Претражи Живе Речи Утехе

Одлука владе Украјине о предаји комплекса објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области Кременец-Почајевском националном парку на крају може постати најнегативнија страница у црквено-државним односима. Ово мишљење је у среду у разговору с дописником ТАСС-а изразио председник Синодално-информационог одељења Украјинске Православне Цркве архиепископ Климент. „Почајевска лавра у току своје вишевековне историје никад није била музеј, у манастиру су увек живели монаси, и чак ни за време совјетске власти прогонитељи нису успели да истерају и иселе монахе и да преузму ово здање. Због тога неки нови покушаји и претње по постојање манастира изазивају крајњу недоумицу,“ – истакао је он. Представник УПЦ је нагласио да је „Господ увек чувао лавру, под покровом Мајке Божије монаси су обављали своја богослужења и Господ је казнио све оне који су имали претензије према овом манастиру.“ Архиепископ се нада да се ово „безакоње“ ипак неће десити, јер ће у супротном случају „то бити најнегативнија страница у црквено-државним односима“. По његовим речима, постоје претпоставке за овакав негативан развој догађаја. „У контексту свега што се данас дешава у земљи, и у контексту притиска који се врши на свештенослужитеље, на епископе и на наше вернике, могу се очекивати различити расплети ове ситуације,“ – сматра портпарол УПЦ. Између осталог, он је истакао да је „руководство Почајевске лавре већ саопштило да се на све правнике, адвокате и регистраторе који сарађују с манастиром врши притисак, да се спречавају у обављању професионалне делатности, а регистратор који је обавио законите радње (у вези са преукњижавањем објеката – прим. ТАСС) данас нема приступ државном регистру. Архиепископ Климент је изјавио да УПЦ предузима потребне правне радње за решавање проблема. По његовим речима „настала ситуација захтева правну оцену чињенице мешања државе у послове Цркве“. Ситуација у вези с лавром Кабинет министара Украјине је прошле среде Кременец-Почајевском националном парку предао комплекс објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области, који су припадали Украјинској Православној Цркви. Комплекс црквених објеката је 2003. године на иницијативу Виктора Јануковича, тадашњег премијера земље, био предат Украјинској Православној Цркви. Дана 15. новембра 2018. године полиција Тернопољске области је покренула кривични поступак због сумње да је низ објеката лавре незаконито предат УПЦ на коришћење. Касније је Министарство правде Украјине поништило државно преукњижење црквених објеката због наводног „непоштовања захтева важећих закона“. Представници УПЦ су изјавили да оваква одлука Министарства правде не лишава Цркву права да користи манастире, истакавши да поступци власти могу довести до нестанка монаштва на западу земље. Руска Православна Црква је, са своје стране, изразила забринутост због могућег почетка прогона против свештенослужитеља и монаштва канонске Цркве, као и све веће напетости у земљи. Извор: Православие.ру

Одлука владе Украјине о предаји комплекса објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области Кременец-Почајевском националном парку на крају може постати најнегативнија страница у црквено-државним односима. Ово мишљење је у среду у разговору с дописником ТАСС-а изразио председник Синодално-информационог одељења Украјинске Православне Цркве архиепископ Климент. „Почајевска лавра у току своје вишевековне историје никад није била музеј, у манастиру су увек живели монаси, и чак ни за време совјетске власти прогонитељи нису успели да истерају и иселе монахе и да преузму ово здање. Због тога неки нови покушаји и претње по постојање манастира изазивају крајњу недоумицу,“ – истакао је он. Представник УПЦ је нагласио да је „Господ увек чувао лавру, под покровом Мајке Божије монаси су обављали своја богослужења и Господ је казнио све оне који су имали претензије према овом манастиру.“ Архиепископ се нада да се ово „безакоње“ ипак неће десити, јер ће у супротном случају „то бити најнегативнија страница у црквено-државним односима“. По његовим речима, постоје претпоставке за овакав негативан развој догађаја. „У контексту свега што се данас дешава у земљи, и у контексту притиска који се врши на свештенослужитеље, на епископе и на наше вернике, могу се очекивати различити расплети ове ситуације,“ – сматра портпарол УПЦ. Између осталог, он је истакао да је „руководство Почајевске лавре већ саопштило да се на све правнике, адвокате и регистраторе који сарађују с манастиром врши притисак, да се спречавају у обављању професионалне делатности, а регистратор који је обавио законите радње (у вези са преукњижавањем објеката – прим. ТАСС) данас нема приступ државном регистру. Архиепископ Климент је изјавио да УПЦ предузима потребне правне радње за решавање проблема. По његовим речима „настала ситуација захтева правну оцену чињенице мешања државе у послове Цркве“. Ситуација у вези с лавром Кабинет министара Украјине је прошле среде Кременец-Почајевском националном парку предао комплекс објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области, који су припадали Украјинској Православној Цркви. Комплекс црквених објеката је 2003. године на иницијативу Виктора Јануковича, тадашњег премијера земље, био предат Украјинској Православној Цркви. Дана 15. новембра 2018. године полиција Тернопољске области је покренула кривични поступак због сумње да је низ објеката лавре незаконито предат УПЦ на коришћење. Касније је Министарство правде Украјине поништило државно преукњижење црквених објеката због наводног „непоштовања захтева важећих закона“. Представници УПЦ су изјавили да оваква одлука Министарства правде не лишава Цркву права да користи манастире, истакавши да поступци власти могу довести до нестанка монаштва на западу земље. Руска Православна Црква је, са своје стране, изразила забринутост због могућег почетка прогона против свештенослужитеља и монаштва канонске Цркве, као и све веће напетости у земљи. Извор: Православие.ру View full Странице

