Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васкрса'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Проживљавали смо добровољна страдања, понижења, пљувања и крсну смрт, да бисмо данас, по неизмерној милости Божјој, дочекали Христово славно Васкрсење. Учествујући у овим догађајима, ми кроз њих и живимо, превазилазећи смрт и сваку жалост; јер као што без смрти нема Васкрсења, тако ни без подвига са надом и трпљењем нема утехе. Зато се поклањамо и благодаримо Господу Васкрслом из мртвих, јер је нас, верне Своје, удостојио да будемо причасници Његових чудесних дела, осећајући у нашој души нови живот који побеђује све невоље. О Празнику над празницима и његовим богослужбеним особеностима разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа
  2. Чекајући Васкрс, 55 година послије 1944. За вријеме НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999. завршавао сам, након вишегодишњег труда, библиографију о раној хеленској философији. (Објављена је двије године потом: Bibliographia Praesocratica: A Bibliographical Guide to the Studies of Early Greek Philosophy in its Religious and Scientific Contexts with an Introductory Bibliography on the Historiography of Philosophy (over 8,500 Authors, 17,664 Entries from 1450 to 2000), Paris: Belles Lettres 2001, 700 p.) Послије стручног увода у књизи се налази следећи меморабилни текст (на енглеском, француском и српском): Гласовити српски научник Милутин Миланковић (1879-1958), професор небеске механике и теоријске физике на Универзитету у Београду, потпредсједник Српске академије наука, интернационално познат и још увијек утицајан највећма својим синтетичким дјелом Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених добра (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, Belgrad 1941), овако је описао њемачко бомбародавање: Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе? Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самог сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши. После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва наше Академије Наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде. Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука. Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији одштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак. Све табаке дела, од сваког по 500 комада, видео сам онде, несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило његовом сашивању у поједине књиге. А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 4, стр. 251. Након три године, почетком априла 1944, професор Миланковић разговара у окупираном Београду са својим колегом академиком Богданом Поповићем (1863-1944), књижевником, естетичарем и књижевним критичарем, о говоркањима да ће Енглези и Американци послати своју авијацију из Италије да бомбардује Београд и друге српске градове. Богдан Поповић је сигуран да се то не може догодити: Немогућно! – Искључено! Као што знате, први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ. Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана? Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу, поред Варшаве и Амстердама, стално и Београд? Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске која бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом. Две недеље доцније догодило се оно што је Богдан сматрао немогућним. Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У томе часу запишташе сирене, а англо-американски авиони сручише своје разорне бомбе на унутарње квартове Београда и разорише, као да су од карата, целе редове кућа. Побијени становници тих кућа остадоше, мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница. – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 7, стр. 725. (Напади су се поновили наредних дана и још неколико пута до краја рата.) Разговор двојице професора настављен је након три мјесеца: Посетих Богдана Поповића. Нађох га телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног. Рече ми: ᾽Не желим да живим у овом избезумљеном свету.᾿ Покушах да га охрабрим разумним разлозима па и шалом, но он се не даде разуверити: ᾿Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети. Умрети што пре!᾿ Жеља му се испунила. – Исто, стр. 726. Након педесет пет година негдашњи савезници Срба, сада уједињени с њиховим ондашњим окупаторима, приредили су српском народу бомбашки Васкрс 1999. Више нас не може изненадити када се догоди оно што смо сматрали да је немогуће. 