Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'будимо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 24 results

  1. ”У ово време припреме за свети пост, праштајмо једни другима у име Божије, волимо једни друге не онакве каквима би ми хтели други да буду, него управо онакви какви други и јесу. Прихватајмо ближњега са љубављу, са радошћу, у тихој, у хришћанској љубави и врлини, јер без другога, једни без других, не можемо ући у Царство Божије, и Бог нас не може познати - само нас, саме за себе” - поручио је верницима Игуман Манастира Тумане, отац Димитрије Плећевић тумачећи Свето Јеванђеље ”О митару и фарисеју”. „Рече Господ причу ову: Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. 11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. 12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. 13. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! 14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“ Лк. 89 (18:10-14) Беседа Игумана Димитрија (Плећевића) у Манастиру Туману: Основни проблем овог фарисеја еванђељског јесте, уствари, његово одсуство односа љубави према ближњем, јер он Богу захваљује на томе што он није као сви други грешници него је праведан пред Богом. А пред Богом бити праведан значи познавати своје грехе, смиравати себе негледајући грехе других и трудећи се да и себе и друге приведемо ка Господу. Зато се ова Јеванђелска прича тиче свих нас, браћо и сестре, сви смо ми у нашем животу час цариник, по својим гресима, час фарисеј, по држању закона, час цариник, по покајању, час фарисеј, по осуђивању других. И те улоге у нашем животу непрестано се мењају. Ми бивамо они који олако виде грехе других, стављамо друге на стуб срама, заборављамо да је Бог Отац и Створитељ оних које ми осуђујемо, и оних које ми не волимо. Казаће савремени човек: много је неправде у свету, овај је овакав, онај је онакав, али хришћанин треба да каже смело гледајући ка Господу: ,,Господе опрости Ти њима што они не познају Тебе, буди им милостив да би и мени био милостив.” Нисмо ми судије, браћо и сестре, нисмо ми они који исплаћујемо Божије раднике и Божије најамнике, нисмо они који суде деци Оца Небескога, јер смо и ми иста деца истога Господа. Осуђујући друге и тражећи правду за друге, а милост за себе исто је као да мајци неколико деце кажете: ,,Ето, поби ову сву своју децу ја сам једини праведни твој син.” А, мајка као мајка, она види да су јој деца, можда, лоша, жели да се они исправе, али их једнако воли и жели и чека њихово исправљење. Тако и Бог наш, Отац наш Небески, Који нам је по великој милости својој Сина Свога Јединороднога дао да постане Човек и нас људе да узвиси ка вечности силом Духа Светога, Бог Отац наш, Пресвета Тројица чекају преумљење и покајање свакога од нас. И данас када изађемо из храма, браћо и сестре, исто онако како су изашли цариник и фарисеј, завапимо Богу да буде милостив нама грешнима, да превиди наша сагрешења, кажимо му: ,,Господе ми смо деца Твоја, друог Бога осим тебе немамо и не знамо и Ти нас једини можеш спасити по милости Својој.” Али у молитви коју узносимо Господу немојмо да осуђујемо ближње, па, да чим смо изашли из храма молећи опроштај, да ми завезујемо друге и да не опраштамо другима, ма какви да су ти други они су деца Божија и њих Бог чека на покајање. Зато, браћо и сестре, у ово време припреме за свети пост, праштајмо једни другима у име Божије, волимо једни друге не онакве каквима би ми хтели други да буду, него управо онакви какви други и јесу. Прихватајмо ближњега са љубављу, са радошћу, у тихој, у хришћанској љубави и врлини, јер без другога, једни без других, не можемо ући у Царство Божије, и Бог нас не може познати – само нас, саме за себе. И зато као митар, као цариник, завапимо Господу: ,,Господе не гледај грехе наше, и милостив буди нама грешнима.” И немојмо да имамо охолост овога фарисеја, џаба нам што постимо постове, џаба нам што дајемо десетак Цркви, џаба нам је све што радимо ако не радимо од срца, и ако не радимо да би суштински угодили Богу, а Богу ћемо угодити онда када будемо имали љубави према ближњему. Не може се Бог волети, браћо и сестре, да се не воли брат, или ближњи којега видиш, просто, то је закон који је Бог сам поставио. Нека нам Бог буде милостив, нека нам опере сагрешења, нека види љубав нашу, нека види покајање наше, нека нам опрости, нека нам и други опросте и нека ми опростимо другима, и тако помирени да будемо вазда у заједници са Господом. А када дајете, браћо и сестре, било да дајете Цркви, било да дајете сиротињи нека ваше давање буде са љубављу, са благословом, са радошћу и Господ ће вам увек строструко узвратити, јер све оно што дате од срца ви сте, уствари, дали део своје љубави, а оно што дате преко воље то као да нисте ни дали, све вам се то сасвим отписује, не вама него свакоме од нас, зато давајте, јер је љубав она која се умножава, и Царство Божије оно које је крај свега нашег труда, испуњење наде наше. ,,Боже милостив буди мени грешноме”, још једном завапимо, нека нас све помилује и све нас прими у Царство Своје. Амин Боже дај. Извор: www.sabornik.net
  2. Бесједа протојереја-ставрофора Драгана Ристића, архијерејског намјесника беранског изговорена током свете Литургије коју је, на 28. недјељу по Духовима и празник Материце, 29. децембра 2019, служио у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У обраћању вјерном народу, началствујући, отац Драган је пренио одлуку Епископског савјета Српске православне Цркве у Црној Гори, који је синоћ засиједао у Подгорици, поводом изгласавања дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе. Он је казао да се вјерници позивају на молитвена сабрања, а да нам једино оружје буде молитва и пост. „Зато вас молим, у 16 часова у манастиру Ђурђеви Ступови, је вечерња служба, послије Молебан Пресветој Богородици, зато искористите ово вријеме, иако је хладно, али гдје је топлота Божја Христова, гдје је топлота и истина Мајке Божје ту је истинска топлота и љубав према човјеку. Немојмо да се молимо за помоћ само кад је тешко, него морамо да смо стално прибрани и на тај начин себи да кажемо на којој смо страни, којим путем ходимо. Увијек будите на страни Христа, на страни Богородице, на страни правде и истине“, поручио је између осталог прота Дараган Ристић, архијерејски намјесник берански. Извор: Радио Светигора
  3. „Наследници оних који су отимали од народа и Цркве Божије, данас не само што неће да врате оно што је отето, него припремају отимање храмова тврдећи да они наводно припадају држави. Којој држави? Држава је била у вријеме до 1918. године, крштена православна држава и крштени краљ. Црква Христова – Светосавска православна црква била је душа те државе и све што је у њој стварано кроз вјекове овдје, и прије Петровића, од Немањића, Војислављевића, Балшића па до оних који су стварали послије њих кроз вјекове, стварано је и прилагано за душу за вјечни и непролазни живот, даровано народу и Цркви Божјој и као такво и данас остало Божије и народно“, оцијенио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је на празник Светог Николаја Мирликијског са свештенством служио Свету службу Божију у манастиру Прасквица у Паштровићима одакле је позвао вјерни народ да прекосјутра сви заједно будемо на свеправославном сабору у Никшићу и цјеливамо мошти Светог Василија Острошког: „Да нас загрли Бог Својом љубављу и да ми Бога загрлимо и да љубављу загрлимо једни друге! Да благословимо Бога и своје претке што су нам оставили ове дивне и чудесне светиње, не да припадају било којој партији или систему, или било ком човјеку, него да буду Божије и истински народне, и данас и увијек.“ Помолио се да Бог уразуми и оне који се, како је истакао, тобож у име државе проглашавају за државу, одричући се оне крштене Божије државе која је владала овдје вјековима. „Да и њима Бог подари да се врате памети и разуму, изворном поимању добара земаљских“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да причешћем на Литургији сви (епископи, свештеници, народ, дјеца) подједнако примамо Свете Божије дарове, нико више и нико мање. Појаснио је да нас Бог учи, дарујући нам Своје Тијело и Крв, како треба да срце своје и сва што имамо, да дијелимо једни другима на Божији начин: „Христов начин је призив да се сва земаљска добра подијеле свима подједнако у љубави према Богу и према ближњима, онако како се Свето причешће дијели и дарује не само овоме и ономе народу, овој и оној држави, него свима земаљским народима. То је оно што нас је учила и данас учи Црква Божја.