Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вартоломеј'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 32 results

  1. Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму. Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј. Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола.
  2. Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5382212.html Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму. Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј. Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола. View full Странице
  3. Васељенски патријарх Вартоломеј доспео је у центар светске пажње након давања аутокефалности Украјинској православној цркви. Ова одлука снажно је потресла православни свеш и довела до тога да Москва прекине односе са Цариградом. У седишту Патријаршије у Инстамбулу одговарао је на питања „Политике”о тој одлуци и њеним последицама за светско православље и СПЦ, Косову и Метохији, границама, нацијама и последицама глобализације и преламању светских интереса. Ваша свесветости где је православље данас? Како видите вашу улогу као васељенског патријарха у томе? Најпре желим да вам се захвалим на труду и бризи да посетите Васељенску патријаршију и да нам пружите могућност путем овог интервјуа да комуницирамо са благоверним свештенством и христољубивим српским народом. Положај православља у савременом свету није другачији од оног какав је био у претходним временима, откако је све почело празником Педесетнице на Сиону. Данас можемо да имамо нове друштвене, научне и др. чињенице, али дати циљ и мисија Цркве нису се променили. Црква је лађа спасења и истине, како ју је открио Тројични Бог у свету. То је простор у коме се савршава преображај човека и постиже јединство са Богом. Црква је, укратко, царство Божије на земљи. Све оно што гледамо данас, што може да нас импресионира и изазове дивљење, попут филантропских, културних, друштвених, академских и развојних дела, колико год била или изгледала значајна, не престају да буду пратећа за основни циљ и предодређење цркве. И, наравно, она ничим не могу да замене онај главни и првобитни светотајински и сотириолошки (спасавајући) карактер наше православне цркве. Што се тиче сада улоге Васељенске патријаршије у свету и православној цркви, уместо да развијем шири одговор, радије бих подстакао ваше добре читаоце да погледају црквену историју, свете каноне, наше светоотачко учење и свето предање и да се увере која је улога и одговорност васељенског и апостолског престола. Ми, смерни служитељи и настављачи апостола Андреја, не чинимо ништа више од онога што су нам у наслеђе оставили свети канони. Да ли глобализација која релативизује вредности утиче на Православље, на његову суштину и континуитет? Глобализација је феномен који савремени проучаваоци поистовећују углавном са модернизацијом и развојем. Неки теолози га постовећују са секуларизацијом. Ту се суштински ради о либерализацији свих савремених друштвених параметара, попут на пример економије, комуникације, културе, трговине, који без контроле и пореза циркулишу, без обзира на границе. Када се све то прими на месту које га је створило или га апсорбовало на свој начин, онда говоримо о идентитету народа, али уколико се све то истиче као идеал и намеће се другим народима, онда је реч о глобализацији. Глобализација се унутар цркве преображава у заједништво у Христу. Док глобализација, као што смо рекли, изгледа да има тежњу претварања свега у групу, насупрот њој, заједништво у цркви поштује и цени идентитет и посебне карактеристике сваког народа, као и сваке личности у њеној посебности и конкретности. Тако православна црква уопште, а наша Васељенска патријаршија посебно, немају за циљ да разноврсност дарова и народа васељене претворе у нешто хомогено и униформисано, којим би управљало једно начело и владао један менталитет, где би свако пратио конкретну цивилизацијску или националну линију. Наша црква поступа на основу слободе, љубави и јединства, у разноврсности харизми и специфичних карактеристика. Међутим, то што ствара проблем у цркви, али и у нашем личном животу, јесте секуларизација која проистиче из глобализације. Савремени тренд секуларизације није ништа друго него један вид глобализације, која тежи да све разводни и да то примени на конкретне етничке или цивилизацијске идеологије. Када се то збива у простору цркве, тада је њена кохезија угрожена, али не и њено биће. Једна је ствар приступање неке нације православљу, а друга – схватање да црква представља искључиву својину неке нације или одређених нација. Поштовање и очување нашег идентитета јесте природно и нужно. Ограничавати пак Христа на конкретне националне оквире доводи коначно до одрицање од њега. Предлагати нацију уместо цркве, такође неизбежно води порицању бића цркве и њеног васељенског карактера. У складу са тим, да ли сте размислили о томе колико ова одлука о давању аутокефалности Украјинској цркви може да утиче на страдање верника у тој земљи, и да је можда њоме православље изгубило више верника него што их је Васељенска патријаршија добила? Групи бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича Ви сте понудили не само опроштај, него и „награду” за њихово понашање. Ако пођемо даље у прошлост, констатоваћемо да је било снажних и усклађених покушаја за осамостаљење кијевског народа, клира, монаштва и месне јерархије од црквеног руководства Московске патријаршије. Та настојања започела су још 1325. године, у време када је седиште Кијевске митрополије трајно пренето у Москву, што је забележено у историји и нико то не оспорава. Било је још доста покушаја за добијање аутокефалности, који на крају нису донели плода. Верујемо да Бог сваку ствар уређује у своје време. Тако је и за Украјину дошао Божји час. Везано за питање да ли ће дарована аутокефалија напослетку помоћи теми јединства, уверени смо да је њено додељивање био неопходан предуслов. До јуче је највећи део украјинског народа био изван Цркве, што нас је болело. Због тога смо у прошлости улагали доста напора ради исцељења овог проблема. На пример, на нашу иницијативу били смо саставили мешовиту комисију са јерарсима из Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, како бисмо пронашли решење. Коначно, ова комисија никада није почела свој рад, на одговорност Московске патријаршије, тако да је проблем постајао све већи. Појединци су, карактеришући друге расколницима, умиривали своју савест као да је све у реду. Уколико се, међутим, неки наш брат карактерише као схизматик или јеретик, а још више уколико се читав један народ, милиони људи, налази изван канонске Цркве, са расколом као разлогом – онда смо позвани, хитно и без икаквог кашњења, на духовну и апостолску будност, јер „када страда један уд, тада скупа страдају сви удови” За неке је постојање раскола у Украјини било добро оправдање да напусте овај благочестиви народ, одричући се своје одговорности пред Богом и историјом. За нас је, међутим, то био подстрек и позив од Бога да пронађемо спасоносна решења јединства, како бисмо поново укључили овај народ у освећујућу благодат цркве. Према томе, оно што смо учинили била је наша апостолска обавеза, а по узору на свете и богоносне оце васељенских сабора, који су непрестано стварали предуслове, уз примену безграничне црквене икономије, како би се у наручју цркве нашли они који су изван ње. Желео бих да у том духу сагледате и тему јединства. Не ради се о „награди” јерараха Филарета и Макарија, како сте навели у вашем питању. Питање Украјине не треба да сводимо на личности. Личности у неком тренутку напуштају овај свет. Да се цела ствар тицала само и искључиво ових личности, будите сигурни да би црква другачије поступила. Данас, због љубави Христове и ради јединства цркве, овим личностима је признат само архијерејски чин, али не и положај који су заузимали. Могли бисмо говорити о васпостављању да је Васељенска патријаршија прихватила Филарета као патријарха, а Макарија као лвовског митрополита. Али, то се није десило. Тему Украјине, дакле, треба да сагледамо заокружено, еклисиолошки (црквено) и сотириолошки (спасењски). Излечење проблема има предност у односу на личности и националне интересе. Данас целокупни православни народ Украјине припада каноничности. Сада постоји предуслов јединства и учешћа у заједничкој Чаши, а ако неки то не прихватају, треба да се упитају ко цепа јединство. Поједини гледају на Ваш потез као пастирски надахнут, а други опет као израз властољубља и интереса. Јесте ли узели у обзир рањено духовно ткиво источне Европе после периода комунизма и да ли у вашем деловању има империјалних америчких идеја? Каже се да сте јавно у присуству свих поглавара православних цркава пре свега неколико година обећали да се нећете мешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве. Од водећих теолога Цариграда учили смо да примат Цариграда не подразумева пирамидалну структуру цркве него симфонију једног и многих, сходно 34. канону Св. Апостола, који каже први не ради ништа без сабора. И ми пратимо, колико нам допуштају наше многе обавезе, разне вести о Украјинском питању, и врло често осећамо тугу због дезинформација и фалсификовања истине. Упркос томе, верујемо да Истина на крају побеђује. Она преовлада и сија. Током времена показаће се намере мајке цркве и мене лично, а које су биле чисто еклисиолошке, канонске и сотириолошке. Свакако, ту нема ничег од теме наметања власти или испољавања амбиција нити, чак и горе, „грубог кршења канонског права”, како наводите у вашем питању. Украјина је задобила своју аутокефалност. Нити је Васељенској патријаршији, нити Васељенском патријарху, ишта више додато. Није постојао никакав мотив користољубља или прикривене користи. Ми смо напросто извршили своју црквену обавезу. Благодат Божија нас је удостојила да служимо на месту првога у православљу већ скоро тридесет година. Од сада па надаље не очекујемо ништа што је људско или светско. Свакодневно призивам благодат и милост Божију у нашем животу и животу наше цркве. Према томе, не стоји оно што се пише или говори о амбицијама и интервенцији власти. Такође, наравно да није било притисака од конкретних држава за аутокефалију Украјине. Дужан сам, међутим, да вас уверим да је један већи број челника држава честитао Васељенској патријаршији на овој одлуци. Једни писмима, а други јавним изјавама. Када нека држава хвали неку одлуку Васељенске патријаршије, не значи да је та држава утицала на ту одлуку. Наша Црква функционише слободно, растерећена од спољашњих уплива и световних притисака. Што се тиче неких наших старијих изјава о неинтервенисању у Украјини, заиста смо на основу тадашњих околности и чињеница били донели такву одлуку. Међутим, у даљем току чињенице су се промениле. Поред тога што Москва за тридесет година није успела ништа да учини, осим да увећа јаз унутар украјинског народа, имамо и новонастале околности у Украјини после заузимања Крима 2014. године. Напоредо с тим, имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности. А најосновније је то да су постојале молбе митрополита Филарета и Макарија да се поново испитају њихови случајеви. Тако нешто се много пута дешавало и канонски је дефинисано као апелација. Сваки православни епископ коме суди његова црква, а који сматра да му је нанета неправда, има право, на основу светих канона 9 и 17 Четвртог васељенског сабора да апелује на Васељенску патријаршију и да затражи поновно испитивање његовог случаја. Када потом Васељенска патријаршија синодски испита одлуке које су донете против ових епископа, она не „интервенише грубо” у границе друге цркве, како неки тврде, него врши оно што јој налажу свети канони. Уколико погледате у нашу црквену историју, пронаћи ћете безброј примера таквих случајева архијерејâ и других клирика, који су сматрали да им је нанета неправда од њихових помесних сабора те су прибегли Васељенској патријаршији. Проучавање и решење украјинског питања учињено је и на основу те чињенице да постоји право на апелацију. Свакако, имамо у виду и 34. канон Светих апостола, али овај канон се односи на епископе било ког народа, који треба да признају првога као своју главу и да не чине ништа без његовог знања а, истовремено, први у сваком народу да не чини ништа без знања својих епископа. Овај канон обезбеђује јединство и слогу у месној цркви. То није канон који се тиче односа помесних цркава, него унутрашњег управљања једне помесне цркве. Према томе, он се не тиче односа васељенског патријарха са осталим црквама. Ове односе и положај цариградског архиепископа у православној цркви дефинисао је Трећи васељенски сабор и усталио Четврти васељенски сабор у Халкидону. Познаваоци канонског права и проучаваоци светих канона врло добро знају који је положај и одговорност сваког васељенског патријарха у православној цркви. Недавно је Васељенска патријаршија објавила документа по којима испада да одлуком из 1686. године ондашња Цариградска црква није доделила територију данашње Украјине Московској патријаршији него само право рукополагања кијевског митрополита. Тај документ је био права новина јер се први пут чуло да Цариград располаже каквим-таквим канонским аргументом. У конфузији у Украјини стоји питање: да ли чињеница да Москви никада није дат Томос у вези са Украјином може да надомести 300 година пастирске бриге Московске патријаршије о тој земљи? Чињеница је да не постоји неки канонски текст, тј. неки патријарашки Томос или патријарашки и синодски Акт којим се Кијевска митрополија