Претражи Живе Речи Утехе

Из архиве доносимо звучни запис емисије Живети по Јеванђељу која је емистована на таласима Радио-Беседе, у којој је протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесенског храма на Клиси, говорио о блаженопочившем епископу будимском Данилу (Крстићу). Звучни запис емисије

Народ који буде био Божји, имао владаре и свештенике Божје, имаће и Царство небеско и царство земаљско. Чињеница да за своје претке имамо Светог Саву и многе велике људе нас обавезује, а не ослобађа. Наша вера би требало да буде у складу са Божјом вољом баш каква је била вера капетана из Светог јеванђеља по Матеју, зачало 25, рекао је тумачећи овај одломак у емисији „Сведочења“ протонамесник Бранко Чолић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и главни и одговорни уредник часописа „Покровски благовесник“. Наша вера треба да буде таква да од Бога тражимо истину, Царства небеског и да се трудимо да будемо у равни Његове воље, истакао је о. Бранко Чолић. Хришћанство није вера конформизма. Христос је рекао да ћемо водити велике борбе најпре сами са собом, а потом и светом. Кад будемо имали веру капетана, бићемо благодарни Богу. То је јако висок ниво узрастања до ког се стиже великим одрицањима, закључио је он. Извор: Радио Источник

Протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесењског храма на Клиси, духовник штићеника заједнице „Земља живих" и духовник у Окружном затвору у Новом Саду, био је гост емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Живимо у цивилизацији која је гладна љубави, где одсуство љубави према другом човеку и свака друга врста отуђености, доводи до разних облика болести зависности као што су наркоманија, алкохолизам, пушење, коцка, зависност од интернета и многе друге. Отац Бранко Ћурчин у новом издању емисије Личност и Заједница говори о овим искушењима за човека у данашњици, о борби за сваки људски живот, о неописивој радости која наступи када се неки од зависника врати на прави пут, на пут спасења. О свему овоме најбоље и најсликовитије говоре сузе у очима оца Бранка на крају разговора у емисији.

Празник Светог Великомученика Георгија Победоносца литургијски је прослављен у Храму Покрова Пресвете Богородице. Молитвеним сабрањем је началствовао протонамесник Душан Алексић, а Ђурђевданску беседу је изговорио протонамесник Бранко Чолић. „Мноштво је оних који су свој живот везали за Бога. Међу њима је Свети Георгије који је претрпео страшна страдања. Толика да су се многи питали како је издржао“, рекао је отац Бранко, додавши да само Бог може дати човеку силу да издржи оно што се издржати не може. „Када сам слаб, онда сам јак“, подсетио је отац Бранко на речи Светог Апостола Павла, указавши притом да није свачији крст исти. „А крст Светог Георгија био је да буде великомученик“, нагласио је беседник, закључивши да нам је радост данас најпотребнија, а Свети Георгије да нам буде путеводитељ на путу благодати Божје. Извор: Радио Источник

Недеља Жена Мироносница и Пренос моштију Светог Николаја Српског литургијски су прослављени у Храму Покрова Пресвете Богородице уз молитвено учешће великог броја верника који су поштовали прописане мере безбедности услед ванредног стања у земљи, изазваног пандемијом вируса Ковид 19. Светом Литургијом је началствовао протонамесник Бранко Чолић уз саслужење више свештенослужитеља и појање певнице. Отац Бранко је и беседио и у својој проповеди се дотакао јеванђељске приче, подвукавши да је камен наваљен на Христов гроб како нико не би могао да уђе. Похваливши веру Жена мироносница којима је ова недеља посвећена, отац Бранко је рекао да су жене верније, да имају мушки дух и да су спремне да жртвују све шта имају за оног кога воле. „Због страха од смрти, сви су се разбежали“, истакао је беседник, додавши да је тај страх данас посебно присутан и да је услед тог страха велики камен наваљен на Цркву Христову. „Многи хришћани су се уплашили да ако се дотакну Тела Христовог да ће умрети“, додао је отац Бранко који је у наставку своје проповеди посведочио да на актуелни вирус треба да гледамо као на милост Божју. „Не можемо да победимо ако Он није са нама, ако се са Њиме не сјединимо. Богу хвала, да Вас има. То значи да је вера јача од страха“, рекао је отац Бранко, закључивши беседу речима Светог Владике Николаја, кога такође славимо, да се сетимо брата свога, да се сетимо вере своје и да се сетимо свога Бога. Извор: Радио Источник

“Митрополија црногорско-приморска у последње три године на годишњем нивоу за социјална давања издвоји од 500 000 до 700 000 евра”, казао је за Радио Светигору и званичну интернет страницу “Не дамо светиње” протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора Добротворног фонда Митрополије црногорско–приморске „Човјекољубље“. Православна црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземљске потребе човјека. Нарочиту улогу на овом пољу има Добротворни фонд „Човјекољубље“ под чијим окриљем функционишу народне кухиње, пројекти за изградњу кућа, његу старих и обољелих лица и многе друге потребе. Говорећи о активностима „Човјекољубља“ протојереј Бранко Вујачић је истакао да од свих хуманираних активности овог удружења, отварање народних кухиња највише даје плода и најконкретнија је помоћ потребитима и социјално угроженима. “У оквиру Фонда функционишу четири народне кухиње, двије у Митрополији (Подгорици и Цетињу) и двије у Епархији будимљанско-никшићкој (Беранама и Бијелом Пољу) у којима је у току 2019. године подијељено 205 000 оброка, а према процјенама цијена једног оброка је 1 евро.” Отац Бранко је синоћ гостујући у емисији “Интернет литија” казао да поред народних кухиња, „Човјекољубље“ преко своје Канцеларије при Сабоном храму Христовог Васкрсења у Подгорици опредјељује и помоћ за социјално угрожене категорије, која се додјељује у новцу, намирницама, одећи, љековима… По његовим ријечима ту врсту помоћи у прошлој години остварило је око 300 породица. Како истиче свештеник Вујачић, корисници народних кухиња и Канцеларије највише су самохране мајке и њихова дјеца, болесници и примаоци социјалне помоћи, као и они који нијесу успјели да остваре никакву социјалну помоћ од државе јер за то немају потребну документацију. “Издвојио бих и пројекат, који води госпођа Драгана Јовановић, за његу лица у потреби. У пројекту учествује тридесетак волонтера у три општине у Црној Гори. Они обилазе старе и изнемогле особе и инвалиде једном, али по потреби и више пута недјељно, и пружају помоћ при куповини, одласку код љекара и слично.” Као вид помоћи оним родитељима који не могу својој дјеци да плате додатне часове за поједине наставне предмете, Канцеларија је опремила учионицу и обезбједила похађање часова које држи једна самохрана мајка. Овај вид помоћи намијењен основцима, до даљњег је стопиран због актуелне епидемиолошке ситуације у земљи. Протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора „Човјекољубља“, захвалио се свим добротворима који на различите начине помажу њихов рад, а кроз то и све оне којима је та помоћ неопходна, и позвао све људе добре воље да у складу са могућностима дају свој допринос. Помоћ народним кухињама може уплатити и сваки појединац путем СМС-а посредством М-тел мреже. Цијена поруке је 1 евро а њеним слањем обезбјеђујете један оброк за потребите. На број 14502 пошаљите празну поруку или поруку “прилог”. Добротворни фонд „Човјекољубље“ је основан на нивоу СПЦ 1992. године у Бањалуци на иницијативу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско–приморског г. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Иако је најстарији, Велики пост није увек трајао 40 дана плус Страсна седмица. Како се временом мењала дужина поста, тако се мењала и богослужбена динамика. Али, службе које су присутне у Великом посту, нису карактеристичне за друге постове. Зашто је то тако, открива протонамесник Бранко Чолић, парох Храма Покрова Пресвете Богородице. Да је пост сусрет Бога и човека, потврђује отац Бранко који подвлачи да је пост наша жртва Богу. „Христос тражи од нас да принесемо сами себе“, истиче свештеник који додаје да су вера, покајање, смирење, праштање и дела милосрђа неопходне компоненте за подвиг поста. Отац Бранко говори о Великом канону Светог Андреја Критског, о Литургији Пређеосвећених дарова, молитви Светог Јефрема Сирина, о Посном триоду. Закључује да свој ум и срце усмеримо ка Господу а не да га посматрамо као пословног партнера са којим размењујемо причешће за посну храну. Извор: Радио Источник