“ У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да се и данас око Господа сабирају милиони душа као и у Његово вријеме о чему свједочи и данашња јеванђељска прича која каже да се мноштво народа сабрало око Господа и да су сви, нарочито они који су се дотицали Његових хаљина, добијали исцјељење и очишћење од злих духова. Владика је казао да се човјечанство, сви земаљски народи до данас сабирају око Њега као јединога Бога исцјелитеља и спаситеља свијета трудећи се да дотакну Његових хаљина – Њега као пута истине и живота: „Шта је сва историја хришћанства – Цркве Божје до данас, него старање безбројних људских покољења да се дотакну Његових хаљина и да приме у себе дар Њега као вјечнога и непролазног живота. Најчудесније Његове хаљине и оно што се испунило Њиме јесу управо Свети Божији људи и храмови.“ Истичући да су храмови у којима се сабирамо кроз вјекове хаљина Христова, владика је рекао да су они мјесто гдје непрекидно силази Дух Свети, онај исти од кога се родио Господ и којим дише све што дише и којим живи све што живи. Свети Божији људи су мјесто обиталишта Христове славе и истине, мудрости, силе и Његовога исцјељење, као што је Свети Николај коме је посвећен храм у манастиру Прасквица, који је храмовна слава, и кога прослављају многи широм васељене, подсјетио је Митрополит и додао: „Шта је друго Свети Николај него је, како и пјевамо, правило вјере и образ кротости, учитељ уздржања, онај у кога се уселио сам Господ, који се дотакао и примио Господа у себе. И његове мошти су постале свето обиталиште славе Његове око којих се окупљају вјековима безбројне душе жедне и гладне живога Бога, да се науче од њега истинској и правој вјери, да се науче кротости и уздржању и да се кроз њега и преко њега дотакну онога који је дародавац живота -Син Божји.“ Том вјером у Спаситеља овога свијета живи овај свијет, бесједио је Високопреосвећени појаснивши да се вјером у Христа, што је Свети апостол Павле записао, спасавамо, а не собом и својим знањем, памећу и дјелима: „Само вјера у Њега и дотицање Њега је оно из чега избија та вјечна божанска сила и непролазни живот, и само они људи који се Богом обогате су истински богаташи. Они се не богате оним што данас јесте а сјутра није, не богате се својим знањем ио мудрошћу, не богате се предметима пролазним и ништавним, не богате се отимањем од других, него се богате Богом и све што добију и стекну оно постаје право истинско.“ Нажалост, констатовао је владика и данас, као и увијек, безброј је људи који се богате оним што је ништавно и пролазно, јер мисле да је смисао људског живота да стекне што више доктората и знања, познавање природе и себе, као и да стекне земаљска богатства: „Бог многих није данас Бог вјечни и непролазни, него је бог богатство и власт која данас јесте, а сјутра није. Сва историја то свједочи. Сви који су се отимали око земаљске власти и постојали владари земаљски били су и прошли, и не зна им се ни мјеста гдје су били и боравили, а једини који је остао за памћење, и који ће бити запамћени до краја свијета и вијека, јесте Господ наш Исус Христос и они који су се Њиме обогатили.“ Нагласио је да је примјер тога и Свети отац Николај који се помиње иако је живио почетком 4. вијека, док нико не помиње владаре из тог времана. Даље је истакао да се помиње и владар Свети цар Константин који је кроз часни крст прогледао духовно и срео се и посвједочио Христа, док су владари моћници, и прије и послије њега до наших времена, који се памте по злу, били и прошли: „Колико је било моћника Наполеона, Хитлера и Мусолинија, Стаљина и Лењина, Мао Це Тунга, а данас једва им имена памтимо. Прашина попала по њима и њиховим недјелима и злочинима и све што се урадило на њима је проклетство. А они који су се дотакли хаљина Христових и Христу Богу поклонили, који су задобили вјечну божанску силу, они остају и опстају и задобијају дар вјечнога и непролазнога живота – Царство небеско.“ Христов призив је „Покајте се јер се приближила Царство небеско“ а Царство небеско је у човјеку, у срцу његовом, и то је оно ради чега се рађа човјек на земљи: „Не рађа се човјек ради онога што је пролазно, него да кроз то пролазно и кроз себе као пролазно биће, додиром и примањем онога што је вјечно и непролазно задобије вјечни и непролазни живот и постане вјечно и бесмртно биће.“ Архиеписикоп цетињски је казао да и ми долазимо у храм да се дотакнемо хаљина Христових, као и они који су живјели у Његово вријеме, да се дотакнемо ријечи Христове јер то јесте сила Његова: „Његову благу вијест – Јеванђеље да чујемо и примимо у своје срце да нас освети и просвети, очисти и благослови. Да примимо Њега у себе кроз овај свети храм, кроз Духа животворног кога призивамо на свакој служби Божјој да сиђе и освети и на нас и предложене дарове, и учини нас обиталиштима и храмовима славе и силе Божје, силе Духа Светога, а наше дарове које смо принјели, вино и хљеб, да се преобразе и претворе у Тијело и Крв Христову. И кроз њих да нам се открије тајна Бога као истинске љубави, Бога који није тражио да Му служе него је служио и Себе принио, и непрекидно приноси, за живот свијета, дарујући свијету Крв и Тијело Своје, обогаћујући овај свијет Собом као вјечном љубављу и призивајући сав род људски на ту љубав и према Богу и према ближњем који је икона живога Бога.“ Након Литургије благосиљани су славски колачи манастирског храма Светог Николе и многобројних свечара. Митрополит је затим служио парастос игуману Борису Кажанегри истичући да се он није богатио земаљским добрима, као многи његови савременици који су отимали од народа и Цркве Божије, већ се Богом богатио: „Њему Бог да душу прости и свима који почивају у овоме светоме гробљу, који су себе и своју вјеру уградили у ову светињу те је она постала и остала стамена. И свима приложницима и добротворимо, свештенослужитељима ове свете обитељи да Господ подари Царство небеско и вјечни покој, да их Господ упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, и да им буде вјечна и непролазна памјат“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У цркви Ружици на Калемегдану Литургијским сабрањем прослављена је Света Петка - слава ове калемегданске светиње. Звучни запис беседе Литургијом је началствовао Архимандрит Прокопије (Тајар) уз саслужење протојереја-ставрофора Саве Јовића и ђакона Србољуба Убипариповића, док је апостол читао г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, уз присуство старешине храма протојереја-ставрофора Владимира Вукашиновића и великог мноштва верника. Пред причешће верника присутнима се својом беседом обратио старешина отац Владимир Вукашиновић. Пред крај Литургије пререзан је колач у славу и част Свете мати Параскеве, а потом одржан помен борцима који су свој живот положили за одбрану отаџбине. Извор: Радио Слово љубве
  5. У Недјељу седамнаесту по Педесетници, 13. откобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централ американски г. Кирило је са свештенством Саборног храма: протојерејима-ставрофорима Драганом Митровићем и Далибором Милаковићем, те протојерејима: Миладином Кнежевићем, Мирчетом Шљиванчанином, Бранком Вујачићем, као и протођаконом Владимиром Јарамазом и вјерним народом одслужио Свету архијерејску литругију са почетком у 8 часова. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Владика Кирило се у свом епископском обраћању вјерном народу дотакао суштине прочитаног зачала из Јеванђеља о жени Хананејки. Како Владика Кирило наводи у својој бесједи, примјер жене Хананејке је примјер како можемо и требамо бити чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Али, говорио је и о томе да вријеме које проводимо на Земљи својим животом требамо сједињавати са вјечношћу, будући да се једино у личности Богочовјека Христа сједињује вјечни са овим нашим пролазним животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Он је у почетном слову говорио о тврдој и постојаној вјери жене Хананејке повлачећи паралелу између њеног примјера и примјера наших предака који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења кроз историју: ,,Ето драга браћо и сестре то је једноставна прича и истинита прича те жене Хананејке припаднице незнабожачких народа, а та прича показује нам и чему ми треба да стремимо у свом духовном животу. Управо то су знали наши преци равноапостолни мужеви нашег народа који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења који су наш народ стизали кроз нашу историју. Наши преци су као ова жена Хананејку имали истрајност у молитви и дубину смирења, па смо ето доживјели да ове године славимо 800 година самосталности и аутокефалности наше цркве." ,,Било је и раније вјере хришћанске у нашем народу и прије периода