24. марта 1999. отпочео је NATO агресију на суверену европску државу Југославију (Србија и Црна Гора). Уједно су бомбардовани Повеља Уједињених нација, позиција Савјета безбједности, статут NATO као одбрамбеног савеза, Женевска коневенција. Као супститут за вишеструко прекршено право понуђен је медијски морализам, који наравно одбија да се подвргне етичкој универзализацији. Тзв. ᾽морална облигација хуманитарних интервенција᾿ у стварности је добијање лиценце за производњу рата да би се показало како је Рат као такав у ексклузивној јурисдикцији NATO. Насиље максимализовано до апсурда, насиље ван конкуренције, планирано је као потврда ᾿кредибилитета᾿. Наоружана неправда – она је најтежа, знао је Аристотел: χαλεπωτάτη γὰρ ἀδικία ἔχουσα ὅπλα (Политика 1253а 33-34). Право на некажњено убијање с предумишљајем и са сигурне дистанције, легитимизација цивилних циљева (људска бића од породилишта до гробља, цркве и манастири, школе и болнице, мостови и фабрике, градске тржнице и тргови), смрт као урачуната ставка у профиту милитаризма, убијање деперсонализовано кроз видео-игру, фабрика смрти као индустрија забаве, моћ у пољу семантике да се масакри над невиним људским бићима именују ᾿колатерална штета᾿… – све се то покрива најплеминитијим побудама ᾿Заједничког Чувара᾿ као ᾿милосрдног анђела᾿ (а уствари је то пали анђео) и прикрива тоталном симулацијом рата. [᾽Заједнички Чувар᾽, Joint Guardian је назив NATO-удара против Југославије.] Медијска сатанизација жртве (а за жртву се бира неупоредиво слабији да не би било страха од одмазде) има за циљ да се жртви одузме право на жртву, па чак и право на самоодбрану. ᾽Јевреји᾽ се данас зову Срби. Првог дана нацистичког бомбардовања Београда, 6. априла 1941, потпуно је изгорела Народна библиотека Србије и у њој једини сачувани примјерак првог српског буквара из 1597, чији је аутор инок Сава из Паштровића, тада јеромонах дечански на Косову и Метохији. Последњег дана окупационог боравка у Београду, 19. октобра 1944, Њемци су поред осталих спалили и богату библиотеку универзитетског Математичког семинара. Да ли је онда пристојно да ми неко од оних који ме бомбардују у мојој сопственој земљи надмено приговори како не знам слова и бројеве? Чекајући Васкрс, 55 година након 1944, зар бих смио да бринем за окончање и штампање моје библиографије о предсократовцима, ма колико труда и времена да ме је стајала, а које је иначе намијењена превасходно стручњацима у Њемачкој, Енглеској, Француској, Италији, Сједињеним Државама? (Миланковић: “Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних.!”) Притиснут свакодневним убилачким и разарујућим успјесима 1100 NATO авиона, спремних на све осим на борбени ризик и одговорност за злочин, неочекивано сам почео да мислим о једној породичној ратној причи од прије мог рођења. Мој стриц Вуко Шијаковић (1919-1944) за вријеме Другог свјетског рата био је члан посаде авиона Либератор Б-24 “у саставу југословенског деташмана при 15. Аир Форсу”. Храбро се борио у савезничкој авијацији (добио је неколике медаље за храброст) и погинуо у заједничкој и праведној броби 18. августа 1944. – Да ли га је неки савезнички ратни стратег можда распоредио у ескадрилу која је оног Васкрса 1944. бомбардовала народ и градове у Србији и Црној Гори? Да ли га је неки савезнички ᾽милосрдни анђео᾽ убјеђивао како је доброчинство бомбардовати сопствени народ? (Била би то добра потврда исправности злог чина оних које смо, више не знам због чега, звали ᾽савезницима᾽.) Да ли је добио такву понуду (или наредбу!) од савезничких џентлмена? (За њих не знам, али сам за њега сигуран да то никад не би учинио. Ја знам своје претке.) Шта је мислио кад је сазнао да су његови саборци бомбардовали његов народ, окупиран од заједничког непријатеља? Да ли међу пилотима који нас бомбардују на Васкрс 1999. има потомака оних пилота с којима је летио мој стриц? Шта мисле о томе што сада раде? Да ли уопште мисле, или само притискају дугмад? – Не знам шта да радим са свим овим питањима. Знам да треба да се помолим Господу Васкрсломе да никад не будем у гомили која ће тражити да се неко разапне. О Васкрсу 1999. (Преузето из књиге проф. др Богољуба Шијаковића Пред лицем другог, Службени лист-Јасен, Београд-Никшић 2002, 332-336) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. На