Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васељенског'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. Извор:http://www.pravoslavie.ru/120284.html У писму Васељенском патријарху упућеном 30. марта, архиепископ Тиране и све Албаније г. Атанасије, један од најугледнијих савремених богослова, поновио је став да решавање украјинског раскола на начин спроведен од Цариграда, не одговара дејству Светог Духа кроз предање Цркве. Главна теза архиепископа Атанасија јесте да се не могу прихватити рукоположења од стране одлучених расколника, без претходног покајања и хиротесије (прерукоположења) при чему им се, аналогно историјским примерима одређује нови степен у Цркви и место пребивања. Архиепископ Атанасије посебно анализира превазилажење мелатијанског раскола у Александријској цркви четвртог века, на који се у претходном одговору Албанској цркви позвала Цариградска патријаршија. Блажењејши Атанасије показује у свом писму да су ствари тада текле управо другачије него што их представља сада Цариград, док у савременом случају немамо никакву потврду да је анатемисани Филарет Дионисенко поднео икакво покајање. Упркос томе, одлуком Синода Васељенске патријаршије примљен је у Цркву а и даље се представља као "патријарх кијевски". Даље, архиепископ Атанасије одговара патријарху Вартоломеју да се не може правити никаква паралела између "ПЦУ" и сједињења Руске заграничне цркве са Московском патријаршијом, или превазилажења бугарског раскола деведесетих година. View full Странице
  2. У писму Васељенском патријарху упућеном 30. априла, архиепископ Тиране и све Албаније г. Атанасије, један од најугледнијих савремених богослова, поновио је став да решавање украјинског раскола на начин спроведен од Цариграда, не одговара дејству Светог Духа кроз предање Цркве. Главна теза архиепископа Атанасија јесте да се не могу прихватити рукоположења од стране одлучених расколника, без претходног покајања и хиротесије (прерукоположења) при чему им се, аналогно историјским примерима одређује нови степен у Цркви и место пребивања. Архиепископ Атанасије посебно анализира превазилажење мелатијанског раскола у Александријској цркви четвртог века, на који се у претходном одговору Албанској цркви позвала Цариградска патријаршија. Блажењејши Атанасије показује у свом писму да су ствари тада текле управо другачије него што их представља сада Цариград, док у савременом случају немамо никакву потврду да је анатемисани Филарет Дионисенко поднео икакво покајање. Упркос томе, одлуком Синода Васељенске патријаршије примљен је у Цркву а и даље се представља као "патријарх кијевски". Даље, архиепископ Атанасије одговара патријарху Вартоломеју да се не може правити никаква паралела између "ПЦУ" и сједињења Руске заграничне цркве са Московском патријаршијом, или превазилажења бугарског раскола деведесетих година.
  3. У четвртак, 22.новембра Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије састао се са Васељенским Патријархом г. Вартоломејем у сједишту Цариградске Патријаршије на Фанару. Како преноси грчки портал Ромфеа, у разговору који је трајао преко два сата разговарало се о актуелним темама, а највише о актуелном „украјинском питању“. Разговору је присуствовао митрополит силивријски Максим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  6. Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“. – Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право? Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима. На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета. Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања. Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха. Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске. Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању. Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили. У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује. Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње. Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује. А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље. – У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну? – Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин. Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје. Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског. Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом. Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење. Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима. Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”. И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством. Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека. Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација. Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције. Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини. Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином. Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве. Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што. Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља. Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке. Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове. Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас. Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве. Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија. – Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио? – То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила. Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја. Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове. Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили. Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе. – Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”? – Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дуљево подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам… Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије… Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина. А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”. Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу. Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву. Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам. Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница. А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији. Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година служе заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио. Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила. Молим се Господу да им Он помогне. Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека. Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак. Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку. Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да гункционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. ,,Одлука Свесвјатејшег патријарха цариградског и Синода цариградске патријаршије по питању украјинског проблема је, по мом мишљењу, катастрофална и за Цариградску патријаршију, и за решавање питања о Цркви у Украјини, и за јединство Православне цркве. Нас је у Српској цркви поразила чињеница да је Васељенски патријарх, познавалац канона, донио такву одлуку, која је, без сумње, неканонска”, рекао је у интервјуу за руски ,,Први канал” Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког господин Амфилохије. Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“. – Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право? Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима. На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета. Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања. Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха. Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске. Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању. Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили. У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује. Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње. Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује. А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље. – У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну? – Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин. Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје. Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског. Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом. Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење. Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима. Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”. И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством. Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека. Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација. Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције. Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини. Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином. Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве. Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што. Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља. Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке. Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове. Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас. Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве. Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија. – Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио? – То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила. Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја. Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове. Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили. Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе. – Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”? – Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дуљево подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам… Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије… Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина. А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”. Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу. Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву. Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам. Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница. А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији. Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година служе заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио. Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила. Молим се Господу да им Он помогне. Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека. Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак. Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку. Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да гункционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Правило 3 сардиског Сабора Озије епископ рече: Треба додати и ово, да никакав епископ не прелази из своје епархије у другу епархију, у којој постоје своји епископи, осим ако је позван од браће, која је тамо, да се не помисли, да затварамо врата љубави. Треба се такођер побринути и за то, да, ако који епископ у једној епархији има какву распру са братом својим и са епископом, не може се из друге епархије дозивати да им суде. А ако који епископ био осуђен због каквога посла пак држи да његов посао није хрђав, него добар, и да би требало суд поновити, то, ако је вашој љубави угодно, одајмо пошту успомени апостола Петра, пак нека они, који су судили, напишу Јулију, епископу римскоме, да се, ако је потребито, понови суд код сусједних епархији епископа, и нека он назначи дотичне, који ће разабрати посао. Ако пак оптужени не може доказати, да је његова посао такав, да га треба новом разбору подврћи, тада оно што је једном пресуђено, нека се више не руши, и што је учињено, нека остане чврстим. (Никодим Милаш, Правила православне цркве са тумачењима, књига 2, стр. 106 и 107) Коментар (део): - Правило ово западни канониски деле на три, и по садржају правила са свијем оправдано, јер у самој ствари оно говори о три предмета, који самостално могу да стоје. Први је дио овај, који каже