Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'будућност'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Николе у Бандићима. На почетку Литургије Владика је у чин протопрезвитера произвео мјесног пароха презвитера Илију Зекановића поводом десетогодишњице његовог свештеничког служења. ,,Потрудио си се, за то вријеме, колико ти је Бог дао снаге, да служиш храму и народу Божјем у овој парохији. Својим породичним примјером показао си право хришћанско живљење“, рекао је Митрополит Амфилохије. Благодарећи Митрополиту на љубави и чину протојереја, којега је удостојен, отац Илија је казао да ће се трудити да убудуће буде још бољи, како би заслужили спасење и он и паства која му је повјерена. Након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је у литургијској проповиједи казао да се око Христа сабирају милиони људи кроз вјекове да Га се дотакну, Њега као живога Бога који је постао човјек, савршени Бог и савршени човјек ради нас и ради нашега спасења. ,,Тако се сабира Црква Христова, једна, света, саборна, католичанска, апостолска Црква кроз вјекове, која постоји кроз вијекове до данашњега дана и присутна је и данас у овом храму Светог оца Николаја у Бандићима“, казао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је на ријечи апостола Павла да у Цркви нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушкога бни женскога. „Нема ни Кинеза ни Јапанца, ни Руса ни Американца, ни Србина ни Црногорца – само је Исус Христос и они који су сабрани око Њега. То је Црква Христова. Таква је она била кроз вјекове и таква ће она остати до краја свијета и вијека. Много је значајно да то знамо у ово наше вријеме, када су се људи отуђили од Цркве. Многи су се отуђили од Цркве, а хтјели би да они управљају Црквом“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да такви често пута ни у Бога не вјерују, без обзира на којем су мјесту. „Али мисле да сад они имају право да располажу са Црквом и са њеним животом. А то није могуће“, казао је он. Владика је поставио питање како може да се у секуларној држави било који владар мијеша у црквена питања. „То је потпуно безумно. Нарочито овдје код нас у Црној Гори, гдје је у вријеме братоубилаштва убијен Митрополит црногорско-приморски са преко стотину најбољих свештеника Митрополије. И створена је држава оваква каква је данас. Она би требала да поштује Цркву. То је право Цркве“, нагласио је Владика. Митрополит Амфилохије је рекао да се боји да је и то непоштовање Цркве показатељ повампирења братоубилачког духа у Црној Гори. „Ни за кога то није доброо, поготово када се ради о Цркви која је заиста створила ову државу“, упозорио је Владика Амфилохије. Рекао је да је властољубље најопакија болест у свим заједницама и да је оно у Римокатоличкој цркви било догма кроз вјекове, а у Православној искушење. „Тако је до наших дана. То се види данас и по понашању Цариградског патријарха у односу на Украјину. Властољубље његово довело до велике невоље у Украјини, до подјела које су катастрофалне за будућност не само Украјине и свих словенских народа него у исто вријеме и свеукупног православља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, око храма је прошла литија са читањем Јеванђеља, а онда је Митрополит Амфилохије са свештенством благосиљао славски колач и служио помен за упокојене осниваче, ктиторе и приложнике храма Светог Николе. На крају је Митрополит Амфилохије честитао славу храма и Дјетињце сабраној дјеци. „Кроз Христа, који је најљепше дијете, ми поштујемо и сву дјецу свијета. Нека је срећна слава, дјецо, на многаја и благаја љета“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је архипастирском похвалницом одликовао Жарка и Жељка Митровиће из Марковине „за показану љубав приликом градње капеле и порте при храму Вазнесења Господњег у Марковини. http://mitropolija.com/2018/12/22/mitropolit-amfilohije-vlastoljublje-carigradskog-patrijarha-je-katastrofalno-za-buducnost-pravoslavlja/
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Николе у Бандићима. На почетку Литургије Владика је у чин протопрезвитера произвео мјесног пароха презвитера Илију Зекановића поводом десетогодишњице његовог свештеничког служења. ,,Потрудио си се, за то вријеме, колико ти је Бог дао снаге, да служиш храму и народу Божјем у овој парохији. Својим породичним примјером показао си право хришћанско живљење“, рекао је Митрополит Амфилохије. Звучни запис беседе Благодарећи Митрополиту на љубави и чину протојереја, којега је удостојен, отац Илија је казао да ће се трудити да убудуће буде још бољи, како би заслужили спасење и он и паства која му је повјерена. Након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је у литургијској проповиједи казао да се око Христа сабирају милиони људи кроз вјекове да Га се дотакну, Њега као живога Бога који је постао човјек, савршени Бог и савршени човјек ради нас и ради нашега спасења. ,,Тако се сабира Црква Христова, једна, света, саборна, католичанска, апостолска Црква кроз вјекове, која постоји кроз вијекове до данашњега дана и присутна је и данас у овом храму Светог оца Николаја у Бандићима“, казао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је на ријечи апостола Павла да у Цркви нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушкога бни женскога. „Нема ни Кинеза ни Јапанца, ни Руса ни Американца, ни Србина ни Црногорца – само је Исус