Пре тачно 27 година, 20.јануара 1991.године, на дан прослављања храмовног празника Оптинског Скита, који је освећен у част Пророка Јована Претече, стигао је отац у Оптину Пустињу и добио да руководи манастиром. Већ годину и по дана манастир је био без руководства, пошто је старешина манастира, архимандрит Евлогије, после тешке несреће био у болници. Обитељ која је предата Православној Цркви 17.новембра 1987.године, полако се дизала из пепела. То је био први отворени манастир у Совјетском Савезу (после Даниловог манастира – резиденције Патријарха Московског). Овде је било око четрдесет монаха и строги монашки богослужбени устав. Већ је био обновљен централни храм Ваведења, већина братског корпуса и делимично разрушене зидине око манастира. Премда су около били видљиви остаци темеља, голи зидови других храмова и звоника, проблем је био много већи од журно закрпљених рупа, – било је време великог духовно уздизања, када су кроз асфалт безбожништва полако, али сигурно почели да се пробијају први изданци духовног живота.   Архимандрит Венедикт је цела епоха у животу наше Цркве. Прва половина његове црквене делатности, време узрастања и духовне зрелости, прошла је међу зидинама Тројице-Сергијеве Лавре. Тамо је завршио Духовну семинарију, а потом и Академију: замонашен је и рукоположен у чин свештенослужитеља. Тамо је постао верни ученик Кирила и Наума, разговарајући са њима, скоро сваког дана током две деценије. Поред архимандрита Алексеја (Поликарпова) био је један од највољенијих духовника у народу. Игуман Васарион је у својој 80.години написао о њима овај стих: „Два су стуба у Лаври свој: Венедикт и Алексеј“.   Током многих година, сваког дана би игуман Венедикт по неколико сати исповедао у надвратном храму Јована Претече, где су долазила његова многобројна духовна чеда. После трпезе примао је оне којима је требала дужа беседа, код стражарке у ходнику или у својој келији. Осим духовништва, имао је још неколико важних послушања: главног манастирског књиговође, библиотекара, поштара, појца у певници. За годину дана до увођења у дужност намесника Оптине Пустиње био је назначен за старешину Гетсиманског скита и почео је да га обнавља из рушевина.   Игуман Оптине пустиње морао је да буде човек са великим расуђивањем – у многоме је ово место много одговорније од многих епископских катедри. Отац Венедикт је причао да је и он веома сумњао у себе, предвиђајући сву сложеност предстојећег служења. Али, старци-духовници су благословили, послали га блаженој Љубушке у Сусанино. Она је рекла: „Да, Венедикт, Венедикт може бити“.   Испрва му је Патријарх предложио избор: Настојатељ Оптине или духовник у Дивјејеву. Отац Венедикт је одмах осетио да није у стању да носи бреме исповести: он је већ исцрпео своје срце и осетио је да оно неће дуго издржати. Изабрао је Оптину.   Тим пре што је стање његовог здравља било тешко. Отац Венедикт ни сам није схватао како може да руководи таквим манастиром. С времена на време, напади астме би били толико јаки, да је могао да спава само седећи, брзо би остајао без даха, и чим би почињао да говори, није могао да заврши возглас на богослужењу. Ипак, Патријарх је рекао да ће га Господ укрепити. И првог дана, по доласку у обитељ, отац Намесник је са изненађењем приметио да му апсолутно није потребан инхалатор, који од тог дана ни једном није користио. У Лаври је био приморан да је користи неколико пута дневно. Вежбе дисања, које је упорно, из дана у дан радио у својој келији, довели су до тога да му је глас добио снагу и понућу, која му је омогућавала да произноси своје возгласе и проповеди тако да се свака реч јасно чује у сваком углу храма. На тај начин се обистинила воља Божја – ово је Оптински Намесник често спомињао, када би изнемогао у управљању манастиром, али да моли за отпуст више није желео.   Патријарх је унапредио игумана Венедикта у чин архимандрита. Овај, дочекавши у родној обитељи Богојављење, упутио се у Оптину. И ево, у 52.години живота оца Намесника почела је нова етапа. Мада је његов живот „код преподобног Сергија“ био испуњен великим трудом и подвигом самоодрицања и жртвене љубави, предстојећа делатност није била напредовање, нити нови степеник у црквеној каријери, већ сурови крст који је примио ради љубави за Христа.   Пошто је постао настојатељ, отац Венедикт је након две године престао да исповеда своја духовна чеда. Осетио је да усклађивање обавеза Намесника и Духовника не може да носи. Уз препоруку да сами изаберу духовника, он није одбио Очинство у духу и у крајњим случајевима увек је примао и решавао проблеме своје духовне деце, одговарао на њихова писма, а најважније, није остављао своје молитве, што се осећало са несумњивом сигурношћу. Архимандрит Наум је говорио да отац Венедикт носи своју духовну децу у самом срцу. Иза ових, наизглед простих речи, стоји подвиг вере, најдубље одговорности и састрадавања његовог широког и мудрог срца.   Лични подвиг молитве најчешће је скривен од људи, али у оцу Венедикту иза спољашње суздржаности и крајње прибраности, увек се осећало непрестано предстојање пред Богом. Не спољашњим изгледом, не чином, већ својом унутрашњом величином овај ниски човек је увек био важан у сваком друштву, чак и међу људима већег положаја. Тајни подвиг ноћне молитве, који је отац Венедикт отпочео још у Лаври преподобног Сергија, није ни после остављао. Због здравственог стања, постепено је престао да присуствује на братској полуноћници, па и у храму није бивао сваког дана, али је дејство Исусове молитве често било запечаћено на цртама његовог лица, а танка нит од двених перли, обавијена око његовог длана, непрестано се кретала. Овакву бројаницу је направио својим рукама још у Лаври. Слао ју је, по молби монаха, чак и на Атос.   Не може се рећи да је братство, које се формирало у Пустињи, лако прихватило Намесника. Сувише се разликовао од предходног архимандрита Евлогија (који је потом постао митрополит Владимирски). Чврсте воље и без велике потребе за саветима, отац Венедикт је променио богослужбени устав и све уређење манастирског живота почео да прилагођава уставу Сергијеве лавре, где је провео већи део свог живота. Део монаха је оставио Оптину за првих годину и по дана, неко је отишао касније. То је био тежак период одрастања, попут дечаштва, које је уследило након светлог и надахнутог периода детињства. Намесник је имао да преживи много сурових искушења: трагичну смрт тројице убијених монаха на Васкрс девесет и треће године, и губитак других верних помоћника и братије. Речима је немогуће описати сву тежину манастирског живота, испуњеног искушењима невидљивог непријатељског нападача.   