Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'василије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 90 results

  1. Синоћ нас је Господ сабрао око кивота Светог Василија да узнесемо молитве и напојимо се са живог извора благодатне љубави Божје, која се богато излива из моштију Светог Василија Острошког. Емисија је била једно велико чудо, јер смо сви у срцима осетили само љубав Божју и спонтаност, те да све води и руководи Свети Василије који нас је као молитвени домаћин сабрао око свога кивота. Дај Боже да се оваква сабрања никад не прекину, већ да постану саставни део нашег наслађивања са извора вечне и непролазне речи Божје. Живе речи ТВ: "Где Бог хоће побеђује се поредак природе" - Велики благослов острошке светиње Након емисије која је уживо емитована из острошке светиње, добили смо многа писана сведочанства и утиске које у својим срцима носе, како учесници ове чудесне емисије, тако и више хиљада благочестивих хришћана који су молитвено и са пуном пажњом пратили емисију "Живе речи". Сва сведочанства и сви утисци могу се обухватити и саобразити са истином коју су готово сви и осетили и исказали: да је Свети Василије Острошки као молитвени домаћин ове чудесне емисије био надахнитељ и руководитељ, како би ово богоугодно дело послужило свима нама на духовно укрепљење и узрастање у светотајинском и световрлинском животу. Тихо из дубине своје душе усудићемо се да кажемо: Велики си Господе и чудесна дела Твоја која твориш кроз светог Василија који је пројавио чудо приликом реализације емисије која се речима не може описати, јер где Бог хоће побеђује се поредак природе. Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега!
  2. У четвртак пете недеље по Пасхи, а на дан Светог Јована Богослова, 21.маја 2020 године у 18 часова , Епископ сремски Господин Василије осветио је земљиште за нову цркву у Новој Пазови. Епископу Василију су саслуживали протојереј-ставрофор Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки и протојереј-ставрофор Ђорђе Павловић са ђаконима Гораном Власцем и Светогором Сандићем. Певао је хор „Свети владика Николај Српски“ из Нове Пазове. Нова црква ће бити посвећена Светом првомученику и архиђакони Стефану, а заветна слава ће бити Света мученица Недеља. После обреда освећења земљишта Епископ сремски Господин Василије беседио је о Светом првомученику и архиђакону Стефану, као и његовом исповедању вере у Господа Исуса Христа описано у Делима апостолским. Такође, Епископ је истакао да је ово ново упаљено кандило пред престолом Божијим. Епископ Василије се захвалио ктитору будућег храма, Раденку Ђуричићу предузетнику из Нове Пазове, као и протојереју Зорану Јовићу старешини храма Свете Петке у овоме месту. Трпеза љубави је уприличена у ресторану „Старо место“ у којем се наш владика Василије захвалио за гостопримство господину Раденку Ђуричићу и протојереју Зорану Јовићу. Извор: Епархија сремска
  3. Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. (тропар) Житије Светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца острошког и тврдошког О детињству Светог Василија Острошког Монашење и владичанска служба Светог Василија Острошког Упокојење и обретење моштију Светог Василија Острошког О чудима Острошког чудотворца Акатист светом Василију, Острошком чудотворцу Свечев лек Чуда молитве и љубави Светог Василија Острошког (једанаест емисија) Казивање Епископа Јована (Пурића) о животу крај кивота Светог Василија острошког Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић - Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице Протосинђел Сергије (Рекић) о чудима Светог Василија Острошког Беседа протопрезвитера-ставрофора др Радована Биговића о Острошком чудотворцу Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Свети Василије Острошки тврђава народа свог Протопрезвитер Жељко Ћалић: Свети Василије Острошки - свједок Царства Небеског Предавање јерођакона Романа о Светом Василију чудотворцу и исцелитељу острошком Катихета Бранислав Илић о Светом Василију Острошком као истинском сведоку Васкрсења Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! Документарни филм о Светом Василију Острошком "Светитељ походи народ свој", аутора протопрезвитера Николе Пејовића Како је Светог владику Варнаву (Настића) исцјелио Свети Василије Острошки Песма ђаконице Данице Црногорчевић посвећена Светом Василију Острошком ТВ Храм: Тајна празника - Свети Василије Острошки Радуј се, исцјелитељу болести сваке, радуј се, пастиру заблудјелих оваца које усрдно враћаш на пут истине и живота. Радуј се, хранитељу изгладњелих душа, радуј се, просветитељу помрачених умова. Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, служио је вечерњу службу са петохљебницом у манастиру Острог у навечерје празника Светог Василија Острошког Чудотворца. Након службе, обратио се окупљеним вјерницима, а и свима онима који због пандемије коронавируса, нису могли да дођу ове године да се поклоне Светом Василију. Митрополит је изразио захвалност што народ поштује мјере које су на снази, држећи прописну раздаљину. Такође се захвалио и чуварима реда који су дозволили поклоњење моштима Светог Василија, који је најбољи љекар и душе и тијела и који исцјељује од свих вируса, па и од овог новог. “Зато се ми молимо овдје за све који су обољели и за оне који их лијече. Ова молитва и ово сабрање је такође и за чуваре реда и за нашу власт у Црној Гори, да им Господ овим молитвама да здравље и спасење”, поручио је Митрополит и још једном позвао народ да поштује прописане мјере и држање дистанце. “Нека нас Свети Василије обједини да будемо свим срцима заједно”, благословио је Митрополит из острошке светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из наше архиве доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на тему: Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице. Прота Гојко је ово предавање одржао у острошкој светињи 15. Јуна 2019. Лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу четврту по Васкрсу – Раслабљеног, 10. маја 2020. Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У литургијској проповједи Преосвећени Епископ је бесједио о јеванђељској причи о чуду исцјељења раслабљеног у Бањи Витезди. Звучни запис беседе “Господ је дао здравље овом човјеку, не преко неког вештаства, него га је исцијелио својом ријечју Божанском, силном. Било је важно и то што му се обратио као човјеку, јер га је тиме уздигао у његово право, истинско, људско достојанство, али Божја сила је подјествовала преко Његове ријечи те се он исцијелио и душевно и тјелесно“. “Ово није само један примјер, Господ је исцијелио многе, али, што је за нас посебно важно, Господ је ту силу дао својим ученицима, апостолима и многим својим ученицима после апостола. И ми имамо такве примјере овдје, у нашем мјесту – Свети Василије Острошки је један од Господњих ученика коме је Господ дао ту силу да исцјељује душевне и тјелесне болести“, казао је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. То је нарочито важно поменути истакао је Његово Преосвештенство, у овим временима када се предузимају толике мјере против заразе која дјелује у свијету, али, у исто вријеме, по његовом мишљењу, има, такође и много манипулација. Извор: Радио Светигора
  7. Човеков живот је кратак. Краткотрајне радости напорног живота су као паучина, а спољашњи блесак живота заправо сан. Међутим, покој праведних је веома блажен и починак на небесима нема краја. Они су заиста дарови бесмртног Штедрољупца. Јер, Онај ко има неизмењиву природу свакако даје и бескрајне дарове. Стога је овдашња борба праведних привремена, док су победа и тамошње награде вечни. Ми се у животу, као у некој школи ратних вештина, учимо борби са невољама. Наша природа има много противника. Задовољства одузимају чврстину, сладост ослабљује храброст, униније стањује снагу, клевете наносе увреде, лаж прикрива подлост, страх чини да падамо у очајање. У сличним бурама се непрестано налази наша природа. Нису несносне само горчине живота, већ и оно што изгледа пријатно жалости својом превртљивошћу. Ми, дакле, проводимо живот који је пун скорби и суза. И уколико желиш да сазнаш, послушај опис горчине живота. Човек је посејан у мајчиној утроби. Том сејању је, међутим, претходила скорб. Семе је бачено у бразде природе. Уколико, пак, размислимо о реченоме, постидећемо се зачетака рођења. Бачено семе се променило у крв, која се задебљала у тело, које је, опет, временом на себе узело облик. Оно што се уобличило је на несхватљив начин примило душу, хранећи се природним средствима. Притешњен заметак се трза, негодујући због природних уза. Чим је наступило време рађања, распада се затвор утробе и отварају се врата природе: матерња утроба испушта плод који је дотле задржавала. Исклизава у живот жалосни борац и уста твари удахњују у себе ваздух. И шта потом? Први његов звук јесте плач. Већ по самом почетку може се закључити о животу. Младенац се коснуо земље и не смеје се. Чим је се дотакнуо, он се обремењује болом и плаче. Он већ зна да је буром бачен у море жалости. Он се храни сузама и сиса млеко са принудом. Он постепено узраста и почиње да се боји родитеља или домаћих слугу. Поставши одрастао дечак, њега предају учитељима на изучавање науке. Ето и страха који не зна за одмор. Уколико се олењи, он прима ударце, те проводи ноћи без сна. Потом стиче знање, успева у потпуности, далеко продире у науке, стиче добру славу, просвећује се свим врстама познања и стиче искуство у сазнању закона. Са временом стиже у мушки узраст и посвећује се војној служби. Међутим, опет почињу велике невоље. Он се боји старешина, подозрева подвале, везује се за корист и свагде је иште, силазећи са ума у тражењу добитка. Без сна он проводи време у тужбама. Рачунајући са зарадом, он оставља отаџбину иако га нико не присиљава. Он служи принудно, труди се изнад своји сила, у бригама проводи ноћи, неуморно ради дању као роб. Нужда је продала његову слободу. Најзад, после свега, након многих трудова и угађања, њега удостојавају почасти, тј. узводе у висок чин: он управља народима, наређује војскама, велича се као први племић у држави. Он је сакупио гомиле богатства. Међутим, са напорима је заједно текло и време, а са чиновима је дошла и старост. И пре него што се насладио богатством, он одлази будући однесен из живота. Он у самом пристаништу трпи бродолом. Јер, иза сујетних нада долази смрт, подсмевајући се смртницима. Такав је живот људски: непостојано море, зимљив ваздух, неуловљиво сновиђење, брзи поток, дим који ишчезава, нестајућа сенка, гомила воде коју колебају таласи. И премда је бура страшна и пловљење опасно, ми морепловци ипак безбрижно спавамо. Страшно је и свирепо море живота, док су наде испразне, премда се подижу слично бури. Скорби се уздижу као таласи, замке се скривају као подводне стене, непријатељи лају као пси, отимачи нас окружују као морски разбојници, старост долази као зима и смрт предстоји као бродолом. Уколико видиш буру, управљај опрезније. Гледај како пловиш да не би потопио своју лађу, натоваривши је или богатством стеченим неправдом или бременом страсти. Стога је веома благовремено призивао блажени Павле: Побожност јесте велики добитак (1.