да никакав епископ не смије прелазити у другу област да врши какву свештену службу, ако није од дотичнога епископа те друге области позван. Други каже, да распре између епископа има ријешавати сабор ове области, у коју спадају ти епископи и да не треба дозивати из друге области епископе да им суде. Трећи дио правила говори о случају, кад дотични осуђени епископ није задовољан осудом својих епархијских епископа, јер држи да је добра његова ствар, и за такав случај правило каже, да се има н аписати римскоме епископу Јулију, нека одлучи да ли се има суд поновити, те у афирмативном случају, да назначи за то између суседних дотичној епархији епископа односне судије; ако пак тај римски епископ Јулије не нађе да треба суд поновити, тада остаје непомичном одлука првог суда. 4 Овакво дијељење сардикског обога правила у главноме нелазимо и код Валсамона, који у тумачењу истога правила, послије изјашњавања првога дијела, спомиње другу главу (ДВЕ РЕЧИ НА ГРЧКОМ) правила, а то је поменути горе други дио правила, а за тијем додаје Валсамон опет трећи дио за случај, кад је један епископ незадовољан одлуком првога суда. (ДАЉИ КОМЕНТАР ИЗОСТАВЉЕН). 4 Codex romanom дијели ово правило на три засебна правила. Испор. Van Espen, op cit., p. 266 Едит: Другим каноном Шестог Васељенског Сабора цео Сабор у Сардици (данашња Софија, Бугарска) добио је Васељенски значај. (Види цитирано дело др. Никодима Милаша, блажене успомене епископа Далматинског)
  9. „ Уколико би се Ваљељенска Патријаршија уклонила од испуњавања својих обавеза и не буде активно учествовала у православном свету, онда ће местне Цркве себе водити као овце без пастира ... и тада ће у својим иницијативама оне мешати смирење, које проповеда наша вера, са гордошћу светске власти“. Он је затим додао - „Ето зашто је потребна координацијска улога Васељенске Патријаршије у породици православних народа. Васељенска Патријаршија је потребна, зато што православни свет није и не може бити разрушено село“. Цариградски Патријарх Вартоломеј је такође истакао да је „одговорност Васељенске Патријаршије да успостави канонски поредак у местним Црквама, зато што су то њене историјске и канонске привилегије, као што произилази из благослова Цркве и Васељенских Сабора. Истовремено, то је његов узвишени дуг пред Мајком Црквом, која се јавља почетком свих Цркава“. Јереси и канонска јурисдикција Васељенски Патријарх је подвукао и то да су главни проблеми првог миленијума хришћанства биле јереси, а да главни проблем другог миленијума хришћанства, који је „наследио“ и наш миленијум, јесте „проблем канонске јурисдикције, који се јавља извором других проблема као што су расно-националистичка настројења, тенденције експазионизма и покушаји нарушавања свих правила, која су установљна патриајршијским и синодским одлукама“. „Живимо у периоду радикалних промена у свим областима живота. Стога, ми смо позвани одговарати како следује, и решавати нове задатке“, - рекао је Патријарх Вартоломеј, који је затим подвукао да „ако не будемо подржавали јединство онда ћемо носити пуну одговорност за претварање Цркве у ... еснафе“. Раскол је за оне који немају аргумената Патријарх Вартоломеј се на крају свог недавног критског излагања осврнуо и на питање раскола, што су неки протумачили и као поруку Руској Православној Цркви, мада, руку на срце, то може бити само више или мање слободна претпоставка неких коментатора, јер је у беседи на Криту, Цариградски Патријарх нигде није диретно поменуо. У сваком случају, Руска Православна Црква, која је због неканонског деловања Цариградске Патријаршије у Украјини, прекинула помињање Цариградског Патријарха и зауставила саслужења на разини епископата, у последњих неколико недеља је због наставка неканоског деловања Цариграда, изразила забринутост од даљег продубљивања раскола и настанка нових. То се наравно, пре свега односи на питање неког вештачког, неодговорног и неканонског покушаја организовања и давања аутокефалије од стране Цариградске Патријаршије, некој, у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној - уједињеној Украјинској Православној Цркви. Потсетимо се - у Украјини већ постоји од свих призната канонска, аутономна и самоуправна Украјинска Православна Црква, на челу са Блажењејшим Митрополитом Кијевским Г. Онуфријем, а територија Украјине је већ преко 330 година саставни део Московске Патријаршије. Стога су поједине и горе наведене речи Патријарха Вартоломеја, изречених пре два дана на Криту, додатно забрињавајуће, јер немају јеванђељску, предањску и канонску утемељеност. Ево, на крају, и шта је Васељенски Патријарх на Криту казао по питању трагедије зване - раскол: „Раскол, као човечије дело, јавља се веома једноставним решењем, коме обично прибегавају они код којих нема канонских и црквених аргумената за поткрепљење својих претензија и погледа, и које као правило нису заснована на канонима Цркве и далеко се не слажу са црквеним иделима, већ служе другим циљевима и разлозима“. Патријарх Вартоломеј је потом додао и да „се сви они одсецају од стабла Православне Цркве и са антицрквеним понашањем изражавају своја гледишта и неслагања“. Он је на крају подвукао и то „да је раскол уочавање парцијалних циљева, само за то да би привукли пажњу публике такозване комуникационе политике, неумесне у црквеном животу“. У потпуности подржавајући овакве завршне речи Његове Свесветости Васељенског Патријарха Г. Вартоломеја по питању трагедије раскола, које је надамо се само уопштено изнео, а не и алудирајући на канонски одговор Руске Православне Цркве на неканонско понашање Цариградске Патријаршије у Украјини, ипак, остаје одређена зебња због неких других јавно изнесених ставова у истој беседи на Криту. Све у свему нама остају Света Литургија, молитва, пост, вера, добра дела, нада и љубав. А Црква Христова ће уз Божију помоћ и ова искушења прегрмети. Само да останемо људи до краја. Амин. игуман Петар (Драгојловић) Извор за Критску беседу Васељенског Патријарха Вартоломеја: https://orthodoxia.info/news/варфоломей-раскол-это-для-тех-у-кого-н/