Али обитељ, прослављена животом великих Оптинских стараца, удаљена од крупних градова, привлачила је многе тражитеље истинског монаштва. Иако су свугде, постепено, почеле да се рађају монашке обитељи, Оптина Пустиња није изгубила своје место, претворивши се у моћан манастир, познат читавом свету. Изграђени су и подигнути из руина храмови, звоници, и друге зграде, направљене уникатне гранитне калдрме. Храмови су лепо уређени и поново фрескописани, напуњени црквеним утварима, богатом резбаријом и иконама. Овде се сваког дана служи од две до пет литургија. Службе карактерише посебно благочешће и лепота монашког заједништва, строго и смирено монашко појање. Број братије прошле године премашио је 220 људи, а сваке године се повећава и број ходочасника.   При оцу Венедикту прослављено је тринаест Оптинских стараца, и неколико новомученика и исповедника манастира. Враћене су десетине моштију стараца, које су безбожници оскрнавили. Посмртни остаци неких од подвижника и исповедника који су били сахрањени на различитим местима, премештени су обитељ. Издата су житија и дела стараца, историјски текстови и успомене посвећене Оптиној Пустињи.   Једна од главних особина која карактерише пут архимандрита Венедикта, је његова пламена ревност за веру. Најдубљом благочеством вером одређени су сви његови успеси и многобројна достигнућа. То је заиста био ревнитељ благочешћа са неравнодушним срцем. Захтевајући од других јеванђелску чистоту и искреност, сам је увек бивао пример крајње благочестивости према светињи. Свима су остале у сећању службе које је он вршио, – узвишене, смирене, испуњене царском отменошћу, а уједно и молитвене.   Вера је била најважније благо ове душе. Јако је волео истине која се чувају у ризници Цркве. Често би са дечијом спонтаношћу делио неку мисао, прочитану код Светих Отаца или у Писму. По много дана промишљајући о задобијеном благу, дивио би се и расуђивао, каткад и развијао те мисли, час поражавајући присутне поново откривеним дубинама, час збуњујући неким смелим промишљањем, које није увек ишло са учењем Цркве. Није било у питању умишљено фантазирање, већ живо, дубоко проживљавање којим је дисао. Можда није морало о овоме да се пише, могла се чувати нека формална устаљеност „житија“, али боље је потрудити се да се сагледају те особености онакве какве су биле, него прећутавши, прекрити их завесом полуистине.   Како је био креативна личност, отац Венедикт се трудио да све уради што лепше, боље, разумније. Довољно је само да се сетимо у какве се дискусије и расправе претварало утврђивање скица за храмове, фрескопис, постављање икона у храму, изградња новог корпуса! У свему је био присутан: у раду инжењера који су постављали темеље, у пројектима архитеката који су предлагали цртеже храмова, у издаваштво и дизајну књига. Није увек бивало успешно, и понекад би јако ометало посао. Утврђивао би, па би потом поново одлучивао, и много пута мењао своје благослове. Ипак, сва ова питања за њега нису била спољашња, већ дубоко значајна, јер се осећао одговоран пред Богом за њихове одговоре. Радити са њим било је тешко, у томе се пројављивала његова непрестана тежња ка савршенству.   Тако је и приликом разумевања одређених богословских питања понекад прелазио линију, тражио, размишљао, и каткад утонувши у мисли, спотицао се. Међутим, пролазило би време и он је ослушкивао мишљења оних који су се трудили да га пажљиво исправе. Потом, са одређеним негодовањем, одврађао би се од неке, за њега прелепе идеје, пошто није била у сагласности са Истином Отаца.   Био је то строги пастир, често не жалећи своја чеда спољашњом људском снисходљивошћу, већ стављајући их пред бескомпромисни суд Јеванђељске Истине. Они који су споља посматрали живот обитељи, често су се саосећали са братијом што ови живе у таквој строгоћи; дешавало се да ни сами монаси нису могли да суздрже роптање. Међутим, прошавши разна искушења, многи су схватали колико је неопходна и плодотворна била захтевност оца Венедикта. При свој суровости и наизгледном деспотизму, Намесник никада није ломио личност човека. Могао је бити врло оштар и праведан, не обазирући се на чин или узраст неког човека, исказујући своје примедбе и кажњавајући за грешке у неким случајевима. Али, то је била ревност Оца, ревност душе, која није толерисала немар, лењост и лукавство. Ревност која је пекла не да би начинила бол, већ да би исправила, исцелила човека. Да би га натерала да схвати сву озбиљност живота и одговорност за своју душу. Нису му, без разлога, биле омиљене речи из Светог Писма: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“.   Могло се приметити да је отац Настојатељ казнивши неког, потом пажљиво посматрао како овај подноси укор, или како се у човеку разбуктава гнев. Ако би видео да брат подноси све са смирењем, дух његов се толико искрено радовао, да је морао, са великим трудом да скрива ту радост. Ако би неко прихватао помисли и љутио се, отац Венедикт је поново улагао напоре у настојању да се помири са братом, шалио се, покушавао да отклони негативни утисак, који је остајао код брата. Често је понављао: „Гневите се али не грешите“. Свако ко би му поверио своју душу осећао је да му она није неважна, да ту не делује просто људска страст, властољубље, или частољубље, већ очинска ревност за спасење у Богу.   Отац Венедикт је поседовао посебан дар расуђивања. Овом дару је он придавао велики значај, говорећи, да чак ако човек погреши, донесе погрешну одлуку, али ако је притом промишљао и уложио велике напоре да позна вољу Божију и схвати, како треба правилно да поступа, Господ га неће питати за грешке и Сам ће исправити њихове последице. Размишљајући о некој мисли, често би јој се враћао, предлажући час једно решење, час друго, разматрајући са савршено разних страна и стално се молећи Богу за уразумљење. Због тога се, решавање неких питања која су се чинила елементарним, одуговлачило, и нико није могао да га укори да је одговор брзоплетан, површан.   