Тим.6,6), небеско богатство, скривница тајни, море мудрости, познање истине, поклоњење несазданој Тројици, огледало девственог тајинства, нељубопитљива вера, исповедање које избегава испитивање, преподобна проповед која се изговара устима и која прониче кроз слух, укорењујући се у души и пружајући озарење Тројице. А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Јер, богатије од свега јесте задовољство, живот без сувишка, безбрижни спокој, богатство које не увлачи у замке, потреба која даје и одушак, тешкоћа без скорби, посед без лишавања, наслађивање које не посрамљује. Они који се привикавају на довољство избегавају колебљивост богатства, будући да се богати боји свега: боји се дана као времена за суђење, боји се вечери које одговарају лоповима, боји се ноћи којима се мучи због брига, боји се јутра због лажљиваца који му долазе, боји се и времена и места. Њега доводе до ужаса напади разбојника, подвале лопова, клевете напасника, отимачине силника, злочини домаћих, љубопитљивост потказивача, неосетљивост потраживача, расуђивања суседа, трошност зидова, падање кућа, напади варвара, лукавство грађана, пресуде судија, губитак имовине, отимање поседа. О човече, кад је таква зима поседовања, какво ће бити пролеће наслађивања? А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Она не престаје заједно са садашњим животом, говори апостол. Она је бесмртни добитак, који се не губи са губитком богатства. Реци Павле: Ништа не донесмо на свет (1.Тим.6,7). Равноправност при уласку у свет јесте довољна да се изагна неравноправност надмености из друштвеног живота. Ништа не донесмо на свет, Користољупче, ти си ушао у свет без ичега. Ти ниси имао ни злата које се скрива у земљи, ни сребра које сам ниси сејао, ни одеће коју су измислили ткачи, ни поседе које су стекли богатство и умешност руку, ни достојанство (изузев једног – образа Божијег), ни власти коју нагриза време и одузима смрт. Наг си ушао у свет. О кад би само из овог света изашао и обнажен од грехова. Ништа не донесмо у живот. Ништа не можемо ни однети (1.Тим.6,7). Зар, Павле, баш ништа од онога што припада животу не односимо? Ништа осим врлине, уколико смо се упражњавали у њој. Ми односимо целомудреност уколико смо у њој процветали. Ми износимо и милостињу, уколико смо се њоме обогатили. Они су помоћници душе и удови за ловљење живота. Богатство остаје овде, злато се разграбљује, сребро се дели, имања се продају, слава се заборавља, власт престаје и страх се гаси. Са позорницом живота се руши и покућство. И шта? А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1.Тим.6,8). Ја бежим од излишног као од некорисног и иштем неопходно с обзиром да не подлеже осуди. Богаташ ће се тамо показати наг. А ако има врлине, и тамо ће бити богат. Уколико је, пак, обнажен од њих, он је вечни сиромах. Ништа није богатије од врлинског сиромаштва. Петар је сиромашан, али је стекао добит од смрти, [умревши за Христа]. Јован је сиромашан, али је исправио ноге хромог. Филип је сиромашан, али је у Сину видео Оца (Јн.14,9). Матеј је сиромашан стога што је оставио богатство заједно са отимањем (Лк.5,2728). Тома је сиромашан, али је открио неукрадиво богатство – ребро Владике. Павле је сиромашан, али је постао наследник раја. Владика је сиромашан по телу, али је безмерно богат по Божанству. Он је, ето, и данас излио богатство исцелења, ослободивши од болести Петрову ташту, додиром отеравши грозницу. Он није после многих посета подигао страдалницу и исцељујуће лекарство није било видно. Излечење се десило околишно. Она је утрошила много труда, али је нико није могао помиловати. Међутим, тек што је предстао Лекар природе, телесна зима се завршила. Обрати пажњу на оно што је најчудније. Он је троје исцелио од једног истог, два човека и једну жену, тј. Лазара, сина удовице и кћи Јаирову. Због чега? Слушај, јер је узрок реченог тајанствен. Он је хтео да покаже да је Владика и Закона и Благодати [тј. и Старог и Новог Завета]. Стога у другима чува сличан образ. И тамо је поставио три управитеља народу – Мојсија, Аарона и Маријам. Почуј шта Он сам кличе код пророка: Људи моји, шта сам вам учинио? Или, чиме сам вас ожалостио? Одговорите ми, јер послах пред вама Мојсија, Аарона и Маријам (Мих.6,34), Мојсија у име Закона, Аарона у име пророка, и Маријам у име Цркве, коју је ослепила нечистота идола и исцелило човекољубље Онога ко се оваплотио. Ослободивши се од мисленог фараона, тј. ђавола и од власти демона, те видећи да је стари човек, слично Египту, потопљен у мору купељи [тј. крштењу], Црква, као и Маријам, узима бубањ благодарења и, доводећи га у сагласност са дрветом Крста, удара у жице врлина са клицањем: Господу певајмо, јер се славно прослави (Изл.15,21). Он је сишао са неба не одвојивши се од Оца, родио се у пећини не сишавши са престола и легао у јасле не оставивши Очева недра. Он се родио оваплотивши се од Дјеве и као Бог остао без оца. Он је сишао не одвојивши се од горњих и узишао не додајући ништа у Тројицу. Он се јавио у обличју слуге не изгубивши равночасност са Оцем. Он је Слово и Образ и Обличје и Сијање: Слово – јер никада није одвојен од ума, Образ – будући да није од воска изливени круг, него равнообразни печат, Сијање јер је светлост савечна сунцу и Обличје – с обзиром да онај ко види Сина види и Оца (уп. Јн.14,9), коме слава и сила са јединородним Његовим Сином и животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је на Пасху Господњу Свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Саслуживало му је братство Саборне цркве: протосинђел др Клеопа (Стефановић), старешина храма, протојереј Јован Милановић, ректор Богословије, јереј Станко Лакетић, парох при Саборној цркви, ђакони Горан Власац и Ђорђе Милидраг. Пре Свете Литургије служено је пасхално јутрење. С обзиром на ванредно стање, одмах након Литургије служено је и пасхално вечерње љубави. Након пребогате богослужбене трпезе братија је у владичанској резиденцији честитала Преосвештеном Епископу сверадосни Празник Христовог Васкрсења, пожелевши да Васкрсли Господ одагна сва искушења од нас те да Га можемо, у редовним условима и неометано, славити једним устима и једним срцем. Извор: Епархија сремска
  9. Сјећам се догађаја око несрећног дјечака који је у пожару скоро сав изгорио. Чудом Божијим, кроз натчовјечанске напоре медицине, остао је жив. Далеко од тога да је здрав, и да ће здрав икада бити. Јадник, докле је жив, носиће се са тегобама које му је његова несрећа донијела. Сва наша јавност, врло живо и ангажовано, пратила је борбу овог дјетета да преживи. Данима је био дио наше стварности; телевизија нам га је свима увела у наше домове. Сви смо се радовали његовом повратку у Kанаду са лијечења из Америке. Слиједили смо сваки његов покрет; увјерени да му је учињено колико се учинити могло. Kао и све, што за извјесно вријеме заголица нашу машту и заокупи нашу пажњу, били смо склони да и ту животну причу оставимо иза себе. Kад, наједном, несрећни дјечак поново ускочи у наше животе, и опет неким својим несрећним поводом. Шта се десило? Његове комшије и суграђани били су притекли у помоћ дјечаку и његовој фамилији. Повели су акцију за скупљање новца да би се болница платила. Ви знате да то у Америци није јевтино. Ускоро су му саградили кућу, прикладну за њега. Kао инвалид, везан за инвалидска колица, не би се могао кретати по обичној кући. Дивних ли људи, помислили бисмо. А нису баш такви, и то је оно што ме је навело на размишљање о нама, о човјеку овога доба. Наједном, комшије несрећног дјечака дале се на демонстрације. Подигла се велика галама и прашина; страсти се распламсале; сви свима нешто показују и једни друге у нешто убјеђују. У чему је проблем? Поставши несрећом својом познат, дјечак се нашао у средишту интересовања мас-медија. То му нимало није било потребно нити му је икакве користи чинило. Једино што је њему вриједило је мир и спокојство и љубав ближњих. Пошто је мир изгубљен, родитељи су ријешили да се одселе. Изабрали су неко мјесто у Бритиш Kолумбији, гдје је и клима за њихово дијете повољнија. То се није свиђело комшијама и дародавцима. Они су унесрећеним комшијама чинили да би их пред собом имали, да би сваког трена пред својим очима гледали доказ своје “превелике” доброте. Сада, када дјечак оде, нема ни доброте. Поведоше људи акцију да све што су дали, поврате назад. Хоће да се скупљени новац узме, кућа да се одузме, дјечак да се оголи и такав, го и понижен, да иде од њих. Питам се шта је остало од оне искрене, и истинске, и несебичне љубави и доброте људске, оне доброте која не рачуна да јој се истом мјером узврати. Гдје ишчезе оно Божије и људско, да не зна љевица шта чини десница. (Мт. 8, 3) Данашњи човјек је себе поставио у центар свијета. Све се врти око њега. И када добро другом чини, себе види у свему – даје да би добио. Свуда неки интерес. Човјек је данас нестрпљив. Не чека да „сутра“ провјери његово „данас“; хоће да види резултат неке своје акције истог момента. Не оставља Богу да Бог суди и награди. Он тражи награду од људи, сада и овдје; да му се пљешће и клањање чини. Свето јеванђеље упућује нас на чињење без рачуна и интереса. Чусте за богаташа – Христос неће ни име његово да помене – и за убогог просјака – Лазар му је име било. Е, видите, овај богаташ „облачаше се у скерлет и у свилу и сјајно се весељаше сваки дан“. (Лк. 16, 19) Христос не каже да је овај богаташ био лош човјек; не вели Господ ни да је он био немилосрдан ни окрутан; подразумијева се да је он био угледан и омиљен човјек, јер како би, иначе, сакупљао друштво у своју кућу и гостио сваки дан. Што Христос не каже, и што се подразумијева, је то да је он у своју кућу звао оне који њега зваху, и угошћаваше оне који су њега угошћавали. Само се ту нашао један човјек који се није уклапао у његово друштво; то је тај убоги Лазар. Тиме што је богаташ гостио оне који њега гошћаху, и чинио онима који су њему чинили, он није никакво добро чинио. Једино је могао учинити овоме убогоме и дати нешто њему који му не може вратити. Ту прилику да учини добро дјело, богаташ, из најобичније немарности, није искористио. Управо ту је проблем. „Ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате, и ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци“, (Мт. 5, 46-47) пита нас Христос. Свакоме од нас пружа се прилика да добро учини. Пред сваким од нас, и то врло често, изазов је у лику некога коме је наша помоћ потребна. Уопште не треба поједностављивати ствари и мислити да се сви проблеми могу ријешити „дријешењем кесе“. Има пуно људи којима је наша материјална помоћ потребна, али је далеко више оних којима је неопходна морална подршка, блага људска ријеч, искрено и добронамјерно интересовање за муке које га сналазе. Већина од нас не зна како се осјећа жена која је, још прије годину дана, док јој муж није био умро, имала за славу пуну кућу гостију, а сада, наједном, када јој слава дође, никога нема ни телефон да јој окрене. Она може да има све, да има свега, чак и сувише, ништа јој не недостаје осим блага и топла ријеч, пријатељска. Христос нас походи и то увијек у другом обличју: у лику радника, који је посао изгубио, а кућу голему храни; у облику бескућника, који крова над главом нема; у виду сваког усамљеника, којем је људска потпора нужна. Kада год учинимо једном од таквих, самом Христу чинимо. Онај дјечак, са почетка ове приче, имао је два страдања. Прво страдање – пожар у коме је скоро сав изгорио, и ово друго страдање, које му је пуно теже – када сагоријева на ватри људске злобе и себичности. У оба страдања Христос је састрадавао с њиме. Господ ће питати његове ближње како су се према њему опходили. И ми ћемо бити питани за сваку прилику када смо Христа, у лику потребитог, ближњег, пред собом имали, како смо на тај изазов на доброту одговорили. „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“, (Мт. 25, 40) опомиње нас Господ. Извор: vasilijeprotatomic.com