Христос и они који су сабрани око Њега. То је Црква Христова. Таква је она била кроз вјекове и таква ће она остати до краја свијета и вијека. Много је значајно да то знамо у ово наше вријеме, када су се људи отуђили од Цркве. Многи су се отуђили од Цркве, а хтјели би да они управљају Црквом“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да такви често пута ни у Бога не вјерују, без обзира на којем су мјесту. „Али мисле да сад они имају право да располажу са Црквом и са њеним животом. А то није могуће“, казао је он. Владика је поставио питање како може да се у секуларној држави било који владар мијеша у црквена питања. „То је потпуно безумно. Нарочито овдје код нас у Црној Гори, гдје је у вријеме братоубилаштва убијен Митрополит црногорско-приморски са преко стотину најбољих свештеника Митрополије. И створена је држава оваква каква је данас. Она би требала да поштује Цркву. То је право Цркве“, нагласио је Владика. Митрополит Амфилохије је рекао да се боји да је и то непоштовање Цркве показатељ повампирења братоубилачког духа у Црној Гори. „Ни за кога то није доброо, поготово када се ради о Цркви која је заиста створила ову државу“, упозорио је Владика Амфилохије. Рекао је да је властољубље најопакија болест у свим заједницама и да је оно у Римокатоличкој цркви било догма кроз вјекове, а у Православној искушење. „Тако је до наших дана. То се види данас и по понашању Цариградског патријарха у односу на Украјину. Властољубље његово довело до велике невоље у Украјини, до подјела које су катастрофалне за будућност не само Украјине и свих словенских народа него у исто вријеме и свеукупног православља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, око храма је прошла литија са читањем Јеванђеља, а онда је Митрополит Амфилохије са свештенством благосиљао славски колач и служио помен за упокојене осниваче, ктиторе и приложнике храма Светог Николе. На крају је Митрополит Амфилохије честитао славу храма и Дјетињце сабраној дјеци. „Кроз Христа, који је најљепше дијете, ми поштујемо и сву дјецу свијета. Нека је срећна слава, дјецо, на многаја и благаја љета“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је архипастирском похвалницом одликовао Жарка и Жељка Митровиће из Марковине „за показану љубав приликом градње капеле и порте при храму Вазнесења Господњег у Марковини. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Дуже од века живи војно ваздухопловство Србије. Родило се међу петнаест првих у свету, крштено је у балканским ратовима, стасало је у Великом рату, надаље се развијало и расло. Данас, поносни на прошлост, окренути садашњости, загледани у будућност припадници РВ и ПВО Србије, верни својој професији и позиву, својој држави и народу, стамено стоје на бранику Отаџбине, вредно стреме новим прегнућима, летећи на крилима традиција, знања, искуства, снажног патриотизма и морала. Навршава се 106. годишњица од рођења српског војног ваздухопловства, од оног зимског дана 24. децембра 1912. године, када је војвода Радомир Путник издао историјску наредбу да се формира Ваздухопловна команда у Нишу. Легендарни војвода је за команданта ваздухопловства поставио мајора Косту Милетића, првог српског аеронаута – пилота балона, првог стручњака за ваздухопловну технику, организацију, метерорологију и голубију пошту. У састав Ваздухопловне команде ушло је аеропланско одељење, балонска чета, водонична централа и голубија пошта - сви елементи који су у то време чинили ваздухопловство, не само у нас, него у свету. Тај историјски чин одиграо се у јеку Првог балканског рата, а врло брзо је српско војно ваздухопловство ангажовано у операцијама код Скадра почетком 1913. године. Од тих дана траје преко век дуга епопеја српских ваздухопловаца, њихово прекаљивање у борбама од Цера, Колубаре, Дрине, Албаније, Крфа, Солуна, Кајмакчалана, Београда, Страцина до НАТО агресије и данашњих дана. Поносни на тај непрекидни лет дужи од века, српски ваздухопловци прослављају данашњи празник одлучни да га наставе и од њега не одступе. Знају да нема слободе, мира, спокојства, просперитета ни будућности без слободног неба Отаџбине, и зато себе не жале на том светом задатку. Богатство ваздухопловних традиција у Србији илуструју чињенице, које с усхићењем износимо. Ове године навршило се: - 174 године од “Воздухопловиа” Матије Бана (1844); - 134 године од прве ваздухопловне књиге „Шетња по облацима“ профосора Ђорђа Станојевића (1884); - 125 године од првог акта којим је у формацији српске војске било предвиђено увођење ваздухопловних јединица (1893); - 116 година од како је школован први српски аеронаут, капетан Коста Милетић (1902); - 110 година од формирања станица голубије поште (1908); - 109 година од набавке првих ваздухоплова - балона за српску војску (1909); - 106 године од школовања прве класе од шест српских војних пилота и формирања Ваздухопловне команде, прве ваздухопловне јединице српске војске и прве употребе ваздухопловства у ратним дејствима (1912); - 97 година од настанка домаће ваздухопловне индустрије (1921); - 99 година од формирања првих ваздухопловних школа (1919); - преко 80 година од формирања првих научних установа које су се бавиле научноистраживачким радом из области ваздухопловне технике; - 77 година од Априлског рата (1941); - 73 године од ослобођења земље од фашизма (1945); - 27 година од почетка крвавог распада