Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'буде'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 45 results

  1. Разговор са проф. др Максимом Васиљевићем, епископом западноамеричким, водиле су колеге из редакције портала Serbica Americana. И овом приликом им се најтоплије захваљујемо на љубазној понуди да ми премијерно објавимо интервју. У европским градовима период ишчекивања радосног празника Божића се претворио у неку врсту комерцијалног и потрошачког обичаја: запљускују нас светлеће рекламе, осветљени излози и тргови, ту су разни украси, слаткиши и фигурице које се свиђају деци, купују се обавезни поклони, ресторани су пуни лепих, дотераних људи, новогодишњи симболи ирваса, саоница, деда Мраза су доминанти. Међу њима, међитим, нема једне Богомајке ни једног Христа који се родио скромно, а величанствено у јаслама. Зашто смо толико далеко од аутентичног приступа празнику од којег почиње суштинска могућност нашег преображаја и спасења? Увек ће бити један број оних који у Божићу виде још једну прилику за евоцирањем прошлости, за обичајношћу која се „протолошком“ логиком враћа на старо. Човек тежи архетипима. Но, за ту комерцијализацију Божића одговорност бих потражио и међу нама верницима. Чињеницом да смо символизме овог празника и ми почели да тражимо у „прошлости“ (вертеп, ватра, пијукање и сл) дочаравањем атмосфере витлејемске пећине, допринели смо да се смисао празника усмери на прошлост а не на будућност. А сав догађај Рођења Христовог – којим, као што знамо, почиње Нови Завет – јесте у знаку будућих догађаја: Богомладенац је дошао да би спасао род људски, али се то спасење не заокружује бого-оваплоћењем, него оним следећим догађајима, као што су Васкрсење и Педесетница. Наравно, за ту перспективу су потребне друге очи и „логика“ не архетипа него – свестан сам да изговарам неологизам – „есхатотипа“! Св. Максим Исповедник из 7. века признаје неопходност другачијег погледа када говори да је Христос примио телоу оваплоћењу како би оно тело „које је раније уловљавало на смрт“ (на „телу“ се манифестовао Адамов пораз) сада то исто (али Христово) тело постало за нас живот (Јн 6, 54). И поентира Свети Максим да је Оваплоћењем „покренута сва природа ка васкрсењу живота, због којег (васкрсења) Логос понајвише и постаје Човек – ствар ваистину непозната и нечувена!“ (Тумачење Оче наша, 7). Са таквом перспективом Божић се повезује не са романтичном зимском ноћи него са потресном жељом за спасењем од смрти. А ваљда је то оно што нас највише занима! Пред нама је задатак да укажемо на разлику између религиозног мишљења и пуноће литургијског живота Цркве. Но, чудновати си људски погледи и процене ће бити разнолике све до Коначног суда. Како каже естетичар Предраг Финци, „левичари гледају на уметност као на ангажман, на дело које мења свет, а десничари га намерно посматрају као украс“. Црква жели да саопшти свима исту поруку, независно од тога да ли су на овом или оном идеолошком попришту схватању света. Наш угледни социолог Ђуро Шушњић је писао о манипулацији идејама истакавши да постоје пет кључних области где се истина о човеку и животу окрећу против човека (економија, политика, васпитање, слободно време и религијски живот). Тако смо дошли до манипулације истином због различитих интереса. Да ли је могуће човеку избећи ове многобројне маnипулације и открити тајну, смисао и лепоту човека и постојања? Почео бих позитивним ставом да свако од нас има неко унутрашње искуство љубави Божије. Бог у сваком тренутку, па и онда када смо нашли привремени спокој, позива у ризичну авантуру слободе, да бисмо истинско своје биће пронашли кроз самоодрицање. „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Лк 9, 23). То је највећа пустоловина у знаку благодати и истине. Ипак, не треба сметнути с ума да, историјски, напоредо са истином корачају прелест, фалсификат или зло. Они, додуше, немају суштину, но то демонско у животу настоји да кривотвори богодану стварност. Како каже један Светогорац, лаж има своју „теологију“, која предлаже првоствореним људима да постану богови слушајући ђавола. На том примеру се види како један теолошки фалсификат доводи до духовне неуравнотежености а потом и до убиствене болести унутрашњег немира. Пет области склоних манипулацији нису новитет нашег времена: одувек је мрачна страна човека желела да „профитира“ или „паразитира“ унутар политике, економије, религије, образовања итд. Мисао пољског писца Станислава Јежа Леца, која гласи: „најтеже је за истину у време када све може да буде истина“, изгледа да важи и за наше време? Чули сте да је у најновијем издању речника енглеског језика место нашла реч post-truth, „пост-истина“. То је, са једне стране, неминовни исход релативизујућег духа постмодерне, а са друге, посреди је нека иронична реакција на тренд модерног доба у коме „све може да буде истина“, а против које је реаговао пољски писац поменут у Вашем питању. Не треба бити наиван, слоган „пост-истина“ представља претњу не само теологији него и демократији. Ми знамо да ће до Судњег дана пшеница и кукољ да расту једно крај другог и само ће Господар жетве знати да их раздвоји. За суочавање са сваком дилемом или кризом неопходно је расуђивање, тј. поседовање духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки и духовно легитимну перспективу и шта је теолошки неопходно за само esse црквеног живота. Истовремено, за процену садашњости треба имати визију будућности, а управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж црквене теорије и праксе расуђивања Истине. Светитељи су личним примером праштања и незлопамтивости показали да су будућност уградили у свој живот и расуђивање. Доста путујете и сусрећете различите људе који носе различито порекло, културни, национални, идеолошки код времена. Какав је духовни ритам модерних времена и садашњих људи? Можете ли да ухватите тај духовни пулс и да нам кажете које су одлике нашег времена? Мислим да се сви ми крећемо у једном времеплову који нас проводи кроз пре-модерно, модерно, постмодерно време, и то истовремено. Но за нас је важно знати оријентисати се и тада можемо да комбинујемо све на један аутентичан начин! Утешно је то што Бог ни у једној епохи не остави себе непосведочена (уп. Дап. 14, 17). За разлику од многих данашњих Срба (којима при том ником ништа не пребацујем него само констатујем разлику), страна ми је дихотомија „Исток-Запад“. Она је, уосталом, изум 20. века, а прилично јој је „кумовао“ стручњак за оријентализам Едвард Саид, који је у своја предавања унео појам Истока кога одликује религијски сензибилитет, породични друштвени поредак и дуга традиција, насупрот западној рационалности, материјалном и техничком динамизму и индивидуализму. Поједини наши теолози, као и неки јерарси, гаје нескривени анимозитет према Западу, али и те како уживају у благодетима западне цивилизације: аутомобили, телефони, сатови, бела техника – списак тих „уступака“ Западу уопште није кратак. Није ми јасна за врста духовне хипокризије. По мом мишљењу, цео проблем тзв. западног менталитета лежи у тумачењу или херменеутици. Лично сматрам да није цео Запад индивидуалистичан (насупрот некаквом колективистичком Истоку) него да се у западној традицији личност тумачи индивидуалистички. Тако, историја коју пише један западњак је најчешће тумачена у индивидуалистичком кључу. Персоналистички или релациони поглед који нуди Црква јесте нешто друго. Но, свака ствар има свој ритам и своје време. Политичка врења у Америци, идеолошка мњења у Русији, утврђивање пазара између велесила, међународна политика на глобалном плану и сл., све то чини нашу свакодневну реалност. То је одвајкада била судба нашег простора и можда ће та неизвесност заувек пратити Балкан, као његов модус егзистенди. Ако је друга половина XX века у бившој Југославији била у знаку болести, онда треба сачекати да болест да заврши свој круг како би напустила болесника. Ако су се створили предуслови за нову и бољу стварност, тада „плод треба да заокружи своју путању у одговарајућој клими, да би достигао до зрелости“, као би рекли сиријски аскетски оци. Ипак, политички услови не треба да спутавају изворно стваралаштво у уметности, науци, култури… А то је оно што данас примећујемо: конзервативизам убија стваралаштво а модернизам га извитоперава. Савремена духовност се често појављује под различитим варљивим маскама, бежећи од суочавања са истином… Слажем се. Како истиче водећи православни психолог у свету, о. Василије Термос, страх од слободе, као трајна одлика људског бића, рађа потребу за прибегавањем и подређивањем неком другом „егу“ (у наше време: измишљеном „ја“ компјутера или интернет света). Осим тога, једна је ствар желети истину а друга тежити да се она поседује. Приметио сам такву горду самоувереност код многих уредника и чланова „духовних“ интернет портала. Понекад заборављамо да ништа не вреди имати истину ако се нема љубави. „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“, тако истинито а потресно каже певач Бајага у песми „Ако треба да је крај“. Тај крај треба и те како да нас занима, понајвише као провера или обистињење нашег историјског трагања. А само трагање за Богом нема краја. То је дивно сажео Св. Григорије Ниски у овим речима: „Истинско налажење Бога је у трајном трагању за Њим, никадa не заситивши жудњу“ (Григорије Ниски, О животу Мојсијевом). Данас нам звучи скоро невероватно да неко живи тако да себе и читав свој живот повери и препусти сили и благодати Божијој. Наш рационални ум нам говори да ствари можемо да држимо под контролом, уверени смо да све зависи од нас; тешко нам је да породимо знање које би нас смиривало, а то је својеврсна замка у којој се гуши благодат. Зашто је то тако? У вашем питању је истовремено на лаконски начин сажето дат и одговор. На то бих додао да искрено верујем да међу савременим људима постоје они непознати и невидљиви који се препуштају вољи Божијој, остајући сакривени од наших очију. Да се разумемо, сувише рационални ум претендује да „обухвата“ и, како рекосте, „контролише“ свој живот… Пад првог човека се управо у томе састојао: када му је Бог понудио да живи на начин који превазилази „контролисани“ живот, живот слободе, Адам се ипак определио за „сигурност природе“ (земља, Ева, биолошки ритам, итд). Да се разумемо, на исти начин је поступила и Ева. Тај њихов одговор понављамо и ми. Мислим да је, на ширем плану, света Евхаристија (молитвени простор цркве) једини простор у коме негирамо своју контролу и припуштамо да нас неко други води држећи дизгине нашег корачања кроз историју ка будућем Царству. Што се више препустимо том простору, то ћемо ближе бити Благодати. Зато на Литургију треба ићи не тражећи ништа и бивајући срећан што си се тамо нашао. Светитељи су људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе која се манифестује као произвољност. Слободни и самовласни су синови и кћери Божије када у датој слободи пребивају волећи друге. Свако време има своје стваралачке личности које остављају печат у времену, подстичу и буде младе на критичко размишљање и промишљање о тајни постојања, позивају на лично преиспитивање и премеравање постављених вредности, отварају људску мисао и душу за тајну Бога и обожења. Узмимо на пример Достојевског. Какав је Ваш утисак – имамо ли данас активно критичко јавно мњење и јаке стваралачке личности? Нажалост, све је мање аутентичних критичара стварности. Наместо њих доминирају анонимни или полуанонимни критизери са интернет форума. Као изузетак и пример позитивног настојања истакао бих интернет магазин „Теологија.