Немањића, ето рецимо породица Војисављевић, као и других владарских хришћанских породица које су припадале том пред-немањићком периоду. Мада, управо у Немањићком периоду је вјера хришћанска у нашем народу сазрела." - нагласио је он. Међутим, у свом даљем обраћању Преосвећени Владика Кирило је указао и на то да није битан временски континуитет, који у неком смислу има своју битност и тежину, већ је нагласио пуноћу суштине битности у сједињавању нашег времена пролазног, са вјечним, небеским и непролазним: ,,Али, шта је 800 година или шта је људски живот, живот човјека када се мјери са вјечношћу? Увијек ће то бити само мали исјечак времена, но, оно што је много важно у ових 800 година није то временско трајање, него је важност у томе што је наш народ кроз то временско трајање успио да схвати једну веома важну ствар, а то је да ово вријеме овдје проведено на Земљи, треба сједињавати са вјечношћу и да та вјечност може да уђе у вријеме." Владика Кирило је посебан осврт дао и на велику дубину богословља Светог Јована Крститеља, који је управо у једној реченици изразио дубину сагледавања Сина Божијег као Онога који је као несмјестив, који је био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања ушао у наше вријеме и простор: ,,Свети Јован Крститељ управо о томе говори када каже за Господа Христа: ,,Иде за мном Онај који прије мене бјеше". И из тога богословља Светог Јована Крститеља, видимо да је он поред тога што је претеча Господњи, што је Крститељ Господњи, што је пророк и мученик, ми јасно видимо да се њему може дати и тај епитет-придјев - богослов. Само да је ову наведену реченицу оставио иза себе, оставио би такву ријеч и такво сагледавање које садржи веома дубоко богословље које је управо Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу поновио, а затим и дао тај диван пролог да је Слово Божије, Син Божији био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања, али је ушао у вријеме и постао је Син Божији - човјек." ,,У томе и јесте ствар, поред осталог што нам Христос доноси, поред обрасца врлине, поред обрасца свега тога што је добро и позитивно, једна од кључних ствари коју нам доноси личност Богочовека Христа јесте улазак вјечности у вријеме." - појаснио је он. Преосвећени Владика Кирило је затим направио сјајну паралелу између дубоког откровења богословља и егзактних наука, које нису у контрадикторности са наведеним како и сам владика Кирило појашњава, већ се егзактност науке и дубина богословља међусобно допуњују и потврђују: ,,Сама чињеница да је могуће и да се десио улазак вјечности у вријеме није уопште контрадикторна са егзактним наукама, будући да знамо да се један коначан интервал може се пресликати на бесконачну праву, такође још у егзактним наукама знамо да је круг симбол вјечности, не случајно, зато што круг мање једна тачка такође је бесконачна права. А такође то можемо закључити и по сфери која се без једне тачке распростире у бесконачну раван. На тај начин управо и вјечност може да се сједини са временом." На самом крају свог пастирског слова, Владика Кирило је поменуо и Петра II Петровића Његоша - Ловћенског Тајновидца, који се и сам дотицао тајне сједињавања времена са вјечношћу и вјечности са временом, но како Владика Кирило у својој даљој елаборацији Његоша објашњава, сам одговор на Његошева питања дао је сам Христос својим домостројем спасења: ,,И Његош у својој ,,Луча Микрокозма" има своја преживљавања и тражења за тим сједињавањем времена са вјечношћу и вјечности са временом. Он се са времена на вријеме губи у тим филозофским размишљањима. На крају у самом финалу Луче ко му даје одговор на та његова филозофска питања? Управо му тај одговор даје Христос. Христос се појављује и даје му одговор на то питање. Зато драга браћо и сестре једино у личности Богочовјека Христа се сједињује вјечни са овим нашим пролазник животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Ту тајну Христовог домостроја спасења, ту тајну сједињења божанске и човјечанске природе, вјечности и времена, црква чува у својим њедрима и предаје својим вјерним чадима са светим тајнама Цркве." - подсјећа Владика Кирило. Он је напослијетку указао на суштину нашег духовног живота гдје се истрајношћу у молитви, чврстином у вјери и дубином свога смирења свако од нас понаособ може уградити у тијело Христово - Цркву Божију: ,,Али, само који је услов? Која је суштина нашег духовног живота? Опет поменимо ту жену Хананејку, морамо бити као у њеном случају, у њеном примјеру чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Ето тада ће сваки од нас понаособ моћи да се угради у тијело Христово које је Црква и да заиста доживи како се то вјечност сједињује са временом, како се то непролазно, нетљено сједињује са пролазним и тљеним." - закључио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Кирило. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  6. Саборност је једно од основних својстава Цркве Божије. Сви чланови Цркве су, по ријечима Светог Јустина Поповића, међусобно повезани богочовјечанском саборношћу – кроз Свете Тајне и врлине сваки од нас живи у свима и сви у свакоме. Црква и јесте сабирање, окупљање око Христа и у Христу Духом Светим. Отуда је литургијско сабрање срж црквеног живота јер оно представља заједницу, саборовање са Богом и свима Светима. И свако друго унутарцрквено сабрање проистиче из тог литургијског сабрања и представља његов наставак. Јер, Христос је рекао: Гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја с њима (Мт. 18,20). Стога су сабрања, сабирања, окупљања битан аспект црквене мисије и живота. Једно од таквих сабрања је Православни дјечији сабор на Цетињу који сваког љета, пред почетак школске године окупи преко хиљаду дјеце поред кивота Светог Петра Цетињског. Све је почело прије двадесет година, када су, благословом Митрополита Амфилохија, трудољубиви вјероучитељи организовали прво сабрање полазника вјеронауке у Цетињском манастиру. Данас, кроз Дјечији сабор ми беремо најљепше плодове које су они засијали својим ентузјазмом и преданошћу прије двадесет љета. Ако ми вјероучитељи током године учимо наше ђаке истинама вјере и црквеног живота, на Сабору су они наши учитељи од којих ми учимо како да се те истине отјелотворе. Уче нас како да се дружимо, како да се радујемо, пјевамо, играмо, слушамо…како да се здраво надмећемо. Довољно је посматрати дјецу док играју фудбал: рукују се пред почетак утакмице, честитају једни другима сваки добар потез у току утакмице, а по завршетку честитају побједнику – путоказ и правило како и ми одрасли да играмо наше “утакмице“. Једном ријечју, на Сабору нас дјеца уче како да постанемо као они јер је то заправо и основни услов за улазак у Царство Божије – да се повратимо и будемо као дјеца (Мт. 18,3). Кад Господа нису прихватили и препознали великаши, кнежеви, књижевници, препознала су Га и објавила мала дјеца. Зато Господ и тражи дјечије особине код својих сљедбеника јер је Царство небеско намијењено онима који задрже дјечије врлине: незлобивост, смиреност, чедност, послушност… Дјечији сабор је на један начин и круна годишњег рада на пољу вјерске наставе јер се тада сагледа и оцијени постигнуто а сам Сабор својим духом јесте награда за уложен труд. Зато је Дјечији Сабор истински празник вјеронауке јер је он сусрет оног најврједнијег и најчистијег што имамо, а то су наша дјеца. Црква и јесте сабрање око Дјетета Младог и око оних који су прославили Дијете. Сабирајући се са дјецом у крилу Цетињског манастира – новог Витлејема, како рече Митрополит Амфилохије, ми настављамо дјело наших предака, пјевајући с њима: Отроча младо, предвјечни Бог. Наша обавеза и одговорност је да дјецу приводимо Богу, да чувамо Христов лик у њима како би се сутра на прави начин сусрели се са свијетом “одраслих“, носећи у себи свјетлост и чистоту православне вјере. Ако у томе успијемо онда можемо да кажемо да смо испунили и смисао нашег постојања и Христову заповиијест: Пустите дјецу да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско (Мт. 19,14). Пустимо дјецу ка Господу и сјећајмо се ријечи Аве Јустина да ће нас управо они – дјеца и цвијеће – оправдати пред Богом. Јереј Слободан Лукић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Древна немањићка светиња манастир Морача, јуче, 28. августа, на празник Успење Пресвете Богородице Светом архијерејском литургијом, празничном литијом, благосиљањем славских приноса и богатим културно-умјетничким програмом прославила је своју храмовну славу. Свету службу Божју је служио Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа који се у овој светињи традиоционално сабира у великом броју на Госпођиндан. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У архипастирској бесједи Преосвећени владика Методије је казао да као што је Пресвета Богородица Духом Светим окупила све апостоле на дан Њенога Успенија, тако исто је и ова морачка светиња, која је Њеном Успенију посвећена, окупљала у протеклим вјековима до данашњег дана, а ако Бог да и до краја свијета и вијека, све богољубиве и христољубиве, христочежњиве душе које ишту вјечнога живота и слушају и испуњују ријеч Господњу. У даљој бесједи владика је подсјетио на данашње Јеванђеље када је Господ одговарајући на ријечи жене: Благо утроби која те је родила и грудима које си сисао, казао: Блажен је онај који слуша ријеч Господњу и испуњују је: „И ми, иако смо имали славне претке, који су овакве величанствене задужбине и светиње дизали својим рукама од времена светородне лозе Немањића и прије њих, па и све до данашњег дана, никад нећемо имати ништа с њима ако не будемо у духу с њима слични. А бићемо слични онда када будемо слушали ријеч Господњу и кад је будемо испуњавали.“ Све оно што човјек стекне на земљи оставиће, а понијеће само дијела своја, бесједио је владика: „Свако наше дјело које урадимо, било добро или лоше, или изграђује или руши наш однос који имамо с Богом, са самим собом и са ближњим својим. И само ћемо тај однос, који изградимо кроз своја дјела, понијети из ове долине земаљске, све остало што ћемо стећи, оставићемо. Тиме ћемо заслужити, ако Бог да, да живимо у присуству предака наших који су подизали овако величанствене светиње у присуству Пресвете Богомајке чије успеније данас прослављамо.“ На крају Његово преосвештенство Епископ г. Методије је благословио све присутне и честитао славу оцу Рафаилу, игуману ове свете обитељи, његовом братству и свима онима који се окупљају око ове дивне светиње: „Бог вас благословио и свако вам добро даровао а понајвише да сви заједно слушамо ријеч Господњу и да је испуњујемо, славећи Оца и Сина и Духа Светога са Мајком Христовом Пресветом Богородицом и са свима светима у вијекове вјекова, амин!“ Празник је честитао и отац Арсеније Радовић који је казао да данас овај свети храма прославља Успење Пресвете Богомајке, односно уснуће јер је Њена природа умрла. Господ није дозволио да Његова мајка труне него је подигао и тиме показао да ће се вјечна и непролазна свјетлост дотаћи тијела, душе и духа свих који су са Христом. „Господ је подигао из гроба своју мајку и подиже све нас који најдубљом вјером у бићу своме осјетимо предукус свега онога што нам је Бог обећао и непрекидно чини. Зато се на овој Светој литургији сабирамо да би се наше душе жедне вјечнога Бога са Њим сједињавале и непрекидно, у бићу своме док смо на земљи, узрастали у мјеру Христовог раста.“ Све на земљи је Божије, све нам је Бог дао, иако ми то често својатамо, нагласио је отац Арсеније и додао да и овај свети храм скоро 800 година показује и свједочи да је све на земљи истински прво Божије. Након причешћа вјерних, владика диоклијски г. Методије са свештенством је предводио крстоносну литију која је опходила манастирски храм. Затим је благосиљан славски колач. Саборовање у манастиру Морача настављено је уз гусле, пјесму, игру, стихове и славску трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У уторак, 20. августа 2019. године, када наша Црква слави преподобног мученика Дометија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесници Александар Јовановић и Александар Сенић, као и ђакон Урош Костић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након прочитаног јеванђељског зачала у којем Господ заповеда да љубимо једни друге, Епископ Јован говорио је присутнима о најважнијој хришћанској врлини – љубави. Владика је у својој беседи истакао следеће: “Браћо и сестре, кад год читамо Свето Писмо, Јеванђеље, на првом месту оно што ће нам остати упечатљиво јесте то да Јеванђеље највише говори о љубави Божијој према човеку, и да човек на то треба да одговори богољубљем и човекољубљем. То нам говори да све што нам је Бог дао јесте дар Божији. Најосновнија култура је да човек на сваки примљени дар узврати уздарјем и зато наша љубав не би требала да буде себична, него да буде таква да воли човека онаквог какав јесте. Наше је да ми живимо вером, да би тај други, видевши мој и твој живот у вери, и сам се окренуо вери. Сваки хришћанин треба да воли сваког човека, без обзира на то какав је тај човек. Човеку треба да укажемо на његов грех, свакако, али то не значи да треба да га мање волимо због тог греха. Пре него што скренемо пажњу човеку на његов грех, ми морамо проверити шта је са нашим грехом. Сваки човек који је отуђен од љубави он је отуђен од Бога и сваки онај који је задобио љубав задобио је и Бога. Зато Господ управо нама говори да љубимо и волимо једни друге. Човек који не воли Бога он не воли ништа што је божанско и не воли ни човека који живи љубављу Божијом. Зато су кроз историју и прогонили оне који су веровали у Христа. Савршена љубав је да волимо оног који нас не воли, да му покажемо да је мржња опасно зло, да мржња измени разум човеков да човек у тој мржњи мисли да и када зло чини да у ствари добро чини. Ми хришћани треба да се молимо да нас Бог ојача у љубави, јер само човек љубави ће волети. Свети оци нас уче да покријемо грех брата свога па ће Господ и наш грех покрити. Како настаје зло? Свети оци кажу да зло настаје тако што горчина рађа гнев, гнев рађа љутину, љутина рађа вику, а онда из вике настаје хула. Зато будимо са Христом, да би Христос био са нама”. Извор: Епархија шумадијска
  9. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник св. пророка Илије, 02. августа 2019. године, свету Архијерејску Литургију у храму Св. пророка Илије у Миријеву, који је ове године обележио 185 година постојања. Поред старешине храма, проте Милоша Мићића, Патријарху Иринеју је саслуживало свештенство из АЕМ, уз учешће појаца и бројног верног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након свете Архијерејске Литургије, Патријарх Иринеј је предводио литију око храма, а потом је са верним народом пререзао славски колач. Након резања славског колача, Његова Светост Патријарх Иринеј је у надахнутој беседи поучио свештенство иверни народ АЕМ, у којој је износећи живот и дело св. пророка Илије указао да је пророк Илија био човек исто као и ми, али да је имао пламену веру и љубав у живог Господа и зато му је Господ дао велики дар и благодат Своју да позива људе на покајање. На крају, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је одлоковао протојереја Милоша Мићића старешину храма Св. пророка Илије у Миријеву правом ношења напрсног крста, а за његово несебично залагање и уложен труд приликом подизања нових и обнављању старих храмова на подручју АЕМ. Према подацима из књиге „Православна српска црква у краљевини Србији 1895“, храм Св. пророка Илије у Миријеву озидан је 1873. године, од тврдог материјала и „има једну парохију која се састоји из села Миријево, Малог и Великог Мокрог Луга. Данашња црква подигнута је 1834. године на месту на коме се раније налазила мања црква, од лошијег материјала. У архиву из 1823. године као парох миријевски уписан је свештеник Јован Недељковић, што треба да значи да је пре 1834. године (пре градње нове цркве) на истом месту постојала нека мања црква, саграђена од лошијег материјала. Црква је обновљена 1873. године када су извршене извесне измене у њеном изгледу. Том приликом је дограђена и данашња припрата са звоником. Црква је у основи једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом са тространом апсидом споља и изнутра, са припратом и две бочне певнице које имају правоугаону основу. У једном тешком и смутном времену у храму Св. пророка Илије били су склоњени списи св. владике Николаја Жичког. Ти списи су касније били штампани у Диселдорфу у Западноевропској епархији, за време владике Лаврентија. Велика захвалност за то припада покојном проти Милисаву Протићу који их је, у рукописима, у три примерка, сместио на три различита сигурна места и тако сачувао. У то време свештеник у Миријеву је био прота Десимир Никитовић који је о томе знао, али никоме, па ни члановима породице то није причао. Кћерка покојног проте Десимира, др Љиљана Милић, каже да ни она нити ко од чланова породице није знао да се на звонику чувају списи Св. владике Николаја. Извор: Радио Слово љубве
  10. Теолог Милана Ивковић била је гост емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Гошћа је на леп и садржајан начин пренела своје искуство приближавајући основе хришћанског етоса. ТОПЛО ПРЕПОРУЧУЈЕМО ОВУ ЕМИСИЈУ!
