Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васељенски'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 43 results

  1. Његова Свесветост г. Вартоломеј, Архиепископ Цариграда – Новога Рима и Патријарх васељенски, обележио је у четвртак свој 79. рођендан. Патријарх је рођен 29. фебруара 1940. године, дакле преступне године, па је свој рођендан обележавао богослужењем 28. фебруара. Извор: Српска Православна Црква
  2. Васељенски патријарх Вартоломеј доспео је у центар светске пажње након давања аутокефалности Украјинској православној цркви. Ова одлука снажно је потресла православни свеш и довела до тога да Москва прекине односе са Цариградом. У седишту Патријаршије у Инстамбулу одговарао је на питања „Политике”о тој одлуци и њеним последицама за светско православље и СПЦ, Косову и Метохији, границама, нацијама и последицама глобализације и преламању светских интереса. Ваша свесветости где је православље данас? Како видите вашу улогу као васељенског патријарха у томе? Најпре желим да вам се захвалим на труду и бризи да посетите Васељенску патријаршију и да нам пружите могућност путем овог интервјуа да комуницирамо са благоверним свештенством и христољубивим српским народом. Положај православља у савременом свету није другачији од оног какав је био у претходним временима, откако је све почело празником Педесетнице на Сиону. Данас можемо да имамо нове друштвене, научне и др. чињенице, али дати циљ и мисија Цркве нису се променили. Црква је лађа спасења и истине, како ју је открио Тројични Бог у свету. То је простор у коме се савршава преображај човека и постиже јединство са Богом. Црква је, укратко, царство Божије на земљи. Све оно што гледамо данас, што може да нас импресионира и изазове дивљење, попут филантропских, културних, друштвених, академских и развојних дела, колико год била или изгледала значајна, не престају да буду пратећа за основни циљ и предодређење цркве. И, наравно, она ничим не могу да замене онај главни и првобитни светотајински и сотириолошки (спасавајући) карактер наше православне цркве. Што се тиче сада улоге Васељенске патријаршије у свету и православној цркви, уместо да развијем шири одговор, радије бих подстакао ваше добре читаоце да погледају црквену историју, свете каноне, наше светоотачко учење и свето предање и да се увере која је улога и одговорност васељенског и апостолског престола. Ми, смерни служитељи и настављачи апостола Андреја, не чинимо ништа више од онога што су нам у наслеђе оставили свети канони. Да ли глобализација која релативизује вредности утиче на Православље, на његову суштину и континуитет? Глобализација је феномен који савремени проучаваоци поистовећују углавном са модернизацијом и развојем. Неки теолози га постовећују са секуларизацијом. Ту се суштински ради о либерализацији свих савремених друштвених параметара, попут на пример економије, комуникације, културе, трговине, који без контроле и пореза циркулишу, без обзира на границе. Када се све то прими на месту које га је створило или га апсорбовало на свој начин, онда говоримо о идентитету народа, али уколико се све то истиче као идеал и намеће се другим народима, онда је реч о глобализацији. Глобализација се унутар цркве преображава у заједништво у Христу. Док глобализација, као што смо рекли, изгледа да има тежњу претварања свега у групу, насупрот њој, заједништво у цркви поштује и цени идентитет и посебне карактеристике сваког народа, као и сваке личности у њеној посебности и конкретности. Тако православна црква уопште, а наша Васељенска патријаршија посебно, немају за циљ да разноврсност дарова и народа васељене претворе у нешто хомогено и униформисано, којим би управљало једно начело и владао један менталитет, где би свако пратио конкретну цивилизацијску или националну линију. Наша црква поступа на основу слободе, љубави и јединства, у разноврсности харизми и специфичних карактеристика. Међутим, то што ствара проблем у цркви, али и у нашем личном животу, јесте секуларизација која проистиче из глобализације. Савремени тренд секуларизације није ништа друго него један вид глобализације, која тежи да све разводни и да то примени на конкретне етничке или цивилизацијске идеологије. Када се то збива у простору цркве, тада је њена кохезија угрожена, али не и њено биће. Једна је ствар приступање неке нације православљу, а друга – схватање да црква представља искључиву својину неке нације или одређених нација. Поштовање и очување нашег идентитета јесте природно и нужно. Ограничавати пак Христа на конкретне националне оквире доводи коначно до одрицање од њега. Предлагати нацију уместо цркве, такође неизбежно води порицању бића цркве и њеног васељенског карактера. У складу са тим, да ли сте размислили о томе колико ова одлука о давању аутокефалности Украјинској цркви може да утиче на страдање верника у тој земљи, и да је можда њоме православље изгубило више верника него што их је Васељенска патријаршија добила? Групи бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича Ви сте понудили не само опроштај, него и „награду” за њихово понашање. Ако пођемо даље у прошлост, констатоваћемо да је било снажних и усклађених покушаја за осамостаљење кијевског народа, клира, монаштва и месне јерархије од црквеног руководства Московске патријаршије. Та настојања започела су још 1325. године, у време када је седиште Кијевске митрополије трајно пренето у Москву, што је забележено у историји и нико то не оспорава. Било је још доста покушаја за добијање аутокефалности, који на крају нису донели плода. Верујемо да Бог сваку ствар уређује у своје време. Тако је и за Украјину дошао Божји час. Везано за питање да ли ће дарована аутокефалија напослетку помоћи теми јединства, уверени смо да је њено додељивање био неопходан предуслов. До јуче је највећи део украјинског народа био изван Цркве, што нас је болело. Због тога смо у прошлости улагали доста напора ради исцељења овог проблема. На пример, на нашу иницијативу били смо саставили мешовиту комисију са јерарсима из Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, како бисмо пронашли решење. Коначно, ова комисија никада није почела свој рад, на одговорност Московске патријаршије, тако да је проблем постајао све већи. Појединци су, карактеришући друге расколницима, умиривали своју савест као да је све у реду. Уколико се, међутим, неки наш брат карактерише као схизматик или јеретик, а још више уколико се читав један народ, милиони људи, налази изван канонске Цркве, са расколом као разлогом – онда смо позвани, хитно и без икаквог кашњења, на духовну и апостолску будност, јер „када страда један уд, тада скупа страдају сви удови” За неке је постојање раскола у Украјини било добро оправдање да напусте овај благочестиви народ, одричући се своје одговорности пред Богом и историјом. За нас је, међутим, то био подстрек и позив од Бога да пронађемо спасоносна решења јединства, како бисмо поново укључили овај народ у освећујућу благодат цркве. Према томе, оно што смо учинили била је наша апостолска обавеза, а по узору на свете и богоносне оце васељенских сабора, који су непрестано стварали предуслове, уз примену безграничне црквене икономије, како би се у наручју цркве нашли они који су изван ње. Желео бих да у том духу сагледате и тему јединства. Не ради се о „награди” јерараха Филарета и Макарија, како сте навели у вашем питању. Питање Украјине не треба да сводимо на личности. Личности у неком тренутку напуштају овај свет. Да се цела ствар тицала само и искључиво ових личности, будите сигурни да би црква другачије поступила. Данас, због љубави Христове и ради јединства цркве, овим личностима је признат само архијерејски чин, али не и положај који су заузимали. Могли бисмо говорити о васпостављању да је Васељенска патријаршија прихватила Филарета као патријарха, а Макарија као лвовског митрополита. Али, то се није десило. Тему Украјине, дакле, треба да сагледамо заокружено, еклисиолошки (црквено) и сотириолошки (спасењски). Излечење проблема има предност у односу на личности и националне интересе. Данас целокупни православни народ Украјине припада каноничности. Сада постоји предуслов јединства и учешћа у заједничкој Чаши, а ако неки то не прихватају, треба да се упитају ко цепа јединство. Поједини гледају на Ваш потез као пастирски надахнут, а други опет као израз властољубља и интереса. Јесте ли узели у обзир рањено духовно ткиво источне Европе после периода комунизма и да ли у вашем деловању има империјалних америчких идеја? Каже се да сте јавно у присуству свих поглавара православних цркава пре свега неколико година обећали да се нећете мешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве. Од водећих теолога Цариграда учили смо да примат Цариграда не подразумева пирамидалну структуру цркве него симфонију једног и многих, сходно 34. канону Св. Апостола, који каже први не ради ништа без сабора. И ми пратимо, колико нам допуштају наше многе обавезе, разне вести о Украјинском питању, и врло често осећамо тугу због дезинформација и фалсификовања истине. Упркос томе, верујемо да Истина на крају побеђује. Она преовлада и сија. Током времена показаће се намере мајке цркве и мене лично, а које су биле чисто еклисиолошке, канонске и сотириолошке. Свакако, ту нема ничег од теме наметања власти или испољавања амбиција нити, чак и горе, „грубог кршења канонског права”, како наводите у вашем питању. Украјина је задобила своју аутокефалност. Нити је Васељенској патријаршији, нити Васељенском патријарху, ишта више додато. Није постојао никакав мотив користољубља или прикривене користи. Ми смо напросто извршили своју црквену обавезу. Благодат Божија нас је удостојила да служимо на месту првога у православљу већ скоро тридесет година. Од сада па надаље не очекујемо ништа што је људско или светско. Свакодневно призивам благодат и милост Божију у нашем животу и животу наше цркве. Према томе, не стоји оно што се пише или говори о амбицијама и интервенцији власти. Такође, наравно да није било притисака од конкретних држава за аутокефалију Украјине. Дужан сам, међутим, да вас уверим да је један већи број челника држава честитао Васељенској патријаршији на овој одлуци. Једни писмима, а други јавним изјавама. Када нека држава хвали неку одлуку Васељенске патријаршије, не значи да је та држава утицала на ту одлуку. Наша Црква функционише слободно, растерећена од спољашњих уплива и световних притисака. Што се тиче неких наших старијих изјава о неинтервенисању у Украјини, заиста смо на основу тадашњих околности и чињеница били донели такву одлуку. Међутим, у даљем току чињенице су се промениле. Поред тога што Москва за тридесет година није успела ништа да учини, осим да увећа јаз унутар украјинског народа, имамо и новонастале околности у Украјини после заузимања Крима 2014. године. Напоредо с тим, имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности. А најосновније је то да су постојале молбе митрополита Филарета и Макарија да се поново испитају њихови случајеви. Тако нешто се много пута дешавало и канонски је дефинисано као апелација. Сваки православни епископ коме суди његова црква, а који сматра да му је нанета неправда, има право, на основу светих канона 9 и 17 Четвртог васељенског сабора да апелује на Васељенску патријаршију и да затражи поновно испитивање његовог случаја. Када потом Васељенска патријаршија синодски испита одлуке које су донете против ових епископа, она не „интервенише грубо” у границе друге цркве, како неки тврде, него врши оно што јој налажу свети канони. Уколико погледате у нашу црквену историју, пронаћи ћете безброј примера таквих случајева архијерејâ и других клирика, који су сматрали да им је нанета неправда од њихових помесних сабора те су прибегли Васељенској патријаршији. Проучавање и решење украјинског питања учињено је и на основу те чињенице да постоји право на апелацију. Свакако, имамо у виду и 34. канон Светих апостола, али овај канон се односи на епископе било ког народа, који треба да признају првога као своју главу и да не чине ништа без његовог знања а, истовремено, први у сваком народу да не чини ништа без знања својих епископа. Овај канон обезбеђује јединство и слогу у месној цркви. То није канон који се тиче односа помесних цркава, него унутрашњег управљања једне помесне цркве. Према томе, он се не тиче односа васељенског патријарха са осталим црквама. Ове односе и положај цариградског архиепископа у православној цркви дефинисао је Трећи васељенски сабор и усталио Четврти васељенски сабор у Халкидону. Познаваоци канонског права и проучаваоци светих канона врло добро знају који је положај и одговорност сваког васељенског патријарха у православној цркви. Недавно је Васељенска патријаршија објавила документа по којима испада да одлуком из 1686. године ондашња Цариградска црква није доделила територију данашње Украјине Московској патријаршији него само право рукополагања кијевског митрополита. Тај документ је био права новина јер се први пут чуло да Цариград располаже каквим-таквим канонским аргументом. У конфузији у Украјини стоји питање: да ли чињеница да Москви никада није дат Томос у вези са Украјином може да надомести 300 година пастирске бриге Московске патријаршије о тој земљи? Чињеница је да не постоји неки канонски текст, тј. неки патријарашки Томос или патријарашки и синодски Акт којим се Кијевска митрополија уступа Московској патријаршији. Документи су више него јасни, а посланице патријарха Дионисија, које су послате 1686, не могу бити јасније. Они не само да не уступају Кијевску митрополију Московској патријаршији него, штавише, постављају као базични предуслов да сваки кијевски поглавар настави да помиње Цариградског патријарха, као своје канонско начело. Ко год има елементарно еклисиолошко (црквено) и канонско знање разумеће да није било могуће уступити Кијевску митрополију Московској патријаршији, а да Кијевски митрополит настави да помиње Цариградског патријарха. Нажалост, Московска патријаршија је једнострано укинула овај споразум. Прекинула је спомињање цариградског патријарха, због тога што је знала да је то видљиви знак канонске јурисдикцијске упућености Кијевске митрополије на Цариград. Такође, познато је да су пре слања писама патријарха Дионисија наша руска браћа покушали да хиротонишу кијевске митрополите, али су сваки пут наилазили на реакције клира и народа Мале Русије, који нипошто није желео да буде подведен под Москву. Штавише, московски патријарх Никон (1652-1658) је противканонски био присвојио титулу патријарха Велике и Мале Русије и Белорусије што је чињеница која доказује експанзионистички дух који је њима био овладао. Међутим, документи из 1686. године нису први канонски текстови које је Васељенска патријаршија изнела на видело, како тврдите у вашем питању. Ако погледате Томос којим је 1924. године додељена аутокефалија Цркви Пољске, констатоваћете у њему посебан осврт на Кијевску митрополију. У том Томосу Пољској цркви конкретно пише да одвајање Кијевске митрополије и њено припајање Цркви Москве није било учињено сагласно канонским одредбама. То ће рећи да Васељенска патријаршрија ни после 238 година није престала да указује на ово антиканонско заузимање Кијевске митрополије од стране Московске патријаршије. Свакако, тај режим је био на снази више од 300 година, али то не значи да се каноничност повратила. Не постоји неки канон који би нам рекао да се грех или антиканоничност са проласком година исцељују и прелазе каноничност. Колико нам је познато, „оно што је отпочетка непостојеће не може бити потврђено проласком времена”. ----- Има оних који тврде да је Васељенска патријаршија, ушавши у туђу црквену диецезу, доделила аутокефалију. Да ли Цариградска црква има право или привилегију да самовољно интервенише где хоће, посебно на територији других цркава? Зашто, у овом случају, аутокефалија није дата након споразума са осталим православним црквама? На основу оног што смо претходно рекли, разумете да ми нисмо крочили на тле туђе црквене области. Ми смо Московском патријарху уступили дозволу да хиротонише Кијевског митрополита, али и то са конкретним предусловима које руска страна није поштовала. Васељенска патријаршија никада у својој историји није чинила упаде и интервенције изван својих граница. Немамо експанзионистичке тежње. Препоручујем вам да проучите црквену историју од Четвртог васељенског сабора па надаље. Уверићете се да се Црква Цариграда стално умањује и сужава. Истовремено, читајте одлуке Сабора који се збио у храму Богородице Утешитељке овде у Цариграду 1593. године. Овај Сабор је одредио границе тада новоосноване Московске патријаршије. Проучите да ли су те границе, које су Свети Оци одредили, истоветне са данашњим границама сестринске Руске Цркве. Стога, овде се поставља питање: Да ли свака црква може својевољно да шири своје границе и то на штету неке друге цркве? Ми, као Васељенска патријаршија, нисмо учинили никакав уплив. Као што смо претходно навели, питање Украјине је дуго трајало. Мајка црква није изненада одлучила да се позабави некаквим непостојећим проблемом. То што је појединцима постала блиска идеја раскола, и што су били незаинтересовани за огромни постојећи црквени проблем, нас није ослободило одговорности за његово решавање. Што се тиче доделе аутокефалије у договору са осталим православним црквама, до тога није дошло зато што то не представља предање у нашој цркви. Сви Томоси о аутокефалији који су додељени новооснованим аутокефалним црквама (Русије, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Атине, Варшаве, Тиране и Прешова) додељени су од стране Васељенске патријаршије, и томе није претходило никакво договарање и некаква сарадња на свеправославном нивоу. И заиста изазива чуђење да се цркве, које су добиле свој Томос о аутокефалији само потписом цариградског патријарха, данас питају како је могуће да Васељенска патријаршија једнострано додељује Томос о аутокефалности Украјини. Одговор је јасан: на исти начин и истом процедуром како је доделила црквену независност и осталим новооснованим Црквама. Познато вам је да је Сабор СПЦ изјавио да неће ступити у општење са Филаретом Денисенком и Макаријем Малетичем. После добијања аутокефалности још се не види да су се две расколничке групе у Украјини ујединиле, него се и даље сукобљавају, Филарет је задржао титулу Патријарха? Да ли сте имали право да црквену казну скинете или ублажујете те да примите у општење расколнике које су осудили неки други епископи? Не постоје више расколници у Украјини, јер их је црква васпоставила. И ми сматрамо за велики благослов благодати Свесветога духа то што су толики милиони људи поново ступили у канонску Цркву. Уколико погледате акта Васељенских сабора видећете да то што је Цариградска црква учинила није неки нови чин без преседана. Подвиг и брига наших отаца била је у томе да увек стварају предуслове за јединство цркве и повратак у цркву. Имајући пред собом најгоре датости, настојали су да изведу најбоље резултате. Везано за питање, да ли смо могли да урадимо ово васпостављање, одговарам вам директно: наравно да смо могли, с обзиром на то да нису постојале догматске разлике. Већ смо се раније позвали на каноне, 9. и 17. ИВ Васељенског сабора, који дају право васељенском патријарху да се стара о таквим темама. То право, или бољерећи, ту велику црквену одговорност нисмо открили ми, него смо је примили. А свети оци који су је установили, добро су знали зашто су то учинили. Што се тиче Филарета, црква га препознаје као бившег митрополита Кијева. У унутрашње ствари Украјинске цркве сада не желимо да интервенишемо, уколико то не буде затражено од нас. Према томе, за нас постоји бивши митрополит Филарет. Патријарх кијевски не постоји, нити је икада постојао. Но, и даље верујем да на ово питање не треба да гледамо кроз личности. Филарет није цела Украјина. Многи сматрају да текст Томоса о аутокефалији Украјинске цркве није прихватљив због теолошких идеја и конструкција у њему, посебно оне која каже да сте глава цркве управо Ви? Некако се формира јавно мњење да сте против Словена. Уколико сте изјавили „да наша браћа Словени не прихватају вођство наше Цркве”, шта сте под тиме мислили?У свести православне цркве не постоји „источни папа”, а свакако ни у нашој мисли и смерном служењу. Сваки васељенски патријарх служи, не једнострано и самовољно, него сарађујући и саодлучујући са Светим синодом. Међутим, стоји чињеница да су Васељенски сабори дали Цариградској цркви неке одговорности и обавезе које немају друге цркве. А то је наложено мајци Цркви од, не само једног Васељенског сабора, и од не само једног канона. Према томе, не ради се о стицају околности или случаја у контексту ондашњих времена. Има много светих канона и пуно одлука Васељенскох и помесних Сабора који потрврђују ове привилегије. Ову стварност ми не можемо да променимо, нити имамо такво право. Те привилегије Васељенске патријаршије нису повезане са неком световном влашћу, него са духовним служењем и одговорнишћу. Ради се о узвишеном, црквеном и духовном делу. Имајући искуство служења на патријарашком Престолу током скоро три деценије, могу да вас уверим да је првенство које има сваки цариградски архиепископ у ствари крст. Словенске народе волим и ценим њихову побожност и веру. То да неки од њих не прихватају улогу вођства мајке цркве јесте једна чињеница. Но, то њихово негирање не утиче на нашу љубав према њима. Ми их волимо и наставићемо да их волимо. Не заборавите да је Васељенска патријаршија доделила Томос о аутокефалији Украјинцима који су један словенски народ. Не бисмо им дали такву привилегију да их не волимо. Осим тога, словенски народ је према нама много пута показао своју љубав и поштовање. Томос који је додељен Украјини није, такође, текст који је састављен да би потврдио привилегије цариградског архиепископа. Напротив, ради се о једном канонском и техничком тексту, који прати предање мајке цркве. У Томосу Украјинској цркви није записано ништа што већ не садрже у други Томоси. То што наводите да стоји, да је „цариградски патријарх глава Цркве”, већ је написано управо и у Томосу који је дат Москви 1590. године. Многи елементи, такође, из Томоса Украјинској цркви, постоје и у Томосу о аутокефалији Српске цркве. Према томе, не ради се о новом тексту. Напросто, они стари су добијали Томос и благодарили Богу, немајући никакву тешкоћу да прихвате да православна црква има првога (примуса). Данас поједини тумаче украјински Томос издвојено и без добре намере. Уосталом, тај текст не представља неки страни или нови текст у поређењу са Томосима осталих аутокефалних цркава. Постоји јединство, повезаност и континуитет. Тако функционише Васељенска патријаршија. Историјски гледано, каже се да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни део Васељенске патријаршије. Да ли је то тачно? Поред тога, сме ли због свега овога државна граница и политичка структура бити мерило верског одређења и црквене јурисдикције? Као што смо претходно навели, све признате аутокефалне цркве примиле су своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, не због тога што су оне припадале некада њеној јурисдикцији, него због тога што се Црква Цариграда, на основу светих канона, стара и има право да, преко својих граница, разматра питања других локалних цркава. То што се говори да свака локална црква може да дâ аутокефалију некој територијалној области у својој јурисдикцији нема канонско покриће, и таква тактика никада није заживела у свести и пракси православне цркве. Очигледно, то неки говоре желећи да умање улогу Васељенске патријаршије. То, међутим, не изражава црквену стварност. Грузијска патријаршија, на пример, никада није била у нашој јурисдикцији. Ипак, она је од Цариграда примила аутокефалију и патријаршијско звање. По питању геополитичких промена и територијалних граница као и тога у којој мери оне утичу на црквене одлуке, пракса цркве нас учи да те промене предодређују њене одлуке, али, треба признати – понекад утичу на њих. Конкретније, један од предуслова за давање аутокефалије јесте и настанак државе. Међутим, то не значи да се аутокефалија одмах даје тамо где је настала држава. Траже се и други услови и друге канонске и црквене претпоставке. Српска црква је стекла своју аутокефалију када је задобила и географски државни ентитет па је вожд Србије 1879. године, скупа са помесном јерархијом, затражио своју црквену независност од Васељенске патријаршије. Србија је, међутим, имала и све друге црквене и духовне предуслове за тако нешто, и стекла је своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, али не само због своје државне структуре и њеног оснивања. СПЦ је суочена са низом граница у оквиру њене јурисдикције - Црна Гора,Северна Македонија, пише се о проблемима у Словенији. Пита Вас Милутин Станчић, верник православне Охридске архиепископије која је под СПЦ: „Да ли намеравате да прекршите Томос који сте издали СПЦ и одлучите да црква у Македонији не буде у њеној јурисдикцији?“ Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије. Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба. У вези са објављеним вестима о Словенији, које су дошле до нас, веома жалимо, јер и оне служе конкретним интересима. Подстичемо заинтересоване да прочитају Томос о аутокефалији Украјине како би се уверили да новооснована аутокефална Црква Украјине нема никаквог канонског права над Украјинцима изван украјинске државе. Верници Украјинци који се налазе на просторима основаних и признатих цркава потпадају под месне епископе, а Украјинци дијаспоре, сходно 28. канону Четвртог васељенског сабора припадају Васељенској патријаршији. Тако, Украјинци Пољске припадају блажењејшем брату г. Сави и, према томе, Украјинци Словеније поптадају под месног епископа Српске патријаршије. Новооснована Црква Украјине ни у ком случају не може да шаље епископе изван својих граница. Према томе, то што је објављено везано за Словенију је лаж. Срби су сопственом крвљу и вером саградили манастире на КиМ Васељенска патријаршија и лично ја, апсолутно смо против уништавања било ког богослужбеног простора било које религије. Наравно, за православни народ, али и за јеврејску синагогоу или муслиманску џамију, рушти, скранвити – неприхватљиво је јер се у тим просторима слави Бог који је један – нема много богова. Ја сам посетио неколико манастира на Косову и Метохији, Грачаницу, Дечане који су међу најлепшим манастирима са великом историјом, који су саграђени сопственом крвљу и вером православних Срба. То је један драгоцени део цивилизације и побожности српског народа. Уништење ових храмова јесте скрнављење цивилизације целог човечанства, Унеско их је уврстио у светску баштину. Камо среће када бисмо имали могућности да и материјално помогнемо обнову тих светиња, али свакако учествујемо у дубоком незадовољству и негодовању наше браће Срба. Похваљујем и истичем побожност српског народа, јер сам имао прилике да је ближе доживим. Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, на позив патријарха Иринеја, јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве. Када ме питају да ли ћу ићи, кажем: пошто ме је патријарх позвао, ићи ћу са задовољством. Извор: Политика