нет“. Ради се о групи младих теолога који, не скривајући верност Цркви и предању, на стваралачки и оригиналан начин коментаришу стварност коју живе. Види се да их она животно занима и да често осећају „жаоке“ са места одакле би требало да их сачека благослов. Подсећају ме на јеромонаха Јустина Поповића који је између два рата врло учестало писао и на критички начин коментарисао црквене прилике тог времена. Треба погледати његове уводне речи у листовима попут „Хришћанске мисли“, у којима је и највишу јерархију критиковао са љубављу и слободом, без бојазни да ће због изнетог става бити скрајнут са парохије или из манастира. Када је 1928. године од, рекао бих осионих, чланова тадашњег Синода ипак био послат у Призренску богословију, повиновао се томе али није пропустио да каже да је то зато што су „неке митроносне главе пожелеле да ме ућуткају“… Ипак, после годину дана је враћен (обратите пажњу: ипак је „помилован“) и наставио своју борбу разобличавања лицемерја црквених великодостојника. Мислим да би Јустин и данас имао шта да приговори црквеном вођству. Свака ауторитарна власт се боји критичког става и новог израза. За такве, било да живе у 21. или у 6. веку, Ареопагитски списи (VI век) би представљали ”опасно новачење” или „увођење философије у теологију“, један Симеон Нови Богослов (X век) би био одбачен (додуше, као и у своје време) због смелог критиковања „јерархије“, а Василије Велики због комбиновања (тадашње) научне слике света са теологијом, итд. итд. С друге стране, и светитељима треба „мера“, (или „претња“, како каже једна грчка народна пословица), просто зато да бисмо сви схватили да се критеријум не налази у нама него изван нас – у Богу. Селективност код неких наших црквених великодостојника превазилази меру укуса: Митрополит Калистос Вер им је добар (идеалан) када критикује Критски сабор, али када сасвим афирмативно говори о теорији еволуције – тада га заобилазе у широком луку. Ипак, лично бих испред критичког става сумње и оспоравања увек ставио слободу у Христу и Цркви. Примећујем у последње време да поједини радо говоре „Црква не ради добро ово или оно“, или указују на ”историјски пораз Цркве”. Мислим да је то менталитет постмодерног времена. Ако се, међутим, обратимо Оцима Цркве, видећемо њихову „луду љубав“ за Христа и Цркву коју они разумевају не просто као јерархију или институцију (такво разумевање преовладава у данашњем теолошком дискурсу), него као Цркву као „пасхалну тајну Христову“ и „предвечни Савет Божији“, Цркву чији су корени пре стварања света и која се поистовећује са будућим Царством. Можемо ли данас говорити у сфери богословља, као што можемо на пример у сфери културе, о неком одређеном, доминантном понуђеном или наметнутом богословском обрасцу? Ко данас утиче и креира водећи богословски образац, теме и начин размишљања? Беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи? Рекао бих да се богословље (поготово оно које полази од пасхалне тајне) изнутра опире наметнутим обрасцима. „Историја догмата“ од почетка до данас сведочи о том животном елану и рашћењу који доводи до „нове песме“ и увек другачијег богословског израза. Сваки век је преко Отаца, тих благодатних свирала Духа Светога, давао неки другачији тон или нову тему својим савременицима. Из црквеног сабрања, када оно ослушкује глас Духа и дамаре времена, израња сушта музика која чини да смрт буде доживљена као побеђена. Битно је разумети да нас теологији учи сами Логос. Митрополит Јован Зизјулас је формулисао важно питање, које истовремено изражава на најбољи начин његову теолошку перспективу и критеријуме на основу којих се схвата Црква. „Када се Црква моли Богу, ко се моли?“ Овај проблем се тиче врсте односа Исуса Христа и Цркве, врсте хришћанског виђења плана божанске Икономије. Одговор који Зизјулас даје за многе је изненађујући: „Када се Црква моли Богу Оцу, Христос је тај који му се моли за нас и са нама“. То је посебно очевидно у евхаристијским молитвама. Заљубљени у Христа, љубимо Цркву Његову. Када сам једног лета са младима Калифорније слушао песму Еда Ширана, “I’m in love with the shape of you”, рекао сам: хајде да је преведемо „еклисиолошки“, схвативши Цркву као обличје Христово. Младима је био близак тај језик. Знате, Св. Златоуст каже за Апостола Павла: „Јер он воли Христа не због Христових ствари, већ ради Њега он заволе ствари које су Његове, и само у Њега он гледа и једино чега се боји јесте да не престане љубити Га“. Мислим да у данашњој неспутаној слободи да се критикују „сви и свако“ треба пронаћи меру, увек почињући од себе самих… Тада ће беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи сведочити „богословље изненађења“. Које су личности пресудно утицали на Вас и Вашу мисао? Моји јунаци су они који су прошли кроз велике животне урвине. Наравно, нисам несвестан њихових слабости и могућности да греше у проценама и судовима. Стога овде не бих наводио њихова имена како не би испало да „рекламирам“ врлине тих личности и онда себе саморекламирам као ученик изузетних учитеља. Један грчки теолог лаик ми је увек био подстицајан због смелог теолошког језика који и данас делује као свежина богословског пролећа. Један српски владика ме је фасцинирао неустрашивим сведочењем пред световним и црквеним властима. Неки београдски прота-професор факултета због свог преданог парохијског рада у велеграду какав је Београд. Код једне српске списатељице ме је пленила осетљивост, поштење и одговорност у писању. Други један епископ са средине прошлог века ми је открио осећај за „друго“ и „другачије“, када је 1946. године у Њујорку говорио протестантском свету: „Погледајте на нашег Господа и Спаситеља. Исток и Запад су се срели у Њему изванредно. Он је био савршени Источњак, али у исто време савршен Западњак. Он је био савршен Азијат и савршен Американац у исто време“. Искрен да будем, један од мојих „духовних“ јунака је и један бразилски фудбалер са којим делим искрени осмех чак и када ситуација налаже тмурно расположење. Сви они су ми, свако на свој начин, показали да привремени неуспех може да буде почетак преумљења, повод за наду и могућност за живот. Сећам се и Унамуна који је служио као ректор Универзизета у Сламанци у два периода, и то у време великих друштвених и политичких преврата. Године 1924. га је „смакнуо“ тадашњи режим и послао у егзил. Остао је у егзилу до 1930. да би онда отишао у Француску. Вратио се после пада диктатуре генерала де Ривере и поново прихватио службу декана. Када се, рехабилитован, вратио у Саламанку на универзитет, своје предавање студентима Унамуно је за почео речима: „И, као што јуче рекох…“, као да није уопште био толико година одсутан. Каква величина духа! Ове године обележавамо 800 година од добијања аутекофалности СПЦ. Хоћете ли на неки посебан начин овај догађај обележити у Вашој епархији и како Ви, када Светог Саву одвојимо од познатог уобичајеног дискурса у Вашем личном искуству доживљавате Саву, првог српског архиепископа? Празник аутокефалности је, по мом скромном мишљењу, празник јединства а не празник „независности“. Јер Црква – а кроз њу сва творевина – има једно средиште које служи као квасац историје, једну благодат која освећује све и сваког. Историјске околности и расплети 2019. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи (склоњен у Никеју), потпуно игнорише канонског епископа српских области, а то је био охридски архиепископ Димитрија Хоматијан, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету. Цео живот Савин биће проткан парадоксима. Бегунац од родитеља биће ухваћен у мрежу Духа Светога, да би потом своје сународнике „привезао“ у Христов тор. Монах жељан испосништва биће врсни градитељ, редак дипломата, одлучан епископ-управитељ… Син „непослушан“ оцу учиниће да отац буде послушан сину, па ће Сава у Свету Гору довести Немању (1197). У мноштву могућности и праваца, Сава на свом животном путу изабира следеће просторне координате: Света Гора, Константинопољ, Студеница, Јерусалим и Света Земља, Србија, Византија, Солун, Александрија, Египатска пустиња, Синајски манастир… Једном речју, савршена свештена топографија за савршену свету биографију. Овај необични човек ће тајну Христовог начина присуства, претворити у свој modus existendi. Својим присуством ће очаравати и преображавати сваку средину: црквену, друштвену, политичку, интернационалну… тек да би потом одмах хитао у одсуство, из којега је настављао да шаље нове благослове. Овај христолики човек је све своје снаге и дела стављао у службу других. А потписивао се речима „најнедостојнији међу грешницима – Сава“. „Присуство у одсуству“ ће бити Савин тајанствени мото и модус који се може применити на сав његов живот: својим одсуством ће оца привући у Свету Гору, одсуством ће дејствовати из Студенице, из Свете Земље, а онда трајно, дијахронијски, из Царства Божијег. Његови изласци на видело дана трајаће тек толико дуги да би припомогао, подржао, укрепио, надахнуо, а потом се склонио. Супротно светским манирима, он је уступао место другима, и на почетку и на крају: предвиђени царски престо препушта браћи, а трон архиепископије препушта Арсенију. И при том, у усамљеништву постиже заједништво са свима, испуњујући речи древног монашког Патерикона. У његовој смирености Господ му дарива моћ уједињавања разједињених, и проналажење пута у беспућу. Супротно нашим данашњим манирима, Сава није супротстављао исток и запад, него је тежио њиховој синтези. Како каже Св. Николај Жички, „у њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“. То је модел како за оно време тако и за наше. Пажљивим читањем његове биографије ви видите да Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије, путује по Латинском царству сасвим мирно као на својој земљи, шаље свога изасланика папи у Рим. Не без разлога Доментијан спомиње да је каирски султан Саву уважавао и називао га „правим Божјим човеком“). Дубље усвајање предања Велике Цркве Константинопоља и Сионске Цркве Јерусалима узвело је Саву на један други ниво духовно-културног образовања: архитектура, иконографија, музика, поезија, проза од Савиног времена води Српски народ до духовне зрелости и задивљујућег стваралаштва. Ето, славећи јубилеј аутокефалије, уколико у њега не укључимо све, исток, запад, север и југ, ми нећемо бити на висини задатка који нам је поставио Сава Немањић. Имамо и новија „таласања“ на свеправославном нивоу… Имамо таласања. Онај ко прати историју „изнутра“ зна да са судовима треба сачекати, а поготово треба избегавати осуђивање. Историја Цркве нас учи да се Промисао Божија открива кроз потресне и парадоксалне догађаје. Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања. Св. Јован Златоуст је као Цариградски архиепископ потпуно „неканонски“ интервенисао ван своје јурисдикције у Малој Азији и био у своје време осуђиван због тога, али је то било пастирски благотворно и историја је показала да је његов поступак има сотириолошке димензије. Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина. Садашње превирање у Украјини је један привремени проблем и верујем да нема оне геополитичке димензије које му се приписују. Ако би се Црква поделила због једне канонске турбуленције, то би значило да није била толико велика, него мала и већ пре тога изгубљена. Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве није заузимање једног географског простора, већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве. Треба да верујемо да ће Цркве превазићи искушења и да ће сви, можда, бити захвални што су се управо таква искушења појавила. Црква Христова историјски побеђује онда када је привидно на губитку. Можда је овим потезом Цариград на губитку, како то виде Москва и многи други. Међутим, дугорочно гледано, можда је ово квасац неког дубљег јединства који ће доћи после нашег нараштаја. Вартоломеј је на себе преузео крст једне историјске одлуке и тек ће даља историја – а не садашњи тренутак – показати да ли је био у праву. http://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/?fbclid=IwAR08E3KcDGoLkb82Q_lvV52B8vL7qUQviS1zNNdjYm-X6MKas2zK9Mnxenw
  2. Александар Милојков

    Да ли прељуба треба да буде криминализована?

