Претражи Живе Речи Утехе

ГЕНЕРАЛ ВЛАДИМИР ЛАЗАРЕВИЋ: EKSKLUZIVNA ISPOVEST: General Lazarević: Dali mi da biram - Hag ili američka vojna akademija Dragan Vujičić | 28. jul 2019. 09:02 | General Vladimir Lazarević o paklu koji je preživeo: Na Kosovu sam oba sina izvlačio iz ruševina. Pod izgovorom lečenja u Tribunalu su me ubijali. Pokušaj otmice i likvidacije žene i sina desio se u samo predvečerje agresije. Foto N. Fifić MOGAO sam, umesto u Hag, da odem u SAD i predajem u njihovim vojnim školama o našim iskustvima iz rata. Neposredno pre nego što je objavljena optužnica protiv mene, dolazili su mi ljudi sa dokumentom pečatiranim u Stejt departmentu sa takvom ponudom. Nisam pristao. I u Hagu, u drugostepenom postupku, kada su došli skupi američki advokati nudeći mi besplatnu odbranu - odbio sam. Nisam ja branio Ameriku, nego Srbiju. Ovo je samo jedna u nizu epizoda iz životne drame generala Vladimira Lazarevića, legendarnog komandanta Prištinskog korpusa. Oni, Lazarevići - general Vladimir, sinovi Vlada, Marjan i Milan, supruga Olgica i unuk Lazar, o "tom ratu" ne pričaju nikad. Na svakom od njih on je ostavio duboke ožiljke. General je pristao da, za "Novosti", podeli nešto od porodičnih i ličnih trauma, "tek da ostane zapisano". Veli da još nije siguran da će svoja sećanja i beleške pretočiti u knjigu, jer je sve previše bolno. - Dok se rat na Kosovu tek spremao, u Nišu je počeo progon moje porodice. Žena Olgica i sin Milan morali su da napuste stan i beže u Babušnicu. U ratu na Kosovu, dvojica strarijih sinova, Vlada i Marjan, bila su vezisti. Obojicu su mi "poklapale" NATO bombe. Kada je rat završen, bio sam poslednji general koji je bio na slobodi a "obećan" je Hagu. Nema šta mi tamo nisu radili, pokušali su i da me ubiju... A kada sam u decembru 2015. došao u Srbiju, nisam mogao da verujem da je to ista zemlja. Promenilo se sve - siže je priče Vladimira Lazarevića. Komandant Prištinskog korpusa i Treće armije nikada nije pričao o porodici. Dokumenti Službe bezbednosti naše vojske kriju mnoge tajne. - Za pokušaj otmice, ili možda i likvidacije, žene Olgice i Milana, javili su mi u samo predvečerje agresije. Žena je pozvala sva usplahirena i rekla kako se komšije žale da su ljudi maskirani fantomkama prethodne noći bili u zgradi i tražili naš stan. Nešto ih je sprečilo da pokucaju na vrata, i zato je ona sa sinom morala da se skloni kod drugarice u Niš. Naravno da sam alarmirao koga treba, i njih dvoje su prebačeni u Babušnicu, gde su bili čuvani sve vreme rata. Nije smelo da se zna čiji su - počinje ispovest Lazarević. - Supruga je rat provela sa pištoljem TT pod jastukom, koji sam dobio 1972. na Vojnoj akademiji, a sin od 16 godina "dužio" je "kolt", koji sam kupio osamdesetih. Generali Pavković i Lazarević General dodaje da su mu u isto vreme stariji sinovi bili na Kosovu kao vezisti naše vojske. Kaže, nije mu palo na pamet da ih sklanja. - Prva trauma mi je bila kada je tučena kasarna "Kosovski junaci" u Prištini. Vlada mi je bio tamo. Odmah po vestima poleteo sam tamo i, u onom mraku, između kratera od bombi, prvo što sam čuo bio je Vladin glas. Tada su poginula četiri vojnika. Bog ga je, kaže general, pogledao i nešto kasnije, kod Kosovske Kamenice. Sa svog komandnog mesta gledao je kako avioni NATO-a gađaju čvorište veze na Bogutovačkom bregu. U posadi među vojnicima bio je srednji sin Marjan. - I ta uspomena me ponekad budi iz sna - uz uzdah nastavlja priču general. - Vraćao sam se tog maja iz Gračanice, gde sam davao intervju za američke novine, kada sam video nalet neprijateljske avijacije. Bio sam pred Komandom, a bombe su padale tamo gde