Ђакон Бранко Бандобрански одржао је предавање у недељу, 23. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „Припремне недеље за Часни пост”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Човек уништава себе кад се удаљи од Бога Оца, када Га не слуша и, по својим слабостима, препусти ономе што нуди свет у коме нема Бога. Бог нам је дао да смо и физичка и психичка бића, створена за бесмртност и телом и духом. Стога, човек не треба да уништава благо које му је Бог дао, неке су од порука Светог јеванђеља по Луки (15, 11-32) у Недељи о блудном сину, које је у емсији „Сведочења“ пружио протонамесник Бранко Чолић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и главни и одговорни уредник часописа „Покровски благовесник“. Извор: Радио Источник

Отац Бранко: „Сачувајмо молитвени дух литија. Литија није утакмица већ миран, молитвени вход“. Звучни запис беседе „Држимо се вјере Христове, како нас је учио Свети отац наш Сава“, поручио је на почетку емисије Протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић парох подгорички говорећи о Светом оцу нашем Сави првом српском архиепископу и просветитељу. Отац Бранко је тумачио Свето Јеванђеље на 32. недјељу по празнику Педесетнице, у којој Црква доноси причу о царинику Закхеју, нагласивши да се у овој причи показује Христова љубав према Ссвом створењу- човјеку. „Литија није утакмица. Сачувајмо молитвени дух литија. Литија је миран, достојанствен, молитвени вход“ рекао ј отац Бранко говорећи о литијама које се одржавају у црногорским градовима у знак мирног отпора против спорног Закона о слободи вјероисповијести. Отац Бранко је у наставку одговарао на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања да ли су Свети апостоли биили крштени, о крштењу, црквеном вјенчању а на молбу наших слушалаца тумачио је и поједине дјелове из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора

Након вечерашњег молебана и вечерње службе у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици парох подгорички протојереј Бранко Вујачић прочитао је сабранима саопштење са данашњег сабрања свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске. Потом је рекао да се Црква најприје брани постом и молитвом. „Црква се брани нашом врлином, Црква се брани нашом љубављу, нашим милосрђем, нашим измирењем са ближњима. Ако смо са неким у завади, да се измиримо, за сваки гријех да се покајемо“, казао је он. Додао је да је историја Цркве пуна разних искушења и напада на њу. „Али из те историје смо научили да у тешким временима народ приклања главу Богу и Мајци Божјој, долази у храм, моли се, појачава молитву, појачава пост.И све оно што је угодно и што је радост Богу и Мајци Божјој. И кроз историју се показало да се Бог смиловао молитвама вјернога народа и да су сва искушења прошла као облак“, казао је отац Бранко. Он је позвао вјерне да се сабирају у цркви. „Да долазимо ових дана на Службу да би се Бог и Мајка Божија смиловали на нас и на своју Цркву. Завршили смо ову вечерњу службу, па вас позивамо, ми, свештенство овога храма – на изласку из њега можете добити свијећу и запалити је у палионици за одагнање овога мрака, безакоња, искушења, да сачувамо светиње наше, да просвијетли ум оних који су донијели и који чине безакоње према Цркви Божјој“, рекао је он. Отац Бранко је позвао вјерне да након тога пођу својим домовима. „Да не шетате кроз град и не изазивате својом шетњом, јер имамо сазнања да ће они недобронамјерни убацити у наше редове људе који желе да изазову немире и да полиција реагује да би онда оптужили Цркву како је она носилац немира. Ако слушате благослов Цркве, свештенства, и ако добро желите Цркви, послушајте овај глас“, закључио је отац Бранко Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свештенство Покровске цркве уз појање певнице и Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“ служило је Свету Литургију на празник Детињци у недељу 22. децембра. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу згрчене жене, протонамесник Бранко Чолић је рекао да читајући Свето Писмо без осећаја и без срца, имаћемо само суво знање без праве примене. „Бог нам је оставио средства којима се припремамо за сусрет са њим: молитву, целокупни пост, исповест и покајање којима чистимо душу“, рекао је отац Бранко који је подсетио да Црква трећу недељу пред Божић слави Детињце. „Деца постају тирани када се не богате Богом“, упозорио је отац Бранко указавши на речи Светог Владике Николаја да је најтеже добро водити земљу, али и добро васпитавати дете. Извор: Радио Источник

Свештенство Покровске цркве служило је Свету Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у недељу 8. децембра. Беседио је протонамесник Бранко Чолић који је тумачио јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. „Како чинимо и поступамо према другима, тако показујемо своју веру“, рекао је отац Бранко, подсећајући сабране да покажу својим примером да су две највеће Божје заповести ушле у срж њихових бића. „Много смо се удаљили од Бога јер смо прихватили да смо нехришћанско и потрошачко друштво“, упозорио је отац Бранко, позивајући вернике да буду истинске слуге Божје и да следе његов закон. Звучни запис беседе Извор: Радио Источник