    Претња и увреда, на пример, јесу дефинисане као кривична дела у Кривичном закону Републике Србије. У сонови ових кривичних дела јесте повреда осећања и осећај страха код човека који је претрео претњу или увреду. Шта више, код кривичног дела претње, није важно да ли је онај који претио озбиљно мислио да физички науди ономе коме прети, већ је битан страх и осећај угрожености који су изазвани код жртве. Насупрот овоме, дело прељубе (хајде да се сконцентришемо само на прељубу у браку) није криминализовано. Питам се: зашто, ако и ово дело итекако повређује другог човека (превареног)? Шта мислите, да ли прељуба треба да буде криминализована? Ја мислим да треба, јер производи сличне ефекте код жртве, али често много јачег интензитета од, на пример, кривичних дела увреде и претње.
  3. „Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа“ – наглашава Епископ Херувим. У недељу, дана 30.12.2018., када наша Црква прославља празник Материце и сећа се Светих Праотаца, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом Литургијом у Винковцима. Преосвештеном Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Предраг Азап, парох винковачки, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Богослужењу је присуствовала гђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Вуковару. По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима: - У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни Оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије која се излила на нашу заједницу у Винковцима. Принели смо Господу жртву од свих и за све. Велики је благослов што смо данас овде сабрани око вечне истине – Свете Евхаристије, око Тела и Крви Христове. Најлепши дар који је Господ оставио човеку је могућност да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Празник посвећен Светим праоцима који данас прослављамо упућује нас на Тајну Оваплоћења Господа нашега Исуса Христа. Његово Оваплоћење је темељ и рађање наше наде. У нашим срцима треба да завлада мир и љубав чији је печат у Цркви Божијој, а испуњење у Телу и Крви Христовој. То је обоготворена истина која нам се даје када се служи Света Литургија. Ова недеља посвећена праоцима једна је од припремних недеља пред празник Рођења Господа нашег Исуса Христа. Сећамо се свих старозаветних личности, праотаца, отаца, пророка, свих оних који су у лику Христа очекивали Месију – Спаситеља света. Следеће недеље ће бити Оци за којим следи прослављање празника Оваплоћења. Тајна Оваплоћења је најелпша тајна у историји Спасења. Бог постаје човек и отвара људима могућност уласка у Царство Небеско. На то нас упућује Свети апостол Павле у посланици Колошанима. Првоврховни апостол нам говори да бисмо се требали ослободити гордељивости, властољубља, сластољубља и осталих слабости, како бисмо задобили небеске врлине. Труд у врлинском начину живота нас узводи у наручје Божје, у наручје праотаца Авраама, Исака и Јакова. Праоци су проповедали Истину израиљском народу, међутим њихово окорело срце није могло да прихвати Исуса Христа као Спаситеља света. Народ смо Божији и требамо да примимо Истину како би она била део нашег живота. Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа. То је Тајна над тајнама – како кажу Свети оци наше Цркве. Данашње Јеванђеље по Светом апостолу Луки нас на крају свог одељка позива речима: „Много је званих али је мало изабраних“. Требамо као народ Божји увек бити у реду оних „изабраних“, да се у животу припремамо за Долазак Христов како бисмо били са десне стране Бога и Оца. Видимо како се овај дивни храм иконопише изображавајући тако икону Царства Небескога. Композиције светитеља нам на тајновит начин говоре да је храм место молитве – место Царства Божијег. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан и данашње Свето Сабрање у Винковцима, од сада и кроз сву вечност. Амин. Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Винковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  4. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије препоручио је предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу да се прво крсти и постане члан Цркве Божије, да би могао да говори о Цркви, а не само да буде носилац безбожне братоубилачке идеологије. „Ја бих му препоручио да се он прво крсти у име Оца и Сина и Духа Светога, да постане члан Црке Божије, а не само носилац идеологије која је израсла из безбожне титоистичке идеологије, братоубилачке идеологије – да би онда могао да говори о Цркви. И да не користи положај на коме се налази, да не манипулише са Црквом Христовом која, ево, кроз вјекове, поред свих гоњења и прогона, и свих покоља, опстала и остала. И опстаће. Неће врата пакла Цркви Божјој одољети“, рекао је данас Митрополит Амфилохије током Свете архијерејске литургије у цркви Светог Спиридона у Ђеновићима коментаришући прије пар дана јавно изречено опредјељење предсједника Црне Горе Мила Ђукановића за аутокефалну цркву. Додао је да је срамно то што представници државе Црне Горе покушавају да наметну народу Божјем, Цркви Божјој секту која је непостојећа у историји. „Јесте да се Митрополија по уставу краља Николе из 1905. године називала аутокефалном, али нико никада њу није прогласио аутокефалном. Прије свега, шта то значи аутокефална. Једна заједница, мора, прије свега, да буде Црква Божја да би онда могла да има и своју самосталну организацију. Како може нека заједница, која се скупља на друмовима и по улицама, и на трговима Јосипа Броза, да буде Црква“, упитао је Владика. Владика је рекао је да се у Црној Гори повампирује братоубилаштво из Другог свјетског рата. „Братоубилаштво је било оно што се данас повампирује, јер је брат убијао брата. На том братоубилаштву градити друштво, заједницу људску, на том духу братоубилаштва, а посебно на томе градити цркву, то само могу људи који нијесу познали истину, који не знају шта је Црква Божја. То није Црква – то је демонска заједница“, објаснио је Владика. Казао је да су православни патријарси: цариградски, руски, јерусалимски, александријски, антиохијски својим доласком у Црну Гору у наше вријеме и пред Богом и пред људима посвједочили која је истинита Црква у Црној Гори. Митрополит црногорско-приморски је рекао да држава у овом тренутку тражи од преко педесет монаха и монахиња да напусте Црну Гору. „Наследници братоубица и богоубица сад, у двадесет и првом вијеку прогоне оне који нијесу родом из Црне Горе. Никада се то није догађало, ни под једном окупацијом, а данас се то догађа. То морам да кажем данас овдје на овај свети празник, и волим да то чују сви на које се односи“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Београдски надбискуп Станислав Хочевар у Божићној посланици пожелео је да 2019. буде година рађања мира и у којој ће владати мир у читавом свету. Надбискуп Хочевар је навео да порука мира добија значајну улогу управо због стања данашњег света и због изазова који све снажно дотичу. -Не може нам побећи из размишљања болно питање да ли има смисла славити Божић ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања, наводи Хочевар. Упитао је и да ли ће се и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је све мање рађања, толико се младих сели одавде где се некада, каже, снажно борило за живот и чувала слобода. Хочевар поручује да ако Исус Христос нема прво и право место, онда нико од људи не зна где је и које је његово место, какав би требало да буде и који му је животни позив. -Божић није у томе да се сусрећемо око богате трпезе, него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним, истакао је београдски надбискуп и упитао је и да ли верници смеју искључивати често оне који припадају другом народу, традицији, вероисповести. -Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности, да не тражимо опроштај једни од других, упитао је београдски надбискуп и истакао да је Божић дан када се у људима рађају нове спознаје, нови увиди, односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада. Београдски надбискуп је пожелео свима срећан и благословен Божић, уз поруку да Онај који једини заиста долази у све дубине нашег личног и друштвеног бића, испуни све благословом, срећом и миром. Извор: Српска Православна Црква
  6. Београдски надбискуп Станислав Хочевар у Божићној посланици пожелео је да 2019. буде година рађања мира и у којој ће владати мир у читавом свету. Надбискуп Хочевар је навео да порука мира добија значајну улогу управо због стања данашњег света и због изазова који све снажно дотичу. -Не може нам побећи из размишљања болно питање да ли има смисла славити Божић ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања, наводи Хочевар. Упитао је и да ли ће се и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је све мање рађања, толико се младих сели одавде где се некада, каже, снажно борило за живот и чувала слобода. Хочевар поручује да ако Исус Христос нема прво и право место, онда нико од људи не зна где је и које је његово место, какав би требало да буде и који му је животни позив. -Божић није у томе да се сусрећемо око богате трпезе, него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним, истакао је београдски надбискуп и упитао је и да ли верници смеју искључивати често оне који припадају другом народу, традицији, вероисповести. -Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности, да не тражимо опроштај једни од других, упитао је београдски надбискуп и истакао да је Божић дан када се у људима рађају нове спознаје, нови увиди, односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада. Београдски надбискуп је пожелео свима срећан и благословен Божић, уз поруку да Онај који једини заиста долази у све дубине нашег личног и друштвеног бића, испуни све благословом, срећом и миром. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Његово Преосвештенство Владика захумско-херцеговачки г. Димитрије освештао је 22. децембра 2018. године темеље храма Светог деспота Стефана деспота и Преподобне Евгеније у месту Ортијеш код Мостара. Владика Димитрије је рекао да људи градећи храм изграђују себе: - Има позната ријеч апостола Павла да знање надима, а љубав изграђује. Ми морамо градити љубав међу собом и само ће љубав изградити овај храм. Зато смо се и помолили на темељима овог будућег храма да он буде знак нашег јединства, наше братске љубави и братског поштовања. Нека би дао Господ да буде као што је било у вријеме првих хришћана. Они су живјели заједно, поштовали се, имали светост и врлину живота, да су људи кад су их гледали говорили какав ли је њихов Бог кад су они овако свети и пуни љубави једни према другима. Такви и ми треба да будемо, да будемо знак и овоме свијету и овоме граду у коме живимо, да будемо знак присуства Бога љубави. Влдика је верницима рекао да у Мостару имају право да се боре за своја грађанска, верска и духовна права, али да се свим срцем морају желети и афирмисати та права и другима: -Не смије ни признак мржње да се увуче у наше срце, посебно овдје у Мостару. Мржња је као штит, али не штит који нас штити од зла, већ штит који запречује благослове да дођу на нас. Ако градимо на мржњи све ће се брзо срушити. Ми морамо да градимо на љубави. Нека би дао Господ, као што смо овај храм затемељили на чврстој стијени и наш живот буде утемељен на Христу Господу и на тврдој вјери у њега и онда ће он бити и наш штит и заштитник и извор благослова. Свештеник Бранимир Боровчанин, парох благајски на чијој парохији се гради храм, рекао је да је идеја о изградњи цркве потекла од мештана Ортијеша које је једно од највећих и најорганизованијих повратничких насеља у долини Неретве, а да је благослов за изградњу цркве дао тадашњи Владика захумско-херцеговачки Григорије, а затим је подршку дао и нови владика Димитрије. - Сви људи одавде, али и пријатељи људи из Ортијеша, па и наши пријатељи других вјера и нација су безусловно и са великом љубави помогли да се гради овај храм, рекао је свештеник Боровчанин и напоменуо да се храм гради прилозима вјерника и уз помоћ Министарства за избегла и расељена лица Владе Републике Српске које је и раније помагало многе пројекте. Свештеник Боровичанин је навео да је план да се црква изгради и заврши до 1. августа 2019. године и подсетио да у јужном делу Мостара има око 350 православних домова, од чега стотињак у Ортијешу: -У већини њих имамо подмладак, дјецу или унучиће који ту живе и зато мислимо да је то свијетла будућност. Ово је други храм који се наново гради на подручју Мостара. У Мостару су после рата обновљене све цркве, а у току је обнова Саборне цркве Свет Тројице. Мештанин Давор Шупљеглав истакао је како је изградња цркве од великог значаја: -Надамо се да ће овај храм допринијети нашем заједништву, јер немамо луксуз да се дијелимо по било ком основу. Надамо се да ће нас и овај храм зближити с Божјом помоћи. Бојан Црногорац из Ортијеша, а данас живи у Милићима, казао је да се увек радо враћа у своје у место. -Тамо су ме одвели пословни путеви. У Ортијеш је увијек лијепо доћи. Сада ћемо се моћи бар једном годишње окупити око овог храма, каже Црногорац који је један од донатора и додаје да ће бити основано и удружење које ће бринути за новорођенчад са подручја Ортијеша и Лакшевина. Пројектант цркве Ранко Окука навео је да ће се храм градити у уникатном стилу цркве ротонде и да у Епархији захумско-херцеговачкој има само још један такав у Невесињу. -Првобитна идеја је била да се изгради капела, али смо схватили да овај народ и ово мјесто заслужују да имају лијеп храм, казао је Окука. Освећењу цркве присуствовао је велики број мештана Ортијеша, начелници Невесиња и Источног Мостара. Извор: Епархија захумско-херцеговачка СПЦ