  10. Одговор Светог Василија Великог у Опширним правилима изложеним у питањима и одговорима на питање 55: Да ли се лечничка нега слаже с циљем благочашћа? “Бог је сваку вештину дао као помоћ немоћи наше природе. На пример, земљорадња нам је дата стога што оно што само ниче из земље није довољно да подмири наше потребе; ткачки занат, а такође и неимарски – стога што нам је неопходна употреба покривала ради пристојности и ради штетности ваздуха. Тако нам је потребна и лечничка вештина. Наше немоћно телу је изложено најразличитијим повредама које долазе споља и изнутра, од хране. Оно, наиме, страда и због сувишка и због недостатка. Стога нам је Бог, који управља читавим нашим животом, допустио употребу лечничке вештине, која, као образац душевног лечења, има за циљ да избави од сувишног, и да допуни недостатак. Да још увек живимо у рају сладости, ми не бисмо имали потребу ни за земљорадничким вештинама, ни за трудом. Исто тако, да смо истрајали у бестрашћу, тј. у дару који нам је пружен приликом стварања и који се одржавао до пада, ми не бисмо имали потребу за лечничком вештином, која нам иначе служи на олакшање. Међутим, после изгнанства на ово место, и пошто нам је речено: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој (Пост.З, 19), ради олакшања горких последица проклетства, дугим искуством и многим трудом око земље, образовано је искуство земљорадње. Наиме, Бог нам је даровао схватање и способност да стекнемо ту вештину. Исто тако, пошто нам је заповеђено да се опет вратимо у земљу, од које смо узети, и пошто смо сједињени са паћеничким телом, због греха осуђеним на распадљивост, због чега и страда, пружена нам је бар делимична помоћ лечничке вештине. Јер, траве које су корисне за једну или другу болест нису никле саме од себе, него су очевидно, по вољи Саздатеља, створене са циљем да нам буду од користи. Својства која се садрже у корењу, цвећу, лишћу, плодовима и соковима, а такође и у металима и морима, служе на корист нашем телу, исто као и оно што се пронашло као корисно за јело и пиће. Међутим, оно што је измишљено ради избирљивости, што је сувишно и што захтева много старања, што готово читав наш живот обраћа у старање о телу, Хришћани треба да избегавају. Међутим, ми треба да се постарамо да, у случају потребе, ту вештину не сматрамо узроком здравља или болесног стања, те да начине које она предлаже користимо у славу Божију и као образац старања о души. Не нађе ли, пак, лечничку помоћ, човек не треба сву своју наду на олакшање болова да полаже само на њу, него ваља да зна да Господ неће пустити да се искушамо већма него што можемо (1. Кор.10,13). Једном приликом је Он начинио блато, помазао човека и наредио му да се умије у Силоаму (Јн.9, 6-7), а једном се ограничио само на произвољење, рекавши: Хоћу, очисти се (Мт. 8, 3). Другима је, опет, попустио да се боре са тешким болестима, како би кроз испитивање постали искуснији. Тако се понекад и нас Он дотиче невидљиво и неприметно, уколико нађе да је посета корисна за наше душе, а понекад налази да је погодно да се у нашим страдањима послужимо вештаственом помоћу, дуготрајношћу лечења укорењујући у нама сећање на благодат, или, као што сам рекао, указујући на образац старања о души. Телу је неопходно одстрањивање оног што му је страно, а додавање оног што му недостаје. Тако и од наше душе треба одстранити оно што јој је туђе, а пружити јој оно што одговара њеној природи. Јер, Бог је човека створио правим (Проп.7,30), и сачинио нас да ходимо у добрим делима (Еф. 2,10). Као што ради лечења тела понекад прихватамо резање, спаљивање и узимање горких лекова, тако и ради лечења душе треба да прихватамо оштрину прекорне речи и горке лекове кажњавања. Онима, пак, који се ни тиме не уразуме, пророчка реч са прекором каже: Зар нема мелема у Галаду? Или, зар тамо нема лекара? Зашто није исцељена рана кћи народа мога (Јер. 8,22). Код запуштених болести ми смо спремни да дуго време чекамо исцелење од мучних и разноврсних дејстава. То нам даје пример да грехе у души треба да изглађујемо трудољубивом молитвом, дуготрајним покајањем и строгим држањем, које је у стању, као што је наша реч довољно показала, да пружи исцелење. Иако лечничку вештину не употребљавају сви како треба, ми је нећемо у потпуности избегавати. Измишљајући повод за раскош, неумерени у насладама злоупотребљавају и куварску, и пекарску или ткачку вештину. Њихово прекорачивање потреба не треба да нас наведе да потпуно одбацимо вештине. Напротив, њиховом правилном употребом ми треба да изобличимо оно што је изокренуто. Исто тако, лечничкој вештини не треба порицати дар Божији због тога што је неки злоупотребљавају. Међутим, било би скотски [неразумно] сву наду за своје здравље положити у руке лекара, што видимо код извесних окајаних људи, који се не устежу да их називају својим спаситељима. Избегавати, пак, сваку корист од лечења, значило би бити свадљив. Језекија није сматрао да је прегршт смокава главни узрок његовог здравља (4. Цар. 20,7), нити је њему приписивао исцељење свога тела, него је прослављању Бога додао и благодарност за стварање смокви. Тако и ми, примајући ударце од Бога, који са благошћу и премудрошћу устројава наш живот, најпре иштимо да нам пружи познање узрока због којих нас кара, а затим да се избавимо од скорби и да учини крај са искушењем да бисмо могли поднети (1. Кор. 10,13). Благодат исцелења, која се даје било преко вина и јелеја (као код онога који је запао међу разбојнике – Лк. 10, 34), било преко смокви (као код Језекије), ми треба да примимо са благодарношћу. Ми и не треба да правимо разлику у томе да ли се Божије старање на нама пројавило невидљиво или преко нечег телесног (што нас често заправо још снажније приводи познању милости Господње). Често пута се дешава да смо, павши у болести (које у ствари представљају казну), осуђени да издржимо лечење користећи мучна средства. Прав разум нам налаже да не одбијамо ни резања, ни паљења, ни горчину од љутих и мучних лекова, ни оскудицу у јелу, ни строго придржавање свега прописаног, ни уздржање од свега што шкоди здрављу. Уосталом (опет кажем), не треба да губимо из вида ни циљ, тј. корист душе, будући да она у свему, као у примеру, учи да има бригу о самој себи. Није, међутим, мала опасност да разум почне да машта да је свакој болести потребна лечничка помоћ. Јер, не долазе све болести од природе, нити од неправилне исхране, нити од каквих других телесних узрока, за које је, иначе, лечничка вештина понекад корисна. Болести су често и казне за грехе, које треба да нас преобрате. Речено је: Господ кара онога кога воли (Прич.3,12), и још: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор.11,30-32). Такви људи треба у безмолвију и без лечничке неге да претрпе болест која је послана на њих, свесни својих погрешака, по примеру онога који је рекао: Понећу гнев Господњи, јер сам му згрешио (Мих. 7,9). Они треба да покажу поправљање, да донесу плодове достојне покајања, и да се сећају Господа који је рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). Понекад се дешава да, на настојање лукавог, човекољубиви Владика неког великог подвижника пушта у борбу [са непријатељем], како би његово велико хвалисање оборио крајњом трпељивошћу својих слугу. То знамо из онога што је било с Јовом (Јов 2,6). Осим тога, као пример нетрпељивима Бог [понекад] изводи људе који подносе невоље све до смрти. Такав је био Лазар, који је био покривен многим ранама. О њему није написано да је било шта тражио од богаташа, нити да је био незадовољан својим положајем: стога је и удостојио упокојења у Аврамовом наручју, примивши зла у животу своме (Лк. 16, 22-25). Можемо видети да се болести код светитеља јављају и из других разлога. Имамо случај апостола: да се не би помислило да превазилази границе људске природе, да се не би закључило да у свом природном саставу има нешто нарочито (што се десило Ликаонцима, који су донели венце и јунце – Дап.14,13), те да би се нагласило да има човечију природу, њега је стално пратила болест. Какву би, дакле, ти људи имали корист од лечничке вештине? Зар они пре неће бити у опасности да се уклоне од правог разума, скренувши ка бризи за тело? Они, пак, који су погрешном исхраном навукли болест треба да се служе телесним лечењем, као што сам напред рекао, имајући уједно и образац за бригу о души. Јер, и нама је корисно уздржање од штетних ствари, претпостављање онога што је благотворно и држање прописаног. И сама промена болести у здраво стање тела треба да нам послужи као утеха како не бисмо очајавали, помишљајући да се душа из греховног стања кроз покајање не може вратити у својствену јој целовитост. Према томе, као што не треба сасвим избегавати лечничку вештину, тако не приличи ни да сву своју наду полажемо на њу. Ми се користимо земљорадњом, али од Господа иштемо плодове, и кормило препуштамо кормилару, али Бога молимо да нас сачува од бродолома. Исто тако, доводећи лечника, кад се појави разлог, ми не одустајемо од уздања у Бога. Осим тога, мени се чини ова вештина прилично помаже уздржање. Јер, ја видим да она одсеца сластољубље, да не одобрава ситост и да, као нешто некорисно, одбацује раскошну храну и излишно старање око укусности. Уопште, она оскудицу назива мајком здравља. И због тога нам њен савет може бити користан. Према томе, било да се користимо прописима лечничке вештине, или да их одбијамо из неког од наведених разлога, увек чувајмо свој циљ, тј. угађање Богу, пазимо на душевну корист и испуњавајмо заповест апостола, који је рекао: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор.10,31). Свети Василије Велики, Опширна правила, у Трагом јеванђелског подвига, Манастир Хиландар, 2009, стр. 171-174. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. ”Ходите, убијмо га језиком“, (Јер. 18, 18) рекоше саплеменици и савременици пророка Јеремије, јер он говораше оно што они не желише да чују. ”Ходите убијмо га језиком”, мисао, изговорена на хиљаде година прије но што ми, свако себе, првим својим плачем дјетињим, објависмо на земљи. А ми мислимо да са нама свијет отпоче и да ће са нама скончати, а из пророкове јадиковке видимо да убијање језиком траје откако и човјек на Земљи. Ја, заиста, немам ријечи којом бих довољно јасно исказао сву озбиљност, одговорност, управо убитачност ријечи људске. И сам, препустивши се површности и лакоћи сваковрсној, потегном, понекад, и изговорим непотребну, немудру и убитачну ријеч. Отуда је ово што слиједи опомена и мени колико и другима. Ријеч људска је светиња. Тим даром обдарио нас је Створитељ наш да се њоме разликујемо и разлучујемо од сваковрсног другог створења Његовог. Али, ријеч је изазов и одговорност. Не опомиње ли нас Господ наш да ћемо за сваку ријеч, коју речемо, дати одговор на дан Суда. Својим ријечима бићемо оправдани или осуђени. (Мт. 12, 36-37) А ја, управо и желим да укажем на лакоћу којом ми изговоримо опаку ријеч. Осудимо човјека без саслушања и без икаквог доказа упрљамо га; олако и неразумно, речемо за њега тешку и убитачну ријеч и он, не знајући, носи жиг прљавости и срама; једе са нама и пије и, можда, добро мисли и о себи и о нама, а сви виде оно што он није и не зна да други мисле да је. Када се неким начином увиди и открије да је лаж на њега бачена, касно је. Он се никада довољно опрати не може да би потпуно повратио своју чистоту Ово безпримјерно блаћење нас, као свеколиког народа, сви болно осјећамо у душама својим и знамо да ако икад истина и прозбори и прожубори, она неће моћи бити довољно јака и јасна да сапере сву праљаву ријеку лажи која нас је запљуснула Отуда, ваљда због те олаке и неразумне употребе ријечи, ријеч се људска истрошила, отрцала, ублиједила. Не носи више собом тежину којом је некад везивала и обавезивала. Уствари, наше ријечи више свједоче нас, ко смо и какви смо, него ли оне о којима ми своја свједочанства изричемо. Како би нам Христос, данас, као и својим савременицима, некад, љутито подвикнуо: „Породи асипдини, како можете добро говорити кад сте зли”! Па би нам рекао да од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро, а зао човјек из зле ризнице износи зло. (Мт. 12, 34-35) Сврха ових мојих ријечи је опомена мени, прије свих, понављам, и свима другима, да добро пазимо; три пута мјеримо а једном сијечемо, како каже наш народ, прије но што ријеч изустимо те не буде више наша и не могнемо је повратити и укротити „Смрт и живот у власти је језика“, (ПрС, 18, 21) вели премудри Соломон. Ово разумијевамо вишеструко. „Уби ме прејака ријеч“, рече наш пјесник. Да ми пак пазимо да не убијамо прејаком ријечју а да и сами не страдамо за вавијек са убицама у аду пакленом. Јер колико год ми били склони на олако баратање ријечима, Господ ће своја мјерила примјењивати кад нас за наше ријечи буде судио. Јер, када Премудри Соломон набраја на шта Господ мрзи, и шта је гад души његовој, половина од тога односи се на ријечи. „Језик лажљив и руке које проливају крв праву“ (ПрС, 6, 16-17 ) у једнакој су равни пред Господом. На срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, на лажног свједока који говори лаж мрзи Господ, а ко замеће свађу међу браћом, гад је души Његовој. (ПрС, 6, 16-19) Зато, опоменимо се, уразумимо се. Схватимо да језик може да буде лијек, (ПрС, 12, 10) да је здрав језик дрво животно, (ПрС, 15, 4) али исто тако да језик може да буде стријела смртна, (Пс. 52, 2) оштар као мач. (Пс. 64, 34) Послушајмо Премудрог Соломона кад нам каже: „Немој наглити устима својим и срце Твоје да не буде брзо изговорити што пред Богом, јер је Бог на небу а ти си на земљи, зато нека буде мало ријечи твојих.“ (Проп. 5, 2) Извор: Православље