уступа Московској патријаршији. Документи су више него јасни, а посланице патријарха Дионисија, које су послате 1686, не могу бити јасније. Они не само да не уступају Кијевску митрополију Московској патријаршији него, штавише, постављају као базични предуслов да сваки кијевски поглавар настави да помиње Цариградског патријарха, као своје канонско начело. Ко год има елементарно еклисиолошко (црквено) и канонско знање разумеће да није било могуће уступити Кијевску митрополију Московској патријаршији, а да Кијевски митрополит настави да помиње Цариградског патријарха. Нажалост, Московска патријаршија је једнострано укинула овај споразум. Прекинула је спомињање цариградског патријарха, због тога што је знала да је то видљиви знак канонске јурисдикцијске упућености Кијевске митрополије на Цариград. Такође, познато је да су пре слања писама патријарха Дионисија наша руска браћа покушали да хиротонишу кијевске митрополите, али су сваки пут наилазили на реакције клира и народа Мале Русије, који нипошто није желео да буде подведен под Москву. Штавише, московски патријарх Никон (1652-1658) је противканонски био присвојио титулу патријарха Велике и Мале Русије и Белорусије што је чињеница која доказује експанзионистички дух који је њима био овладао. Међутим, документи из 1686. године нису први канонски текстови које је Васељенска патријаршија изнела на видело, како тврдите у вашем питању. Ако погледате Томос којим је 1924. године додељена аутокефалија Цркви Пољске, констатоваћете у њему посебан осврт на Кијевску митрополију. У том Томосу Пољској цркви конкретно пише да одвајање Кијевске митрополије и њено припајање Цркви Москве није било учињено сагласно канонским одредбама. То ће рећи да Васељенска патријаршрија ни после 238 година није престала да указује на ово антиканонско заузимање Кијевске митрополије од стране Московске патријаршије. Свакако, тај режим је био на снази више од 300 година, али то не значи да се каноничност повратила. Не постоји неки канон који би нам рекао да се грех или антиканоничност са проласком година исцељују и прелазе каноничност. Колико нам је познато, „оно што је отпочетка непостојеће не може бити потврђено проласком времена”. ----- Има оних који тврде да је Васељенска патријаршија, ушавши у туђу црквену диецезу, доделила аутокефалију. Да ли Цариградска црква има право или привилегију да самовољно интервенише где хоће, посебно на територији других цркава? Зашто, у овом случају, аутокефалија није дата након споразума са осталим православним црквама? На основу оног што смо претходно рекли, разумете да ми нисмо крочили на тле туђе црквене области. Ми смо Московском патријарху уступили дозволу да хиротонише Кијевског митрополита, али и то са конкретним предусловима које руска страна није поштовала. Васељенска патријаршија никада у својој историји није чинила упаде и интервенције изван својих граница. Немамо експанзионистичке тежње. Препоручујем вам да проучите црквену историју од Четвртог васељенског сабора па надаље. Уверићете се да се Црква Цариграда стално умањује и сужава. Истовремено, читајте одлуке Сабора који се збио у храму Богородице Утешитељке овде у Цариграду 1593. године. Овај Сабор је одредио границе тада новоосноване Московске патријаршије. Проучите да ли су те границе, које су Свети Оци одредили, истоветне са данашњим границама сестринске Руске Цркве. Стога, овде се поставља питање: Да ли свака црква може својевољно да шири своје границе и то на штету неке друге цркве? Ми, као Васељенска патријаршија, нисмо учинили никакав уплив. Као што смо претходно навели, питање Украјине је дуго трајало. Мајка црква није изненада одлучила да се позабави некаквим непостојећим проблемом. То што је појединцима постала блиска идеја раскола, и што су били незаинтересовани за огромни постојећи црквени проблем, нас није ослободило одговорности за његово решавање. Што се тиче доделе аутокефалије у договору са осталим православним црквама, до тога није дошло зато што то не представља предање у нашој цркви. Сви Томоси о аутокефалији који су додељени новооснованим аутокефалним црквама (Русије, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Атине, Варшаве, Тиране и Прешова) додељени су од стране Васељенске патријаршије, и томе није претходило никакво договарање и некаква сарадња на свеправославном нивоу. И заиста изазива чуђење да се цркве, које су добиле свој Томос о аутокефалији само потписом цариградског патријарха, данас питају како је могуће да Васељенска патријаршија једнострано додељује Томос о аутокефалности Украјини. Одговор је јасан: на исти начин и истом процедуром како је доделила црквену независност и осталим новооснованим Црквама. Познато вам је да је Сабор СПЦ изјавио да неће ступити у општење са Филаретом Денисенком и Макаријем Малетичем. После добијања аутокефалности још се не види да су се две расколничке групе у Украјини ујединиле, него се и даље сукобљавају, Филарет је задржао титулу Патријарха? Да ли сте имали право да црквену казну скинете или ублажујете те да примите у општење расколнике које су осудили неки други епископи? Не постоје више расколници у Украјини, јер их је црква васпоставила. И ми сматрамо за велики благослов благодати Свесветога духа то што су толики милиони људи поново ступили у канонску Цркву. Уколико погледате акта Васељенских сабора видећете да то што је Цариградска црква учинила није неки нови чин без преседана. Подвиг и брига наших отаца била је у томе да увек стварају предуслове за јединство цркве и повратак у цркву. Имајући пред собом најгоре датости, настојали су да изведу најбоље резултате. Везано за питање, да ли смо могли да урадимо ово васпостављање, одговарам вам директно: наравно да смо могли, с обзиром на то да нису постојале догматске разлике. Већ смо се раније позвали на каноне, 9. и 17. ИВ Васељенског сабора, који дају право васељенском патријарху да се стара о таквим темама. То право, или бољерећи, ту велику црквену одговорност нисмо открили ми, него смо је примили. А свети оци који су је установили, добро су знали зашто су то учинили. Што се тиче Филарета, црква га препознаје као бившег митрополита Кијева. У унутрашње ствари Украјинске цркве сада не желимо да интервенишемо, уколико то не буде затражено од нас. Према томе, за нас постоји бивши митрополит Филарет. Патријарх кијевски не постоји, нити је икада постојао. Но, и даље верујем да на ово питање не треба да гледамо кроз личности. Филарет није цела Украјина. Многи сматрају да текст Томоса о аутокефалији Украјинске цркве није прихватљив због теолошких идеја и конструкција у њему, посебно оне која каже да сте глава цркве управо Ви? Некако се формира јавно мњење да сте против Словена. Уколико сте изјавили „да наша браћа Словени не прихватају вођство наше Цркве”, шта сте под тиме мислили?У свести православне цркве не постоји „источни папа”, а свакако ни у нашој мисли и смерном служењу. Сваки васељенски патријарх служи, не једнострано и самовољно, него сарађујући и саодлучујући са Светим синодом. Међутим, стоји чињеница да су Васељенски сабори дали Цариградској цркви неке одговорности и обавезе које немају друге цркве. А то је наложено мајци Цркви од, не само једног Васељенског сабора, и од не само једног канона. Према томе, не ради се о стицају околности или случаја у контексту ондашњих времена. Има много светих канона и пуно одлука Васељенскох и помесних Сабора који потрврђују ове привилегије. Ову стварност ми не можемо да променимо, нити имамо такво право. Те привилегије Васељенске патријаршије нису повезане са неком световном влашћу, него са духовним служењем и одговорнишћу. Ради се о узвишеном, црквеном и духовном делу. Имајући искуство служења на патријарашком Престолу током скоро три деценије, могу да вас уверим да је првенство које има сваки цариградски архиепископ у ствари крст. Словенске народе волим и ценим њихову побожност и веру. То да неки од њих не прихватају улогу вођства мајке цркве јесте једна чињеница. Но, то њихово негирање не утиче на нашу љубав према њима. Ми их волимо и наставићемо да их волимо. Не заборавите да је Васељенска патријаршија доделила Томос о аутокефалији Украјинцима који су један словенски народ. Не бисмо им дали такву привилегију да их не волимо. Осим тога, словенски народ је према нама много пута показао своју љубав и поштовање. Томос који је додељен Украјини није, такође, текст који је састављен да би потврдио привилегије цариградског архиепископа. Напротив, ради се о једном канонском и техничком тексту, који прати предање мајке цркве. У Томосу Украјинској цркви није записано ништа што већ не садрже у други Томоси. То што наводите да стоји, да је „цариградски патријарх глава Цркве”, већ је написано управо и у Томосу који је дат Москви 1590. године. Многи елементи, такође, из Томоса Украјинској цркви, постоје и у Томосу о аутокефалији Српске цркве. Према томе, не ради се о новом тексту. Напросто, они стари су добијали Томос и благодарили Богу, немајући никакву тешкоћу да прихвате да православна црква има првога (примуса). Данас поједини тумаче украјински Томос издвојено и без добре намере. Уосталом, тај текст не представља неки страни или нови текст у поређењу са Томосима осталих аутокефалних цркава. Постоји јединство, повезаност и континуитет. Тако функционише Васељенска патријаршија. Историјски гледано, каже се да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни део Васељенске патријаршије. Да ли је то тачно? Поред тога, сме ли због свега овога државна граница и политичка структура бити мерило верског одређења и црквене јурисдикције? Као што смо претходно навели, све признате аутокефалне цркве примиле су своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, не због тога што су оне припадале некада њеној јурисдикцији, него због тога што се Црква Цариграда, на основу светих канона, стара и има право да, преко својих граница, разматра питања других локалних цркава. То што се говори да свака локална црква може да дâ аутокефалију некој територијалној области у својој јурисдикцији нема канонско покриће, и таква тактика никада није заживела у свести и пракси православне цркве. Очигледно, то неки говоре желећи да умање улогу Васељенске патријаршије. То, међутим, не изражава црквену стварност. Грузијска патријаршија, на пример, никада није била у нашој јурисдикцији. Ипак, она је од Цариграда примила аутокефалију и патријаршијско звање. По питању геополитичких промена и територијалних граница као и тога у којој мери оне утичу на црквене одлуке, пракса цркве нас учи да те промене предодређују њене одлуке, али, треба признати – понекад утичу на њих. Конкретније, један од предуслова за давање аутокефалије јесте и настанак државе. Међутим, то не значи да се аутокефалија одмах даје тамо где је настала држава. Траже се и други услови и друге канонске и црквене претпоставке. Српска црква је стекла своју аутокефалију када је задобила и географски државни ентитет па је вожд Србије 1879. године, скупа са помесном јерархијом, затражио своју црквену независност од Васељенске патријаршије. Србија је, међутим, имала и све друге црквене и духовне предуслове за тако нешто, и стекла је своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, али не само због своје државне структуре и њеног оснивања. СПЦ је суочена са низом граница у оквиру њене јурисдикције - Црна Гора,Северна Македонија, пише се о проблемима у Словенији. Пита Вас Милутин Станчић, верник православне Охридске архиепископије која је под СПЦ: „Да ли намеравате да прекршите Томос који сте издали СПЦ и одлучите да црква у Македонији не буде у њеној јурисдикцији?“ Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије. Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба. У вези са објављеним вестима о Словенији, које су дошле до нас, веома жалимо, јер и оне служе конкретним интересима. Подстичемо заинтересоване да прочитају Томос о аутокефалији Украјине како би се уверили да новооснована аутокефална Црква Украјине нема никаквог канонског права над Украјинцима изван украјинске државе. Верници Украјинци који се налазе на просторима основаних и признатих цркава потпадају под месне епископе, а Украјинци дијаспоре, сходно 28. канону Четвртог васељенског сабора припадају Васељенској патријаршији. Тако, Украјинци Пољске припадају блажењејшем брату г. Сави и, према томе, Украјинци Словеније поптадају под месног епископа Српске патријаршије. Новооснована Црква Украјине ни у ком случају не може да шаље епископе изван својих граница. Према томе, то што је објављено везано за Словенију је лаж. Срби су сопственом крвљу и вером саградили манастире на КиМ Васељенска патријаршија и лично ја, апсолутно смо против уништавања било ког богослужбеног простора било које религије. Наравно, за православни народ, али и за јеврејску синагогоу или муслиманску џамију, рушти, скранвити – неприхватљиво је јер се у тим просторима слави Бог који је један – нема много богова. Ја сам посетио неколико манастира на Косову и Метохији, Грачаницу, Дечане који су међу најлепшим манастирима са великом историјом, који су саграђени сопственом крвљу и вером православних Срба. То је један драгоцени део цивилизације и побожности српског народа. Уништење ових храмова јесте скрнављење цивилизације целог човечанства, Унеско их је уврстио у светску баштину. Камо среће када бисмо имали могућности да и материјално помогнемо обнову тих светиња, али свакако учествујемо у дубоком незадовољству и негодовању наше браће Срба. Похваљујем и истичем побожност српског народа, јер сам имао прилике да је ближе доживим. Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, на позив патријарха Иринеја, јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве. Када ме питају да ли ћу ићи, кажем: пошто ме је патријарх позвао, ићи ћу са задовољством. Извор: Политика