je trebalo da bude Marjan. Pavković je baš bio tu, i zajedno smo tražili mog sina. Srećom, bio je samo ugruvan, a Pavke je tada prvi put čuo da su mi dva sina kraj mene. General Lazarević za sinom Marjanom i unukom Lazarom Priseća se general i sopstvenog naređenja, koje čuva - da u Prištinskom korpusu ne smeju da budu više od dva vojnika iz jedne srpske porodice. Sopstveno naređenje je u ličnom slučaju ignorisao. - Kako sam mogao da ih vratim kada su Kosovo branili i oni koji nisu Srbi - govori Lazarević. - Na sudu u Hagu branio me je Mađar, vojnik dobrovoljac iz Vojvodine, koji je došao da uzme mesto kraj sina na Paštriku. U Hagu su se čudili kada je ispričao kako je NATO iz vazduha u prah pretvorio albanska sela. Nova iskušenja počela su posle 5. oktobra, a kulminirala 2014. godine. Zbog moždanog udara i lečenja na VMA, ostao je jedini istaknuti general koji je branio KiM a koji je još bio u aktivnoj službi. Nisu mogli da ga penzionišu iz bolničke postelje, a iz mnogih amabasada to je traženo. Prethodno je, čime smo i počeli ovaj tekst, odbio Stejt department i "ugovor u dolarima", sa obećanjem da od Haga neće biti ništa ako ode na Američku vojnu akademiju. Sin Vlada Lazarević - Zvao me je ministar Davinić početkom 2004, i došao sam onako bolestan - seća se detalja general. - Ponudio mi je kafu i, stojeći, "ukorio" me: "Pet ambasada zove svaki dan i pita zašto ste još u vojsci, a šta ja da im kažem?!" Da nisam već seo, srušio bih se. Rekoh Daviniću: "Sad vi sedite da vam kažem". Razgovor je, veli, bio neprijatan. General Krga i još dvojica sa najvišim epoletama su crveneli, a Lazarević je Daviniću poručio da postoje dve koverte koje čuvaju supruga i prijatelj, za slučaj da ga nasilno odvedu u zatvor. Rekao je i da mu ne pada na pamet da svojoj vojsci pravi probleme. Razgovor je završen generalovom porukom za ambasadore - da se svi zajedno mole Boga da on umre, jer nikom neće biti dobro ako ga nasilno budu sprovodili. - Šta se sve u to vreme događalo sa mnom, a nikog nije bilo da pomogne. Odjednom mi, "preko prijatelja", dolaze ljudi iz tadašnje vlade i nude azil u jednoj centralnoameričkoj republici. Samo da "nestanem". Oni su se o svemu navodno dogovorili, Pavković je, kažu mi, pristao. Ja tražim nekoliko dana da razmislim i molim bivše bezebednjake da provere ove funkcionere, koji su, inače, i sad aktivni. Bezbednjaci dolaze sa izveštajem o tome iz koje ambasade potiče inicijativa i sa informacijom da u stvari hoće da nas odvedu i likvidiraju. Zovem Pavkovića i kažem mu da povuče svoju saglasnost. Ti "prijatelji" su ga se okanili tek pošto im je pokazao fotografije domova gde stanuju sa uslikanim članovima porodice. Shvatili su pretnju i izgubili entuzijazam da generale nekuda tajno odvedu. Vladimir Lazarević pred Haškim tribunalom U Hag je, veli, otišao svojom voljom. - Ako ikada objavim svoja sećanja, biće to zbog Tribunala i "lečenja" kojem su me podvrgnuli. Hteli su da me ubiju! - ljut je general na sam pomen tih dana. - Što u Hagu, što kod nas, imao sam sedam operacija od kancera, i njihovi lekari su mi prepisali 25, pa onda čak 32 tablete da pijem svaki dan. Nisam znao gde sam dok se nisu pojavili Poljaci. Oni su mi spasli glavu. Vladimir Lazarević je bio verovatno jedini u Tribunalu koji je sve vreme bio u pritvoru, jer zbog njgovog zdravstvenog stanja nisu mogli da ga upute na izdržavanje kazne. Hag je, ipak, odredio da ga prebace u Poljsku na izdržavanje kazne, a kada su ljudi iz Varašave stigli i videli njegove papire, kazali su mu: "Generale, mi ovakvog ne možemo da te primimo. Tvoje zdravstveno stanje je veoma loše." I tako su ga, na svaka