југословенске државе (1991); - 19 година од злочиначке НАТО агресије (1999); - 12 година од како је Србија поново постала самостална држава (2006). У ових 106 година прохујало је осам ратова у којима се РВ и ПВО исказало на посебан начин, и по нечем остало забележено у историји. - У првом балканском рату српско ваздухопловство је створено, полетели су срспки војни авиони, и одмах ангажовани у дејствима на фронту стичући прва борбена искуства. - У другом балканском рату на борбеним задацима летели су срспку војни авиони и балони, сагледана су техничка ограничења у вези са могућношћу употребе ваздухопловства и њихове тактике. - У првом светском рату српско војно ваздухопловство од скромних снага на почетку, израсло је у снажну групацију која је дала видан допринос пробоју Солунског фронта, ослобођењу Србије и југословенских територија, а било је и основа за изградњу ваздухопловства Краљевине Југославије. - У априлском рату 1941. године југословенско ваздухопловство је упркос херојском отпору, разбијено и уништено. - У народноослободилачком рату 1941-1945. године, ваздухопловство је васкрсло као феникс, да би до краја рата израсло у снажну оперативну ваздушну силу јачине око 400 авиона и 10.000 људи. - У рату 1991/92. године на тлу распадајуће СФРЈ РВ и ПВО је сачувало оперативну борбену способност и војничко достојанство, а дало је и крупан допринос спасавању избеглица из сецесионистичких република и биолошком опстанку српског народа. - У злочиначкој агресији НАТО снага 1999. године РВ и ПВО је пружило одлучан и снажан отпор агресору и сачувало своје виталне капацитете, исказујући на делу снажну војну вештину и несаломив борбени морал. - После више од једног века постојања, РВ и ПВО се данас налази пред новим изазовима свог техничко-технолошког, организационог и кадровског ревитализовања. Сво време, од првих ваздухопловних идеја, до данашњих дана, наша војна ваздухопловна мисао се развијала, расла и ширила. Настало је више ваздухопловних научних дисциплина са богатим опусом теоријских радова и практичних искустава и конкретних техничко-технолошких оригиналних решења и достигнућа. Ваздухопловна теоријска мисао, уз мања заостајања у неким периодима, углавном је ишла у корак са временом, а техничко-технолошки развој у области ваздухопловства био је често “замајац” техничко-технолошког развоја земље. Не сме се заборавити чињеница да је Југославија пре 94 године имала властиту ваздухопловну индустрију и да је једна од ретких земаља у свету, и данас, која је имала сопствене конструкције и сопствену производњу ваздухоплова. У својој историји наше ваздухопловство је имало бројне тешкоће али и блиставе тренутке. По формирању 1912. године било је међу првих 15 у свету и првих пет која су ангажована у ратним дејствима. Након успона домаће ваздухопловне индустрије и унапређења организације и формације почетком тридесетих године XX века, било међу најснажнијим ваздухопловствима у Европи. После другог светског рата било је међу првима у Европи, јаче од ваздухопловстава балканских и суседних земаља. Почетком шездесетих заблистали су на европском небу бисери наших конструктора и ваздухопловне индустрије - “галеб”, “јастреб”, “орао”. Крајем осамдесетих, до катаклизме распада СФРЈ, РВ и ПВО је била респективна ваздухопловна сила са три оперативне групације - Корпуса РВ и ПВО, разуђеним школским системом, научно-истраживачким и развојним установама, ремонтним заводима и пратећом ваздухопловном индустријом, снажним материјално-техничким и људским потенцијалом, и са високим угледом у свету. Но, имало је и падове и ломове, које је увек пребродило. Тако је 1915. године српско ваздухопловство практично остало без авиона и пилота, али је врло брзо, уз помоћ савезника, али првенствено огромним залагањем наших кадрова, израсло у снажну ваздухопловну силу. Крајем тридесетих закаснило је у техничкој модернизацији и усаглашавању доктрине и система обуке и командовања са захтевима савременог рата, што је скупо плаћено тешким поразом у априлском рату 1941. године. Протекле две и по деценије, услед врло тешке материјалне ситуације и других проблема, стагнирало је, али и сачувало снагу и енергију за нова прегнућа. Увек је ваздухопловство предњачило по прогресивним идејама и није робовало догматизму, тако је и данас. У 2018. години набавком нове ваздухопловне технике, у првом реду хеликоптера и борбених авиона, почиње нови историјски циклус прогресивног развоја РВ и ПВО. У измењеној војно-политичкој и геостратегијској ситуацији, нужно је војно-теоријски рад у вези са РВ и ПВО, усмерити у правцу дефинисања валидних доктринарних ставова у војној доктрини. Садашња епоха захтева да РВ и ПВО има јасне теоријске ставове у улози, намени и задацима, упркос чињеници да су материјални услови ограничавајући фактор, јер ће то омогућити да се по мери јачања материјалне основе РВ и ПВО брзо прилагођава ситуацији и у модернизацији брзо надокнађује пропуштено. Никако се не сме дозволити да РВ и ПВО изгуби свој идентитет, свој блистави карактер и висок интелектуални и морални интегритет. У историји многих земаља давно је превазиђена дилема око самосталности видова војске, па и у нас. Доктринарне ставове у војној стратегији или доктрини РВ и ПВО нужно је дефинисати у складу са критеријума науке и најбољим светским решењима примењивим на наше услове. РВ и ПВО мора имати место