  4. Васељенски патријарх Вартоломеј доспео је у центар светске пажње након давања аутокефалности Украјинској православној цркви. Ова одлука снажно је потресла православни свеш и довела до тога да Москва прекине односе са Цариградом. У седишту Патријаршије у Инстамбулу одговарао је на питања „Политике”о тој одлуци и њеним последицама за светско православље и СПЦ, Косову и Метохији, границама, нацијама и последицама глобализације и преламању светских интереса. Ваша свесветости где је православље данас? Како видите вашу улогу као васељенског патријарха у томе? Најпре желим да вам се захвалим на труду и бризи да посетите Васељенску патријаршију и да нам пружите могућност путем овог интервјуа да комуницирамо са благоверним свештенством и христољубивим српским народом. Положај православља у савременом свету није другачији од оног какав је био у претходним временима, откако је све почело празником Педесетнице на Сиону. Данас можемо да имамо нове друштвене, научне и др. чињенице, али дати циљ и мисија Цркве нису се променили. Црква је лађа спасења и истине, како ју је открио Тројични Бог у свету. То је простор у коме се савршава преображај човека и постиже јединство са Богом. Црква је, укратко, царство Божије на земљи. Све оно што гледамо данас, што може да нас импресионира и изазове дивљење, попут филантропских, културних, друштвених, академских и развојних дела, колико год била или изгледала значајна, не престају да буду пратећа за основни циљ и предодређење цркве. И, наравно, она ничим не могу да замене онај главни и првобитни светотајински и сотириолошки (спасавајући) карактер наше православне цркве. Што се тиче сада улоге Васељенске патријаршије у свету и православној цркви, уместо да развијем шири одговор, радије бих подстакао ваше добре читаоце да погледају црквену историју, свете каноне, наше светоотачко учење и свето предање и да се увере која је улога и одговорност васељенског и апостолског престола. Ми, смерни служитељи и настављачи апостола Андреја, не чинимо ништа више од онога што су нам у наслеђе оставили свети канони. Да ли глобализација која релативизује вредности утиче на Православље, на његову суштину и континуитет? Глобализација је феномен који савремени проучаваоци поистовећују углавном са модернизацијом и развојем. Неки теолози га постовећују са секуларизацијом. Ту се суштински ради о либерализацији свих савремених друштвених параметара, попут на пример економије, комуникације, културе, трговине, који без контроле и пореза циркулишу, без обзира на границе. Када се све то прими на месту које га је створило или га апсорбовало на свој начин, онда говоримо о идентитету народа, али уколико се све то истиче као идеал и намеће се другим народима, онда је реч о глобализацији. Глобализација се унутар цркве преображава у заједништво у Христу. Док глобализација, као што смо рекли, изгледа да има тежњу претварања свега у групу, насупрот њој, заједништво у цркви поштује и цени идентитет и посебне карактеристике сваког народа, као и сваке личности у њеној посебности и конкретности. Тако православна црква уопште, а наша Васељенска патријаршија посебно, немају за циљ да разноврсност дарова и народа васељене претворе у нешто хомогено и униформисано, којим би управљало једно начело и владао један менталитет, где би свако пратио конкретну цивилизацијску или националну линију. Наша црква поступа на основу слободе, љубави и јединства, у разноврсности харизми и специфичних карактеристика. Међутим, то што ствара проблем у цркви, али и у нашем личном животу, јесте секуларизација која проистиче из глобализације. Савремени тренд секуларизације није ништа друго него један вид глобализације, која тежи да све разводни и да то примени на конкретне етничке или цивилизацијске идеологије. Када се то збива у простору цркве, тада је њена кохезија угрожена, али не и њено биће. Једна је ствар приступање неке нације православљу, а друга – схватање да црква представља искључиву својину неке нације или одређених нација. Поштовање и очување нашег идентитета јесте природно и нужно. Ограничавати пак Христа на конкретне националне оквире доводи коначно до одрицање од њега. Предлагати нацију уместо цркве, такође неизбежно води порицању бића цркве и њеног васељенског карактера. У складу са тим, да ли сте размислили о томе колико ова одлука о давању аутокефалности Украјинској цркви може да утиче на страдање верника у тој земљи, и да је можда њоме православље изгубило више верника него што их је Васељенска патријаршија добила? Групи бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича Ви сте понудили не само опроштај, него и „награду” за њихово понашање. Ако пођемо даље у прошлост, констатоваћемо да је било снажних и усклађених покушаја за осамостаљење кијевског народа, клира, монаштва и месне јерархије од црквеног руководства Московске патријаршије. Та настојања започела су још 1325. године, у време када је седиште Кијевске митрополије трајно пренето у Москву, што је забележено у историји и нико то не оспорава. Било је још доста покушаја за добијање аутокефалности, који на крају нису донели плода. Верујемо да Бог сваку ствар уређује у своје време. Тако је и за Украјину дошао Божји час. Везано за питање да ли ће дарована аутокефалија напослетку помоћи теми јединства, уверени смо да је њено додељивање био неопходан предуслов. До јуче је највећи део украјинског народа био изван Цркве, што нас је болело. Због тога смо у прошлости улагали доста напора ради исцељења овог проблема. На пример, на нашу иницијативу били смо саставили мешовиту комисију са јерарсима из Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, како бисмо пронашли решење. Коначно, ова комисија никада није почела свој рад, на одговорност Московске патријаршије, тако да је проблем постајао све већи. Појединци су, карактеришући друге расколницима, умиривали своју савест као да је све у реду. Уколико се, међутим, неки наш брат карактерише као схизматик или јеретик, а још више уколико се читав један народ, милиони људи, налази изван канонске Цркве, са расколом као разлогом – онда смо позвани, хитно и без икаквог кашњења, на духовну и апостолску будност, јер „када страда један уд, тада скупа страдају сви удови” За неке је постојање раскола у Украјини било добро оправдање да напусте овај благочестиви народ, одричући се своје одговорности пред Богом и историјом. За нас је, међутим, то био подстрек и позив од Бога да пронађемо спасоносна решења јединства, како бисмо поново укључили овај народ у освећујућу благодат цркве. Према томе, оно што смо учинили била је наша апостолска обавеза, а по узору на свете и богоносне оце васељенских сабора, који су непрестано стварали предуслове, уз примену безграничне црквене икономије, како би се у наручју цркве нашли они који су изван ње. Желео бих да у том духу сагледате и тему јединства. Не ради се о „награди” јерараха Филарета и Макарија, како сте навели у вашем питању. Питање Украјине не треба да сводимо на личности. Личности у неком тренутку напуштају овај свет. Да се цела ствар тицала само и искључиво ових личности, будите сигурни да би црква другачије поступила. Данас, због љубави Христове и ради јединства цркве, овим личностима је признат само архијерејски чин, али не и положај који су заузимали. Могли бисмо говорити о васпостављању да је Васељенска патријаршија прихватила Филарета као патријарха, а Макарија као лвовског митрополита. Али, то се није десило. Тему Украјине, дакле, треба да сагледамо заокружено, еклисиолошки (црквено) и сотириолошки (спасењски). Излечење проблема има предност у односу на личности и националне интересе. Данас целокупни православни народ Украјине припада каноничности. Сада постоји предуслов јединства и учешћа у заједничкој Чаши, а ако неки то не прихватају, треба да се упитају ко цепа јединство. Поједини гледају на Ваш потез као пастирски надахнут, а други опет као израз властољубља и интереса. Јесте ли узели у обзир рањено духовно ткиво источне Европе после периода комунизма и да ли у вашем деловању има империјалних америчких идеја? Каже се да сте јавно у присуству свих поглавара православних цркава пре свега неколико година обећали да се нећете мешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве. Од водећих теолога Цариграда учили смо да примат Цариграда не подразумева пирамидалну структуру цркве него симфонију једног и многих, сходно 34. канону Св. Апостола, који каже први не ради ништа без сабора. И ми пратимо, колико нам допуштају наше многе обавезе, разне вести о Украјинском питању, и врло често осећамо тугу због дезинформација и фалсификовања истине. Упркос томе, верујемо да Истина на крају побеђује. Она преовлада и сија. Током времена показаће се намере мајке цркве и мене лично, а које су биле чисто еклисиолошке, канонске и сотириолошке. Свакако, ту нема ничег од теме наметања власти или испољавања амбиција нити, чак и горе, „грубог кршења канонског права”, како наводите у вашем питању. Украјина је задобила своју аутокефалност. Нити је Васељенској патријаршији, нити Васељенском патријарху, ишта више додато. Није постојао никакав мотив користољубља или прикривене користи. Ми смо напросто извршили своју црквену обавезу. Благодат Божија нас је удостојила да служимо на месту првога у православљу већ скоро тридесет година. Од сада па надаље не очекујемо ништа што је људско или светско. Свакодневно призивам благодат и милост Божију у нашем животу и животу наше цркве. Према томе, не стоји оно што се пише или говори о амбицијама и интервенцији власти. Такође, наравно да није било притисака од конкретних држава за аутокефалију Украјине. Дужан сам, међутим, да вас уверим да је један већи број челника држава честитао Васељенској патријаршији на овој одлуци. Једни писмима, а други јавним изјавама. Када нека држава хвали неку одлуку Васељенске патријаршије, не значи да је та држава утицала на ту одлуку. Наша Црква функционише слободно, растерећена од спољашњих уплива и световних притисака. Што се тиче неких наших старијих изјава о неинтервенисању у Украјини, заиста смо на основу тадашњих околности и чињеница били донели такву одлуку. Међутим, у даљем току чињенице су се промениле. Поред тога што Москва за тридесет година није успела ништа да учини, осим да увећа јаз унутар украјинског народа, имамо и новонастале околности у Украјини после заузимања Крима 2014. године. Напоредо с тим, имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности. А најосновније је то да су постојале молбе митрополита Филарета и Макарија да се поново испитају њихови случајеви. Тако нешто се много пута дешавало и канонски је дефинисано као апелација. Сваки православни епископ коме суди његова црква, а који сматра да му је нанета неправда, има право, на основу светих канона 9 и 17 Четвртог васељенског сабора да апелује на Васељенску патријаршију и да затражи поновно испитивање његовог случаја. Када потом Васељенска патријаршија синодски испита одлуке које су донете против ових епископа, она не „интервенише грубо” у границе друге цркве, како неки тврде, него врши оно што јој налажу свети канони. Уколико погледате у нашу црквену историју, пронаћи ћете безброј примера таквих случајева архијерејâ и других клирика, који су сматрали да им је нанета неправда од њихових помесних сабора те су прибегли Васељенској патријаршији. Проучавање и решење украјинског питања учињено је и на основу те чињенице да постоји право на апелацију. Свакако, имамо у виду и 34. канон Светих апостола, али овај канон се односи на епископе било ког народа, који треба да признају првога као своју главу и да не чине ништа без његовог знања а, истовремено, први у сваком народу да не чини ништа без знања својих епископа. Овај канон обезбеђује јединство и слогу у месној цркви. То није канон који се тиче односа помесних цркава, него унутрашњег управљања једне помесне цркве. Према томе, он се не тиче односа васељенског патријарха са осталим црквама. Ове односе и положај цариградског архиепископа у православној цркви дефинисао је Трећи васељенски сабор и усталио Четврти васељенски сабор у Халкидону. Познаваоци канонског права и проучаваоци светих канона врло добро знају који је положај и одговорност сваког васељенског патријарха у православној цркви. Недавно је Васељенска патријаршија објавила документа по којима испада да одлуком из 1686. године ондашња Цариградска црква није доделила територију данашње Украјине Московској патријаршији него само право рукополагања кијевског митрополита. Тај документ је био права новина јер се први пут чуло да Цариград располаже каквим-таквим канонским аргументом. У конфузији у Украјини стоји питање: да ли чињеница да Москви никада није дат Томос у вези са Украјином може да надомести 300 година пастирске бриге Московске патријаршије о тој земљи? Чињеница је да не постоји неки канонски текст, тј. неки патријарашки Томос или патријарашки и синодски Акт којим се Кијевска митрополија уступа Московској патријаршији. Документи су више него јасни, а посланице патријарха Дионисија, које су послате 1686, не могу бити јасније. Они не само да не уступају Кијевску митрополију Московској патријаршији него, штавише, постављају као базични