  12. ”Најезда скакаваца, најгора у задњх 70 гина, уништила сву љетину у Кенији”, читамо новинске извјештаје. ”Ништа није остало за њима”, кукају јадни сељаци. Немоћни, гледали су како нестају плодови њихових трудова и зноја проливеног. На другој страни, због најезде скакаваца, у неким провинцијама пакистанским, било проглашено ванредно стање. Код сусједа њихових и заклетих непријатеља, Индуса, ништа боље. Пошто су ови летећи бојовници у Индију дошли с пакистанске стране, то им је била прилика да и за ову пошаст оптуже комшије своје. Са трахом смо пратили како Аустралија гори. Сви су чежњиво погледали у небо, одакле је једино помоћ могла доћи. Људска снага, и сва техника, била је немоћна да се бори са ватреном стихијом. Као со на рану, однекуда, дошли су пјешчани облаци, сунце заклонили и засули ширине намучене земље. Јужну Европу захватила страшна олуја, огромне разорне снаге. Назвали је ”Луцифер”. Таласи, висине до десет метара, разарали су обале морске. Људи гинули. Поплаве на све стране; земљотреси свуда по свијету. Сваки час нас застрашују вијестима о ураганима и торнадима. За утјеху, ваљда, или из сарказма, надјевају им свакаква имена. Заборавили смо их и у заборав потиснули њих и имена њихова. Ко зна колико их је у свијету било, а у Америци неколико. Средином децембра, ”усред зиме, кад му вријеме није”, торнадо у Кокто области. У Вест Мобајл, октобра 25 – торнадо. И у Кларк срезу, истога дана, и иста несрећа. Прије тога на неки дан, тропска олуја ”Нестор”. Ураган ”Бери” средином јула исте године. И све редом, несрећа за несрећом. Средином прошлог вијека забиљежен само један случа урагана. Звали су га ”Бејкер”. И сваке наредне године по један, два; све до деведесетих. А онда, наједном, несреће се удвостручавају и утростручавају. Ту скоро, 2017. године – девет катастрофалних непогода; 2018. године – тринаест. У јулу 2019. године, у Кини, преко милион људи морало је бити евакуисано јер су 60 њихових ријека помахнитале и јурнуле из својих корита. У Индији, након крајње сушног и врелог љета, наједном, стравичне кише и поплаве. Прошлог љета, према подацима Уједињених нација, преко 1200 људи је У Индији, Непалу и Бангладешу, изгубило животе у катаклизмичним поплавама. А августа мјесеца, у Сијера Леоне, преко хиљаду људи изгинуло у поплавама и одронима земље. Најгора суша, откако се памти, у Јужној Африци. Кишна сезона дошла и прошча; воде све мање. У Централној Америци, у државама Никарагви и Костарики, тропска олуја ”Нејт” убила двадесет и двоје људи. Некада смо метереолошке извјештаје доживљавали као топлу шољу чаја или млијека, пред спавање. Сад су на метереолошки извјештаји постали ударне вијести и од њих се грозимо и јежимо. На све те несреће, муке и невоље немоћног човјека дође и та несрећа крунска; круном ничијом до ђавољом означена. Најприје смо то доживљавали као да нас се не тиче, јер је талеко, тамо негдје, у Кини. Вјеровали смо да је то кинески проблем и да ће људи успјети ту несрећу да заокруже и сузбију и да неће досећи размјере САРС-а, који смо некако прегурали и скоро заборавили. На наш ужас, тај смртоносни вирус се муњевито шири и мрви људске животе широм свијета. Нико се не може заваравати да је он тај једини срећник којег ће несрећа мимоићи. Све несреће, знане и незнане, залуђеног данашњег човјека не могу да опамете и да га приведу немоћи његовој. Ускопитио се човјек, одавна, да Господа Бога, Створитеља и Сведржитеља, истисне из свога живота и да га убије у онима који би са Богом да живе. Увјеравају све около себе да је човјек мјерило свега и да се може без Бога живјети. Бог је презрен и одбачен између људи, од кога – како вели проирок Исаија – свак заклања лице. ”Презрен да га ни за што не узимасмо.” Људи се понашају попут оног рђавог слуге из 24. главе Матејевог јеванђеља, који се одао тучама, јелу и пићу с пијаницама, јер је обмануо себе да је Господар далеко и да неће скоро доћи. Ми, међутим, колико год да нас је мало, и свакога дана све мање, морамо да смо свјесни да је Господ близу (Флп. 4, 5) и да се свему крај приближио. (1. Пт. 4, 7) Његово недремиво око мотри на наша дјела, и у ухо његово сабирају се све ријечи наше. Он суди све намјере и помисли срца. ”И нема те ствари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати.” (Јевр, 4, 12-13) Прихватали ми Господа или не, то се не дотиче његовог постојања. Он је исти јуче и данас и у вијекове”. (Јевр. 13, 8) Ако с Богом читамо слова живота, разумјећемо шта нам се збива и шта нас очекује. Они несрећници, који су гријесима својим прекрили свијет и замрачили очи своје, нека их, нека тумарају. А ми, отворимо Књигу Божију и подсјетимо се шта нам Господ вели. ”Ако узживите по мојим уредбама, и заповијести моје уздржите и ушчините, даваћу вам дажд на вријеме, и земља ће рађати род свој, и дрвета ће у пољу рађати род свој; вршидба ће вам стизати бербу виноградску, а берба ће виноградска стизати сијање, и јешћете хљеб свој до ситости, и живјећете без страха у земљи својој. Јер ћу дати мир земљи, те ћете спавати а неће бити никога да вас плаши; учинићу, те ће нестати зле звијери из земље, и мач неће пролазити преко ваше земље.” (3. Мојс. 26, 3-6) ”Али ако не узаслушаш гласа Господа Бога својега да држиш и твориш све заповијести његове и уредбе његове, које ти ја данас заповиједам, доћи ће на тебе све ове клетве и стигнуће те. Проклет ћеш бити у граду, и проклет ћеш бити у пољу. Проклета ће бити котарица твоја и наћве твоје. Проклет ће бити плод утробе твоје и плод земље твоје, млад говеда твојих и стада оваца твојих. Проклет ћеш бити кад долазиш, и проклет ћеш бити кад полазиш. Послаће Господ на тебе клетву, расап и погибао у свему за што се прихватиш руком својом и што узрадиш, докле се не затреш и пропаднеш на пречац за зла дјела своја којима си ме одуставио.” (5. Мојс.28, 15-20) Удариће те Господ сухом болешћу и врућицом, и грозницом и жегом и мачем, и сушом и медљиком, које ће те гонити докле не пропаднеш. А небо над главом твојом биће од мједи а земља под тобом од гвожђа. Учиниће Господ да дажд земљи твојој буде прах и пепео, који ће падати с неба на те, докле се не истријебиш.” (5. Мојс. 28, 22-24) ”Удариће те Господ приштевима Мисирским и шуљевима и шугом и крастама, да се нећеш моћи исцијелити.” (5. Мојс. 28, 27) ”Удариће те Господ приштем злим у кољенима и на голијенима, да се нећеш моћи исцијелити, од стопала ноге твоје до тјемена.” (5. Мојс. 28, 36) ”Много ћеш сјемена изнијети у поље, а мало ћеш сабрати, јер ће га изјести скакавци. Винограде ћеш садити и радићеш их, а нећеш пити вина нити ћеш их брати, јер ће изјести црви.” (5. Мојс. 28, 39-40) ) ”Све воће твоје и род земље твоје изјешће бубе.” (5. Мојс. 28, 43 ”И доћи ће на те све ове клетве и гониће те и стизаће те, докле се не истријебиш, јер нијеси слушао гласа Господа Бога својега и држао заповијести његове и уредбе његове, које ти је заповједио. (5. Мојс. 28, 46) Ово читамо у Старом завјету, а остварење ових клетви гледамо данас, свуда, и на сваком кораку; широм овог свијета несрећнога. Да ли нам је јасно шта нам се збива? ”Пазите добро како живите, не као немудри него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли.” (Еф. 5, 15-16) Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић
  13. Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Прилог Радио-Беседе: О Света Три јерарха: Извор: Ризница литургијског богословља
  14. У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у понедељак, 13. јануара 2020. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Празнично вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Владо Поповић. Звучни запис беседе Молитвено учешће у празничном вечерњем богослужењу узели су епископи бачки г. Иринеј и мохачки г. Исихије. На дан празника, 1/14. јануара, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да је, у предхришћанско време, обрезивање детињега тела у осми дан по рођењу требало да подсећа људе на верност завету Божјем. Црквени песник је о данашњем богослужењу богонадахнуто клицао бескрајном Домостроју спасења и бескрајном снисхођењу Божјем према нама, пре свега у самој чињеници очовечења вечнога Сина Божјега, а затим у чињеници да Он пристаје и на обрезање по старозаветном пролазном закону и, најзад – што је врхунац тога смирења и те љубави – пристаје на распеће на Крсту за живот света, на силазак у адску невиделицу да би на светлост Божјега Дана извео одатле све од Адама до Њега Самога. То је огромна Тајна љубави и смирења, коју Сâм Господ поставља пред нас, позивајући и призивајући и нас да то буде, по нашој вери и нашој моћи, садржај и програм наших живота на земљи, истакао је Епископ бачки. Епископ је такође указао на значај личности светога Василија Великог, напоменувши његов немерљив допринос у многим аспектима живота и богословља Цркве Христове. Свети Василије Велики је један од највећих, најмудријих, најоблагодаћенијих учитеља Цркве, који показује пуноћу вере у Свету Тројицу као Једнога Бога, навео је владика Иринеј. Владика бачки г. Иринеј је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. У 30. недјељу по Духовима – Богоотаца, 12. јануара 2020. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Свету мученицу Анисију и Преподобну Теодору, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом литургијом у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир острошки сабрат, а саслуживали су му архимандрит Мирон и јереј Божидар Ћеранић, ријечки парох, као и јерођакони Роман и Зосима. После читања зачала из Светог јеванђеља сабранима је бесједио о. Роман, који је између осталог рекао да жртва и смирење Господа Исуса Христа почињу од Његовог рођења, а завршавају се распећем на крсту. – Христова жртва у самом почетку хришћанске историје прати страдање како Њега, тако и цијеле Цркве. Од самог оваплоћења, рођења Његовог, сматра се да је Црква настала. Христа протјерују из Витлејема у Египат – подсјетио је о. Роман говорећи о страдању 14.