далеком Уралу у граду Орску, 12. фебруара 2019, отворена је изложба „Живи: новомученици концлогора Јасеновац у свјетлу васкрсења“ посвећена страдалима у хрватском логору смрти Јасеновац, у којем је у вријеме Другог свјетског рата било мучено и звјерски убијено скоро милион Срба, Рома и Јевреја. На изложби су биле представљене слике мoнахиње Марије (Антић) из манастира Светог Јована. Изложбу је, уз благослов Епископа пакрачко-славонског Јована и орског и гајског Иринеја, организовао орски свештеник отац Максим Бражњиков, на чију иницијативу се кренуло и са изградњом припрате Светим мученицима јасеновачким на Уралу. Отац Максим Бражњиков је у своју парохију увео и српски обичај – славу, тако да се на дан Светих новомученика јасеновачких на Уралу окреће и освештава колач. О томе је за Светигору отац Максим говорио прије годину дана, а повод разговора који је пред вама је поменута изложба. Оче, како сте дошли на идеју да организујете изложбу у Орску, каква је била реакција публике? Све је почело од тога када сам прошле године с једном групом био у редовној посјети Јасеновцу. Управо смо пошли на празник Новомученика јасеновачких 13. септембра и специјално за ту прилику у нашем Казањском храму града Орска живописали икону свештеномученика Илариона Тројицког, коју смо предали на дар манастиру Светог Јована. Када смо већ били у Славонији предложили су нам да отпутујемо и за Бањалуку, да погледамо светиње града и остало. Тада је у Банском двору била изложба слика монахиње Марије (Антић) посвећена Јасеновачким новомученицима. Изложба је оставила велики утисак на нас, била је одлично организована и одмах ми је синула идеја да те слике довеземо у Орск, али пошто је умјетничка дјела прилично тешко преносити преко границе, онда смо с владиком Јованом пакрачко-славонским и сестрама манастира Светог Јована разговарали о томе да нам помогну. Они су нам обећали послати репродукције тих радова. И чим сам стигао кући, кренуо сам с припремама за изложбу. Добили смо репродукције. Прибавили смо и архивске фотографије логора, а имали смо и фотографије на којима је описан савремени живот, које смо снимили кад смо били први пут тамо 2017. И тако смо 12. фебруара, дакле недавно, отворили изложбу Јасеновачким новомученицима, која је бројала 76 експоната. На отварању је било око тридесет људи, и сви су били под великим утиском ту је била градска администрација, сарадници администрације, епархијски свештеници, парохијани. Људи су, да кажем, били потресени тиме што су видјели пошто се о том логору код нас практично ништа не зна. На почетку сам им рекао да људи у Русији знају све о логорима, као што су Аушвиц, Освјенћим, Треблинка, Дахау, тамо гдје су страдали и Руси, а о Јасеновцу не знају ништа и да бисмо предуприједили разна националистичка расположења која могу никнути у Русији, хтјели смо да представимо ту изложбу… и да би људи више знали о мученицима цркве, о страдању православног народа, о страдању словенског народа, о томе какве су ужасне последице национализма који избија међу људима. Казали сте важну ствар, да су тамо мимо вјерника били и остали грађани… Хтјели смо да изложбу представимо на вишем нивоу. Било је присутно руководство града. Прошле седмице град је био у карантину, због вируса грипа школе су биле затворене и ево сад на изложбу почињу долазити ученици старијих разреда средњих школа и до затварања изложбе код нас ће долазити екскурзије. Пред којом се фотографијом или сликом публика најдуже задржавала? Више слика им је привукло пажњу, нарочита она на којој Свети Георгије копљем убија аждају која је насликана у облику слова „у“ – усташког знака, у облику воза смрти. Многима се допала и слика на којој су новомученици са ореолима насликани у језеру које се налази на територији логора. То језеро сам видио, показали смо га и на фотографијама како оно сада изгледа. И велики утисак су оставиле архивске фотографије. Изабрали смо оне које су имале висок квалитет на интернету, међу њима оне на којима се види како усташе убијају дјецу у дјечјем логору Млака. Такође сам им говорио о подвигу Дијане Будисављевић у спасавању дјеце. Сам назив изложбе говори много – „Живи новомученици“, у њему се осјећа и радост и мука, и смрт и васкрсење… Треба да кажем да смо првобитно имали идеју да ову изложбу организујемо заједно с једним московским музејем при Храму Светог