Последњих година отац Венедикт се много променио, скоро сва његова предходна суровост је нестала и оваплотила се у благост и изненађујућу срдачност. Ова промена објашњава се тиме што маска спољашње строгости више није била потребна, душа је достигла унутрашњу слободу и отворила се људима у оној пуноћи која је раније била недоступна погледима, или би се тек повремено откривала. Посебно је то било упечатљиво у минутима одмора. Сваког дана, ако би здравље дозвољавало, отац Венедикт је налазио време да посети коњушницу. Разговор са коњима, за њега је била она пауза, коју му нису давали људи, који су се у непрестаним поворкама стремили к њему за решавањем ових или оних проблема. Док би чешљао гриве или хранио коње сухарима, волео је да се шали, некад чак и пева опуштајући се тако од вечитог напрезања. Коњи су осећали топлоту и доброту које је проистицала из њега. Долазили су у коњушницу и многи гости манастира, и братија, како би попричали са њим у неформалној средини. Свакоме је било јасно да бољи тренутак за разговор са оцем од онога у коњушници, неће бити. Мада је „одмарао од људи“, тамо су се решавала многа питања. „Коњи ће да ћуте, а ви све причајте, причајте“ – шалио се.   Својим учешћем у свим деловима манастирског живота, у свакој ситници, узимао је на себе прекомерно бреме одговорности. Није могао другачије, али нас не чуди што је често био онемоћао од његове тежине. Будући човек надпросечне воље, није желео да се повлачи пред одговорношћу. Испразност му је била непозната, стално је живео проблемима манастира, других људи. Дању је дозвољавао себи само кратак одмор од 20-25 минута, последњих година понекад и сат, и излазио би једанпут или двапут дневно у шталу. Његов живот био је подељен међу празницима, када је неизоставно бивао на богослужењима, и радним данима који су почињали у 8 ујутру и завршавали се у 11 увече, када би, напокон, могао да се осами у својој малој келији.   Био је то човек одлазеће епохе. У његовом животу није било раскоши, сувишних ствари, био је слободан од среброљубља, или било каквог стицања блага. Наставио је да живи у најстаријем манастирском корпусу, који још није био рестауриран. Дуго се противио онима који су желели да га „преселе“ на стране аутомобиле у пословним путовањима у Москву. Далека путовања није волео, и принципијално никуда није путовао, проводио је благословене Патријархом одморе на Селигеру, у мирном риболову на удицу. Обично је испловљавао сам чамцем, остављајући сапутнике и наслађујући се пре молитвеним самовањем, него конкретним риболовом. Исхрана оца Намесника била је проста, мада је последњих година због лошег здравља била прилично разноврсна. Ипак, никада није дозвољавао нарушавање посних дана, иако су лекари често на томе настојали.   Као искусни пастир, отац Намесник је направио цео систем васпитања братије. Видећи да је међу градским становницима, а посебно младима присутан инфантилизам, егоизам и инерција, отац Венедикт водио почетнике кроз радна послушања у штали, коњушници, кокошињцу, и другим пољопривредним објектима, где се временом пројављивала сва усрдност човека, откривали се његови духовни квалитети. „Не можеш сакрити, како се човек односи према коњу, и како коњ реагује на човека, – волео је да понавља. – Ако човек има неки скривени порок, животиња то одмах осети, и може да га не пусти к себи.“ Искушеницима који су тек дошли и онима који желе у братију посвећивао је много пажње. Пошто је, услед здравља био ограничен у покретима, позивао би у келију братију и замишљено разговарао са њима, трудећи се да не изгуби ништа важно из њиховог пређашњег живота, покушавајући да кроз молитву схвати место конкретног човека у Цркви, и карактер његове личности.   Околности у савременим манастирима склапале су се тако да је на Настојатеља падао терет чисто спољашњег административног управљања тако тешким организмом. Зато се појављује опасност да „спољашња“ економско-газдинска питања, учешће у дугим богослужењима и неизбежни контакти са властима и гостима манастира, не остављају Настојатељу времена на унутрашња, често врло компликована питања духовног стања братије. Број братије у Оптини значајно се умножио, и отац Намесник је увео својеврсни систем „старчества“, када поједини изабрани монаси-духовници, искусни у монашком животу, одговарају за руководство над 10-15 млађих монаха. Исповедајући поручена им чеда, духовници су решавали настале недоумице са Настојатељем, који их је, састајући се са њима регуларно, испитивао кратко, како ко живи, а сам је исповедао само духовнике.   Такав систем је могао да поприми форму и концизног потказивања, али отац Венедикт никада није стављао за циљ да покори човека. Увек је желео само да помогне да овај покори многобројне страсти. При најтежим поступцима духовници су побуђивали самог инока да иде ави манастира и призна учињено. Ава би очински саветовао сагрешившег брата да одговара за поступке, уколико би сматрао то неопходним. Изненађивало је то, што и при најтежим сагрешењима братије, уз одговарајуће покајање отац Венедикт није примењивао казну. Сам грех је био казна коју је носио на себи грешник.   Последњих година, када се изградња и обнова манастира ближила крају, отац Венедикт је почео да посвећује већу пажњу питањима унутрашњег живота братије. Њега је, као човека дубоко црквеног, бринула велика равнодушност чак и међу онима који су дошли да посвете свој живот Богу. Захтевајући строго поштовање дисциплине у присуству богослужењима, он је хитао у сусрет болеснима, који су били приморани да пропуштају службе, али у другим случајевима кажњавао би за минут кашњења. Често је понављао да Господ све види, и ако је неко лукав, извлачи се на болест и изостаје са црквене молитве, Бог ће му неизоставно послати болест, желећи да излечи тај грех.   