предуслов да сваки кијевски поглавар настави да помиње Цариградског патријарха, као своје канонско начело. Ко год има елементарно еклисиолошко (црквено) и канонско знање разумеће да није било могуће уступити Кијевску митрополију Московској патријаршији, а да Кијевски митрополит настави да помиње Цариградског патријарха. Нажалост, Московска патријаршија је једнострано укинула овај споразум. Прекинула је спомињање цариградског патријарха, због тога што је знала да је то видљиви знак канонске јурисдикцијске упућености Кијевске митрополије на Цариград. Такође, познато је да су пре слања писама патријарха Дионисија наша руска браћа покушали да хиротонишу кијевске митрополите, али су сваки пут наилазили на реакције клира и народа Мале Русије, који нипошто није желео да буде подведен под Москву. Штавише, московски патријарх Никон (1652-1658) је противканонски био присвојио титулу патријарха Велике и Мале Русије и Белорусије што је чињеница која доказује експанзионистички дух који је њима био овладао. Међутим, документи из 1686. године нису први канонски текстови које је Васељенска патријаршија изнела на видело, како тврдите у вашем питању. Ако погледате Томос којим је 1924. године додељена аутокефалија Цркви Пољске, констатоваћете у њему посебан осврт на Кијевску митрополију. У том Томосу Пољској цркви конкретно пише да одвајање Кијевске митрополије и њено припајање Цркви Москве није било учињено сагласно канонским одредбама. То ће рећи да Васељенска патријаршрија ни после 238 година није престала да указује на ово антиканонско заузимање Кијевске митрополије од стране Московске патријаршије. Свакако, тај режим је био на снази више од 300 година, али то не значи да се каноничност повратила. Не постоји неки канон који би нам рекао да се грех или антиканоничност са проласком година исцељују и прелазе каноничност. Колико нам је познато, „оно што је отпочетка непостојеће не може бити потврђено проласком времена”. ----- Има оних који тврде да је Васељенска патријаршија, ушавши у туђу црквену диецезу, доделила аутокефалију. Да ли Цариградска црква има право или привилегију да самовољно интервенише где хоће, посебно на територији других цркава? Зашто, у овом случају, аутокефалија није дата након споразума са осталим православним црквама? На основу оног што смо претходно рекли, разумете да ми нисмо крочили на тле туђе црквене области. Ми смо Московском патријарху уступили дозволу да хиротонише Кијевског митрополита, али и то са конкретним предусловима које руска страна није поштовала. Васељенска патријаршија никада у својој историји није чинила упаде и интервенције изван својих граница. Немамо експанзионистичке тежње. Препоручујем вам да проучите црквену историју од Четвртог васељенског сабора па надаље. Уверићете се да се Црква Цариграда стално умањује и сужава. Истовремено, читајте одлуке Сабора који се збио у храму Богородице Утешитељке овде у Цариграду 1593. године. Овај Сабор је одредио границе тада новоосноване Московске патријаршије. Проучите да ли су те границе, које су Свети Оци одредили, истоветне са данашњим границама сестринске Руске Цркве. Стога, овде се поставља питање: Да ли свака црква може својевољно да шири своје границе и то на штету неке друге цркве? Ми, као Васељенска патријаршија, нисмо учинили никакав уплив. Као што смо претходно навели, питање Украјине је дуго трајало. Мајка црква није изненада одлучила да се позабави некаквим непостојећим проблемом. То што је појединцима постала блиска идеја раскола, и што су били незаинтересовани за огромни постојећи црквени проблем, нас није ослободило одговорности за његово решавање. Што се тиче доделе аутокефалије у договору са осталим православним црквама, до тога није дошло зато што то не представља предање у нашој цркви. Сви Томоси о аутокефалији који су додељени новооснованим аутокефалним црквама (Русије, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Атине, Варшаве, Тиране и Прешова) додељени су од стране Васељенске патријаршије, и томе није претходило никакво договарање и некаква сарадња на свеправославном нивоу. И заиста изазива чуђење да се цркве, које су добиле свој Томос о аутокефалији само потписом цариградског патријарха, данас питају како је могуће да Васељенска патријаршија једнострано додељује Томос о аутокефалности Украјини. Одговор је јасан: на исти начин и истом процедуром како је доделила црквену независност и осталим новооснованим Црквама. Познато вам је да је Сабор СПЦ изјавио да неће ступити у општење са Филаретом Денисенком и Макаријем Малетичем. После добијања аутокефалности још се не види да су се две расколничке групе у Украјини ујединиле, него се и даље сукобљавају, Филарет је задржао титулу Патријарха? Да ли сте имали право да црквену казну скинете или ублажујете те да примите у општење расколнике које су осудили неки други епископи? Не постоје више расколници у Украјини, јер их је црква васпоставила. И ми сматрамо за велики благослов благодати Свесветога духа то што су толики милиони људи поново ступили у канонску Цркву. Уколико погледате акта Васељенских сабора видећете да то што је Цариградска црква учинила није неки нови чин без преседана. Подвиг и брига наших отаца била је у томе да увек стварају предуслове за јединство цркве и повратак у цркву. Имајући пред собом најгоре датости, настојали су да изведу најбоље резултате. Везано за питање, да ли смо могли да урадимо ово васпостављање, одговарам вам директно: наравно да смо могли, с обзиром на то да нису постојале догматске разлике. Већ смо се раније позвали на каноне, 9. и 17. ИВ Васељенског сабора, који дају право васељенском патријарху да се стара о таквим темама. То право, или бољерећи, ту велику црквену одговорност нисмо открили ми, него смо је примили. А свети оци који су је установили, добро су знали зашто су то учинили. Што се тиче Филарета, црква га препознаје као бившег митрополита Кијева. У унутрашње ствари Украјинске цркве сада не желимо да интервенишемо, уколико то не буде затражено од нас. Према томе, за нас постоји бивши митрополит Филарет. Патријарх кијевски не постоји, нити је икада постојао. Но, и даље верујем да на ово питање не треба да гледамо кроз личности. Филарет није цела Украјина. Многи сматрају да текст Томоса о аутокефалији Украјинске цркве није прихватљив због теолошких идеја и конструкција у њему, посебно оне која каже да сте глава цркве управо Ви? Некако се формира јавно мњење да сте против Словена. Уколико сте изјавили „да наша браћа Словени не прихватају вођство наше Цркве”, шта сте под тиме мислили?У свести православне цркве не постоји „источни папа”, а свакако ни у нашој мисли и смерном служењу. Сваки васељенски патријарх служи, не једнострано и самовољно, него сарађујући и саодлучујући са Светим синодом. Међутим, стоји чињеница да су Васељенски сабори дали Цариградској цркви неке одговорности и обавезе које немају друге цркве. А то је наложено мајци Цркви од, не само једног Васељенског сабора, и од не само једног канона. Према томе, не ради се о стицају околности или случаја у контексту ондашњих времена. Има много светих канона и пуно одлука Васељенскох и помесних Сабора који потрврђују ове привилегије. Ову стварност ми не можемо да променимо, нити имамо такво право. Те привилегије Васељенске патријаршије нису повезане са неком световном влашћу, него са духовним служењем и одговорнишћу. Ради се о узвишеном, црквеном и духовном делу. Имајући искуство служења на патријарашком Престолу током скоро три деценије, могу да вас уверим да је првенство које има сваки цариградски архиепископ у ствари крст. Словенске народе волим и ценим њихову побожност и веру. То да неки од њих не прихватају улогу вођства мајке цркве јесте једна чињеница. Но, то њихово негирање не утиче на нашу љубав према њима. Ми их волимо и наставићемо да их волимо. Не заборавите да је Васељенска патријаршија доделила Томос о аутокефалији Украјинцима који су један словенски народ. Не бисмо им дали такву привилегију да их не волимо. Осим тога, словенски народ је према нама много пута показао своју љубав и поштовање. Томос који је додељен Украјини није, такође, текст који је састављен да би потврдио привилегије цариградског архиепископа. Напротив, ради се о једном канонском и техничком тексту, који прати предање мајке цркве. У Томосу Украјинској цркви није записано ништа што већ не садрже у други Томоси. То што наводите да стоји, да је „цариградски патријарх глава Цркве”, већ је написано управо и у Томосу који је дат Москви 1590. године. Многи елементи, такође, из Томоса Украјинској цркви, постоје и у Томосу о аутокефалији Српске цркве. Према томе, не ради се о новом тексту. Напросто, они стари су добијали Томос и благодарили Богу, немајући никакву тешкоћу да прихвате да православна црква има првога (примуса). Данас поједини тумаче украјински Томос издвојено и без добре намере. Уосталом, тај текст не представља неки страни или нови текст у поређењу са Томосима осталих аутокефалних цркава. Постоји јединство, повезаност и континуитет. Тако функционише Васељенска патријаршија. Историјски гледано, каже се да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни део Васељенске патријаршије. Да ли је то тачно? Поред тога, сме ли због свега овога државна граница и политичка структура бити мерило верског одређења и црквене јурисдикције? Као што смо претходно навели, све признате аутокефалне цркве примиле су своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, не због тога што су оне припадале некада њеној јурисдикцији, него због тога што се Црква Цариграда, на основу светих канона, стара и има право да, преко својих граница, разматра питања других локалних цркава. То што се говори да свака локална црква може да дâ аутокефалију некој територијалној области у својој јурисдикцији нема канонско покриће, и таква тактика никада није заживела у свести и пракси православне цркве. Очигледно, то неки говоре желећи да умање улогу Васељенске патријаршије. То, међутим, не изражава црквену стварност. Грузијска патријаршија, на пример, никада није била у нашој јурисдикцији. Ипак, она је од Цариграда примила аутокефалију и патријаршијско звање. По питању геополитичких промена и територијалних граница као и тога у којој мери оне утичу на црквене одлуке, пракса цркве нас учи да те промене предодређују њене одлуке, али, треба признати – понекад утичу на њих. Конкретније, један од предуслова за давање аутокефалије јесте и настанак државе. Међутим, то не значи да се аутокефалија одмах даје тамо где је настала држава. Траже се и други услови и друге канонске и црквене претпоставке. Српска црква је стекла своју аутокефалију када је задобила и географски државни ентитет па је вожд Србије 1879. године, скупа са помесном јерархијом, затражио своју црквену независност од Васељенске патријаршије. Србија је, међутим, имала и све друге црквене и духовне предуслове за тако нешто, и стекла је своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, али не само због своје државне структуре и њеног оснивања. СПЦ је суочена са низом граница у оквиру њене јурисдикције - Црна Гора,Северна Македонија, пише се о проблемима у Словенији. Пита Вас Милутин Станчић, верник православне Охридске архиепископије која је под СПЦ: „Да ли намеравате да прекршите Томос који сте издали СПЦ и одлучите да црква у Македонији не буде у њеној јурисдикцији?“ Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије. Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба. У вези са објављеним вестима о Словенији, које су дошле до нас, веома жалимо, јер и оне служе конкретним интересима. Подстичемо заинтересоване да прочитају Томос о аутокефалији Украјине како би се уверили да новооснована аутокефална Црква Украјине нема никаквог канонског права над Украјинцима изван украјинске државе. Верници Украјинци који се налазе на просторима основаних и признатих цркава потпадају под месне епископе, а Украјинци дијаспоре, сходно 28. канону Четвртог васељенског сабора припадају Васељенској патријаршији. Тако, Украјинци Пољске припадају блажењејшем брату г. Сави и, према томе, Украјинци Словеније поптадају под месног епископа Српске патријаршије. Новооснована Црква Украјине ни у ком случају не може да шаље епископе изван својих граница. Према томе, то што је објављено везано за Словенију је лаж. Срби су сопственом крвљу и вером саградили манастире на КиМ Васељенска патријаршија и лично ја, апсолутно смо против уништавања било ког богослужбеног простора било које религије. Наравно, за православни народ, али и за јеврејску синагогоу или муслиманску џамију, рушти, скранвити – неприхватљиво је јер се у тим просторима слави Бог који је један – нема много богова. Ја сам посетио неколико манастира на Косову и Метохији, Грачаницу, Дечане који су међу најлепшим манастирима са великом историјом, који су саграђени сопственом крвљу и вером православних Срба. То је један драгоцени део цивилизације и побожности српског народа. Уништење ових храмова јесте скрнављење цивилизације целог човечанства, Унеско их је уврстио у светску баштину. Камо среће када бисмо имали могућности да и материјално помогнемо обнову тих светиња, али свакако учествујемо у дубоком незадовољству и негодовању наше браће Срба. Похваљујем и истичем побожност српског народа, јер сам имао прилике да је ближе доживим. Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, на позив патријарха Иринеја, јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве. Када ме питају да ли ћу ићи, кажем: пошто ме је патријарх позвао, ићи ћу са задовољством. Извор: Политика View full Странице