  11. Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота. Прије пар недјеља имао сам част да учествујем у раду научног скупа ”Коријени и посљедице црногорских подјела”, који је организован у Дворцу Петровића на Крушевцу, од стране Удружења правника Црне Горе, а великим личним прегнућем неколицине људи – од којих лично познајем само др Бранислава Радуловића, предсједника поменутог Удружења. Рекло би се, и на први и на други поглед, да се не ради о нечему посебном, јер имамо и подјела, и скупова, и удружења – на све стране Црне Горе. Поготово је данас ”ризично” причати о идентитетским подјелама код нас. Ем прича распирује нове и жешће подјеле, ем се она злоупотребљава као параван да се сакрију оне драматичније и неморалније подјеле које дијеле богате од сиромашних, преваране од оних који варају и обмањују. Па ипак, сматрам значајним, што је неко хтио и истрајао у томе, да за једним столом, довољно округлим, сједну црногорски интелектуалци који идентитетска питања виде различито, и чак толико опречно да било какав њихов међусобни разговор изгледа немогућ. У том смислу, била је привилегија, бити ту, посматрати, слушати… па понешто и рећи. Без ичије претензије да се убјеђујемо, да једни друге разувјеримо, да једни друге демантујемо… Било је нечег узвишеног у том међусобном уважавању, па скоро – страхопоштвовању, у неком осјећају да је важније саслушати другог, него изрећи свој став! Ријеч је о томе да су сви присутни знали у чијем се друштву налазе. Сви су знали за ставове (више пута публиковане) својих саговорника, а домаћин (организатор) се потрудио – и успио – да наметне императив пажљивог слушања оног шта има да каже други. Ма… толико пута смо се извикали једни на друге, толико пута смо једни друге оговарали најружнијим ријечима (издајниици, окупатори, сепаратисти, агресори, анти-Срби, анти-Црногорци…)… и то јавно, ”преко новина” (како се то обично каже за најрадикалнију форму оглашавања) – да је било очигледно, како сви желе, како просто наше душе вапију за тим предахом, за тим свештеним тренутком пажње – коју ћемо усмјерити на другог, а не на себе и своје ”уважено” мишљење. Зато, ако је неко очекивао ”декларацију о помирењу” или сагласје свих о ”непобитној истини” – такав је морао бити разочаран ефектима овог јануарског окупљања. Али они који траже пут до тога да ”будемо људи”… до тога да није обавезно да ”исто мислимо” али јесте обавезно да једни друге поштујемо и уважавамо… е такви су могли бити охрабрени – да је такво нешто ипак могуће. Подјеле ове врсте мора да су озбиљне и велике – чим је за нас несвакидашњи домет да се поздравимо, да за истим столом сједимо, и да слушамо једни друге – без прекидања и упадања саговорнику у ријеч. Да није жалосно, било би смијешно. Али, није ни жалосно ни смијешно – него је обавезујуће да тај анимозитет моментално обуставимо, и да се вјежбамо у том слушању, у том поздрављању и у тој трпељивости. Није узалуд, блаженопочивши Патријарх Павле без престанка понављао ”Будимо људи”, ”Будимо људи”… па опет – ”Будимо људи”… Раније сам се питао зашто је он толико инсистирао на том позиву. Мислио сам да се то некако подразумијева. То да смо људи… Али што вријеме више пролази, гледајући самог себе, и људе око себе, схватам да је огроман посао пред нама. Да једни друге братски, комшијски, кумовски, пријатељски поздравимо, да се саслушамо, да се измиримо… а не да једни друге ућуткујемо и показујемо само – шта све овом другом недостаје. Овакви разговори и дружења неће потријети ничији идентитет, нити ће икоме умањити важност сопственог става. Моја теза на поменутом скупу је била да су се из једне историјске, етничке, културне, духовне и географске цјелине на подручју данашње државе Црне Горе, у протеклом вијеку, током различитих друштвених и идеолошких процеса, утицајем различитих идентитетских фактора – формирале двије националне свијести. Другим ријечима, из једнога народа (од истих рођака, од рођене браће) обликовала су се два политичка идентитета, или оно што се модерним језиком зове ”нација”. Једни су свој ”национални” идентитет формирали искључиво према границама и имену државе у којој живе (каквих примјера је обиље у Европи и Америци), а други према традицији и предању који постоје на простору исте те државе (каквих примјера има више на Истоку). А како су сљедбеници те двије различите политичке свијести, и даље остали најрођенији, и крвно, и традиционално и духовно, наш је задатак да те идентитетске подјеле не продубљујемо, него да их залијечимо међусобним уважавањем. Пошто смо изданци исте историје, и како потичемо од истих предака (родитеља) и исту Светињу поштујемо – не бисмо смјели једни друге оптуживати ни за издају, ни за превару, нити за окупацију. Тешко да у данашњој Црној Гори има фамилије, огранка или племена, чији припадници нијесу били на обје зараћене и супротстављене стране. И скоро да нема устанка и рата у протеклом црногорском вијеку, који истовремено није био и братоубиство. Зато, као нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу – да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Оно што се данас међусобно не разумије, што првог храни мржњом према овом другом и што сије нетрпељивост међу рођеном браћом и најбилижим рођацима – јесте политички идентитет (а не крвна или духовна разлика), који се обоготворава, коме се даје на важности и тежини, више него што је то нормално. То је, кажем, била моја теза. Чуле су се и друге. Другачије. Морамо почети да се слушамо. Да пажљиво слушамо једни друге. Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. На празник када наша Света Црква прославља Света Три Јерарха, 12. фебруара одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза уз молитвено учешће протојереја Мирчете Шљиванчанина и вјерног народа. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, који је говорио о празнику и великим учитељима Цркве Божије, Светим богоугодницима – Василију, Јовану и Григорију. Отац Предраг се током свог пастирског обраћања осврнуо на важност постизања мира и јединства и заједничарења у Цркви Христовој и нашим сопственим животима који су једно са тијелом Цркве. Говорећи о јединству, које се огледа у љубави, љубљењу једни других, у благодарности и посвећености Господу Богу, отац Предраг је повукао паралелу између 21. вијека и времена 4. вијека када су живјели ови угодници Божији, будући да су и они, свако на свој начин, свако према својим могућностима и даровима, управо чинили и свједочили љубав, тврду Божију вјеру, смирење, послушање и непрекидно служење и ближњима, и Богу. „Зато светитељи које данас прослављамо: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов иако су живјели овоземљаским животом у 4. вијеку, живе и живљи су него икада и данас, у 21. вијеку, баш зато што су се својим конкретним животом уградили у вјечно и непролазно Царство Небеско, презријевши све овоземаљско, а Господ их је прославио“, закључио је отац Предраг. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Након надахнутог пастирског слова протојереја Предрага Шћепановића, Светом причешћу је приступио и присајединио се у великом броју вјерни народ. извор