Са жељом да пробуди страх Божји, отац Намесник је увео обавезно изучавање заповести Светог Писма. Били су састављене књиге џепног формата са изабраним текстовима из Светог Писма, које је сваки сабрат морао да научи напамет. Научено је проверавао и сам отац Венедикт, и братија коју је он поставио. Премда се по многоме ова метода може назвати схоластична и формална, она је помогла онима који нису имали тежње да самостално изучавају Свето Писмо, често погружавајући свој ум у његово живо и неисцрпно Слово. Са каквим је одушевљењем изговарао отац Венедикт неку фразу из Писма, видело се колико се он сам оживотворује написаним речима. Непрестано је и друге убеђивао у то да Свето Писмо треба ишчитавати, стално га имати уз себе и стално созерцавати прочитано. Када науче, да испуњавају.   Љубав и пажња према Слову Божјем били су му усађени од младости. Када је, одмах по окончању техничке школе, Волођа Пењков почео да ради, ментор му је дао да прочита Нови Завет на једну ноћ, уз молбу да врати књигу ујутру. Дошавши кући, Владимир је решио не само да прочита, него да препише Јеванђеље. Није ока склопио, током ноћи је преписао Јеванђеље от Матеја и неколико апостолских посланица. Ујутру је однео књигу свом ментору. „Је си ли прочитао?“ – питао је овај и врло се изненадио када му је младић показао своје записке. Ментор је био изненађен, није могао да поверује, и дуго ћутећи, листао је свеску. Затим је решио да му поклони књигу. После, у природи у самоћи, изабравши мало живописније место, Волођа је носио са собом Нови Завет и читао.   Поседујући изузетно целомудрије од младости, отац Намесник изнова и изнова није могао да разуме повређеност човека неким блудним гресима, некад чак негодујући наглас међу блиском братијом. Као човек старог покољења, он није толерисао тако распрострањену слободу у облачењу, делимичну наготу, ношења женских панталона. Када би видео нешто слично, у њему се распламсавао дух ревнитеља, дух пророка, слично Илији, и он је немилосрдно бичевао овај порок у својим проповедима, видећи у њему страшну диверзију против извртања целомудрија душе.   Осим својих проповеди које је увек изговарао без подсетника и са истинским надахнућем, отац Намесник је проводио недељне беседе са ходочасницима и радницима који стално пребивају у манастиру. Уважени старац, мудар искуством, трудио се да макар у некој мери преда другима то искуство. Често је прекидао своје разговоре шалама, трудећи се да их учини доступнијим и јаснијим. Његова пастирска ревност није му дозвољавала да се уклони од тих беседа, чак и када је доста оглувео и када више није могао да се креће без туђе помоћи.   Духовну величину блаженопочившег Намесника Оптина Пустиње нам још предстоји да оценимо, погледавши свежим оком на богатирја, ревнитеља за веру, благоверног и нелицемерног раба Божјег, који је тек прекорачио праг вечности.   Молимо усрдне молитве за упокојење душе новопрестављеног архимандрита Венедикта.   Извор: Православие.ру

Петнаест минута након поноћи, 22.јануара тек дошавше нове године, у московској болници, у 78.години живота, упокојио се архимандрит Венедикт. Отац Венедикт је двадесет седам година био Намесник Свјатјејшег Патријарха, руководећи једним од најпознатијих и највољенијих руских манастира – Оптином Пустињом. Пре тачно 27 година, 20.јануара 1991.године, на дан прослављања храмовног празника Оптинског Скита, који је освећен у част Пророка Јована Претече, стигао је отац у Оптину Пустињу и добио да руководи манастиром. Већ годину и по дана манастир је био без руководства, пошто је старешина манастира, архимандрит Евлогије, после тешке несреће био у болници. Обитељ која је предата Православној Цркви 17.новембра 1987.године, полако се дизала из пепела. То је био први отворени манастир у Совјетском Савезу (после Даниловог манастира – резиденције Патријарха Московског). Овде је било око четрдесет монаха и строги монашки богослужбени устав. Већ је био обновљен централни храм Ваведења, већина братског корпуса и делимично разрушене зидине око манастира. Премда су около били видљиви остаци темеља, голи зидови других храмова и звоника, проблем је био много већи од журно закрпљених рупа, – било је време великог духовно уздизања, када су кроз асфалт безбожништва полако, али сигурно почели да се пробијају први изданци духовног живота. Архимандрит Венедикт је цела епоха у животу наше Цркве. Прва половина његове црквене делатности, време узрастања и духовне зрелости, прошла је међу зидинама Тројице-Сергијеве Лавре. Тамо је завршио Духовну семинарију, а потом и Академију: замонашен је и рукоположен у чин свештенослужитеља. Тамо је постао верни ученик Кирила и Наума, разговарајући са њима, скоро сваког дана током две деценије. Поред архимандрита Алексеја (Поликарпова) био је један од највољенијих духовника у народу. Игуман Васарион је у својој 80.години написао о њима овај стих: „Два су стуба у Лаври свој: Венедикт и Алексеј“. Током многих година, сваког дана би игуман Венедикт по неколико сати исповедао у надвратном храму Јована Претече, где су долазила његова многобројна духовна чеда. После трпезе примао је оне којима је требала дужа беседа, код стражарке у ходнику или у својој келији. Осим духовништва, имао је још неколико важних послушања: главног манастирског књиговође, библиотекара, поштара, појца у певници. За годину дана до увођења у дужност намесника Оптине Пустиње био је назначен за старешину Гетсиманског скита и почео је да га обнавља из рушевина. Игуман Оптине пустиње морао је да буде човек са великим расуђивањем – у многоме је ово место много одговорније од многих епископских катедри. Отац Венедикт је причао да је и он веома сумњао у себе, предвиђајући сву сложеност предстојећег служења. Али, старци-духовници су благословили, послали га блаженој Љубушке у Сусанино. Она је рекла: „Да, Венедикт, Венедикт може бити“. Испрва му је Патријарх предложио избор: Настојатељ Оптине или духовник у Дивјејеву. Отац Венедикт је одмах осетио да није у стању да носи бреме исповести: он је већ исцрпео своје срце и осетио је да оно неће дуго издржати. Изабрао је Оптину. Тим пре што је стање његовог здравља било тешко. Отац Венедикт ни сам није схватао како може да руководи