  5. Васељенски патријарх Вартоломеј и грчки премијер Алексис Ципрас изразили су у среду, 6.2.2019, наду да ће бити ускоро отворена Православна богословска академија на Халки, коју су турске власти затвориле 1971. године. Ципрас је захвалио патријарху Вартоломеју на томе што је имао прилику да разгледа школу (средња школа и богословска академија), у коју је Свјатјејши ишао са острва Имврос кад је имао 15 година да би се школовао за свештеника. Премијер и Свјатјеши су симболично засадили дрво у широким вртовима Богословске академије. 79-годишњи Патријарх васељенски узнео је молитву да усвом животу види поновно отварање те просветне установе. Богословска академија на Халки, званично позната као Богословска школа на Халки, основана је 1. октобра 1844. године на острву Халки (на турском: Хејбелијада), другом највећем острву међу Принчевским острвима на Мраморном мору. То је била главна школа богословља Православне Цркве Васељенске Патријаршије све док турски Парламент није донео закон којим се забрањују приватне установе средњег образовања 1971. године. Богословска школа се налази на врху брда Наде на овом острву, на месту манастира Свете Тројице из византијског доба. Просторије школе и даље одржава манастир и користе се за конференције. Извор: Српска Православна Црква
  6. Васељенски патријарх Вартоломеј потписао је томос, односно документ о аутокефалности православне цркве у Украјини. Уочи потписивања документа одржан је молебан којем су, између осталих, присуствовали поглавар те цркве митрополит Епифаније, председник Украјине Петро Порошенко, шеф украјинске дипломатије Павел Климкин и председник парламента Андреј Парубиј. Након богослужења, Вартоломеј је у своју резиденцију примио украјинског председника и митрополита Епифанија, након чега су се вратили у Храм Светог Ђорђа где је потписан томос, јавља Спутњик, преноси Танјуг. После „ујединитељског сабора”, који је 15. децембра одржан у Кијеву, објављено је стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко. Руска православна црква је оценила да је тај скуп у Кијеву ништаван са канонске тачке гледишта и поручила да је могућност признавања Епифанија од стране помесних православних цркава тешко изводљив задатак. Извор: Политика
  7. Његова Све-Светост Вартоломеј, Архиепископ Цариграда–Новог Рима и Васељенски Патријарх, обележио је 45-годишњицу архијерејске службе. Лично искуство и богословско образовање Васељенског Патријарха омогућују му да има изванредан поглед на екуменске односе и еколошка питања. Његова Светост неуморно ради на помирењу међу хришћанским Црквама, а стекао је и међународну репутацију стога што еколошка питања обрађује на глобалном нивоу. Ради на унапређивању односâ са Римокатоличком Црквом и Англиканском заједницом, као и са другим хришћанским вероисповестима, путем богословског дијалога и личним сусретима са њиховим великодостојницима, све у циљу да се разматрају питања од заједничког интересовања. Сарађивао је са Светским Саветом Цркава и био члан његовог Извршног и Централног одбора, као и Комисије за веру и црквени поредак. Иницирао је, штавише, многобројне међународне састанке и дијалоге са муслиманским и јеврејским великодостојницима у циљу неговања међусобног уважавања и постизања верске толеранције широм света, а нарочито на Блиском Истоку и у земљама око Средоземног мора, па је међу првима организовао међурелигијске сусрете широм света. Најзад, Васељенски Патријарх је био на челу историјске обнове аутокефалне Албанске Цркве, а уз то, пружао је духовну и моралну подршку многим традиционалним православним земљама које су излазиле из деценијског прогона иза Гвоздене завесе. Као грађанин Турске, Васељенски Патријарх је стекао основно и средњошколско образовање на Имвросу и у Цариграду. Пошто је дипломирао на Богословском факултету на Халки, Његова Свесветост је наставио последипломско усавршавање на понтификалном Оријенталном институту при Грегоријанском универзитету (Рим), на Екуменском институту у Босеу (Швајцарска) и на Минхенском универзитету. Одбранио је докторски рад из канонског права. Један је од оснивачâ Друштва за канонско право Источних Цркава. За јерођакона је рукоположен 1961. године, а за јеромонаха 1969. године. Био је помоћник декана Богословског факултета на Халки (1968-1972) пре но што је био изабран за личног секретара свога претходника на патријарашкој катедри, блаженопочившег Димитрија (1972-1990); за Митрополита филаделфијског изабран је 1973. године, а касније за халкидонског (1990). Васељенски Патријарх Вартоломеј је носилац више почасних доктората са престижних академских установа, као што су Атински и Солунски универзитет, универзитети Патре и Јањине (у Грчкој), затим Џорџтаун и Јејл (САД), Флиндерс и Манила (Аустралија), Лондон, Единбург, Лувен, Москва, Болоња, Београд и Букурешт (Европа). Говори грчки, турски, италијански, немачки, француски и енглески; такође добро познаје класични грчки и латински. Улога Васељенског Патријарха као првенствено духовног предводника православног хришћанског света и наднационалне личности од светског значаја све више се показује веома значајном. Његова Светост је био један од покровитељâ међународних миротворачких конференција, као и скупова по питањима расизма и фундаментализма, окупљајући на њима Јевреје, хришћане и муслимане у циљу започињања све снажније сарадње и међусобног разумевања. Позивали су га Европски парламент, Унеско, Светски економски форум и многи национални парламенти. Организовао је осам међународних, међурелигијских и међудисциплинарних симпосиона и састанака на којима су проучавани еколошки проблеми, као што су загађивање рекâ и језерâ по свету, а ове иницијативе су му донеле назив „зелени Патријарх“ и награде неколико значајних међународних организација. Службу Васељенског Патријарха карактерише међуправославна сарадња, међухришћански и међурелигијски дијалог, као и званична путовања у православне и муслиманске земље које су раније ретко кад биле посећене. Разменио је многобројне посете са црквеним и државним личностима. Његова залагања да се унапреде и негују верска толеранција и људска права, као и настојања на миру у свету и на заштити човекове средине, с правом су га ставила међу најизразитије светске визионаре, миротворце и мостоградитеље, као апостола љубави, мира и помирења. Године 1997. Конгрес Сједињених Америчких Држава уручио му је златну медаљу. Извор: Српска Православна Црква
  8. Свети синод Украјинске Православне Цркве је одржао заседање 7. децембра 2018. године у Свето-Успењској Кијевопечерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија и истакао је да Патријарх цариградски нема никакво канонско право да сазове било какво сабрање у Украјини (Журнал бр. 41). Ово преноси Информационо-просветитељско одељење УПЦ. Свети синод је такође истакао да патријарх Вартоломеј нема права да на таква сабрања позива архијереје Украјинске Православне Цркве. Планирани „сабор уједињења“ се сматра незаконитим, пошто ће у њему учествовати представници расколничких групација. У вези с тим и на основу Одлуке Сабора епископа од 13. новембра 2018. године епископат, клир, монаси и мирјани Украјинске Православне Цркве немају благослов да учествују у такозваном сабору уједињења, каже се у документима након доношења одлуке Синода. Свети синод посебно скреће пажњу на то да нико од свештенослужитеља или мирјана није овлашћен да представља Украјинску Православну Цркву на овом сабрању. Извор: Православие.ру
  9. Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петар Порошенко потписали су 3. новембра споразум о сарадњи између Цариградске Патријаршије и Украјине као државе, у првом реду о сарадњи на стварању самосталне (!) Православне Цркве у Украјини. Васељенски патријарх преузима обавезу да припреми Томос којим би се двема досадашњим расколничким групацијама у Украјини признала пуна црквена самосталност (аутокефалност) без обзира на став канонске Украјинске Цркве, која има двапут више верника него обе расколничке „Цркве” заједно, и на став Московске Патријаршије и других помесних Цркава, међу њима и Српске Православне Цркве. Шеф украјинске државе је нагласио да је то историјски дан јер је потписан споразум „о успостављању самосталне Украјинске Цркве” (колико ће бити самостална, говори већ чињеница да је „партнер” Цариграду у њеном оснивању он лично са осталим политичарима, што нас живо подсећа на оснивање расколничке Цркве у Скопљу). „Данас је историјски дан, инициран још од првих дана обновљења независности Украјине, када су Украјинци тражили и молили да им Господ дâ самосталну аутокефалну Украјинску Православну Цркву,“ изјавио је Порошенко. „Позивам Украјинце да се моле за мир, за јединство Украјинске Цркве, да се моле да Господ не дозволи провокације наших непријатеља, да не дозволи крвопролиће. Ми ћемо учинити све да окончамо процедуру давања Томоса Украјинској Цркви од стране Његове Свесветости патријарха Вартоломеја што је пре могуће,” додао је. Карактеристично је да Порошенко помиње „непријатеље” и да је свестан могућности да дође до братоубилачког крвопролића. На ту опасност је већ више пута са више страна упозорен и Васељенски Патријарх, али је пренебрегао сва упозорења. Стога питамо: ако се то злослутно предвиђање, не дај Боже, обистини, на кога ће пасти највећа одговорност? Васељенски Патријарх Вартоломеј је нагласио да је дан потписивања споразума важан историјски тренутак за билатералне везе и за Православље у целини. „Споразум о сарадњи између Васељенске Патријаршије и Украјине помоћи ће убрзању давања аутокефалије Православној Цркви у Украјини”, рекао је патријарх Вартоломеј. Затим је нагласио: „Ово право на аутокефалну Цркву и ова жеља, коју сте неговали већ дуги низ година, остварује се ових дана”. „... И други народи, на Балкану, који су добили аутокефалију од Мајке Цркве, имали су ово право. Искључиво је право Мајке Цркве да дâ аутокефалију када сматра да је то погодно, када су сви услови за овај процес задовољени”, посебно је нагласио Васељенски Патријарх. Са своје стране, Московска Патријаршија је реаговала изјавом Владимира Легојде, директора Одељења Светог Синода Руске Православне Цркве за односе Цркве и друштва, а посебно Цркве и средстава извештавања, да споразум који су потписали патријарх Вартоломеј и председник Порошенко не значи стварање „једне и јединствене помесне Цркве у Украјини” и да „сви ти конкордати украјинске власти са Фанаром ништа не мењају за милионе верникâ у Украјини”. Овде треба подсетити на предисторију данашњих збивања. Порошенко је 17. априла ове године саопштио да ће се обратити цариградском патријарху са молбом да изда Томос о стварању „једне и јединствене Цркве у Украјини” и да истој призна аутокефални статус. Та иницијатива је имала за резултат какво-такво уједињење двеју највећих расколничких групација, једнострану рехабилитацију двојице расколничких вођа, од којих је један био лишен чина, а други (Денисенко) и лишен чина, и изопштен из црквене заједнице, и анатемисан, па на крају, као круну свега, одлуку Синода у Фанару да прогласи неважећим указ васељенског патријарха Дионисија из 1686. године којим се тадашња Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији и одлуку да у септембру упути у Кијев два „егзарха” да припреме терен за све то, а, као успут, и да затраже, и од Порошенка добију, велики храм светог Андреја Првозваног да буде „ставропигија” Фанара у Кијеву. Током читавог овог процеса, скандалозног и по мишљењу знатног броја епископâ и теологâ Грчке Цркве, постојећа канонска Православна Црква у Украјини је потпуно заобиђена и игнорисана иако је она највећа, двапут већа од расколничких заједница заједно узетих, а притом није тражила никакву аутокефалност. Као одговор на све ове акције, Московска Патријаршија их је окарактерисала као неканонске и апсолутно неприхватљиве, те је због њих прекинула литургијско и канонско општење са Константинопољском Патријаршијом. До сада ниједна аутокефална Православна Црква није званично подржала цариградске активности, а у теолошким круговима свих Цркава води се непрестана – често и оштра – расправа о насталој кризи, свакако највећој за последњих хиљаду година. Нарочито је за многе спорна чињеница да Васељенски Патријарх и не крије да све ово ради у сарадњи са световном влашћу, односно са политичарима међу којима преовлађују расколници и унијати, а не са сестринском Православном Црквом. Уједно се критички настројени пастири и богослови Цркве питају како је могуће да патријарх Вартоломеј не признаје канонске одлуке Руске Цркве, које је иначе признао одмах по њиховом доношењу и које сви предстојатељи Православних Цркава признају све до сада. Посебно се питају како је могуће да анатемисани расколник за трен ока постане „митрополит кијевски”, а да се у широј титулатури назива и „патријарх кијевски”. Поставља се, напослетку, и питање како се може тек тако „ставити ван снаге” нечији црквени статус у другој помесној Цркви који је важио више од три века, а да га нико, па ни сама Цариградска Патријаршија, никада пре није оспорио. Оваквих и сличних питања има, нажалост, још много. Треба се молити Богу и надати се да ће сви схватити да суштинско првенство у Цркви припада само Господу Исусу Христу и да је јединство Цркве неупоредиво важније од свих могућих амбиција и претензија. Епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква
  10. Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петар Порошенко потписали су 3. новембра споразум о сарадњи између Цариградске Патријаршије и Украјине као државе, у првом реду о сарадњи на стварању самосталне (!) Православне Цркве у Украјини. Васељенски патријарх преузима обавезу да припреми Томос којим би се двема досадашњим расколничким групацијама у Украјини признала пуна црквена самосталност (аутокефалност) без обзира на став канонске Украјинске Цркве, која има двапут више верника него обе расколничке „Цркве” заједно, и на став Московске Патријаршије и других помесних Цркава, међу њима и Српске Православне Цркве. Шеф украјинске државе је нагласио да је то историјски дан јер је потписан споразум „о успостављању самосталне Украјинске Цркве” (колико ће бити самостална, говори већ чињеница да је „партнер” Цариграду у њеном оснивању он лично са осталим политичарима, што нас живо подсећа на оснивање расколничке Цркве у Скопљу). „Данас је историјски дан, инициран још од првих дана обновљења независности Украјине, када су Украјинци тражили и молили да им Господ дâ самосталну аутокефалну Украјинску Православну Цркву,“ изјавио је Порошенко. „Позивам Украјинце да се моле за мир, за јединство Украјинске Цркве, да се моле да Господ не дозволи провокације наших непријатеља, да не дозволи крвопролиће. Ми ћемо учинити све да окончамо процедуру давања Томоса Украјинској Цркви од стране Његове Свесветости патријарха Вартоломеја што је пре могуће,” додао је. Карактеристично је да Порошенко помиње „непријатеље” и да је свестан могућности да дође до братоубилачког крвопролића. На ту опасност је већ више пута са више страна упозорен и Васељенски Патријарх, али је пренебрегао сва упозорења. Стога питамо: ако се то злослутно предвиђање, не дај Боже, обистини, на кога ће пасти највећа одговорност? Васељенски Патријарх Вартоломеј је нагласио да је дан потписивања споразума важан историјски тренутак за билатералне везе и за Православље у целини. „Споразум о сарадњи између Васељенске Патријаршије и Украјине помоћи ће убрзању давања аутокефалије Православној Цркви у Украјини”, рекао је патријарх Вартоломеј. Затим је нагласио: „Ово право на аутокефалну Цркву и ова жеља, коју сте неговали већ дуги низ година, остварује се ових дана”. „... И други народи, на Балкану, који су добили аутокефалију од Мајке Цркве, имали су ово право. Искључиво је право Мајке Цркве да дâ аутокефалију када сматра да је то погодно, када су сви услови за овај процес задовољени”, посебно је нагласио Васељенски Патријарх. Са своје стране, Московска Патријаршија је реаговала изјавом Владимира Легојде, директора Одељења Светог Синода Руске Православне Цркве за односе Цркве и друштва, а посебно Цркве и средстава извештавања, да споразум који су потписали патријарх Вартоломеј и председник Порошенко не значи стварање „једне и јединствене помесне Цркве у Украјини” и да „сви ти конкордати украјинске власти са Фанаром ништа не мењају за милионе верникâ у Украјини”. Овде треба подсетити на предисторију данашњих збивања. Порошенко је 17. априла ове године саопштио да ће се обратити цариградском патријарху са молбом да изда Томос о стварању „једне и јединствене Цркве у Украјини” и да истој призна аутокефални статус. Та иницијатива је имала за резултат какво-такво уједињење двеју највећих расколничких групација, једнострану рехабилитацију двојице расколничких вођа, од којих је један био лишен чина, а други (Денисенко) и лишен чина, и изопштен из црквене заједнице, и анатемисан, па на крају, као круну свега, одлуку Синода у Фанару да прогласи неважећим указ васељенског патријарха Дионисија из 1686. године којим се тадашња Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији и одлуку да у септембру упути у Кијев два „егзарха” да припреме терен за све то, а, као успут, и да затраже, и од Порошенка добију, велики храм светог Андреја Првозваног да буде „ставропигија” Фанара у Кијеву. Током читавог овог процеса, скандалозног и по мишљењу знатног броја епископâ и теологâ Грчке Цркве, постојећа канонска Православна Црква у Украјини је потпуно заобиђена и игнорисана иако је она највећа, двапут већа од расколничких заједница заједно узетих, а притом није тражила никакву аутокефалност. Као одговор на све ове акције, Московска Патријаршија их је окарактерисала као неканонске и апсолутно неприхватљиве, те је због њих прекинула литургијско и канонско општење са Константинопољском Патријаршијом. До сада ниједна аутокефална Православна Црква није званично подржала цариградске активности, а у теолошким круговима свих Цркава води се непрестана – често и оштра – расправа о насталој кризи, свакако највећој за последњих хиљаду година. Нарочито је за многе спорна чињеница да Васељенски Патријарх и не крије да све ово ради у сарадњи са световном влашћу, односно са политичарима међу којима преовлађују расколници и унијати, а не са сестринском Православном Црквом. Уједно се критички настројени пастири и богослови Цркве питају како је могуће да патријарх Вартоломеј не признаје канонске одлуке Руске Цркве, које је иначе признао одмах по њиховом доношењу и које сви предстојатељи Православних Цркава признају све до сада. Посебно се питају како је могуће да анатемисани расколник за трен ока постане „митрополит кијевски”, а да се у широј титулатури назива и „патријарх кијевски”. Поставља се, напослетку, и питање како се може тек тако „ставити ван снаге” нечији црквени статус у другој помесној Цркви који је важио више од три века, а да га нико, па ни сама Цариградска Патријаршија, никада пре није оспорио. Оваквих и сличних питања има, нажалост, још много. Треба се молити Богу и надати се да ће сви схватити да суштинско првенство у Цркви припада само Господу Исусу Христу и да је јединство Цркве неупоредиво важније од свих могућих амбиција и претензија. Епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Руска православна црква тражи од Цариграда да се извини због наношења значајне штете светском православљу, изјавио је портпарол патријарха Кирила, Александар Волков. Према његовим речима, тренутна ситуација може брзо да се промени ако се крене путем дијалога. „У том смислу ово растојање се мери једним фактором: Цариградска патријаршија и њен Синод треба да схвате погрешност својих поступака и одлука и извине се за оне поступке које су већ нанеле значајну штету читавом светском православљу и будућности православља у Украјини“, истакао је Волков на конференцији за новинаре. У том случају „врата за дијалог ће бити поново отворена“. Он је напоменуо да ће РПЦ са задовољством констатовати покушај Цариграда да „излечи оне ране које су већ нанете светском православљу“. Он је додао да ће патријарх Вартоломеј бити лично одговоран за могуће крвопролиће у Украјини због црквеног питања. „Ако се у Украјини пролије иједна кап крви, за ту кап биће лично одговоран цариградски патријарх Вартоломеј, који је својим непромишљеним и антиканонским поступцима кренуо путем подршке расколницима и погоршавања грађанског сукоба у Украјини“, истакао је он. Услед одлуке Цариградске патријаршије да започне процес признавања аутокефалности неканонске украјинске цркве, Синод Руске православне цркве је објавио да прекида еухаристичко општење са Цариградском патријаршијом. Синод РПЦ је ту одлуку назвао канонски ништавном и оценио да је одлука Цариграда о поништавању акта из 1686. године, којим је Кијевска митрополија предата у надлежност Московској патријаршији — политичка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Руска православна црква тражи од Цариграда да се извини због наношења значајне штете светском православљу, изјавио је портпарол патријарха Кирила, Александар Волков. Према његовим речима, тренутна ситуација може брзо да се промени ако се крене путем дијалога. „У том смислу ово растојање се мери једним фактором: Цариградска патријаршија и њен Синод треба да схвате погрешност својих поступака и одлука и извине се за оне поступке које су већ нанеле значајну штету читавом светском православљу и будућности православља у Украјини“, истакао је Волков на конференцији за новинаре. У том случају „врата за дијалог ће бити поново отворена“. Он је напоменуо да ће РПЦ са задовољством констатовати покушај Цариграда да „излечи оне ране које су већ нанете светском православљу“. Он је додао да ће патријарх Вартоломеј бити лично одговоран за могуће крвопролиће у Украјини због црквеног питања. „Ако се у Украјини пролије иједна кап крви, за ту кап биће лично одговоран цариградски патријарх Вартоломеј, који је својим непромишљеним и антиканонским поступцима кренуо путем подршке расколницима и погоршавања грађанског сукоба у Украјини“, истакао је он. Услед одлуке Цариградске патријаршије да започне процес признавања аутокефалности неканонске украјинске цркве, Синод Руске православне цркве је објавио да прекида еухаристичко општење са Цариградском патријаршијом. Синод РПЦ је ту одлуку назвао канонски ништавном и оценио да је одлука Цариграда о поништавању акта из 1686. године, којим је Кијевска митрополија предата у надлежност Московској патријаршији — политичка. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Патријарху Вартоломеју и патријарху Иринеју саслуживали су Митрополит Драме г. Павле, који је био званични представник Његовог Блаженства Архиепископа атинског г. Јеронима и Светог синода Грчке Цркве, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Митрополит анкирски г. Јеремија, Митрополит иконијски г. Теолипт, Митрополит неапољски Варнава, игуман манастира Хиландара архимандрит Методије. Током свете Патријарашке Литургије великом броју сабраних верника обратили су се домаћин вишедневног сабрања, митрополит Варнава, потом Патријарх српски Иринеј и на крају Патријарх константинопољски и васељенски Вартоломеј. После свете Литургије служен је помен палим борцима у Првом светском рату. Патријарх Вартоломеј и патријарх Иринеј посетили су највеће војничко гробље на Балкану - Зејтинлик, где су положили венце и поклонили се гробовима палих српких и остали савезничких војника пострадалих приликом пробоја Солунског фронтa. После свете Литургије поглавари две велике и вековима нападане и намучене Цркве положили су венце на гробљу Зејтинлику, месту где лежи на десетине хиљада српских јунака из Првог светског рата а поводом стогодишњице пробоја Солунског фронта. Зејтинлик је место и споменик српске Голготе и распећа, али и место српског васкрсења и победе. Ових дана смо се подсетили великих догађаја који су се одиграли пре тачно сто година када су наши прадедови кренули у пробој Солунског фронта, што је довело до ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Управо ту, на Зејтинлику, патријарх Вартоломеј и патријарх Иринеј посадили су дрво маслине као симбол мира. Извор: Српска Православна Црква
  14. У недељу, 30. септембра 2018. године, у храму Светог великомученика Пантелејмона Његова Свесветост Патријарх константинопољски и васељенски г. Вартоломеј и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служили су свету Патријарашку Литургију у част стогодишњице пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата. Патријарху Вартоломеју и патријарху Иринеју саслуживали су Митрополит Драме г. Павле, који је био званични представник Његовог Блаженства Архиепископа атинског г. Јеронима и Светог синода Грчке Цркве, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Митрополит анкирски г. Јеремија, Митрополит иконијски г. Теолипт, Митрополит неапољски Варнава, игуман манастира Хиландара архимандрит Методије. Током свете Патријарашке Литургије великом броју сабраних верника обратили су се домаћин вишедневног сабрања, митрополит Варнава, потом Патријарх српски Иринеј и на крају Патријарх константинопољски и васељенски Вартоломеј. После свете Литургије служен је помен палим борцима у Првом светском рату. Патријарх Вартоломеј и патријарх Иринеј посетили су највеће војничко гробље на Балкану - Зејтинлик, где су положили венце и поклонили се гробовима палих српких и остали савезничких војника пострадалих приликом пробоја Солунског фронтa. После свете Литургије поглавари две велике и вековима нападане и намучене Цркве положили су венце на гробљу Зејтинлику, месту где лежи на десетине хиљада српских јунака из Првог светског рата а поводом стогодишњице пробоја Солунског фронта. Зејтинлик је место и споменик српске Голготе и распећа, али и место српског васкрсења и победе. Ових дана смо се подсетили великих догађаја који су се одиграли пре тачно сто година када су наши прадедови кренули у пробој Солунског фронта, што је довело до ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Управо ту, на Зејтинлику, патријарх Вартоломеј и патријарх Иринеј посадили су дрво маслине као симбол мира. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва подсетили смо се великих догађаја који су се одиграли пре тачно сто година када су наши прадедови кренули у пробој Солунског фронта, што је довело до ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Након Литургије два Патријарха, уз велики број верника, служили су парастос у Цркви Светог Пантелејмона. На месту где лежи на десетине хиљада српских јунака из Првог светског рата, а поводом стогодишњице пробоја Солунског фронта положили су венце на гробљу. Ово место српске Голготе и распећа, али и место српског васкрсења и победе, данас је било и место на ком су Свету Архијерејску Литургију служили поглавари две велике и вековима нападане и намучене Цркве. Уз присуство великог броја медија овај догађај је испраћен на највишем нивоу.
