу угрожена природа зрачи и тим се зрачењем исцјељује, преображава и брани. Зато је благословен овај дан и ово наше сабрање око овог нашег Сунца. Сунца које зрачи живот, свјетлост, љубав, здравље, мудрост и силу.” - закључио је отац Рафаило. У даљем излагању, отац Рафаило је говорио и о тајни оваплоћења Бога Логоса - Господа Исуса Христа, будући да оваплоћењем Господ постаде један од нас из незамисливе и неслућене љубави Божије, а све то да би ми добили чудесну могућност спасења Његовог: “Благословено је браћо и сестре ово здање овог чудесног Храма, ово сазида рука Господња и вјера наша и добисмо га као бесцјен благо да се у њему као у једној свештеној комори зрачимо, не било каквим зрацима, него зрацима љубави Бога Оца који се пројавише тајанствено кроз тајну оваплоћења Његовога јединороднога Сина - па Он из љубави према нама постаде један од нас и онда добисмо ову чудесну могућност да нас свјетлост Божија зрачи и да ми као људи можемо благодаћу да је примамо и њоме да се причешћујемо, па и само њоме да сијамо, само Богови да будемо.” - подсјетио је све присутне отац Рафаило. Он је такође подсјетио и све присутне на значај и величину духовне мисије подгоричког Саборног храма, који је назвао кућом свих вјерних људи, будући да нам овај Храм открива славу небеску, славу Царства Небеског, славу Цара који није од овог трулежног и пропадљивог свијета: “Ево и овај дан и овај Храм, откривају нам тајну и пружају нам ту чудесну могућност. И овај храм браћо и сестре јесте у ствари наш истински дом ово је наша кућа, наша заједничка кућа. И видите и сами како открива славу небеску - славу Царства Небеског, славу Цара који није од овога свијета и ево позива нас да узмемо учешћа у тој слави, да се причестимо тим животом и у причешћу заувијек да останемо у заједници са Њим, да будемо једно.” - рекао је он. У задњем дијелу своје бесједе вјернима, отац Рафаило се дотакао и велике светитељке - Преподобномученице Февроније коју смо током овог литургијског сабрања и прославили, а која је својом, постојаном, тврдом и непоколебљивом Божијом вјером и својом љубављу према Христу уписана најсјајнијим златним словома у диптих светих: “Да је све то могуће, да све то није само ријеч и прича и слутња и нада непровјерена, љубав непотврђена, ево нам свједочи наша Света Преподобномученица Февронија. И ова чудесна лобања коју гроб није могао да прими и да задржи, него је ево у Храму Васкрслога Христа да свједочи пред лицем свих народа да је жив Бог и да ће сваки човјек бити жив ако Га призна, ако Му се поклони, ако Га исповједи, као Га заволи, ако Га послуша и као послушношћу буде одан до краја да би се удостојио и бескрајне славе и бесмртног живота. Зато је свједочење светих мученика неописиво важно.” - нагласио је отац Рафаило. Пред Свету Тајну Причешћа свима вјернима се обратио и началствујући Епископ Буеносаирески и јужно централ-амерички Господин Кирило. Он је у свом краћем обраћању говорио о неопходности и нужности оног средњег, умјереног, Божијег пута у животу - говорио је о путу Богочовјека и Спаситеља Христа, док је истовремено осудио лијеве и десне путеве који воде у крајности и удаљују од истине. Након Свете Тајне Причешћа којој се присајединио велики број вјерног народа, Преосвећени Епископ г. Кирило је са свештенством, монаштвом и вјерним народом освештао славски колач и славско кољиво које су у част преподобномученице Февроније принијеле сестре чланице сестринства Преподобномученице Февроније које већ двије године ради и учествује у животу Цркве по благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија. Подсјећања ради, претходног дана, у навечерје празника, у суботу 7. јула, са почетком у 20 часова, такође у организацији Саборног храма и поменутог сестринства Свете Февроније, одржано је и представљање прве публикације овог сестринства, а ријеч је о штампаном житију и акатисту Преподобномученице Февроније које је представио и о којој је говорио јеромонах Рафаило - игуман манастира Подмаине. Извор: Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици View full Странице
  13. После прочитаног евађеља Преосвећени епископ Марко је произнео беседу истакавши да је догађај Христовог Васкрсења највећи догађај у историји света, а да сведок тог догађаја јесте данас прославаљани свети апостол Марко. При крају беседе су Епископи Марко и Георгије пререзали славски колач којег је принео Душан Симић, а након тога је верујући народ предвођен клиром кренуо у литију око цркве. Забележио Марко Маленчић. Извор: Радио Слово љубве
  14. Поводом празника светог апостола и еванђелисте Марка, у ташмајданској цркви посвећеној овом апостолу Његово Преосвештенство епископ брегалнички Марко началствовао је Светом Архијерејском Литургијом. Његовом Преосвештенству епископу Марку саслуживали су Њихова Преосвештенства епископи полошко-кумановски Јоаким, стобијски Давид и умировљени Георгије, потом протојереји-ставрофори Виталиј Тарасјев, Андреја Арсић, Михајло Арнаут, Радош Радичевић и Тоде Јефтенић, протојереји Сава Поповић, Никола Трајковић и Милош Миловановић и јереји Михајло Вукчевић, Александар Гагић и Арсен Миловановић као и протођакони Стеван Рапајић и Драгиша Ђокић и ђакони Драган Ашковић, Славко Аничић и Драган Танасијевић. Звучни запис беседе После прочитаног евађеља Преосвећени епископ Марко је произнео беседу истакавши да је догађај Христовог Васкрсења највећи догађај у историји света, а да сведок тог догађаја јесте данас прославаљани свети апостол Марко. При крају беседе су Епископи Марко и Георгије пререзали славски колач којег је принео Душан Симић, а након тога је верујући народ предвођен клиром кренуо у литију око цркве. Забележио Марко Маленчић. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  15. На тему “Јеванђелска свједочанства Васкрсења Христовог“ које је одржао 21. априла 2018. Године у oквиру Мисионарске школе при цркви светог Александра Невског у Београду. 27.04.-2018.-KATEDRA_dr-Vladan-Tatalovic_JEVANDJELSKA-SVJEDOCANSTVA-VASKRSENJA.m4a