  3. Васељенски патријарх Вартоломеј доспео је у центар светске пажње након давања аутокефалности Украјинској православној цркви. Ова одлука снажно је потресла православни свеш и довела до тога да Москва прекине односе са Цариградом. У седишту Патријаршије у Инстамбулу одговарао је на питања „Политике”о тој одлуци и њеним последицама за светско православље и СПЦ, Косову и Метохији, границама, нацијама и последицама глобализације и преламању светских интереса. Ваша свесветости где је православље данас? Како видите вашу улогу као васељенског патријарха у томе? Најпре желим да вам се захвалим на труду и бризи да посетите Васељенску патријаршију и да нам пружите могућност путем овог интервјуа да комуницирамо са благоверним свештенством и христољубивим српским народом. Положај православља у савременом свету није другачији од оног какав је био у претходним временима, откако је све почело празником Педесетнице на Сиону. Данас можемо да имамо нове друштвене, научне и др. чињенице, али дати циљ и мисија Цркве нису се променили. Црква је лађа спасења и истине, како ју је открио Тројични Бог у свету. То је простор у коме се савршава преображај човека и постиже јединство са Богом. Црква је, укратко, царство Божије на земљи. Све оно што гледамо данас, што може да нас импресионира и изазове дивљење, попут филантропских, културних, друштвених, академских и развојних дела, колико год била или изгледала значајна, не престају да буду пратећа за основни циљ и предодређење цркве. И, наравно, она ничим не могу да замене онај главни и првобитни светотајински и сотириолошки (спасавајући) карактер наше православне цркве. Што се тиче сада улоге Васељенске патријаршије у свету и православној цркви, уместо да развијем шири одговор, радије бих подстакао ваше добре читаоце да погледају црквену историју, свете каноне, наше светоотачко учење и свето предање и да се увере која је улога и одговорност васељенског и апостолског престола. Ми, смерни служитељи и настављачи апостола Андреја, не чинимо ништа више од онога што су нам у наслеђе оставили свети канони. Да ли глобализација која релативизује вредности утиче на Православље, на његову суштину и континуитет? Глобализација је феномен који савремени проучаваоци поистовећују углавном са модернизацијом и развојем. Неки теолози га постовећују са секуларизацијом. Ту се суштински ради о либерализацији свих савремених друштвених параметара, попут на пример економије, комуникације, културе, трговине, који без контроле и пореза циркулишу, без обзира на границе. Када се све то прими на месту које га је створило или га апсорбовало на свој начин, онда говоримо о идентитету народа, али уколико се све то истиче као идеал и намеће се другим народима, онда је реч о глобализацији. Глобализација се унутар цркве преображава у заједништво у Христу. Док глобализација, као што смо рекли, изгледа да има тежњу претварања свега у групу, насупрот њој, заједништво у цркви поштује и цени идентитет и посебне карактеристике сваког народа, као и сваке личности у њеној посебности и конкретности. Тако православна црква уопште, а наша Васељенска патријаршија посебно, немају за циљ да разноврсност дарова и народа васељене претворе у нешто хомогено и униформисано, којим би управљало једно начело и владао један менталитет, где би свако пратио конкретну цивилизацијску или националну линију. Наша црква поступа на основу слободе, љубави и јединства, у разноврсности харизми и специфичних карактеристика. Међутим, то што ствара проблем у цркви, али и у нашем личном животу, јесте секуларизација која проистиче из глобализације. Савремени тренд секуларизације није ништа друго него један вид глобализације, која тежи да све разводни и да то примени на конкретне етничке или цивилизацијске идеологије. Када се то збива у простору цркве, тада је њена кохезија угрожена, али не и њено биће. Једна је ствар приступање неке нације православљу, а друга – схватање да црква представља искључиву својину неке нације или одређених нација. Поштовање и очување нашег идентитета јесте природно и нужно. Ограничавати пак Христа на конкретне националне оквире доводи коначно до одрицање од њега. Предлагати нацију уместо цркве, такође неизбежно води порицању бића цркве и њеног васељенског карактера. У складу са тим, да ли сте размислили о томе колико ова одлука о давању аутокефалности Украјинској цркви може да утиче на страдање верника у тој земљи, и да је можда њоме православље изгубило више верника него што их је Васељенска патријаршија добила? Групи бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича Ви сте понудили не само опроштај, него и „награду” за њихово понашање. Ако пођемо даље у прошлост, констатоваћемо да је било снажних и усклађених покушаја за осамостаљење кијевског народа, клира, монаштва и месне јерархије од црквеног руководства Московске патријаршије. Та настојања започела су још 1325. године, у време када је седиште Кијевске митрополије трајно пренето у Москву, што је забележено у историји и нико то не оспорава. Било је још доста покушаја за добијање аутокефалности, који на крају нису донели плода. Верујемо да Бог сваку ствар уређује у своје време. Тако је и за Украјину дошао Божји час. Везано за питање да ли ће дарована аутокефалија напослетку помоћи теми јединства, уверени смо да је њено додељивање био неопходан предуслов. До јуче је највећи део украјинског народа био изван Цркве, што нас је болело. Због тога смо у прошлости улагали доста напора ради исцељења овог проблема. На пример, на нашу иницијативу били смо саставили мешовиту комисију са јерарсима из Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, како бисмо пронашли решење. Коначно, ова комисија никада није почела свој рад, на одговорност Московске патријаршије, тако да је проблем постајао све већи. Појединци су, карактеришући друге расколницима, умиривали своју савест као да је све у реду. Уколико се, међутим, неки наш брат карактерише као схизматик или јеретик, а још више уколико се читав један народ, милиони људи, налази изван канонске Цркве, са расколом као разлогом – онда смо позвани, хитно и без икаквог кашњења, на духовну и апостолску будност, јер „када страда један уд, тада скупа страдају сви удови” За неке је постојање раскола у Украјини било добро оправдање да напусте овај благочестиви народ, одричући се своје одговорности пред Богом и историјом. За нас је, међутим, то био подстрек и позив од Бога да пронађемо спасоносна решења јединства, како бисмо поново укључили овај народ у освећујућу благодат цркве. Према томе, оно што смо учинили била је наша апостолска обавеза, а по узору на свете и богоносне оце васељенских сабора, који су непрестано стварали предуслове, уз примену безграничне црквене икономије, како би се у наручју цркве нашли они који су изван ње. Желео бих да у том духу сагледате и тему јединства. Не ради се о „награди” јерараха Филарета и Макарија, како сте навели у вашем питању. Питање Украјине не треба да сводимо на личности. Личности у неком тренутку напуштају овај свет. Да се цела ствар тицала само и искључиво ових личности, будите сигурни да би црква другачије поступила. Данас, због љубави Христове и ради јединства цркве, овим личностима је признат само архијерејски чин, али не и положај који су заузимали. Могли бисмо говорити о васпостављању да је Васељенска патријаршија прихватила Филарета као патријарха, а Макарија као лвовског митрополита. Али, то се није десило. Тему Украјине, дакле, треба да сагледамо заокружено, еклисиолошки (црквено) и сотириолошки (спасењски). Излечење проблема има предност у односу на личности и националне интересе. Данас целокупни православни народ Украјине припада каноничности. Сада постоји предуслов јединства и учешћа у заједничкој Чаши, а ако неки то не прихватају, треба да се упитају ко цепа јединство. Поједини гледају на Ваш потез као пастирски надахнут, а други опет као израз властољубља и интереса. Јесте ли узели у обзир рањено духовно ткиво источне Европе после периода комунизма и да ли у вашем деловању има империјалних америчких идеја? Каже се да сте јавно у присуству свих поглавара православних цркава пре свега неколико година обећали да се нећете мешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве. Од водећих теолога Цариграда учили смо да примат Цариграда не подразумева пирамидалну структуру цркве него симфонију једног и многих, сходно 34. канону Св. Апостола, који каже први не ради ништа без сабора. И ми пратимо, колико нам допуштају наше многе обавезе, разне вести о Украјинском питању, и врло често осећамо тугу због дезинформација и фалсификовања истине. Упркос томе, верујемо да Истина на крају побеђује. Она преовлада и сија. Током времена показаће се намере мајке цркве и мене лично, а које су биле чисто еклисиолошке, канонске и сотириолошке. Свакако, ту нема ничег од теме наметања власти или испољавања амбиција нити, чак и горе, „грубог кршења канонског права”, како наводите у вашем питању. Украјина је задобила своју аутокефалност. Нити је Васељенској патријаршији, нити Васељенском патријарху, ишта више додато. Није постојао никакав мотив користољубља или прикривене користи. Ми смо напросто извршили своју црквену обавезу. Благодат Божија нас је удостојила да служимо на месту првога у православљу већ скоро тридесет година. Од сада па надаље не очекујемо ништа што је људско или светско. Свакодневно призивам благодат и милост Божију у нашем животу и животу наше цркве. Према томе, не стоји оно што се пише или говори о амбицијама и интервенцији власти. Такође, наравно да није било притисака од конкретних држава за аутокефалију Украјине. Дужан сам, међутим, да вас уверим да је један већи број челника држава честитао Васељенској патријаршији на овој одлуци. Једни писмима, а други јавним изјавама. Када нека држава хвали неку одлуку Васељенске патријаршије, не значи да је та држава утицала на ту одлуку. Наша Црква функционише слободно, растерећена од спољашњих уплива и световних притисака. Што се тиче неких наших старијих изјава о неинтервенисању у Украјини, заиста смо на основу тадашњих околности и чињеница били донели такву одлуку. Међутим, у даљем току чињенице су се промениле. Поред тога што Москва за тридесет година није успела ништа да учини, осим да увећа јаз унутар украјинског народа, имамо и новонастале околности у Украјини после заузимања Крима 2014. године. Напоредо с тим, имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности. А најосновније је то да су постојале молбе митрополита Филарета и Макарија да се поново испитају њихови случајеви. Тако нешто се много пута дешавало и канонски је дефинисано као апелација. Сваки православни епископ коме суди његова црква, а који сматра да му је нанета неправда, има право, на основу светих канона 9 и 17 Четвртог васељенског сабора да апелује на Васељенску патријаршију и да затражи поновно испитивање његовог случаја. Када потом Васељенска патријаршија синодски испита одлуке које су донете против ових епископа, она не „интервенише грубо” у границе друге цркве, како неки тврде, него врши оно што јој налажу свети канони. Уколико погледате у нашу црквену историју, пронаћи ћете безброј примера таквих случајева архијерејâ и других клирика, који су сматрали да им је нанета неправда од њихових помесних сабора те су прибегли Васељенској патријаршији. Проучавање и решење украјинског питања учињено је и на основу те чињенице да постоји право на апелацију. Свакако, имамо у виду и 34. канон Светих апостола, али овај канон се односи на епископе било ког народа, који треба да признају првога као своју главу и да не чине ништа без његовог знања а, истовремено, први у сваком народу да не чини ништа без знања својих епископа. Овај канон обезбеђује јединство и слогу у месној цркви. То није канон који се тиче односа помесних цркава, него унутрашњег управљања једне помесне цркве. Према томе, он се не тиче односа васељенског патријарха са осталим црквама. Ове односе и положај цариградског архиепископа у православној цркви дефинисао је Трећи васељенски сабор и усталио Четврти васељенски сабор у Халкидону. Познаваоци канонског права и проучаваоци светих канона врло добро знају који је положај и одговорност сваког васељенског патријарха у православној цркви. Недавно је Васељенска патријаршија објавила документа по којима испада да одлуком из 1686. године ондашња Цариградска црква није доделила територију данашње Украјине Московској патријаршији него само право рукополагања кијевског митрополита. Тај документ је био права новина јер се први пут чуло да Цариград располаже каквим-таквим канонским аргументом. У конфузији у Украјини стоји питање: да ли чињеница да Москви никада није дат Томос у вези са Украјином може да надомести 300 година пастирске бриге Московске патријаршије о тој земљи? Чињеница је да не постоји неки канонски текст, тј. неки патријарашки Томос или патријарашки и синодски Акт којим се Кијевска митрополија уступа Московској патријаршији. Документи су више него јасни, а посланице патријарха Дионисија, које су послате 1686, не могу бити јасније. Они не само да не уступају Кијевску митрополију Московској патријаршији него, штавише, постављају као базични предуслов да сваки кијевски поглавар настави да помиње Цариградског патријарха, као своје канонско начело. Ко год има елементарно еклисиолошко (црквено) и канонско знање разумеће да није било могуће уступити Кијевску митрополију Московској патријаршији, а да Кијевски митрополит настави да помиње Цариградског патријарха. Нажалост, Московска патријаршија је једнострано укинула овај споразум. Прекинула је спомињање цариградског патријарха, због тога што је знала да је то видљиви знак канонске јурисдикцијске упућености Кијевске митрополије на Цариград. Такође, познато је да су пре слања писама патријарха Дионисија наша руска браћа покушали да хиротонишу кијевске митрополите, али су сваки пут наилазили на реакције клира и народа Мале Русије, који нипошто није желео да буде подведен под Москву. Штавише, московски патријарх Никон (1652-1658) је противканонски био присвојио титулу патријарха Велике и Мале Русије и Белорусије што је чињеница која доказује експанзионистички дух који је њима био овладао. Међутим, документи из 1686. године нису први канонски текстови које је Васељенска патријаршија изнела на видело, како тврдите у вашем питању. Ако погледате Томос којим је 1924. године додељена аутокефалија Цркви Пољске, констатоваћете у њему посебан осврт на Кијевску митрополију. У том Томосу Пољској цркви конкретно пише да одвајање Кијевске митрополије и њено припајање Цркви Москве није било учињено сагласно канонским одредбама. То ће рећи да Васељенска патријаршрија ни после 238 година није престала да указује на ово антиканонско заузимање Кијевске митрополије од стране Московске патријаршије. Свакако, тај режим је био на снази више од 300 година, али то не значи да се каноничност повратила. Не постоји неки канон који би нам рекао да се грех или антиканоничност са проласком година исцељују и прелазе каноничност. Колико нам је познато, „оно што је отпочетка непостојеће не може бити потврђено проласком времена”. ----- Има оних који тврде да је Васељенска патријаршија, ушавши у туђу црквену диецезу, доделила аутокефалију. Да ли Цариградска црква има право или привилегију да самовољно интервенише где хоће, посебно на територији других цркава? Зашто, у овом случају, аутокефалија није дата након споразума са осталим православним црквама? На основу оног што смо претходно рекли, разумете да ми нисмо крочили на тле туђе црквене области. Ми смо Московском патријарху уступили дозволу да хиротонише Кијевског митрополита, али и то са конкретним предусловима које руска страна није поштовала. Васељенска патријаршија никада у својој историји није чинила упаде и интервенције изван својих граница. Немамо експанзионистичке тежње. Препоручујем вам да проучите црквену историју од Четвртог васељенског сабора па надаље. Уверићете се да се Црква Цариграда стално умањује и сужава. Истовремено, читајте одлуке Сабора који се збио у храму Богородице Утешитељке овде у Цариграду 1593. године. Овај Сабор је одредио границе тада новоосноване Московске патријаршије. Проучите да ли су те границе, које су Свети Оци одредили, истоветне са данашњим границама сестринске Руске Цркве. Стога, овде се поставља питање: Да ли свака црква може својевољно да шири своје границе и то на штету неке друге цркве? Ми, као Васељенска патријаршија, нисмо учинили никакав уплив. Као што смо претходно навели, питање Украјине је дуго трајало. Мајка црква није изненада одлучила да се позабави некаквим непостојећим проблемом. То што је појединцима постала блиска идеја раскола, и што су били незаинтересовани за огромни постојећи црквени проблем, нас није ослободило одговорности за његово решавање. Што се тиче доделе аутокефалије у договору са осталим православним црквама, до тога није дошло зато што то не представља предање у нашој цркви. Сви Томоси о аутокефалији који су додељени новооснованим аутокефалним црквама (Русије, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Атине, Варшаве, Тиране и Прешова) додељени су од стране Васељенске патријаршије, и томе није претходило никакво договарање и некаква сарадња на свеправославном нивоу. И заиста изазива чуђење да се цркве, које су добиле свој Томос о аутокефалији само потписом цариградског патријарха, данас питају како је могуће да Васељенска патријаршија једнострано додељује Томос о аутокефалности Украјини. Одговор је јасан: на исти начин и истом процедуром како је доделила црквену независност и осталим новооснованим Црквама. Познато вам је да је Сабор СПЦ изјавио да неће ступити у општење са Филаретом Денисенком и Макаријем Малетичем. После добијања аутокефалности још се не види да су се две расколничке групе у Украјини ујединиле, него се и даље сукобљавају, Филарет је задржао титулу Патријарха? Да ли сте имали право да црквену казну скинете или ублажујете те да примите у општење расколнике које су осудили неки други епископи? Не постоје више расколници у Украјини, јер их је црква васпоставила. И ми сматрамо за велики благослов благодати Свесветога духа то што су толики милиони људи поново ступили у канонску Цркву. Уколико погледате акта Васељенских сабора видећете да то што је Цариградска црква учинила није неки нови чин без преседана. Подвиг и брига наших отаца била је у томе да увек стварају предуслове за јединство цркве и повратак у цркву. Имајући пред собом најгоре датости, настојали су да изведу најбоље резултате. Везано за питање, да ли смо могли да урадимо ово васпостављање, одговарам вам директно: наравно да смо могли, с обзиром на то да нису постојале догматске разлике. Већ смо се раније позвали на каноне, 9. и 17. ИВ Васељенског сабора, који дају право васељенском патријарху да се стара о таквим темама. То право, или бољерећи, ту велику црквену одговорност нисмо открили ми, него смо је примили. А свети оци који су је установили, добро су знали зашто су то учинили. Што се тиче Филарета, црква га препознаје као бившег митрополита Кијева. У унутрашње ствари Украјинске цркве сада не желимо да интервенишемо, уколико то не буде затражено од нас. Према томе, за нас постоји бивши митрополит Филарет. Патријарх кијевски не постоји, нити је икада постојао. Но, и даље верујем да на ово питање не треба да гледамо кроз личности. Филарет није цела Украјина. Многи сматрају да текст Томоса о аутокефалији Украјинске цркве није прихватљив због теолошких идеја и конструкција у њему, посебно оне која каже да сте глава цркве управо Ви? Некако се формира јавно мњење да сте против Словена. Уколико сте изјавили „да наша браћа Словени не прихватају вођство наше Цркве”, шта сте под тиме мислили?