  10. Прекључе је, 3.октобра 2018. године, на Криту, где је допутовао у званичну посету, Цариградски Патријарх Вартоломеј изнова штитио и потенцрао координацијску улогу Васељенске Патријаршије, која се као Патријаршија, по његовим речима, али не и по учењу Православне Цркве, јавља „Мајком и почетком свих Цркава“ у породици свих хришћанских народа. Наравно, нико у православном свету не спори Његовој Свесветости Васељенском Патријарху и Васељенској Патријаршији да буду „први међу једнакима“ и да имају иницијаторску, посредничку и председавајућу улогу, приликом саборног и свеправославног решавања било којег актуелног и за Православну Цркву важног црквеног питања. Проблем је само у томе кад се те основне духовне координате прекрше, и када Ваљељенска Патријаршија, која је Мајка Црква и нашој и многим другим словенским Црквама, почне своју улогу „прве међу једнакима“ претварати у улогу „прве међу неједнакима“. Иначе, Патријарх Вартоломеј је на Крит допутовао на јубилеј педесетогодишњице Православне Критске Академије, а своје обраћање је изнео у присуству Патријарха Јерусалимског, Кипарског Архиепископа, Архиепископа Албаније, представника Румунске и Пољске Православне Цркве, као и председника Грчке државе. У свом излагању он је, посматрано са тачке гледишта Православне Цркве, изнео много тога поучног али и неколико историјски и канонски неутемељених погледа на улогу Васељенске Патријаршије, истакавши између осталог и следеће: „ Уколико би се Ваљељенска Патријаршија уклонила од испуњавања својих обавеза и не буде активно учествовала у православном свету, онда ће местне Цркве себе водити као овце без пастира ... и тада ће у својим иницијативама оне мешати смирење, које проповеда наша вера, са гордошћу светске власти“. Он је затим додао - „Ето зашто је потребна координацијска улога Васељенске Патријаршије у породици православних народа. Васељенска Патријаршија је потребна, зато што православни свет није и не може бити разрушено село“. Цариградски Патријарх Вартоломеј је такође истакао да је „одговорност Васељенске Патријаршије да успостави канонски поредак у местним Црквама, зато што су то њене историјске и канонске привилегије, као што произилази из благослова Цркве и Васељенских Сабора. Истовремено, то је његов узвишени дуг пред Мајком Црквом, која се јавља почетком свих Цркава“. Јереси и канонска јурисдикција Васељенски Патријарх је подвукао и то да су главни проблеми првог миленијума хришћанства биле јереси, а да главни проблем другог миленијума хришћанства, који је „наследио“ и наш миленијум, јесте „проблем канонске јурисдикције, који се јавља извором других проблема као што су расно-националистичка настројења, тенденције експазионизма и покушаји нарушавања свих правила, која су установљна патриајршијским и синодским одлукама“. „Живимо у периоду радикалних промена у свим областима живота. Стога, ми смо позвани одговарати како следује, и решавати нове задатке“, - рекао је Патријарх Вартоломеј, који је затим подвукао да „ако не будемо подржавали јединство онда ћемо носити пуну одговорност за претварање Цркве у ... еснафе“. Раскол је за оне који немају аргумената Патријарх Вартоломеј се на крају свог недавног критског излагања осврнуо и на питање раскола, што су неки протумачили и као поруку Руској Православној Цркви, мада, руку на срце, то може бити само више или мање слободна претпоставка неких коментатора, јер је у беседи на Криту, Цариградски Патријарх нигде није диретно поменуо. У сваком случају, Руска Православна Црква, која је због неканонског деловања Цариградске Патријаршије у Украјини, прекинула помињање Цариградског Патријарха и зауставила саслужења на разини епископата, у последњих неколико недеља је због наставка неканоског деловања Цариграда, изразила забринутост од даљег продубљивања раскола и настанка нових. То се наравно, пре свега односи на питање неког вештачког, неодговорног и неканонског покушаја организовања и давања аутокефалије од стране Цариградске Патријаршије, некој, у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној - уједињеној Украјинској Православној Цркви. Потсетимо се - у Украјини већ постоји од свих призната канонска, аутономна и самоуправна Украјинска Православна Црква, на челу са Блажењејшим Митрополитом Кијевским Г. Онуфријем, а територија Украјине је већ преко 330 година саставни део Московске Патријаршије. Стога су поједине и горе наведене речи Патријарха Вартоломеја, изречених пре два дана на Криту, додатно забрињавајуће, јер немају јеванђељску, предањску и канонску утемељеност. Ево, на крају, и шта је Васељенски Патријарх на Криту казао по питању трагедије зване - раскол: „Раскол, као човечије дело, јавља се веома једноставним решењем, коме обично прибегавају они код којих нема канонских и црквених аргумената за поткрепљење својих претензија и погледа, и које као правило нису заснована на канонима Цркве и далеко се не слажу са црквеним иделима, већ служе другим циљевима и разлозима“. Патријарх Вартоломеј је потом додао и да „се сви они одсецају од стабла Православне Цркве и са антицрквеним понашањем изражавају своја гледишта и неслагања“. Он је на крају подвукао и то „да је раскол уочавање парцијалних циљева, само за то да би привукли пажњу публике такозване комуникационе политике, неумесне у црквеном животу“. У потпуности подржавајући овакве завршне речи Његове Свесветости Васељенског Патријарха Г. Вартоломеја по питању трагедије раскола, које је надамо се само уопштено изнео, а не и алудирајући на канонски одговор Руске Православне Цркве на неканонско понашање Цариградске Патријаршије у Украјини, ипак, остаје одређена зебња због неких других јавно изнесених ставова у истој беседи на Криту. Све у свему нама остају Света Литургија, молитва, пост, вера, добра дела, нада и љубав. А Црква Христова ће уз Божију помоћ и ова искушења прегрмети. Само да останемо људи до краја. Амин. игуман Петар (Драгојловић) Извор за Критску беседу Васељенског Патријарха Вартоломеја: https://orthodoxia.info/news/варфоломей-раскол-это-для-тех-у-кого-н/ View full Странице
  11. Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања.
