Претражи Живе Речи Утехе

Народ који буде био Божји, имао владаре и свештенике Божје, имаће и Царство небеско и царство земаљско. Чињеница да за своје претке имамо Светог Саву и многе велике људе нас обавезује, а не ослобађа. Наша вера би требало да буде у складу са Божјом вољом баш каква је била вера капетана из Светог јеванђеља по Матеју, зачало 25, рекао је тумачећи овај одломак у емисији „Сведочења“ протонамесник Бранко Чолић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и главни и одговорни уредник часописа „Покровски благовесник“. Наша вера треба да буде таква да од Бога тражимо истину, Царства небеског и да се трудимо да будемо у равни Његове воље, истакао је о. Бранко Чолић. Хришћанство није вера конформизма. Христос је рекао да ћемо водити велике борбе најпре сами са собом, а потом и светом. Кад будемо имали веру капетана, бићемо благодарни Богу. То је јако висок ниво узрастања до ког се стиже великим одрицањима, закључио је он. Извор: Радио Источник

На празник силаска Светог Духа на Апостоле, у осму недељу по Васкрсењу (07. јуна 2020. године), Његово Преосвештенство Епископ будимски Господин Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Мохачу. Ове године услед последица вируса Covid-19, окупио се нешто мањи број верника, али је престони празник у Мохачу ипак трожествено прослављен. Преосвештеном Архијереју саслуживали су јеромонах Варнава (Кнежевић), протонамесник Јован Бибић и ђакон Стефан Милисавић. После свете Литургије, уследило је вечерње богослужење са читањем молитви Св. Василија Великог у којим се Црква моли за дар Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас Он све удостоји Небеског Царства. На крају богослужења уследила је литија и одслужен је помен ктиторима, свештенослужитељима и парохијанима мохачког храма. Преосвештени Владика Лукијан је затим благословио славске дарове и пререзао славски колач. Протонамесник Јован Бибић заблагодарио је Његовом Преосвештенству на љубави и посети поводом храмовне славе. Владика Лукијан је благословио сабране парохијане и честитао славу говорећи о значају Празника који представља и рођендан Цркве Христове. Празник Педесетнице у којем се пројављују Отац, Син и Свети Дух, који је у виду огњених језика сишао на свете Апостоле, јесте највеличанственији празник ране хришћанске Цркве, која је доживела своју пуноћу доласком Утешитеља. Благодаћу Божијом, примивши Духа Светога – Утешитеља, апостоли добише дар знања многих језика, како би све народе крстили у име Оца, Сина и Св. Духа. Владика Лукијан је подсетио и на грех хуле на Св. Духа, који се по речима Писма неће опростити. У светлости овог празника, Владика је поручио и да Животворни и Свети Дух дише где хоће, дарујући живот, којег нико нема право да одузме другоме или себи (нпр. абортуси, убиства, самоубиства итд). Благословом Владике, ђакон је на крају поновио речи са самог почетка св. Литургије, а Владика је поручио да примивши Духа Светога настојимо да будемо светлост свету, бивањем у заједници светих – Цркви Христовој. Извор: Епархија будимска

У духовски понедељак 8. (26) јуна 2020. године када се присјећамо и преноса моштију светих преподобномученика Медљанских Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светих преподобномученика Медљанских, Серафима, Авакума и Мардарија у Манастиру Медна. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј Влајковић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је поучавајући и тумачећи Јеванђеље у духу Празника. Да би прославили Оца Небескога гледајући добра дјела једна других и задобили спасење, водимо се овом мишљу и заповијести. Љубити све људе и љубављу приступајући Светој Чаши и Светој Трпези Господњој. Дух Свети дошао је међу нас и остаће у нама градећи Цркву само онда ако ми будемо хтјели да саградимо Цркву која се зида и гради љубављу. Послије заамвоне молитве Владика је благословио вјерни народ и прочитао молитве које се традиционално читају о Празнику Педесетнице. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

На Педесетницу, 07. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у винковачком храму Силаска Светога Духа на Апостоле. Епископу Херувиму саслуживали су јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић и јереј Срђан Лукић, парох винковачки и ђакон Војислав Николић. Овогодишњи кумови храма било је Завичајно удружње Срба Озрена и Посавине из Борова. Епископ Херувим истакао је да данас славимо један од празника из Домостроја спасења. ”Данас се сви облачимо у Светога Духа и задобијамо Дарове вечнога живота. Славимо продужену Педесетницу која стално траје, непрестано се понавља. Свака Литургија и Свето Сабрање јесте продужена Педесетница, продужен онај Догађај из Јерусалима. Благодат Светога Духа нас увек сабира, увек нас позива да будемо једнодушно сабрани у Оцу и Сину и Светоме Духу. То је благодат и љубав Божја која се излила на човечанство да би људи препознали Истину Божју кроз благодат Светога Духа и да разумеју Свето Јеванђеље” рекао је Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У недељу Свете Педесетнице, 25. маја/7. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој Литургији у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки господин Исихије, братство Саборног храма и новосадски ђакони. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је истакао да празнујемо један од великих Господњих празника у току године. Христос, изливајући Духа Светога, крунише дело спасења света које је већ извршио. Кажемо на дан Његовог Вазнесења да је Он испунио цео Домострој спасења и зато се више у видљивом облику неће појављивати на земљи до Другог доласка. У сваком времену ми празнујемо и овај велики Празник, јер је историјски живот Цркве, у њеном спасоносном деловању, како нас учи свети Јустин Ћелијски, непрекидно силажење Духа Светога, трајна Педесетница. Све бива у Цркви од Бога Оца, кроз Сина Његовог Христа, у Духу Светоме. Без овога данашњега Празника, односно догађаја који светкујемо, молитвено прослављамо, не би било ни Цркве, ни нас у овоме храму, ни хришћанства уопште. У Цркви практично нема прошлости која није и садашњост, и садашњости која није већ унапред предокушана будућност, и то вечна. Радујмо се у овај дан, трудимо се да и ми – својом скромном вером и животом по њој – будемо духоносци. Као што кажу Оци и Учитељи Цркве – ко нема Духа Светога није хришћанин. Духовност није читање књига и стицање знања интелектом. Духовност је када Дух Свети и у нама борави као што је боравио у светим апостолима на данашњи дан, када нас просвећује, освећује, преображава, обожује и овековечује, објаснио је Епископ бачки. Преосвећени владика Иринеј се осврнуо на разне приче које су објављене у медијима о томе да ће наводно доћи до ширења вируса ако се хришћани окупљају у храмовима и ако служе свету Литургију и причешћују се светима Тајнама Христовим. Шта се дешава? Показује се да свето Причешће и света Литургија, и сабирање хришћана – који су били једини који су озбиљно схватили мере које су биле прописане – не само што нису никога угрозили ни заразили него су били излаз из безизлаза и Лек за све наше болести и невоље. Света Литургија се и служи да бисмо се причестили светим Телом и Крвљу Христовом, као Леком бесмртности и извором Живота вечнога. Света Литургија и свето Причешће су једно те исто. Структура Литургије је једноставна: улази се у храм; слуша се Реч Божја у Светом Писму, она се онда тумачи у складу са изазовима нашег времена, али не мењајући њен вечни, богонадахнути садржај; затим приносимо литургијске Дарове – хлеб и вино, они бивају освећени Духом Светим и претворени у Тело и Крв Христову, Њима се причешћујемо, благодаримо за те Божанске Дарове као извор Живота и спасења; на крају бива отпуст, тојест одлазимо из храма да би и преостали живот наш био Литургија, служење Богу. Црква није музеј, Црква није археологија, Црква је живот, и зато све празне приче о томе да неко може добити болест или заразу у Цркви су богохулне, навео је владика Иринеј. После отпуста свете Литургије владика Исихије је служио празнично вечерње Свете Педесетнице, на којем су прочитане коленопреклоне молитве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ бачки г. Иринеј: Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Звучни запис беседе У Недељу мироносица, 20. априла/3. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је најпре заблагодарио Господу и изразио радост што је, први пут после више недеља, света Литургија служена уз присуство вернога народа. Данас је трећа недеља периода којим прослављамо Васкрсење Христово, који се зове Педесетница јер траје педесет пуних дана. Када чујемо да је ово Недеља мироносица, прво што ће се многи од нас упитати: „Шта то значи мироносице?” Ван црквеног говорног подручја, ван наше хришћанске употребе речи, термина и израза, таква реч стварно не постоји. Поготову не постоји у језику и маниру оних који не само што се не причешћују него и не кроче никада у цркву, али су зато нама свима недељама, из дана у дан, солили памет шта ми смемо, а шта не смемо, и зашто ово смемо и оно не смемо, и неки, они најекстремнији, покушавали су посредно, поједини чак и непосредно, да оптужују Цркву за постојећу епидемију и заразу, што је безумље над безумљима. Нико се тако доследно и савесно није придржавао лекарских упутстава и државних директива за пажњу не само на своје здравље него, пре свега, и на здравље својих ближњих, као што су то чинили православни хришћани у нашем народу, али и свугде другде. Мироносице су жене које доносе са собом у рукама свето миро. У време Христовог живота на земљи, у јеврејском народу је био обичај да се покојници помажу тим освештаним миомирисом. У први дан недеље, врло рано, долазе ове жене мироносице да, по обичајима, помажу Христово тело миром, ароматским материјама. Успут се питају како ће изићи на крај са оним огромним каменом. Долазећи, виде, међутим, да је камен склоњен са врата гроба. Улазе у гроб и – уместо да виде тело покојника – на њихово запрепашћење виде анђела Божјега, светлог, блиставог, у светлим хаљинама. Прво „Христос васкрсе!” у историји је дошло управо од тог анђела. Иако је њихов страх био, рекли бисмо, готово непостојећи у односу на страх ученикâ, апостолâ, оне, слабе жене, биле су неустрашивије од мушкараца, и зато се прво њима и јавља радосна вест о Васкрсењу Христовом. Под Крстом стоје само оне, апостоли су се разбежали. Жене мироносице називају се с правом равноапостолнима, и оне су као и апостоли Христови, ништа мање у свести Цркве. Како ми данас можемо да будемо учесници њиховог подвига? Ми данас, каже наша света Црква, треба такође да будемо мироносци и мироносице. То свето миро, тај благопријатни мирис који треба да принесемо Васкрсломе Христу, јесте сâмо наше биће, наша душа, наше срце, наша вера, наша љубав. Ми, хришћани, смо – каже апостол Павле – мирис угодан Богу. Као што је грех нешто што духовно заудара, тако вера, нада, љубав и свака врлина је нешто што духовно мирише. Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Призивам најпре самога себе, онда и све Вас, браћо и сестре, да се потрудимо, колико до нас стоји, да и ми са таквим духовним миром и миром, спокојем у души, идемо у сусрет ка Христу, па ћемо и ми затећи не Гроб, не више ни празан Гроб, него Живога и Васкрслога Господа, Који и нас васкрсава из сваке смрти, истакао је Преосвештени владика Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан, викар Патријатха српског био је гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Владика Стефан је говорио о новим мерама поводом ванредног стања. Владика је позвао верни народ да буде послушан благослову Цркве, да сви будемо дисциплиновани и да са вером, надом и љубављу поднесемо ово тренутно искушење. Извор: Телевизија Храм