ооо дјеце до двије године у Витлејему, за Христа. То су први мученици за Христа и то они најчистији и најсмјелији, дјеца Божија, казао је о. Роман. – Они су својом крвљу посвједочили Христово рођење и дали нам на тај начин смјернице да и ми ако вјерујемо у Његово оваплоћење, распеће, васкрсење, морамо да прођемо исти тај пут који су прошла витлејемска дјеца. Господ нам својим животом од самог почетка показује да је наш пут ка Њему и Царству небеском, једино могућ кроз страдање – рекао је о. Роман и нагласио да све што пролазимо у животу, свако страдање и болест, све је ништа наспрам онога што нам је Господ припремио у Царству своме. Он је казао да је Свети Василије Острошки управо свједок витлејемске пећине, збјегова у Египат и повратка у опбећану земљу, онај који се сараспео са Христом. – Родио се испод пећине у Мркоњићима, отишао врло брзо у пећину у Завали. Из Завале отишао у Тврдош гдје је по предању због исповиједања тврде и непоколебиве вјере, више боравио у тврдошким пећинама него у манастиру. Потом је из тврдошког Витлејема морао да побјегне у никшићки Египат и ту се крио и водио борбу и са својима, и са Латинима, и са Турцима, који су га на све могуће начине малтретирали. И савио је гнијездо у острошкој пећини која много личи на Витлејемску пећину, а која има и символику голготске стијене и Горе преображења, а и мјеста васкрсења – казао је о. Роман и закључио да је живот Светог Оца Василија протекао у страдању и благодарењу Богу што свједоче и његове Свете мошти, да се уподобио Богомладенцу Христу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Рођење дјечака Стојана Јовановића, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Прилог Радио-Светигоре (емисија "Културни магазин") Прилог Радио-Светогоре (емисија "Љетопис") Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога оца нашега Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље. Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником. О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца. Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635. Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода. Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали. Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи. Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Поводом данашњег спомена на дан рођења великог чудотворца острошког, доносимо песму Данице Црногорчевић о Светом Василију: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Након што су им се јуче, на великом црквено-народном сабору и данас на Светој архијерејској литургији поклониле десетине хиљада вјерника, мошти светог Василија Острошког су се из Никшића вратиле из Никшића назад у манастир Острог. Повезана вест: Проф. Александар Вујовић: Никшић са љубављу испратио мошти Светог Василија чудотворца Острошког! Из саборне цркве Светог Василија Острошког, свеца су свечано испратили Епископи будимљанско-никшики Јоаникије и диоклијски Методије, свештенство, монаштво и вјерни народ. Са моштима се у Острог упутио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског и игумана манастира Острог г. Амфилохија и Епископа британско-скандинавског г. Доситеја, на позив протојереја-ставрофора Горана Спајића, архијерејског замјеника за Лондон и читаву Енглеску, црквеног одбора цркве Светог Саве у Лондону и духовне заједнице Свети Алимпије Столпник из Лондона, јерођакон Роман Виларет, сабрат манастира Острога, у четвртак 12. децембра 2019. године, одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки у знаку крста и свјетлости васкрсења„. Прије почетка предавања у Цркви Светог Саве, прочитан је акатист Пресветој Богородици а потом је сабранима, госта из манастира Острог представио протојереј-ставрофор Милун Костић, свештеник у пензији. Извор: Радио Светигора
  19. Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки позива вјернике на Свету Архијерејску Литургију, велики црквено-народни сабор и поклоњење моштима Светог Василија Острошког у суботу 21. децембра у никшићком Саборном храму Светог Васија Острошког. Звучни запис разговора „Свети Василије је одлучио да дође у Никшић. Не доносимо ми Светог Василија као што неки кажу него га дочекујемо. Он долази у свој храм чији је патрон. Сабор у Никшићу ће носити идеју мира, братства и љубави, и сви смо позвани да то јединство искажемо кроз заједничку молитву која ће тога дана бити узнијета ка Господу“-каже отац Слободан. Сабору ће претходити предавања која организује Епархија будимљанско-никшићка под слоганом: Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич Цркве и племена. На тему ,,Наметање предлога закона о вјерским заједницама и право Цркве на опстанак“ у црквено-народном дому у Никшићу у недјељу 15. децембра у 19 часова говориће др Владимир Лепосавић и протојереј Предраг Шћепановић, Протојереј-ставрофор Гојка Перовића Ректор Цетињске богословије одржаће у недјељу 15. децембра у 18 часова у Центру за културу у Плужинама предавање на тему ,,Црква у сусрет Божићу“, а дан раније у суботу 14. децембра предавање на исту тему у манастиру Косијерево са почетком у 18 часова одржаће Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић Архијерејски намјесник бококоторски. Извор: Радио Светигора
  20. Митрополија црногорско-приморска позвала је данас све, па и оне који у свом неразумијевању критикују поступке Цркве, да у суботу, 21. децембра, дођу на братско сабрање у Никшићу, да нас Свети Василије сабере и уједини. Прилог Радија Светигора „Добро дошли су и људи из власти, нека се сами увјере да ће Никшић тога дана бити мјесто братског сабрања. Он би тога дана могао бити и мјесто почетка нашег братског разговора, који је изостао претходних година. Да нас Свети Василије сабере и уједини“, истиче се између осталог у саопштењу Митрополије црногорско-приморске поводом саопштења политичке партије ДПС на најаву црквеног световасилијевског сабрања у Никшићу. Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Обавјештавамо богољубиву јавност да смо запањени тоном и садржајем саопштења политичке партије ДПС, а поводом најаве црквеног световасилијевског сабрања у Никшићу, у суботу 21. децембра. Управо је поменуто саопштење можда најбруталнији примјер како политичари владајуће странке покушавају да живот Цркве подредe дневно-политичкој идеологији. Излишно је подсјећати да то Устав ове земље изричито забрањује. Очигледно је да је исти онај антицрквени, али и антиуставни дух, који је понудио огољену дискриминацију у ”Закону о правном положају…”, потписао и последње оглашавање ДПС-а. Његов је основни циљ – застрашивање православних вјерника и спрјечавања избора и начина остваривања њихових духовних потреба. И све то чини политичка партија која је за ових тридесетак година (од посљедње литије са моштима Светога Василија Острошког, слава му и милост) промијенила више међусобно супротстављених идеологија, и све то само са једним циљем – да би опстала на власти и штитила своје интересе! Сходно томе, на штету друштва и његове будућности, неодговорно и нецивилизовано, они су успоставили однос према држави Црној Гори као ”фабрици пара”, и то не за њене грађане, већ искључиво за поједине људе на власти! Црква нема системе репресије и уцјена, какве користе неке свјетовне организације, па је већ у том погледу уплитање ДПС-а и њихово тумачење вјерницима митрополитовог позива – излишно и мимо здравог разума. Датум, мјесто и карактер поменутог сабрања јесу теме које је Црква сама одабрала и процјенила као плодотоворне за живот и напредак Цркве, а да при том ни један сегмент тога скупа не нарушава правни поредак државе нити крши закон, нити дјелује негативно на јавни ред и мир. Да ли се поменути долазак моштију Светог Василија Острошког, слава му и милост, може схватити негативно по било кога у овој земљи и на овом свијету – како то покушавају да представе наши уважени политичари? Је ли тај, иманентно црквени чин, веома распрострањен и уобичајен у православљу, па и у цијелом хришћанском свијету, на било који начин ”антицрногорски” и да ли се може схватити као ”злоупотреба” – како мисле у ДПС-у? Партија на власти поставља питање: шта је са прилозима из острошке светиње? Прије одговора на то, постављамо им питање: шта је са парама и стотинама предузећа које су они примили од претходне власти? Сви виде у Црној Гори да су предузећа опљачкана и приватизована, десетине хиљада људи и породица остало без хљеба, а мала група владајућих или блиских њима постали милионери, проглашавајући то као своје опредјељење за ”западне вриједности”. Новим законом о ”слободи вјерисповијести” предвиђају да то исто ураде са Црквом, њеним храмовима, нарочито са прилозима Светог Василија Острошког. Треба, међутим, да знају, како они, тако и други који мисле да се ту ради о баснословним сумама, да се од тих и других прилога хране стотине сиротињских породица у народним кухињама широм Црне Горе, а бројне породице избјеглица са Космета и шире и друга сиротиња, које је све више у Црној Гори, помажу се преко црквених добротворних организација. Тим средствима је, уз помоћ вјерног народа, обновљено око 700 храмова и манастира, од тога се одржавају све светиње, издржава се све бројније свештенство и монаштво, саграђени су нови храмови, највећи у историји Црне Горе (Храм Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару). Иначе, подсјећамо оне који су вјерујући и који су икада нешто чули о црквеном животу, а упознајемо агностике и невјерујуће, са чињеницом да је литија (процесија) са моштима хришћанских светаца пракса која траје у Цркви – од кад она постоји на овој земљи. Пренос моштију појединих светитеља са једног мјеста на друго толико су важни догађаји у црквеној историји, како код православних, тако и код римокатолика, да су неки од њих уписани црвеним словима у црквени календар (погледајте 22. мај и празник Преноса моштију Светог Николе, дан који многи грађани Црне Горе и данас славе као своју славу или прислужбу). Када су у питању мошти највећег чудотворца међу светитељима наше помјесне Цркве – Светог Василија Острошког, подужи је списак примјера када су оне изношене из Острога, а сваки пут из разлога велике бриге вјерног народа и потребе за општом свенародном молитвом. Први пут у 18. вијеку, па потом два пута у 19. вијеку. То се чинило уз благослов владике са Цетиња и ангажовање свештенства у Острогу и Цетињском манастиру. Свечеве мошти ношене су из Острога и доношене на Цетиње, па свечано враћане назад. Тако ће, ако Бог да, бити и 21. децембра у Никшићу. Мошти Светога Василија биће истога дана враћене у Острошки манастир. У 20. вијеку, мошти су ношене из Острога први пут током Другог свјетског рата, из страха да не пострадају од ратног дејства окупаторских бомби, а други пут 1996. године као молитвена литија поводом управо окончаног крвавог ратног пира у Босни и Херцеговини, када су биле побожно и масовно дочекане и у Никшићу. Ето таквог је, благословеног и миротворног карактера, и ова најава наше Цркве, да благословом ”Доброга пастира” у саборном храму њему посвећеном, у граду гдје је и сам столовао као Митрополит Херцеговачки Пећке Патријаршије, рукоположен и постављен од Светог Патријарха Пећког Пајсија Јањевца – узнесемо молитве Господу, за братски мир и помирењесвих и за уразумљење оних који владају, да не наносе штету овој држави и народу, доносећи законе који не само да урушавају правни поредак, већ што је много горе – распирују духове омразе због тешке дискриминације једног дијела црногорских грађана и традиционалних духовних институција у Црној Гори. Зато је ”позив вјерницима да не насједају” – поводом нечега што вјерници врло добро разумију и већ одавно практикују – не само излишно, него и штетно, јер се може схватити као покушај политичког застрашивања тих истих вјерника. Застрашивања и пријетњи од стране оних који збиља имају и моћ и навику да то раде. Из тога разлога осјећамо потребу да поручимо владајућој партији у Црној Гори да се окане таквих порука, и да ради оно за шта је изабрана. Да чува слободу грађана на окупљање и манифестацију сопствених убјеђења. Сваку политичку паролу тога дана у Никшићу, сваки излив национализма, било какво страначко обиљежје, или поруку уперену против било кога (против домаће или сусједне државе, против било које власти или опозиције) – сматраћемо директном провокацијом смишљеном од недобронамјених. Јер Цркви не пада на памет да се икада, а нарочито не тога дана, бави таквим стварима. Само нам је молитва Господу и позив на поштовање права и Устава ове земље – на хришћанском срцу. У том смислу, позивамо и оне који у свом неразумијевању критикују поступке Цркве, да тога дана и они дођу да буду са нама. Јер светиња молитве и свечеве мошти, припадају свима који траже Божији благослов. Добро дошли су сви, сваки наш брат и свака наша сестра, па и римокатолици и муслимани који иначе долазе код Светог Василија. Добро дошли су и људи из власти, нека се сами увјере да ће Никшић тога дана бити мјесто братског сабрања. Он би тога дана могао бити и мјесто почетка нашег братског разговора, који је изостао претходних година. Да нас Свети Василије сабере и уједини. То сматрамо и хришћанским и оним традиционално црногорским, и знамо и вјерујемо да ће сви људи, којима смо се и обратили позивом, то и препознати. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. 1. Да ли сте чули речи апостола којима се обраћа Солуњанима и прописује закон за читав живот? Оне су упућене онима који су се свакодневно налазили у његовој близини, премда се њихова корист распростире се на читав људски живот. Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте, каже он (1.Сол.5,16-18). Шта, дакле, значи „радовати се“ и каква је корист од [радовања]? Како је могуће задобити непрестану молитву и Богу захваљивати за све? Речено ћемо, колико буде могуће, протумачити касније. Сада је заиста неопходно да најпре наведемо оно што нам приговарају противници који [наводе] клевету да је испуњење узакоњеног немогуће. Зар је врлина, кажу, проводити дан и ноћ у изливању [душе] и живети у весељу и радовању? Осим тога, зар је [непрестано радовање] уопште могуће с обзиром да нас окружују на хиљаде невољних несрећа које у души нужно изазивају потиштеност? Стога је немогуће да се неумерено радујемо и веселимо, изузев ако [хоћемо да кажемо] да онај кога пеку не осећа бол и да се не мучи онај кога пробадају. Можда и неко од оних који нас окружују, болујући од сличне болести помисли, износи истоветне изговоре ради оправдања својих грехова (Пс.140,4). Услед свог немара за чување заповести, он покушава да оптужи Законодавца да наводно прописује немогуће. Он вероватно говори: „Како је могуће да се радујем кад узроци радости не зависе од мене? Оно што изазива радост долази споља и не налази се у мени, на пример – долазак пријатеља, сусрет с родитељима после дужег времена, налажење новца, почасти од људи, васпостављање здравља после разних болести и остале животне добробити, дом у коме је трајно благостање, богата трпеза, дружељубиви саучесници у весељу, звуци и призори који изазивају уживање, здравље рођака и срећа у свему осталом у животу (с обзиром да нас не жалосте само наше властите непријатности, него и оне које секирају наше пријатеље и рођаке). Све [набројано] је неопходно да би се рачунало на душевну радост и весеље. Поред тога, радост у души може да се роди када видимо пад својих непријатеља, пропаст злобника и награђивање доброчинства, једном речју, када ни садашње ни очекиване тешкоће не потресају наш живот. Како нам је, дакле, дато као заповест нешто што своје испуњење нема у нашој вољи, већ представља последицу других узрока? Осим тога, како је могуће да се непрестано молимо кад телесне потребе привлаче мисли душе на себе и с обзиром да је немогуће да се разум истовремено подели на две бриге. 2. Мени је, међутим, заповеђено да захваљујем Богу за све. Зар да захваљујем када ме муче, када ме исмејавају, када ме растежу на точку, када ми копају очи? Зар да захваљујем када ми ненависник задаје нечасне ударце, када се ледим од зиме, када ме мучи глад, кад сам привезан за дрво, када неочекивано останем без деце, па чак и без жене, када услед бродолома неочекивано изгубим иметак, када ме на мору заробе пирати или на копну разбојници, када сам у ранама, када ме клевећу, када осиромашим или када сам у тамници“. Све речено и много другог прикупљају они који оптужују Законодавца, мислећи да своје грехе оправдају клеветом да нам се наређује нешто што је немогуће извршити. Шта, дакле, да одговоримо? [Одговорићемо] да апостол има у виду нешто друго и да покушава да наше душе одвоји од земље, узносећи их до небеског начина живота. Не разумевајући велику замисао Законодавца, они се, међутим, ваљају по земљи и телу у телесним страстима као црви по блату и ишту начин да испуне апостолску наредбу. Апостол не позива свакога да се стално радује, него само онога ко се уподобио њему, тј. ко више не живи у телу, него има Христа који живи у њему (уп. Гал.2, 20), с обзиром да сједињење с највишим добром не допушта саосећање са оним што узнемирава тело. Чак и кад би тело било раскомадано, раскидање свезе би остало у страдајућем [делу] тела, а распростирање бола се не би могло пренети до умног [делај душе. Уколико смо, према апостолском савету, умртвили удове који су на земљи (Кол.3,5) и уколико на телу носимо умирање Христово (2.Кор. 4,10), рана нанета умртвљеном телу нужно неће допрети до душе, која је ослобођена везе са њим. Осим тога, несреће, губици и смрт ближњих неће се узносити до ума, нити ће узвишеност душе сурвати до саосећања са овдашњим. Уколико расуђују као и ревносни [људи], они који су запали у недаће неће жалостити друге, с обзиром да и сами без јадиковања подносе оно што им се дешава. Уколико, пак, живе по телу (уп. Рим.8,13), они неће толико причињавати бол, колико ће се сматрати јаднима, не толико због околности, колико стога што нису изабрали оно што је требало. Уопштено [речено], душа која се једном чежњиво привезала за Створитеља и која је навикла да се радује тамошњим красотама, неће изгубити своју радост и весеље због смене разноликих промена телесних страдања. Оно што је за друге жалосно, њу ће учинити још радоснијом. Апостол је, [на пример], био благодушан у немоћима, у невољама, у гоњењима (2.Кор.12,910) и оскудици. Он се хвалио својим сиромаштвом налазећи се у гладовању и жеђи, у зими и голотињи, у гоњењима и тескобама (2.Кор. 11,27). Апостол се радује ономе због чега други тугују и одричу се живота. Они који нису научени апостолској мисли и који не разумеју да нас Павле позива на јеванђелски живот, усуђују се да га оптуже да нам наводно прописује немогуће. Нека они, међутим, схвате колико нам је разлога за оправдано радовање дала Божија велика издашност. Ми смо из небића ступили у биће. Створени смо по образу Творца (уп. Пост.1.26) и имамо ум и слово који допуњују нашу природу и којима спознајемо Бога. Уколико са њима брижљиво изучимо лепоте творевине као нека писмена, ми ћемо познати велику мудрост и промисао Божији о свему. Ми разликујемо добро од зла и сама нас природа учи да одабирамо корисно и да се уклањамо од штетног. Будући да смо се грехом отуђили од Бога, поново смо позвани на блискост с Њим, након што смо Крвљу Јединородног ослобођени из нечасног сужањства. [А шта да кажемо] о нади у васкрсење, о наслађивању анђелским добрима, о Царству на небесима и обећаном благу које превазилази снагу разума и слова? 3. Зар све речено не може да се прихвати као довољан разлог за непрекидну радост и непрестано весеље и зар, напротив, треба мислити да живот достојан радости проводи једино онај ко пресићује утробу, забавља се звуцима свирале, леже на меку постељу и хрче? Међутим, онима који имају ум ја бих рекао да би требало да их оплакују, а да ублажују оне који садашњи живот проводе надајући се у будући век и замењујући садашње за вечно. Ми треба да ублажујемо оне који су се сјединили с Богом с обзиром да живот проводе у радости чак и кад се нађу у пећи огњеној (као три младића у Вавилону), чак и кад су затворени с лавовима, чак и кад их кит прогута. Јер, они се не жалосте због садашњег, него се радују због наде у оно што се за нас чува у будућности. Мислим да добар подвижник, који је једном ступио на поприште побожности, треба достојанствено да подноси ударце противника, надајући се на славу која ће доћи при примању венаца. Они који су се навикли на напоре борбе у телесним надметањима уопште семе колебају због болних удараца, него настављају да се боре с протишшком услед жеље да их прогласе победницима, презирући тренутне напоре. Ни ономе ко је ревностан неће се помрачити радост чак и ако сусретне тешкоће, будући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду, која не постиђује (Рим.5,35). Због тога нам исти [апостол] па другом месту заповеда да у невољи будемо трпељиви и у нади радосни (Рим.12, 12). Према томе, нада заједно са радошћу обитава у души ревносног човека. Међутим, исти апостол нам заповеда и да плачемо са онима који плачу (Рим.12,15). Пишући Галатима, он је плакао због непријатеља Крста Христовог (уп. Фил.3,18). Да ли уопште треба да говоримо да је Јеремија плакао, да је Језекиљ, по заповести Божијој, писао о плачу за кнезовима [Израиљевим] (уп. Јез.2.10) и да су многи светитељи плакали? Тешко мени мајко моја што си ме родила (Јер.15.10). Тешко мени, неста побожнога са земље, и нема правога међу људима. Ја сам као кад се обере летина (Мих.7,2). Уколико погледаш гласове праведника уопште и уколико откријеш да понекад зајецају, уверићеш се да оплакују овај свет и окајани живот у њему. Авај мени, јер се боравак мој продужи (Пс.120,5). Павле је желео да умре и да буде са Христом (Фил.1,23). Стога јадикује због продужетка странствовања, које га спречава да се радује. Давид нам је у песмама оставио плач за пријатељем Јонатаном, а заједно са њим и плач за својим непријатељем: Боли ме због тебе, брате Јонатане. Кћери Израиљеве, плачите за Саулом (2.Цар.1,26; 24). Саула оплакује као онога ко је умро у греху, а Јонатана као оног ко му је читавог живота био близак пријатељ. Та зашто да говоримо о нечему другом? И сам Господ је плакао због Лазара (Јн.11,35), плакао је и због Јерусалима (Лк.19,41). Он ублажује жалосне (Мт.5.4) и оне који плачу (Лк.6,21). 4. „Како се [наведено] може, говоре, усагласити са речима: Радујте се свагда (Фил.4,4)? Јер, сузе и радост не изазивају исти узроци. Сузе природно изазива притисак око срца до кога долази услед неочекиваног ударца или услед напада који рањава и стеже душу, док је радост слична поскакивању душе, развесељене [чињеницом] да су [дела] сагласна са жељама. Отуда потичу и различити телесни знаци. Ражалошћени имају блед, сив и хладан изглед, док су тела радосних бодра и румена, при чему душа само што не искочи и не похрли напоље од задовољства“. Ми ћемо додати да су плач и сузе светих произилазили из љубави према Богу. Свагда гледајући на Вољеног и увећавајући у себи радост која из [сличног гледања] проистиче, они су се истовремено старали за себи сличне слуге, својим сузама и оплакивањем исправљајући оне који греше. Они који стоје на брегу и саосећају са онима што се даве у мору не губе сопствену сигурност иако се старају да помогну унесрећенима. Ни они који оплакују грехе својих ближњих не поништавају сопствену радост. Напротив, они је тиме још више умножавају. Господ их, наиме, поводом суза проливених због брата удостојава радости. Блажени су они који плачу и који се жалосте, будући да ће се утешити и насмејати (уп. Лк.6,21; Мт.5,4). Смехом се не назива грохот који услед превирања крви излази из образа, него чиста веселост, која није помешана ни са чим суморним. Апостол допушта да плачемо са онима који плачу (уп. Рим.12, 15), с обзиром да су сузе на неки начин семе и залог вечне радости. Уздигни свој разум и сагледавај анђелско стање. Да ли њима доликује расположење другачије од радости и благодушности? Јер, они су удостојени да стоје пред Богом и да се наслађују неизрецивом красотом славе нашег Творца? Побуђујући нас на такав живот, апостол нам је заповедио да се свагда радујемо. 