  8. У недјељу, 16. децембра, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија. Светом Литургијом началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Он је овом приликом први дио свог пастирског слова посветио суштини прочитане јеванђелске приче, тумачећи и приближавајући свима сабранима њен дубљи смисао. Он је говорио о важности непрестаног преиспитивања гдје се ми налазимо са својим духовним животом, те је подвукао и важност имања благодарности према Богу сваког тренутка у нашем животу. Отац Мирчета је навео да често због наше слабости, након што добијемо оно за чим смо вапили, за шта смо молили и што смо измолили од Господа - заборавимо, не сјетимо се да заблагодаримо Господу, те је упозорио да нас такав приступ животу може довести и у горе стање од оног претходног: "Ето нам поуке из овога примјера, из ове јеванђелске приче. Зар и ми тако не чинимо као ови људи ? Од онога момента када нам буде боље, кад ријешимо наш проблем, када се исцијелимо од наше болести, када често почнемо духовно да живимо, када нас дотакне благодат Божија, кад осјетимо пуноћу живота, често због наших слабости то заборавимо, заборавимо да заблагодаримо, па се вратимо на стање које чак може да буде горе од оног претходног." - подсјетио је отац Мирчета. Он је у даљем свом излагању подсјетио и на шта нас опомињу управо и јеванђелска прича и пост који постимо, наводећи да је неопходно да се човјек труди и стражи над собом, над својом душом, будући да посједовање истинске захвалности осим димензије људског дјела и дивног покрета душе иима по његовим ријечима и васпитни значај: "То нас данашње јеванђеље опомиње и овај пост који постимо. Опомиње нас да човјек непрестано треба да се труди, да непрестано мора да стражи над собом. А један од начина тог труда јесте да заблагодаримо, да захваљујемо Богу. Да не заборавимо да заблагодаримо Богу. А зашто ? Зато што између осталог осим што је то дивни покрет душе, што је људско дјело - да захвалимо Ономе који нас дарује, благодарност посједује, има и васпитни значај. Управо зато што нас подсјећа на оно што је важно и на Онога који нам дарује.'' Он је у последњем дијелу свога обраћања нагласио колико је потребно и колико је важно да сваки дан започињемо и завршавамо са благодарношћу према Богу: ''Дакле, оно што би требали да се поучимо из данашњег јеванђеља јесте да сваки наш дан завршавамо са благодарношћу Богу и да сваки наш дан започињемо са благодарношћу Богу. Јер ако Бог буде на нашим уснама, то је сигурна нада да ће бити и у нашим срцима!" - закључио је тиме своје пастирско обраћање протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици
  9. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је у уторак, 11. децембра 2018. године, у раду научног скупа: „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве – Историјско, богословско и културно наслеђе”, који је уприличен у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Владика Иринеј је говорио на тему: „Изворна и савремена аутокефалија са посебним освртом на ону коју је издејствовао Свети Сава 1219. године”. Епископ бачки је оценио да је наше време – време дубоке кризе наше црквене и канонске самосвести. Теорија и пракса аутокефалије налазе се на клизавој низбрдици. Аутокефалија се више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне, Католичанске Цркве него све чешће представља камен спотицања, што конкретно значи узрок тешких неспоразума међу Црквама. Штавише, спорови око аутокефалије једне велике аутономне Цркве, довели су до прекида општења међу Црквама, што представља најтрагичнију могућу варијанту. Надајмо се да ће тај прекид бити привременог карактера, навео је владика Иринеј. Владика је истакао да се поставља питање како да појам и систем аутокефалног организовања живота Цркава Божјих у васељени поново постане фактор јединства, а не фактор нејединства и раскола, како је сад у наше дане.Мислим да из историје древне Цркве, из примера Светога Саве који је са толико мудрости, расуђивања и смирења радио, од његовог доба па надаље, у нашој помесној Цркви, хвала Богу, није било пучистичких стицања ранга и статуса, ни у погледу аутокефалије, ни у погледу уздизања на степен патријаршије. Имам утисак да у нашем времену, наша историја, поготово историја Светосавске епохе и његове свете личности, може и нама да буде учитељица живота, поручио је Епископ бачки. У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019), под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, Међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У раду симпосиона учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача. Сабрање је почело у понедељак, 10. децембра, тропаром Светом Сави и химном Боже правде, које је извео Камерни мушки октет Православног богословског факултета. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је симпосион, оценивши да је за аутокефалију Српске Цркве заслужан колико Свети Сава, толико и Стефан Немања. Отварању научног скупа присуствовали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи: британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, ваљевски Милутин, нишки Арсеније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Такође, присуствовали су и г. Илија Елиадис, амбасадор Републике Грчке у Србији; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, са помоћником др Марком Николићем; ректори богословија у Београду, Призрену и Крагујевцу; професори и студенти Факултета, професори и ученици богословија, представници јавних и друштвених институција, свештенство и монаштво Српске Цркве. Програм је доступан на интернет страници научног скупа Извор: Епархија бачка
  10. У њој су сабрани огледи из упоредног систематског богословља (ктисиологије/космологије, теологије Предања, сотириологије, мистирологије и литургике), који помажу аналитичарима да лакше идентификују поједине кључне разлике источне и западне хришћанске онтологије. Након тог почетног става, лакше је, надамо се стићи до уверења да су те разлике пратиле Цркву Христову од њених почетака, а да нису представљале препреке пуној кинонији свих хришћана. Ако те различитости, које смо желели да представимо у овим радовима без икаквих улепшавања или прикривања, нису биле узрок раскола више од једног миленијума, онда их ни сада не можемо разматрати као узроке деобе, него као комплементарности. Тако ће сви теолози, а особито млађи нараштаји — студенти, којима је ова књига превасходно намењена, моћи свим силама радити са једним циљем: Да не буде раздора у Телу Христа Бога нашега (уп. 1Кор 12, 25). САДРЖАЈ Теологија Предања у Католичкој Цркви: допринос Ива Конгара Societas perfecta и прва модернистичка криза Римокатоличке Цркве Фундаменталистичке тенденције у неким документима магистеријума Католичке Цркве Богословље твари у опусу Јозефа Рацингера (папе Бенедикта XVI): хришћанско учење о стварању света пред изазовимa данашњице Употреба олтарског звонца у Евхаристији Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?) Еклисиолошки аспекти сотириологије Римокатоличке Цркве: документ Placuit Deo Конгрегације за доктрину вере Додатак Епископски Синод Римокатоличке Цркве Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 272-1 МАТИЋ, Златко, 1971- Да не буде раздора у Телу : огледи из упоредног богословља / Златко Матић. - Пожаревац : Епархија браничевска, Одбор за просвету и културу ; Београд : Православни богословски факултет Универзитета, Институт за Систематско богословље, 2018 (Велика Плана : Мозаик). - 245 стр. : ауторова слика ; 20 cm. - (Библиотека Приручници / [Епархија браничевска, Одбор за просвету и културу] ; књ. 13) Тираж 400. - Белешка о аутору: стр. 245. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 227-239. ISBN 978-86-87329-64-5 a) Римокатоличка теологија COBISS.SR-ID 270672908 EAN 9788687329645
  11. Архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани данас је у разговору за Радио-Светигору позвао вјерни народ да вечерас и сјутра дођe у манастир и заједно са дечанском братијом прослави ктиторску славу ове светиње – празник Светог краља Стефана Дечанског. ,,Имамо ових дана мало нестабилнију ситуацију, али то је овдје уобичајено и надамо се да се неће нимало одразити на нашу прославу“, каже отац Сава. Прилог радија Светигоре ,,Политику треба пустити политичарима, али ми када говоримо о неким политичким питањима, ми говоримо искључиво с позиције очувања нашега народа, јер кад год видимо да се то одражава на наш народ мислимо да имамо моралну обавезу да дигнемо свој глас и да кажемо шта није у реду и да упозоримо. Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема, јер су неки наши свештеници били свједоци да се крећу јаке полицијске снаге према Митровици и да је било јасно да ће нешто да се деси. Чак су провоцирали наше свештенике. Полицајац му је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. То су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли“, казао је игуман Високих Дечана. Свечано празнично бденије у манастиру Дечани почеће вечерас у 17 часова, а Свету архијерејску литургију сјутра ће, са почетком у 9 часова, служити Митрополит дабробосански г. Хризостом и Владика рашко-призренски г. Теодосије, уз саслужење свештенства наше Свете Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 8. новембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану. Саслуживали су протојереј-ставрофор Михајло Арнаут, протојереј Милош Миловановић, јереј Миодраг Ристић, као и ђакони Драган Ашковић, Драгиша Ђокић и Славко Аничић. На крају сабрања Свјатјејши Патријарх је произнео беседу о прочитаној јеванђелској перикопи о милостивом Самарјанину. -Богу се приближавамо вером и делима својим јер је вера без дела мртва. Прилог радија Слово љубве