  16. Данас, у недељу 30. септембра 2018. године, Његова Свесветост Патријарх константинопољски и васељенски Г. Г. Вартоломеј и Његова Светост Патријарх српски Иринеј служили су Свету Патријарашку Литургију. Уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва подсетили смо се великих догађаја који су се одиграли пре тачно сто година када су наши прадедови кренули у пробој Солунског фронта, што је довело до ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Након Литургије два Патријарха, уз велики број верника, служили су парастос у Цркви Светог Пантелејмона. На месту где лежи на десетине хиљада српских јунака из Првог светског рата, а поводом стогодишњице пробоја Солунског фронта положили су венце на гробљу. Ово место српске Голготе и распећа, али и место српског васкрсења и победе, данас је било и место на ком су Свету Архијерејску Литургију служили поглавари две велике и вековима нападане и намучене Цркве. Уз присуство великог броја медија овај догађај је испраћен на највишем нивоу. View full Странице
  17. Његова светост Патријарх васељенски г. Вартоломеј, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј и домаћин Високопреосвећени Митрополит неапољско-ставропољски г. Варнава служиће у недјељу, 30. септембра Свету литургију на војничком гробљу Зејтинлик у Солуну. Повод овог молитвеног сабрања је обиљежавање стогодишњице од пробоја Солунског фронта. View full Странице
  18. Васељенски патријарх Вартоломеј и папа Фрања договорили су да Црквени сабор на коме ће, као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, буде одржан 2025. године у Изнику, некадашњој Никеји. Сабор би, како се наводи, био одржан поводом 1.700 година Првог васељенског сабора. "То је будући корак ка постизању јединства цркава", сагласили су се недавно у Јерусалиму васељенски патријарх и папа који, како се наводи, одржавање овог Сабора оставаљају својим наследницима као завет. На првом васељенском сабору у Никеји (130 километара југоисточно од Цариграда), одржаном 325. године, како истиче патријарх, усвојен је текст "Вјерују" (Кредо), који је остао важећи до данас. Иначе, све васељенске саборе сазивали су византијски императори. Први је сазван од цара Константина Великог. На њему је било 318 учесника. Римског папу заступао је његов легат. Одлуке тог сабора признају и данас све хришћанске цркве. https://ecumenism.net/2014/05/bartholomew-and-francis-call-a-joint-synod-at-nicaea-in-2025.htm
  19. — Александре Владимировичу, дословце недавно, 31. августа, сви смо били сведоци сусрета патријарха Кирила и патријарха Вартоломеја у Истамбулу, и по завршетку овог сусрета речено је да био братски и да је одржан у духу међусобног разумевања. Међутим, буквално следећег дана на Фанару је свој рад отпочео сабор константинопољских епископа – синаксис, и на њему је патријарх Вартоломеј дозволио себи да изговори прилично оштре речи о Московском патријархату. На који начин се то може спојити и схватити? — Однос патријарха Кирила према Васељенском патријарху Вартоломеју је био и остаје братски. Мирно и стрпљиво понашање патријарха Кирила сведочи о овом братском односу. И све до последњег тренутка патријарх Кирил је покушавао да постојеће проблеме реши у братском дијалогу који се по његовим речима „одвија унутар једног Тела – Тела Једне Свете и Апостолске Цркве <...> због чега имамо одређену одговорност и обавезе, али нам то истовремено даје снагу и надахњује нас“. — Да ли се после јучерашњег именовања егзарха од стране Константинопоља може говорити о давању аутокефалности Украјинској цркви као о већ коначно донетој одлуци? — Ван сваке сумње, то је први корак на овом путу. — Представници Московског патријархата су јуче коментаришући ову одлуку истакли да ће Руска Православна Црква узвратити на одговарајући начин. Какав може бити овај одговор? — Да би схватио какав може бити одговор наш читалац треба да разуме свеукупну ситуацију. Украјина је канонска територија Московског патријархата. По правилима Другог Васељенског сабора епископи немају права да кроче на туђу канонску територију без позива. У овом случају су двојица егзарха, Данило и Иларион, упућена у Кијев без договора с патријархом Кирилом и без договора с митрополитом Онуфријем, То представља отворено кршење древних правила. Зато ово оцењујем као отворену објаву рата. Сећате се: „Кијев је бомбардован, објављен нам је почетак рата“? Овде се ради о истој ствари, само што је у питању верски рат. — Шта се крије иза овог поступка патријарха Вартоломеја? — Патријарх Вартоломеј је опседнут идејом источног папизма. Он сања о томе да постане једини поглавар целог Васељенског православља по аналогији с Римокатоличком црквом. Вартоломеј је формулисао следећу идеју. Он је рекао да Константинопољ поседује извесну мистичку искључивост у поређењу с другим Православним Црквама, да Константинопољ представља „етос православља“. Кључна реч је „етос“. Шта је то? Етос је скуп извесних стабилних, универзалних и непромењивих црта карактера човека, народа и неке социјалне групе. Вартоломеј каже да је он носилац еталона „етоса Православља“. То одмах подразумева да су све друге Цркве несавршене и да треба да се потчињавају Фанару. Овај занимљив пример верског расизма ће сигурно ући у будуће уџбенике из политикологије. Како ће друге Цркве реаговати на ово? Наравно, негативно. Патријарх Вартоломеј је 7. септембра ушао у историју Православне Цркве као човек који је изазвао раскол. Пре свега говорим о смисаоним, теоретским стварима. Али су и канонска територијална питања изузетно важна, пошто се не ради о животињама, већ о људима – хришћанима који живе на овим просторима. Ово није први пут да се Константинопољ креће у правцу раскола. Ако погледамо историју сетићемо се да је управо Константинопољ био иницијатор преласка Православља на нови календар. Овај календарски раскол до данашњег дана није исцељен. Део Помесних Цркава је под утицајем Константинопоља прешао на нови календар, а део, као Руска Православна Црква, није прешао. У Јеладској Цркви у Грчкој милиони верника нису признали ову реформу. Што се тиче односа између Константинопоља и Москве, не знам да ли наши читаоци знају да је 1920-их година Константинопољ подржао обновљенчески раскол у СССР. Овај раскол је био створен вештачки, а подржали су га Троцки и други бољшевици. Константинопољ је тада тражио да се свети патријарх Тихон одрекне својих овлашћења и да оде у пензију. У то време је наша Црква у најтежим условима сачувала чистоту Православља. И шта услед тога имамо данас? Познато је да Константинопољ проповеда либерални тренд у Православљу. Ради се о заједничким молитвама с протестантима и католицима, што у Православљу, благо речено, није пожељно. Вартоломеј је ових дана озаконио други брак за клирике – и то је ствар која је забрањена по канонима светих отаца Цркве. Од њих стално потичу и полупровидне алузије на допустивост нетрадиционалне сексуалне оријентације и тако даље. Москва је, напротив, оличење конзервативног, традиционалног пута развоја у Православљу и брани чистоту верског учења. Међутим, једна ствар су научне богословске дискусије, а друга је отворено упадање у туђу кућу. Седми септембар 2018. године ће ући у историју као жалостан датум. Тог дана је Васељенски патријарх Вартоломеј објавио и означио раскол у васељенском Православљу по либералном и конзервативном усмерењу. И чињеница је да је стао на чело овог либералног правца. — Какву реакцију ово може изазвати у православном свету? Како се догађаји могу даље развијати? — Ово ће несумњиво изазвати врло оштру узвратну реакцију у разним Црквама. Патријарх Вартоломеј ће развијати свој „источни папизам“. Руска Црква неће моћи да пристане на либерализацију верског учења и распад црквеног устројства живота. Сматрам да пре свега треба сазвати међуправославни црквени суд и изнети мишљење о антиканонским поступцима и јеретичким идејама патријарха Вартоломеја. Друга, и мислим неизбежна ствар, јесте то што ће се поставити питање црквеног евхаристијског општења. Велика је вероватноћа да ће се то десити. Из тога ће проистећи одређени практични кораци. Огроман број наше пастве налази се ван граница отаџбине, између осталог, у Турској. Они данас одлазе у храмове Константинопољског патријархата и могу тамо да се исповедају и причешћују. У случају прекида овог општења они неће више имати такву могућност. Дакле, наша Црква ће морати да предузме извесне кораке ради вођења духовне бриге о Русима у иностранству. Мораћемо да отварамо парохије, да градимо храмове и да шаљемо тамо свештенике. Не можемо напустити своју духовну децу. Поступци патријарха Вартоломеја ће имати дугорочне последице које ће деценијама морати да се исцељују. — Раније је митрополит Украјинске Православне Цркве – а и у Московском патријархату су изражавана слична мишљења – изјавио да је патријарх Вартоломеј увучен у политичке игре. Колико је по вашем мишљењу јак утицај политичких снага са стране на поглавара, имајући у виду неке иностране државе, и да ли је он имао одлучујућу улогу у случају с украјинском аутокефалношћу? — Обратите пажњу на то одакле су родом егзарси који су упућени у Кијев. Епископ памфилијски Данило је у Кијев допутовао из САД. Епископ едмонтонски Иларион је послат из Канаде. Већ ова околност наводи на размишљања о томе ко стоји иза Вартоломеја. Многи снажно подозревају да не управља Вартоломеј Данилом и Иларионом, већ да Данило и Иларион управљају Вартоломејем. А ко њима управља можемо само да претпоставимо. САД, као што видимо, сад подривају војно-политичку ситуацију у Сирији и Украјини користећи све могуће начине – од имитације хемијских напада до распаљивања верских ратова. И мислим да у овој игри има много учесника, а међу њима су патријарх Вартоломеј, римски папа и америчка „дубинска држава“. Мислим да ћемо и о томе ускоро разговарати. Извор: Православие.ру