таквим манастиром. С времена на време, напади астме би били толико јаки, да је могао да спава само седећи, брзо би остајао без даха, и чим би почињао да говори, није могао да заврши возглас на богослужењу. Ипак, Патријарх је рекао да ће га Господ укрепити. И првог дана, по доласку у обитељ, отац Намесник је са изненађењем приметио да му апсолутно није потребан инхалатор, који од тог дана ни једном није користио. У Лаври је био приморан да је користи неколико пута дневно. Вежбе дисања, које је упорно, из дана у дан радио у својој келији, довели су до тога да му је глас добио снагу и понућу, која му је омогућавала да произноси своје возгласе и проповеди тако да се свака реч јасно чује у сваком углу храма. На тај начин се обистинила воља Божја – ово је Оптински Намесник често спомињао, када би изнемогао у управљању манастиром, али да моли за отпуст више није желео. Патријарх је унапредио игумана Венедикта у чин архимандрита. Овај, дочекавши у родној обитељи Богојављење, упутио се у Оптину. И ево, у 52.години живота оца Намесника почела је нова етапа. Мада је његов живот „код преподобног Сергија“ био испуњен великим трудом и подвигом самоодрицања и жртвене љубави, предстојећа делатност није била напредовање, нити нови степеник у црквеној каријери, већ сурови крст који је примио ради љубави за Христа. Пошто је постао настојатељ, отац Венедикт је након две године престао да исповеда своја духовна чеда. Осетио је да усклађивање обавеза Намесника и Духовника не може да носи. Уз препоруку да сами изаберу духовника, он није одбио Очинство у духу и у крајњим случајевима увек је примао и решавао проблеме своје духовне деце, одговарао на њихова писма, а најважније, није остављао своје молитве, што се осећало са несумњивом сигурношћу. Архимандрит Наум је говорио да отац Венедикт носи своју духовну децу у самом срцу. Иза ових, наизглед простих речи, стоји подвиг вере, најдубље одговорности и састрадавања његовог широког и мудрог срца. Лични подвиг молитве најчешће је скривен од људи, али у оцу Венедикту иза спољашње суздржаности и крајње прибраности, увек се осећало непрестано предстојање пред Богом. Не спољашњим изгледом, не чином, већ својом унутрашњом величином овај ниски човек је увек био важан у сваком друштву, чак и међу људима већег положаја. Тајни подвиг ноћне молитве, који је отац Венедикт отпочео још у Лаври преподобног Сергија, није ни после остављао. Због здравственог стања, постепено је престао да присуствује на братској полуноћници, па и у храму није бивао сваког дана, али је дејство Исусове молитве често било запечаћено на цртама његовог лица, а танка нит од двених перли, обавијена око његовог длана, непрестано се кретала. Овакву бројаницу је направио својим рукама још у Лаври. Слао ју је, по молби монаха, чак и на Атос. Не може се рећи да је братство, које се формирало у Пустињи, лако прихватило Намесника. Сувише се разликовао од предходног архимандрита Евлогија (који је потом постао митрополит Владимирски). Чврсте воље и без велике потребе за саветима, отац Венедикт је променио богослужбени устав и све уређење манастирског живота почео да прилагођава уставу Сергијеве лавре, где је провео већи део свог живота. Део монаха је оставио Оптину за првих годину и по дана, неко је отишао касније. То је био тежак период одрастања, попут дечаштва, које је уследило након светлог и надахнутог периода детињства. Намесник је имао да преживи много сурових искушења: трагичну смрт тројице убијених монаха на Васкрс девесет и треће године, и губитак других верних помоћника и братије. Речима је немогуће описати сву тежину манастирског живота, испуњеног искушењима невидљивог непријатељског нападача. Али обитељ, прослављена животом великих Оптинских стараца, удаљена од крупних градова, привлачила је многе тражитеље истинског монаштва. Иако су свугде, постепено, почеле да се рађају монашке обитељи, Оптина Пустиња није изгубила своје место, претворивши се у моћан манастир, познат читавом свету. Изграђени су и подигнути из руина храмови, звоници, и друге зграде, направљене уникатне гранитне калдрме. Храмови су лепо уређени и поново фрескописани, напуњени црквеним утварима, богатом резбаријом и иконама. Овде се сваког дана служи од две до пет литургија. Службе карактерише посебно благочешће и лепота монашког заједништва, строго и смирено монашко појање. Број братије прошле године премашио је 220 људи, а сваке године се повећава и број ходочасника. При оцу Венедикту прослављено је тринаест Оптинских стараца, и неколико новомученика и исповедника манастира. Враћене су десетине моштију стараца, које су безбожници оскрнавили. Посмртни остаци неких од подвижника и исповедника који су били сахрањени на различитим местима, премештени су обитељ. Издата су житија и дела стараца, историјски текстови и успомене посвећене Оптиној Пустињи. Једна од главних особина која карактерише пут архимандрита Венедикта, је његова пламена ревност за веру. Најдубљом благочеством вером одређени су сви његови успеси и многобројна достигнућа. То је заиста био ревнитељ благочешћа са неравнодушним срцем. Захтевајући од других јеванђелску чистоту и искреност, сам је увек бивао пример крајње благочестивости према светињи. Свима су остале у сећању службе које је он вршио, – узвишене, смирене, испуњене царском отменошћу, а уједно и молитвене. Вера је била најважније благо ове душе. Јако је волео истине која се чувају у ризници Цркве. Често би са дечијом спонтаношћу делио неку мисао, прочитану код Светих Отаца или у Писму. По много дана промишљајући о задобијеном благу, дивио би се и расуђивао, каткад и развијао те мисли, час поражавајући присутне поново откривеним дубинама, час збуњујући неким смелим промишљањем, које није увек ишло са учењем Цркве. Није било у питању умишљено фантазирање, већ живо, дубоко проживљавање којим је дисао. Можда није морало о овоме да се пише, могла се чувати нека формална устаљеност „житија“, али боље је потрудити се да се сагледају те особености онакве какве су биле, него прећутавши, прекрити их завесом полуистине. Како је био креативна личност, отац Венедикт се трудио да све уради