У свести православне цркве не постоји „источни папа”, а свакако ни у нашој мисли и смерном служењу. Сваки васељенски патријарх служи, не једнострано и самовољно, него сарађујући и саодлучујући са Светим синодом. Међутим, стоји чињеница да су Васељенски сабори дали Цариградској цркви неке одговорности и обавезе које немају друге цркве. А то је наложено мајци Цркви од, не само једног Васељенског сабора, и од не само једног канона. Према томе, не ради се о стицају околности или случаја у контексту ондашњих времена. Има много светих канона и пуно одлука Васељенскох и помесних Сабора који потрврђују ове привилегије. Ову стварност ми не можемо да променимо, нити имамо такво право. Те привилегије Васељенске патријаршије нису повезане са неком световном влашћу, него са духовним служењем и одговорнишћу. Ради се о узвишеном, црквеном и духовном делу. Имајући искуство служења на патријарашком Престолу током скоро три деценије, могу да вас уверим да је првенство које има сваки цариградски архиепископ у ствари крст. Словенске народе волим и ценим њихову побожност и веру. То да неки од њих не прихватају улогу вођства мајке цркве јесте једна чињеница. Но, то њихово негирање не утиче на нашу љубав према њима. Ми их волимо и наставићемо да их волимо. Не заборавите да је Васељенска патријаршија доделила Томос о аутокефалији Украјинцима који су један словенски народ. Не бисмо им дали такву привилегију да их не волимо. Осим тога, словенски народ је према нама много пута показао своју љубав и поштовање. Томос који је додељен Украјини није, такође, текст који је састављен да би потврдио привилегије цариградског архиепископа. Напротив, ради се о једном канонском и техничком тексту, који прати предање мајке цркве. У Томосу Украјинској цркви није записано ништа што већ не садрже у други Томоси. То што наводите да стоји, да је „цариградски патријарх глава Цркве”, већ је написано управо и у Томосу који је дат Москви 1590. године. Многи елементи, такође, из Томоса Украјинској цркви, постоје и у Томосу о аутокефалији Српске цркве. Према томе, не ради се о новом тексту. Напросто, они стари су добијали Томос и благодарили Богу, немајући никакву тешкоћу да прихвате да православна црква има првога (примуса). Данас поједини тумаче украјински Томос издвојено и без добре намере. Уосталом, тај текст не представља неки страни или нови текст у поређењу са Томосима осталих аутокефалних цркава. Постоји јединство, повезаност и континуитет. Тако функционише Васељенска патријаршија. Историјски гледано, каже се да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни део Васељенске патријаршије. Да ли је то тачно? Поред тога, сме ли због свега овога државна граница и политичка структура бити мерило верског одређења и црквене јурисдикције? Као што смо претходно навели, све признате аутокефалне цркве примиле су своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, не због тога што су оне припадале некада њеној јурисдикцији, него због тога што се Црква Цариграда, на основу светих канона, стара и има право да, преко својих граница, разматра питања других локалних цркава. То што се говори да свака локална црква може да дâ аутокефалију некој територијалној области у својој јурисдикцији нема канонско покриће, и таква тактика никада није заживела у свести и пракси православне цркве. Очигледно, то неки говоре желећи да умање улогу Васељенске патријаршије. То, међутим, не изражава црквену стварност. Грузијска патријаршија, на пример, никада није била у нашој јурисдикцији. Ипак, она је од Цариграда примила аутокефалију и патријаршијско звање. По питању геополитичких промена и територијалних граница као и тога у којој мери оне утичу на црквене одлуке, пракса цркве нас учи да те промене предодређују њене одлуке, али, треба признати – понекад утичу на њих. Конкретније, један од предуслова за давање аутокефалије јесте и настанак државе. Међутим, то не значи да се аутокефалија одмах даје тамо где је настала држава. Траже се и други услови и друге канонске и црквене претпоставке. Српска црква је стекла своју аутокефалију када је задобила и географски државни ентитет па је вожд Србије 1879. године, скупа са помесном јерархијом, затражио своју црквену независност од Васељенске патријаршије. Србија је, међутим, имала и све друге црквене и духовне предуслове за тако нешто, и стекла је своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, али не само због своје државне структуре и њеног оснивања. СПЦ је суочена са низом граница у оквиру њене јурисдикције - Црна Гора,Северна Македонија, пише се о проблемима у Словенији. Пита Вас Милутин Станчић, верник православне Охридске архиепископије која је под СПЦ: „Да ли намеравате да прекршите Томос који сте издали СПЦ и одлучите да црква у Македонији не буде у њеној јурисдикцији?“ Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије. Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба. У вези са објављеним вестима о Словенији, које су дошле до нас, веома жалимо, јер и оне служе конкретним интересима. Подстичемо заинтересоване да прочитају Томос о аутокефалији Украјине како би се уверили да новооснована аутокефална Црква Украјине нема никаквог канонског права над Украјинцима изван украјинске државе. Верници Украјинци који се налазе на просторима основаних и признатих цркава потпадају под месне епископе, а Украјинци дијаспоре, сходно 28. канону Четвртог васељенског сабора припадају Васељенској патријаршији. Тако, Украјинци Пољске припадају блажењејшем брату г. Сави и, према томе, Украјинци Словеније поптадају под месног епископа Српске патријаршије. Новооснована Црква Украјине ни у ком случају не може да шаље епископе изван својих граница. Према томе, то што је објављено везано за Словенију је лаж. Срби су сопственом крвљу и вером саградили манастире на КиМ Васељенска патријаршија и лично ја, апсолутно смо против уништавања било ког богослужбеног простора било које религије. Наравно, за православни народ, али и за јеврејску синагогоу или муслиманску џамију, рушти, скранвити – неприхватљиво је јер се у тим просторима слави Бог који је један – нема много богова. Ја сам посетио неколико манастира на Косову и Метохији, Грачаницу, Дечане који су међу најлепшим манастирима са великом историјом, који су саграђени сопственом крвљу и вером православних Срба. То је један драгоцени део цивилизације и побожности српског народа. Уништење ових храмова јесте скрнављење цивилизације целог човечанства, Унеско их је уврстио у светску баштину. Камо среће када бисмо имали могућности да и материјално помогнемо обнову тих светиња, али свакако учествујемо у дубоком незадовољству и негодовању наше браће Срба. Похваљујем и истичем побожност српског народа, јер сам имао прилике да је ближе доживим. Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, на позив патријарха Иринеја, јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве. Када ме питају да ли ћу ићи, кажем: пошто ме је патријарх позвао, ићи ћу са задовољством. Извор: Политика View full Странице
  4. Први пут у историји Васељенски патријарх је савршио Божанску Литургију у Трогилији у области Бурсе и чин великог водоосвећења уз потапање Часног крста у Мраморном мору. Први пут после 97 година такмичење за хватање Часног крста обављено је у овој малоазијског варошици. Занимљиво је и то да је 19. јануара, на празник Богојављање, Васељенски патријарх Вартоломеј прославио овај празник по јулијанском календару у древној цркви Светог Василија, коју је обновила локална заједница и користи је као културни центар. Овом свечаном чину присуствовали су генерални конзули Украјине, Грузије и Бугарске у Бурси, званични архонти Свете Велике Цркве Христове, свештенство и монаштво, градоначелник места Неа Пропонтида (Халкидик) и друге високе личности, као и верници из Цариграда и Бурсе. Агенције истичу да је за овај догађај добијена специјална дозвола надлежних власти Бурсе и да је бацању Крста присуствовао градоначелник оближњег места Муданије. За време прогона Грчка из Мале Азије житељи Трогилије остали су поштеђени захваљујући бродовласнику Филипу Кавонидису који их је благовремено превезао својим бродовима на безбедно место. Данас потомци Трогирије живе углавном у Новој Трогирији на Халкидици и у Рафини на Атици. Његова Светост је истакао да је последњи пут у Трогирији одржано водоосвећење са потапањем Часног крста у јануару 1922. године Извор: Српска Православна Црква
  5. Заштита деце од било које врсте људског насиља увек је била и остаће снажна порука хришћанске вере, рекао је Његова Свесветост патријарх васељенски Вартоломеј на скупу у Светском савету Цркава поводом Светског дана деце. Његова Светост је био главни говорник овог догађаја, који су организовали Светски Савет Цркава и Уницеф 21. новембра 2018. поводом Светског дана деце у Екуменском центру у Женеви, а у присуству великог броја младих. „Важно је имати на уму да деца не само што представљају нашу будућност, него су у ствари садашњица на којој се гради будућност“, рекао је патријарх Вартоломеј. Он је истакао да је његова помесна Црква била једна од Цркава оснивача Светског Савета Цркава, док је генерални секретар ССЦ пречасни Олаф Твејт нагласио у свом поздраву да је у својој божићној поруци 2016. г. апеловао на вернике широм света „да поштују идентитет и светост детињства“. Патријарх се заложио за међугенерацију правду и подршку деци у развоју, што је духовна одговорност Православне Цркве, примећујући „потпадање културе у технологију“ у свету. „Хришћани су позвани да штите децу како у друштву, тако и у њиховим срединама“, рекао је васељенски Патријарх и додао да је „посебно задовољан“ сарадњом успостављеном између Уницефа и ССЦ када је у питању рад Цркава са децом. Патријарх је такође рекао: „Еколошка криза стално ескалира у име раста производње и напредовања. Човечанство не обраћа пажњу на апеле у свету да треба предузети радикалну промену у нашем понашању према твари ... Наша дужност је да штитимо и подржавамо децу, да бранимо њихова права и старамо се о њиховом напредовању“, напомиње Све-Свјатјејши. Извор: Српска Православна Црква
  6. ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ВАСЕЉЕНСКИ ТРОН И УКРАЈИНСКА ЦРКВА – СВЕДОЧАНСТВО ДОКУМЕНАТА У склопу разматрања које је Васељенска Патријаршија предузела поводом додељивања Украјини статуса црквене аутокефалности, формулисана су различита мишљења, чак и од представника званичних институција, којима се оспорава канонско право Константинопољске Цркве да приступи једном таквом делу. Као главни аргумент истиче се то да Украјина „представља канонску територију Московске Патријаршије“, те да, сходно томе, такав један поступак Васељенске Патријаршије би био „ускакање“ унутар туђе црквене надлежности. Стога, сматра се неопходним да Васељенска Патријаршија, по питању односа Константинопољске Цркве и Украјинске Цркве, све подсети на историјску и канонску истину, онако како она произилази из сачуваних званичних докумената, који су нажалост или занемарени или из очигледних разлога намерно прикривени. Однос Константинопољске Патријаршије и Украјинске Цркве – Кратак историјски приказ Као што је опште познато, Украјинци, као и сви народи који су пореклом од древне Рус (Ρώς), дугују своју хришћанску веру и православно опредељење Васељенској Патријаршији. Овде је сувишно и говорити о свим познатим историјским догађајима који су довели до крштења становника Владимирове Кијевске државе у десетом веку или о ширењу Православља које се појавило на целом подручју Кијевске Русије. Васељенска Патријаршија представља мајку Цркву за цео украјински народ, баш као што је и за руски, белоруски и друге народе у широј тој области. Руска Митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример Формула Лава Мудрог (XI век),[1] као шездесета епархија Васељенског Трона. Првобитно, била је обједињена под именом (митрополија) „Кијева и све Русије“, са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско седиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патријархом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране Васељенског патријарха Дионисија I (1470), док је 1561. године био у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договара са Васљенском Патријаршијом. После уздизања Московске Митрополије у статус Патријаршије за време Васељенског патријарха Јеремије II (1589), Кијевска Митрополија је наставила да функционише под Васељенским патријарсима, који су вршили надзор било преко својих изабраних егзараха, било неко од њих (петријараха) лично, као што се догодило 1589. године када је патријарх Јеремија II посетио Кијево и рашчинио Онисифора Кијевског због двобрачности, заједно са осталим окривљеним клиром, те је хиротонисао Михаила (Рогоза) као Кијевског митрополита. Шта више, том приликом је потврдио и благословио Богојављенско Братство, које је касније постало Академија и наредио сазивање украјинског Епархијског сабора. Али изнад свега, вероватно најважнији допринос Васељенске Патријаршије у Украјинској Цркви десио се када је ова Црква била потпуно латинизована и када је са својим епископима прихватила Унију. Тада је (1620) Васељенски патријарх овластио Јерусалимског патријарха Теофана да отпутује у Украјину, где је он хиротонисао православне епископе, обновио украјински Епархијски сабор и изабрао локалног митрополита са одобрењем Васељенског патријарха. Хиротонисање јерархије Кијевске Митрополије од стране Јерусалимског патријарха, наравно није значило да је митрополија била потчињена тој патријаршији. Када се 1654. године Украјина политички ујединила са Русијом, почело је да се покреће и питање црквеног уједињења тог региона са Московском Патријаршијом. Међутим, митрополити, епископи, клир, племство и сав народ Украјине снажно су одбили то уједињење. Узалудни су били и напори Русије да присвоје Кијевску Митрополију 1684. године од Васељенског патријарха Јакова. Кијевски митрополит Силвестер, заједно са својим наследницима Дионисијем, Јосифом и Антонијем, упркос притисцима, није прихватио да буде хиротонисан од Московског патријарха. Једино се њихов наследник Гедеон 1685. године сагласио да прими хиротонију од патријарха Московског Јоакима, али је и тада велики Сабор који се сазван у Кијеву прогласио овај избор невалидним а хиротонију незаконитом јер је обављена без знања Васељенског патријарха. Овај акт Московске Патријаршије представљао је озбиљан канонски преступ. Избор једног епископа из туђе епархије за митрополита, без сагласности локалног патријарха, јесте кршење светих канона, попут 35. апостолског канона, 6. канона Првог васељенског сабора, 13. и 22. канона Антиохијског сабора и 15. канона Сардичког сабора. Отимање туђе епархије јасно је осуђен као прекршај древних права Цркве у канонима, попут 8. канона Трећег васељенског сабора и 39. канона Пето-шестог сабора у Трулу. Због свега овога, Гедеон и они у Москви су касније разумели да ништа није могуће без дозволе Васељенског патријарха, те су све своје снаге усмерили да убеде (или присиле) тада Васељенског патријарха Дионисија IV да призна Гедеонову хиротонију. Целокупан труд ка ом циљу предузео је делом у име Царства и Владе Русије, амбасадор Никита Алексејев, који је отпутовао у Адрианупољ где је боравио Васељенски патријарх Дионисије IV. Њихове преговоре и закулисне радње забележио је у дванаест томова Историје Јерусалимске Патријаршије, патријајарх Дионисије II Јерусалимски, који је такође тамо живео и који је, захваљујући својим личним односима са царском породицом, одиграо кључну улогу у разговорима. Резултат тих разговора и преговора забележен је у патријаршијском и саборском „Акту“ (Πρᾶξιν) или у „Објавном писму“ (Γράμμα ἐκδόσεως) од јуна 1686. године, које је потписао Васељенски патријарх Дионисије IV и Свети и свештени сабор Константинопољске Цркве, као и сви митрополити Васељенске Патријаршије. Оригинални документ „Акта“ је уништен, али су, поред руских превода, сачуване и аутентичне грчке копије из времена патријарха Калиника II (1688, 1689-1693, 1694-1702), помоћу којих је изворни грчки текст прецизно васпостављен.[2] Сачуван је, такође, грчки оригинал Писма које је патријарх Дионисије IV послао руској царској продици, Јовану и Петру, као и принцези Софији и објављен у Збирци званичних докумената Владе Русије из 1826. године.[3] Ова два кључна текста, наиме патријаршијски и саборски „Акт“ из 1686, онако како је данас рестаурисан у својој оригиналној форми од стране руских историчара, и оригинал „Писма“ Васељенског патријарха Дионисија IV руској царској породици, дати су у целости као Додатак овој нашој публикацији. Наравно, сачувана су и друга званична документа на ову тему, од којих је само једна грчка копија а остало су руски преводи из тог времена, међу којима су званични преводи Министарства иностраних послова Русије који су сачувани у архиви тог министарства, док су остали, који су такође званични превод, садржани у рукопису збирке „Икона“ која садржи различите текстове у вези са Московском Патријаршијом.[4] Нема потребе наглашавати да је први међу овим текстовима, који није само патријаршијски већ такође и саборски документ, супериоран у канонском и законском меритуму, што значи да и за све остале треба да буде аутентични израз воље Васељенског Трона, где год, случајно, постоје разлике. Закључак на основу студије текстова Из проучавања ова два темељна текста, и првенствено патријаршијског саборског „Акта“ или, тачније, „Објавног писма“, произилазе закључци: Подређење Кијевске Митрополије збило се „на начин снисхођења“ и „икономијски“ из разлога посебних историјских околности тога времена, „због велике удаљености и због сукоба који се дешавају између две царевине“. Због којих је разлога, „непријатељ правде, истине и свете и безгрешне вере православних хришћана посејао коров и трње међу пшеницом, то јест међу православнима, што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима“. О ривременом карактеру поступка који је био по икономији и снисхођењу, а који је предвиђен патријаршијским и саборским „Актом“ из 1686, изричито изричито сведочи истакнути учењак патријарх Доситеј Јерусалимски, чија се улога у важним преговорима показала као кључна, када пише да је објавио посреднику амбасадору Никити Алексејевичу „да се… Кијев привремено уступа (ἐπιτροπικῶς) Московском (поглавару) због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“.[5] Као што следи из патријаршијског и синодског „Акта“ из 1686, значење „привођења“ Кијевског митрополита патријарху Московском суштински лежи једино у дозволи да хиротонише Кијевског митрополита: „да се најсветија епархија Кијевска може подчинити нејсветијем патријаршијском трону великог и богочуваног града Москве, то јест да се тамо хиротонише митрополит Кијевски, кад год се таква потреба појави. Интерпретација (израза) „то јест“ („δηλαδή“) тумачи значење (израза) „подчинити“ („ὑποκειμένη“). „Акт“ изричито каже: „одређено је да подређеност ове Кијевске Митрополије буде под најсветијим патријаршијским троном Москве“, то јест да патријарх Московски може да хиротонише митрополита Кијевског у име Васељенског патријарха, и само њега. Сачуване грчке копије документа кажу: „даје се дозвола… да хиротонише“, „и таква дозвола му је дата по икономији“. Документ који је једини сачуван у оригиналу (Писмо царској породици) изричито каже: „Најблаженији патријарх Московски…има да по дозволи хиротонише Кијевског митрополита“, то јест да патријарх Московски може спровести хиротонију митрополита Кијевског уз дозволу Васељенског патријарха. То да овде нема речи о потпуном издвајању Кијевске епархије (из надлежности Васељенске Патријаршије, прим. прев.) у Московску Патријаршију јасно је из чињенице да „Акт“ а) лишава поменутог патријарха (Московског) права да бира митрополита Кијевског и б) обавезује сваког митрополита Кијевског да помиње Васељенског патријарха као „првог“ на Светој Литургији. Неопходно је истаћи ова два правила. Дозвола дата патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског и само њега, након што га изабере клир и народ Кијевске епархије, указује на значајан степен аутономије и самовласности ове епархије. Ову аутономију не уступа патријарх Московски као претпостављено надређени за овај област о којој је реч, него је он у обавези да је прихвати као услов који је поставио Васељенски патријарх и који је овај (Московски патријарх) дужан да поштује. Патријарх Московски, сходно том правилу, нема права да покрене било какво спајање, поделу или укидање ове митрополије. То значи да је искључено њено административно припајање Московској Патријаршији. Обавеза сваког Кијевског митрополита да“ на Светој Литургији спомиње као „првог“ Васељенског патријарха представља најјаснији доказа да Кијевска епархија није дата Московској Патријаршији као њена канонска територија. Помињање као „првог“ на Божанственој Литургији имена Васељенског патријарха указује на канонску зависност оног који помиње и не представља просто израз молитвености или учтивости. Штавише, у посебном патријаршијском и саборском „Акту“ јасно се објашњава правило помињања Васељенског патријарха као „извора и начела“ потчињених му архијереја. Помињање пак патријарха Московског, после патријарха Константинопољског, треба приписати његовој особености као „старијег и предстојатељног“, то јест као духовни однос хиротонисаног и оног који га је хиротонисао.[6] Требало би нагласити да пракса која постоји код митрополита Филаделфијског у Венецији, која му даје дозволу да хиротонише архијереје Кефалоније и Китера, такође предвиђа помињање митрополита Филаделфијског од стране архијереја које је хиротонисао, без да то подразумева да митрополит Филаделфијски постаје њихов врховни поглавар. По аналогији, ово значи да помињање патријарха Московског (од стране митрополита Кијевског, прим. прев.) после патријарха Константинопољског, не подразумева никакво преношење надлежности (од Константинопољског на Московског патријарха, прим. прев.). Из ових разлога, руски научник Владимир Миронович Лурие,[7] који је проучио саборске документе из 1686. године, који се односе на Кијевску Митрополију, заједно са осталим руским историчарима, дошао до закључка да наведени услови имају јасно за циљ да очувају канонску власт Константинопољског патријарха над Кијевском епархијом.[8] Право дато страним архиерејима од стране врховног архијереја да хиротонишу клирике у његовој епархији је канонско и врло уобичајено чак и данас, када се то догађа уз дозволу локалног пастиреначалника, а да то не значи одвајање канонске територије. Управо то је прецизно назначавано у патријаршијском и саборском „Акту“ из 1686, када се предвиђа да клир и лаици Кијевске епархије „задржавају право, као исправан и преовлађујући обичај сходно канонима“ да шаљу, после њиховог избора, кандидата за митрополита Кијевског, патријарху Московском ради хиротоније. Реч је, дакле, о дозволи датој од врховног архијереја другом архијереју којом се уступа право хиротоније архијереја који припада његовој надлежности.[9] Уступање права патријарху Московском од стране Васељенског патријарха Дионисија IV да хиротонише митрополита Кијевског збило се путем „Објавног писма“, наслов који имају сви релевантни документи и има га такође најважнији међу њима. Израз „објава“ (ἔκδοσις, издање) технички је термин и у то вереме означава шири смисао „дозволе“ (ἄδειαν), и у овом посебном случају дозволе хиротоније или преноса. Стога, то није ствар једног „Акта“ или „Томоса“ којим Васељенска Патријаршија даје канонску територију другој аутокефалној Цркви, што се и догодило у другим случајевима када је аутокефалија била дата (на пример, Цркви Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Пољске, Албаније и Чешких земаља и Словачке), као и случајеви где су специфични региони били уступљени другој аутокефалној Цркви (на пример, припајање Цркви Грчке Јонских острва, Тесалије, или издвајање Дијаспоре 1908. и њен повратак Васељенској Патријаршији 1922. године). Никада ни један део канонске територије Васељенске Патријаршије није дат другој аутокефалној Цркви преко „Објавног писма“.[10] И уздизање Руске Цркве у ранг Патријаршије, кроз које су дефинисане и границе њене надлежности, збило се издавањем Томоса. Да је Васељенски патријарх желео да уступи своју канонску територију (то јест, Украјину) Московској Патријаршији, морао би да се усвоји сличан документ какав је био издан у свим другим примерима. Све горе наведено пружа довољно сведочанства чињеници да су патријаршијска и синодална „Акта“ из 1686. године била разумевана у смислу који је описао патријарх Дионисије Јрусалимски, који је такође био упознат са проблематиком из прве руке, учествујући у преговорима који су се збили, наиме: „да би једна епархија патријарха Константинопољског могла бити дата на управљање најсветијем патријарху Московском“,[11] управо због тога, по истом патријарху Дионисију, „због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“, то јест до правог времена. Ситуација до данас Шта се догодило након 1686. добро је познато. Московска Патријаршија никада се није придржавала правила из патријаршијског и саборског „Акта“, нити по питању избора митрополита Кијевског (од стране клира и народа из те области), нити пак по питању помињања као „првог“ имена Васељенског патријарха од стране сваког митрополита Кијевског на Светој Литургији. На тај начин, а посебно путем самовољног укидања помињања Васељенског патријарха од стране сваког Кијевског митрополита, произвољно је извршена анексија de jure зависне Кијевске Митрополије (и Цркве Украјине) од Васељенске Патријаршије и присаједињење Украјине Московској Патријаршији. Сви ови догађаји збили су се у периоду када је Васељенски Трон био у дубоком превирању и неспособан „да узме у обзир околности тог времена и дигне свој глас против таквих самовољних деловања“.