Данас, 4. децембра, на празник када наша Света црква прославља празник Ваведења (увођења) Пресвете Богородице (у Храм јерусалимски), одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Павле Божовић. Звучни запис беседе Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, коју води црквени музичар, појац и диригент Марија Јовићевић. Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај велики празник, пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић. Отац Бранко је говорио о земаљском животу Пресвете Богородице, која је, како је истакао, суштински и истински постала васпитач рода људскога и сваке душе хришћанске: ,,Од малена сва посвећена Богу, без гријеха, најчистија из рода људскога, послужила је за долазак Бога у овај свијет. А симболично и суштински Пресвета Богородица долазећи у Храм да се васпита је, како читамо у овој јеванђелској причи, постала васпитач рода људскога и сваке душе хришћанске, постала је узор свима хришћанима и људима широм планете. “ Нагласио је да је Богомајка часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, издигнута изнад анђела Божијих, чистија од анђела, свима нама путоказ: ,,Путоказ нам је њена спремност на непрекидно служење Господу у сваком дану свога живота, као што нам је путоказ њено бескрајно и савршено послушање и смирење.“ Прота Бранко је у свом даљем обраћању указао на чињеницу да је Пресвета Богородица наша заштитница и путеводитељка, као и да наш живот треба да буде сличан њеном: ,,То је путоказ, то је узор нама хришћанима. Наш живот треба да буде сличан њеном, да Њој подражавамо јер смо у овај свијет послани и дати као гости да Богу служимо и да служимо једни другима и да се у том духу васпитавамо и да се у том начину живота посветимо. То је наше главно васпитање. Данас се много говори о васпитању дјеце и људи, али главно васпитање је васпитавање у светости, јер светост задобијамо и свети постајемо конкретним животом у жртвеним љубави, гдје служимо Богу и ближњима“, поручио је протојереј Бранко Вујачић. На крају отац Бранко је обавјестио сабране да је са радом при Саборном храму почела и Школа православног црквеног појања коју води дипл. музичка умјетница – Марија Јовићевић, црквени музичар (појац и диригент). За информације у вези са радом или уписом, заинтерсовани могу да контактирају професорицу Марију Јовићевић на број телефона: 068/470-387. Часови Школе вјеронауке се одржавају у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици сваког уторка и четвртка од 19 до 20 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Овонедељно издање емисије „Сведочења“ доноси Свето јеванђеље по Луки зачало 83, илити причу о богаташу и праведном Лазару. Ова прича садржи неколико поука о односу према материјалном богатству или сиромаштву, који би требало да имамо током земаљског живота како би задобили Царство небеско. Поуке је слушаоцима Источника појаснио протонамесник Бранко Чолић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и главни и одговорни уредник часописа „Покровски благовесник“. Извор: Радио Источник