Након Молебана Пресветој Богородици, који је, у четвртак 30. јануара 2020. године служен у никшићком Саборном храму, свенародна литија, у којој је, како се процјењује, учествовало око 30 хиљада вјерника, прошла је кроз град Никшић, у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори. Литију је предводило бројно свештенство, а вјерни народ је и ове вечери, протествовао на миран, хришћански и достојанствен начин, пјевајући духовне пјесме, узносећи молитве, носећи у рукама црквене барјаке, иконе и свијеће. На Тргу „Слободе“, најприје, се обратио протојереј Остоја Кнежевић, парох никшићки, који је захвалио сабранима на истрајности у светим молитвама и свештеном ходу, нарочито, монаштву из манастира, који припадају никшићкој општини: Острога, Жупског, Пивског, Косијерева, Бијеле, Подмалинског, Голије, Заграђа, чије молитве „загријавају наше душе и снаже нас у овим светим ходовима“. Поздравио је и гостујуће свештенике, чије присуство јесте доказ да је борба за одбрану Светиња изазвала пажњу јавности и ван граница Црне Горе. „Да поздравимо свештенике, који су дошли да буду са нама: о. Радивоја Панића, о. Славка Лаловића, о. Милорада Средојевића. Ипак, највећи хероји ове вечери су Неђељко Караџић и Радивоје Вуковић, који су, представљајући браћу Дурмиторце, јутрос пошли пјешке са Жабљака, стигли вечерас у Никшић и прошли заједно са нама овим светим ходом. Прикључио им се и Борис Међедовић из Горњег Поља. Нека их Бог благослови и Свети Василије, нека им дарује снаге да у сва времена буду достојни имена хришћанског“, рекао је о. Остоја. Величанственом молитвеном скупу обратио се, потом, отац Никола Пејовић, главни и одговори уредник Радија ,,Светигора“, који је казао да је свуда лијепо бити у литијама, у молитвама, али је, сматра он, највећа радост и највећа част бити у литији у Никшићу , на чему „завиди“ цијела Црна Гора. „Ово је, већ, историја, рекли су неки; ја бих рекао да ово превазилази тај историјски моменат. Ово је Библија, ово су библијски догађаји, а библијски догађаји су они у којима Бог походи народ свој. Ово што се дешава у Никшићу и другим градовима, није ништа друго него чудо Божје. А шта је то чудо Божје – то је када се сусретне човјекова вјера и Божја љубав“, казао је свештеник Пејовић. Поручио је да овај наш литијски ход, није ход ни за каквом идејом, ни за каквом идеологијом, ни за једним човјеком, него да је то ход за Богом, за Божјом истином и Божјом правдом. „Мојсије је 40 година водио народ свој у земљу обећану. Тако су и наши архијереји, ових дана, као боговидци, воде нас у земљу обећану и осјећамо ту радост, то присуство Божје. Све је кренуло тако што је онај код кога, ево, 300 година гредимо, који грије хладне пештере, наша срца, и домове чува, Свети Василије Острошки дошао међу нас, охрабрио нас и рекао нам: Не бој се мало стадо, ја сам са вама. И, ако неко води овај народ, то су Свети Василије, Слава му и милост, и Свети Петар Цетињски“. „Дошао је да нас охрабри, да нам покаже, и оном кишом, да требамо кроз ове литије, кроз ове подвиге, да оставимо и оперемо наше слабости, наше гријехе да би се, у овим данима, пројавила и засијала наша вјера. То је оно што краси ове литије, то је оно што их чини Царством небеским. Господ нам у једној причи каже да је царство небеско као онај квасац. Зато ове наше литије не да се смањују, него нарастају“, бесједио је протојереј Никола Пејовић. Никшићке литије краси и чини препознатљивим велика слика са ликом Светог Патријарха Павла. И то је, истакао је о. Никола, неко знамење. „Он нам, и сада, говори да будемо људи. Учио нас је да је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо као нељуди. Та његова ријеч данас је посебно важна – да будемо људи, људи Божји и да се молимо за непријатеље наше, јер, по томе Христос зна да смо Његови ученици. Да љубимо једни друге као што љубимо себе, али да волимо и непријатеље наше, а дао нам је Бог да, у овим данима, и то покажемо. Ове наше литије својим достојанством, љепотом, отменошћу, молитвеношћу управо то свједоче“, оцијенио је свештеник Пејовић, додајући да и непријатеље наше позивамо да се прикључе овом крсном ходу, који је ход светлости, а не таме. „Ова наша борба у Црној Гори је она борба коју је Ловћенски Тајновидац описао у „Лучи микрокозма“, борба Бога и сатане, добра и зла, свјетлости и таме. Зато се ми уздамо у Онога Који је рекао да је Он свјетлост и да ко год ходи за Њим неће ходити у тами, него већ има свјетлост живота“. Своје обраћање о. Никола Пејовић завршио је позивом на слогу, међусобну љубав и руковођење поукама наших Владика. „Да будемо сложни, да будемо истинска и права браћа, јер нас наше Владике воде истинским и правим путем. Да се никада не поколебамо и не одвојимо од њих. Они нас воде у коначну побједу, а то је побједа добра, не ни против кога, него побједа да се добро зацари у срцима нашим, да се добро зацари у нашој Црној Гори, да Црна Гора опет буде славна као некада. То је наша борба!“ „Уздамо се у помоћ и молитве наших Владика, које је Господ, у ове дане, удостојио да виде и своју жертву, оно што су сијали свих ових година. Народ широм Црне Горе је печат апостолства Светог Митрополита Амфилохија и Владике Јоаникија! Нека би их Господ укријепио и нас у братској љубави. Да се, увијек, овако сабирамо док год се овај срамни закон не скине са лица Црне Горе. Све до тада поручиваћемо им: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Не дамо светиње!“, казао је о. Никола, чије обраћање је вјерни народ поздравио срдачним аплузом, узвикујући да неће дати светиње. Најављено је да ће молитвени ход, у недјељу 2. фебруара, предводити Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије. Извор: Радио Светигора