  13. На дан Обрезања Господњег, 14. јануара по новом календару, када се молитвено сећамо св. Василија Великога али и прослављамо Нову Годину по јулијанском календару, у Вазнесењској цркви у центру Београда сабрао се верни народ са свештенством на Литургији. Литургију су служили старешина храма јереј Арсеније Арсенијевић, некадашњи старешина цркве протојереј-ставрофор Милан Радовановић, свештеник Ново Гојић и ђакон Филип Милованчевић, уз појање певнице при овој цркви. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  14. Свештенство ваљевске Покровске цркве служило је на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра, Свету Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву уз појање певнице и у присуству великог броја верника. Беседио је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, уредник ТВ „Храм“ АЕМ, који је подсетио верујуће на вечичину и силу Св. Јована Крститеља, највећег од жене рођеног. „Данас се сећамо како је обезглављен Претеча, и да бисмо разумели шта се тада десило, треба да направимо паралелу између времена пре много векова и данас“, рекао је прота Стојадин који је потом детаљно објаснио шта значи бити обезглављен данас. Проповед забележио протонамесник Слободан Алексић, уредник радија „Источник“. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  15. Он је подсјетио на страдање Митрополита Јоаникија Црногорског и страдање наше Цркве у вријеме комунизма. Поучавајући нас о значају поста и правилима Петровског поста, који је у току, отац Жељко наглашава да ми постом треба да свједочимо своју вјеру. Како да научимо да бринемо о сваком свом поступку да не би саблазнили Бога и ближње своје, јер ријечи су Самога Господа: Тешко ономе од кога долази саблазан. О трпљењу у брачном животу и како да научимо да носимо крст свој без роптања, учи нас отац Жељко. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако чујете ову емисију и душекорисне духовне поуке оца Жељка Ћалића. Извор: Радио Светигора
  16. Тумачећи, на почетку емисије, Свето Јеванђеље на трећу недјељу по празнику Педесетнице отац Жељко нас подсјећа да ми Хришћани треба да будемо носиоци свјетлости а не таме и да се богатимо Богом а не благом овога свијета. Звучни запис емисије Он је подсјетио на страдање Митрополита Јоаникија Црногорског и страдање наше Цркве у вријеме комунизма. Поучавајући нас о значају поста и правилима Петровског поста, који је у току, отац Жељко наглашава да ми постом треба да свједочимо своју вјеру. Како да научимо да бринемо о сваком свом поступку да не би саблазнили Бога и ближње своје, јер ријечи су Самога Господа: Тешко ономе од кога долази саблазан. О трпљењу у брачном животу и како да научимо да носимо крст свој без роптања, учи нас отац Жељко. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако чујете ову емисију и душекорисне духовне поуке оца Жељка Ћалића. Извор: Радио Светигора View full Странице
  17. Први месец у години, било да нам почиње по старом или новом календару, испуњен је празницима. Они нам дају могућност да се посветимо врлини, спасењу своме и ближњима. Празнична атмосфера увек нам открива нове могућности. Оне могу бити добре или лоше. Ми као православни хришћани, знајући да је смисао нашег живота у вечности, окренућемо се добрим вредностима. Празник, посматрано очима Цркве, јесте литургијски догађај, који нас узводи Христу и заједници са Њим. Радост празновања у Цркви преноси се у домове. Важно је да све те благе и благословене дане посветимо унапређењу наших односа, са Богом и ближњима, јеванђелски позвани и са непријатељима. Будимо тих дана једни са другима у име Господње. Посветимо се добрим делима и намерма у ово модерно време отуђености. Уместо телефонских и компјутерских тастатура, посветимо пажњу ближњима. Много је гладних, тужних и усамље-них. И њима најпре треба ближњи у име Господње. игуман Димитрије (Плећевић) штампано издање "Ало" за 14. 01. 2018.
  18. Први месец у години, било да нам почиње по старом или новом календару, испуњен је празницима. Они нам дају могућност да се посветимо врлини, спасењу своме и ближњима. Празнична атмосфера увек нам открива нове могућности. Оне могу бити добре или лоше. Ми као православни хришћани, знајући да је смисао нашег живота у вечности, окренућемо се добрим вредностима. Празник, посматрано очима Цркве, јесте литургијски догађај, који нас узводи Христу и заједници са Њим. Радост празновања у Цркви преноси се у домове. Важно је да све те благе и благословене дане посветимо унапређењу наших односа, са Богом и ближњима, јеванђелски позвани и са непријатељима. Будимо тих дана једни са другима у име Господње. Посветимо се добрим делима и намерма у ово модерно време отуђености. Уместо телефонских и компјутерских тастатура, посветимо пажњу ближњима. Много је гладних, тужних и усамље-них. И њима најпре треба ближњи у име Господње. игуман Димитрије (Плећевић) штампано издање "Ало" за 14. 01. 2018. View full Странице
  19. Позивам Вас све, драга браћо и сестре, да овогодишње празновање Рождества Христовог проведемо на такав начин како би оно за нас било један стваран и светао догађај. Као што и први Божић, дан када се родио на земљи Син Божији, и који су прославили Анђели, пастири, мудраци и други није значио само једно славље и радост, него је учинио одлучујући помак и промену у историји човечанства, тако и овај наш Божић може и треба да буде догађај који ће значити одлучујући помак унапред и преображај на боље у нашим властитим животима. То ћемо постићи ако прихватимо и испунимо поруку коју нам је дао новорођени Богомладенац, а то је: пре свега да прихватимо једни друге као своју браћу и сестре, да једни другима опростимо, да се измиримо и да са свима живимо у слози и љубави. Свему томе можемо се научити гледајући на Христов пример. Он је рекао: „Угледајте се на мене…“! Будимо увек отворени за Бога и отворени једни за друге! Ако тако будемо славили Божић, ова Нова 2018-та година, која је пред нама, биће пам од Бога благословена и испуњена Његовим даровима, а ми оспособљени да Њему служимо, да се у Њему спасавамо и да напредујемо у сваком добру. Срећан вам Божић! МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Учествујући са Вама у Божићној радости и остајући увек отворен према вама у свему, ваш +Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска
  20. Часни оци, преподобни монаси и монахиње, поштовани народе Епархије милешевске, Благодарећи Богу на овом дану, придружујем се и ја као Епископ милешевски у својим Божићним честиткама Његовој Светости нашем Патријарху Господину Иринеју и свему Сабору Епископа наше Свете Цркве и све Вас у радости поздрављам МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! Позивам Вас све, драга браћо и сестре, да овогодишње празновање Рождества Христовог проведемо на такав начин како би оно за нас било један стваран и светао догађај. Као што и први Божић, дан када се родио на земљи Син Божији, и који су прославили Анђели, пастири, мудраци и други није значио само једно славље и радост, него је учинио одлучујући помак и промену у историји човечанства, тако и овај наш Божић може и треба да буде догађај који ће значити одлучујући помак унапред и преображај на боље у нашим властитим животима. То ћемо постићи ако прихватимо и испунимо поруку коју нам је дао новорођени Богомладенац, а то је: пре свега да прихватимо једни друге као своју браћу и сестре, да једни другима опростимо, да се измиримо и да са свима живимо у слози и љубави. Свему томе можемо се научити гледајући на Христов пример. Он је рекао: „Угледајте се на мене…“! Будимо увек отворени за Бога и отворени једни за друге! Ако тако будемо славили Божић, ова Нова 2018-та година, која је пред нама, биће пам од Бога благословена и испуњена Његовим даровима, а ми оспособљени да Њему служимо, да се у Њему спасавамо и да напредујемо у сваком добру. Срећан вам Божић! МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Учествујући са Вама у Божићној радости и остајући увек отворен према вама у свему, ваш +Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска View full Странице