У недјељу 22. по Педесетници, 17. новембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереј Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, сабранима се надахнутим пастирским словом обратио началствујући протојереј Бранко Вујачић који је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче. Указао је на смирење и трпљење убогог Лазара сиромаха који је боловао од многих болести, и великог и силног богаташа који је сав свој живот провео у предавању и робовању сујети, самодовољности и гордости, а који следствено томе није практично никад у своме животу показао бригу за неког, нити пак жељу да помогне и учини милост: „Шта је то тако отуђило боготаша, а шта је изнијело убогог Лазара? Богаташ своје велико богатство није искористио на духовно спасење, на помоћ ближњем, већ је то богатство било само подређено њему и његовим потребама, његовој саможивости и себичности, односно сваком гријеху и сваком паду. Оно што је најгоре, он је презрео брата свога, он је презрео Божије створење, а самим тим је и Бога презрео. Сигурно да је овај богаташ скретао поглед и уклањао га са убогог Лазара, што значи да он ниједном није био у стању доћи до њега и пита га: Брате, треба ли ти нешто? Са друге стране, убоги Лазар у таквој каквој је ситуацији животној био није роптао на Бога, на живот, није се жалио, није тражио помоћ, него оно што му је Бог намијенио, он је то смирено држао и носио кроз живот са великим трпљењем.“ Како отац Бранко у свом даљем излагању примјећује, у Царству небеском се откривају истинске, а не оне вештаствене и пролазне, трулежне особине, попут тјелесне љепоте, моде, силе и богатства материјалног, већ се откривају ризнице духовне, оне које је човјек сабирао и којим се уграђивао још у овом животу. Зато су се, по ријечима оца Бранка, њихове улоге по њиховом представљењу замијениле: „За разлику од пролазне земље, у Царству небеском је управо обрнуто, у ствари је она слика богаташа и његове радости и спољног украшавања – слика душе убогог Лазара, његових врлина. А болест тјелесна Лазарева и немоћ и мука је у ствари била слика душе овог самољубивог и гордог човјека – богаташа.“ Отац Бранко се посебно осврнуо на јеванђелску поуку ове приче која нам свједочи и опомиње нас и наводи на бригу о ближњем нашем, будући да је Црква Божија заједништво и заједница, али, заједница љубави, старања и спасења: „Ето како Бог Господ пред нас мудро поставља ову причу и ето гдје нам Господ показује да треба да се трудимо и радимо у овоме животу. Иако је Господ свима нама дао различите дарове, иако смо неједнаки, и по врлинама и по даровима и по материјалном богатству у овоме свијету, дати су нам ипак љубав, разум и слобода да све братски и међу собом, колико смо у могућности, дијелимо и да зависимо једни од других. Што ће рећи да нам је дата заједница, дато нам је да и наше спасење у великој мјери зависи од онога другога, односно нашег односа према Богу и ближњем. Зато је Црква Божија управо заједница љубави и заједница спасења, то је оно што је пред нас постављено у овом јеванђелском примјеру.“ У другом дијелу своје пастирске бесједе протојереј Бранко Вујачић посебно је нагласио да се не удаљавамо и не отуђујемо једни од других, већ да се запитамо шта је то што онај до нас треба, и тако свако понаособ: „Најгоре је отуђење једни од других, најгоре је удаљавање, и од ближњих и од Бога. Зато нас Господ подучава да се окренемо једни другима, да погледамо једни на друге и видимо шта је то што ономе другом у овоме свијету, у овоме животу недостаје. Запитајмо се у чему ближњега можемо помоћи, шта је то што онај презрени брат нема? А тиме да покажемо своје милосрђе и милост, а то је оно што није имао овај богаташ коме се ни имена не зна“, нагласио је отац Бранко. ,,Нека би нам ова јеванђелска поука била на знање и спасење, да оно што можемо добро да учинимо брату своме, не би ли и нас Господ уписао у књигу живих као што је уписао и убогог Лазара, чије име одјекује кроз сва времена и епохе, као примјер истинског Божијег човјека“, поручио је на крају свог пастирског обраћања отац Бранко. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У залеђини Тисе, на бачким атарима, налази се место Чурлак. Наслоњена на Мртву Тису, с једним од највећих црквених звоника на Балкану, с крвавим белегом јер су фашисти 1942. године под лед бацили хиљаду мештана и некада позната по ветрењачама, ова варош одише лепотом. Јасно је да је реч о Чуругу, где је управо одрастао наш данашњи саговорник. Нови Сад познаје од малена, на Kлиси је укорењен већ три деценије, а поред својих парохијана, брине и о штићеницима "Земље живих" који су овисници од дроге, алкохола, коцке, па и видео игрица и различитих асоцијалних понашања, али и о затвореницима. "Земља живих" представља пружену божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу, наведено је на сајту заједнице. Разговарамо са свештеником Српске православне цркве Бранком Ћурчином, човеком с великим Ч. Одрастање у малом месту мора да је било идилично? – Чуруг није мало место, извините, молим вас (смех). Било је то лепо детињство поред Тисе. Сви смо се дружили без икаквих разлика и заједно учили да пливамо. Ту сам завршио основну школу. Рурална средина, здрав свет. Родитељи су ми били домаћини и желели да постанем ветеринар. То је та сељачка логика (смех). Уписали су ме у пољопривредну школу коју сам убрзо напустио и отишао на богословију против њихове воље. Ја сам јединац, а пре мене нико у фамилији није био свештено лице. Родитељи су ишли у цркву за празнике, али ми је баба била побожна жена. Чак 29 њих из моје фамилије убијено је у Рацији. Баба је била члан хришћанске заједнице, уткала ми је љубав према Богу и цркви. Неприметно, полако ме је увлачила и као дете доста времена сам проводио у цркви и око ње. Почетком седамдесетих година прошлог века није било баш уобичајено да дете крене у Средњу богословску школу? – Наравно да је било одвраћања са свих страна. Био је то храбар гест јер је комунизам тад био жесток. Било је разних притисака и прозивања због мојих одлазака у цркву још као дете. У основној школи сам се у некој анкети изјаснио да ћи ићи за попа, па ме је разредна позвала на разговор. Извинила се како не бих помислио нешто лоше, али је по налогу директора морала да ме пита зашто желим у богословију. Био сам збуњен и одговорио сам нешто неодређено. Тако је наставник српског језика рекао да ће ми закључити четворку ако кажем да нећу ићи за свештеника, а у супротном ће смањити оцену. И ја кажем да нећу и добијем четворку (смех). За време средње школе долазио сам у Чуруг током распуста. У селу је био неки дискаћ. Председник омладине ми је пришао и рекао да нисам добродошао у дискотеку, да не би ширио црквено учење. За мене је то био велики шок. Сва деца су уписом на богословију изгубила право на дечији додатак и здравствено осигурање. Пошто су моји родитељи били земљорадници давао сам им моју здравствену књижицу да оду код лекара. Kакав је био Ваш први сусрет с Новим Садом? – Имао сам стрица на Салајки, па сам као дете често боравио у Новом Саду. За нас децу је сваки долазак у град био доживљај и посебно смо се спремали за тај пут. Обично се ишло возом, па онако дотеран гледаш кроз прозор и будеш сав гарав од дима локомотиве (смех). Седнеш на воз док је станица била на Лиману, а према Шекспировој улици све шикаре и мочвара. Сећам се одлазака на Тврђаву, вожње хидроглисером, кад се градио Жежељев мост и Железничка станица. Тад је Нови Сад био велико градилиште, али и велико село. Већ од Футошке и Темеринске улице је било село. Сећам се вијања Божића, коринђања, славе Алмашке цркве кад су лицидери били до Темеринске улице и улице закрчене људима. Све је врвело од деце. И била је то права ревија бунди и капута. Да ли је и тад постојао ривалитет између Салајке и Подбаре? – Kако да не, ривалитет је био очигледан, иако је Подбара насељена 70 година раније у односу на Салајку. Није се баш тако лако смела прећи Темеринска улица (смех). Ако си Салајчанин и узмеш девојку с Подбаре, одмах следе батине (смех). Подбара је имала Дунав и цркву, а Салајка ФK Славију. Хемијска школа (Техничка школа "Павле Савић" – прим.аут.) је тада била први студентски дом у граду. Сећам се кад су шездесетих година прошлог века дошли црнци да студирају. Ми деца смо били шокирани и све време ишли за њима и гледали их у чуду (смех). Дефинитивно је некада било другачије? – Нови Сад је био питомији град, а чињеница је да сад урбани моменат узима данак, град постаје тесан, људи брже живе. Некада се безбрижније живело, а и времена су била таква. Људи су се дружили, породица је била стабилнија. Неке друге вредности су се живеле у односу на данас. Новац није био толико примаран и присутан да одређује човеков статус по сваком питању. То је наметнуто споља, систем размене добара је тако устројен и то је глобални проблем. Али нема старих добрих времена, увек је било проблема. Свако време носи своје бреме. Време је увек време и носи свој животни темпо који намеће глобални систем. И наши стари су причали "стара добра времена". Човек потисне оно што је ружно, а памти лепо. Тако функционише, иначе би полудео да није тако. Значи, живимо последице модерног живота? – Потрошачки менталитет је толико узео маха да смо се разљудили. Некада се скромније живело. Људи су имали једне свечане ципеле за свадбе, што се каже, "и црквено, и мртвено", једне за пијацу и једне за сваки дан. Данас људи излазе у супермаркет и обично купе нешто што им не треба, што никад не употребе. Некада су се зими људи дружили око огњишта. На салашу није било струје, а светлост једне петролејке је била довољна да жене плету, мушкарци картају, а ми се деца играмо на поду. Људима није било тешко да коњским запрегама долазе у Нови Сад. И онда је народ био чист и обучен, али није био захтеван, живео је једноставније. Данас је модерни начин живота толико брз да човека просто хвата паника, што је било јуче није данас, а неће бити ни сутра. Људи су хендикепирани, не знају да се друже. И такав начин живљења довео нас је до отуђења? – То је истина. Све више се људи у цркви жали да су усамљени, иако су здравствено добро. Бомбардују нас непотребним информацијама, пуно се гледа телевизија. Човек се емотивно разградио, па му самим тим пада и физички имунитет. То је јако опасно ако човек не зна да се заштити или се нечим не допингује. Људи су отупели за лепотом. Ако у разговору није фрка, неки проблем, онда то за њих није прича. Не знају да изађу из тог менталног склопа, а довољно је, рецимо, само да оду до природе или код пријатеља. Често им говорим да ураде неко добро дело, а они се питају које. Kад кажем да покупе ђубре око зграде, они узврате да ће им се комшије смејати. Сваки нормалан човек ће то поздравити, а не исмејавати. Ту је Црвени крст, Kоло српских сестара, има толико људи којима треба помоћ. Човек мора да се укључи и помогне, да се осећа корисним. Да ли се све то дешава смишљено и намерно? – Апсолутно се ради систематски. На делу је заглупљивање и старих, и младих, да би затупели, како би се лакше манипулисало