  20. Први заменик председника Синодалног одељења Московског патријархата за односе између Цркве и друштва и медија, члан Друштвене коморе Русије, професор Филозофског факултета МДУ Александар Шчипков је у ексклузивном интервјуу за РИА Новости прокоментарисао најновије кораке Константинопољског патријархата и у вези с тим – тему украјинске аутокефалности. С њим је разговарао Сергеј Стефанов. — Александре Владимировичу, дословце недавно, 31. августа, сви смо били сведоци сусрета патријарха Кирила и патријарха Вартоломеја у Истамбулу, и по завршетку овог сусрета речено је да био братски и да је одржан у духу међусобног разумевања. Међутим, буквално следећег дана на Фанару је свој рад отпочео сабор константинопољских епископа – синаксис, и на њему је патријарх Вартоломеј дозволио себи да изговори прилично оштре речи о Московском патријархату. На који начин се то може спојити и схватити? — Однос патријарха Кирила према Васељенском патријарху Вартоломеју је био и остаје братски. Мирно и стрпљиво понашање патријарха Кирила сведочи о овом братском односу. И све до последњег тренутка патријарх Кирил је покушавао да постојеће проблеме реши у братском дијалогу који се по његовим речима „одвија унутар једног Тела – Тела Једне Свете и Апостолске Цркве <...> због чега имамо одређену одговорност и обавезе, али нам то истовремено даје снагу и надахњује нас“. — Да ли се после јучерашњег именовања егзарха од стране Константинопоља може говорити о давању аутокефалности Украјинској цркви као о већ коначно донетој одлуци? — Ван сваке сумње, то је први корак на овом путу. — Представници Московског патријархата су јуче коментаришући ову одлуку истакли да ће Руска Православна Црква узвратити на одговарајући начин. Какав може бити овај одговор? — Да би схватио какав може бити одговор наш читалац треба да разуме свеукупну ситуацију. Украјина је канонска територија Московског патријархата. По правилима Другог Васељенског сабора епископи немају права да кроче на туђу канонску територију без позива. У овом случају су двојица егзарха, Данило и Иларион, упућена у Кијев без договора с патријархом Кирилом и без договора с митрополитом Онуфријем, То представља отворено кршење древних правила. Зато ово оцењујем као отворену објаву рата. Сећате се: „Кијев је бомбардован, објављен нам је почетак рата“? Овде се ради о истој ствари, само што је у питању верски рат. — Шта се крије иза овог поступка патријарха Вартоломеја? — Патријарх Вартоломеј је опседнут идејом источног папизма. Он сања о томе да постане једини поглавар целог Васељенског православља по аналогији с Римокатоличком црквом. Вартоломеј је формулисао следећу идеју. Он је рекао да Константинопољ поседује извесну мистичку искључивост у поређењу с другим Православним Црквама, да Константинопољ представља „етос православља“. Кључна реч је „етос“. Шта је то? Етос је скуп извесних стабилних, универзалних и непромењивих црта карактера човека, народа и неке социјалне групе. Вартоломеј каже да је он носилац еталона „етоса Православља“. То одмах подразумева да су све друге Цркве несавршене и да треба да се потчињавају Фанару. Овај занимљив пример верског расизма ће сигурно ући у будуће уџбенике из политикологије. Како ће друге Цркве реаговати на ово? Наравно, негативно. Патријарх Вартоломеј је 7. септембра ушао у историју Православне Цркве као човек који је изазвао раскол. Пре свега говорим о смисаоним, теоретским стварима. Али су и канонска територијална питања изузетно важна, пошто се не ради о животињама, већ о људима – хришћанима који живе на овим просторима. Ово није први пут да се Константинопољ креће у правцу раскола. Ако погледамо историју сетићемо се да је управо Константинопољ био иницијатор преласка Православља на нови календар. Овај календарски раскол до данашњег дана није исцељен. Део Помесних Цркава је под утицајем Константинопоља прешао на нови календар, а део, као Руска Православна Црква, није прешао. У Јеладској Цркви у Грчкој милиони верника нису признали ову реформу. Што се тиче односа између Константинопоља и Москве, не знам да ли наши читаоци знају да је 1920-их година Константинопољ подржао обновљенчески раскол у СССР. Овај раскол је био створен вештачки, а подржали су га Троцки и други бољшевици. Константинопољ је тада тражио да се свети патријарх Тихон одрекне својих овлашћења и да оде у пензију. У то време је наша Црква у најтежим условима сачувала чистоту Православља. И шта услед тога имамо данас? Познато је да Константинопољ проповеда либерални тренд у Православљу. Ради се о заједничким молитвама с протестантима и католицима, што у Православљу, благо речено, није пожељно. Вартоломеј је ових дана озаконио други брак за клирике – и то је ствар која је забрањена по канонима светих отаца Цркве. Од њих стално потичу и полупровидне алузије на допустивост нетрадиционалне сексуалне оријентације и тако даље. Москва је, напротив, оличење конзервативног, традиционалног пута развоја у Православљу и брани чистоту верског учења. Међутим, једна ствар су научне богословске дискусије, а друга је отворено упадање у туђу кућу. Седми септембар 2018. године ће ући у историју као жалостан датум. Тог дана је Васељенски патријарх Вартоломеј објавио и означио раскол у васељенском Православљу по либералном и конзервативном усмерењу. И чињеница је да је стао на чело овог либералног правца. — Какву реакцију ово може изазвати у православном свету? Како се догађаји могу даље развијати? — Ово ће несумњиво изазвати врло оштру узвратну реакцију у разним Црквама. Патријарх Вартоломеј ће развијати свој „источни папизам“. Руска Црква неће моћи да пристане на либерализацију верског учења и распад црквеног устројства живота. Сматрам да пре свега треба сазвати међуправославни црквени суд и изнети мишљење о антиканонским поступцима и јеретичким идејама патријарха Вартоломеја. Друга, и мислим неизбежна ствар, јесте то што ће се поставити питање црквеног евхаристијског општења. Велика је вероватноћа да ће се то десити. Из тога ће проистећи одређени практични кораци. Огроман број наше пастве налази се ван граница отаџбине, између осталог, у Турској. Они данас одлазе у храмове Константинопољског патријархата и могу тамо да се исповедају и причешћују. У случају прекида овог општења они неће више имати такву могућност. Дакле, наша Црква ће морати да предузме извесне кораке ради вођења духовне бриге о Русима у иностранству. Мораћемо да отварамо парохије, да градимо храмове и да шаљемо тамо свештенике. Не можемо напустити своју духовну децу. Поступци патријарха Вартоломеја ће имати дугорочне последице које ће деценијама морати да се исцељују. — Раније је митрополит Украјинске Православне Цркве – а и у Московском патријархату су изражавана слична мишљења – изјавио да је патријарх Вартоломеј увучен у политичке игре. Колико је по вашем мишљењу јак утицај политичких снага са стране на поглавара, имајући у виду неке иностране државе, и да ли је он имао одлучујућу улогу у случају с украјинском аутокефалношћу? — Обратите пажњу на то одакле су родом егзарси који су упућени у Кијев. Епископ памфилијски Данило је у Кијев допутовао из САД. Епископ едмонтонски Иларион је послат из Канаде. Већ ова околност наводи на размишљања о томе ко стоји иза Вартоломеја. Многи снажно подозревају да не управља Вартоломеј Данилом и Иларионом, већ да Данило и Иларион управљају Вартоломејем. А ко њима управља можемо само да претпоставимо. САД, као што видимо, сад подривају војно-политичку ситуацију у Сирији и Украјини користећи све могуће начине – од имитације хемијских напада до распаљивања верских ратова. И мислим да у овој игри има много учесника, а међу њима су патријарх Вартоломеј, римски папа и америчка „дубинска држава“. Мислим да ћемо и о томе ускоро разговарати. Извор: Православие.ру View full Странице
  21. „Кампања за легализацију раскола, коју сада покрећу одређене украјинске политичке снаге и медији – то је чиста пропаганда с којом Патријарх Вартоломеј нема никакве везе“, рекао је Митрополит Амвросије током сусрета с Митрополитом запорошким и мелитопољским Луком, објављено је на сајту Запорошке епархије Украјинске православне цркве Московског патријархата. Одговарајући на питање запорошког архијереја да ли Патријарх Вартоломеј жели да потпише у блиској будућности томос о аутокефалности Цркве у Украјини, представник Константинопоља је одговорио да нема такве намјере и православне вјернике посавјетовао да не насједају на пропагандистичке трикове медија. „Док год нема мира и јединства у Украјини, док год се не нађе пут за исцјељење раскола, све док се не покају они који су учинили рану раскола на тијелу Мајке Цркве – говорити о томосу је прерано“, казао је Митрополит Амвросије. Истовремено, истакао је чињеницу да Патријарх константинопољски „једино жели да помогне решавању питања раскола, а не стварање још једног раскола“, стоји на сајту Епархије. Представници двију цркава сусрели су се током недавно завршених торжестава у грчком граду Верија посвећених спомену на Светог апостола Павла. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Патријарх константинопољски Вартоломеј нема никакве везе са „кампањом за легализацију раскола“ у Украјини и нема намјеру у блиској будућности да потписује томос о аутокефалији, а супротне тврдње су „чиста пропаганда“, изјавио је члан Светог синода Васељенске патријаршије Митрополит корејски Амвросије. „Кампања за легализацију раскола, коју сада покрећу одређене украјинске политичке снаге и медији – то је чиста пропаганда с којом Патријарх Вартоломеј нема никакве везе“, рекао је Митрополит Амвросије током сусрета с Митрополитом запорошким и мелитопољским Луком, објављено је на сајту Запорошке епархије Украјинске православне цркве Московског патријархата. Одговарајући на питање запорошког архијереја да ли Патријарх Вартоломеј жели да потпише у блиској будућности томос о аутокефалности Цркве у Украјини, представник Константинопоља је одговорио да нема такве намјере и православне вјернике посавјетовао да не насједају на пропагандистичке трикове медија. „Док год нема мира и јединства у Украјини, док год се не нађе пут за исцјељење раскола, све док се не покају они који су учинили рану раскола на тијелу Мајке Цркве – говорити о томосу је прерано“, казао је Митрополит Амвросије. Истовремено, истакао је чињеницу да Патријарх константинопољски „једино жели да помогне решавању питања раскола, а не стварање још једног раскола“, стоји на сајту Епархије. Представници двију цркава сусрели су се током недавно завршених торжестава у грчком граду Верија посвећених спомену на Светог апостола Павла. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Хиљаде верних испунило је манастир у суботу увече када је патријарх Вартоломеј стигао са више архијереја Цариградске Цркве да одслужи вечерњу. Приспело је и много архијереја Грчке Цркве. После одслужене Божанске Литургије у недељу, митрополит Халке Хризостом казивао је о духовној личности Светог Јакова. У наставку је говорио Његова Светост подсећајући на то да се лично познавао са овим старцем, који је својевремено предсказао да ће бити изабран за патријарха. Блажени старац Јаков прибројан је збору светих на заседању Светог Синода Васељенске Патријаршије 27. новембра 2017. године. Предлог за канонизацију старца Јакова дао је много раније Свети Синод Грчке Цркве који је поднео молбу и потребна обавештења Цариградској Патријаршији. Одређено је да се помен на њега одржава 22. новембра по новом календару. Извор: Српска Православна Црква
  24. Прослављење старца Јакова (Цаликиса) Евијског богослужбено је обележено 3. јуна 2018. године у манастиру Светога Давида, где се новопросијавши свети подвизавао и био игуман. Свечаним чином канонизације началствовао је Његова Свесветост патријарх Вартоломеј уз саслужење 30 архијереја Грчке и Кипарске Цркве и Васељенске Патријаршије. Његово Блаженство архиепископа атинског Јеронима заступао је Високопреосвећени митрополит Сироса Доротеј. Хиљаде верних испунило је манастир у суботу увече када је патријарх Вартоломеј стигао са више архијереја Цариградске Цркве да одслужи вечерњу. Приспело је и много архијереја Грчке Цркве. После одслужене Божанске Литургије у недељу, митрополит Халке Хризостом казивао је о духовној личности Светог Јакова. У наставку је говорио Његова Светост подсећајући на то да се лично познавао са овим старцем, који је својевремено предсказао да ће бити изабран за патријарха. Блажени старац Јаков прибројан је збору светих на заседању Светог Синода Васељенске Патријаршије 27. новембра 2017. године. Предлог за канонизацију старца Јакова дао је много раније Свети Синод Грчке Цркве који је поднео молбу и потребна обавештења Цариградској Патријаршији. Одређено је да се помен на њега одржава 22. новембра по новом календару. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...