  21. Деца желе да се убеде да смо ми, у пуном смислу те речи, личности. А када прозру кроз наше дволично и притворно понашање, када увиде наше лицемерје, она то не могу да издрже. Њих не само да ужасава било који наш грех, већ нарочито та бесконачна представа у којој ми добровољно учествујемо. Деца уважавају грешнике, а све се у њима руши, пре свега, од нашег лицемерја. Како ми је један дечак рекао: – Драго ми је што имам таквог оца какав је мој тата. Нас двојица се јако добро слажемо. Он ми пружа подршку, поштује ме. Он води рачуна о мени и помаже ми. Тата ме радује. Врло је ретко чути нешто тако од детета. А да ли твоје дете може о теби да каже: «Драго ми је што имам таквог тату или маму?» Наравно, не мислим на радост коју осећаш након контакта са неким за кога си привезан заједничким страстима и гресима. Овде имам у виду нешто што ми је једном испричао неки гимназијалац: – С оцем се супер слажем, он ме тако радује. Баш смо у добрим односима. Чак и уживамо у цигаретама заједно. Он је коначно схватио то и сада се више не скривам од њега, разумемо се. И мама пуши заједно с нама, они ме шаљу да купим цигарете за све. Узимам и за себе и за њих. Супер се слажемо. Ја нисам мислио да треба да нас вежу заједничке страсти. Мада чак и таква повезаност може да садржи одређену дозу искрености и основу која касније може донети боље плодове. Али сада говорим о људима који живе кроз Цркву и који теже да изграде добар однос са својом децом. Циљ је надахнути дете тако да те оно сматра својим другом, али да те опет поштује, да гаји неки осећај светости. Мислим на пријатељство које садржи и блискост и поштовање. А поврх тога још и јасне границе. «Свима сам био све, да какогод спасем кога», како каже апостол Павле (1 Кор. 9, 22), а на другом месту он истиче да свакоме припада «част» у складу са његовим местом у друштву (Рим. 13, 7). Треба постати све за своје дете, спустити се на његов ниво. Говорити тако да он може да разуме да ти осећаш његове бриге и потребе. Али никако не смемо да само боравимо с њим на ниском нивоу, притом га не подстичући на промене. Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се «отац и мајка спуштају на мој ниво, али ме затим подижу више и обогаћују ме. Они ми откривају такве видике о којима ја не бих ни помислио, изводе ме из дечијег света наивности и безбрижности и помажу ми да духовно сазрим. Посматрајући њихов однос и етос спознавам Христа. Они ми откривају љубав, Цркву, чистоту, невиност, истину, лепоту живота.» Сходно томе, бити родитељ не значи просто се спуштати до нивоа детета и бавити се његовим интересовањима: играти исте игре као оно, говорити као дете, бавити се истим спортом као и оно. Све је то добро, али то је тек први корак – спустити се на његов ниво. А шта имаш после да му пружиш? Који ће бити твој контрааргумент против свега што му предлаже друштво забаве и потрошње? Куда можеш усмерити његово интересовање? Имаш ли суштински садржај који можеш да му предаш? Да ли сам осећаш нешто дубинско што можеш да му предложиш како би обогатио живот свог детета? Ту лепоту која те је очарала у души? Ако све то живиш, то ћеш и показати. Ако то живиш, све ће изаћи на видело, показаће се и дете ће се обрадовати када то види. Оно ће осетити да од тебе добија нешто важно, нешто што не може да добије ни на једном другом месту. Старац Пајсије говори да «када диње сазревају откривају своје присуство пријатним мирисом, чак и када су сакривене у пољу. Незреле једва да миришу, ма колико их газио и ломио. А дозрела мирише и сама се тиме открива.» Тако и ти можеш збиља помоћи свом детету ако живиш духовним животом. Свети апостол Павле учи: «И ви очеви! Не раздражујте децу своју» (Еф. 6, 4). Под речју «очеви» он мисли на родитеље уопште, не само на очеве, већ и на мајке. Не раздражујте своју децу. Баш сам једном прочитао и у некој књизи да је главни проблем деце то што се она љуте на родитеље. А љуте се јер приступ њихових родитеља према њима изазива раздраженост. Видите колико је то мудар савет. У Старом Завету има пуно савета, а нарочито педагошких: у књизи премудрости Соломонових, у причама Соломоновим и др., али и у Новом Завету има пуно савета који су кратки, једноставни, али зато силни и суштински. Као савет Господа: «Поштуј оца свог и матер своју», – тако једноставне речи, али се у том поштовању скрива сва тајна овог живота. Видите како Господ наставља Своју заповест: «Да ти се продуже дани на земљи» (Излазак 20, 12). Свети апостол Павле тврди исто то. Он се обраћа и очевима и деци: «Поштуј оца свог и матер» (Еф. 6, 2–3). Прост савет, али он ипак умногоме олакшава породични живот. Деца су често под притиском родитеља и негодују због тога. Она осећају да се према њима поступа неправедно. А после почињу да скрећу са правог пута, траже за себе неко друго место, друге начине забаве, друго друштво које ће их прихватити таквим какви су, без критиковања и бесконачних претензија, без грдње родитеља. Без непрестаних замерки. Деца говоре: – Вратим се кући, а родитељи ми стално придикују. Стално ми говоре оно за шта знају да ме разјарује. Стално једно те исто. Бескрајни ток истих коментара, истих замерки на моје другове и одећу. На тај начин да ме то невероватно нервира. Велика је ствар не раздражавати друге. И ето једне тајне како то не чинити. Ако си већ испробао неки савет и видиш да не помаже, или си испробао неку реч и знаш да је отровна и да сваки пут изазива вику и свађу, онда то значи да су то заправо речи и епитети који вређају, понижавају твоје дете и изазивају расправе. Тајна је у томе да их не понављаш по други пут. Нађи им неку замену, реци нешто друго, али само немој да понављаш исте речи који доводе до немира у кући. Сви ми пуно грешимо. Могли бисмо барем да сазримо на бази сопствених грешака како не бисмо допуштали да изнова и изнова понављамо исте пехове. Пробао си нешто и увидео да не помаже? Не понављај то, јер као што видиш деца те више не схватају озбиљно и не добијају од тога никакву корист. И знате шта она кажу? – Када мама крене да ме критикује, почиње да звучи као покварена плоча! Већ сам навикао на њу. Знам да ће тако наставити једно 20 минута, прича–прича–прича, све једно те исто. Знам унапред све што ће рећи, јер се она све време понавља. А на крају ће све бити како ја хоћу. Тако ја трпим, идем у своју собу, а време пролази… Па то није близак однос! Колико су само ближи односи у којима има љубави. А овде је однос детета и родитеља прожет гневом и напетошћу или равнодушношћу. И почињемо да се осећамо као странци у сопственом дому. Неко други може пуно да исприча о твојој породици, али више од свега можеш да испричаш управо ти. Имаш то право. Много пута имаш повод да се осетиш огорченим, оптерећеним и притиснутим, али опет, пуно пута и немаш права да се тако осећаш. Сви ми имамо, али и немамо то право – и то истовремено. Због тога и кажем да све ово што тврдим не може да се односи на све у једнакој мери. Па ипак, свих се нас једнако тиче потреба за молитвом. Молитвом свих за све. Треба да се молимо једни за друге, за своју породицу. Да молимо Бога да нас просветли. Ово што је данас речено представља мали почетак. Данас смо направили невидљиви прелаз у свет породице и видели радост и бол који она скрива. Указали смо на неке грешке, које вероватно и ти, као родитељ, чиниш. И уколико сам те огорчио, увредио, ако сам извукао оштре и погрешне закључке, ослањајући се на сопствене претпоставке, опрости ми! Знам да имаш право да мислиш како ти хоћеш. Али Христос жели да се загледамо у себе и да схватимо да ствари не стоје баш најбоље. Да појмимо своја сагрешења и да молимо Бога да нам подари просветљење, да нам ослади душу, наше поступке и речи, како би се осладиле и душе наше деце које овај свет тако много огорчује и жели да их одведе што даље од Бога. Извор: Православие.ру