које му у савременим условима и припада, и ту се не сме постављати питање - да ли нам треба или не. Нема модерне војске данас без модерног ваздухопловства и модерне противваздушне одбране. У складу са тим не би требало ни да се поставља питање материјалних и људских ресурса и финансијских издвајања. У новим условима неопходно је редефинисати улогу, намену и задатке РВ и ПВО, уз ослобађање од неких стереотипа и шаблона, не само када је у питању терминологија, већ суштина функционисања свих подсистема. На теоријском раду и осмишљавању свих тих питања нужно је, поред војних стручњака ангажовати и умне људе из друштва који су кадри да својим знањем, искуством, инвентивношћу и креативношћу, ентузијазмом и професионалним способностима допринесу да се ти проблеми реше на опште задовољство. РВ и ПВО у XXI веку мора летети на крилима памети, знања, нових технологија и савремених техничких, организацијских и кадровских решења. То је пут, као и пре стотину и шест година за смеле, одважне и инвентивне људе, који се не плаше пораза, који свесно иду у ризик јер знају да ће га савладати и елиминисати, који прихватају новине и уважавају постигнућа других, који се боре и не предају. Богате традиције нашег војног ваздухопловства поштују се, негују и оплемењују у командама, јединицама и установама РВ и ПВО, али и ангажовањем бројне популације ваздухопловних ветерана, који су читав свој живот уградили у изградњу и развој вида, пригрлили његова достигнућа као своја, и данас с љубављу и поштовањем обележавају овај велики празник. Срећан празник - Дан РВ и ПВО! Мр Златомир Грујић
  4. На почетку емисије отац Момчило тумачио је Свето Јеванђеље на 28. недјељу по празнику Педесетнице, подсјећајући на ријечи Господње да је много званих али мало изабраних. У уводном дијелу емисије прота Момо говорио је и о празнику Преподобног Јоаникија Девичког и његовом светитељском лику и страдању, посебно овом последњем, као и страдању нашег народа на Светој Српској земљи Косову и Метохији. Звучни запис емисије Отац Момчило је, одговарајући на питања наших слушалаца, говорио и о актуелној ситуацији у Украјини и расколу у украјинској цркви за који каже да може да буде бомба у православном свијету. “Молимо се да Дух Свети омете покушаје да се разједини Црква Христова на земљи“-каже отац Момо. Отац Момчило одговарао је и на остала питања наших слушалаца: о посту, љубави према особи истог пола, како распоредити иконе на зиду…и још нека. Емисију са оцем Момчилом Кривокапићем топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  5. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad.
  6. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad. View full Странице
  7. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска
  8. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице
  9. На празник преноса моштију Св. Георгија - Ђурђиц у храму посвећеном овом Великомученику на Бановом брду, Његова Светост служио је свету архијерејску Литургију. Поред многобројног народа присутан је био и велики број деце из вртића "Ђурђевак" који ради при храму Светог Ђорђа. Делови Свете литургије и беседа Његове светости
  10. На празник преноса моштију Св. Георгија - Ђурђиц у храму посвећеном овом Великомученику на Бановом брду, Његова Светост служио је свету архијерејску Литургију. Поред многобројног народа присутан је био и велики број деце из вртића "Ђурђевак" који ради при храму Светог Ђорђа. Делови Свете литургије и беседа Његове светости View full Странице
  11. Украјинске власти су одлучиле да затворе компанију Антонов, познату по производњи највећег транспортног авиона на свету. Будућност Антонова још увек није јасна, а инжењерима ипак обећана радна места у другим фирмама. „Руска реч“ се присећа највећих достигнућа компаније која је оставила дубок траг у советској историји. Авион Ан-6 на једној од поларних станица на Антарктику 1967. / Извор: Г. Копосов / РИА Новости Легендарни совјетски конструкторски биро основан је у Сибиру 1946. године. Од 1952. до данашњег дана његово је седиште у Кијеву. Олег Антонов, 1974. / Извор: Василиј Малишев / РИА Новости Совјетски конструктор авиона Олег Антонов био је први главни конструктор бироа, који је након његове смрти 1984. назван по њему. Ан-24. / Извор: Сергеј Преображенски / ТАСС Антонов Ан-24 је легендарни турбоелисни двомоторни путнички авион који је почео да се користи 1962. године. Користи се и данас, а лети у Русији и бившим совјетским републикама на релацијама до 1000 км. Укупно је изграђено преко 1.300 авиона Ан-24. Падобрански скокови са Ан-12 1967. / Извор: А. Поликашин / РИА Новости Транспортни авион Антонов Ан-12 је 2017. напунио 60 година. Упркос својим годинама, још увек је у служби. Ан-12 и његов старији колега Lockheed C-130 Hercules су дуго били најчешће коришћени транспортни авиони на свету. Ан-12 је постао први совјетски авион који је олакшавао масовно слетање и падобранаца и војне опреме. Ан-22 „Антеј“ на проби Параде Победе у Москви 2014. / Извор: Александар Вилф / РИА Новости Одлика турбопропелерског транспортног/путничког авиона Ан-22 је његова способност полетања и слетања на неравне писте и неприпремљене аеродроме. Ан-225 „Мрија“ и свемирски брод „Буран“ 2006. године. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Изграђен је само један Антонов Ан-225 „Мрија“ („сан“ на украјинском језику), један од највећих транспортних авиона на свету. Поставио је више од 200 светских рекорда, укључујући и превоз највећег терета. У авиону може стати око 50 возила. Ан-225 може да понесе терет и „на леђима“, као што је једном понео свемирски брод „Буран“! Ан-124 гута Сухој Суперџет 100 2014. године. / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Антонов Ан-124 „Руслан“, највећи серијски ваздушни носач на свету, користи се и у цивилној и у војној авијацији. Један је од најпознатијих и најпопуларнијих транспортних авиона и може транспортовати 880 војника. Ан-74 / Извор: РИА Новости Грађен да поднесе тешке арктичке услове, транспортни Ан-74 слеће као од шале на снег, лед, неравне писте на температурама испод -60 Целзијусових степени. Авион служи за постављање и сервисирање плутајућих поларних станица. Пробни пилот Владимир Ткаченко у Ан-74, 1986. године / Извор: РИА Новости Војни транспортни Антонов Ан-32 био је једини совјетски авион пројектован и произведен искључиво за извоз. Може летети у екстремно топлим условима (до 50 °С), а користи се у земљама попут Индије, Ирака, Анголе и Колумбије. Укрцавање оваца у Ан-2 у Узбечкој ССР 1967. године. / Извор: Е. Вилчински / РИА Новости Од распада Совјетског Савеза конструкторски биро Антонов је сарађивао са Русијом, а од 2011. до 2015. био је део заједничких подухвата са руском Уједињеном корпорацијом за производњу авиона. Ан-70 на салону Aviasvit-XXI / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Међутим, напети односи између Украјине и Русије узели су свој данак и производња транспортног авиона Антонов Ан-70 је заустављена, а планови да уђе у Руско војно ваздухопловство пропали. Ан-225, 1989. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Војна сарадња са Русијом је доживела крах, а компанија Антонов запала у кризу. Презентација новог авиона АН-132Д у Кијеву 2016. године / Извор: Vostock-Photo Као резултат тога многи украјински стручњаци и инжењери су се преселили у Русију, али Антонов и даље тражи нове могућности. Говори се да је у плановима компаније да до краја 2017. године нађе замену деловима који су се производили у Русији. Борис Јегоров, Анастасија Карагодина
  12. Сви имамо пуно среће што смо овде рођени, а сви кукамо што нисмо рођени тамо где је боље. Није нигде боље. "Дух дише гдје хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа." (Јн. 3, 8) "Остављам сваком да живи према својој нарави и слажем се да људи умиру према ономе што сматрају да је добро с тим да мени дозвољавају да живим са својом истином." Спиноза Ове две мисли се налазе између онога од чега зависим а не знам шта је а зависим целим својим устројсвом између неке моје стечене истине и поштења према самој себи. Београд је током последње деценије дао југословенској рок-сцени неке од најистакнутијих, најтиражнијих, најатрактивнијих и највољенијих група. Између њих "Екатарина Велика" се издваја по много чему. Више од седам година и са шест албума хода са ветром уз лице. Због евентуалне популарности или успеха није се одрекла музике која пре ње овде није свирана ни, ван уских простора, слушана па тако и није имала могућности да се медијски потврди. Екатарину Велику чине четри креативне личности: Милан Младеновић, гитара и глас, Бојан Печар, бас-гитара, Срђан (Жика) Тодоровић, бубњеви и Маргита Стефановић, клавијатуре. Пре "Екатарине" маргита звана Маги није свирала рок. Била је песпективни пијаниста класичне музике и талентовани архитекта. У њеној ломној појави крије се најинтересантнија особа женског рода коју овдасња сцена има. Клавијатуриста изузетних могућности, аранжер цији апсолутни слух отвара нове просторе у музици групе и аутор текстова који одражавају једну аутентичну духовност. Начин на који се не штеди од посвећивања музици, образовање које издваја од предрасуде о учености рокера, знање које јој даје сигурност и доза фаталне мистичности коју као жена емитује уједно су збир поузданих сила уједињавања разлицтих и тешко докучивих енергија које делују унутар "Екатарине". Ваља рећи да се Маги опробала као сарадник на другим запаженим плочама, аутор је музике за позоришне представе "Класни непријател" и "Три сестре" Недавно је правила музику за тв-драму "Плави плави". Ради неке композиције за договорени филм. Са својим бендом управо је доживела нешто што нико други није: подједнако одушевљено су дочекани и вољени у Загребу и Београду. Халу у главном граду Хрватске распродали су дан раније а у Београду шест пута препунили су дворану Дома Омладине. У Милану се налази истинкт и урлик успеха. Кичма је Срђан. Рокенрол је у Бојановим крајностима. Али тајна свега се крије у Маги. На зиду њене куће киша и нове генерације су спрали први графит Београда осамдесетих "Маргита је дечак". Нова рука је вечним словима исписала "Прозор мора пасти". Маргита у интервјуу за НИН говори о свом односу према: класичној музици, архитектури, узорима, 1968., страху, политици, песми "Земља", Екатарини Великој, публици, Новом таласу, Крају 80тих. "Знам да је мени живот могао да изгледа сасвим другачије да ово нисам урадила а сада знам да бих се убила да све ово нисам радила" Баш си тако рекла. Шта си при том мислила? Мислила сам на целокупно искуство које имам кроз "Екатарину". Када нормално живис имас пријатеље, своју породицу, имас нешто сто је релативно уредан живот. У мом нормалном стабилном животу најнестабилнији