На Савиндан 2020. године, дана 27. јануара, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, парох боровски, јереј Миленко Гребић, умировљени парох, јереј Драган Сердар, парох боровски, ђакон Војислав Николић и ђакон Здравко Бошковић. Владика Херувим поручио је сабранима: ”Требамо да будемо истински светосавци, носиоци Јеванђеља Христовог, и да то свето Јеванђеље непрестано сија као најлепша светиљка у душама свакога од нас. Свети Сава је сијао то семе где год је живео наш народ да бисмо били просвећени у том духу, да би благи Бог свима нама био у помоћи...”. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У недељу 28. по Духовима и на празник Материце, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, старешина храма протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Раденко Глигић, протојереј Горан Милинковић, протојереј Боро Ћутило, протонамесник Владимир Малешевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Далибор Ђорђевић. За певницом је појао протопсалт Иван Трајковић уз помоћ и пратњу вероучитеља, теолога и ревносних парохијана. У својој надахнутој беседи Епископ Јустин обратио се верном народу рекавши: „Данас смо се сабрали у свету и благословену заједницу која се зове Црква, у сабрање у Име Бога. У Грчкој, када се иде у цркву, каже се да идемо да заједничаримо са Господом. Тиме што примамо у себе самог Господа ми постајемо заједница са Њим. Господ нам открива у причи о гозби домаћина који позива све како се свако изговара, како има неки посао, а главни посао је био тај да све званице дођу на гозбу. Зато су позвани и са раскршћа, јер их је било мало одазваних. Господ је хтео све да сабере у Једно, у Царство небеско. Тако и овде у овоме свету многи се изговарају како немају времена да иду у цркву и да се моле, не могу да посте јер раде тешке послове и многе друге изговоре имају. Чак и ми који смо у Цркви, који смо позвани, који постимо, молимо се, боримо се и ми нећемо добити плату (=награду) ако се не боримо на прави начин. Јер много је званих а мало изабраних. А изабрани су они који истинске воле Бога. Волети Бога није само то да кажемо како га волимо, већ је потребна делатна љубав: пост, молитва, бдење, читање светих књига, чињење добрих дела. А то што верујемо, па и ђаволи верују и дрхте. Призвани смо да будемо богови по благодати, да будемо синови светлости, да се усавршавамо. Да будемо сви сабрани у Царству небеском.“ Епископ Јустин је честитао свим мајкама празник у народу познат као Материце, јер је тај празник припрема која нас подсећа да је Богородица Марија била мајка Господа Исуса Христа. После Литургије уприличено је послужење у парохијском дому, које су припремиле вредне парохијанке. Извор: Епархија жичка

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, 13. децембра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у Дворској капели Св. Андрeja Првозваног, поводом крсне славе Краљевског дома Карађорђевића. Свјатјејшем су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић и Божо Бакајлић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Владимир Руменић. Светој Архијерејској Литургији молитвено су присуствовали Преосвећени Епископ шабачки Г. Лаврентије, Преосвећени Епископ шумадијски Г. Јован, Преосвећени Епископ милешевски Г. Атанасије, Преосвећени Епископ будимљанско – никшићки Г. Јоаникије и Викарни Епископ мохачки Г. Исихије и више свештеника АЕМ, директор Канцеларије Владе Републике Србије за односе са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, професори Факултета и културни послeници. Светој Литургији је присуствао и представник Београдске Надбискупије. По причешћу Свјатјејши је у својој беседи честитао славу Краљевском дому, рекавши том приликом да „ми верујемо и следимо Господу нашем. Јер као што није оставио оце наше, ако будемо верни Господу неће оставити ни нас.“ Након Свете Архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Лаврентије пресекли су славски колач са Њиховим Краљевским Височанствима принцом Александром и принцезом Катарином. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 23. новембра 2019. године чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског у Раковици. Прилог радија Слово љубве Пре нешто више од годину дана на стотинак метара од капија манастира Раковице, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у време високопреподобне игуманије Евгеније, почела је изградња нове цркве посвећене Светом Николају Мирликијском. Идеја да манастир добије нову цркву родила се када је то место духовности и вере постало заштићена околина споменика културе 2006. године. Са урбанистима је тада договорено да се део манастирске земље определи за нови храм. Предлог је прошао све правне процедуре, али није било новца за изградњу. Захваљујући добротворима, после дванаест година чекања прикупљена су средства за темеље и градњу највећег дела цркве. Само зидање отпочело је почетком марта 2018. године. Преосвећени Владика ремезијански г. Стефан је освештао темеље. Храм је изграђен од природних материјала пореклом из Србије, а пројекат је урадила архитекта Оливера Добријевић. Преовладава моравски стил, али има детаља из рашке стилске групе. Посебан печат дају мотиви који су се појавили у самом манастиру Раковици. Преко пута манастира је извор Свете Петке са малом капелом. Мотиви из те капеле нашли су своје место и у новој цркви, да би цео комплекс био једна целина. Црква има 110 квадратних метара и цела је озидана циглом. Прозори су дрвени, под поплочан природним каменом, а на крову је бакарни лим. У суботу, 23. новембра 2019. године, чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У настакву је служена прва света архијерејска Литургија. Његовој Светости Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог архијерејског Синода; Бранко Митровић, архијерејски намесник; Игњат Товаровић, духовник манастира Раковице; Часлав Маринковић и Јован Благојевић; јереји Јован Стоиљковић, Горан Мишановић и Александар Милутиновић; као и ђакони Владимир Руменић и Горан Нухановић. Величанственом пјенијем молитве Господу изнело је сестринство