  12. Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања. View full Странице
  13. До претходног сусрета Свјатјејшег патријарха московског Кирила са Свјатјејшим патријархом Вартоломејем дошло је на Сабрању предстојатеља православних аутокефалних Цркава, којије држан од 22. до 27. јануара 2016. године у Женеви у Швајцарској. Раније су се ова два патријарха састајали у времену од 6. до 9. марта 2014. на Сабрању предстојатеља аутокефалних православних Цркава у Цариграду; 7. октобра 2013. у Подгорици (Црна Гора); за време посете Свјатјејшег патријарха васељенског Московској Патријаршији 22-31. маја 2010, као и у оквиру званичне посете московског патријарха Кирила областима Васељенске Патријаршије 4. до 6. јула 2009. године. Извор: Српска Православна Црква
  14. Сусрет Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила са Свјатјејшим патријархом васељенским Вароломејем одржаће се у Цариграду 31. августа 2018. године, јавља званични сајт Московског патријарха. До претходног сусрета Свјатјејшег патријарха московског Кирила са Свјатјејшим патријархом Вартоломејем дошло је на Сабрању предстојатеља православних аутокефалних Цркава, којије држан од 22. до 27. јануара 2016. године у Женеви у Швајцарској. Раније су се ова два патријарха састајали у времену од 6. до 9. марта 2014. на Сабрању предстојатеља аутокефалних православних Цркава у Цариграду; 7. октобра 2013. у Подгорици (Црна Гора); за време посете Свјатјејшег патријарха васељенског Московској Патријаршији 22-31. маја 2010, као и у оквиру званичне посете московског патријарха Кирила областима Васељенске Патријаршије 4. до 6. јула 2009. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије.
  16. По материјалима руских, украјинских и грчких црквених сајтова. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије. View full Странице
  17. Обасјани Светодуховском радошћу и светлошћу, која нас тајанствено сабира у савршену заједницу, главном и одговорном уреднику високопречасном протопрезвитеру Николи Пејовићу и свим усрдним делатницимâ васељенског Радија „Светигореˮ честитамо велики и знаменити јубилеј, двадесет година активног и непрекинутог постојања, и дивног и благословеног делања на пољу црквене мисије на васељенском нивоу! Призивајући свако добро духовно и телесно као и сваки благослов Божји, на Вас и све сатруднике и доброжелатеље Ваше, који мисионарећи путем радио таласа уграђују васцело своје биће у мисију Цркве, срдачно Вас поздрављамо делећи са Вама ову велику радост! Уредништво интернет портала Поуке.орг
  18. Честитка уредништву васељенског Радија „Светигораˮ поводом крсне славе и двадесетогодишњег јубилеја Обасјани Светодуховском радошћу и светлошћу, која нас тајанствено сабира у савршену заједницу, главном и одговорном уреднику високопречасном протопрезвитеру Николи Пејовићу и свим усрдним делатницимâ васељенског Радија „Светигореˮ честитамо велики и знаменити јубилеј, двадесет година активног и непрекинутог постојања, и дивног и благословеног делања на пољу црквене мисије на васељенском нивоу! Призивајући свако добро духовно и телесно као и сваки благослов Божји, на Вас и све сатруднике и доброжелатеље Ваше, који мисионарећи путем радио таласа уграђују васцело своје биће у мисију Цркве, срдачно Вас поздрављамо делећи са Вама ову велику радост! Уредништво интернет портала Поуке.орг View full Странице
  19. Све-Свјатјејши истиче чврсту везу између Крста и Васкрсења у Православној Цркви и да проповед о Крсту и Васкрсу стоји насупрот данашњим тенденцијама самообожења, егоцентричности, евдемонизма и свемоћи науке. У својој Васкршњој посланици Патријарх васељенски, између осталог, наводи: „...