[12]Какогод, „он што од почетка никада није постојало није потврђено временом“, сходно општем концепту Римског права, што је такође признато и светим канонима.[13] Црква Украјине никада није престала да буде de jure канонска територија Васељенске Патријаршије. Правило о 30-годишњем застаревању, које је предвиђено 17. каноном Четвртог и 25. каноном Шестог (Петошестог) васељенског сабора, не може бити примењено јер ти канони говоре о „агрикултурним“ (сеоским) или „локалним“ (месним) парохијама а не о епископатима или митрополијама. Сви древни тумачи ових канона су у овоме сложни.[14] Васељенска Патријаршија је овога увек била свесна, упркос чињеници „да су то околности времена“, толерисала је самовољне поступке Московске Патријаршије. Ово је било потврђено у случају давајања аутокефалије Цркви Пољске од стране Васељенске Патријаршије 1924. године. Релевантни Томос се јасно односи на област Кијева, од којег је Пољска такође зависила, која (област Кијева) никада није престала да буде део канонске надлежности Константинопољске Цркве, што је такође и чињеница правила из „Акта“ из 1686. године којих се Московска Патријаршија никада није придржавала. Закључци На основу проучавања званичних докумената, онако како су они сачувани или васпостављени кроз историјско истраживање, не само грчких већ и руских научника, следи следеће: Васељенска Патријаршија никада није уступила Кијевску Митрололију тако да она представља канонску територију Московске Патријаршије. Канонске границе Руске Цркве су биле дефинисане онда када је та Црква уздигнута у статус Патријаршије 1589. и то никада није било измењено никаквим патријаршијским или саборским Томосом. Кијевска Митрополија није обухваћена тим границама. Свака географска област која je изван граница, које су дефинисане Томосом о аутокефалности неке Православне Цркве, такође се налази и изван њене канонске територије, како је тачно предвиђено за сваку аутокефалну Цркву. Кијевска Митрополија (и целе данашње Украјине) била је од свог оснивања епархија Васељенског Трона, задржавајући начално своје одговарајуће место у свом Уставу, док је сваки Кијевски митрополит примао хиротонију од Константинопољског патријарха без прекида све до седамнаестог века. Веза између Украјинске Цркве и Васељенске Патријаршије била је тако снажна да, чак и после политичког уједињења ове области са Московом 1654. године, сваки напор патријарха Московског да хиротонише Кијевског митрополита наилазио је на снажну реакцију од стране украјинског клира и лаика. Самовољна хиротонија Гедеона за митрополита Кијевског од стране патријарха Московског Јоакима 1685. године срела се поново са реакцијом клира и лаика Митрополије. Тек онда када је Васељенски патријарх Дионисије IV, под жестоким притиском, 1686. дао дозволу патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, клирици и лаици су прихватили хиротонију Гедеона и његових потоњих наследника од стране патријарха Московског. Званични документи, на основу којих је ова дозвола дата патријарху Московском добро су познати и откривају следеће: а) Документ којим је ова дозвола била дата патријарху Московском назначен је и наведен у свим постојећим текстовима као „Објавно писмо“ („обраћам се објавом писма“), што у техничкој терминологији оног времена означава давање дозволе за вршење хиротоније или неке друге канонске радње, али никада (термин) није употребљен да означи потпуну инкорпорацију канонске територије унутар друге аутокефалне Цркве. б) Сходно свим постојећим документима, дозвола патријарху Московском да хиротонише Кијевског митрополита дата је „по икономији“, „због садашње потребе“, то јест због „велике удаљености и сукоба који се дешавају између две царевине“. Односно, ова дозвола подразумевала је свој привремени карактер и била је применљива онолико дуго колико су постојали и разлози због којих је дата. в) Карактерисање митрополита Кијевског као „потчињеног“ патријарху Московском, која се налази у теску „Акта“, протумачена је непосредно самим текстом буквално означавајући „хиротонију тамошњег митрополита“ (у Кијевској Митрополији, прим. прев.) од стране патријарха Московског. Поента и смисао лежи у „дозволи“ датој патријарху Московском да врши хиротонију Кијевског митрополита, али не и у издвајању канонске територије. Само то је, уосталом, био захтев, онако како се он разуме и како је записан у патријаршијском и саборском „Акту“: „даје се дозвола најблаженијем патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, кад год та Митрополија остане без свог архијереја“. Васељенски патријарх Дионисије IV и патријаршијски Сабор нису имали разлога да уступе било шта „изван тога“. г) Правила које истиче патријаршијски и синодски „Акт“ ван сваке сумње потврђују да канонска територија Кијевске Митрополије није уступљена Московској Патријаршији. Никада раније није забележен случај уступања канонске територије другој аутокефалној Цркви уз услова да то не даје право потпуног администрирања том облашћу, укључујући и начин избора њених архијереја и, најважније, са захтевом да се на Светој Литургији као „први“ помиње Глава од које она (црквена област) потиче. Све ово, наравно, знала је Московска Патријаршија, због чега је самовољно прекршила ова правила и никада их се није придржавала управо због тога да би произвољно инкорпорирала Митрополију Кијева (и Украјине) у своју канонску надлежност. Међутим, ово сигурно представља прекршај светих канона[15] и „Акта“, на чему почива сав однос Московске Патријаршије и ове области. Пропуштање да се придржава правила неког Акта, чини тај Акт у целини неважећим. Тим пре што се овде не ради о неком обичном или световном, већ о црквеном, то јест о свештеном тексту, они који крше његова правила требало би да се подсете закључка самог документа: „свако ко погрешно разуме оно што је написано, или на други начин изабере да покаже непокорност или противљење, супротставља се Господњој заповести и примиће казну као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога. 4. Васељенска Патријаршија је, из разлога комплексних историјских околности са којима се сусретала, претрпела и прећутала непоштовање правила патријаршијског и саборског „Дела“ из 1686. од стране Московске Патријаршије, али их никада није отписала или игнорисала. Доказ овога је давање аутокефалије Пољској Цркви 1924. године, од стране Васељенске Патријаршије, кроз издавање Томоса, у којем је јасно наведено да је ова одлука заснована на чињеници да је Пољска еклисиолошки припадала Кијевској Митрополији под Васељенском Патријаршијом и да се Московска Патријаршија није држала предвиђених правила. Давање аутокефалије Пољској Цркви било је прихваћено од свих Православних Цркава, изузев Руске, која је 1949. године извршила своју доделу аотокефалности овој Цркви. На тај начин, све Православне Цркве, изузев Руске, су такође индиректно прихватиле суверено право Васељенског Трона над Митрополијом Кијева и Украјине. * * * Када је, 1757. године, Митрополија Алепа била дата Весељенском трону, због административних потешкоћа са стране Антиохијске Патријаршије, којој је канонски припадала, Васељенски Патријарх Неофит VII у релевантном патријаршијском и саборском Акту, након враћања ове митрополије Антиохојској Патријаршији 1792. године, истакао је следеће: „Подршка и без премишљања помагање потребама другог најсветијег Патријаршијског и Апостолског Трона је нешто што наш Патријашијски, Апостолски и Васељенски Трон сматра историјски врло прикладним. Међутим, било заузимање или жудња за њиховим правима из осећаја похлепе, јесте нешто што ми не бисмо учинили нити би пак имали слуха за тако нешто. Јер, оно прво је исправно и по себи достојно, али ово потоње је неправедно и неприлично патријаршијском угледу.“[16] Васељенски патријарх је увек хитао да помогне и подржи Православне Цркве које су у проблему. Међутим, „нема слуха“ за узурпацију канонских права једне Цркве од стране друге. Сви сачувани документи који су релевантни предвиђају да би сваки митрополит Кијевски требало да буде изабран од стране Украјинске Цркве и да као „првог“ помиње Васељенског патријарха као свој канонско „начело“ на свакој Светој Литургији. Не чувати ова темељна правила представља одузимање туђе надлежности. Постојање ових правила у свим постојећим званичним документима сведочи да Константинопољска Црква никада није лишена канонских права над Украјинском Црквом. У односу на ово, требало би истаћи један од основних правних аксиома: начело, према којем онај који издаје неки Акт има апсолутно првенство у његовом тумачењу. Следстевено томе, у овом конкретном случају, тумачење патријаршијског и саборског Акта прво и пре свега Васељенском Трону. Стога, Васељенска Патријаршија има право и обавезу да преузме одговорајуће мајчинско старање за Украјинску Цркву у свакој ситуацији када се то покаже неопходним. Додатак 1. Патријаршијски и саборски „Акт“ или „Објавно писмо“ из 1686. године Извештај о палеографском опису и садржају кодекса Патријаршијских писама од стране Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке бр. 22 Увод Међу рукописним кодексима који су очувани у Историјском и палеографском архиву Образовног института Националне банке налази се и Кодекс 22, који садржи копије одређених аката Васељенске Патријаршије, посебно из седамнаестог и осамнаестог века. Кодекс садржи укупно 268 аката, претежно патријаршијских и правних, као и одређена синоптичка поглавља теолошке природе. Садржи акта именованих и неименованих Васељенских патријараха, која се односе на различита административна патријаршијска питања, као што је додељивање ставропигијалног достојанства манастирима, саборске одлуке о хиротонији и свргнућима архијереја, опште објаве (енциклике) и друге предмете правне природе. Првих пет страна нису нумерисане и на њима је табела садржаја у којем су теме поређане по алфабету. Укратко, ту се налазе акта следећих Васељенских патријараха: Митрофан III (1567) Неофит II (1611) Пајсије I (1654) Јоаникије II (1655) Партеније IV (1667-1684, други и пети патријаршијски мандат) Герасим II (1673) Јаков (1681-1688, први, други и трећи патријаршијски мандат) Калиник II (1688-1702) Дионисије IV (1682-1695, трећи, четврти и пети патријаршијски мандат) Неофит IV (нема датума) Кипријан I (1708-1713, први и други патријаршијски мандат) Атанасије V (1710) Кирило IV (1711-1712) Јеремија III (1719) Пајсије II (1732) И даље 90 аката неименованих па?
  7. Захвалност Васељенска Патријаршија изражава своју захвалност истакнутим истраживачима, грчким и руским, који су својим беспрекорним научним прилозима допринели васпостављању историјске истине о односима између Украјинске Цркве и њене Мајке Цркве. Посебно се захваљујемо Образовном институту Националне банке Грчке и реномираном историчару, филологу и палеографу, руководиоцу Историјске и палеографске архиве Института, господину Агамемнону Тселикасу, што је ставио на располагање Васљенској Патријаршији древне копије и оригиналне и транскрибоване спорне патријаршијске и синодалне документе који се тичу односа Украјинске Цркве са Константинопољском и Московском Патријаршијом у току седамнаестог века. На крају, топло се захваљујемо ученом истраживачу, господину Константину Веточникову, који је своје драгоцено знање ове тематике ставио на располагање Васељенској Патријаршији. ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ВАСЕЉЕНСКИ ТРОН И УКРАЈИНСКА ЦРКВА – СВЕДОЧАНСТВО ДОКУМЕНАТА У склопу разматрања које је Васељенска Патријаршија предузела поводом додељивања Украјини статуса црквене аутокефалности, формулисана су различита мишљења, чак и од представника званичних институција, којима се оспорава канонско право Константинопољске Цркве да приступи једном таквом делу. Као главни аргумент истиче се то да Украјина „представља канонску територију Московске Патријаршије“, те да, сходно томе, такав један поступак Васељенске Патријаршије би био „ускакање“ унутар туђе црквене надлежности. Стога, сматра се неопходним да Васељенска Патријаршија, по питању односа Константинопољске Цркве и Украјинске Цркве, све подсети на историјску и канонску истину, онако како она произилази из сачуваних званичних докумената, који су нажалост или занемарени или из очигледних разлога намерно прикривени. Однос Константинопољске Патријаршије и Украјинске Цркве – Кратак историјски приказ Као што је опште познато, Украјинци, као и сви народи који су пореклом од древне Рус (Ρώς), дугују своју хришћанску веру и православно опредељење Васељенској Патријаршији. Овде је сувишно и говорити о свим познатим историјским догађајима који су довели до крштења становника Владимирове Кијевске државе у десетом веку или о ширењу Православља које се појавило на целом подручју Кијевске Русије. Васељенска Патријаршија представља мајку Цркву за цео украјински народ, баш као што је и за руски, белоруски и друге народе у широј тој области. Руска Митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример Формула Лава Мудрог (XI век),[1] као шездесета епархија Васељенског Трона. Првобитно, била је обједињена под именом (митрополија) „Кијева и све Русије“, са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско седиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патријархом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране Васељенског патријарха Дионисија I (1470), док је 1561. године био у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договара са Васљенском Патријаршијом. После уздизања Московске Митрополије у статус Патријаршије за време Васељенског патријарха Јеремије II (1589), Кијевска Митрополија је наставила да функционише под Васељенским патријарсима, који су вршили надзор било преко својих изабраних егзараха, било неко од њих (петријараха) лично, као што се догодило 1589. године када је патријарх Јеремија II посетио Кијево и рашчинио Онисифора Кијевског због двобрачности, заједно са осталим окривљеним клиром, те је хиротонисао Михаила (Рогоза) као Кијевског митрополита. Шта више, том приликом је потврдио и благословио Богојављенско Братство, које је касније постало Академија и наредио сазивање украјинског Епархијског сабора. Али изнад свега, вероватно најважнији допринос Васељенске Патријаршије у Украјинској Цркви десио се када је ова Црква била потпуно латинизована и када је са својим епископима прихватила Унију. Тада је (1620) Васељенски патријарх овластио Јерусалимског патријарха Теофана да отпутује у Украјину, где је он хиротонисао православне епископе, обновио украјински Епархијски сабор и изабрао локалног митрополита са одобрењем Васељенског патријарха. Хиротонисање јерархије Кијевске Митрополије од стране Јерусалимског патријарха, наравно није значило да је митрополија била потчињена тој патријаршији. Када се 1654. године Украјина политички ујединила са Русијом, почело је да се покреће и питање црквеног уједињења тог региона са Московском Патријаршијом. Међутим, митрополити, епископи, клир, племство и сав народ Украјине снажно су одбили то уједињење. Узалудни су били и напори Русије да присвоје Кијевску Митрополију 1684. године од Васељенског патријарха Јакова. Кијевски митрополит Силвестер, заједно са својим наследницима Дионисијем, Јосифом и Антонијем, упркос притисцима, није прихватио да буде хиротонисан од Московског патријарха. Једино се њихов наследник Гедеон 1685. године сагласио да прими хиротонију од патријарха Московског Јоакима, али је и тада велики Сабор који се сазван у Кијеву прогласио овај избор невалидним а хиротонију незаконитом јер је обављена без знања Васељенског патријарха. Овај акт Московске Патријаршије представљао је озбиљан канонски преступ. Избор једног епископа из туђе епархије за митрополита, без сагласности локалног патријарха, јесте кршење светих канона, попут 35. апостолског канона, 6. канона Првог васељенског сабора, 13. и 22. канона Антиохијског сабора и 15. канона Сардичког сабора. Отимање туђе епархије јасно је осуђен као прекршај древних права Цркве у канонима, попут 8. канона Трећег васељенског сабора и 39. канона Пето-шестог сабора у Трулу. Због свега овога, Гедеон и они у Москви су касније разумели да ништа није могуће без дозволе Васељенског патријарха, те су све своје снаге усмерили да убеде (или присиле) тада Васељенског патријарха Дионисија IV да призна Гедеонову хиротонију. Целокупан труд ка ом циљу предузео је делом у име Царства и Владе Русије, амбасадор Никита Алексејев, који је отпутовао у Адрианупољ где је боравио Васељенски патријарх Дионисије IV. Њихове преговоре и закулисне радње забележио је у дванаест томова Историје Јерусалимске Патријаршије, патријајарх Дионисије II Јерусалимски, који је такође тамо живео и који је, захваљујући својим личним односима са царском породицом, одиграо кључну улогу у разговорима. Резултат тих разговора и преговора забележен је у патријаршијском и саборском „Акту“ (Πρᾶξιν) или у „Објавном писму“ (Γράμμα ἐκδόσεως) од јуна 1686. године, које је потписао Васељенски патријарх Дионисије IV и Свети и свештени сабор Константинопољске Цркве, као и сви митрополити Васељенске Патријаршије. Оригинални документ „Акта“ је уништен, али су, поред руских превода, сачуване и аутентичне грчке копије из времена патријарха Калиника II (1688, 1689-1693, 1694-1702), помоћу којих је изворни грчки текст прецизно васпостављен.[2] Сачуван је, такође, грчки оригинал Писма које је патријарх Дионисије IV послао руској царској продици, Јовану и Петру, као и принцези Софији и објављен у Збирци званичних докумената Владе Русије из 1826. године.[3] Ова два кључна текста, наиме патријаршијски и саборски „Акт“ из 1686, онако како је данас рестаурисан у својој оригиналној форми од стране руских историчара, и оригинал „Писма“ Васељенског патријарха Дионисија IV руској царској породици, дати су у целости као Додатак овој нашој публикацији. Наравно, сачувана су и друга званична документа на ову тему, од којих је само једна грчка копија а остало су руски преводи из тог времена, међу којима су званични преводи Министарства иностраних послова Русије који су сачувани у архиви тог министарства, док су остали, који су такође званични превод, садржани у рукопису збирке „Икона“ која садржи различите текстове у вези са Московском Патријаршијом.[4] Нема потребе наглашавати да је први међу овим текстовима, који није само патријаршијски већ такође и саборски документ, супериоран у канонском и законском меритуму, што значи да и за све остале треба да буде аутентични израз воље Васељенског Трона, где год, случајно, постоје разлике. Закључак на основу студије текстова Из проучавања ова два темељна текста, и првенствено патријаршијског саборског „Акта“ или, тачније, „Објавног писма“, произилазе закључци: Подређење Кијевске Митрополије збило се „на начин снисхођења“ и „икономијски“ из разлога посебних историјских околности тога времена, „због велике удаљености и због сукоба који се дешавају између две царевине“. Због којих је разлога, „непријатељ правде, истине и свете и безгрешне вере православних хришћана посејао коров и трње међу пшеницом, то јест међу православнима, што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима“. О ривременом карактеру поступка који је био по икономији и снисхођењу, а који је предвиђен патријаршијским и саборским „Актом“ из 1686, изричито изричито сведочи истакнути учењак патријарх Доситеј Јерусалимски, чија се улога у важним преговорима показала као кључна, када пише да је објавио посреднику амбасадору Никити Алексејевичу „да се… Кијев привремено уступа (ἐπιτροπικῶς) Московском (поглавару) због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“.[5] Као што следи из патријаршијског и синодског „Акта“ из 1686, значење „привођења“ Кијевског митрополита патријарху Московском суштински лежи једино у дозволи да хиротонише Кијевског митрополита: „да се најсветија епархија Кијевска може подчинити нејсветијем патријаршијском трону великог и богочуваног града Москве, то јест да се тамо хиротонише митрополит Кијевски, кад год се таква потреба појави. Интерпретација (израза) „то јест“ („δηλαδή“) тумачи значење (израза) „подчинити“ („ὑποκειμένη“). „Акт“ изричито каже: „одређено је да подређеност ове Кијевске Митрополије буде под најсветијим патријаршијским троном Москве“, то јест да патријарх Московски може да хиротонише митрополита Кијевског у име Васељенског патријарха, и само њега. Сачуване грчке копије документа кажу: „даје се дозвола… да хиротонише“, „и таква дозвола му је дата по икономији“. Документ који је једини сачуван у оригиналу (Писмо царској породици) изричито каже: „Најблаженији патријарх Московски…има да по дозволи хиротонише Кијевског митрополита“, то јест да патријарх Московски може спровести хиротонију митрополита Кијевског уз дозволу Васељенског патријарха. То да овде нема речи о потпуном издвајању Кијевске епархије (из надлежности Васељенске Патријаршије, прим. прев.) у Московску Патријаршију јасно је из чињенице да „Акт“ а) лишава поменутог патријарха (Московског) права да бира митрополита Кијевског и б) обавезује сваког митрополита Кијевског да помиње Васељенског патријарха као „првог“ на Светој Литургији. Неопходно је истаћи ова два правила. Дозвола дата патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског и само њега, након што га изабере клир и народ Кијевске епархије, указује на значајан степен аутономије и самовласности ове епархије. Ову аутономију не уступа патријарх Московски као претпостављено надређени за овај област о којој је реч, него је он у обавези да је прихвати као услов који је поставио Васељенски патријарх и који је овај (Московски патријарх) дужан да поштује. Патријарх Московски, сходно том правилу, нема права да покрене било какво спајање, поделу или укидање ове митрополије. То значи да је искључено њено административно припајање Московској Патријаршији. Обавеза сваког Кијевског митрополита да“ на Светој Литургији спомиње као „првог“ Васељенског патријарха представља најјаснији доказа да Кијевска епархија није дата Московској Патријаршији као њена канонска територија. Помињање као „првог“ на Божанственој Литургији имена Васељенског патријарха указује на канонску зависност оног који помиње и не представља просто израз молитвености или учтивости. Штавише, у посебном патријаршијском и саборском „Акту“ јасно се објашњава правило помињања Васељенског патријарха као „извора и начела“ потчињених му архијереја. Помињање пак патријарха Московског, после патријарха Константинопољског, треба приписати његовој особености као „старијег и предстојатељног“, то јест као духовни однос хиротонисаног и оног који га је хиротонисао.[6] Требало би нагласити да пракса која постоји код митрополита Филаделфијског у Венецији, која му даје дозволу да хиротонише архијереје Кефалоније и Китера, такође предвиђа помињање митрополита Филаделфијског од стране архијереја које је хиротонисао, без да то подразумева да митрополит Филаделфијски постаје њихов врховни поглавар. По аналогији, ово значи да помињање патријарха Московског (од стране митрополита Кијевског, прим. прев.) после патријарха Константинопољског, не подразумева никакво преношење надлежности (од Константинопољског на Московског патријарха, прим. прев.). Из ових разлога, руски научник Владимир Миронович Лурие,[7] који је проучио саборске документе из 1686. године, који се односе на Кијевску Митрополију, заједно са осталим руским историчарима, дошао до закључка да наведени услови имају јасно за циљ да очувају канонску власт Константинопољског патријарха над Кијевском епархијом.[8] Право дато страним архиерејима од стране врховног архијереја да хиротонишу клирике у његовој епархији је канонско и врло уобичајено чак и данас, када се то догађа уз дозволу локалног пастиреначалника, а да то не значи одвајање канонске територије. Управо то је прецизно назначавано у патријаршијском и саборском „Акту“ из 1686, када се предвиђа да клир и лаици Кијевске епархије „задржавају право, као исправан и преовлађујући обичај сходно канонима“ да шаљу, после њиховог избора, кандидата за митрополита Кијевског, патријарху Московском ради хиротоније. Реч је, дакле, о дозволи датој од врховног архијереја другом архијереју којом се уступа право хиротоније архијереја који припада његовој надлежности.