манастира Раковице са игуманијом мати Евгенијом. После торжествене Литургије обратио се предстојатељ Српске Цркве казујући о новоме храму Светог Николаја Мирликијског да је још једна духовна звезда роду српском и свему роду хришћанском, захвалио је свима на сваковрсној помоћи у зидању храма и пожелео да се изобилна благодат излије на све који буду долазили у свети храм. -Градња Божјег дома за све нас јесте позив да молитвом будемо сабрани, јер што је више нас у молитви, то она бива јача пред Господом, поручио је патријарх Иринеј и истакао: -Високопреподобна игуманија мати Евгенија са сестринством начинила је са многобројним приложницима велик подвиг на славу Господњу и српског народа. Заслужнима је Патријарх српски Иринеј уручио архијерејске грамате. Међу бројним дародавцима је и Општина Раковица на чијем челу је г. Владан Коцић, председник, који је примио грамату из руку патријарха Иринеја. Уочи освећења храма, 22. новембра 2019. године, после бденија, Патријарх је замонашио искушеницу Сању давши јој монашко име Текла. Извор: Инфо-служба СПЦ

Празник Обновљења Храма Светог великомученика Георгија, заштитника свете обитељи Манастира Враћевшнице, прослављен је најсвечаније Светом Архијерејском Литургијом. Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину, саслуживали су архимандрити Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), протојереј Чедомир Дамљановић, протонамесник Божидар Бован и протођакон Александар Грујовић. Свечаној атмосфери допринео је и верни народ који је дошавши са разних страна, из Краљева, Ужица, Чачка и Крагујевца, узео активног учешћа у Литургији. Након прочитаног Јеванђеља, Владика је надахнуто беседио. Поучио нас је да не будемо хришћани само по називу. Ако хоћемо да се спасемо, да будемо са Христом у Царству небеском, онда морамо бити истински део Цркве, морамо да живимо Свете Тајне, да умножавамо врлине! За све то, диван је пример Свети Георгије, кога поштују и инославни, који је својим животом сведочио Реч Божију, који је због тога и страдао. У страдањима, на светитељу се показала сила Божија – сваки пут бивао је исцељен! Његова непоколебљива вера, истински је путоказ нама ка спасењу, ка томе да будемо они истински. Господ је рекао да је у својој љубави, при свом доласку, на земљу донео и мач! Мач, да раздвоји истину од лажи, оне праве од лажних! Ми смо прави ако са и у Цркви задобијамо спасење. На том путу смо ако се усавршавамо у посту, молитви и љубави, рекао је Владика Јустин. Након резања славског колача, мати Ксенија је са сестрама за све присутне припремила трпезу љубави. Извор: Епархија жичка

Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, 14. новембра, Свету архијерејску литургију у манастиру Св. Врача Козме и Дамјана у Зочишту, поводом манастирске славе ове свете обитељи. Владици је саслуживало свештенство и монаштво Рашко призренске, Црногорско-приморске, Нишке и Бањалучке епархије, уз молитвено учешће великог броја народа. Честитајући празник и славу ове свете обитељи Преосвећени Епископ Теодосије је казао да данас славимо Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана, чије мошти се налазе у овом храму и силом Божијом чудотворе како некада, тако и у ово наше време: „Св. Козма и Дамјан браћа по телу добили су посебан дар од Бога да могу да лече и исцељују, не толико својом лекарском вештином, колико силом и благодаћу Божијом. Именом Божијим исцељивали су многе болести, како код људи тако и код животиња, и тако испуњавали реч Божију делатну која оживотворава, ствара, лечи и исцељује.“ Даље је подсјетио Преосвећени да Свети врачеви тај дар од Бога нису присвајали као своје, јер Бог нам даје многе дарове, а ми треба да Му на томе благодаримо и да тим даровима помажемо ближње своје. „Ми смо свједоци, ево 20 година како је наш народ претрпео велико страдање и егзодус, када су морали да напусте ове крајеве. Исто тако напустили су и монаси ову свету обитељ, јер је претила велика опасност 1998 – 1999. године. Игуман и братија су били заробљени и одведени из манастира, али молитвама Светих бесребреника су се спасили. 2004. године храм је био миниран и сравњен са земљом, конаци запаљени. Ово је било пусто место, али су верници и тада долазили да се моле на темељима срушене цркве јер су знали да се сила Божија управо пројављује тамо где се страда.“ Појаснио је да су верни и тада знали да су Свети Козма и Дамјан, иако њихове мошти физички нису биле присутне, невидљиво присутни и да и даље дају исцељење свима који са вером приступају. „Десило се предивно чудо да је ова света обитељ поново васкрсла, обновила се како физички, тако и духовно. Отац Стефан са братијом овде служе Господу, дочекују вернике, читају молитве и прослављају Бога који је све нас прославио својом љубављу и страдањем.“ Господ, како некада тако и данас, преко светих и светих моштију исцељује, казао је владика и исказујући благодарност Богу на томе, помолио се Господу да сачува ову свету обитељ, умножи братство, љубав и слогу у нашем народу. „Само ако будемо сложни у Христу и окренути једни другима, ако будемо гледали у лице једни других и радовали се несебично без зависти, тада ће Господ бити међу нама и подарити нам оне бесцене дарове које је подарио и апостолима и светима. Са тим даровима да помажемо друге и да будемо милостиви јер је милосрђе највећа врлина код људи и пред Богом највише нам отвара двери вечнога живота“, поручио је владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије. Домаћин славе ове године био је Владан Миленковић из Кососвске Митровице, а за наредну годину јавили су се Марко Шарић и Дарко Станковић из Ораховца и Срђан Живковић из Угљара. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије Светог Петра Цетињског и парох Цетињски, био је гост овонедељног издања емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке доносимо видео запис емисије. Гостујући у наведеној емисији отац Гојко је посебну пажњу посветио значају мисије истакавши да је темељ црквене мисије јеванђелско дело које нас приближава Господу. "Људска природа потребује подвиг, труд и напор, зарад задобијања благодатног искуства и сједињења са Господом", истакао је ректор Цетињске богословије. Прота Гојко Перовић је говорио и о значају богословља у Цркви Христовој, али и о изазовима са којима се сусреће породица као домаћа Црква. У оквиру другог дела емисије било је речи о великом јубилеју наше Помесне Цркве - 800. година аутокефалности СПЦ. Отац Гојко је рекао да смо на великом задатку пред Господом и Светим Савом - "На нама је да урадимо све што можемо и што је до нас, а плодове тог нашег труда Господ ће показати", закључио је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић. Вашој пажњи најтоплије препоручујемо ову поучну и занимљиву емисију! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу, 1. септембра 2019. године у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу служена је Света архијерејска Литургија са прозбама и молитвама за благословен почетак нове школске године. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, пароха коловратског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, парохâ пријепољских протојереја Бранислава Стојановића и протонамесника Влада Лазића, и ђакона Горана Крстића. За певницом је одговарао црквени хор Свети краљ Владислав из Пријепоља. Мноштво деце са својим родитељима, наставницима и вероучитељима сабрало се у храм да узму учешћа у богослужењу и добију благодат Духа Светога да би испуњени силом Божијом успешно савладали све препреке које их буду чекале у предстојећој школској години, како би били понос својој Светој Православној Цркви. И сви су преклонивши колена, предвођени својим Епископом, узнели молитву да Дух Свети укрепи, оснажи и пошаље мудрости и љубави у предстојећем периоду свима који хоће да узрастају у познању Бога. Упућујући речи охрабрења свој сабраној дечици, на добром путу којим су кренули, Епископ Атанасије је позвао све присутне, и младе али и оне мало старије да омекшају своја срца и душе како би могли примити сва добра учења која им се буду давала у предстојећем периоду: – Ми смо на почетку једног доброг дела, на почетку школске године, али и на завршетку једног времена које је прошло. Веома важно умеће од кога зависи цео наш живот је како се односити и према једном и према другом. Према оном што је прошло односимо се критички, настојимо да дамо оцену како смо се односили према Божијим даровима које смо имали. Бог нам је дао време и дао шансу да будемо учесници времена. Дао нам је и простор и способности да можемо да обликујемо простор и овај живот и свет. Бог је планирао, кад је стварао свет, да људи буду Његови сарадници, и у томе се највише и показује Његова љубав. Дао нам је шансу да будемо Његови пријатељи и да овај свет са Њим заједно обликујемо. Колико смо од тога свега урадили свако ће за себе морати одговорити. – Овај тренутак искористимо макар за то да Богу заблагодаримо на ономе што нам је дао. Бог нам је дао и тај таленат да можемо себе оцењивати, процењивати и поправљати. Тешко нама ако нас други поправљају а благо нама кад сами себе поправљамо. Благодарећи Богу на ономе што нам је дао ми гледамо преда се, школска година је пред нама, нове шансе су ту. Сви ћемо бити ђаци, и они који себе називају ђаци и они који кажу да су другима учитељи. Учење се наставља до последњег момента живота. Ко другачије схвата учење није добро научио јер учење траје непрестано. – Ми смо се Богу обратили да деци додаје дарове, додаје способности, да их усмерава у добром правцу. Знања су разна и њихова примена није увек на корист. Има знања која су за изграђивање али има знања која ако се примене су штетна. Зато се ми учимо која су то знања која доприносе добром функционисању личности и заједнице и учимо се како их примењивати, поучио је Епископ Атанасије присутне. Многа од присутне деце су исказала своју решеност да кроз живот иду уз Христа и са Христом причешћујући се животворним Телом и Крвљу Његовом. Владика је на крају све присутне благосиљао кропећи их освештаном водицом док су свештеници делили нафору, бомбоне и скромне поклоне школарцима. Извор: Епархија милешевска

Празник Успења Пресвете Богородице евхаристијски и свечано је прослављен у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима. Звучни запис беседе Уочи причешћа Светим Тајнама, многобројном народу сабраном у дољанској цркви, надлежни парох отац Бранко Тапушковић обратио се бесједом у којој је напоменуо спасоност ријечи Пресвете Богородице којима она исказује беспоговорно послушање вољи Господњој, а на коју су призвани и позвани сви Православни Хришћани. То послушање се одражава и у нашем свакодневном послушању ближњима, те, како отац Бранко наглашава, послушањем ближњима, ми вршимо послушање вољи Господњој у неком иконичном смислу. Извор: Радио Светигора

У недељу, дана 04. августа 2019. године, када Црква прославља успомену на свету Марију Магдалену, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим је у својој беседи поучио верни народ: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословено наше сабрање у Даљ Планини, у нашем прелепом манастиру под окриљем омофора Пресвете Богородице. Нека је благословен данашњи дан који треба увек да је испуњен истином коју је Господ открио човеку - да је Христос Светлост свету и да онај ко ходи путем Христовим неће ходити по тами. Као народ Божји требамо да ходимо ка испуњењу те светлости, ка заједници са Христом. Ту се налази наша суштина и наш животни пут. Данас смо у светом Јеванђељу чули причу о слепоме. Свети апостол Матеј нам лепо описује како су два слепа човека ишли путем и затражили милост од Господа. Молитва "Смилуј се Господе на нас" исцелила је те људе, прогледали су. Тако и ми као народ не можемо да ходимо путем таме, тј. не