Догађај Христовог васкрсења, спасоносне победе Живота над смрћу, представља нуклеус вере, богопоштовања, етоса и културе христољубивог православног народа Божјег. Живот православних се у свим манифестацијама и димензијама негује и храни вером у Васкрсење, и представља свакодневну Пасху. Пасхални догађај није тек сећање на Васкрсење Господа, већ и учествовање у нашој сопственој обнови и непоколебивом уверењу у есхатолошко савршенство свих. Православни верник има посебан разлог и снажан подстицај да се бори против друштвених неправди, јер ми смо чврсто свесни противтеже између есхатона, краја времена и сваког историјског догађаја. Догађај Васкрсења објављује да, у суочавању са Господом, људски живот има апсолутну вредност. Објављује и да патње и суђења, и Крст и Голгота, немају последњу реч. Немогуће је да они који распињу на крст, тријумфују над својим трагичним жртвама. У Православној Цркви Крст лежи у центру побожности; међутим, он није ултимативна стварност која одређује коначну тачку оријентације у црквеном животу. Основно значење Крста је да он представља пут ка Васкрсењу, ка пуноћи наше вере. На овој основи, Православље објављује: „И гле, кроз Крст дође радост свему свету“. Карактеристично је да у Православној Цркви служба Великог петка није депресивна, већ, је преламање Крста и Васкрсења, с обзиром на то да се Велики петак упознаје кроз Васкрсење, које је наш „откуп за тугу“... У нашем времену, порука о Крсту и Васкрсењу доводи у питање људску себичност и арогантно самовеличање у секуларном и рационалистичком свету – људско биће које је убеђено у пресудну моћ науке и приклоњено је земаљским и привременим стварима, без жеље за вечношћу...“ Извор: Српска Православна Црква
  20. Јеванђеље о Васкрсењу данас одјекује у друштву пуном социјалних неправди и све мање човечности, у свету који личи на Голготу избеглица са безброј невине деце, рекао је Патријарх васељенски у овогодишњој Васкршњој посланици. Све-Свјатјејши истиче чврсту везу између Крста и Васкрсења у Православној Цркви и да проповед о Крсту и Васкрсу стоји насупрот данашњим тенденцијама самообожења, егоцентричности, евдемонизма и свемоћи науке. У својој Васкршњој посланици Патријарх васељенски, између осталог, наводи: „...Догађај Христовог васкрсења, спасоносне победе Живота над смрћу, представља нуклеус вере, богопоштовања, етоса и културе христољубивог православног народа Божјег. Живот православних се у свим манифестацијама и димензијама негује и храни вером у Васкрсење, и представља свакодневну Пасху. Пасхални догађај није тек сећање на Васкрсење Господа, већ и учествовање у нашој сопственој обнови и непоколебивом уверењу у есхатолошко савршенство свих. Православни верник има посебан разлог и снажан подстицај да се бори против друштвених неправди, јер ми смо чврсто свесни противтеже између есхатона, краја времена и сваког историјског догађаја. Догађај Васкрсења објављује да, у суочавању са Господом, људски живот има апсолутну вредност. Објављује и да патње и суђења, и Крст и Голгота, немају последњу реч. Немогуће је да они који распињу на крст, тријумфују над својим трагичним жртвама. У Православној Цркви Крст лежи у центру побожности; међутим, он није ултимативна стварност која одређује коначну тачку оријентације у црквеном животу. Основно значење Крста је да он представља пут ка Васкрсењу, ка пуноћи наше вере. На овој основи, Православље објављује: „И гле, кроз Крст дође радост свему свету“. Карактеристично је да у Православној Цркви служба Великог петка није депресивна, већ, је преламање Крста и Васкрсења, с обзиром на то да се Велики петак упознаје кроз Васкрсење, које је наш „откуп за тугу“... У нашем времену, порука о Крсту и Васкрсењу доводи у питање људску себичност и арогантно самовеличање у секуларном и рационалистичком свету – људско биће које је убеђено у пресудну моћ науке и приклоњено је земаљским и привременим стварима, без жеље за вечношћу...“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Преузето: Ризница литургијског богословља и живота Рубрика: Недељна Еванђеља
  22. Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. АУДИО: Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Седми васељенски сабор о иконама Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Преузето: Ризница литургијског богословља и живота Рубрика: Недељна Еванђеља View full Странице
×
×
  • Create New...