део сам управо ја. И то не због какве психичке или не знам какве нестабилности већ због стално тражења у свим могућим областима уметности и живота. Када се десила музика, однос према свим константама у мом животу се битно променио. Како пролази то време отворено ово свирам тако се у том огледалу времена све јаче и уочљивије виде ти неки слепи путеви који су се затворили јер је "повукла" ова главна линија свирања. Ти слепи мали путеви су некакви могући зивоти; почевши од тога да сам могла имати човека са којим живим, породицу као један живот, па, не знам, каријеру пијанисте, каријеру архитекте. Да ли ти је сада жао сто си две велике могућности, каријеру пијанисте и каријеру архитекте, привремено конзервирала у име рокенрола? Једино може да ми буде жао каријере пијанисте јер сам ту дошла до одређеног степена у развоју. Али сатисфакција је што, свирајући на овај начин, дакле рок музику, долазим до тих једнако емотивних задовољстава. Овде се ради о једино другачијим пуњењењима него у класичној музици. Осећај моћи, осећај контроле и директне креације, без обзира што си у крањој линији репродуктивац, много је јачи у класици. Постоји ли неко од твојих исписника ко је успео? Погорелић. Исли смо код истог професора, Руса Тимкина, кад смо били мали. Моја мајка није могла да замисли да цу ја отићи у Москву и да се нећемо видети пет година а Ива је отишао. У свему смо се такмичили. Једина ствар коју је он знао а ја нисам је трик са језиком и то сам морала да научим (демонстрира)… Тамичили смо ко ће висе пута да иде на телевизију, ко це да има висе солистичких концерата. А у архитектури, где мислиш да си стала с обзиром на то да имаш једну велику награду у Јапану? Архитектура је једна чудна област. Кад мислиш да постујеш неке онако међународно освојене норме понашања и размишљања онда откријеш да они који освајају награде и добијају конкурсе, који се баве озбиљно у свим тим, не поштују ништа. Установиш један свој критеријум који гласи: То је добро зато што ја казем да је то добро. Имајући на уму тај критеријум могла сам да радим релативно добро али нисам имала шансе да радим. Оног тренутка када сам добила награду у Јапану ја више нисам могла да цртам и помажем овом или оном професору, јер… иди ради сама, шта цу ти ја? И кад си остала сама? Онда ме је јако окупирао рокенрол. Можда ми је жао што не радим архитектуру. Имам речење за постипломске студије којима сам поцела да се не бавим пре неку годину. Да ли се кајеш што си изабрала рокенрол а жртвовала две извесности? Ја сам чудна природа која се никад не каје. Уз помоћ моје професорке клавира научила сам да се у животу ништа не мора осим да се умре. Мени су се тако смириле многе несигурности, међу којима и то кајање. За жену и за јединицу, за типичан производ, ако хоћеш, нашег школског система шездесетих година, за једно створење које је било кретенски добар увеник, ови потези у животу, раскиди са свим конвенционалностима и ти драстични раскиди у каријери и у избору ствари са којима ћу се бавити, нису били једноставни. Али кад мало боље погледаш, са чим год да сам се бавила, било шта да сам радила, једине паре које сам у животу зарадиле биле су од музике. Као корепетитор, аутор позиоришне музике, коаутор у монодрами или члан "Екатарине". Какав је за тебе био шок рокенрол ако се зна да си особа из другог света образовања и васпитања? Тотални шок. Врло добро се сећам мојих почетних осећаја. Ужасно сам мазна и узасно мирна. Кад ми је добро онда ми је стварно добро и ништа ми друго не треба. Таквих осећаја највише имаш кад свираш. Можеш ли говорити о својим узорима, о ауторима којих се држиш? Отац. Увек је био део постенок континуитета. Уграђен је у телевизију, позориште и мој живот (Славољуб Стефановић Раваси). Правио је све из почекта. Спавао у позористу, ни о чему другом није размишљао и тако цео жиивот. Других узора свесно немам. Врло ме је занимала могућност везивања архитектуре и музике Грка Кенаксиса, архитекте који је радио са Корбизијеом. Радио је мандастир у Отоурету и био је опчињен прозорима. У великој стакленој површини манастира који гледа на двориште, направио је танке а широке бетонске стубице и распоредио их је као жице на харфи. Ти стубици давали су невероватну слику, игру светала и сенки, препрлетали се, ширили, развлачили. Архитектонским средствима направљена је нема музика. Узео је да прави своју музику тако што је желео да се у великим просторима слуша та музика. Ксенакис ми је узор у том смислу што нуди начин како се може повезивати једно и друго. Има начина да се у оквиру архитектуре могу спојити музика и архитектура а можес то уцинити и директно. Једном си рекла како ти је жао што ’68 ниси имала више година него што си имала. Шта си под тим подразумевала? Све. Бојим се да ово што сада радим није нека фрустрација, неко надомештање мог директног неучествовања у то време. Тада сам била други, трећи основне и писала сам задатке о Вијетнаму. Мама ме је водила да гледам демонстрације, како то изгледа. Дозивљавала сам шокове што моју маму не пуштају да ме прати у музичку школу "Станковић" коју су били окупирали студенти. Мислим да бисмо сви ми, Милан, Бојан и ја били много чистији, било би нам лакше много лакше пред самима собом да смо онда живели. Како сада доживљаваш рефлексе из тих узбуђења из 1968? Мој проблем са данашњом ситуацијом је у томе што не могу