  16. Предавање др Владана Таталовића, доцента на катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. На тему “Јеванђелска свједочанства Васкрсења Христовог“ које је одржао 21. априла 2018. Године у oквиру Мисионарске школе при цркви светог Александра Невског у Београду. 27.04.-2018.-KATEDRA_dr-Vladan-Tatalovic_JEVANDJELSKA-SVJEDOCANSTVA-VASKRSENJA.m4a View full Странице
  17. У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Ангел је по Матеју са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоусти поучава да је ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале ту радост над радостима.“ По речима оца Александра Шмемана „излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведочаше еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу. Када је у питању богослужење ове треће недеље по Пасхи, треба нагласити да се певају исти тропари као и на Свету и Велику суботу, с тим што се у овај радосни дан певају са додатком који велича Христово славно Васкрсење. Прво сведочанство о богослужбеном прослављању недеље жена мироносица налазимо после седмог века. Химнографске тектове саставили су знаменити химнографи и то: Анатолије, Свети Козма Мајумски, као и Свети Теофан. Структура ове службе је двојака, служба је крсто-васкрсна, јер велича и сећа се свих оних догађаја приликом Спаситељевог страдања, али наставља и велича Христово славно Васкрсење, као главни моменат пресветле улоге жена мироносица. У химнографији можемо уочити и величање свих подвига и сваког труда који су жене мироносице као израз вере и љубави уложиле приликом спасоносних догађаја. У једној од својих богонадахнутих омилија изговорених у недељу жена мироносица преподобни отац Јустин ћелијски поучава: Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест. у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробници. Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. (кондак) Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио, као тридневан Васкрсао јеси Господе, дарујући нам велику милост. (тропар) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  18. Поводом богослужбеног празновања недеље Светих жена Мироносица, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: "Свете мироносице – прве благовеснице Васкрсења". Све текстове истог аутора можете да прочитате ОВДЕ У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Ангел је по Матеју са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоусти поучава да је ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале ту радост над радостима.“ По речима оца Александра Шмемана „излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведочаше еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу. Када је у питању богослужење ове треће недеље по Пасхи, треба нагласити да се певају исти тропари као и на Свету и Велику суботу, с тим што се у овај радосни дан певају са додатком који велича Христово славно Васкрсење. Прво сведочанство о богослужбеном прослављању недеље жена мироносица налазимо после седмог века. Химнографске тектове саставили су знаменити химнографи и то: Анатолије, Свети Козма Мајумски, као и Свети Теофан. Структура ове службе је двојака, служба је крсто-васкрсна, јер велича и сећа се свих оних догађаја приликом Спаситељевог страдања, али наставља и велича Христово славно Васкрсење, као главни моменат пресветле улоге жена мироносица. У химнографији можемо уочити и величање свих подвига и сваког труда који су жене мироносице као израз вере и љубави уложиле приликом спасоносних догађаја. У једној од својих богонадахнутих омилија изговорених у недељу жена мироносица преподобни отац Јустин ћелијски поучава: Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест. у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробници. Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. (кондак) Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио, као тридневан Васкрсао јеси Господе, дарујући нам велику милост. (тропар) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Благодарећи ТВ студију манастира Острог доносимо видео запис Пасхалне беседе Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и егзарха свештеног трона пећког Господина Амфилохија. Извор: ТВ студио манастира Острог View full Странице
  20. Саслуживали су архимандрит Козма игуман манастира Буково, протојереј-ставрофор Лука Јовић, пензионисани парох доњомилановачки, протојереј Зоран Јовић архијерејски намесник неготински, протојереј Милан Благојевић старешина кладовске цркве, протонамесник Душан Динић јасенички парох, јереј Марко Пајчин парох неготински и јерођакон Илија. Владика је честитао Васкршње празнике и славу црквене капеле свим верницима и мештанима Србова. Домаћин славе ове године био је Драган Илић са породицом из Србова. Извор: Епархија тимочка
  21. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом на Васкрсни уторак 10. априла 2018. године у Србову, поводом славе параклиса посвећеног Васкрсењу Господњем. Саслуживали су архимандрит Козма игуман манастира Буково, протојереј-ставрофор Лука Јовић, пензионисани парох доњомилановачки, протојереј Зоран Јовић архијерејски намесник неготински, протојереј Милан Благојевић старешина кладовске цркве, протонамесник Душан Динић јасенички парох, јереј Марко Пајчин парох неготински и јерођакон Илија. Владика је честитао Васкршње празнике и славу црквене капеле свим верницима и мештанима Србова. Домаћин славе ове године био је Драган Илић са породицом из Србова. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  22. Који је духовни значај Васкрса? Како да сачувамо ту тајну радости Празника Христовог Васкрсења у нашим срцима? Је ли Христово васкрсење и наше васкрсење? Протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма у Новом Саду одговарао је на питања слушалаца радија Беседе. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе. View full Странице
×
×
  • Create New...