  13. У недељу, 4. новембра 2018. године, светом архијерејском Литургијом служеном у Цркви Светог Петра Цетињског у Спужу, прослављена је храмовна слава. Литургију је служио преосвећени Епископ диоклијски Методије уз саслужење свештенства и вјерног народа који се овог недељног јутра сабрао у великом броју. „Старозавјетни пророк је рекао за Господа: „Изаћи ће јунак“. И заиста појавио се јунак, Господ Исус Христос који је дошао да побиједи све немани које тиште овај свијет“, рекао је у литургијској проповиједи, некадашњи парох даниловградски протојереј-ставрофор Драган Томић и додао да је Господ тај јунак који је водио мегдане са сатаном који унижава род људски. „Из ове јеванђељске приче о истјеривању демона из човјека видимо како Господ побјеђује демоне. Ова прича нам говори да Господ након Васнесења силу проповиједи и исцјељења није понио са собом него оставио својој Светој Цркви“, нагласио је отац Драган подсјетивши да је овдје у Бјелопавлићима Бог преко светиња, преко Светог Василија и Светог Арсенија оставио велику сили благодати којом се многи исцјељују. „Зато слушајмо ријеч светог Јеванђеља, слушајмо своје свештенике и ходимо онако како нас они упућују да би достигли Царство Небеско“, закључио је отац Драган Томић. На крају свете Литургије, владика Методије је пререзао славски колач и ријечима архипастирске бесједе се обратио сабраном вјерном народу честитајући празник, подсјећајући на пут и живот светог Петра Цетињског, који је као и Господ по Гетсиманији ишао и лијечио људе, тако је и свети Петар силом Христом исцјељивао људе. “ Да Господ да да нам Свети Петар буде узор и примјер и да нас кроз молитве њему благослиља и сила Божија преображава и сабира на свете службе, као што нас је и овдје данас сабрала на овој светој Литургији на којој се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом“, истакао је владика Методије. У име митрополита Амфилохија, владика Методије је додијелио архипастирске захвалнице госдподину Бранку Милићу са Косова и Метохије за изузетан допринос у обнови Храма Светог Петра Цетињског и госпођи Бранки Вујић, која је приложила звоно за Цркву Светог Петра Цетињског у Спужу. Златним ликом Петра Другог Петровића Његоша одликована је породица Предрага и Свјетлане Драгојевић који су изродили шесторо дјеце и тако испунили Божију заповијест „рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. У недељу, 4. новембра 2018. године, светом архијерејском Литургијом служеном у Цркви Светог Петра Цетињског у Спужу, прослављена је храмовна слава. Литургију је служио преосвећени Епископ диоклијски Методије уз саслужење свештенства и вјерног народа који се овог недељног јутра сабрао у великом броју. „Старозавјетни пророк је рекао за Господа: „Изаћи ће јунак“. И заиста појавио се јунак, Господ Исус Христос који је дошао да побиједи све немани које тиште овај свијет“, рекао је у литургијској проповиједи, некадашњи парох даниловградски протојереј-ставрофор Драган Томић и додао да је Господ тај јунак који је водио мегдане са сатаном који унижава род људски. „Из ове јеванђељске приче о истјеривању демона из човјека видимо како Господ побјеђује демоне. Ова прича нам говори да Господ након Васнесења силу проповиједи и исцјељења није понио са собом него оставио својој Светој Цркви“, нагласио је отац Драган подсјетивши да је овдје у Бјелопавлићима Бог преко светиња, преко Светог Василија и Светог Арсенија оставио велику сили благодати којом се многи исцјељују. „Зато слушајмо ријеч светог Јеванђеља, слушајмо своје свештенике и ходимо онако како нас они упућују да би достигли Царство Небеско“, закључио је отац Драган Томић. На крају свете Литургије, владика Методије је пререзао славски колач и ријечима архипастирске бесједе се обратио сабраном вјерном народу честитајући празник, подсјећајући на пут и живот светог Петра Цетињског, који је као и Господ по Гетсиманији ишао и лијечио људе, тако је и свети Петар силом Христом исцјељивао људе. “ Да Господ да да нам Свети Петар буде узор и примјер и да нас кроз молитве њему благослиља и сила Божија преображава и сабира на свете службе, као што нас је и овдје данас сабрала на овој светој Литургији на којој се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом“, истакао је владика Методије. У име митрополита Амфилохија, владика Методије је додијелио архипастирске захвалнице госдподину Бранку Милићу са Косова и Метохије за изузетан допринос у обнови Храма Светог Петра Цетињског и госпођи Бранки Вујић, која је приложила звоно за Цркву Светог Петра Цетињског у Спужу. Златним ликом Петра Другог Петровића Његоша одликована је породица Предрага и Свјетлане Драгојевић који су изродили шесторо дјеце и тако испунили Божију заповијест „рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Епископу Фотију су саслуживали архимандрит Лука Бабић из манастира Карно, протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намјесник Сребреничко-подрињски, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намјесник Рачански (Епархија жичка), протојереј Горан Милинковић, (Епархија жичка), јереј Душан Глигић и протођакон Богдан Стјепановић. У току Литургије Епископ Фотије је ђакона Дејана Ђуричића рукоположио у чин презвитера и освештао нови иконостас. Свештеник заиста мора да буде слуга Христов да би људи у њему препознали слугу Христовог. Данас је отац Дејан примио велико бреме али је примио и велики дар Духа Светога за вршење свештеничке службе- поучио је Епископ Фотије у својој бесједи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  16. На празник Свете првомученице Текле, Преподобног Симона Монаха и Светог краља Владислава, у недељу 19. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Скеланима, уз присуство великог броја вјерног народа. Епископу Фотију су саслуживали архимандрит Лука Бабић из манастира Карно, протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намјесник Сребреничко-подрињски, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намјесник Рачански (Епархија жичка), протојереј Горан Милинковић, (Епархија жичка), јереј Душан Глигић и протођакон Богдан Стјепановић. У току Литургије Епископ Фотије је ђакона Дејана Ђуричића рукоположио у чин презвитера и освештао нови иконостас. Свештеник заиста мора да буде слуга Христов да би људи у њему препознали слугу Христовог. Данас је отац Дејан примио велико бреме али је примио и велики дар Духа Светога за вршење свештеничке службе- поучио је Епископ Фотије у својој бесједи. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  17. "Рођењем и крштењем добили смо највредније што постоји у свим световима и зато нам је одговорност огромна да чувамо то Царево благо", подсетио је игуман Методије, али и додао да смо "немарни - јер ту благодат коју нам је Господ дао прљамо греховним навикама, угађајући страстима". Зато, како је казао, "да нам овај празник Пресвете Богородице буде подстрек да од овога дана исправимо свој живот и то добијено бесцен-благо очистимо покајањем и изменом свог живота, да се, кад нас Господ буде питао, не посрамимо!", закључио је архимандрит Методије. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  18. Празник Рождества Богородице, који празнујемо данас, 8. септембра, пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва. Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“ Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“. Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу. Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских. Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле? То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји. О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији! Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи. Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему. Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужи вама, мајке хришћанке, за васпитање ваших кћери. Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности. И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености. Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века. Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство. Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин. Извор: Православие.ру
  19. Васпитање деце за честите родитеље представља један од најтежих проблема нашег мучног времена. Оно је постало невероватно тешко јер се деца као по некој заповести „од горе“ систематски развраћају, подижу се у праве и непоправљиве преступнике, којима ништа није да увреде, покраду па чак и убију човека. Празник Рождества Богородице, који празнујемо данас, 8. септембра, пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва. Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“ Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“. Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу. Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских. Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле? То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји. О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији! Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи. Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему. Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужи вама, мајке хришћанке, за васпитање ваших кћери. Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности. И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености. Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века. Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство. Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  20. На који начин чувати друге од себе и примијенити помало заборављено начело чојства које је било врло важно нашим прецима, објашњава нам отац Јован кроз слику Старог и Новог завјета. Отац Јован је одговарао и на питање да ли је хришћански обичај носити црну мараму и одјећу кад нам се упокоји неко од ближњих и зашто? “Ипак, нашим упокојенима је најважнија молитва, опијело и молитвени помени јер смрт ближњих је само привремени растанак са нашим драгим покојником“- подсјећа отац Јован. Отац Јован, одговарајући на питање слушалаца, даје и савјет за одгајање деце. Осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља, савјетује отац Јован. О томе да ли жена треба да носи мараму у цркви и да се украшава говори нам отац Јован. На ова и још нека питања наших слушалаца одговоре ћете чути у овој нашој емисији. Извор: Радио Светигора
  21. На почетку емисије отац Јован протумачио нам је јеванђелску причу о умножењу таланата, која се чита на светим богослужењима на Шеснаесту недјељу по Духовима. Једно од питања је било и како се правилно молити Богу за нешто што би жељели да нам Бог помогне. “Прије почетка молитве треба да знамо колика је снага Онога Коме се молимо. Кључ за успјех у молитви је пажња, и да човјек оно што чита из молитвеника разумије и осјећа”- каже отац Јован. Звучни запис емисије На који начин чувати друге од себе и примијенити помало заборављено начело чојства које је било врло важно нашим прецима, објашњава нам отац Јован кроз слику Старог и Новог завјета. Отац Јован је одговарао и на питање да ли је хришћански обичај носити црну мараму и одјећу кад нам се упокоји неко од ближњих и зашто? “Ипак, нашим упокојенима је најважнија молитва, опијело и молитвени помени јер смрт ближњих је само привремени растанак са нашим драгим покојником“- подсјећа отац Јован. Отац Јован, одговарајући на питање слушалаца, даје и савјет за одгајање деце. Осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља, савјетује отац Јован. О томе да ли жена треба да носи мараму у цркви и да се украшава говори нам отац Јован. На ова и још нека питања наших слушалаца одговоре ћете чути у овој нашој емисији. Извор: Радио Светигора View full Странице