[9] Уступање права патријарху Московском од стране Васељенског патријарха Дионисија IV да хиротонише митрополита Кијевског збило се путем „Објавног писма“, наслов који имају сви релевантни документи и има га такође најважнији међу њима. Израз „објава“ (ἔκδοσις, издање) технички је термин и у то вереме означава шири смисао „дозволе“ (ἄδειαν), и у овом посебном случају дозволе хиротоније или преноса. Стога, то није ствар једног „Акта“ или „Томоса“ којим Васељенска Патријаршија даје канонску територију другој аутокефалној Цркви, што се и догодило у другим случајевима када је аутокефалија била дата (на пример, Цркви Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Пољске, Албаније и Чешких земаља и Словачке), као и случајеви где су специфични региони били уступљени другој аутокефалној Цркви (на пример, припајање Цркви Грчке Јонских острва, Тесалије, или издвајање Дијаспоре 1908. и њен повратак Васељенској Патријаршији 1922. године). Никада ни један део канонске територије Васељенске Патријаршије није дат другој аутокефалној Цркви преко „Објавног писма“.[10] И уздизање Руске Цркве у ранг Патријаршије, кроз које су дефинисане и границе њене надлежности, збило се издавањем Томоса. Да је Васељенски патријарх желео да уступи своју канонску територију (то јест, Украјину) Московској Патријаршији, морао би да се усвоји сличан документ какав је био издан у свим другим примерима. Све горе наведено пружа довољно сведочанства чињеници да су патријаршијска и синодална „Акта“ из 1686. године била разумевана у смислу који је описао патријарх Дионисије Јрусалимски, који је такође био упознат са проблематиком из прве руке, учествујући у преговорима који су се збили, наиме: „да би једна епархија патријарха Константинопољског могла бити дата на управљање најсветијем патријарху Московском“,[11] управо због тога, по истом патријарху Дионисију, „због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“, то јест до правог времена. Ситуација до данас Шта се догодило након 1686. добро је познато. Московска Патријаршија никада се није придржавала правила из патријаршијског и саборског „Акта“, нити по питању избора митрополита Кијевског (од стране клира и народа из те области), нити пак по питању помињања као „првог“ имена Васељенског патријарха од стране сваког митрополита Кијевског на Светој Литургији. На тај начин, а посебно путем самовољног укидања помињања Васељенског патријарха од стране сваког Кијевског митрополита, произвољно је извршена анексија de jure зависне Кијевске Митрополије (и Цркве Украјине) од Васељенске Патријаршије и присаједињење Украјине Московској Патријаршији. Сви ови догађаји збили су се у периоду када је Васељенски Трон био у дубоком превирању и неспособан „да узме у обзир околности тог времена и дигне свој глас против таквих самовољних деловања“.[12]Какогод, „он што од почетка никада није постојало није потврђено временом“, сходно општем концепту Римског права, што је такође признато и светим канонима.[13] Црква Украјине никада није престала да буде de jure канонска територија Васељенске Патријаршије. Правило о 30-годишњем застаревању, које је предвиђено 17. каноном Четвртог и 25. каноном Шестог (Петошестог) васељенског сабора, не може бити примењено јер ти канони говоре о „агрикултурним“ (сеоским) или „локалним“ (месним) парохијама а не о епископатима или митрополијама. Сви древни тумачи ових канона су у овоме сложни.[14] Васељенска Патријаршија је овога увек била свесна, упркос чињеници „да су то околности времена“, толерисала је самовољне поступке Московске Патријаршије. Ово је било потврђено у случају давајања аутокефалије Цркви Пољске од стране Васељенске Патријаршије 1924. године. Релевантни Томос се јасно односи на област Кијева, од којег је Пољска такође зависила, која (област Кијева) никада није престала да буде део канонске надлежности Константинопољске Цркве, што је такође и чињеница правила из „Акта“ из 1686. године којих се Московска Патријаршија никада није придржавала. Закључци На основу проучавања званичних докумената, онако како су они сачувани или васпостављени кроз историјско истраживање, не само грчких већ и руских научника, следи следеће: Васељенска Патријаршија никада није уступила Кијевску Митрололију тако да она представља канонску територију Московске Патријаршије. Канонске границе Руске Цркве су биле дефинисане онда када је та Црква уздигнута у статус Патријаршије 1589. и то никада није било измењено никаквим патријаршијским или саборским Томосом. Кијевска Митрополија није обухваћена тим границама. Свака географска област која je изван граница, које су дефинисане Томосом о аутокефалности неке Православне Цркве, такође се налази и изван њене канонске територије, како је тачно предвиђено за сваку аутокефалну Цркву. Кијевска Митрополија (и целе данашње Украјине) била је од свог оснивања епархија Васељенског Трона, задржавајући начално своје одговарајуће место у свом Уставу, док је сваки Кијевски митрополит примао хиротонију од Константинопољског патријарха без прекида све до седамнаестог века. Веза између Украјинске Цркве и Васељенске Патријаршије била је тако снажна да, чак и после политичког уједињења ове области са Московом 1654. године, сваки напор патријарха Московског да хиротонише Кијевског митрополита наилазио је на снажну реакцију од стране украјинског клира и лаика. Самовољна хиротонија Гедеона за митрополита Кијевског од стране патријарха Московског Јоакима 1685. године срела се поново са реакцијом клира и лаика Митрополије. Тек онда када је Васељенски патријарх Дионисије IV, под жестоким притиском, 1686. дао дозволу патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, клирици и лаици су прихватили хиротонију Гедеона и његових потоњих наследника од стране патријарха Московског. Званични документи, на основу којих је ова дозвола дата патријарху Московском добро су познати и откривају следеће: а) Документ којим је ова дозвола била дата патријарху Московском назначен је и наведен у свим постојећим текстовима као „Објавно писмо“ („обраћам се објавом писма“), што у техничкој терминологији оног времена означава давање дозволе за вршење хиротоније или неке друге канонске радње, али никада (термин) није употребљен да означи потпуну инкорпорацију канонске територије унутар друге аутокефалне Цркве. б) Сходно свим постојећим документима, дозвола патријарху Московском да хиротонише Кијевског митрополита дата је „по икономији“, „због садашње потребе“, то јест због „велике удаљености и сукоба који се дешавају између две царевине“. Односно, ова дозвола подразумевала је свој привремени карактер и била је применљива онолико дуго колико су постојали и разлози због којих је дата. в) Карактерисање митрополита Кијевског као „потчињеног“ патријарху Московском, која се налази у теску „Акта“, протумачена је непосредно самим текстом буквално означавајући „хиротонију тамошњег митрополита“ (у Кијевској Митрополији, прим. прев.) од стране патријарха Московског. Поента и смисао лежи у „дозволи“ датој патријарху Московском да врши хиротонију Кијевског митрополита, али не и у издвајању канонске територије. Само то је, уосталом, био захтев, онако како се он разуме и како је записан у патријаршијском и саборском „Акту“: „даје се дозвола најблаженијем патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, кад год та Митрополија остане без свог архијереја“. Васељенски патријарх Дионисије IV и патријаршијски Сабор нису имали разлога да уступе било шта „изван тога“. г) Правила које истиче патријаршијски и синодски „Акт“ ван сваке сумње потврђују да канонска територија Кијевске Митрополије није уступљена Московској Патријаршији. Никада раније није забележен случај уступања канонске територије другој аутокефалној Цркви уз услова да то не даје право потпуног администрирања том облашћу, укључујући и начин избора њених архијереја и, најважније, са захтевом да се на Светој Литургији као „први“ помиње Глава од које она (црквена област) потиче. Све ово, наравно, знала је Московска Патријаршија, због чега је самовољно прекршила ова правила и никада их се није придржавала управо због тога да би произвољно инкорпорирала Митрополију Кијева (и Украјине) у своју канонску надлежност. Међутим, ово сигурно представља прекршај светих канона[15] и „Акта“, на чему почива сав однос Московске Патријаршије и ове области. Пропуштање да се придржава правила неког Акта, чини тај Акт у целини неважећим. Тим пре што се овде не ради о неком обичном или световном, већ о црквеном, то јест о свештеном тексту, они који крше његова правила требало би да се подсете закључка самог документа: „свако ко погрешно разуме оно што је написано, или на други начин изабере да покаже непокорност или противљење, супротставља се Господњој заповести и примиће казну као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога. 4. Васељенска Патријаршија је, из разлога комплексних историјских околности са којима се сусретала, претрпела и прећутала непоштовање правила патријаршијског и саборског „Дела“ из 1686. од стране Московске Патријаршије, али их никада није отписала или игнорисала. Доказ овога је давање аутокефалије Пољској Цркви 1924. године, од стране Васељенске Патријаршије, кроз издавање Томоса, у којем је јасно наведено да је ова одлука заснована на чињеници да је Пољска еклисиолошки припадала Кијевској Митрополији под Васељенском Патријаршијом и да се Московска Патријаршија није држала предвиђених правила. Давање аутокефалије Пољској Цркви било је прихваћено од свих Православних Цркава, изузев Руске, која је 1949. године извршила своју доделу аотокефалности овој Цркви. На тај начин, све Православне Цркве, изузев Руске, су такође индиректно прихватиле суверено право Васељенског Трона над Митрополијом Кијева и Украјине. * * * Када је, 1757. године, Митрополија Алепа била дата Весељенском трону, због административних потешкоћа са стране Антиохијске Патријаршије, којој је канонски припадала, Васељенски Патријарх Неофит VII у релевантном патријаршијском и саборском Акту, након враћања ове митрополије Антиохојској Патријаршији 1792. године, истакао је следеће: „Подршка и без премишљања помагање потребама другог најсветијег Патријаршијског и Апостолског Трона је нешто што наш Патријашијски, Апостолски и Васељенски Трон сматра историјски врло прикладним. Међутим, било заузимање или жудња за њиховим правима из осећаја похлепе, јесте нешто што ми не бисмо учинили нити би пак имали слуха за тако нешто. Јер, оно прво је исправно и по себи достојно, али ово потоње је неправедно и неприлично патријаршијском угледу.“[16] Васељенски патријарх је увек хитао да помогне и подржи Православне Цркве које су у проблему. Међутим, „нема слуха“ за узурпацију канонских права једне Цркве од стране друге. Сви сачувани документи који су релевантни предвиђају да би сваки митрополит Кијевски требало да буде изабран од стране Украјинске Цркве и да као „првог“ помиње Васељенског патријарха као свој канонско „начело“ на свакој Светој Литургији. Не чувати ова темељна правила представља одузимање туђе надлежности. Постојање ових правила у свим постојећим званичним документима сведочи да Константинопољска Црква никада није лишена канонских права над Украјинском Црквом. У односу на ово, требало би истаћи један од основних правних аксиома: начело, према којем онај који издаје неки Акт има апсолутно првенство у његовом тумачењу. Следстевено томе, у овом конкретном случају, тумачење патријаршијског и саборског Акта прво и пре свега Васељенском Трону. Стога, Васељенска Патријаршија има право и обавезу да преузме одговорајуће мајчинско старање за Украјинску Цркву у свакој ситуацији када се то покаже неопходним. Додатак 1. Патријаршијски и саборски „Акт“ или „Објавно писмо“ из 1686. године Извештај о палеографском опису и садржају кодекса Патријаршијских писама од стране Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке бр. 22 Увод Међу рукописним кодексима који су очувани у Историјском и палеографском архиву Образовног института Националне банке налази се и Кодекс 22, који садржи копије одређених аката Васељенске Патријаршије, посебно из седамнаестог и осамнаестог века. Кодекс садржи укупно 268 аката, претежно патријаршијских и правних, као и одређена синоптичка поглавља теолошке природе. Садржи акта именованих и неименованих Васељенских патријараха, која се односе на различита административна патријаршијска питања, као што је додељивање ставропигијалног достојанства манастирима, саборске одлуке о хиротонији и свргнућима архијереја, опште објаве (енциклике) и друге предмете правне природе. Првих пет страна нису нумерисане и на њима је табела садржаја у којем су теме поређане по алфабету. Укратко, ту се налазе акта следећих Васељенских патријараха: Митрофан III (1567) Неофит II (1611) Пајсије I (1654) Јоаникије II (1655) Партеније IV (1667-1684, други и пети патријаршијски мандат) Герасим II (1673) Јаков (1681-1688, први, други и трећи патријаршијски мандат) Калиник II (1688-1702) Дионисије IV (1682-1695, трећи, четврти и пети патријаршијски мандат) Неофит IV (нема датума) Кипријан I (1708-1713, први и други патријаршијски мандат) Атанасије V (1710) Кирило IV (1711-1712) Јеремија III (1719) Пајсије II (1732) И даље 90 аката неименованих патријараха. Поред тога садржи и акта којима се решавају правна питања од 1662. до 1731. године. Налази Кодекс патријаршијских писама у Историјској и палеографској архиви Образовног института Националне банке је аутентичан и оригиналан продукт једног секретара Васељенске Патријаршије и његових сарадника. Наведена датирања 1784. и 1785. године на последњем, ненумерисаном листу налазе се у контексту списа кодекса, те се он поуздано датира између 1732. и 1784., а највероватније око 1750. године, када је видљиви водени жиг на папиру био у оптицају. Многи од аката који су овде садржани били су идентификовани и пронађени од стране аутора или у паралелним кодексима са збирком патријаршијских писама (какав је Кодекс 3 из Архиве Васељенске Патријаршије, Критијин кодекс, Кодекс 315 Александријске Патријаршије, или пак у издањима М. Гедеона, Калиника Деликаниса и других). Наведене ктиторске белешке које препознају Васељенског патријарха Агатангела као ктитора кодекса појачавају потврду аутентичности порекла и употребе кодекса у патријаршијском секретаријату. Константин Георгиадис (пронашао сам други његов приватни запис у рукопису у колекцији Бенаки музеја) највероватније има фамилијарне односе са поменутим патријархом Агатангелом. Ипак, то је тема за даље истраживање. Следствено, не постоји никаква у аутентичност како самог кодекса, тако ни у документа која су у њену садржана. Атина, 18. септембар, 2018. Агамемнон Тселикас Директор Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке Ово је исправна копија патријаршијског и саборског Писма које је упућено блажењејшем патријарху Московском, које представља Објавно писмо о томе да је Кијевска Митрополија потчињена његовом патријаршијском трону и да ће хиротонисати изабраног митрополита Кијевског. Све ствари, сходно апостолској речи, треба да се учине у циљу изградње, било да је то у ономе што радимо или у ономе што говоримо, тако да би сврха била поука нашег ближњег и вођство нашег брата ка његовој добробити. Стога божански апостол саветује да ми никада не би требало да престанемо да гледамо на све људе као на нашу браћу, нити да се уздржимо да их саветујемо на покајање, водећи их ка спасењу и подсећајући сваког од њих да не запостави свој завет већ да, отворених очију и сабраним умом, потакнемо сваког од њих на њихово лично исцељење. Ово је начин како се у данашње дане, они међу нама који су наследили апостоле у овом завету морају владати. Из разлога који су знани свезнајућем и свемоћном Богу, који управља свим стварима, наша смерност је такође јадан међу наследницима овог завета, што је и разлог зашто смо председавали саборовањем наше пречасне браће архијереја. Тамо су се појавила уважена писма од: 1) најсмиренијег, најправославнијег богокрунисаног царства, великог поглавара Москве, њихових екселенција и браће Ивана Алексејевича и Петра Алексејевича, такође и императора веће и мање и беле Русије[17], као и од многих протектората, заједно са отаџбинама истока, запада и севера, потомака предака и драги владари у Господу и у исто време љубљени синови наших најближих; и 2) Његовог Блажества најсветијег патријарха Јоаким Московског и све Русије, нашег брата и саслужитеља у Духу Светоме, као и најпобожнијег и најзнаменитијег, од горе поменутог истакнутог и великог императора Запоризианских регимената на обе стране области реке Дњепар, његовог љубљеног сина и атамана Ивана Самуиловича. Због тога, објављујемо, будући да је Кијевска Епархија потчињена врховном и најсветијем Васељенском Трону Константинопоља, увек ће примати хиротонију свог архијереја од овог трона сходно заповести светих канона; будући да је ова митрополија упражњена дуги низ година и да је много времена протекло од хиротоније њеног законитог архијереја због борби које су се догодиле између две велике царевине; и будући да је овај тренутак и згоду лукаво уграбио непријатељ правде, истине, свете и непостидне вере православних хришћана, сејући коров и трње међу пшеницом (то јест међу православнима), што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима; из тог разлога, дакле, замољени смо са великим поштовањем и срдачном молбом да дамо дозволу Његовом Блаженству патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског кад год та митрополија остане без свог законитог архијереја, који је правилно изабран у тој епархији од стране његових епископа, архимандрита, игумана светих манастира и других, по обичају, или када је рашчињен из разумних разлога, зато што заједница не може остати надаље незаштићена, а посебно зато што је свима јасно да је ово тешко питање јако усложњено у данашњем времену, када непријатељ истине, то јест ђаво, већ сеје коров и трње и расколничка учења. Тако, наше истакнуто и моћно врховно царство одредило је да, као одговор на захтев најдостојанственијег и моћног хришћанског царства, да се уклони свака препрека по овом питању. Због тога, будући да наша смерност председава Васељенским Троном и потврђује да показује старање, онолико колико је то могуће, према онима који то старање изискују, са радошћу смо пожелели добродошлицу овом захтеву као разборитом и исправном, који са наше стране заслужује да се њиме позабавимо у оним стварима које су нам од Бога поверене, што је и разлог зашто смо сматрали да је вредно да то кроз записивање и заштитимо. Тако, бележећи ово са својим архијерејима нашег светог сабора, нашом пречасном и љубљеном браћом и саслужитељима у Духу Светоме, одлучили смо: Да најсветија Кијевска Митрополија треба да буде потчињена најсветијем патријаршијском трону богочуваног града Москве, под којим мислимо да тамо, кад год се таква потреба појави, треба да буде хиротонисан (митрополит Кијевски) од стране Његовог Блаженства патријарха Московског, као онај који је у тој епархији изабран, то јест од стране дотичних часних епископа, пречасних архимандрита, преподобних игумана светих и часних манастира, преподобних јеромонаха, побожног клира, преподобних монаха, управитеља и других, са знањем и одобрењем најистакнутијег тамошњег атамана, што је превладало као обичај у овој области, да од њега (патријарха московског, прим. прев.) добије наречени акт написмено, признајући га (моковског Патријарха, прим. прев.) ка свог старијег и првог, пошто га је он хиритонисао а не Васељенски патријарх, како је горе поменуто, из разлога велике удаљености и борби које су се одвијале између две царевине. Усвојили смо начин снисхођења у складу са веома старим обичајем и дали смо му такву дозволу из икономијских разлога. Ипак, када дотична Кијевска Митрополија служи свештену и бескрвну жртву у тој парохији, треба да као првог помиње најчасније име Васељенског патријарха као свој извор, начело и као претпостављеног свим и свукуда парохијама и епархијама, а затим да помиње патријарха Московског као свог старијег, без икаквог опирања или одбијања било чега реченог, већ прихватањем као разборитог и исправног. Ко год схвати било како супротно овоме или на други начин тражи непослушање и показује противљење заповести Господњој заузврат ће примити одговарајуће казне од Господа као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога. Стога, ово саборско Објавно писмо било је записано у прогласу и потврди овог питања у светом кодексу наше Велике Христове Цркве, и након што је било забележено, уручено је Његовом Блаженству патријарху Московском Јоакиму, лета Господњег 1686, јуна деветог индикта. 2. Писмо патријарха руској царивини[18] Дионисије, милошћу Божијом архиепископ Константинопоља, Новог Рима и патријарх Васељенски. Најсмиренији, најинзвареднији, богокрунисани, богоштићени, победоносни победници и бранитељи хришћанског народа, Божијом милошћу господари, цареви и велики принчеви, најпобожнија браћо и господари Иване (Алексејевичу), Петре (Алексејевичу) и Софија (Алексејевна), Велика и Мале и Беле Русије, императори Москве, Кијева, Новгорода и Тарса Казанског, Астрахана и Сиберије, Велики Поглавари Пскова и Велики Принчеви Литваније, Смоленска, Твера, Волиније, Подолије, Југре, Перма, Вјатке, Бугарске и Поглавари многих других области, као и Велики Принчеви доње области Черникова, Полотска, Обдорије, Ростова, Кондије, Јарослава, Белузера, Удорије, Витебска, Ливоније, Мистиславе, као и поглавари северних делова и господари земаља Иберије, Карталиније, Грузијског Краљевства и Кабардианске, али и Чиркиза, Принчеви Планина и Грузијци, као и принчеви и управитељи многих других кнежевина и источних, западних и северних епархија, победници и наследници својих предака, љубљени наши синови у Господу Исусу Христу и најдража љубљена децо наше смерности: Молимо се да небеска благодат, спаситељска милост надсветле, надсуштаствене, јединствене, блажене, животодавне и несливене Тројице, од које долази свако добро и сваки савшрени дар, дарује Вашем најсветијем и моћном царству снагу и телесно здравље, снагу и чврстину против свих ваших непријатеља, савршену дуговечност, успех и победу над видљивим и невидљивим противнцима, трајну стабилност и увећање Вашег моћног и светог Царства за наследнике у Вашем богучавном и богоштићеном царском роду. Божанска савршитељна свемоћ, приводи све ствари из небића у биће без икаквог разлога и узрока, мада се ипак све са разлогом и узроком остварује и за надприродну а не само за природну стварност. Стога, он је и људску природу спасао од светског потопа помоћу чудесне барке којом је по води пловио Ноје; превео је народ израиљски преко Црвеног мора са новом командом под Мојсијевим заповедништвом; хранио је Јаковљеву породицу уз помоћ Јосифових дарованих залиха храна; и привео је безброј других ствари кроз органске узроке, чудесно показујући спољним (световним) философима све што је Свето Писмо одважно објавило. На исти начин и сада, када је Кијевска парохија болно узнемирена различитим околностима у свом пастирском управљању и црквеној влади, употребила је (поменута божанска свемоћ, прим. прев.) твоју дубоко побожну Државу као умесно средство и паметног посредника који је изабран по мудрости свесвете и животвореће Тројице. Стога, цењена писма из Ваше богочуване Царевине која су нам испоручена, најпре објављујући твоје мирнодопско и победничко стање, а након тога најављујући питања која се односе на Кијевску парохију, наиме из разлога превелике географске удаљености и одвијања борби између наше две царевине, обзиром да Васељенски Трон није дао дозволу за хиротонију законитог митрополита Кијевског након што је та парохија остала незаштићена, у складу са обичајем који од почетка преовладао, будући да је парохија потчињена Васељенском Трону и да је већ дуже време остала без пастирског старања, ђаволски непријатељ побожности, правде, истине, светости и непостидне вере православних хришћана посејао је мноштво корова и обиље трња широм овог тора злим средствима; због тога неће требати много времена да пшеница (то јест побожност) буде угушена уколико Ваша царска и најправославнија Држава не устане у њену одбрану, у циљу да затражи да парохија Кијевска буде потчињена најсветијем трону Московске Патријаршије. Повод за ово био је следећи: кад год би се указала потреба за хиротонијом достојне личности, која би била изабрана од стране епископа, архимандрита, игумана, клира, јеромонаха, монаха, управитеља и осталих који су потчињени овој митрополији, увек уз дозволу и подстицај најистакнутијег владајућег атамана, Његово Блаженство патријарх Московски и све Русије имао би дозволу да га хиротонише сходно црквеном поретку, признајући тиме ту личност за законитог, легалног и канонског митрополита Кијевског са његовим сопственим привилегијама, дајући му наречени акт написмено, који експлицитно наводи шта сваки од архијереја у његовој епархији има власт да чини. Стога, наша смерност је ово питање предложила светом сабору и, након разматрања овог питања са нашим насјветијим и најчаснијим саборским митрополитима као са љубљеном браћом и саслужитељима у Духу Светоме, не да се Ваше питање показало само као разумно и исправно, већ је и ваша далековидост веома похваљена и изразито уважена. Тако, по овом питању, патријаршијска саборска писма која су објављена и укњижена у кодексу Велике Христове Цркве, решавају ово Његовом Блаженству патријарху Московском и све Русије Јоакиму, наше смерности љубљеног и драгог брата и саслужитеља, да може након дозволе да хиротонише митрополита Кијевског, сходно црквеном поретку, ко год од потчињених тој епархији буде изабран, сходно Објавном писму потчињенима Кијевској Епархији, то јест чиме им се омогућава ова дозвола, кад год се укаже потреба да нека личност постане митрополит Кијевски, да изаберу кога год желе, а исто се односи и на патријархе после њега. Сам митрополит Кијевски требало би да буде потчињен најсветијем трону Московске Патријаршије, а његови служећи архијереји, садашњи и онај након њега, да од сада признају сваког патријарха Московског као старијег и првенствујућег пошто их је хиротонисао, уз прихватање једног посебног правила: наиме, да где год у овој епархији митрополит Кијевски свештенослужи бескрвну жртву и врши божанско приношење, он треба да помиње као првог пречасно име свесветог Васељенског патријарха, јер су сва добра од њега додељена васељени и он је извор свега. И ово је такође повод зашто смо, из горе наведених разлога, у одговору патријарху Московском заузели снисходљив приступ и понудили потчињење (Кијевске Митрополије, прим. прев.) Московској Патријаршији. Молимо Вас, најсмиренију и богочувану велику Царевину и православне цареве да нас никада не лишите Ваше срдачне и синовске самилости, већ да нам ово пружите са љубећим срцем и милосрдним погледом. Заузврат, ми нећемо никада престати да ширимо наше руке у бескрајним молитвама врховном Пастиру, Господу нашем Исусу Христу, преклињући га да награди најправославније и богокрунисане цареве небеском благодаћу, здрављем и савршеним благостањем, оснажењем и душе и тела, успехом и победом над видљивим и невидљивим непријатељима, увећањем Ваше величанствене царевине, обиљем мира између људи који су Вам потчињени, хришћанском и братском љубављу међу вама самима, наслеђе у вашем царском роду докле год сунце савршава свој круг, неизрециву радост и задовољство, заједно са вечним благословом након тога; и на крају, опроштај и Царство небеско Вашим најсветијим прецима, блажене успомене свих који су постојали од почетка Вашег Царства. Нека Вас триипостасна, света, животоначална и царска Тројица штити и чува током Вашег живота. Амин. Лета Господњег 1686, месеца маја, деветог индикта. Пред Богом пламени молитвеник Вашег најхришћанскијег Царства, у свему Ваш духовни отац патријарх Васељенски Извор: Теологија.нет View full Странице