што лепше, боље, разумније. Довољно је само да се сетимо у какве се дискусије и расправе претварало утврђивање скица за храмове, фрескопис, постављање икона у храму, изградња новог корпуса! У свему је био присутан: у раду инжењера који су постављали темеље, у пројектима архитеката који су предлагали цртеже храмова, у издаваштво и дизајну књига. Није увек бивало успешно, и понекад би јако ометало посао. Утврђивао би, па би потом поново одлучивао, и много пута мењао своје благослове. Ипак, сва ова питања за њега нису била спољашња, већ дубоко значајна, јер се осећао одговоран пред Богом за њихове одговоре. Радити са њим било је тешко, у томе се пројављивала његова непрестана тежња ка савршенству. Тако је и приликом разумевања одређених богословских питања понекад прелазио линију, тражио, размишљао, и каткад утонувши у мисли, спотицао се. Међутим, пролазило би време и он је ослушкивао мишљења оних који су се трудили да га пажљиво исправе. Потом, са одређеним негодовањем, одврађао би се од неке, за њега прелепе идеје, пошто није била у сагласности са Истином Отаца. Био је то строги пастир, често не жалећи своја чеда спољашњом људском снисходљивошћу, већ стављајући их пред бескомпромисни суд Јеванђељске Истине. Они који су споља посматрали живот обитељи, често су се саосећали са братијом што ови живе у таквој строгоћи; дешавало се да ни сами монаси нису могли да суздрже роптање. Међутим, прошавши разна искушења, многи су схватали колико је неопходна и плодотворна била захтевност оца Венедикта. При свој суровости и наизгледном деспотизму, Намесник никада није ломио личност човека. Могао је бити врло оштар и праведан, не обазирући се на чин или узраст неког човека, исказујући своје примедбе и кажњавајући за грешке у неким случајевима. Али, то је била ревност Оца, ревност душе, која није толерисала немар, лењост и лукавство. Ревност која је пекла не да би начинила бол, већ да би исправила, исцелила човека. Да би га натерала да схвати сву озбиљност живота и одговорност за своју душу. Нису му, без разлога, биле омиљене речи из Светог Писма: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“. Могло се приметити да је отац Настојатељ казнивши неког, потом пажљиво посматрао како овај подноси укор, или како се у човеку разбуктава гнев. Ако би видео да брат подноси све са смирењем, дух његов се толико искрено радовао, да је морао, са великим трудом да скрива ту радост. Ако би неко прихватао помисли и љутио се, отац Венедикт је поново улагао напоре у настојању да се помири са братом, шалио се, покушавао да отклони негативни утисак, који је остајао код брата. Често је понављао: „Гневите се али не грешите“. Свако ко би му поверио своју душу осећао је да му она није неважна, да ту не делује просто људска страст, властољубље, или частољубље, већ очинска ревност за спасење у Богу. Отац Венедикт је поседовао посебан дар расуђивања. Овом дару је он придавао велики значај, говорећи, да чак ако човек погреши, донесе погрешну одлуку, али ако је притом промишљао и уложио велике напоре да позна вољу Божију и схвати, како треба правилно да поступа, Господ га неће питати за грешке и Сам ће исправити њихове последице. Размишљајући о некој мисли, често би јој се враћао, предлажући час једно решење, час друго, разматрајући са савршено разних страна и стално се молећи Богу за уразумљење. Због тога се, решавање неких питања која су се чинила елементарним, одуговлачило, и нико није могао да га укори да је одговор брзоплетан, површан. Последњих година отац Венедикт се много променио, скоро сва његова предходна суровост је нестала и оваплотила се у благост и изненађујућу срдачност. Ова промена објашњава се тиме што маска спољашње строгости више није била потребна, душа је достигла унутрашњу слободу и отворила се људима у оној пуноћи која је раније била недоступна погледима, или би се тек повремено откривала. Посебно је то било упечатљиво у минутима одмора. Сваког дана, ако би здравље дозвољавало, отац Венедикт је налазио време да посети коњушницу. Разговор са коњима, за њега је била она пауза, коју му нису давали људи, који су се у непрестаним поворкама стремили к њему за решавањем ових или оних проблема. Док би чешљао гриве или хранио коње сухарима, волео је да се шали, некад чак и пева опуштајући се тако од вечитог напрезања. Коњи су осећали топлоту и доброту које је проистицала из њега. Долазили су у коњушницу и многи гости манастира, и братија, како би попричали са њим у неформалној средини. Свакоме је било јасно да бољи тренутак за разговор са оцем од онога у коњушници, неће бити. Мада је „одмарао од људи“, тамо су се решавала многа питања. „Коњи ће да ћуте, а ви све причајте, причајте“ – шалио се. Својим учешћем у свим деловима манастирског живота, у свакој ситници, узимао је на себе прекомерно бреме одговорности. Није могао другачије, али нас не чуди што је често био онемоћао од његове тежине. Будући човек надпросечне воље, није желео да се повлачи пред одговорношћу. Испразност му је била непозната, стално је живео проблемима манастира, других људи. Дању је дозвољавао себи само кратак одмор од 20-25 минута, последњих година понекад и сат, и излазио би једанпут или двапут дневно у шталу. Његов живот био је подељен међу празницима, када је неизоставно бивао на богослужењима, и радним данима који су почињали у 8 ујутру и завршавали се у 11 увече, када би, напокон, могао да се осами у својој малој келији. Био је то човек одлазеће епохе. У његовом животу није било раскоши, сувишних ствари, био је слободан од среброљубља, или било каквог стицања блага. Наставио је да живи у најстаријем манастирском корпусу, који још није био рестауриран. Дуго се противио онима који су желели да га „преселе“ на стране аутомобиле у пословним путовањима у Москву. Далека путовања није волео, и принципијално никуда није путовао, проводио је благословене Патријархом одморе на Селигеру, у мирном риболову на удицу. Обично је испловљавао сам чамцем, остављајући сапутнике и наслађујући се пре молитвеним самовањем, него конкретним риболовом. Исхрана оца Намесника била је проста, мада је последњих година због лошег здравља била прилично разноврсна. Ипак, никада није дозвољавао нарушавање посних дана, иако су лекари често на томе настојали. Као искусни пастир, отац Намесник је направио цео систем васпитања братије. Видећи да је међу градским становницима, а посебно младима присутан инфантилизам, егоизам и инерција, отац Венедикт водио почетнике кроз радна послушања у штали, коњушници, кокошињцу, и другим пољопривредним објектима, где се временом пројављивала сва усрдност човека, откривали се његови духовни квалитети. „Не можеш сакрити, како се човек односи према коњу, и како коњ реагује на човека, – волео је да понавља. – Ако човек има неки скривени порок, животиња то одмах осети, и може да га не пусти к себи.