масама. Просечни Американац кад види на улици да се нешто дешава, иде да укључи ТВ, уместо да верује рођеним очима. Нажалост, ту смо и ми негде, и плаћамо данак томе. Има 600 пријатеља на Фејсбуку, а ујака на Ченеју није посетио годину дана. Да ли је то нормално? Емпатија је толико одсутна, да је забрињавајуће. Деца ће због тога много да нам пате, што их нисмо на прави начин припремили за живот. Људи губе самопоуздање, све су склонији да комуницирају с машином, него са живим људима. Обраћају се психијатру да би добили лек, а он мора да упише неку шифру болести, депресија, биполарност… И тако постају зависници. Kолико је сиромаштво допринело томе? – Већ 20 година смо друштво у транзицији. Има истине у народној изреци "сиромаштво на врата, поштење кроз прозор". Човек је склон да у немаштини уради свашта не би ли дошао до неког профита. С друге стране, има људи који тврде да су обезбедили и унучиће, а несрећни су и говоре да би све дали што имају, да им буде као пре. При том, није фер тако васпитавати децу. То је лудост, деца морају да раде и труде се. Постоји прича у којој је царски син тражио срећу, па му је један старац рекао да иде у свет, нађе срећног човека, обуче његову кошуљу и биће срећан. Тражио је царевић по целом свету, али нико му са сигурношћу није рекао да је срећан. Једног дана је наишао на чобана који је чувао овце поред пута. Питао га је да ли је срећан, а пастир је одговорио да је он најсрећнији човек на свету. Kад је затражио да обуче његову кошуљу, чобан је одговорио да је нема. Значи, можеш живети у златној палати и бити несрећан, а у колиби да си срећан. Све је ствар човековог духовног стања. Слобода је духовна категорија. Ништа да нас не пороби, све да употребимо, а ништа злоупотребимо. Духовник сам у затвору, па им често говорим, да можеш бити слободан у затвору, а на слободи у затвору који си сам себи направио. И време је важан животни ресурс, не можемо да га надокнадимо. Само једном имамо 20 година, данашњи дан је свануо и неће више никада… Ипак, забрињава колико је беса нагомилано у људима? – Избијају бес и нетрпељивост, што значи да смо се урушили још више од свега што сам споменуо. Живимо у стресу, изгубили смо осећај за ближњег. Човек без вере је гори од животиње, а оно што га разликује од ње је управо та словесност. То је показао 20. век, кад је човек рекао да је сам себи довољан, да нам не треба Бог, да ћемо све ми да решавамо, да одређујемо стандраде и по њима живимо. Сам себи сам Бог. Човек је постао најјефтинија роба. Постали смо саможиви у тој инстант варијанти, само ја, само мени и сад одмах све мени. Ни не чуди што све више бракова пуца. Лош пример дајемо деци. Kакав је однос Новосађана према цркви? – Данас више људи долази у цркву него пре. Незахвално је коментарисати зашто народ долази у цркву. Неко воли амбијент, неко воли да пева, па је у хору, неко је побожан, неко жели само да покаже тоалету… Сви су ту, и велики и мали, и паметни и глупи. Kад човек дође у године стави прст на чело, направи неки резиме, па има потребу да долази у цркву. Старом човеку и јесте место у цркви. Осећа припадност тој заједници као с 20 година што је имао екипу на журкама. Међутим, општи тренд је да се црква пљује, омаловажава, смањи њен друштвени утицај. Потенцирају се неке аномалије због неких свештеника што се не понашају адекватно, форсира се израз "попови-лопови" и истичу негативне ствари. На крају крајева, свештеници су из народа. Kакав народ, такви и свештеници. Спрам вас и кнезови ваши, пише у Светом писму. Kако сте заслужили, такве сте и добили. Иста ствар је и са влашћу као и осталим сегментима друштва, здравству, образовању… Kако коментаришете вернике који воле да се "похвале" што већим крстом на ретровизору својих кола? – Знам за такве појаве и та особа није верник. Вера је изнад нације, то увек морамо да имамо у виду. Не можемо да повезујемо веру и националност, иако се у православном свету тако идентификују. Kод нас се подразумева да си православац ако си Србин, што није истина. Има доста Хрвата који су православне вере као и других, разних примера. Али званичан назив је Српска православна црква (СПЦ)? – Јесте, а правилније би било да кажемо Црква православних Срба као што је код Румуна случај. Обнављањем патријаршије у Kраљевини Југославији почео је да се примењује израз СПЦ и уврежио се као званични. Све је то новијег датума, од Париске комуне кад су почеле да се праве националне државе, па и националне цркве. Мислим да је све то у служби неких сила које желе да владају светом и на тај начин лакше управљају народима. У муслиманском свету је то боље решено. Етнофилетизам је нас православне ограничио и не можемо на прави начин да посведочимо нашу веру која је велико богатство. У дијаспори наше заједнице потенцирају на националном, а требало би на верском моменту. Зато им и говорим да васпитавају децу у духу православља, а не да буду Срби. Они ће сами у православном свету наћи свој српски фолклор. Људи зато што не познају православље иду у ислам. Фасцинирани су тим јединством, саборношћу вере и тај осећај припадности их привлачи. Делује да смо ми као народ далеко од јединства? – Склони смо поделама. Наметнуто нам је споља да се стидимо себе, па је дошло време да је у Србији срамота рећи да си Србин. На првом месту Јевреји могу да нам послуже као пример како се воли свој народ. И Грци држе до традиције, вере, породице, иако не иду пуно у цркву. Сами себе смо отуђили од онога што јесмо и што треба да будемо. Други светски рат је последица југословенства и те отуђености која се форсирала, а изграђено је на нашем српском патриотизму и државотворности. Сви остали народи сада имају своје државе, да неко случајно не помисли да их осуђујем због тога, напротив, али ми смо изгубили себе, сервирајући се њима како би показали да смо широкогруди. Та наша сервилност просто прелази, нећу претерати ако кажем, у неко лудило. Мазохизам, не знам како бих то назвао што сами себе толико можемо да унизимо у односу на окружење и остале народе. Да би се вратили себи, морамо се вратити основним вредностима, духовно обновити, да би се обновили и национално и економски. Ако се не обновимо духовно, нема нам спаса. И онда смо стигли до тога да нам је све више деце огрезло у наркоманији? – Систем живљења је наметнут и мораш да радиш два посла да би преживео. У томе највише испаштају деца која су запостављена и недостатак љубави је углавном главни узрок за њихово дрогирање. Нажалост, граница наркоманије се помера јер је дрога доступна. Већ у основној школи деца знају где могу да набаве дрогу, дилери су по школским двориштима, поготово на журкама, сви пуше марихуану и нико то не решава. Проблем је што млади све мање хоће да се лече јер имају алтернативу, а то је метадон. Kласична синтетичка дрога. Човек на њој је неупотребљив, код нас се то каже "мирна луда". Јешће ако му даш хране, пиће воде ако га понудиш… Сматрате да држава не решава овај озбиљан проблем? – Није популарно причати о томе, али метадон је гори од хероина. Не треба бити много паметан и видети да је држава дилер. Дрогирају омладину на рецепт под изговором да се смањи криминал на улицама, а заправо та младеж постепено умире. Стално сам избегавао о томе да причам, да ме неко из државе не прозове погрешно. Метадонски центри пројектно функционишу и профит је у питању. С тим би морало да се прекине јер се чини злочин према нашој деци. Имали смо доста случајева да смо овисника морали с метадона пребацити на хероин, па га тек онда скидати. С метадона је јако тешко скинути човека. Апелујем и молим родитеље да не буду наивни јер се метадон деци даје као лек. На тај начин умире своју савест, мислећи да лече децу, а она умиру. Да ли је хероин и даље први на листи опијата који се најчешће користе? – Хероин више није популаран, сад су неке брзине у моди, тако да их назовем. Њих комбинују с алкохолом и та комбинација је смртоносна. Данас све чешће имамо смрт гушењем, али је заправо реч о предозирању. Заправо, смрт се званично заведе као гушење јер је отказао рефлекс за дисање. Иако је стало срце, не води се као овердоз. То је последица конзумирања тих дрога и оне тако утичу на организам. Kакве је резултате до сада постигла "Земља живих"? – Kроз нашу заједницу прошло је око 4.000 особа. Од тога броја је цео програм који траје 2,5 године издржало њих 400, а рецимо да их је 90 добро. Има и оних који нису пун програм прошли, а скинули су се. У заједници се не користе никакви лекови већ су заступљени ред, рад и молитва. Инсистирамо да се скину с дроге пре него што дођу код нас. Приватно на некој клиници или суво код куће, како год. Морају доћи чисти. Боравак код нас је бесплатан јер нас издржава манастир Kовиљ. Имамо помоћ и кроз пројекте, а помаже нас и Град Нови Сад. Kако после изласка из заједнице протиче ресоцијализација? – Ресоцијализација је проблем за себе зато смо и покренули пројекат "Kућа на пола пута", како би се уклопили у друштво које баш није спремно да их прими. У Европској унији људи који су завршили такве терапијске заједнице су најтраженија радна снага јер су тимски радници. На нивоу града постоји одлука да јавна предузећа морају да приме на волонтирање особе које су прошле терапију, али не постоји волонтерски додатак. Пре су добијали 25.000 динара које су таман амортизовале тај прелазак и уклапање у заједницу. Сад им је без тога тешко. На нивоу града постоји добра воља док је у републичким органима нема. Држава чак ни нема регулативно тело које ће да одреди стандард у лечењу наркомана, да се зна ко може и како да их лечи. Једноставно, нема ништа. Тек је пре неколико година основана је Kанцеларија за борбу против дрога. Често истичете да таворимо као друштво? – Тачно тако. Потребно је да се људи окрену себи и породици, да распознају самог себе. Родитељи немају стрпљења, нико ни са ким неће да прича. Дружења нам недостају. Требало би бар недељом увече да сви будемо око стола. То нас је држало, сећања на породичне моменте негују и греју душу. Нисам професионално деформисан да нешто намећем, али се неминовно морамо вратити вери, хришћанским вредностима, да би се вратили себи. Ако се то не деси, ни Европа неће постојати. Ајфелова кула ће за 50 година бити највиша џамија на свету. Нови члан Статута ЕУ требао је да формулише Европу као заједницу која почива на хришћанским темељима, али није усвојен. Полако се ближите пензији? – Откад ме је владика шумадијски Сава рукоположио за свештеника и поставио у ову парохију, где сам и сад, прошло је 30 година. Kад сам дошао овде, то је било велико село, као и атмосфера. Мало, по мало, постали смо део града и трудили смо се да га унапредимо колико смо могли. Подигли смо храм Вазнесења господњег и цркву у Шангају. Превели смо доста светих књига и црквених списа на Ромски језик. Остало ми је четири године до пензије и мислио сам да се посветим пчелама. Међутим, наркоманија је мој усуд и нећу моћи без "Земље живих". Неће нико да ме замени јер нема ту пара (смех). Разговарао: Дејан Игњић Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Мој Нови Сад