  8. Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петар Порошенко потписали су 3. новембра споразум о сарадњи између Цариградске Патријаршије и Украјине као државе, у првом реду о сарадњи на стварању самосталне (!) Православне Цркве у Украјини. Васељенски патријарх преузима обавезу да припреми Томос којим би се двема досадашњим расколничким групацијама у Украјини признала пуна црквена самосталност (аутокефалност) без обзира на став канонске Украјинске Цркве, која има двапут више верника него обе расколничке „Цркве” заједно, и на став Московске Патријаршије и других помесних Цркава, међу њима и Српске Православне Цркве. Шеф украјинске државе је нагласио да је то историјски дан јер је потписан споразум „о успостављању самосталне Украјинске Цркве” (колико ће бити самостална, говори већ чињеница да је „партнер” Цариграду у њеном оснивању он лично са осталим политичарима, што нас живо подсећа на оснивање расколничке Цркве у Скопљу). „Данас је историјски дан, инициран још од првих дана обновљења независности Украјине, када су Украјинци тражили и молили да им Господ дâ самосталну аутокефалну Украјинску Православну Цркву,“ изјавио је Порошенко. „Позивам Украјинце да се моле за мир, за јединство Украјинске Цркве, да се моле да Господ не дозволи провокације наших непријатеља, да не дозволи крвопролиће. Ми ћемо учинити све да окончамо процедуру давања Томоса Украјинској Цркви од стране Његове Свесветости патријарха Вартоломеја што је пре могуће,” додао је. Карактеристично је да Порошенко помиње „непријатеље” и да је свестан могућности да дође до братоубилачког крвопролића. На ту опасност је већ више пута са више страна упозорен и Васељенски Патријарх, али је пренебрегао сва упозорења. Стога питамо: ако се то злослутно предвиђање, не дај Боже, обистини, на кога ће пасти највећа одговорност? Васељенски Патријарх Вартоломеј је нагласио да је дан потписивања споразума важан историјски тренутак за билатералне везе и за Православље у целини. „Споразум о сарадњи између Васељенске Патријаршије и Украјине помоћи ће убрзању давања аутокефалије Православној Цркви у Украјини”, рекао је патријарх Вартоломеј. Затим је нагласио: „Ово право на аутокефалну Цркву и ова жеља, коју сте неговали већ дуги низ година, остварује се ових дана”. „... И други народи, на Балкану, који су добили аутокефалију од Мајке Цркве, имали су ово право. Искључиво је право Мајке Цркве да дâ аутокефалију када сматра да је то погодно, када су сви услови за овај процес задовољени”, посебно је нагласио Васељенски Патријарх. Са своје стране, Московска Патријаршија је реаговала изјавом Владимира Легојде, директора Одељења Светог Синода Руске Православне Цркве за односе Цркве и друштва, а посебно Цркве и средстава извештавања, да споразум који су потписали патријарх Вартоломеј и председник Порошенко не значи стварање „једне и јединствене помесне Цркве у Украјини” и да „сви ти конкордати украјинске власти са Фанаром ништа не мењају за милионе верникâ у Украјини”. Овде треба подсетити на предисторију данашњих збивања. Порошенко је 17. априла ове године саопштио да ће се обратити цариградском патријарху са молбом да изда Томос о стварању „једне и јединствене Цркве у Украјини” и да истој призна аутокефални статус. Та иницијатива је имала за резултат какво-такво уједињење двеју највећих расколничких групација, једнострану рехабилитацију двојице расколничких вођа, од којих је један био лишен чина, а други (Денисенко) и лишен чина, и изопштен из црквене заједнице, и анатемисан, па на крају, као круну свега, одлуку Синода у Фанару да прогласи неважећим указ васељенског патријарха Дионисија из 1686. године којим се тадашња Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији и одлуку да у септембру упути у Кијев два „егзарха” да припреме терен за све то, а, као успут, и да затраже, и од Порошенка добију, велики храм светог Андреја Првозваног да буде „ставропигија” Фанара у Кијеву. Током читавог овог процеса, скандалозног и по мишљењу знатног броја епископâ и теологâ Грчке Цркве, постојећа канонска Православна Црква у Украјини је потпуно заобиђена и игнорисана иако је она највећа, двапут већа од расколничких заједница заједно узетих, а притом није тражила никакву аутокефалност. Као одговор на све ове акције, Московска Патријаршија их је окарактерисала као неканонске и апсолутно неприхватљиве, те је због њих прекинула литургијско и канонско општење са Константинопољском Патријаршијом. До сада ниједна аутокефална Православна Црква није званично подржала цариградске активности, а у теолошким круговима свих Цркава води се непрестана – често и оштра – расправа о насталој кризи, свакако највећој за последњих хиљаду година. Нарочито је за многе спорна чињеница да Васељенски Патријарх и не крије да све ово ради у сарадњи са световном влашћу, односно са политичарима међу којима преовлађују расколници и унијати, а не са сестринском Православном Црквом. Уједно се критички настројени пастири и богослови Цркве питају како је могуће да патријарх Вартоломеј не признаје канонске одлуке Руске Цркве, које је иначе признао одмах по њиховом доношењу и које сви предстојатељи Православних Цркава признају све до сада. Посебно се питају како је могуће да анатемисани расколник за трен ока постане „митрополит кијевски”, а да се у широј титулатури назива и „патријарх кијевски”. Поставља се, напослетку, и питање како се може тек тако „ставити ван снаге” нечији црквени статус у другој помесној Цркви који је важио више од три века, а да га нико, па ни сама Цариградска Патријаршија, никада пре није оспорио. Оваквих и сличних питања има, нажалост, још много. Треба се молити Богу и надати се да ће сви схватити да суштинско првенство у Цркви припада само Господу Исусу Христу и да је јединство Цркве неупоредиво важније од свих могућих амбиција и претензија. Епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква
  9. Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петар Порошенко потписали су 3. новембра споразум о сарадњи између Цариградске Патријаршије и Украјине као државе, у првом реду о сарадњи на стварању самосталне (!) Православне Цркве у Украјини. Васељенски патријарх преузима обавезу да припреми Томос којим би се двема досадашњим расколничким групацијама у Украјини признала пуна црквена самосталност (аутокефалност) без обзира на став канонске Украјинске Цркве, која има двапут више верника него обе расколничке „Цркве” заједно, и на став Московске Патријаршије и других помесних Цркава, међу њима и Српске Православне Цркве. Шеф украјинске државе је нагласио да је то историјски дан јер је потписан споразум „о успостављању самосталне Украјинске Цркве” (колико ће бити самостална, говори већ чињеница да је „партнер” Цариграду у њеном оснивању он лично са осталим политичарима, што нас живо подсећа на оснивање расколничке Цркве у Скопљу). „Данас је историјски дан, инициран још од првих дана обновљења независности Украјине, када су Украјинци тражили и молили да им Господ дâ самосталну аутокефалну Украјинску Православну Цркву,“ изјавио је Порошенко. „Позивам Украјинце да се моле за мир, за јединство Украјинске Цркве, да се моле да Господ не дозволи провокације наших непријатеља, да не дозволи крвопролиће. Ми ћемо учинити све да окончамо процедуру давања Томоса Украјинској Цркви од стране Његове Свесветости патријарха Вартоломеја што је пре могуће,” додао је. Карактеристично је да Порошенко помиње „непријатеље” и да је свестан могућности да дође до братоубилачког крвопролића. На ту опасност је већ више пута са више страна упозорен и Васељенски Патријарх, али је пренебрегао сва упозорења. Стога питамо: ако се то злослутно предвиђање, не дај Боже, обистини, на кога ће пасти највећа одговорност? Васељенски Патријарх Вартоломеј је нагласио да је дан потписивања споразума важан историјски тренутак за билатералне везе и за Православље у целини. „Споразум о сарадњи између Васељенске Патријаршије и Украјине помоћи ће убрзању давања аутокефалије Православној Цркви у Украјини”, рекао је патријарх Вартоломеј. Затим је нагласио: „Ово право на аутокефалну Цркву и ова жеља, коју сте неговали већ дуги низ година, остварује се ових дана”. „... И други народи, на Балкану, који су добили аутокефалију од Мајке Цркве, имали су ово право. Искључиво је право Мајке Цркве да дâ аутокефалију када сматра да је то погодно, када су сви услови за овај процес задовољени”, посебно је нагласио Васељенски Патријарх. Са своје стране, Московска Патријаршија је реаговала изјавом Владимира Легојде, директора Одељења Светог Синода Руске Православне Цркве за односе Цркве и друштва, а посебно Цркве и средстава извештавања, да споразум који су потписали патријарх Вартоломеј и председник Порошенко не значи стварање „једне и јединствене помесне Цркве у Украјини” и да „сви ти конкордати украјинске власти са Фанаром ништа не мењају за милионе верникâ у Украјини”. Овде треба подсетити на предисторију данашњих збивања. Порошенко је 17. априла ове године саопштио да ће се обратити цариградском патријарху са молбом да изда Томос о стварању „једне и јединствене Цркве у Украјини” и да истој призна аутокефални статус. Та иницијатива је имала за резултат какво-такво уједињење двеју највећих расколничких групација, једнострану рехабилитацију двојице расколничких вођа, од којих је један био лишен чина, а други (Денисенко) и лишен чина, и изопштен из црквене заједнице, и анатемисан, па на крају, као круну свега, одлуку Синода у Фанару да прогласи неважећим указ васељенског патријарха Дионисија из 1686. године којим се тадашња Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији и одлуку да у септембру упути у Кијев два „егзарха” да припреме терен за све то, а, као успут, и да затраже, и од Порошенка добију, велики храм светог Андреја Првозваног да буде „ставропигија” Фанара у Кијеву. Током читавог овог процеса, скандалозног и по мишљењу знатног броја епископâ и теологâ Грчке Цркве, постојећа канонска Православна Црква у Украјини је потпуно заобиђена и игнорисана иако је она највећа, двапут већа од расколничких заједница заједно узетих, а притом није тражила никакву аутокефалност. Као одговор на све ове акције, Московска Патријаршија их је окарактерисала као неканонске и апсолутно неприхватљиве, те је због њих прекинула литургијско и канонско општење са Константинопољском Патријаршијом. До сада ниједна аутокефална Православна Црква није званично подржала цариградске активности, а у теолошким круговима свих Цркава води се непрестана – често и оштра – расправа о насталој кризи, свакако највећој за последњих хиљаду година. Нарочито је за многе спорна чињеница да Васељенски Патријарх и не крије да све ово ради у сарадњи са световном влашћу, односно са политичарима међу којима преовлађују расколници и унијати, а не са сестринском Православном Црквом. Уједно се критички настројени пастири и богослови Цркве питају како је могуће да патријарх Вартоломеј не признаје канонске одлуке Руске Цркве, које је иначе признао одмах по њиховом доношењу и које сви предстојатељи Православних Цркава признају све до сада. Посебно се питају како је могуће да анатемисани расколник за трен ока постане „митрополит кијевски”, а да се у широј титулатури назива и „патријарх кијевски”. Поставља се, напослетку, и питање како се може тек тако „ставити ван снаге” нечији црквени статус у другој помесној Цркви који је важио више од три века, а да га нико, па ни сама Цариградска Патријаршија, никада пре није оспорио. Оваквих и сличних питања има, нажалост, још много. Треба се молити Богу и надати се да ће сви схватити да суштинско првенство у Цркви припада само Господу Исусу Христу и да је јединство Цркве неупоредиво важније од свих могућих амбиција и претензија. Епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. -Долазак моштију Светога Арсенија - ново васкрсење манастира Косијерева- У манастиру Косијерево, гдје су јуче након 104 године по други пут из манастира Ждребаоник стигле мошти Светог Арсенија Сремца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Рођење Пресвете Богородице, уз саслужење господе Епископа: банатског Никанора, будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, нишког Арсенија и архимандрита Димитрија, изабраног Епископа захумско-херцеговачког, Свету архијерејску литургију. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава. Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин. Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“? Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом. Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве. Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена? Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице. Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао. Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“? Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“. Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт. Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију? Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД. С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника? Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био. Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски. Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету? Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави. И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје. Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског? Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу. Извор: Православие.ру
  13. „Украјинска аутокефалност“ коју у последње време толико упорно лобира и за коју се залаже Цариградска патријаршија, сасвим сигурно није сама по себи циљ Фанара (мали квартал у Истамбулу где се налази резиденција цариградских патријараха). Не само то, задатак слабљења Руске Цркве, најмногобројније и најутицајније у породици Помесних Цркава такође је секундаран у односу на главну амбицију „поглавара с турским држављанством“. Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава. Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин. Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“? Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом. Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве. Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена? Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице. Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао. Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“? Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“. Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт. Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију? Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД. С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника? Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био. Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски. Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету? Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави. И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје. Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског? Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу. Извор: Православие.ру View full Странице
  14. Васељенски патријарх Вартоломеј и папа Фрања договорили су да Црквени сабор на коме ће, као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, буде одржан 2025. године у Изнику, некадашњој Никеји. Сабор би, како се наводи, био одржан поводом 1.700 година Првог васељенског сабора. "То је будући корак ка постизању јединства цркава", сагласили су се недавно у Јерусалиму васељенски патријарх и папа који, како се наводи, одржавање овог Сабора оставаљају својим наследницима као завет. На првом васељенском сабору у Никеји (130 километара југоисточно од Цариграда), одржаном 325. године, како истиче патријарх, усвојен је текст "Вјерују" (Кредо), који је остао важећи до данас. Иначе, све васељенске саборе сазивали су византијски императори. Први је сазван од цара Константина Великог. На њему је било 318 учесника. Римског папу заступао је његов легат. Одлуке тог сабора признају и данас све хришћанске цркве. https://ecumenism.net/2014/05/bartholomew-and-francis-call-a-joint-synod-at-nicaea-in-2025.htm
  15. „Пошто Русија, као одговорна за садашњу болну ситуацију у Украјини, не може да реши проблем, Васељенска патријаршија је преузела на себе иницијативу за решавање проблема у складу са надлежностима које јој дају канони и правна одговорност за епархију Кијева, добивши о томе молбу од украјинске владе и нову молбу патријарха кијевског Филарета да се размотри његов случај“, рекао је патријарх Вартоломеј на сабору који је у суботу одржан у Истанбулу. Он је изјавио да „неканонско мешање Москве у ствари Кијева и досадашње стрпљиво гледање Васељенске патријаршије на то не могу да се оправдају никаквим црквеним прекршајима“. Говор је објављен на сајту Украјинске православне цркве у САД (која се налази под јурисдикцијом Константинопоља). Представници Московске патријаршије засад не коментаришу говор патријарха Вартоломеја. У савременом схватању, аутокефална православна црква је помесна православна црква са својом канонском територијом на којој не би требало да су активне друге помесне цркве. Овај статус предвиђа њену административну независност од других помесних цркава. Извор: Телевизија Храм