  22. Деца не захтевају да одрасли буду савршени. Никада то не чине. Она не желе да никада не грешимо, да будемо безгрешни. Деца сваки наш покушај глумљења безгрешности схватају као лицемерје. Деца знају да ми сваки пут када се претварамо да смо јако добри излажемо «сами себе и једни друге» подсмесима. Она не траже савршенство од нас. Она траже искреност, уважење, пре свега уважење према нама самима, а после и према њима. Она траже духовни труд и да осете да ми улажемо читаву душу и озбиљно се односимо према животу, свету, Цркви. Деца желе да се убеде да смо ми, у пуном смислу те речи, личности. А када прозру кроз наше дволично и притворно понашање, када увиде наше лицемерје, она то не могу да издрже. Њих не само да ужасава било који наш грех, већ нарочито та бесконачна представа у којој ми добровољно учествујемо. Деца уважавају грешнике, а све се у њима руши, пре свега, од нашег лицемерја. Како ми је један дечак рекао: – Драго ми је што имам таквог оца какав је мој тата. Нас двојица се јако добро слажемо. Он ми пружа подршку, поштује ме. Он води рачуна о мени и помаже ми. Тата ме радује. Врло је ретко чути нешто тако од детета. А да ли твоје дете може о теби да каже: «Драго ми је што имам таквог тату или маму?» Наравно, не мислим на радост коју осећаш након контакта са неким за кога си привезан заједничким страстима и гресима. Овде имам у виду нешто што ми је једном испричао неки гимназијалац: – С оцем се супер слажем, он ме тако радује. Баш смо у добрим односима. Чак и уживамо у цигаретама заједно. Он је коначно схватио то и сада се више не скривам од њега, разумемо се. И мама пуши заједно с нама, они ме шаљу да купим цигарете за све. Узимам и за себе и за њих. Супер се слажемо. Ја нисам мислио да треба да нас вежу заједничке страсти. Мада чак и таква повезаност може да садржи одређену дозу искрености и основу која касније може донети боље плодове. Али сада говорим о људима који живе кроз Цркву и који теже да изграде добар однос са својом децом. Циљ је надахнути дете тако да те оно сматра својим другом, али да те опет поштује, да гаји неки осећај светости. Мислим на пријатељство које садржи и блискост и поштовање. А поврх тога још и јасне границе. «Свима сам био све, да какогод спасем кога», како каже апостол Павле (1 Кор. 9, 22), а на другом месту он истиче да свакоме припада «част» у складу са његовим местом у друштву (Рим. 13, 7). Треба постати све за своје дете, спустити се на његов ниво. Говорити тако да он може да разуме да ти осећаш његове бриге и потребе. Али никако не смемо да само боравимо с њим на ниском нивоу, притом га не подстичући на промене. Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се «отац и мајка спуштају на мој ниво, али ме затим подижу више и обогаћују ме. Они ми откривају такве видике о којима ја не бих ни помислио, изводе ме из дечијег света наивности и безбрижности и помажу ми да духовно сазрим. Посматрајући њихов однос и етос спознавам Христа. Они ми откривају љубав, Цркву, чистоту, невиност, истину, лепоту живота.» Сходно томе, бити родитељ не значи просто се спуштати до нивоа детета и бавити се његовим интересовањима: играти исте игре као оно, говорити као дете, бавити се истим спортом као и оно. Све је то добро, али то је тек први корак – спустити се на његов ниво. А шта имаш после да му пружиш? Који ће бити твој контрааргумент против свега што му предлаже друштво забаве и потрошње? Куда можеш усмерити његово интересовање? Имаш ли суштински садржај који можеш да му предаш? Да ли сам осећаш нешто дубинско што можеш да му предложиш како би обогатио живот свог детета? Ту лепоту која те је очарала у души? Ако све то живиш, то ћеш и показати. Ако то живиш, све ће изаћи на видело, показаће се и дете ће се обрадовати када то види. Оно ће осетити да од тебе добија нешто важно, нешто што не може да добије ни на једном другом месту. Старац Пајсије говори да «када диње сазревају откривају своје присуство пријатним мирисом, чак и када су сакривене у пољу. Незреле једва да миришу, ма колико их газио и ломио. А дозрела мирише и сама се тиме открива.» Тако и ти можеш збиља помоћи свом детету ако живиш духовним животом. Свети апостол Павле учи: «И ви очеви! Не раздражујте децу своју» (Еф. 6, 4). Под речју «очеви» он мисли на родитеље уопште, не само на очеве, већ и на мајке. Не раздражујте своју децу. Баш сам једном прочитао и у некој књизи да је главни проблем деце то што се она љуте на родитеље. А љуте се јер приступ њихових родитеља према њима изазива раздраженост. Видите колико је то мудар савет. У Старом Завету има пуно савета, а нарочито педагошких: у књизи премудрости Соломонових, у причама Соломоновим и др., али и у Новом Завету има пуно савета који су кратки, једноставни, али зато силни и суштински. Као савет Господа: «Поштуј оца свог и матер своју», – тако једноставне речи, али се у том поштовању скрива сва тајна овог живота. Видите како Господ наставља Своју заповест: «Да ти се продуже дани на земљи» (Излазак 20, 12). Свети апостол Павле тврди исто то. Он се обраћа и очевима и деци: «Поштуј оца свог и матер» (Еф. 6, 2–3). Прост савет, али он ипак умногоме олакшава породични живот. Деца су често под притиском родитеља и негодују због тога. Она осећају да се према њима поступа неправедно. А после почињу да скрећу са правог пута, траже за себе неко друго место, друге начине забаве, друго друштво које ће их прихватити таквим какви су, без критиковања и бесконачних претензија, без грдње родитеља. Без непрестаних замерки. Деца говоре: – Вратим се кући, а родитељи ми стално придикују. Стално ми говоре оно за шта знају да ме разјарује. Стално једно те исто. Бескрајни ток истих коментара, истих замерки на моје другове и одећу. На тај начин да ме то невероватно нервира. Велика је ствар не раздражавати друге. И ето једне тајне како то не чинити. Ако си већ испробао неки савет и видиш да не помаже, или си испробао неку реч и знаш да је отровна и да сваки пут изазива вику и свађу, онда то значи да су то заправо речи и епитети који вређају, понижавају твоје дете и изазивају расправе. Тајна је у томе да их не понављаш по други пут. Нађи им неку замену, реци нешто друго, али само немој да понављаш исте речи који доводе до немира у кући. Сви ми пуно грешимо. Могли бисмо барем да сазримо на бази сопствених грешака како не бисмо допуштали да изнова и изнова понављамо исте пехове. Пробао си нешто и увидео да не помаже? Не понављај то, јер као што видиш деца те више не схватају озбиљно и не добијају од тога никакву корист. И знате шта она кажу? – Када мама крене да ме критикује, почиње да звучи као покварена плоча! Већ сам навикао на њу. Знам да ће тако наставити једно 20 минута, прича–прича–прича, све једно те исто. Знам унапред све што ће рећи, јер се она све време понавља. А на крају ће све бити како ја хоћу. Тако ја трпим, идем у своју собу, а време пролази… Па то није близак однос! Колико су само ближи односи у којима има љубави. А овде је однос детета и родитеља прожет гневом и напетошћу или равнодушношћу. И почињемо да се осећамо као странци у сопственом дому. Неко други може пуно да исприча о твојој породици, али више од свега можеш да испричаш управо ти. Имаш то право. Много пута имаш повод да се осетиш огорченим, оптерећеним и притиснутим, али опет, пуно пута и немаш права да се тако осећаш. Сви ми имамо, али и немамо то право – и то истовремено. Због тога и кажем да све ово што тврдим не може да се односи на све у једнакој мери. Па ипак, свих се нас једнако тиче потреба за молитвом. Молитвом свих за све. Треба да се молимо једни за друге, за своју породицу. Да молимо Бога да нас просветли. Ово што је данас речено представља мали почетак. Данас смо направили невидљиви прелаз у свет породице и видели радост и бол који она скрива. Указали смо на неке грешке, које вероватно и ти, као родитељ, чиниш. И уколико сам те огорчио, увредио, ако сам извукао оштре и погрешне закључке, ослањајући се на сопствене претпоставке, опрости ми! Знам да имаш право да мислиш како ти хоћеш. Али Христос жели да се загледамо у себе и да схватимо да ствари не стоје баш најбоље. Да појмимо своја сагрешења и да молимо Бога да нам подари просветљење, да нам ослади душу, наше поступке и речи, како би се осладиле и душе наше деце које овај свет тако много огорчује и жели да их одведе што даље од Бога. Извор: Православие.ру View full Странице
  23. Version 1.0.0

    50 downloads

    Јован Јањић ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
×
×
  • Креирај ново...