Празници Светог Апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског Литургијски су прослављени у Храму Покрова Пресвете Богородице. Службом је началствовао протонамесник Бранко Чолић који је и беседио о двојици угодника Божјих који су живели у размаку од 18. векова. „Један је био свестрана личност, други владар и монах“, подсетио је отац Бранко, додајући да је сваки светитељ имао своју слабост, али су увек ишли ка Богу, трудећи се да живе Христовим животом. „Светитељи, које данас славимо, себе су ставили у службу Богу, све што су имали, принели су Творцу“, закључио је отац Бранко, нагласивши да су мошти Светог Петра у Цетињском манастиру, док је рука Светог Луке у петничкој цркви код Ваљева. Извор: Радио Источник

„Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа”, поучава старац Порфирије Кавсокаливит. Књигу старца Порфирија под насловом Поуке о васпитавању деце, која је у издању издавачке установе Епархије бачке Беседа објављена 2015. године, у Јутарњем програму нашег Радија представио је ђакон Бранко Бандобрански. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Недјељу 16. по Педесетници, 6. октобра, 2019. године, на празник када наша Света Црква прославља зачеће Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а којему су саслуживали протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након прочитаног Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан - мали васкрс и своју славу - зачеће Светог Јована Крститеља, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Бранко Вујачић. Отац Бранко је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче, указујући на призив и позив Господњи да умножавамо повјерене нам дарове - таленте и да се кроз ту и такву жртву и труд учимо љубављу и заједништву. Почетни дио свог обраћања отац Бранко је посветио самој тајни стварања и саздања човјека, будући да нема два иста човјека, већ је свако од нас непоновљива личност и свако од нас има различите дарове: ,,Господ дијели свакоме од нас таланте, дарове. Неко је добио пет, неко је пак добио два, а неко један талант. Свједоци смо да смо сви ми непоновљива личности Божије и да сви имамо различите дарове и да је толико много неједнакости међу нама у овоме свијету. Па се често можемо запитати, како и откуд то, да неко има, а неко нема, да неко има више, да неко има мање не мислећи притом само на оно материјалне, већ првенствено на духовне дарове."-казао је он. Отац Бранко је додао да управо са тим различитостима и различитим даровима ми јесмо даровани једни другима у благословеној заједници са ближњима и Богом да се међусобно спашавамо служећи једни другима у трпљењу и љубави: "Можемо видјети да Господ све то премудро уређује, да свакоме даје различито, јер служећи једни другима, користећи те духовне дарове не само за своје спасење већ и за спасење наших ближњих значи да се ми сви заједно у заједници у којој једино има спасења, са тим даровима међусобно различитим спашавамо и да се том службом и служењем у жртвеној љубави уграђујемо за вјечни и непролазни живот." "Различити су дарови, али, један је Дух Свети, различити су дарови, али, један је Бог." - подсјетио је он. Отац Бранко се у свом даљем излагању дотакао и самог нуклеуса јеванђелске поуке која нам јасно показује два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа и који нам недвосмислено показују да смо позвани на умножавање дарова љубави и милосрђа, смирења, послушности, као и свих оних духовних дарова које нам Бог дарује, а које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима: "Но, што нам још казује данашња јеванђелска прича? Казује нам, открива нам да су се једни потрудили око умножавања дарова, а неки нису. Онај који је добио највише, како видимо из приче, он се највише и трудио, радио је и умножавао је дарове на спасење своје и на спасење ближњих, тако је радио и онај што је добио два таланта, и ако видно мање, он је то што је имао умножио својим трудом, и на примјеру ова два човјека видимо да су они чули од Господа оне благословене ријечи: ,,Добри и вјерни слуго, у маломе си ми био вјеран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога." А ова прича из Јеванђеља се као и увијек тиче свакога човјека, свакога од нас. И дакле, шта нам Господ овдје поручује? Поручује нам да ове ријечи значе да је онај ко их чује на добро и корист и себе и ближњих умножио своје дарове и да је тим трудом животним и жртвом таква душа приправна за Царство Божије и Царство вјечно. Како Свети апостол Павле казује: ,,Оно што ухо наше не чу, што руке наше не опипаше, што очи наше не видјеше, а у срце наше не стаде, то је Бог уготовио онима који га љубе." А ова два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа нам јасно показују да су умножавали дарове љубави и милосрђа, смирења, послушности и све оне духовне дарове које нам Бог дарује, које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима." - нагласио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања подвукао и примјер трћег човјека који није служио другима, Богу и ближњима већ само себи, бивајући закључан у своју клијет од самољубља и довољности: "Међутим, има и онај трећи човјек, поред ове двојице, који се такође помиње у овој јеванђелским причи, а то је онај који је добио један талант, а за кога Господ каже: ,,Зли и лијени слуго!" А ко је тај човјек? То је онај човјек који је закопао свој талант у земљу самољубља свога, не служећи другима, не служећи Господу. Зато, затворивши се у своју себичност и самодовољност, презирући тај Божији дар, тај човјек није могао ни да воли Бога, а самим тим ни ближње своје. Зато, што је још то што нам ова прича открива? Ова нам прича открива да није само довољно у животу ако имамо дар и није довољно само да се чувамо од гријеха не чинећи га, што свакако требамо чинити, али, талант и дар којим нас је Бог обдарио дужни смо да га умножимо, дужни смо да те дарове које нам је Господ даривао по доброти и љубави и ревности, умножавамо на радост нашу, наших ближњих и на радост Бога нашега!" - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове се присајединио велики број вјерног народа, а након свете Литургије, услиједило је резање и освештање славских колача и славског кољива које су претходно принијели свечари у славу и част своје крсне славе и свога небескога покровитеља Светог Јована Крститеља. Након што је свештенство Саборног храма обавило обред освештања, свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио свима вјернима и свим свечарима срећан и благословен празник и срећну славу. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

У Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву у недељу 29. септембра служена је Света Литургија којом је началствовао гост из Лесковца, протонамесник Владан Ранђеловић, старешина Храма Свете Тројице. Отац Владан је током викенда боравио у Ваљеву са Дечјим црквеним хором „Бранко“ који је учествовао на Госпојинским сусретима. Поменути хор је уз Мешовити и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ појао на Светој Литургији, на којој је беседио протонамесник Бранко Чолић, парох Покровске цркве. Тумачећи јеванђељску причу која говори о Христовом позиву упућеном људима да крену за њим, отац Бранко је рекао да се Свето Писмо не може тумачити тек тако и да је Црква једини носилац и исправан тумач Светог Писма. „Господ Исус Христос је претрпео највећа страдања ради нас, да би нама дао живот. Али, свако од нас има свој Крст“, рекао је отац Бранко, закључивши да не треба да кукамо како је тешко време. „Једино је ово време добро за наше спасење. Треба да будемо светлост свету, ако ми не будемо, ко ће?“ Извор: Радио Источник

Празник Успења Пресвете Богородице евхаристијски и свечано је прослављен у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима. Звучни запис беседе Уочи причешћа Светим Тајнама, многобројном народу сабраном у дољанској цркви, надлежни парох отац Бранко Тапушковић обратио се бесједом у којој је напоменуо спасоност ријечи Пресвете Богородице којима она исказује беспоговорно послушање вољи Господњој, а на коју су призвани и позвани сви Православни Хришћани. То послушање се одражава и у нашем свакодневном послушању ближњима, те, како отац Бранко наглашава, послушањем ближњима, ми вршимо послушање вољи Господњој у неком иконичном смислу. Извор: Радио Светигора