5. Можемо рећи да је Господ плакао за Лазаром и за градом као што је и јео и пио, тј. без властите потребе. Напротив, Он је речено учинио да би теби поставио меру и границу неопходних душевних страдања. Он је плакао да би исправио прекомерну осетљивост и недоличност оних који ридају и који су склони нарицању. Јер, плач захтева усклађеност са словесношћу с обзиром на повод, количину, време и начин проливања суза. Да сузе Господње нису проливене због страдања, него због наше поуке, види се из реченога: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим (Јн.11,11). Ко од нас оплакује уснулог пријатеља, с обзиром да очекује да ће се ускоро пробудити из сна? Лазаре, изиђи напоље (Јн.11,43): и мртви је оживео и свезани је закорачио. Чудо у чуду: како су ноге способне за кретање иако су свезане погребним повојима. Јер, оно што је укрепљивало беше јаче од онога што је спутавало. Због чега је Онај ко је намеравао да изврши [слично] дело, сматрао да је догађај достојан суза? Зар није очигледно да је, у свему подржавајући нашу слабост, затворио неизбежно страдање у извесне мере и границе, предупређујући одсуство саосећања (што је зверски), али и не дозвољавајући да будемо склони великом болу и плачу? Изливајући сузе за пријатељем, Он је и сам показао заједништво са људском природом и избавио нас од крајности у једном и другом, заповедајући нам да не будемо слаби пред страдањем, али ни безосећајни пред жалошћу. Господ је трпео глад пошто би се сварила чврста храна, осећао је жеђ када би се исцрпела влажност у телу и замарао се када би услед пешачења претерано напрегао мишиће и жиле (Јн.4,6, премда напор није заморио Божанство, него је тело осећало промене које по природи следе). Он је исто тако допустио и сузе, дозволивши да се испоље обележја која су природна телу. Када се услед жалости испуни испарењима, мождано удубљење се обично ослобађа влажног бремена кроз очне дупље, као кроз неке канале. При неочекиваној несрећи појављује се неки шум у ушима, вртоглавица и помрачење у очима, а глава се потреса од паре која се подиже услед сабирања топле влаге у унутрашњости. Облаци се изливају у кишне капи, а згуснутост испарења се, мислим, излива у сузама. Због тога ожалошћени налазе извесно уживање у изливању суза, с обзиром да се плакањем неосетно ослобађају онога што их оптерећује. Стварни опит потврђује истинитост реченога. Ми знамо да су се многи ун недаћама уздржавали од проливања суза, услед чега су их погађале неке неизлечиве болести, удари или одузетост, док су други у потпуности испуштали душу, с обзиром да се њихова снага, као слаба потпора, рушила под теретом жалости. Може се видети да се пламен гуши сопственим димом, који нема где да оде, већ се шири око њега. И животна сила се исцрпљује и гаси уколико жалост себи не нађе излаз. 6. Стога они који су склони прекомерном жаљењу не треба да указују на сузе Господње са [намером] да оправдају сопствену страст. Храна коју је јео Господ не би требало да нам послужи као повод за сластољубље, него, напротив, као најузвишеније правило уздржања и умерености. Ни [Његове] сузе нам нису понуђене као закон који прописује да плачемо, него као мера достојна поштовања и као најтачније правило у складу са којим смо дужни да, остајући у границама природе, одмерено и долично подносимо несрећу. Због тога ни женама ни мушкарцима није допуштена склоност према јадиковању и неумереном плакању. Приличи, уосталом, унеколико се жалостити и излити нешто суза у време несреће, премда тихо и без ридања и вапаја, без цепања сопствене одеће и посипања пепелом, као и без свих других сличних недоличности, допуштених људима који нису научени небеским [стварима]. Онај ко се очистио божанственим учењем треба да се, као неким чврстим зидом, огради правом речју, те да одважно и снажно одбија од себе нападе сличних страсти, не допустивши им да у гомилама преплаве скрушени и попустл3иви део душе, [сматрајући] га неким ниским местом. Плашљивој души која се нимало не крепи уздањем у Бога својствено је да се прекомерно мучи и да пада под теретом несреће. Црви се лакше рађају у меком дрвету. И жалост се лакше укорењује у људима нежније нарави. Зар је Јов имао дијамантско срце? Зар је његова унутрашњост била начињена од камена? Он је у кратком периоду изгубио десеторо деце. У време весеља уништена је радост у његовом дому с обзиром да се ђаво обрушио на њихову кућу. Он види трпезу помешану с крвљу. Он види децу која су рођена у разним временима како умиру у једном тренутку. Он, међутим., не плаче, не чупа косу, не испушта никакав недоличан глас, него произноси славно и од свих опевано благодарење: Господ даде, Господ узе. Би како Господ благоизволе. Нека је благословено име Господње (Јов 1,21). Зар је он био безосећајан човек? Да ли је могуће? Он сам за себе каже: Ја сам плакао због сваког угњетеног (Јов 30,25). Да ли је можда Јов лагао? Међутим, Истина сведочи о њему да је, поред осталих врлина, био и истинит. Јер, речено је: Беше човек непорочан, праведан, богобојажљив и истинит (Јов 1,1). Ти, међутим, јадикујеш уз помоћ песама које су и сачињене ради нарицања и настојиш да жалосним напевима мучиш своју душу? Дело драматурга је измена сцена и одеће глумаца који се појављују на позорници. И ти мислиш да онај ко плаче треба да има одговарајући изглед, тј. црну одећу и разбарушену косу, те да у његовом дому мора да буде тама, нечистота, пепео и жалосно нарицање којим се непрестано обнавља болна рана у души. Препусти, међутим, слично поступање онима који немају наде (уп. 1.Сол.4,13). Ти си, напротив, научио да је о онима који су умрли у Христу (уп. Отк. 14.13) [речено]: Сеје се у распадљивости, а устаје у нераспадљивости, сеје се у немоћи, а устаје у сили, сеје се тело душевно, а устаје тело духовно (1.Кор.15.42-44). Зашто плачеш због онога ко је отишао да промени одећу? Немој плакати ни због себе, сматрајући да се лишаваш неког помоћника у животу, с обзиром да је речено: Добро је [већма] уздати се у Господа, неголи уздати се у човека (Пс.117,8). Немој жалити ни због њега, сматрајући да је претрпео несрећу, с обзиром да ће га ускоро пробудити небеска труба те ћеш га видети где стоји пред престолом Христовим. Према томе, остави малодушне и непристојне узвике: „Авај, какво неочекивано зло. Ко је тако нешто могао да очекује. Зар сам очекивао да ће земља покрити најмилије лице“. При сличним речима [човек] мора поцрвенети, чак и кад их други говори, с обзиром да смо и сећањем на прошлост и искуствима из садашњости научени нужности природних страдања. 7. Пошто смо васпитани речју благочашћа, нас неће изненадити ни превремена смрт, ни друге неочекиване несреће. [Навешћемо један] пример. [Рецимо да] сам имао младог сина, јединог наследника имања, утеху старости, украс породице, цвет међу вршњацима и потпору куће. Међутим, смрт га изненада коси у најлепшим годинама. Онај ко је до недавно представљао сладак звук и најпријатнији призор за родитељске очи, постао је земља и прах. Шта да чиним? Поцепаћу одећу на себи, почећу да се ваљам по земљи, да јецам и да јадикујем и показаћу се пред породицом као дете које вапије и дрхти под ударцима? Или се, напротив, нећу чудити ономе што се десило с обзиром да ћу обратити пажњу на неизбежност догађања, тј. на неумољивост закона смрти који се подједнако распростире на све узрасте и раздваја све што је сједињено. Према томе, нећу силазити с ума као онај ко је погођен неочекиваним ударцем с обзиром да сам већ одавно научио да сам и сам смртан и да сам имао смртно чедо, да ништа људско по природи није постојано и да ништа не остаје заувек. Напротив, данас само путем рушевине показују обележја некадашње величине чак и велики градови, коју беху славни по блиставости својих здања и моћи својих житеља, те знаменитости околине, тргова и свега осталог. Лађа која се више пута спасавала на мору, која је безброј пута пловила и превезла на хиљаде трговачких товара, на крају пропада због једног налета ветра. Војске које су много пута у биткама побеђивале непријатеље, с променом среће постају тужан призор и поруга. Достигавши велику моћ и подигавши себи и на копну и на мору мноштво победничких споменика и сакупивши огромна богатства од плена, читави народи и острва бивали су или уништени временом или су, доспевши у заробл5еништво, слободу заменили за ропство. Ма које од великих и неподношљивих зала да поменеш, у прошлом животу [људског рода] ћеш већ наћи истоветне примере. Тежине разликујемо према приклањању теразија и својства злата испитујемо трењем о камен. Ни м:и никада нећемо прећи границу благоразумности уколико се будемо сећали мере на коју нам је указао Господ. Дакле, ако ти се некад догоди нешто непријатно, превасходно среди свој разум и немој се препуштати смућењу. Потом себи олакшај садашњост надом у будућност. Они који имају болесне очи одвраћају поглед од исувише блиставих призора, умирујући их гледањем цвећа и зеленила. Ни душа не треба непрестано да гледа несрећу, нити да се препушта садашњим недаћама. Напротив, она свој поглед треба да пренесе на сагледавање истинских добара. Уколико твој живот увек буде окренут Богу, увек ћеш бити у стан.у да се радујеш, док ће ти нада на награду олакшати животне недаће. Да ли си обешчашћен? Погледај на славу која је на небесима припремљена за трпљење. Да ли си претрпео губитак? Подигни поглед ка небеском богатству и ризници коју сабираш добрим делима. Да ли си прогнам из отаџбине? Твоја отаџбина је, међутим, небески Јерусалим. Да ли си изгубио децу? Имаш анђеле с којима ћеш се веселити око престола Божијег и радовати се вечном радошћу. Уколико садашњим недаћама будеш супротстављао очекивано добро, сачуваћеш безбрижност и непомућеност душе, на шта нас и позива апостолски закон. Нека успех у људским стварима не створи неумерену радост у твојој души и нека недаће жалошћу и тескобом не унизе њену бодрост и узвишеност. Уколико ниси васпитан да на [наведени] начин гледаш на житејска дела, никада нећеш живети без потреса и смућења. У реченоме ћеш лако успети уколико уз себе будеш имао заповест која ти саветује да се увек радујеш, уколико протераш телесно неспокојство и сабереш душевне радости, уколико превазиђеш садашње утиске и управиш мисао ка надању у вечна добра. Јер, и сама представа о њима је довољна да се душа испуни весељем и да се у наша срца усели анђелска радост у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Човеков живот је кратак. Краткотрајне радости напорног живота су као паучина, а спољашњи блесак живота заправо сан. Међутим, покој праведних је веома блажен и починак на небесима нема краја. Они су заиста дарови бесмртног Штедрољупца. Јер, Онај ко има неизмењиву природу свакако даје и бескрајне дарове. Стога је овдашња борба праведних привремена, док су победа и тамошње награде вечни. Ми се у животу, као у некој школи ратних вештина, учимо борби са невољама. Наша природа има много противника. Задовољства одузимају чврстину, сладост ослабљује храброст, униније стањује снагу, клевете наносе увреде, лаж прикрива подлост, страх чини да падамо у очајање. У сличним бурама се непрестано налази наша природа. Нису несносне само горчине живота, већ и оно што изгледа пријатно жалости својом превртљивошћу. Ми, дакле, проводимо живот који је пун скорби и суза. И уколико желиш да сазнаш, послушај опис горчине живота. Човек је посејан у мајчиној утроби. Том сејању је, међутим, претходила скорб. Семе је бачено у бразде природе. Уколико, пак, размислимо о реченоме, постидећемо се зачетака рођења. Бачено семе се променило у крв, која се задебљала у тело, које је, опет, временом на себе узело облик. Оно што се уобличило је на несхватљив начин примило душу, хранећи се природним средствима. Притешњен заметак се трза, негодујући због природних уза. Чим је наступило време рађања, распада се затвор утробе и отварају се врата природе: матерња утроба испушта плод који је дотле задржавала. Исклизава у живот жалосни борац и уста твари удахњују у себе ваздух. И шта потом? Први његов звук јесте плач. Већ по самом почетку може се закључити о животу. Младенац се коснуо земље и не смеје се. Чим је се дотакнуо, он се обремењује болом и