  22. Ваше Високопреосвештенство, Ви сте, ван сумње, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве и свакако нисте случајно постављени да службујете у Загребачко-љубљанској митрополији. Додељен Вам је деликатан задатак, како Вам је тај изазов изгледао у почетку, а како данас видите ову своју мисију? Пре свега желим да захвалим на прилици да се још једампут дружим са Вашим читаоцима, Вама лично и редакцији Експреса, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали, свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени, треба адресирати на оне са којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој Епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околини, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена, препоручујући њих, њихове свештенике и вернике љубави и молитвама. То су владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, еx оfficio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за једно, а то је најважније: да служим Божанску службу, свету Литругију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам, као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу, исто је и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу да се одоноси поправе. Тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, са мање тескобе. Али, као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред три назад. И тако у недоглед. Наравно, ми нећемо одустати. Објавили сте књигу ''Загреб и ја волимо се јавно''. Познато нам је да сте Ви човек веома широког духовног и образовног ракуса, па зато питам – како су Вас прихватили у Хрватској и да ли је та ''љубав'' обострана? Љубав нема наводнике. Кад их има није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно, јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечна академија поводом две стоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада наше гимназије Катарина Кантакузина у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић. Жаргонски речено, цео Загреб је био са нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени, само као духовном вођи наше заједнице, на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткијући лоше и ружне волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима са председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем... Да вас питам директније: Како је данас бити Србин у Хрватској? Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској Цркви и нашем Патријарху, Патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је са тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми одлетеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније, са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена.. Туга... У градовима са проблеми другачији. Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића који је позвао Србе да се врате и каже да ми као народ нисмо поражени. Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег, истакнутијег положаја у друштву било је речи ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено Богом дано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац, ни слава ту на дужу стазу не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи, или блиски преци, бабе и деде Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблеме. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани. Недавно је било обележавање “Олује”…? Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у Олуји и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве без обзира ком народу и којој цркви припадају, покушавајући да надидјемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи, који могу, не само рећи, него и истински доживети сваког човека као близњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догадјаје из прошлости. Потребан нам је разговор без острих тонова, потребно је да у разговору слусамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив, прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли, и нарочито желе ли, наше сваке врсте, и црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоћемо, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора. Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину? Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа, ја позивам све саборске заступнике, министре у влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнокост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. Са друге стране често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани. Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусбном разумевању са Католичком Црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српском народним већем, Просвјетом, Привредником и другим. Помоћ, нама православним Србима у Хрватској је потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединиим крајевима. Наша и друге епархије настоје да поммогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш машине, знају ћи да их немају, а имају малу децу. Кад оно, они немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре.. новац... Али, то је мало. Потребна је помоћ, предузећа, фондација, државе.. Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство? Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета. Хрватска и српска државна политика су у ''предратном'' стању. Срби, не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе Хрватске је било понуђено да се опет оснује ''Српска православна црква у Хрватској''? Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио? Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком „предратном стању“. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазилазе. Уосталом, председник Србије је пре пар дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљаљу. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерперетација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе. Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити чак и Србе и Хрвате? Ви ме, заправо питате, да ли ја верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. Са друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер, од примера који дајемо ми свештеници две Цркве, наши верници ће другог, без обзира којој Цркви припада, доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља. Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници. Припала Вам је изазовна дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију, како то данас изгледа. У једном интервјуу, ако сам то добро разумео, Ви по Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу? Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, Владика бачки Иринеј, упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован, при крају животног пута, попут Аристотела који се вратио у Стагиру и основао Ликеј, вратио у свој Загреб, и основао Православну гимназију. Митрполит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно, не само за Србе у Хрватској, него за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангираним када уписују различите факултете загребачког и других свеучилишта. Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискуктује се, уз међусобно поштовање и уважавање веома живо, на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима 4. разреда, можда и са овима који су сада матурирали па да видимо како ми гледамо на младе и што је важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, што желе од друштва, какву визију света имају... На послетку да кажем и ово. Трошкове Гиманзије, која ради у заиста ултамодерној згради, покрива наша Епархија, уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али, и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај са крајем и попунимо рупе у буџету, него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слчно. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања. Срби, на жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубило грађанска права, нису били у јавном регистру грађана, колико их има и где иду на службу Божију? Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православне у Словенији, са радошћу могу да посведочим да је Православна Црква у Словенији у полету. Иако је Православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији већином обрели трбухом за крухом, отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни храм св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, Православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску, са тамошњом Римокатоличком Црквом али, исто тако, и више него добру сарадњу са политичким вођством државе. О овоме би се могло нашироко и надугачко односно, цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији. Ваше Високопреосвештенство, има ли и у Божјој кући сукоба генерација? Питам због тога што сте доласком за игумана манастира Светих архангела у Ковиљ својим начином и маниром показали да се разликујете од многих високих духовника СПЦ. За Вама су дошли многи млади монаси, искушеници, а манастир је постао место окупљања глумаца, рок музичара, сликара, новинара. Основали сте Терапијску заједницу ''Земља живих'' – веома успешан пројекат за лечење наркомана. Јесте ли имали било каквих неспоразума у врху СПЦ због ове нове праксе у њеном окриљу? Нема никаквог међугенерацијског неспоразума, а камоли сукоба. Све што смо постигли у манастиру Ковиљу и другде у то доба, било је по благослову, уз подстрек, јасан подстицај и упутства мог духовног оца, владике бачког Иринеја. Овде у загребачко-љубљанској дијецези, у многоме се угледам и на мог, већ поменутог великог претходника. Наравно да има разлике у мишљењима, приступу проблемима... не би било ни напретка да тога нема. Потичемо из различитих средина, културних утицаја и слично. Та није препрека, него дар Божији, који доводи до креативног сусрета старих и нових генерација. Ја, по годинама живота, припадам старијој генерацији, тако да вас опомињем да је мој приступ за Вас младе можда конзервативан. Поставите такво питање неком млађем епископу, можда ће ме демантовати. Углавном, важно је да постоје иницијативе и храброст за одговорно суочавање са изазовима времена. Да ли и даље ради економија манастира у Ковиљу, радионица за израду свећа, пољопривредна производња, од пшенице, сира, пекмеза до шљивовице и дуњеваче, све то сте Ви основали? Свакодневним животом ковиљске обитељи данас руководи, новоизабрани Владика мохачки господин Исихије. Све ово што сте у питању набројали не само да постоји, него је трудом владике Исихија и братства напредовало. Монаси су се одувек издржавали од сопственог рукодеља па је тако и данас. Наравно да је у међувремену манастирска економија узрасла јер се Богу хвала и монашко братство увећало, а тиме и његове потребе. На Богословском факултету наследили сте чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића на катедри Пастирске психологије. Велико уважавање али и изазов? Важно је бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: ''Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?'' Осмислили сте и основали Хуманитарни фонд ''Привредник'' који стипендира сиромашне талентоване ученике и студенте свих националности и конфесија. Како то функционише? Хуманитарни фонд ''Привредник'' осмислио је и основао је у Загребу велетрговац и привредник Владимир Матијевић, крајем 19. столећа. Циљ је био: помоћ у школовању даровите али сиромашне српске деце са подручја Аустро-Угарске. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца настављена је његова делатност све док комунистичка власт у новој Југославији није одлучила да јој такви фондови нису потребни и национализовала све што је овај, изузетно успешан и користан фонд имао. Обновили су га, почетком 90-тих година, у Новом Саду академици Дејан Медаковић, Берислав Берић и владика шумадијски Сава Вуковић, такође српски академик. Можда неког заслужног нисам поменуо. Нешто доцније је обновљен и у Загребу. Задњих десетак година пало ми је у део да будем председник новосадског Привредника и сматрам то великом чашћу али још већом одговорношћу. Основна Матијевићева начела: рад, штедња чеситост се нису мењала. И Привредникова улога остала је и даље иста, с тим што су његова врата сада широм отворена свима, без обзира на националну припадност, под условом да испуне услове потребне за стипендију. Упркос незавидној економској ситуацији за новац се некако сналазимо при чему је кључну улогу у његовом финансирању преузео један признати новосадски пословни човек и његова породица чија имена намерно не помињем. Без претеривања могу рећи да је Привредник најзначајнија институција такве намене у новојој српској историји. ''Уплели'' сте прсте и у моју професију, били сте председник Савета РРА, о Вама ми је покојни Тијанић причао бајке. Како гледате на новинарство у Србији и да ли су медији и новинари саучесници у многоструком посртању Срба и Србије? Да, био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику. У то време отворене су радио станице у власништву Православне Цркве и Католичке Цркве. Покренуте су и телевизијске емисије са верским садржајем. Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Истина, било би добро да имамо више новина и медија као што је Експрес. На Мајском заседању Сабора СПЦ исказане су неке нове идеје, од промене Устава СПЦ до промене начина избора патријарха? Да ли то наша света црква хвата корак са модерним трендовима, или је у питању екуменизам, односно приблажавање двеју помесних хришћанских цркава, на штету СПЦ? Црква промишља о сопственом устројству и пресаздава га у складу са новим социјалним околностима и изазовима, не губећи ништа од своје истинске природе. Некоме то може да изгледа као модернизација, некоме као, као Ви рекосте, екуменизам, али мени се чини да је у питању један процес неопходан у овом тренутку. Нацрт новог Устава, на коме ће се још радити, заиста нема неку додирну тачку са екуменизмом. Да не будем погрешно схваћем, нисам противник, него заступник и протагноста дијалога и сарадње са другим Црквама и верским заједницама. Да ли је седиште СПЦ требало да се премести у Пећку патријаршију, и како мислите да би ваљало решавати „Косовски чвор“? Не видим шта би се суштински променило у премештању патријарховог седишта из Београда у Пећ. Сама иницијатива је површна и политикантска. Пећка Патријаршија је древно седиште Српске Правосавне Цркве и титула пећког архиепископа и данас краси нашег Патријарха. Косово и Метохија су били и увек ће бити центар нашег молитвеног али и сваког другог прегнућа. „Косовски чвор“, како га Ви називате, су мрсили деценијама многи којима Косово није била „најскупља српска реч“ и оставили да га други одреше. Како и мозе ли безболно? Не знам. У поређењу са косовско-метохијским проблемом, чини ми се да смо потпуно ноншалантно прихватили издвајање из националног корпуса класичне српске земље Црне Горе. Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи … расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета, емоција а политичари на основу егзактних показатеља, привредних, статистичких, дипломатије, онога што се зове Intelligent Service. Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак. Питање Косова је толико болно и истовремено важно да не смемо дозволити да буде злоупотребљено за постизање било чијих личних или партијских политикантских интереса. Оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама. Напротив, нормално би било да нас приближи једне другима, да обједини наше снаге, да нас покрене на сарадњу, да нам помогне да оштре емоције и речи као и међусобна оптуживања оставимо по страни и почнемо да сарађујемо трагајуци за решењем. Са искуством наше распете Цркве на просторима Хрватске, молим се за владику Теодосија, његово свештенство и верни народ, да им Господ да мудрости и снаге. Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мисљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема. Срби у Црној Гори изложени су менталној тортури, забрањен је српски језик, српска књижевност, насилно је формирана некаква ''црногорска црква''. Ових дана Мило Ђукановић, председник Црне Горе, каже да је ''црквено питање православних верника СПЦ најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног идентитета''? Волео бих да Вас демантујем и да кажем да су Ваше оцене прејаке. На жалост, нису. Сам Патријарх Иринеј је то недвосмислено потврдио. Лично, без улажења у демокартска и људска права, као и готово сви Срби, не доживљавам Црногорце као посебан народ. Реч је о мање или више, у историји већ виђеном, насилном инжењерингу стварања нације. Не мислим да је Српска Православна Црква у Црној Гори фактор деструкције било чега. И у тим условима, Црква напредује. Гради нове велелепне храмове, чијем освећењу присуствује тамошњи државни врх. Црква напредује и у привредном, предузетничком смислу. Гради хотелска насеља на Јадрану, итд. Дакле, Црква у Црној Гори само доследном некалкулантском политиком коју води и треба да води, очигледно је има, да тако кажем дипломатски, економски, а пре свега духовни потенцијал да одбрани православни верски и културни идентитет српског народа. Лично не верујем да међу онима који себе називају етничким Црногорцима има искрених православних верника. Како разумети предлог хрватског историчара Хрвоја Класића који предлаже да се демографски пад у Хрватској заустави повратком исељених Срба? Познајем проф. Класића, дружимо се, прочитао сам његов предлог, рецимо, апел, и сматрам га веома добродошлим и логичним. У задњих неколико година, а посебно задњих неколико месеци нема дана да се не спомиње демографска катастрофа, пад стопе наталитета и одлазак грађана Хрватске у потрагу за економски, политички и правно стабилнијим друштвима. Последице свих наведених процеса се већ виде у недовољном броју радника потребних за нормално функционирање туристичке сезоне, а тек ће се видети када број пензионера надмаши број оних који ће у Хрватској радити и плаћати порезе и доприносе. Те проблеме имамо, наравно, и у Србији. Проблем природног прираштаја, односно постепеног нестајања народа лично видим као без конкуренције највећи проблем Срба, као и Хрвата. Сви други успеси и побебеде су привидни, краткотрајни, односно јасно орочени. Тако барем размишљају зрели народи који су у односу на Хрвате и Србе у прошлости много чешће и интензивније између себе ратовали, а за разлику од Хрвата и Срба много ређе међусобно сарађивали и помагали једни друге. Народи који су вишевековна непријатељства заменили добросуседским односима и сарадњом у постизању мира и напретка. Јесмо ли ми напокон сазрели да бројне позитивне примере почнемо примјењивати у властитој домовини? Или смо још увек више оптерећени односима из прошлости него грађењем нових односа у будућности? Одговоре на ова питања не треба тражити код демографа, а поготово не код политичара. Нажалост, довољно је да се провезете Банијом, Ликом и Славонијом, или једноставно одете на било коју већу аутобуску станицу или аеродром у Хрватској. Хрватска се празни. Да, наравно, проф. Класић је у праву: Хрватска би требала позвати натраг све Србе који се желе вратити, и помоћи им у томе. Као што знате још има села у којима Срби живе без струје и без воде. То је призната чињеница од стране председнице Колинде Грабар-Китаровић приликом званичне посете председника Александра Вучића Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  23. Интервју Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија (Перића) за недељник "Експрес". Ваше Високопреосвештенство, Ви сте, ван сумње, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве и свакако нисте случајно постављени да службујете у Загребачко-љубљанској митрополији. Додељен Вам је деликатан задатак, како Вам је тај изазов изгледао у почетку, а како данас видите ову своју мисију? Пре свега желим да захвалим на прилици да се још једампут дружим са Вашим читаоцима, Вама лично и редакцији Експреса, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали, свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени, треба адресирати на оне са којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој Епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околини, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена, препоручујући њих, њихове свештенике и вернике љубави и молитвама. То су владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, еx оfficio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за једно, а то је најважније: да служим Божанску службу, свету Литругију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам, као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу, исто је и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу да се одоноси поправе. Тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, са мање тескобе. Али, као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред три назад. И тако у недоглед. Наравно, ми нећемо одустати. Објавили сте књигу ''Загреб и ја волимо се јавно''. Познато нам је да сте Ви човек веома широког духовног и образовног ракуса, па зато питам – како су Вас прихватили у Хрватској и да ли је та ''љубав'' обострана? Љубав нема наводнике. Кад их има није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно, јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечна академија поводом две стоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада наше гимназије Катарина Кантакузина у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић. Жаргонски речено, цео Загреб је био са нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени, само као духовном вођи наше заједнице, на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткијући лоше и ружне волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима са председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем... Да вас питам директније: Како је данас бити Србин у Хрватској? Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској Цркви и нашем Патријарху, Патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је са тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми одлетеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније, са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена.. Туга... У градовима са проблеми другачији. Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића који је позвао Србе да се врате и каже да ми као народ нисмо поражени. Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег, истакнутијег положаја у друштву било је речи ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено Богом дано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац, ни слава ту на дужу стазу не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи, или блиски преци, бабе и деде Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблеме. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани. Недавно је било обележавање “Олује”…? Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у Олуји и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве без обзира ком народу и којој цркви припадају, покушавајући да надидјемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи, који могу, не само рећи, него и истински доживети сваког човека као близњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догадјаје из прошлости. Потребан нам је разговор без острих тонова, потребно је да у разговору слусамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив, прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли, и нарочито желе ли, наше сваке врсте, и црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоћемо, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора. Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину? Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа, ја позивам све саборске заступнике, министре у влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнокост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. Са друге стране често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани. Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусбном разумевању са Католичком Црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српском народним већем, Просвјетом, Привредником и другим. Помоћ, нама православним Србима у Хрватској је потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединиим крајевима. Наша и друге епархије настоје да поммогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш машине, знају ћи да их немају, а имају малу децу. Кад оно, они немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре.. новац... Али, то је мало. Потребна је помоћ, предузећа, фондација, државе.. Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство? Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета. Хрватска и српска државна политика су у ''предратном'' стању. Срби, не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе Хрватске је било понуђено да се опет оснује ''Српска православна црква у Хрватској''? Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио? Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком „предратном стању“. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазилазе. Уосталом, председник Србије је пре пар дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљаљу. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерперетација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе. Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити чак и Србе и Хрвате? Ви ме, заправо питате, да ли ја верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. Са друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер, од примера који дајемо ми свештеници две Цркве, наши верници ће другог, без обзира којој Цркви припада, доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља. Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници. Припала Вам је изазовна дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију, како то данас изгледа. У једном интервјуу, ако сам то добро разумео, Ви по Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу? Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, Владика бачки Иринеј, упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован, при крају животног пута, попут Аристотела који се вратио у Стагиру и основао Ликеј, вратио у свој Загреб, и основао Православну гимназију. Митрполит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно, не само за Србе у Хрватској, него за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангираним када уписују различите факултете загребачког и других свеучилишта. Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискуктује се, уз међусобно поштовање и уважавање веома живо, на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима 4. разреда, можда и са овима који су сада матурирали па да видимо како ми гледамо на младе и што је важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, што желе од друштва, какву визију света имају... На послетку да кажем и ово. Трошкове Гиманзије, која ради у заиста ултамодерној згради, покрива наша Епархија, уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али, и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај са крајем и попунимо рупе у буџету, него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слчно. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања. Срби, на жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубило грађанска права, нису били у јавном регистру грађана, колико их има и где иду на службу Божију? Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православне у Словенији, са радошћу могу да посведочим да је Православна Црква у Словенији у полету. Иако је Православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији већином обрели трбухом за крухом, отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни храм св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, Православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску, са тамошњом Римокатоличком Црквом али, исто тако, и више него добру сарадњу са политичким вођством државе. О овоме би се могло нашироко и надугачко односно, цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији. Ваше Високопреосвештенство, има ли и у Божјој кући сукоба генерација? Питам због тога што сте доласком за игумана манастира Светих архангела у Ковиљ својим начином и маниром показали да се разликујете од многих високих духовника СПЦ. За Вама су дошли многи млади монаси, искушеници, а манастир је постао место окупљања глумаца, рок музичара, сликара, новинара. Основали сте Терапијску заједницу ''Земља живих'' – веома успешан пројекат за лечење наркомана. Јесте ли имали било каквих неспоразума у врху СПЦ због ове нове праксе у њеном окриљу? Нема никаквог међугенерацијског неспоразума, а камоли сукоба. Све што смо постигли у манастиру Ковиљу и другде у то доба, било је по благослову, уз подстрек, јасан подстицај и упутства мог духовног оца, владике бачког Иринеја. Овде у загребачко-љубљанској дијецези, у многоме се угледам и на мог, већ поменутог великог претходника. Наравно да има разлике у мишљењима, приступу проблемима... не би било ни напретка да тога нема. Потичемо из различитих средина, културних утицаја и слично. Та није препрека, него дар Божији, који доводи до креативног сусрета старих и нових генерација. Ја, по годинама живота, припадам старијој генерацији, тако да вас опомињем да је мој приступ за Вас младе можда конзервативан. Поставите такво питање неком млађем епископу, можда ће ме демантовати. Углавном, важно је да постоје иницијативе и храброст за одговорно суочавање са изазовима времена. Да ли и даље ради економија манастира у Ковиљу, радионица за израду свећа, пољопривредна производња, од пшенице, сира, пекмеза до шљивовице и дуњеваче, све то сте Ви основали? Свакодневним животом ковиљске обитељи данас руководи, новоизабрани Владика мохачки господин Исихије. Све ово што сте у питању набројали не само да постоји, него је трудом владике Исихија и братства напредовало. Монаси су се одувек издржавали од сопственог рукодеља па је тако и данас. Наравно да је у међувремену манастирска економија узрасла јер се Богу хвала и монашко братство увећало, а тиме и његове потребе. На Богословском факултету наследили сте чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића на катедри Пастирске психологије. Велико уважавање али и изазов? Важно је бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: ''Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?'' Осмислили сте и основали Хуманитарни фонд ''Привредник'' који стипендира сиромашне талентоване ученике и студенте свих националности и конфесија. Како то функционише? Хуманитарни фонд ''Привредник'' осмислио је и основао је у Загребу велетрговац и привредник Владимир Матијевић, крајем 19. столећа. Циљ је био: помоћ у школовању даровите али сиромашне српске деце са подручја Аустро-Угарске. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца настављена је његова делатност све док комунистичка власт у новој Југославији није одлучила да јој такви фондови нису потребни и национализовала све што је овај, изузетно успешан и користан фонд имао. Обновили су га, почетком 90-тих година, у Новом Саду академици Дејан Медаковић, Берислав Берић и владика шумадијски Сава Вуковић, такође српски академик. Можда неког заслужног нисам поменуо. Нешто доцније је обновљен и у Загребу. Задњих десетак година пало ми је у део да будем председник новосадског Привредника и сматрам то великом чашћу али још већом одговорношћу. Основна Матијевићева начела: рад, штедња чеситост се нису мењала. И Привредникова улога остала је и даље иста, с тим што су његова врата сада широм отворена свима, без обзира на националну припадност, под условом да испуне услове потребне за стипендију. Упркос незавидној економској ситуацији за новац се некако сналазимо при чему је кључну улогу у његовом финансирању преузео један признати новосадски пословни човек и његова породица чија имена намерно не помињем. Без претеривања могу рећи да је Привредник најзначајнија институција такве намене у новојој српској историји. ''Уплели'' сте прсте и у моју професију, били сте председник Савета РРА, о Вама ми је покојни Тијанић причао бајке. Како гледате на новинарство у Србији и да ли су медији и новинари саучесници у многоструком посртању Срба и Србије? Да, био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику. У то време отворене су радио станице у власништву Православне Цркве и Католичке Цркве. Покренуте су и телевизијске емисије са верским садржајем. Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Истина, било би добро да имамо више новина и медија као што је Експрес. На Мајском заседању Сабора СПЦ исказане су неке нове идеје, од промене Устава СПЦ до промене начина избора патријарха? Да ли то наша света црква хвата корак са модерним трендовима, или је у питању екуменизам, односно приблажавање двеју помесних хришћанских цркава, на штету СПЦ? Црква промишља о сопственом устројству и пресаздава га у складу са новим социјалним околностима и изазовима, не губећи ништа од своје истинске природе. Некоме то може да изгледа као модернизација, некоме као, као Ви рекосте, екуменизам, али мени се чини да је у питању један процес неопходан у овом тренутку. Нацрт новог Устава, на коме ће се још радити, заиста нема неку додирну тачку са екуменизмом. Да не будем погрешно схваћем, нисам противник, него заступник и протагноста дијалога и сарадње са другим Црквама и верским заједницама. Да ли је седиште СПЦ требало да се премести у Пећку патријаршију, и како мислите да би ваљало решавати „Косовски чвор“? Не видим шта би се суштински променило у премештању патријарховог седишта из Београда у Пећ. Сама иницијатива је површна и политикантска. Пећка Патријаршија је древно седиште Српске Правосавне Цркве и титула пећког архиепископа и данас краси нашег Патријарха. Косово и Метохија су били и увек ће бити центар нашег молитвеног али и сваког другог прегнућа. „Косовски чвор“, како га Ви називате, су мрсили деценијама многи којима Косово није била „најскупља српска реч“ и оставили да га други одреше. Како и мозе ли безболно? Не знам. У поређењу са косовско-метохијским проблемом, чини ми се да смо потпуно ноншалантно прихватили издвајање из националног корпуса класичне српске земље Црне Горе. Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи … расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета, емоција а политичари на основу егзактних показатеља, привредних, статистичких, дипломатије, онога што се зове Intelligent Service. Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак. Питање Косова је толико болно и истовремено важно да не смемо дозволити да буде злоупотребљено за постизање било чијих личних или партијских политикантских интереса. Оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама. Напротив, нормално би било да нас приближи једне другима, да обједини наше снаге, да нас покрене на сарадњу, да нам помогне да оштре емоције и речи као и међусобна оптуживања оставимо по страни и почнемо да сарађујемо трагајуци за решењем. Са искуством наше распете Цркве на просторима Хрватске, молим се за владику Теодосија, његово свештенство и верни народ, да им Господ да мудрости и снаге. Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мисљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема. Срби у Црној Гори изложени су менталној тортури, забрањен је српски језик, српска књижевност, насилно је формирана некаква ''црногорска црква''. Ових дана Мило Ђукановић, председник Црне Горе, каже да је ''црквено питање православних верника СПЦ најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног идентитета''? Волео бих да Вас демантујем и да кажем да су Ваше оцене прејаке. На жалост, нису. Сам Патријарх Иринеј је то недвосмислено потврдио. Лично, без улажења у демокартска и људска права, као и готово сви Срби, не доживљавам Црногорце као посебан народ. Реч је о мање или више, у историји већ виђеном, насилном инжењерингу стварања нације. Не мислим да је Српска Православна Црква у Црној Гори фактор деструкције било чега. И у тим условима, Црква напредује. Гради нове велелепне храмове, чијем освећењу присуствује тамошњи државни врх. Црква напредује и у привредном, предузетничком смислу. Гради хотелска насеља на Јадрану, итд. Дакле, Црква у Црној Гори само доследном некалкулантском политиком коју води и треба да води, очигледно је има, да тако кажем дипломатски, економски, а пре свега духовни потенцијал да одбрани православни верски и културни идентитет српског народа. Лично не верујем да међу онима који себе називају етничким Црногорцима има искрених православних верника. Како разумети предлог хрватског историчара Хрвоја Класића који предлаже да се демографски пад у Хрватској заустави повратком исељених Срба? Познајем проф. Класића, дружимо се, прочитао сам његов предлог, рецимо, апел, и сматрам га веома добродошлим и логичним. У задњих неколико година, а посебно задњих неколико месеци нема дана да се не спомиње демографска катастрофа, пад стопе наталитета и одлазак грађана Хрватске у потрагу за економски, политички и правно стабилнијим друштвима. Последице свих наведених процеса се већ виде у недовољном броју радника потребних за нормално функционирање туристичке сезоне, а тек ће се видети када број пензионера надмаши број оних који ће у Хрватској радити и плаћати порезе и доприносе. Те проблеме имамо, наравно, и у Србији. Проблем природног прираштаја, односно постепеног нестајања народа лично видим као без конкуренције највећи проблем Срба, као и Хрвата. Сви други успеси и побебеде су привидни, краткотрајни, односно јасно орочени. Тако барем размишљају зрели народи који су у односу на Хрвате и Србе у прошлости много чешће и интензивније између себе ратовали, а за разлику од Хрвата и Срба много ређе међусобно сарађивали и помагали једни друге. Народи који су вишевековна непријатељства заменили добросуседским односима и сарадњом у постизању мира и напретка. Јесмо ли ми напокон сазрели да бројне позитивне примере почнемо примјењивати у властитој домовини? Или смо још увек више оптерећени односима из прошлости него грађењем нових односа у будућности? Одговоре на ова питања не треба тражити код демографа, а поготово не код политичара. Нажалост, довољно је да се провезете Банијом, Ликом и Славонијом, или једноставно одете на било коју већу аутобуску станицу или аеродром у Хрватској. Хрватска се празни. Да, наравно, проф. Класић је у праву: Хрватска би требала позвати натраг све Србе који се желе вратити, и помоћи им у томе. Као што знате још има села у којима Срби живе без струје и без воде. То је призната чињеница од стране председнице Колинде Грабар-Китаровић приликом званичне посете председника Александра Вучића Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
×