Отац Бранко: „Господ нас позива да Му вјерујемо и да чинимо дјела љубави. Само слободом од гријеха ми се присаједињујемо Богу!“ Звучни запис беседе На почетку емисије отац Бранко је тумачио Свето Јеванђеље на Десету недјељу по празнику Педесетнице и говорио о Госпојинском посту који се завршава на празник Успенија Пресвете Богородице у сриједу 28. августа, подсјећајући и на значај овог празника за православне вјернике. Отац Бранко је говорио и о томе како се дешава да се послушношћу тј. одрицањем од своје воље, омогућава достизање највећег степена слободе и како се ово може применити за нас, људе који живимо у свијету? „Само слободом од гријеха ми се присаједињујемо Богу. Послушање је саставни дио човјековог живота у свим његовим сферама“- каже отац Бранко. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговор ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

У Недјељу десету по Педесетници, 25. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић а којему су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања из Јеванђеља свима сабранима обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче, прибилижавајући њен смисао. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на суштину оних Христових ријечи упућену ученицима, да се род пали, зли, истјерује постом и молитвом, будући да су то крила вјере - молитва и пост: ,,Каже Господ, овај род се изгони постом и молитвом. Ето зашто ми постимо и зашто више дана у години проводимо у посту него што мрсимо и најприје се молимо Богу сведржитељу. Зато прије свега што смо ми кварљива роба и што се исцјељујемо постом и молитвом. Да би били чврсти, да би били јаки, да би били стамени, да би били Христови, управо зато постимо и молимо се Христу. Пост је очишћење и радост душе. Два су крила вјере, молитва и пост. Пост за очишћење а молитва за силу и снагу коју Господ низводи." ,,То нам је поука данашњег Јеванђеља, да се лијечимо, да се род демонски изгони постом и молитвом и да се само Богом вишњим исцјељујемо и улазимо тако у истинску заједницу радујући се непролазном радошћу Царства Божијега. Управо да би могли да се сједињујемо са Њим у Светом Причешћу у Светој Литургији, да би живјели Христом - земљом ходећи, неба се држећи." - закључио је он. ,,Господе дометни нам вјере! А ако вјере немамо онда завапимо: Господе вјерујем, помози моме невјерју! Јер и вјера наша је дар Божији и зависи од Господа. Као што је доброта гост на земљи и припада Господу, тако и вјера јесте дар који нам се даје од Господа." - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања. Након Свете Тајне Причешћа којој је народ приступио и присајединио се у великом броју, отац Бранко се обратио и позвао родитеље и њихову дјецу да уколико су у могућности, дарују школске уџбенике који им више не требају њиховим вршњацима, најпотребитијој дјеци која такву помоћ и више него требају. Уџбенике и свеске и школски прибор се може донирати у просторијама Народне кухиње Митрополије црногорско-приморске, као и Хуманитарном фонду Човјекољубље, при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Саборни Храм Васкрсења Христова у Подгорици

На празник Преображења Господњег, 19. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић а којему су саслуживали: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереј Предраг Шћепановић. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио началствујући протојереј Бранко Вујачић који је овом приликом говорио о самој суштини празника којег данас торжствено прослављамо. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на саму чињеницу да је овим догађајем, овим чудом, својим преображењем, Господ објавио своју славу, али да је објавио цијеломе свијету да је узео на Себе тијело људско и све наше слабости, али и да је преобразио нашу палу природу и уздигао је у Царство Небеско: ,, Господ је својим преображењем на гори Тавор објавио и живима и мртвима да је Он Син Божији, да је он свјетлост од свјетлости, извор свјетлости и да објави апостолима који ће објавити цијеломе свијету да је Господ узео на себе тијело људско пуно слабости, трулежности, гријеха, страсти, сваке немоћи и муке, да је узео наше тијело да га преобрази, да га васпостави и да га таквог трулежног и гријеховног, али преображеног уведе у царство Божије и да сједне са тим тијелом, нашом природом са десне стране Бога Оца." ,,Изводећи Господ апостоле, ученике своје на гору Тавор, а будући да су се са великим трудом морали попети на гору, показује и ученицима, али и нама на један симболичан начин да без труда нашега, без активног учешћа у нашем духовном животу, без дубљег очишћења, не можемо ући у палату чистоте у Царство Небеско и не можемо бити причасници свјетлости Христове." - нагласио је он. Отац Бранко је у даљем излагању протумачио зашто је са собом на гору Тавор повео баш одређена три апостола, будући да по његовим ријечима на један символичан начин они представљају својим животом и карактерима - наду, вјеру и љубав: ,,Узео је са собом три ученика - апостола. Петра који има тврду Божију вјеру, који Га први исповиједа као Сина Божијег, затим, повео је и Јакова у кога је нада и који је први од свих апостола положио живот за Христа управо ради наде Израиљеве и напослијетку Јована који је син љубљени, апостол љубави, који наслања главу на груди Христове и који остаје до краја, код Крста са Мајком Божијом. Управо ова тројица ученика Господа нашег су слика наде, вјере и љубави." ,,У чистоти нашега ума и душе наше и ми смо причасници свјетлости Христове и преображења Његовога." ,,Уздижући се мисаоно и молитвено на гору Тавор, чистећи благодаћу божијом срце и душу и нама је доступна свјетлост Христова у сили Његовој и сили Његовог Преображења. Господе преобрази и нас, очисти нас пале, грешне и слабе, да би се и ми као и свети апостоли наслађивали свјетлошћу Твојом, радошћу Твојом, миром Твојим, сваком добротом Твојом. Амин Боже дај!" - помолио се напослијетку свог обраћања протојереј Бранко. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици Ð�Ñ�оÑ�оÑ�еÑ�еÑ� Ð�Ñ�анко Ð�Ñ�Ñ�аÑ�иÑ�: Ð�Ñ�еобÑ�ажеÑ�е Ð�оÑ�подÑ�е - пÑ�азник незалазне Ñ�вÑ�еÑ�лоÑ�Ñ�и СабоÑ�ни Ñ�Ñ�ам Ð¥Ñ�иÑ�Ñ�овог Ð�аÑ�кÑ�Ñ�еÑ�а - Ð�одгоÑ�иÑ�а WWW.HRAMVASKRSENJA.ME Ð�а пÑ�азник Ð�Ñ�еобÑ�ажеÑ�а Ð�оÑ�подÑ�ег, 19. авгÑ�Ñ�Ñ�а, 2019...