tri meseca, pet puta odbijali. I time mu otvorili oči. OCU NISU REKLI DA IDU NA KOSOVO - Bio sam u Puku veze u Nišu, a javio sam se da idem na Kosovo kao ispomoć - govori nam sin Vladan, a Marjan dodaje da je i on kao vezista u vojsci tražio da ide na Bogutovački breg. - To mi je bilo radno mesto - kaže Marjan. Sa ocem se nijedan od braće nije konsultovao. - Samo smo ženama rekli, i one su ostale zatečene. - Zaista sam hteo u Poljsku, dosadilo mi je u Hagu. Rekao sam Poljacima da idem na svoju odgovornost, a oni su mi prvi objasnili da nije sve onako kako se meni čini. "Spao sam" na samo 60 kilograma, i dok bi me prebacili u Poljsku i ponovo odredili terapiju, verovatno bih umro. To saznanje me je osvestilo. Komandant pojašnjava i "principe lečenja" u Sheveningenu. Stražari donesu šaku lekova bolesniku, ali je sreća u tome što ne insistiraju da ih popije pred njima. - Posle razgovora s Poljacima, pitao sam zatvorskog lekara za neku čudnu tabletu: "Šta to beše?", a on mi je odgovorio: "Nemam pojma!" Onda su me odveli u Kraljevsku bolnicu Holandije u Bronovu i tokom pregleda prevodilac je greškom na srpski preveo da me leče od epilepsije. Lekari u toj bolnici su se čudno zagledali, i tada sam prvi put uspeo da iskamčim pedesetak svojih lekarskih nalaza i da ih pokažem sudiji. Sudija Robinson se odmah složio, seća se general, da su mu tokom lečenja uskraćena osnovna prava, a nezavisni lekari iz Nemačke i Belgije su napisali da je lečen neadekvatno. Došli su i ljudi sa VMA, a generala je dodatno alarmirala i doktorka iz Forenzičkog instituta u Hagu, gde je bio na pregledu, sa savetom da hitno traži nekog nezavisnog radioneurologa da mu pročita nalaz magnetne rezonance, jer se slika i opis magnetnog snimka zatvorskih lekara ne poklapaju. Tu je general dobio i lekarski izveštaj da je u stvari žrtva zračenja, odnosno da je oboleo zbog posledica dejstva uranijuma. SAVET Drago je generalu Lazareviću što ga njegova država opet nešto pita: - Bio sam sa ministrom Vulinom i dok smo tako govorili o zdravlju on zamoli za ozbiljan savet oko 63. padobranske i oko služenja vojnog roka. Rekoh mu da padobrancima hitno treba vratiti status samostalne brigade, a da je krajnje vreme da se vojni rok vrati. Reče, poslušaće me, i, eto, padobranci ubrzo vraćaju staru formaciju a vojni rok počinje od 2021. - otkriva general. - Kada mi je u posetu dolazio sin Milan, koji je doktor ovde u Nišu, upozorio me je da mi lekari daju lek koji je pet godina ranije zabranjen za upotrebu. Dostavio sam mu i kuglice praška koje su išle uz tablete, da ih odnese u BIA. Tek posle tih skandala i moje žalbe sudskom veću trovanje je stalo. Epizoda s povratkom kući generala Lazarevića priča je koju pripoveda sa osmehom. Kaže, zaokupljen svojim mukama, nije znao šta se događa u zemlji, i kada su početkom decembra 2015. u Hag došli Nikola Selaković i Bratislav Gašić da ga vode kući, još je zazirao od "ljubavi" političara. - Pošto je pilot "falkona" preko zvučnika poručio kako napuštamo vazdušni prostor Holandije, ozbiljni Nikola Selaković je prišao i upitao me: "Generale, koju pesmu da vam pevamo?" Pogledam ga, ne prisećam se nikakve pesme, a oni krenuše: "Ne može nam niko ništa". To je bila i himna našeg korpusa. Pevaju Nikola, Bata, dva lekara sa VMA, moj Milan i dva momka iz obezbeđenja. Pesma je prestala negde pred Nišem, kada Gašić prvi put pomenu doček. Ajde, rekoh, da vidim. Ganut je bio general kada je stupio pred narod na aerodromu "Konstantin Veliki". Među njima su bili i ministar Vulin, Diković, "njegov general", vladika Teodosije... Sve je zvao kući na kafu. Olgica, Vlada i Marjan nisu mogli