Сергија Радоњешког у Крапивниках, с Музејем „Совјетски Савез: вјера и људи“, који је посвећен животу хришћана совјетског периода. Тамо су експониране фотографије, личне ствари свештеника, плоче које су издаване педесетих година, записи црквених хорова… И тај музеј је показао велико интересовање за Новомученике јасеновачке. И ријеч „живи“ била је наша заједничка одлука да се изложба тако назове. Сам музеј је организовао изложбе о животу совјетских хришћана под таквим називом „живи“. Нажалост, отац Александар Абрамов, који је настојатељ парохије и директор музеја, није могао да дође и оставили смо назив те њихове опште концепције и чини ми се да заиста одражава васкршње расположење. На самим фотографијама изображена је мука, несрећа, али при томе на њима је увијек невидљиво присутан Христос. Међу њима и Христос васкрсава. На изложби, поред Вашег надлежног епископа и људи из градских власти, говорили сте и Ви. О чему? Испричао сам о историји логора. Моје излагање је пратила презентација фотографија. Говорио сам о србофобији, хрватском национализму, о томе како је логор стваран, о осталим тада активним лицима, као што су били Вјекослав Лубурић, Анте Павелић, францискански монах Филиповић и остали… да се људи не би заваравали, јер знам да савремена хрватска историографија покушава да оправда неке од команданта логора да они нису извршавали убиства, а ми смо хтјели да покажемо да јесу. Кад сам говорио о сликама монахиње Марије, управо сам хтио да ставим акценат на васкрсењу јер се на неким изображава васкрсли Христос, на некима је, како је то и сам владика Јован говорио, Велика субота, тј. вријеме пред васкрсење, када читав свијет очекује Господа да дође и да зло на земљи престане. Господ је и насликан тако као да се онима који га чекају то чини као други долазак. И хтјели смо да то нагласимо. Али људе је веома интересовао савремени живот у Славонији и Јасеновцу. Показали смо им фотографије на којима се виде срушене куће, дивна природа, људе Хрвате који практично ништа не знају. Интересовао их је аутор слика. Рекао сам им да је монахиња Марија један изузетно скроман човјек. Шта мислите да ли је Јасеновац неправедно запостављен данас међу другим логорима, да се о њему мање зна? Да, прије отварања изложбе, а и раније, читао сам савремене сајтове који говоре да Јасеновац није био логор смрти него традиционални логор, неки кажу да су ту само задржавали људе а онда их депортовали у друге логоре. И заиста, нема таквог преседана, хиљаде и хиљаде људи је било заклано. Нигдје није било тога да логораше нијесу стријељали и гушили у гасним коморама, како су то радили нацисти, него су их убијали ручно, помоћу разних инструмената. Јасеновац је управо био фабрика смрти. Дај Боже, да се такво нешто никада не понови и сматрам да што снажније треба о томе да свједочимо јер такве ствари нити се могу нити смију заборавити. То су потврдили и посјетиоци изложбе, који кажу да о томе ништа нису знали и да о томе треба да се зна и говори што више. Ви сте предсједник Одсјека епархије за питања омладине. Како млади људи данас поимају значај мучеништва, да ли се интересују за то? Треба рећи да сам однедавно прес секретар наше епархије. У принципу у Русији постоји, да кажем, један такав тренд да се сруши значај мученичког подвига и подвига наших мученика јер се говори да су они били осуђени из политичких разлога а не због вјере, да се нису гулази примјењивали као средство да се неко одрекне вјере, да од стране СССР-а није било никаквих покушаја уништења цркве… Ми, овдје на Уралу, добро знамо како је било! Код нас су у вријеме Хрушчова биле затворене све цркве и саме свештенике су тјерали да их затварају. И ми се трудимо да о томе говоримо младим људима јер они о томе ништа не знају. Млади човјек, на Јужном Уралу, као и свуда, због економских околности више је заузет учењем и опстанком. Код нас постоје омладински клубови, који, нема их много, организују сусрете и млади људи разговарајући са свештеницима, показују за то велико интересовање… а човјек полазећи од личних проблема иде на страну високих истина… Али једноставно треба говорити истину, ширити је… Да, сљедеће недјеље изложбу преносимо у сусједни град Новотројицк, а такође ћемо да је експонирамо у Москви на једном престоничком институту, гдје имају одличну просторију. Мада је то је технички факултет, на њему се не предаје историја, али