плаче. Он већ зна да је буром бачен у море жалости. Он се храни сузама и сиса млеко са принудом. Он постепено узраста и почиње да се боји родитеља или домаћих слугу. Поставши одрастао дечак, њега предају учитељима на изучавање науке. Ето и страха који не зна за одмор. Уколико се олењи, он прима ударце, те проводи ноћи без сна. Потом стиче знање, успева у потпуности, далеко продире у науке, стиче добру славу, просвећује се свим врстама познања и стиче искуство у сазнању закона. Са временом стиже у мушки узраст и посвећује се војној служби. Међутим, опет почињу велике невоље. Он се боји старешина, подозрева подвале, везује се за корист и свагде је иште, силазећи са ума у тражењу добитка. Без сна он проводи време у тужбама. Рачунајући са зарадом, он оставља отаџбину иако га нико не присиљава. Он служи принудно, труди се изнад своји сила, у бригама проводи ноћи, неуморно ради дању као роб. Нужда је продала његову слободу. Најзад, после свега, након многих трудова и угађања, њега удостојавају почасти, тј. узводе у висок чин: он управља народима, наређује војскама, велича се као први племић у држави. Он је сакупио гомиле богатства. Међутим, са напорима је заједно текло и време, а са чиновима је дошла и старост. И пре него што се насладио богатством, он одлази будући однесен из живота. Он у самом пристаништу трпи бродолом. Јер, иза сујетних нада долази смрт, подсмевајући се смртницима. Такав је живот људски: непостојано море, зимљив ваздух, неуловљиво сновиђење, брзи поток, дим који ишчезава, нестајућа сенка, гомила воде коју колебају таласи. И премда је бура страшна и пловљење опасно, ми морепловци ипак безбрижно спавамо. Страшно је и свирепо море живота, док су наде испразне, премда се подижу слично бури. Скорби се уздижу као таласи, замке се скривају као подводне стене, непријатељи лају као пси, отимачи нас окружују као морски разбојници, старост долази као зима и смрт предстоји као бродолом. Уколико видиш буру, управљај опрезније. Гледај како пловиш да не би потопио своју лађу, натоваривши је или богатством стеченим неправдом или бременом страсти. Стога је веома благовремено призивао блажени Павле: Побожност јесте велики добитак (1.Тим.6,6), небеско богатство, скривница тајни, море мудрости, познање истине, поклоњење несазданој Тројици, огледало девственог тајинства, нељубопитљива вера, исповедање које избегава испитивање, преподобна проповед која се изговара устима и која прониче кроз слух, укорењујући се у души и пружајући озарење Тројице. А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Јер, богатије од свега јесте задовољство, живот без сувишка, безбрижни спокој, богатство које не увлачи у замке, потреба која даје и одушак, тешкоћа без скорби, посед без лишавања, наслађивање које не посрамљује. Они који се привикавају на довољство избегавају колебљивост богатства, будући да се богати боји свега: боји се дана као времена за суђење, боји се вечери које одговарају лоповима, боји се ноћи којима се мучи због брига, боји се јутра због лажљиваца који му долазе, боји се и времена и места. Њега доводе до ужаса напади разбојника, подвале лопова, клевете напасника, отимачине силника, злочини домаћих, љубопитљивост потказивача, неосетљивост потраживача, расуђивања суседа, трошност зидова, падање кућа, напади варвара, лукавство грађана, пресуде судија, губитак имовине, отимање поседа. О човече, кад је таква зима поседовања, какво ће бити пролеће наслађивања? А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Она не престаје заједно са садашњим животом, говори апостол. Она је бесмртни добитак, који се не губи са губитком богатства. Реци Павле: Ништа не донесмо на свет (1.Тим.6,7). Равноправност при уласку у свет јесте довољна да се изагна неравноправност надмености из друштвеног живота. Ништа не донесмо на свет, Користољупче, ти си ушао у свет без ичега. Ти ниси имао ни злата које се скрива у земљи, ни сребра које сам ниси сејао, ни одеће коју су измислили ткачи, ни поседе које су стекли богатство и умешност руку, ни достојанство (изузев једног – образа Божијег), ни власти коју нагриза време и одузима смрт. Наг си ушао у свет. О кад би само из овог света изашао и обнажен од грехова. Ништа не донесмо у живот. Ништа не можемо ни однети (1.Тим.6,7). Зар, Павле, баш ништа од онога што припада животу не односимо? Ништа осим врлине, уколико смо се упражњавали у њој. Ми односимо целомудреност уколико смо у њој процветали. Ми износимо и милостињу, уколико смо се њоме обогатили. Они су помоћници душе и удови за ловљење живота. Богатство остаје овде, злато се разграбљује, сребро се дели, имања се продају, слава се заборавља, власт престаје и страх се гаси. Са позорницом живота се руши и покућство. И шта? А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1.Тим.6,8). Ја бежим од излишног као од некорисног и иштем неопходно с обзиром да не подлеже осуди. Богаташ ће се тамо показати наг. А ако има врлине, и тамо ће бити богат. Уколико је, пак, обнажен од њих, он је вечни сиромах. Ништа није богатије од врлинског сиромаштва. Петар је сиромашан, али је стекао добит од смрти, [умревши за Христа]. Јован је сиромашан, али је исправио ноге хромог. Филип је сиромашан, али је у Сину видео Оца (Јн.14,9). Матеј је сиромашан стога што је оставио богатство заједно са отимањем (Лк.5,2728). Тома је сиромашан, али је открио неукрадиво богатство – ребро Владике. Павле је сиромашан, али је постао наследник раја. Владика је сиромашан по телу, али је безмерно богат по Божанству. Он је, ето, и данас излио богатство исцелења, ослободивши од болести Петрову ташту, додиром отеравши грозницу. Он није после многих посета подигао страдалницу и исцељујуће лекарство није било видно. Излечење се десило околишно. Она је утрошила много труда, али је нико није могао помиловати. Међутим, тек што је предстао Лекар природе, телесна зима се завршила. Обрати пажњу на оно што је најчудније. Он је троје исцелио од једног истог, два човека и једну жену, тј. Лазара, сина удовице и кћи Јаирову. Због чега? Слушај, јер је узрок реченог тајанствен. Он је хтео да покаже да је Владика и Закона и Благодати [тј. и Старог и Новог Завета]. Стога у другима чува сличан образ. И тамо је поставио три управитеља народу – Мојсија, Аарона и Маријам. Почуј шта Он сам кличе код пророка: Људи моји, шта сам вам учинио? Или, чиме сам вас ожалостио? Одговорите ми, јер послах пред вама Мојсија, Аарона и Маријам (Мих.6,34), Мојсија у име Закона, Аарона у име пророка, и Маријам у име Цркве, коју је ослепила нечистота идола и исцелило човекољубље Онога ко се оваплотио. Ослободивши се од мисленог фараона, тј. ђавола и од власти демона, те видећи да је стари човек, слично Египту, потопљен у мору купељи [тј. крштењу], Црква, као и Маријам, узима бубањ благодарења и, доводећи га у сагласност са дрветом Крста, удара у жице врлина са клицањем: Господу певајмо, јер се славно прослави (Изл.15,21). Он је сишао са неба не одвојивши се од Оца, родио се у пећини не сишавши са престола и легао у јасле не оставивши Очева недра. Он се родио оваплотивши се од Дјеве и као Бог остао без оца. Он је сишао не одвојивши се од горњих и узишао не додајући ништа у Тројицу. Он се јавио у обличју слуге не изгубивши равночасност са Оцем. Он је Слово и Образ и Обличје и Сијање: Слово – јер никада није одвојен од ума, Образ – будући да није од воска изливени круг, него равнообразни печат, Сијање јер је светлост савечна сунцу и Обличје – с обзиром да онај ко види Сина види и Оца (уп. Јн.14,9), коме слава и сила са јединородним Његовим Сином и животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. По завршеној Светој Литургији у манастиру Привина глава, Његово Преосвешенство Епископ сремски г. Василије посебно је, на молбу Зорице Зец, сараднице Информативне службе СПЦ, говорио о блаженопочившој мати игуманији Екатерини (Радосављевић), која се пре три дана упокојила у Господу. Подсетивши укратко на живот и монашки пут почивше мати Екатерине, Владика је рекао да је "највеће богатство које је мати за живота имала било то да је скупила јато монахиња и деце српске око себе, које ће њу памтити као војника Христовог". Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  24. Након поклоњења пред моштима Светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Пише владика Варнава: ,,У Господу драги оче Серафиме, како сам желео да Вам сместа испуним жељу и пошаљем опис из чуда Св. Василија Острошког, али због неодложих разлога нисам могао учинити, хитам да сада учиним, верујући да нисам закаснио. Како држим за сигурно да Ви то преписујете у посебну свеску, то ћу Вам догађај изнети у контексту овог писма. Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше крсне славе, у кући се за славу ужурбано спремало. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа се држала светих правила и закона и мој отац је био спреман и да не слави, пре него да се на Светог Николаја омрси. И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али, већ сутра ујутру кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом ‘заразна болест’. На плакату је била насликана мртвачка глава, знам смртне опасности за посетиоце. Свети Никола те године је прошао у нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељену. Већ су ме морали и везати. У врићици и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође и буде са мном у последњим часовима мог земаљског живота. Када је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио канфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су сестре и болничари разишли, када је мајка остала сама са мном, извадила је из ташне једну малу боћицу. У њој је била света вода острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу, и Светој Мајци Божијој, и Светом Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пут запојила Светом Водицом, даром Светом Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам драгу родитељку и молитељку, своју сузну помоћницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим. Заједно са њом очитао сам Оче наш и пао у слатки сан, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је Свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла.“ (Преузето из књиге: Јањић, Јован, Светолоносац у мраку: Свети Исповедник Варнава (Настић), Београд, 2018, стр. 145-146.) Приредила: Миланка Тешовић, мастер теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Шездесет девето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо великим богоносним оцима и учитељима Цркве, светом Василију Великом, архиепископу Кесарије Кападокијске и светом Јовану Златоусту. Поврх свега, наше умно путовање кроз ток овонедељне емисије било је посвећено промишљању о овим светилима Цркве и њиховом неизмерном и надасве знаменитом доприносу у састављању Анафоре. Свети Амфилохије, епископ Ликаонске Иконије и свети Прокл, Константинопољски патријарх сматрају да постоје два разлога због којих су свети Василије Велики и свети Јован Златоуст сачинили Литургију. Према речима Светог Амфилохија, Свети Василије је молио Бога да му дâ силу духа и разума да служи Литургију својим речима. После његове шестодневне ватрене молитве Спаситељ му се јавио на чудесан начин и испунио његову молитву. Свети Прокл каже следеће: „Апостоли, и после њих учитељи Цркве вршили су Божанствену службу веома дуго, хришћани, пак, чија се побожност охладила, касније су престали да долазе на Литургију због тога што је дуго трајала. Свети Василије је, снисходећи слабости људској, скратио Литургију, а после њега свети Златоуст још више.ˮ Ову лепу и благословену прилику искористили смо да одшкринемо врата житијâ ових јерараха који су нам остали пример и путоказ истинског богословствовања које свој извор налази у Литургији као Тајни над тајнама и као савршеној катихези. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...