да се идентификујем ни са ким и ни са чим. Ови људи који данас доживљавају подршку и масовна обозавања и са источне и са западне стране, из било ког дела земље, то су људи који су такође живели те 1968, те 1974 или те 1981. године. Ја не да им не верујем што су они тада живели па радили ово или оно, него једноставно им не верујем што их се не сећам. Чињеница што појам смрти није до краја обрађен у марксизму, не даје за право овим људима који се смењују на власти да уништавају или поништавају сваку генерацију пре себе. Генерације после рата нису знала шта је и ко је Никола Тесла док се није десило ко је он у политичком смислу. То су ружне ствари које важе и данас. То што се нешто мења добро је и драго ми је, али бих ја да се то мало драстичније промени. Сада на МТВ иде серија еколошких реклама и опомена које се завршавају са једним покличем, који су крајем сездесетих имали МЦ 5 на концертима "Ако ниси учесник решења онда си део проблема!" Цео нас проблем је у томе што највећи део ове муке је како формулисати решење. На овим просторима та су решења и даље много компликована. Код Мађара и Пољака, јесте да су то једнонационалне и једноверске земље, али се иде ка поједностављању проблема. Код нас се јос једино иде на компликовање по сваку цену. Које су ти уметности изазовне, поред музике? У првом реду, вајарство. Способност човека да неким минималним средствима створи неко своје писмо којим ће се изражавати. Књижевност је јако лепа и интересантна, али сам по природи врло нестрпљива. Ту је и балет. Проблем тела и проблем хармоније. Као и у музици, кад свираш клавир, мораш да савладаш одређену технику. У балету је та техника ужасно против природе. Све је тако створено да максимално мучи тело, да га стеже, затезе, криви а тело се отима и прелази преко свега тога. Кад толико добро савладаш своје тело, способан си да све елементе користиш да изгледају крање слободно и лако, да можеш да владаш музиком, пространством, емоцијама и, разуме се, телом. Бојиш ли се свакодневице? Бојим се да се не пробудим или се бојим да се пробудим а да су границе затворене. Страхујем да се одједном не могу препознати. А не можеш да се препознаш зато што не добијаш никакву потврду себе или некакаквих својих вредности. Та потврда би се огледала у томе, што се подразумева у земљама цивилизованог културног континуитета, сто си део просперитета у перспективи, континуираног напредовања, макар и у одрзавању тог континуитета. Проблем је са непризнавањем тебе као жене или тебе као мушкарца, стручњака или грађанина, човека. Тај се проблем састоји у томе што унапред постоје дате вредности које се већ не поштују, које се сваких десет година мењају, старе поништавају, врло брзо успостављају нове за које нико није сигуран ни које су то вредности. Бојим се бесмислености насе коначности. Не у смислу живота или смрти него у друштвеном смислу. Не мозе најбитнији човек, који је важан свим људима, да каже како неће да се бави политиком. То није фер. Шта је за онима иза? Шта је са децом, на којој ћеш станици њих оставити? Можеш ли говорити о свом односу према земљи, према отаџбини с обзиром на то да је једна важна песма коју си написала, Земља, управо на ту тему? Отаџбина је српска реч, домовина је хрватска реч. Цео живот сам говорила домовина а онда сам пре годину дана чула: Како домовина? А где је отаџбина? Немам однос према таквој некаквој отаџбини, имам однос према земљи. Према нечем одакле сви потичемо. То у музичком смислу код бенда није етно однос, вец генетски однос. Чињеница је да су све наше песме тешке, крваве и словенске. То је исто као што Португалци имају ту песму коју сви певају и плачу кад су пијани. Тако нам се и та наша "Земља" чупа сваки пут кад је свирамо. У крањој линији то је трагедија словенских живота. Какву си слику имала када си исписала "ово је земља за све нас, за све наше људе"? То је било пре ових драстичних подела. Најбаналнија слика: лежиш испод дрвета, сунце, земља ти јако мирише. Земља у Сумадији јако мирише. Начин на који је мекана, начин на који те прочима, начин на који је црна или црвена баш те плени. Вуче. Сви имамо пуно среће што смо овде рођени, а сви кукамо што нисмо рођени тамо где је боље. Није нигде боље. Твоја цела истина се налази овде, испричана је јако јасно а ако не можес да је препознаш онда си луд. Земља нас није започела па оставила, она нас је издржала ужасно дуго. Све приче о сеобама, о малим чудним људима који су успели да направе велике ствари, све су то приче које је та земља истрпела уз много живих сведока који су исто део ње. А никако да се исприча прича о тој земљи. Увек се добије на парче или се прича под лажним именом или се нека цела земља своди под једног човека, што је искључено, што нико осим нас не ради. Земљу сведеш под једног човека а онда власт разводниш не на имена и презимена него на тела која су свему страна. Да причамо мало о "Екатарини" Шта музика групе заслужује? Та музика је свесно направљена да не припада ничему. Она иде од почетка уз ветар. Свако од нас је под утицајем свега сто се дешава и онога до чега лицно дође. Свако је то све унео и донео и све је то узроковало неку универзалну музику која не припада ничему, која је само наша музика. Било шта да свирамо то ће звуцити као наше. Верујем да је масовност коју наша музика поприма базирана на нашој снази. На оној свести о томе колико си