“ Искушеницима који су тек дошли и онима који желе у братију посвећивао је много пажње. Пошто је, услед здравља био ограничен у покретима, позивао би у келију братију и замишљено разговарао са њима, трудећи се да не изгуби ништа важно из њиховог пређашњег живота, покушавајући да кроз молитву схвати место конкретног човека у Цркви, и карактер његове личности. Околности у савременим манастирима склапале су се тако да је на Настојатеља падао терет чисто спољашњег административног управљања тако тешким организмом. Зато се појављује опасност да „спољашња“ економско-газдинска питања, учешће у дугим богослужењима и неизбежни контакти са властима и гостима манастира, не остављају Настојатељу времена на унутрашња, често врло компликована питања духовног стања братије. Број братије у Оптини значајно се умножио, и отац Намесник је увео својеврсни систем „старчества“, када поједини изабрани монаси-духовници, искусни у монашком животу, одговарају за руководство над 10-15 млађих монаха. Исповедајући поручена им чеда, духовници су решавали настале недоумице са Настојатељем, који их је, састајући се са њима регуларно, испитивао кратко, како ко живи, а сам је исповедао само духовнике. Такав систем је могао да поприми форму и концизног потказивања, али отац Венедикт никада није стављао за циљ да покори човека. Увек је желео само да помогне да овај покори многобројне страсти. При најтежим поступцима духовници су побуђивали самог инока да иде ави манастира и призна учињено. Ава би очински саветовао сагрешившег брата да одговара за поступке, уколико би сматрао то неопходним. Изненађивало је то, што и при најтежим сагрешењима братије, уз одговарајуће покајање отац Венедикт није примењивао казну. Сам грех је био казна коју је носио на себи грешник. Последњих година, када се изградња и обнова манастира ближила крају, отац Венедикт је почео да посвећује већу пажњу питањима унутрашњег живота братије. Њега је, као човека дубоко црквеног, бринула велика равнодушност чак и међу онима који су дошли да посвете свој живот Богу. Захтевајући строго поштовање дисциплине у присуству богослужењима, он је хитао у сусрет болеснима, који су били приморани да пропуштају службе, али у другим случајевима кажњавао би за минут кашњења. Често је понављао да Господ све види, и ако је неко лукав, извлачи се на болест и изостаје са црквене молитве, Бог ће му неизоставно послати болест, желећи да излечи тај грех. Са жељом да пробуди страх Божји, отац Намесник је увео обавезно изучавање заповести Светог Писма. Били су састављене књиге џепног формата са изабраним текстовима из Светог Писма, које је сваки сабрат морао да научи напамет. Научено је проверавао и сам отац Венедикт, и братија коју је он поставио. Премда се по многоме ова метода може назвати схоластична и формална, она је помогла онима који нису имали тежње да самостално изучавају Свето Писмо, често погружавајући свој ум у његово живо и неисцрпно Слово. Са каквим је одушевљењем изговарао отац Венедикт неку фразу из Писма, видело се колико се он сам оживотворује написаним речима. Непрестано је и друге убеђивао у то да Свето Писмо треба ишчитавати, стално га имати уз себе и стално созерцавати прочитано. Када науче, да испуњавају. Љубав и пажња према Слову Божјем били су му усађени од младости. Када је, одмах по окончању техничке школе, Волођа Пењков почео да ради, ментор му је дао да прочита Нови Завет на једну ноћ, уз молбу да врати књигу ујутру. Дошавши кући, Владимир је решио не само да прочита, него да препише Јеванђеље. Није ока склопио, током ноћи је преписао Јеванђеље от Матеја и неколико апостолских посланица. Ујутру је однео књигу свом ментору. „Је си ли прочитао?“ – питао је овај и врло се изненадио када му је младић показао своје записке. Ментор је био изненађен, није могао да поверује, и дуго ћутећи, листао је свеску. Затим је решио да му поклони књигу. После, у природи у самоћи, изабравши мало живописније место, Волођа је носио са собом Нови Завет и читао. Поседујући изузетно целомудрије од младости, отац Намесник изнова и изнова није могао да разуме повређеност човека неким блудним гресима, некад чак негодујући наглас међу блиском братијом. Као човек старог покољења, он није толерисао тако распрострањену слободу у облачењу, делимичну наготу, ношења женских панталона. Када би видео нешто слично, у њему се распламсавао дух ревнитеља, дух пророка, слично Илији, и он је немилосрдно бичевао овај порок у својим проповедима, видећи у њему страшну диверзију против извртања целомудрија душе. Осим својих проповеди које је увек изговарао без подсетника и са истинским надахнућем, отац Намесник је проводио недељне беседе са ходочасницима и радницима који стално пребивају у манастиру. Уважени старац, мудар искуством, трудио се да макар у некој мери преда другима то искуство. Често је прекидао своје разговоре шалама, трудећи се да их учини доступнијим и јаснијим. Његова пастирска ревност није му дозвољавала да се уклони од тих беседа, чак и када је доста оглувео и када више није могао да се креће без туђе помоћи. Духовну величину блаженопочившег Намесника Оптина Пустиње нам још предстоји да оценимо, погледавши свежим оком на богатирја, ревнитеља за веру, благоверног и нелицемерног раба Божјег, који је тек прекорачио праг вечности. Молимо усрдне молитве за упокојење душе новопрестављеног архимандрита Венедикта. Извор: Православие.ру View full Странице