је он вишенационални, тамо поред Руса уче и студенти других националности… И да бисмо избјегли било какве етничке конфликте желимо о томе да разговарамо. Да ли су други медији, не само црквени, пренијели вијест о изложби? Да, ми имамо градске сајтове који су посјетили изложбу, велику репортажу је направио сајт Урал 56 ру, затим локална Орска ТВ, која не само да је вијест поставила на сајт, него је и преко телевизије емитовала добру репортажу о изложби, консултовала се с нама како правилно да пренесу назив изложбе, као и о томе који историјски подаци им могу помоћи да освијетле материјал. Одлично сарађујемо и веома сам им захвалан на томе. Прије годину дана сте нам рекли да градите припрату у част Јасеновачких мученика. Докле сте стигли с радовима? Тренутно смо у договору са државом око документације у вези с парцелом коју смо планирали за храм. Ове године би требало да се поставе темељи. Имате и икону… Да, икона се живопише и скоро је сасвим готова… Да ли можемо рећи да су Ваши парохијани примили Јасеновачке мученике као своје? Мислим да да. Многи ме питају како да им се моле, о чему да се моле пред њима. Ја им кажем да су они били обични људи који су живјели у селима и градовима бивше Краљевине Југославије, вјеровали су у Бога, ишли у цркву, имали су породице… и читава насеља су практично пострадала у логору. И ви у молитвама можете од њих да иштете шта год хоћете. Знате ми Руси волимо да се молимо неком светитељу за конкретно нешто, некоме се људи моле за исцјељење гласа, другоме због опет неког другог здравственог проблема и тако… Сваке недјеље служимо молебан пред ковчегом мошти с честицом Јасеновачких мученика и све људе који уђу у храм, упућујемо на ковчег с честицом мошти Јасеновачких мученика да им се помоле. Да ли сте Ви лично задовољни испуњавањем сопствене мисије, жеље о распростирању истине о Јасеновачким мученицима? Сматрам да ову изложбу треба развозити по Русији. Имамо позиве и од других градова, рецимо из Астрахана, Дмитровграда, Вологде. Мислим да ако се сада активно будемо бавили тиме, заузмемо се за то, да ћемо убрзо освојити европски дио Русије, а вјероватно и друга мјеста, сјеверни Урал, Сибир. Знам да у Јекатеринбургу живи велика српска дијаспора и њима би вјероватно изложба била интересантна. Надам се да се убудуће нећемо ограничити на изложбу, него направити нешто попут малог музеја посвећеног тим светитељима или образовати неки центар да би онај кога то занима могао код нас да сазна о томе и прочита. Ја лично кад одем у Јасеновац, осјећам се као на свом мјесту. Моја тачка осјећања Васкрса налази се управо тамо. Јер нигдје, у духовном смислу ријечи, ја себе не осјећам тако ближе Господу. То је моје лично мишљење и осјећање. **** Град Орск Орск је град кроз који пролази геолошка граница између Европе и Азије, тако да се историјски центар града налази у Азији, а нови дио града у Европи. А такође је познат и по планини Полковник, на ободу града, одакле се вади, у цијелој Русији познати, разнобојни орски јаспис. Свијет скоро ништа не зна о Јасеновцу На отварању изложбе Отац Максим је присутнима испричао о томе шта се дешавало у логору смрти: „Људе, цијеле породице довозили су у логор «возом ужаса». Довозили су на смрт – и старце и дјецу. Свијет зна за Бухенвалд и Освјенћим, али скоро ништа не зна о Јасеновцу. Ако су у њемачким логорима људе систематски уништавали у гасним коморама, усташе су радије показивале изопачену фантазију. Када читаш документа буквално се крв леди у жилама. При томе су Срби и Хрвати уско повезане етничке групе, заправо разликују се по вјери. А Србе су уништавали управо зато што су православци — они су за своју вјеру мученички страдали“. Разговарала Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Протопрезвитер Јован Радовић парох подгорички говорио је, у навечерје празника Мале Госпојине, за Радио Светигору, о рођењу Мајке Божије, духовном смислу овог Богородичиног празника, богослужбеним пјесмама посвећеним њему и чудотворним иконама Мајке Божије. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  5. Априлски циклус Разговора о вери који је био посвећен Васкрсењу Христовом завршен је предавањем ОД ВАСКРСА ДО ДУХОВА: ТУМАЧЕЊЕ ТЕОЛОШКОГ СМИСЛА И ДУХОВНЕ ПОРУКЕ ОВОГ ПЕРИОДА ЦРКВЕНЕ ГОДИНЕ, које је у недељу, 30. априла 2017. године, одржао протојереј др Љубивоје Стојановић. View full Странице
×
×
  • Create New...