можемо да не гледамо Христа. Требамо увек имати на уму да је Христос наше испуњење и живот, Онај ка Коме ми хришћани требамо да идемо. Тада нећемо ходити путем таме, а наше очи неће бити замрачене. Очима ћемо видети пут ка Христу, видећемо пут ка Царству Небескоме. Тај пут води ка светој Литургији и заједници са Господом. Када год се причешћујемо ступамо у заједницу са Господом , отварају нам се духовне очи да можемо видети Господа и осетити Таворску преображену светлост. Том светлошћу се Господ отвара човеку и показује којим путем човек треба да ходи у овом свету таме, греха и обремењености. Требамо на путу свога спасења увек гледати у Христа јер светлост Христова отвара стазе ка Царству Небеском. Наши дивни светитељи посведочили су нам да тако требамо да живимо. Почевши од светога Саве и светога Симеона и осталих наших светитеља који су за свога овоземаљског живота ходили путем светлости. Нису знали за други пут сем Христовог, својим животом су охристовили наше стадо. Руководили су нас кроз историју наше Цркве која није тако мала. Ове године није прва, него осамстота годишњица постојања наше свете Цркве која има венац светитељства и своје молитвенике пред Престолом Свевишњег Бога. Почевши од наших родоначелника светог Симеона и Саве све до исповедника, проповедника, преподобних, који су својим животом на различите начине угодили Господу. Наши дивни свети су нам показали управо ту светлост у којој требамо да ходимо. Ако бисмо чинили тако поистоветили бисмо се са примером из данашњег светог Јеванђеља и само једном речју из чистог срца и отворене душе можемо се удостојити Господа. "Господе смилуј се на мене грешнога" биће лек са наше срце и душу. Ако желимо да сабирамо врлине жртва и подвиг морају пратити једно друго. То је пут трпљења и страдања и као народ требамо увек бити на том путу којим су ишли и светитељи. Много је дивних примера људи, можда и међу нама, који сведоче ту истину. Сведоче истину носећи Крст Христов. Кроз Страдање Христово омогућен нам је живот вечни и видимо да овај свет није једина реалност. Овај живот нас води у онај лепши живот у Царству Небеском, води нас у испуњен живот у заједници са Господом. То је живот, како се каже у молитвама, "где свети блаженствују", тамо где нема туге и бола. Овај живот је само праг за ону вечну реалност која је испуњена у Господу. Морамо се трудити да будемо христоносан и богоносан народ. То је пут човекољубља на ком се испуњавају највеће заповести, да љубимо Бога и ближње своје. Тако ћемо и као народ знати свој циљ, свој пут и усмерење. Наше усмерење не могу бити никакве идеологије сем живота и богословља које требамо да носимо у својим срцима. Радујем се што сам данас овде са вама, што могу да кроз ову литургијску Жртву делим са вама радост данашњег дана. Ако Бог да ове године ће по први пут у нашем манастиру у неком масовнијем облику бити одржан Преображењски Сабор. То је црквено-народни сабор који треба да буде пројава саборног духа нашег народа. Кроз саборност требамо да пројавимо своју културу, да очувамо свој језик и традицију. Преображењски Сабор треба да има тај карактер - да буде светионик нашем народу како требамо да живимо. Требамо да живимо једни другима раме уз раме и да носимо једни другима муку и тескобу. Тада ћемо бити на путу светог Симеона и светога Саве који су нас и учили томе путу. Нека је благословен данашњи дан и нека сте благословени кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У шесту недјељу по Духовима, 4.августа 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено празнује Свету Марију Магдалину – Благу Марију, саборно и молитвено било је у острошком манастиру. Из разних крајева свијета сабрали су се вјерни око ћивота Светог Василија Острошког Чудотворца. На платоу испред Горњег манастира Светом Литургијом је началствовао архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици, уз саслужење тројице свештеника. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Више стотина вјерника молитвено је учествовало у евхаристијском сабрању, а током Свете Литургије непрекидна колона поклоника приступала је цркви Ваведења Пресвете Богородице у којој се чувају мошти Острошког Чудотворца. Света Литургија служена је и у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице. Началствовао је јеромонах Владимир, острошки сабрат, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Милан Пајкановић пензионисани свештеник из Бањалуке, као и јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима. Прије причешћивања вјерних сабранима је бесједио о.Милан, који је између осталог говорио о вјери, као нарочитој хришћанској врлини. -Када је благи Господ био на овом парчету неба што га ми земљом зовемо, многа је чуда чинио. Мртве васкрсавао, демоне изгонио из људи, слијепцима дао да прогледају и многа чуда је чинио. Ако будемо имали чврсту вјеру, нема те бољке од које нас Господ неће исцијелити молитвама Светог Василија. Господ од нас тражи да не сумњамо и да немамо ни трачак дозе скептицизма. Нема странпутице, када вјерујемо. Знамо да идемо у Царство небеско – казао је о. Милан и додао да вјера мора бити чврста, стамена и јака, подсјећајући какву вјеру су имали прота Саврам, капетан из Капернаума, Свети Марко Трачевски, Свети Сава, Свети великомученици и мученици, ђакон Авакум, Владика Николај, Света Марија Египћанка, Свети Василије Острошки и други светитељи. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а посебну празничну радост дало је присуство мноштва дјеце. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерних настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