  16. Његова Свесветост Патријарх Вартоломеј инсистира на праву Константинопољске цркве да решава украјинско црквено питање без учешћа Московске патријаршије. „Пошто Русија, као одговорна за садашњу болну ситуацију у Украјини, не може да реши проблем, Васељенска патријаршија је преузела на себе иницијативу за решавање проблема у складу са надлежностима које јој дају канони и правна одговорност за епархију Кијева, добивши о томе молбу од украјинске владе и нову молбу патријарха кијевског Филарета да се размотри његов случај“, рекао је патријарх Вартоломеј на сабору који је у суботу одржан у Истанбулу. Он је изјавио да „неканонско мешање Москве у ствари Кијева и досадашње стрпљиво гледање Васељенске патријаршије на то не могу да се оправдају никаквим црквеним прекршајима“. Говор је објављен на сајту Украјинске православне цркве у САД (која се налази под јурисдикцијом Константинопоља). Представници Московске патријаршије засад не коментаришу говор патријарха Вартоломеја. У савременом схватању, аутокефална православна црква је помесна православна црква са својом канонском територијом на којој не би требало да су активне друге помесне цркве. Овај статус предвиђа њену административну независност од других помесних цркава. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  17. Зоран Ђуровић: VII Васељенски сабор, из I сесије, или Contra Bassianum Надам се да ће читање извода из ове сесије разбити у парампарчад перверзну теорију о ткз. „икономији“. Браон текст је превод или мој сажетак изворника, док у црном су моје глосе. Изворник је у (MANSI XII, 1010 - 1051). Примили смо писмо Хадријана, Најсветијег Папе древног Рима, преко његових легата, Петра, протојереја, и Петра, презвитера и игумана, који овде седе с нама. Да чујемо писмо, како је по поретку Сабора... Уведоше Василија Анкирског, Теодорa из Мире и Теодосија Аморејског. Василије вели да је размислио добро и представио сам се Kатоличкој Cркви, ја, последњи од ваших слугу. Свети патријарх Тарасије је рекао: Слава Богу: Он жели да сви људи спасу и дођу до познања истине (1 Тим 2: 4). Василије узе да чита: Црква канонски прописује да они који се обраћају са било које јереси у православну веру и предање Kатоличке Цркве, писано се одрекну своје јереси и исповеде веру православну. Зато и ја прилажем овај текст Папи Адријану и Тарасију, блаженом Патријарху, и Апостолским столицама: Александрија, Антиохија, као и свим православним епископима и архиепископима који су добили овлашћење од апостолске власти. Тражим помиловање од вас и због моје спорости, која је последица мог тешког незнања, лењости и неразумности мог ума. Васа је бар на крају укапирао да је лупетао и био глуп. Ја кад то кажем неким овде, они се вређају... Интересантан израз је спор. То су стари користили да неко не капира брзо, да није интелигентан. Имамо га и у Августина на много места, ево једног: Contra secundam Iuliani responsionem imperfectum opus - Liber VI, 9: multi ad intellegendum tardi et obtunsi. Чита исповедање претходних Светих Васељенских Сабора. Позива се на посредовање Богородице, светих сила небеска, и свих светих и поштујемо њихове свете реликвије (мошти), љуби их и поштује, верујући да ће постати учесник њихове светости. Иконоборци су одбијали и култ светаца. Исто тако поштује побожно и пригрљује иконе Исуса Христа, Богородице, анђела, апостола, пророка и мученика и свих светих, одбацује и ескомуницира сазвани из глупости и лудила ткз. Седми Сабор иконоборачки, који је лајао и вређао свете слике. За непријатеље хришћана, иконокласте, анатема! Који називају иконе идолима, анатема! Они који кажу да се хришћани обраћају сликама као божанству, анатема! Они који се усуђују да кажу да је Католичка Црква прихватила идоле, анатема! Они који кажу да је прављење слика изум демонске преваре, а не традиције наших светих Отаца, анатема! За приметити је да су иконоборци оптуживали православне да су новотарци (ништа ново под сунцем!), тврдећи да иконе нису из апостолског Предања. То је тачно, али иконе нису биле против апостолског предања, иако су се појавиле прво код карпократијана, али су брзо ушле у употребу у Цркви, мада са неким отпорима. Исти спораћи нас данас оптужују за новотарство кад узмемо да радимо нешто у складу са Предањем. Да ли да би спасио катедру, или што се искрено покајао, Василије се смучио самом себи и вели: Ово изјављујем свим срцем, душом и умом. Али ако на подстицај од ђавола – никада се не зна – драговољно или не, одступио од онога што сам сада потврдио, бићу изопштен од Оца и Сина и од Светог Духа, и одвојен од Католичке Цркве и од целог свештеничког реда. Тарасије: Сав овај свети скуп прославља и захваљује Богу за исповест коју си изнео Католичкој Цркви! Свети Сабор: Слава Богу која је ујединио оно што је било подељено! Уведен је и Теодор, епископа Мире Ликијске, који је такође тражио опрост и да се присаједини Католичкој Цркви. Тарасије: Драго је Христу, Господу и пријатељу људи, да прихватимо оне који се покају. Тарасије и за покајног Теодосија Аморејског рече да је овај показао срце дубоко болно и да достојан да буде прихваћен. Свети Сабор: То је достојно према светим канонима. Тарасије: Ако не постоји друга канонска сметња за њега, он је достојан. Теодосије је прочита своје исповедање, па је Сава, игуман Студијски, рекао: Према апостолским одредбама и Васељенским Саборима, достојан је да се прими. Тарасије: Они који су некада оптуживали православље постали су бранитељи истине! Да ли мислите да ови епископи могу да заузму своја места? Монаси: Како су шест светих Васељенских Сабора прихватали оне који су се обраћали из јереси, ми их такође прихваћамо. Сабор: И ми се слажемо. Јефтимије Сардички: Бог је срећно водио православне! Уведени су и други еп. иконоборци. Тарасије: Не знам безбожни мотив који вас је прошле године натерао да се тајно састанете, са намером да уклоните истину. Ако сте то учинили без размишљања, схватићете своје незнање. Али, ако сте то учинили из лажног разлога, изнесите га да га сви ми чујемо. Овај Свети Сабор, која има као свог савезника истину, која се не може победити, разбиће ваше интриге и контрадикције као и чворове неистине који немају никакву основе у истини. Лав Родоски: Грешио сам пред Богом и Црквом. Заправо, пали смо и немамо оправдања. Григорије Писинунтски је казао како исповеда и држи веру апостола и отаца. Тарасије: Који је разлог да сте сада исповедили истину? Ипатије и еп. са њим: Учење апостола и отаца. Лав: Иако смо недостојни и грешни, размотрили смо шта тврди вера и истина, глас закона, пророци, апостоли и оци и уверили да је то истина, да су свете и поштоване иконе у Цркви у складу са обичајем који се преноси од давнина од светих апостола. И зато смо послушали. Тарасије: Како то да ниси послуша до сада, а епископ си већ осам или девет година? Лав: Зато што је зло и лоше учење су трајали дуго и постали хронични, ми смо залутали због наших грехова и удаљили смо се од истине. Али се надамо да ће нас Бог спасити. Као што је агиоритски вирус заразио нејаке данас, јер предуго траје. Најсветији Патријарх Тарасије: Што више су страсти укорењене теже се могу излечити. Тако душа, која је у мраку јереси, тешко препознаје светлост православља. То се видело и у нашим дискусијама, када се канони и отачки текстови силују по матрици агиоритизма. Константин из Констанце: Нужно је да ви, као епископи, не будете лишени науке, него да будете других учитељи. Лав, преосвећени епископ Родоса: Да они који су били под Закону нису повећали грех, не би било потребе за благодаћу. Саборска документа ословљавају Лава са поштовањем иако је био иконоборац (мене крпе епитетима да сам фратар и јеретик, без да сам суђен), а такође приметити да је био у складу са суманутом тезом о „срећном греху“, која је у срцу свих ових наших једноумаца традиционалиста. Ни најмање не чуди да је био иконоборац јер му је мозак био коцкаст. Ипатије и епископи који су били са њим: Научили смо лоше учења од лоших учитеља. Тарасије: Пошто сте рекли да су лоша учења која долазе од лоших учитеља, Црква не признаје свештенике који долазе од лоших учитеља. Овим Тарасије покреће праву тему благодатности у јеретика. Јован, легат Антиохијски: Како требамо прихватати оне који долазе из јереси? Тражимо од Сабора да се књиге Отаца донесу, да их погледамо и испитамо како би дошли до сигурног начина пријема. У ствари, сада смо несигурни. Питање је озбиљно. Нема никаквих перверзних идеја о икономији, нити може овако или онако. Васијана, који тврди да би пустио некрштеног на причешће, једноставно би разапели коњима. И поред претходних саборских одлука, Оци су у недоумици, нису сигурни како их тумачити, јер нису имали Васијана да их поучи у јасне ко дан ствари! Константин, секретар патријаршије: Овде смо донели књиге канона светих апостола и Сабора, светог оца Василија и других светих отаца. Тарасије: Прво ћемо прочитати текст канонских одредби. Константин прочита канон 53 светих апостола: Ако презвитер не прихвата оног који се каје за грех, или га одбацују, нека буде рашчињен, јер растужује Христа, који је рекао: На небу је више радости за једног грешника који се покаје (Лк 15, 7). Сава и монаси: Ово је очигледно и прихваћено од свих: Црква прима сваког ко се каје. Тарасије: Да прочитамо и осми никејски канон: Што се тиче оних који себе називају катари, када улазе у Католичку и Апостолску цркву, чини се добро Сабору да, након што се на њих положе руке (χειροθετουμένους), могу остати (μένειν) у свештенству. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика саборне Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Теодор еп. из Катаније: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Тарасије: Међутим, то се односи на сваку јерес. Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Тарасије: А сада, како се морамо поставити према овој јерес који се појавила у наше доба? Јован, легат Апостолске Столице Истока: Јерес одваја сваког човека од Цркве. Сабор: То је очигледно. Монаси: Канон је рекао да се приме они на које су положене руке. Тарасије: Како треба да разумемо полагање руку? Монаси: Упутите нас, господине. Тарасије: Могуће је да се ово полагање руку односи на благослов, а не на рукоположење. Најславније судије рекоше: Ако не постоји друга препрека, морају се примити, према канону, на основу њиховог обраћења. Најсветији Патријарх Тарасије: Хајде да погледамо и друге каноне о другим јересима. Ово је глогов колац у груди лажнозване теорије икономије! Јеретицима је призната тајна свештенства! Наравно, не свима. Тарасије је био у праву, са чиме се и Милаш слаже (Правила православне цркве са тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, стр. 201). Полагање руку није хиротонија којом би се катари постављали за свештенике и у њима, како веле по перверзној инономији, се активирало мртво свештенство, него, како вели св. Тарасије, добили су благослов (εὐλογία) да остану (μένειν) свештеницима! Ово је слично као и са после несторијанцима, који су у свештенству остајали уз писмено одрицање од јереси. Наиме, гл. μένω значи остати у ономе што јеси, остати на снази. Нигде се не вели да ће постати. Само човек који није стекао употребу разума (а има и таквих), неће да разуме зашто се овде инсистирало на томе да ли су кроз благослов остајали свештеницима или су били рукополагани. Примљени су без рукоположења јер су већ били свештеници. Овде се није трговало истином како би мислио Васијан и компанија, нити се расправљало о инономији за коју никад нису чули. Али кад неко не зна језик, онда може да свашта замишља... Питање је било болно, јер су многи били ради да виде иконоборце рашчињеним и спаљеним. Тарасије и његови се нису слагали са тиме. Први који му убацује клип у точкове је Теодор Катанијски: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Он би хтео да канон лимитира на новацијане, али му Тарасије запушава уста: ово се односи на сваку јерес. Бунтује и Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Ово ми звучи фамилијарно, јер и Васијан нон-стоп, када му се дочарава механизам по коме мисле Оци вели: То нема никакве везе са овим! Он би волео да му се нађе текст у коме св. Амброзије вели: Теорија Агиорита је погрешна! Па, не може, јер је Агиорит живео после, а Амброзијева и Тарасијева логика нема никакве везе са Агиоритовом. Овде се расправљало о реалним стварима а не фантазмагоријским формулама. Тарасије успоставља модел по коме ће се судити било којој јереси: А сада, како се морамо поставити према овој јерес који се појавила у наше доба? Јер, ако не би било правила, увела би се арбитрарност. Зато, да би примирио ове споре памећу, вели: Хајде да погледамо и друге каноне о другим јересима. Исти ђакон и секретар прочита трећи канон Ефеског Сабора: Клирици које су несторијанци разрешили због њиховог исправног мишљења, нека се врате (ἀπολαβεῖν) у клир. Православни клирици нису дужни да на било који начин подлежу отпалим епископима. Тарасије: Апсолутно јасан канон на тему који испитујемо. Прочитајте остале каноне. Гле, свејеретик Тарасије користи исту интерпретативну методу као и Ава римски! Наиме, ја сам био навео како Амброзије осуђује аријанску праксу прекрштавања католика, а Васијан ми вели да је то некоректно, јер је реч о стварно крштенима (православцима). Сада би се Васијан чудио Тарасију како може да каже баналну ствар, јер су ови православни свештеници! Али Тарасија интересује закон и правило, а не застава. Такође приметити да се користи ἀπολαβεῖν, да преузму поново свој степен свештенства, а не да га задобију или постану опет свештеници. И идентичан начин говора имамо и у случају свештеника рукоположених од јеретика! Тарасију све јасно, Васијану ништа! Наставља се са читањем Василија, канона из писама, о којима другде сам надугачко писао. Интересантан је извод из писма западњацима [писмо 263], где се говори о Јевстатију Севастијском, поученом од Арија, који се вратио у своју домовину, исповедио је веру Хермогену Кесаријском, који га је примио полагањем руку, а након његове смрти, отрчао је Јевсевију Костантинопољском, аријанцу који га је, из неког разлога, одбацио, па се овај вратио својим сународницима, поново се оправдао. Добио је случајно епископство, и отишао у Селевкију. У Константинопољу се поново вратио идејама јеретика. Свргнут је био у Мелетини, али га је Папа Либерије рехабилитовало преко сабора у Тијани, и овај се вратио на своје место. Затим је прочитано писмо нашег оца Василија Теренцију [99], у којем је исти отац обавестио о заједништву и прихватању Јевстатија обраћеног из јереса. Из Василија су навели више места где се он крстио и левом и десном на примање јеретика у претходни свештени степен, јер је такво било црквено правило. Он се није усудио да га мења, иако му се утроба превртала на потуљеног Јевстатија. Не само што је овај, по Василију, на превару био хиротонисан, него је био рехабилитован махинацијама од Папе и од сабора, а да је остао прикривени аријанац! Затим се са Трећег Васељенског Сабора чита против безбожних месалијанаца или евхита да они, и свештеници и лаици, у случају писаног одрицања остану у свештеном степену и у заједници са Црквом ако су били лаици. Опет је исти глагол, да остану а не да постану свештеници. Лаици остају а не постају хришћани. Чита се Кирило Александријски, који пише ђакону Максиму Антиохијском. Некада је Папа писао ђаконима... Чуо сам од најдражег монаха Павла да Ваша побожност одбија заједништво са владиком Јованом, због неких што у цркви Антиохије су имали или још увек имају идеје Несторија, али су се вероватно одаљили од њих. Неки су се покајали, али се стиде да признају грешку, јер су били заведени. Кад их видиш како трче правој вери, заборави на прошлост. Заправо, желимо да их видимо да негирају, а не да бране Несторија са безобзирношћу. Зато прихвамо у заједништво Јована, и опраштамо му чак, због старог правила, да се не дискутује превише пажљиво томе који се одрекао пређашњих позиција. Пуританизам ревнитеља без мозга је одбијен од Кирила. Јованово свештенство се прихвата на основу Предања. Осуђују се они који јуре „јеретике“ по улици. Од истог оца архимандриту Генадију: Владика Прокло је прихватио у заједницу епископа јерусалимског. Палестинска црква га није прихватила, јер је славољубље превладало, али ти не избегавај да уђеш у заједницу са Проклом. Свети Сабор је рекао: Да се сада прочитао из писма св. Атанасија Руфинијану, као што траже монаси. Руфинијан је питао о онима који су пали јер су били присиљени, а не да их је на то била завела лоша вера; када је прекинуто насиље, сабор је успоставио одредбу која важи за свако место: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану. Испоставило се само да су користили ситуацију за своју корист. Заправо, уверавали су нас да нису прошли на безбоштво и изабрали су да трпе уместо да изгубе људе. Веле, Арон, Мојсијев брат, је урадио лоше у пустињи и то је учинио зато што да су се људи вратили у Египат, остали би у идолопоклонству. Због тога је било неопходно опростити свештенству, онима који су били заведени и претрпели насиље. Ове одлуке су послате у писаној форми у Рим, а Римска црква их је прихватила. Такође вас обавештавам, уверени да ће ваша милост прихватити оно што је успостављено. Ови су поново прихваћени у клир, и нису били наново рукополагани. Иако у јереси и отпали од Цркве, благодат им је остала! Видиш да благодат остаје а не да одмах бежи како је мислио св. Кипријан. Зато је Василије говорио о трајању благодати у отпалих. Кад ће она ишчилети и да ли, питање је које се решава од случаја до случаја. Такође, ови нису ни исповедали православље нити су били у Цркви како је Васијан тврдио у случају Авксентија, али су све радње њихове биле валидене (крштење, причешће, рукоположење), мада нису помињали ниједног православног Патријарха или Митрополита. Дакле, нису били у званичној и канонској Цркви коју Васијан поистовећује са православним бирократско клерикалним телом. Тарасије је избегао био први пут, кад су монаси тражили да се чита ово писмо, мислећи да ће се можда заборавити, јер је знао са ким има посла: са васијанима! Зато су читана Василијева и Кирилова писма, јер се на основу њих може схватити и Атанасије. Но, васијани узимају да се противе Тарасију. Након читања, Сава и монаси који су били с њим, рекоше је: Ово није само глас Атанасија, него и претходних Сабора, јер је отац каже да су и Римљани и Грци прихватили, и утврђује се да они који они се обраћају из јереси прихватају на кајање, али нису примљени у свештенство. Најсветији Патријарх Тарасије: Отац каже да није дозвољено било ког јеретика који се обраћа примити, него лидере јереси, оне који истрајавају са страшћу, а са речима симулирају истину у присуству православних, док у уму смишљају зло. Да се још једном прочита писмо Оца Руфинијану. Одломак који се чита гласи: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану. Ништа ново под сунцем. Имам обичај да кажем једноумницима: Ја те крстим, а ти прдиш! И кад нацрташ оваквима, њима не допире до мозга. Продужетак. Монаси (васијани): Ево, како смо рекли раније, отац не прихвата у свештенство оне који се обраћају из јереси! Тарасије: Није тако као што мислите; Отац заправо поновно успоставља на свештенство оне који нису иницијатори јерес, него су били увучени или претрпели насиље. Само главешине и аутори јереси нису припуштени на свештенство, и то вели врло јасно и са великом прецизношћу. С друге стране, црква зна да је св. Атанасије пет пута победио, јер је неколико пута прогнан у Риму и присиљен да на понижавајући начин побегне од лидера аријанске јереси. Када се враћао и успевао да овлада црквама, непријатељи, који су мењали страну како ветар дува, придруживалису му се. Али када се повлачио, охрабљивали су се и враћали у своју јерес и прогањали добро. Ја зато верујем да се Отац односи на такве особе, рекавши да нису примљени у свештенство, јер су он и православци трпели насиље од њих. Сава: Отац није био злопамтило! Тарасије: Јасно! Није вратио никоме зло за зло. Због љубави према Богу и због мира Цркве, није могао да поседује доброту без памети, већ је прибегавао Божијем суду. Овај феномен смо видели безброј пута на форуму, где и поред јасних текстова васијани ратују. Васијан је узео да ми се подсмева позивајући се на монаштво и аскетизам Никодима као да је то гарант исправног резона, али овде видимо да су управо монаси били неразумни и да су били руковођени мржњом. Ја сам више човек интелектуалац као овај Тарасије. И зато излажем отачке текстове и дајем коментаре на њих. Монаси су се борили за иконе и омрзли иконоборце тако да сада нису могли да их виде да им ови поново буду владике! За њих, они су изгубили свештенство, јер се оно једанпут даје. Наводио сам да су се на Орос из 1756 Руси у 2 наврата позвали да би прекрштавали католике јер су претрпели насиља. Мржња, а не догматски разлози стоје иза тога. Такође, видимо да благодат свештенства остаје на овима који су били анатемисани, и да им се не враћа, него се посматрају као и сваки други грешници, па их покајање пере од греха апостасије. Ни јерерсијарси нису изгубили ту благодат, али се они не примају због тога што су били инспиратори, родоначелници зла. И Црква такве не припушта више свештенству, не што су изгубили благодат, него зато што су починили веће и жешће грехе против православних од ових једноставних јеретика из њихове дружбе. Монаси би хтели да су сви свргнути. И зато силују Атанасијев текст. Овде имамо одјек Кипријановог резоновања које је Црква одбацила као погрешно. Јеретик је изгубио све изласком из Цркве. А како су крштење и рукоположење Тајне које се не понављају, они се не могу наново рукоположити. Монаси: Отац прихвата увучене и који су претрпели насиље. Ови стога нека нам покажу да су се одвојили од истине јер су их завели или су претрпели насиље. Ипатије и епископи који су били са њим: Нисмо претрпели насиље и нисмо били увучени; ми смо се родили, образовали смо се и одрастали смо у овој јереси. Монаси васијани су хтели да, држећи се као пијан плота, кажу како се Атанасијев одговор односи на специфичан случај и да не може да буде правило, иако је он то експлицитно тврдио. Васијан је писао: „Св. Тарасије Цариградски није исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици пре њиховог рашчињења“. Овај текст негира његове тлапње. Као и тлапње монаха који нису хтели да прихвате иконоборце у чину. Јер, они су рекли: Ок., Атанасије прихвата ове који су били заведени и на силу одвучени у јерес, а ови ништа од тога нису имали, и на њих се не може применити Атанасијево правило. Зато Ипатије и друге владике реско све своде на огољену кост: ми смо се родили, образовали смо се и одрастали смо у овој јереси. Обрнувши кајгану на другу страну, Васијан се самоубио, јер: Св. Тарасије Цариградски је исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици после њиховог рашчињења, а Ипатије и други су ти епископи. Тарасије и Оци Сабора су рекли да јерес одваја људе од Цркве (схваћене као видљиве институције) и то нико није довео у питање, а монаси су то и покушали да искористе као правило, па зато нису хтели ове да прихвате, јер су они већ били друга или трећа генерација тих рашчињених јеретика. Хорор сценарио који се сада отвара пред Васијаном је следећи: Тврдио је да Тарасије не понавља рукоположење него да благодат свештенства постоји и у отпалих од Цркве, па је доста да се они покају, али да иста не постоји код анатемисаних или јеретика друге генерације, који нису рукоположени од православних нити пак од канонских свештеника који би били у Цркви. Дакле, пошто је признао да Тарасије не примењује „икономију“ него прима пале свештенике у њиховом чину као благодатне и праве (валидне) свештенике, следи да су и ови други, који би по Васијану били прави јеретици и нерукоположени, од Тарасија примљени на исти начин. Када би било трунке интелектуалног поштења у Васијана (показа га у случају Јевреја), направио би велику метанију и затражио опрост од Аве и захвалио му се на оволиком труду да га исправи и поучи православљу. Битно је да се ослободи агиоритизма и учи из Предања а не да своју памет учитава у исто. Теодор, побожни епископ Катаније, и други западни епископи: Канони светих отаца су изречени о новацијанској, енкратитској и аријанској јереси, у коју групу ћемо поставити главешине ове јереси? Тарасије: Манихејци, маркионити и они који бркају Христове, којима припадају јеретици Петар, Сенеа из Герапоља, а такође и Север не прихватају иконе. Епифаније, ђакон Катанијски: Ова нова јерес је мање или већа од претходних јереси? Тарасије: Зло је увек зло, нарочито у црквеним пословима. Грешити у доктриналним начелима, било малим или великим, исто је (и овде се руши перверзна Васијанова идеја о икономији која би се прилагођавала мањим или већим јересима). У оба случаја Божји закон је прекршен. Јован, легат Источне Столице: Ово јерес је најгора од свих јереси. Тарасије: Атанасије вели да се прихвате епископи ако не постоји неки други грех на њихов рачун. Јован је покушао да спречи примање иконобораца устврдивши да је то најгора могућа јерес. То је као када агиорити тврде да су католици гори јеретици од аријанаца иако исповедају Свету Тројицу! За Тарасија, јерес је јерес, одваја од званичне Цркве. Такође се потврђује оно што смо приметили, да јеретик остаје свештеник, а то што се неки од њих примају а други не зависило је од њихових моралних преступа, односно тежине понашања према православнима. За Тарасија не важи аргумент тешке јереси или најтеже, како би Јован реторички покушао да га претури, јер је јерес увек јерес као преступ Божијег закона. И ту нема квантификације. Али свима једнако остаје благодат свештенства коју су примили и чак и као рашчињени предали другима. Свети Сабор неће да верује на реч и тражи да се прочитају остали текстови. Константин, најпобожнији ђакон и секретар славне Патријаршије, прочита одлуке Халкидонског Сабора. Источњаци и епископи са њима су загаламили: Сви смо сагрешили, сви тражимо опроштај! Епископ Јовиналије се устао, прешао источњацима и повикао: Бог вас је добро водио, ви који сте се вратили у православље, добро сте дошли! Епископи Илирије: Сви смо грешили, сви тражимо опроштај! Сава: Ако се Светом Сабору чини исправним, да видимо да ли је хиротонија оних који су прихваћени од православних или од јеретика. Сабор: Потражите шта се односи рукоположење. Монах Антоније прочита из Црквене историје од Руфина, презвитера римског: Јевсевије, који је дошао у Александрију, среће скуп који се свађао на исту тему. Неки су рекли, да ради истинске вере, није дозвољено да се буде у заједници са онима који су примили Арија; други су хтели да се прихвате сви они који су се покајали и анатемисали Арија, тако да се мноштво људи не би изгубило. Не смемо - рекоше - тражити наше интересе, него добро многих, као што је и Христос учинио на крсту да би спасао човечанство. Не треба заправо само нама да објављујемо Небеско Царство, него и многим другима. Отац је прихватио покајаног сина који је живио у расулу; он ставља прстен на његов прст и облачи га, желећи да га учини учесником свештеничког достојанства. Ова последња одредба је наметнута на основу јеванђелског ауторитета. Наређују да се Астерије постави као тумач цркава на Истоку а Јевсевије у Западним. На овом сабору је додата и одлука о Светом Духу, јер су испливавали поново они који су га избацивали из молитве и хвале Богу. Просто невероватно делује да су људи (оци) из 8. века били просвећенији од наших талибана. Ови мрзитељи људског рода замишљају да је Јеванђеље дато само нама да бисмо се као вашке препирали о ситницама! Проповед о Царству је дата и аријанцима, иако не делимо