јак. Толико ће ти се вратити од те публике. Људи се у тренутку залепе за један део неке емоције коју сви апсолутно подједнако препознају. Жао ми је што не живимо у некој другачијој, здравијој земљи, што сви заједно нисмо мало здравији, реалнији, презименији па да неке ствари другачије функционишу, да се другачије дефинишу. Онда бисмо другачије размисљали зашто је однос према "Екатарини" био какав је био или зашто се медији према нама тако односе, је ли све то право и постено. Постоји ли опасност да музика престане као покретачки разлог? Бојим се сталних изазова нашег свакидашњег живота, политчких и економских ситуација. Сваког дана смо пред огромним искужењима у градском зивоту. То је нешто што те ломи. Немамо неки зацртан живот, осим музике тако да сваког тренутка нешто може да излети. Међутим, оно незадовољство које је континуирано враћа те и све више везује за музику, као једино место где себи можеш да направиш излази и избор. Ми никада нисмо мислили нити нам је икада био циљ да ударимо по свему, да постанемо једног дана све или да једног дана будемо једини. Од почетка имамо, а верујем да ће тако остати, исти резон – нашу музику. Како би некоме мање верзираном објаснила "Екатарину"? Свима нам је заједнички тај словенски ген. Оно што је код свих различито то је васпитање, прича из које је дошао. Од крање рационалног и за све талентованог Срђања, до крање интуитивног човека као сто је Милан, који комуницира и ради у музици само преко своје интуиције, осећаја. Од моје интимности до Бојанове бесконачне маштовитости. Зато су четри стране ужасно јаког квадрата који се стално и брзо окреће. Као да је направио его на рупе, који нам одвојено од нас ради свашта али смо сви јако зависни од њега. Како гледаш на искушења кроз која пролази овдашњи рокенрол? Надам се да ће за педесет година бити све у реду. Мој отац је пре пола века, рецимо био у сличној позицији као ја сада. Правио је све из почетка. Оно што те не уплаши трајањем говори колико си поштен у свему томе. Нама заправо недостаје у свему несто што траје. Нешто у шта имаш поверење да је прошло искушење времена. Знаш оно, зграда са натписом "Основано 1789". Не постоји нешто што траје, што се пазљиво чува и одолева на поузданим темељима. Која врста публике вас слуша? За нас је емотиван свет. Ако смо се ми делили између "Битлса" и "Стоунса" дилема оних који нас бирају јесте: ми или Бајага. Са нама добијају емотивност а са Бајагом лагодност. И једно и друго је јако лепо. Како сада видиш генерацију београдских музичара која се огласила на почетку осамдесетих: "Идоли". "Шарло Акробата", "Електрицни оргазам"? Све нас видим мало похабано. Идоли су једно велико одустајање, што је штета. Која ("Дисциплина Кичме") је геније који тера и даље оно што је Гиле ("Електрични оргазам") требало да уради. Гиле се подзадовољио а Која није. Њихови почеци су слични а разлози другачији. Милан ("Шарло Акробата". "Катарина ИИ", "Екатарина Велика") свима је нејасан. И после десет година нико не схвата како он функционисе и сви коментари на његов рачун проистичу из непознавања њега као личности. Проблем је у томе сто на почетку то нису биле групе пријатеља или људи истог социјалног порекла који су са заједничким разлогом кренули да спроведу своју идеју. Онај разлог "против свега" је убрзо изгубљен и сада су сви за музику, што знаци да прихватају у свему поштовање неких закониотости. Нисам сигурна да су тога свесни, без обзира сто јос живи та музичка бескомпромисност. Веровала сам да ће се то развијати. Како се нико није прикључио, нико се није оплодио, ниста претворило у нешто ново осим што се из "Шарла" направила "Дисциплина кицчме" и "Катарина друга". Ниста даље. Људи коју су у свему томе медијски учествовали такође су отисли на неке друге ствари, што објашњава њих и судбину свега. Да ли ти је чудно што је "Екатарина велика" једна од ретких ствари које су са подједнаким одушевљењем јесенас прихватили Загреб и Београд? Није ми чудно. Ту се не ради о политици. Да ли бих ја певала о мојој мајци коју сам страсно волела? Да ли бих певала о ружама које ми живот чине мало лепсим? Убила бих се да погрешно адресирам неке ствари. Убила бих се да свирам десет година и да због полиичке ситуације будем прихваћена од многих људи. Какве то има везе са мојим животом, мојим свирањем? Нама се на јако тежак начин дешавало само оно то смо ми хтели да нам се деси, а то је да насаш ствар буде изнад или поред текућих ствари. То људи изгледа, препознају свуда. Како видиш крај ове деценије? Крајње време је да се једном заврши. Мој осећај осамдесетих је као једно велико силажење. Силазиш, а сваки степеник је све већи, све спорије али све сигурније и дефинитвније ка доле… Очекујеш ли неки лифт? Лифт са ветром у леђа? Можда већ ради а да ми не знамо. Могу ли те, на крају, питати, како себе замишљаш за десет година? Не могу да видим. Мачке зажмуре кад гледају у будућност. НИН, интервју из 1989. године за бУКА магазин приредио, Пеца ПОПОВИЋ
  13. Version 1.0.0

    61 downloads

    Сећање на будућност - др Игнатије Мидић, епископ пожаревачко-браничевски
  14. Желим да чујем ваше мишљење какав ће бити развој теологије у будућности. Да ли ће се окретати савременом човеку, давати одговоре на веома болна био-етичка и еко-етичка питања? Да ли ће се млађи теолози активирати у другим сверама друштва и културе?
×
×
  • Create New...