-Четрдесетодневни парастос протосинђелу Артемију- У петак 19. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету Заупокојену Литургију у манастиру Буково поводом четрдесет дана од упокојења архимандрита Артемија. Саслуживало је братство ове свете обитељи. Владика је у беседи подсетио да је отац Артемије био први настојатељ у манастиру Буково, по васпостављању мушког монаштва у њему. Говорећи о учењу светих отаца, објаснио је пут душе упокојеног, све до 40 – ог дана. Попут Адама, који је у рају провео четрдесет дана, тако и Господ наш Исус Христос проводи четрдесет дана у посту и молитви, победивши сву силу ђаволску, не због себе, већ због нас и нашег спасења, који смо створени по лику Божијем. На основу Божанског откровења које је дато светим оцима и учења наше свете Цркве, владика је нагласио да су трећи, девети и четрдести дан најважнији за душу преминулог, и да се тада дају помени тј. парастоси, али да је потребно да се и сваке суботе и недеље ми молимо за наше упокојене. До трећег дана душу води анђео да обилази сва места где је највише волела да обитава, у трећи дан је води пред Престо Господњи на поклоњење. До деветог дана јој показује сва рајска насеља, а потом до четрдесетог дана и сва адска места, где је „плач и шкргут зуба“. Али, без обзира на то страшно виђење, душа не може тада да се покаје, то је могла само док је обитавала на земљи. Након четрдесетог дана њој се одређује привремено боравиште до Другог доласка Господњег и Његовог страшног суда. -Зато, нека би Господ био милостив свима нама, да у овом живљењу на земљи будемо свесни свих божанских истина, да нам дарује исправан, благочестив, богољубив и правдољубив живот овде на земљи, да остваримо праведну заједницу са Богом, да би се испунили благодати Духа Светога и тако угодивши Богу наследили непролазно Царство Небеско – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Рођења светог Јована Крститеља у храму посвећеном овом празнику на Петловом брду. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Часлав Маринковић, протојереј Александар Петровић, протођакон Радомир Перчевић и ђакон Владимир Руменић, уз присуство старешине храма јереја Предрага Тодоровића и многобројних парохијана.Пред крај Литургије Његова Светост је пререзао колач који су ове године принели домаћини славе породица Ђокић. На крају Литургије присутнима се обратио Патријарх и говорио о животу и значају Јована Крститеља. Истакавши да је веома срећан због тога што се причестило много народа и деце, Патријарх је призвао да током седмице посветимо један дан Богу и да доводимо децу у храм Божији. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

У 1.недјељу по Духовима – Свих Светих, 23.јуна 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Тимотеја Бруског и Петровске покладе, саборно и молитвено било је у Острогу. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживала су му острошка сабраћа протосинђел Сергије и јерођакони Атанасије и Роман. Одговарала је острошка братија, а молитвено је са монаштвом учествововало мноштво вјерног народа који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након читања Светог Јеванђеља, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о.Сергије који је казао да се Сви Свети Христови данас прослављају, зато што поред ових које је Бог открио, има мноштво светих који су из свог великог смирења своју светост вршили тајно од људи, а Богу је све јавно, па тако и светост. – Не може се сакрити ни једно ни друго, а нарочито кад је међу људима тај свети. Господ је рекао не може се сакрити град који на гори стоји и зато су се многи светитељи повлачили у тишину да би могли да служе Богу неометано. Међутим, то је исто Божији промисао за њих који су били скривени од наших очију. Бог је дао итекако јавно свете чији је живот за свог биолошког постојања и боравка на земљи већ тада био јасан. Међу тим свима светима ми имамо нашег, слава му и милост, Светог Василија, чији је живот био итекако транспарентно јасан, да је он једна од оних који, како каже Свето Јеванђеље, који се није одрекао Христа пред људима, него Га исповиједио и то у тешко вријеме кад је са истока притисло једно царство које је прогонило Хришћане, са запада друго, а он сабијен овдје, немајући никога осим Бога и шачице људи и то у врло тешким условима. Немаштина, неуслови за било какво развијање пољопривреде, ни било чега. Борба је била за саму храну, али Бог је био његов помоћник и он је Бога пред свијетом јавно исповиједао и није остала празна његова нада, његова вјера, него га је Бог прославио и његов народ, Хришћане, све нас који сте овдје дошли – рекао је о. Сергије. Ријечи Господње које смо чули из светог Јеванђеља ”ко се не одрече мене пред људима,нећу га се ни ја одрећи пред Богом”, говоре како су светитељи добили славу. – Бог их је прославио на земљи, да се њима подижу храмови, да се у њихов спомен врше молитве, а оно што је битније од тога, јер њима та слава није потребан него нама, Бог их је прославио и они обитавају у радости Господа Бога, живе вјечни живот у Рају Божијем и то је оно што нас треба мотивисати да останемо вјерни Христу – казао је о. Сергије. Подсјетио је и на ријечи Господње ”ко љуби оца, или матер, или браћу, или сестре, или жене, или дјецу већма него мене, није мене достојан”. – Заиста је тако. Погледајте како се људи одвајају од Бога, од Цркве Божије, чак јој се и противе, зарад љубави према неким шумарцима, брежуљцима, а то није права љубав. Једино оно што је на Господу Богу живом засновано и на истини Божијој, остаје вјечно. Све друго пропада, све друго пролази, па и наш сам живот, ако није заснован на Христу нема вриједност и жалостан је – закључио је о.Сергије и нагласио да смо позвани да будемо са богом, да будемо у Цркви Божијој, да служимо Богу, да будемо свјетлост свијету, а не да се што би рекао Свети Владика Николај ”са гусјеницама отимамо око брста”. Извор: Манастир Острог

Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха. Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском. Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље! Патријарх српски Павле *Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.