никако њихову хулу на Сина. Прича о Блудном сину бива потврда да и са грехом, кад се неко покаје, има свештеничко достојанство. Тарасије и ови са њиме не прихватају чистунце који веле да је аријанска јерес уништила благодат. Чита се и из Црквене Историје Сократове, где је Фотин, еп. из Смирне, ученик Маркела Анкирског, тврдио да је Господ био прост човек. Сардички сабор, који је потврдио Никејску веру, и одбацо доктрину аномејаца, повратио је катедре Павлу и Атанасије и Маркелу Анкирском који се бранио рекавши да нису други схватили оно што је изложено у његовим књигама. Јер он је напустио оне који сматрају простим човеком Господа. Тарасије: Читали су се многи канонски, саборни и отачки текстови; научили су нас да прихватамо оне који се обраћају из јереса, осим ако у њима нема неке зле мотивације. Сабор: Добро си урадио, господине. Кроз писма сабора си нас научио да препознамо прихватање јеретика! О, када би Тарасије могао и Васијана да научи! Тарасије, да би зацементирао причу: Да се прочитано од св. Атанасија чита још једном! Сабор: Нека се прочита, према наређењу нашег Светог Оца. Тарасије, да не би испао неко коме треба да се понови 100 пута, каже ко захтева: Нека се прочита према поновном тражењу монаха. Стефан, монах и библиотекар, прочита опет писмо. Најсветији Патријарх Тарасије рече: Оно што смо раније рекли је у складу са мислима нашег Оца. Монаси: Ми смо раније рекли да ако Свети Васељенски Сабори примају некога, осим ако постоји нека друга сметња, то и ми прихватамо, недостојне слуге Ваша Светости. Алелуја! Још само Васијан да прихвати Тарасија и Васељенске Саборе... Петар, легат Папин рече да је Макарије збачен од шестог Сабора али му је Папа Бенедикт, дао четрдесет дана и сваки дан му је слао Бонифација, свог саветника да би га поучио из Светог Писма, али овај није желео да се промени. Урадио је све ово како би га убедио и могао да га прихвати. Сабор: Ако су испитани епископи били искрени, да заблагодаримо Богу и њима. Али ако су неискрени, Бог ће дати свој суд о њима, како га је дао за Арија, Несторија и сличне. Епископи бацише анатему на себе, говорећи: Нисмо нелојални; али ако не исповедамо у складу са Католичком Црквом, да смо проклети од Оца и Сина и од Светога Духа! Тарасије: Хајде да останемо на оном што је успостављено. Ово не важи за талибане. Они крену да бацају димне бомбе не би ли у хаосу се некоме причинило да причају нешто разумно. За њих не постоји нешто што је успостављено, што је темељ и о чему се више не дискутује. Не постоје аксиоми. Зато они блуде и измишљају глупости које ни пас с маслом не би могао појести. Петар, легат св. Папе: Како историчари кажу, свети Мелетије је рукоположен од стране Аријанаца, са амвона је после проповедао једносушни и није одбачен. Мелетије није рукоположен од аријанца који је био у цркви. То је одговор на Савин захтев од кога је ко био рукоположен. Да аријанац није имао свештенство, не би га могао предати другоме. Не би Мелетије могао постати владика тиме што је исповедио једносушност. Такође, није тачно да је био никејац него је био омиусијанац и одбио је да уђе у коалицију са Атанасијем. Овде су Западни напокон легли на руду и признали Мелетија, али је то компликована прича. Битан је факат да је рукоположен од „званичних“ аријанаца. Теодор Катанијски: Легат Апостолске столице је рекао истину. Тарасије: Сматрамо да се Оци апсолутно слажу. Али наш отац Атанасије је изложио одређену законску регулативу: у клирички ред се морају прихватити они који нису били учитељи јереси. Монаси: Ми прихватамо све што је успостављено од стране вашег светог Сабора! Овде се види како се успоставља начин размишљања. Један Атанасијев текст се претвара у правило, а то прихватају и монаси са формулом да прихватају то што стабилише свети Тарасијев сабор. Сабор: Надамо се да након Сабора нико се неће повратити на јерес, према анатеми коју су епископи у својим изјавама бацили на себе. Константин, еп. Констанце: Врло добро господине, да се донесу писане изјаве и Сабор ће онда судити по њима. Иконоборци: Имамо изјаве и даћемо их. Судије: У реду. Тарасије: У међувремену, прочитајмо шта је остало од овог нашег истраживања канона. Читање из Житија нашег светог оца Саве. На петом Васељенском Сабору анатемисани су Ориген, Теодор Мопсуестијски и неки други. Четири патријарха су присуствовали и пристали на ту осуду. Одлуке Сабора су послате у Јерусалим и сви епископи Палестине су их потврдили осим Александра из Абиле. Он је зато искључен из епископства а земљотрес га покопа у Константинопољу (Као што Бог удави у мору Кируларија који анатемиса Рим). Монаси из Нове Лавре су се одвојили. Патријарх Евстохије је покушавао да их поврати на различите начине. Током осам месеци их је упозоравао и молио их, и када нису хтели да се врате у заједницу са Католичком Црквом, помоћу Анастасија који је узео да води Нову Лавру, протерао их је. Тарасије: Ваља приметити да је током осам месеци Архиепископ наставио да их бодри и да има милости за њих, знајући да су они већ избачени били од Сабора (Ово је супротно Васијановим идејама)! Сада смо чули канонске одредбе, одлуке Сабора, текстове светих отаца, и сви су једногласно за поновно прикључење оних који долазе из јереси. Сабор: Тако је, осим ако не постоји нека друга канонска препрека. Тарасије: Сви се слажемо о њиховим поновним примањем? Сабор: Сви се слажемо. Монаси: И ми се слажемо. Према шест светих Васељенских Сабора прихватамо оне који су се обратили из јереси, под условом да нема неког другог разлога који би то спречио. Тарасије: Дакле, сви ми тако одлучујемо научени светим Оцима. Монаси: Ако су се неки монаси удаљили од овог светог Сабора, шта радити са њима? Тарасије: Убедићемо их према прочитаним канонима. Али зашто се нису појавили на Сабор? Сава: Не знам, али се они држе по страни. Јефтимије Сардички: Као што смо већ тражил, донесите књиге да видимо да ли морамо прихватити рукоположене од јертика. Читање из Руфинове Црквене историје: Македоније, који је стигао до епископства, најпре је појачао унутрашњи прогон. Акакије и Патрофило, након што су истерали Максима из Јерусалима, поставили су Кирила на његово место. Читање пете књиге Историје Теодора Чтеца: Диоскор, који је у супротности са канонским одредбама, из Александрије, додели епископски чин у Цариграду неком Анатолију. У том чињењу му је помогао Евтих. То се дешавало под конзулатом Протогена и Астерија. Тарасије: Шта кажете о Анатолију? Зар није био председник четвртог Васељенског Сабора? А био је рукоположен од безбожног Диоскора, у присуству и Евтиха. Прихватамо, дакле, и ми оне који су рукоположени од јеретика, као што је Анатолије прихваћен. И заиста је Божија реч да деца не умиру због својих отаца, него да сваки умире због свог греха (Јез 18, 1ss.); и рукоположење је од Бога. Пошто неки имају сумње око Анатолија, нека прочитају што се тиче њега. Тарасијева логика је идентична Августиновој па тврди да иако јеретик неког рукоположи, његово рукоположење је валидно јер је од Бога. Расправа која је била на Сабору сасвим руши резон Васијанов (да се храбро изразим па Васијану припишем моћ резоновања). Тарасије не каже да је рукоположење било валидно јер Диоскор, иако отворени јеретик монофизит још тада, није био рашчињен, и да је био канонски епископ. За све ове Оце је Диоскор био јеретик. Али, иако је физички рукоположио Анатолија, он га није рукоположио него је то Бог урадио. Овде немамо Васијанова суптилна (перверзна) вагања кад је Диоскор постао јеретик. Знам да Васијан ово не може да разуме, али је питање било шта са оним који је био рукоположен од јеретика. Није се улазило у питање да ли је Диоскор тада био канонски епископ. Васијановом логиком се руководе многи западни научници када покушавају да рехабилитују јеретике као што су били Несторије, Диоскор, Папа Хонорије... Не, овде имамо успостављање правила, као што видесмо Тарасијев поступак у случају Атанасијеве одлуке. Може да Васијан дуби на глави, да тврди како су Оци погрешили, јер се нису држали хронологије, али су они успоставили правило да је јеретичко (не свих јеретика) рукоположење валидно, јер није од јеретика (људи), него је од Бога. А јеретик је, да подсетим Васијана, по овом Сабору, ван канонске Цркве. Где овде читамо о перверзној теорији икономије? Нема је. Зашто? Зато што смо у 8. веку, а ту теорију је измислио Никодим Агиорит у 18. веку. Како рукоположење које Бог обавља није валидно, него је само празна форма? Ваљда је јасно колика је хула Васијанова... Читање из Житија нашег светог оца Саве. Прича је компликована, а своди се на то да Север Антиохијски, подржан од Императора, и добивши обећање од Јована Јерусалимског, који је узурпирао неканонски столицу, није био прихваћен у заједништво, као што је Јован одбио, из страха од Саве и монаха који су протестовали, да анатемише Четврти Васељенски Сабор. Тарасије: Чули смо заповести отаца. Шта онда треба да урадимо? Да ли треба да прихватимо оне који су рукоположени од јеретика? Сабор: Да, господине, чули смо и морамо их признати. Тарасије: Али већина оних који су били у Шестом Сабору, били рукоположени од Сергија, Пира, Петра и Павла, вођа јереси монотелита, а ови су са своје стране имали Константинопољску столицу. Од Петра, последњег од оних који су председавали овом столицом, до Шестог Сабора, нису прошло више од петнаест година. А они који су били архиепископи у наведеном времену, односно Тома, Јован и Константин, су рукоположени од стране јеретика и нису за ово осуђени као недостојни. Педесет година је трајала та јерес. Али су Оци Шестог Сабора ескомуницирали само ову четворицу, упркос томе што су хиротонију добили од њих. Сабор: Ово је јасно. Монаси: Да се то прочита писмо св. Василија свештеницима Никопоља. Тарасије: У реду. Из Василија: Не препознајем као епископа нити могу сматрати међу свештеницима Христовим оног који је дошао до тог достојанства преко нечисте руке како би растурио веру. Ово је мој суд. Сложићете се са мном, надам се. Пишем ове ствари, не зато што немају поверења у вас, него да неки не дозволе себи да уђу у заједништво са њима, кроз рукополагање од њих, а када после дође до мира, покушају да се уброје у свештенике. Монаси: Ево, отац одбацује јеретичко рукоположење! Кад се види ово, није за чудити се Васијановој тупости, јер су ови монаси све до сада потврђивали валидност јеретичког рукоположења, и једва су дочекали један текст за који су помислили да говори у њихову корист. О њиховом лицемерју да не говорим. Но, наставимо. Тарасије: Ја такође одбацујем оне који су су се рукоположили из разлога да униште веру, посебно зато што су постојали православни епископи од којих су могли да се рукоположе. Ово је Отац мислио. Сабор: Апсолутно исправан суд. Монаси: Написано на крају писма: а када после дође до мира, покушају да се уброје у свештенике. У ствари, чак и након мира, рукоположени нису прихватљиви у клир. Тарасије: Отац није рекао да они који желе да се придруже свештенству православних нису неприхватљиви, него да не трпе насиље. У ствари, то се не дешава без тешкоћа и препрека. Међутим, славни Отац, зато што је тада већи део епископа био православни, забранио је кандидатима цркве да иду да се рукоположу од аријанаца; ту нема оправдања. Међутим, наследници цркве после њега, не знајући за мишљење Оца, признали су оне који су рукоположени од јеретика, а који касније су се покајали, као што смо научили из онога што је прочитано. Оци се свуда слажу једни с другима; нема разлике. Одбијају Оцe они који не знају њихове намере и њихове циљеве. Монаси: Прихваћена решења су добра. Сабор: Сада да прочитају присутни епископи, који поново приступају Католичкој Цркви, своје изјаве. Резон монаха открива да су талибани. Они покушавају, као и Васијан, да се закаче за неку реч, а онда постају непријатељи Отаца јер не знају њихове намере и њихове циљеве. Њима, као ни Васијану, не иде у главу како јеретичко рукоположење може бити валидно. Кад чују од Августина и Тарасија, да је оно валидно јер је од Бога, а не од људи, окрену главу и са гађењем кажу: Јеретичко умовање које не прихвата Црква! Видели смо да Тарасије и Сабор прихватају као валидно рукоположење од јеретика. Наравно да нико не хвали јеретике за неке од грешака у вери, али како је рукоположење од Бога, онда се прихвата. Одбија се или «замрзава», односно се сматра ништавним ако постоје друге канонске запреке. Нема никакве лудачке идеје (богохулна икономија Агиорита) да њихово свештенство се активира тек по пријему у Католичку Цркву, јер смо видели да су њихова рукоположења, која су направили док су били у јереси, прихваћена као валидна. Овде су разматрана учења 7. Васељенског Сабора, без да се уплићемо у нека друга, која су поменута успут, а као супротна расуђивања овом Светом Сабору. Ако за неког православца овај став Никејског 2. Сабора није православан, или га налази у супротности са оним што је негде чуо, такав треба да се забрине за своју веру. Видели смо да су васијанци имали грдних проблема са Тарасијем, као што Васијан има са мном, али су ови барем легли на руду, док за Васијана не знам. Можда спада у групу оних монаха што су се удаљили од Сабора... Ово је Васељенска вера, ово је вера Отаца!
  18. Његова Свесветост опомиње да данашњи човек мора схватити свет као свој дом (икос). Он је такође нагласио потребу евхаристијског сагледавања, приступа творевини и њеног коришћења. „Сваки облик злоупотребе и уништавања творевине, као и њено претварање у предмет искоришћавања, представља извитоперење духа хришћанског Јеванђеља. Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је еколошки израз хришћанства у том смислу што је она у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“. У својој посланици Свјатејши Патријарх Вартоломеј се обраћа плироми Цркве и истиче да је 29 година прошло од кад је Мајка Црква установила „Дан заштите човекове средине“. Током свег овог времена Васељенска Патријаршија је надахњивала и иницирала разне активности које су донеле много плода, и истицала у први план духовне и еколошке ресурсе нашег православног предања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије давале су подстрек теологији да излаже начела хришћанске антропологије и космологије о старању за природу, а исто тако да негује истину да човеково путовање кроз историју нема вредности ако у њему нема и ишчекивања света који функционише као истински „дом“ (икос) људског рода, посебно у време када све већа претња природној средини има за последицу могућност глобалног еколошког разарања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије нису развијане тек у одговору или у реаговању на данашњу еколошку кризу без преседана, него су биле израз живота Цркве, продужење евхаристијског етоса у верничком односу према природи… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. У овогодишњој поруци поводом Дана заштите животне средине 1. септембра Васељенски патријарх Вартоломеј је истакао да је „живот Православне Цркве примењена екологија, опипљиво и недодириво поштовање према природној околини“. Његова Свесветост опомиње да данашњи човек мора схватити свет као свој дом (икос). Он је такође нагласио потребу евхаристијског сагледавања, приступа творевини и њеног коришћења. „Сваки облик злоупотребе и уништавања творевине, као и њено претварање у предмет искоришћавања, представља извитоперење духа хришћанског Јеванђеља. Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је еколошки израз хришћанства у том смислу што је она у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“. У својој посланици Свјатејши Патријарх Вартоломеј се обраћа плироми Цркве и истиче да је 29 година прошло од кад је Мајка Црква установила „Дан заштите човекове средине“. Током свег овог времена Васељенска Патријаршија је надахњивала и иницирала разне активности које су донеле много плода, и истицала у први план духовне и еколошке ресурсе нашег православног предања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије давале су подстрек теологији да излаже начела хришћанске антропологије и космологије о старању за природу, а исто тако да негује истину да човеково путовање кроз историју нема вредности ако у њему нема и ишчекивања света који функционише као истински „дом“ (икос) људског рода, посебно у време када све већа претња природној средини има за последицу могућност глобалног еколошког разарања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије нису развијане тек у одговору или у реаговању на данашњу еколошку кризу без преседана, него су биле израз живота Цркве, продужење евхаристијског етоса у верничком односу према природи… Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. У својој поруци Васељенски Патријарх је изјавио да је прошло 28 година откад је Свети и Свештени сабор Васељенске Патријаршије установио празник „Заштите животне средине“ када су у Православном центру узнете молитве „за сву твар“. Историјска Патријархова посланица од 1. септембра 1989. позвала је све православне и инославне вернике „да узносе молитве благодарности Творцу на свима великим даровима Творевине“ и да се моле усрдно за њено очување. Васељенски Патријарх је истакао улогу Светог и Великог Сабора одржаног у јуну 2016. године, који је „нагласио и даље наглашава еко-позитивну динамику наше православне вере где се Евхаристија истиче у центру, и који позива вернике да буду `свештеници` твари док је непрестано приносе Творцу свега, као и начело вођења аскетског живота као савремени начин изражавања благодарности. И заиста, поштовање твари спада у саму срж нашег православног предања“, пише он. Размишљајући о савременим претњама Божјој творевини, Васељенски патријарх је изразио забринутост због чињенице „да еколошка криза непрекидно напредује у име финансијског раста и технолошког развоја, док човечанство заборавља апеле за радикалном променом у нашем понашању према твари“. „Краткорочне користи које диктира пораст животног стандарда у неким деловима света, просто прикривају рационалност злоупотребе и поробљивање твари“, додао је он. Експлозивна комбинација необуздане трговине и науке – тј. безгранично поверење у моћ науке и технологије – само увећава ризике које прете интегритету твари и људског рода, каже се у посланици. За Васељенског патријарха Вартоломеја решење кризе са којим се суочава људска култура и човекова средина, захтева свестрану мобилизацију и заједнички подухват. „Не може се много урадити на решењу овог проблема, као и других суштинских проблема поготово када је у питању међуповезаност еколошке и друштвене кризе, без међухришћанске и међуверске сарадње.“ „Дијалог постаје плодно тле за неговање постојећих еко-позитивних и друштвених традиција како би се стимулисао разговор о природној средини и друштвеној заједници, при чему се започиње и конструктивна критика прогреса схваћеног искључиво као технолошки и економски напредак на штету твари и цивилизације“, истиче Патријарх који завршава поруку којом понавља „неодвојивост поштовања твари и људског рода“. Извор: Српска Православна Црква
  21. Поводом предстојећег 1. септембра, који се обележава као Дан заштите твари, Његова Све-Светост Патријарх васељенски Вартоломеј обкјавио је поруку којом позива „све људе добре воље да се упосле у борби на заштити природне околине и успостављања солидарности.“ У својој поруци Васељенски Патријарх је изјавио да је прошло 28 година откад је Свети и Свештени сабор Васељенске Патријаршије установио празник „Заштите животне средине“ када су у Православном центру узнете молитве „за сву твар“. Историјска Патријархова посланица од 1. септембра 1989. позвала је све православне и инославне вернике „да узносе молитве благодарности Творцу на свима великим даровима Творевине“ и да се моле усрдно за њено очување. Васељенски Патријарх је истакао улогу Светог и Великог Сабора одржаног у јуну 2016. године, који је „нагласио и даље наглашава еко-позитивну динамику наше православне вере где се Евхаристија истиче у центру, и који позива вернике да буду `свештеници` твари док је непрестано приносе Творцу свега, као и начело вођења аскетског живота као савремени начин изражавања благодарности. И заиста, поштовање твари спада у саму срж нашег православног предања“, пише он. Размишљајући о савременим претњама Божјој творевини, Васељенски патријарх је изразио забринутост због чињенице „да еколошка криза непрекидно напредује у име финансијског раста и технолошког развоја, док човечанство заборавља апеле за радикалном променом у нашем понашању према твари“. „Краткорочне користи које диктира пораст животног стандарда у неким деловима света, просто прикривају рационалност злоупотребе и поробљивање твари“, додао је он. Експлозивна комбинација необуздане трговине и науке – тј. безгранично поверење у моћ науке и технологије – само увећава ризике које прете интегритету твари и људског рода, каже се у посланици. За Васељенског патријарха Вартоломеја решење кризе са којим се суочава људска култура и човекова средина, захтева свестрану мобилизацију и заједнички подухват. „Не може се много урадити на решењу овог проблема, као и других суштинских проблема поготово када је у питању међуповезаност еколошке и друштвене кризе, без међухришћанске и међуверске сарадње.“ „Дијалог постаје плодно тле за неговање постојећих еко-позитивних и друштвених традиција како би се стимулисао разговор о природној средини и друштвеној заједници, при чему се започиње и конструктивна критика прогреса схваћеног искључиво као технолошки и економски напредак на штету твари и цивилизације“, истиче Патријарх који завршава поруку којом понавља „неодвојивост поштовања твари и људског рода“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Вaсељенски Патријарх је последњи пут посетио Кореју у фебруару 2000. године поводом 100-годишњице Православља у овој земљи. Православна митрополија Кореје налази се под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије и њен архијереј је Његово Високопреосвештенство митрополит Амвросије. Православна Митрополија Кореје има девет парохија у Јужној Кореји, једну парохију у Северној Кореји, два манастира и тринаест капела. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Његова Свесветост Патријарх васељенски Вартоломеј посетиће Јужну Кореју почетком децембра да присуствуje прославама посвећеним храмовној слави православне Саборне цркве Светог Николaja у Сеулу. Вaсељенски Патријарх је последњи пут посетио Кореју у фебруару 2000. године поводом 100-годишњице Православља у овој земљи. Православна митрополија Кореје налази се под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије и њен архијереј је Његово Високопреосвештенство митрополит Амвросије. Православна Митрополија Кореје има девет парохија у Јужној Кореји, једну парохију у Северној Кореји, два манастира и тринаест капела. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  24. „Запрепашћени смо док пратимо драматична збивања у области Атике услед великих пожара који уништавају људске животе, спаљују имовину становништва и уништавају витално богатство шума,“ изјавио је Свјатјејши Вартоломеј 25. јула 2018. године италијанској католичкој новинској агенцији СИР. „Наше молитве су усрдне и оне су удружене са молитвама архиепископа атинског Јеронима и других митрополита погођених области“, рекао је он и додао: „Молимо се Богу да обустави ову огромну људску и еколошку катастрофу, која несумњиво има неизмирљиве последице“, и „утеши родбину жртава и повређене“. Извор: Српска Православна Црква
  25. Васељенски Патријарх Вартоломеј I изразио је своје запрепашћење због размера пожара у Грчкој. Према подацима од 25. јула 2018, број жртава је троцифрен. „Запрепашћени смо док пратимо драматична збивања у области Атике услед великих пожара који уништавају људске животе, спаљују имовину становништва и уништавају витално богатство шума,“ изјавио је Свјатјејши Вартоломеј 25. јула 2018. године италијанској католичкој новинској агенцији СИР. „Наше молитве су усрдне и оне су удружене са молитвама архиепископа атинског Јеронима и других митрополита погођених области“, рекао је он и додао: „Молимо се Богу да обустави ову огромну људску и еколошку катастрофу, која несумњиво има неизмирљиве последице“, и „утеши родбину жртава и повређене“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...