da veruju kad su gosti banuli, a naročito da je tati vraćena građanska čast. - Uverio sam se da se stvar u državi promenila što se tiče nas boraca sa Kosova kada sam otišao u socijalno da rešavam pitanje penzije - završava general. - Žena koja tamo radi zaplakala je kada me je videla i rekla mi: "Ovo je najlepše što je Srbija doživela!" MILAN - SIN Milan je lekar ovde u Kliničkom centru, i praktično je ostvario moj san - otkriva komandant. - Ja sam bio stipendista VMA dok sam bio u školi u Babušnici, a onda je to ukinuto, pa sam morao u veziste. I tako, život se igra, Vlada i Marjan vezisti, baš kao i ja, a Milan lekar. General se hvali da je Milan bio među najboljima u svojoj generaciji na Medicinskom fakultetu. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:808811-General-Lazarevic-Dali-mi-da-biram---Hag-ili-americka-vojna-akademija

Српска православна црква последњих дана оптужена је за ратове, страдања, патњу, да је међу кривцима за највеће националне и државне трагедије. Са наводом о звецкању оружјем почео је шеф дипломатије Ивица Дачић, а реторику су додатно заоштрили председници политичких партија ЛДП и СПО Чедомир Јовановић и Вук Драшковић. Оптужбе које су упућене на адресу СПЦ односе се на период када је у трону Српске цркве био патријарх Павле. Распад државе, брутално крвави ратови, страдање, избеглице… да су са благословом Цркве почињени злочини на Kосову и Метохији. Све то и “опредељење за смрт” приписано Цркви. Окидач је био став Сабора СПЦ – ни независност ни подела Kосова и Метохије. Међу првима, у таласу који је потом узео маха, огласио се Ивица Дачић. Дан после објављивања става Цркве, испрва, гостујући на телевизији, он је указао на опасност од напада на север Kосова и упитао: “Да ли смо сви ми спремни да реагујемо и учествујемо”. Потом је током дана, на питање “Блица”: Kо хоће да нападне север Kосова или како је то закључио из Саборског става Цркве, ублажио свој став. – Нисам мислио заиста на напад, као ни да ће до њега доћи. Нисам ја то говорио о Цркви. Ја се залажем да се не призна Kосово чак и по цену да то закочи наше европске интеграције, али да ли су сви спремни на то – рекао је Дачић за “Блиц”. Он, ипак додаје “лако је доносити резолуције и апеле, али шта урадити”. Истиче “велики би успех био ако би дошли до компромиса”. На питања, шта је то остварив компромис, мисли ли на поделу KиМ и ко нам то као решење нуди, Дачић одговара: – То што ја причам разграничење, они (западне државе) мисле да сам луд – каже Дачић. До сада ипак најгласнији у осуди Цркве су Чедомир Јовановић (ЛДП) и Вук Драшковић (СПО). Јовановић је између осталог рекао, да су са благословом Цркве почињени злочини широм Kосова. Драшковић који је био склон запаљивим изјавама деведесетих је нагласио: Век иза нас опомиње нас да је СПЦ међу кривцима за највеће трагедије”… Иако је и сам једно време био сарадник режима Милошевића, Драшковић је осудио: “Црква рачун за губитак Kосова није ни покушала да испостави Слободану Милошевићу“, “као и да владике не занима хоће ли, ако се послуша глас ‘мајке Цркве’, бити иједног Србина”. Мора се признати да, када је реч о БиХ и Хрватској било је потеза за осуду а највише у сећању остаје један, сада већ смењени владика Филарет, који се и сликао са мртвачким главама. Међутим, шта се одиграло са Црквом на Kосову и Метохији односно, како се пре, током и после рата, понашало и шта је радило свештенство Епархије рашко-призренске. Једноставно, шта се догађало са Црквом у време и на простору о коме данас причају политичари: 1. Црква је једина српска институција која 1999. године после повлачења војске и полиције, остала на Kосову и Метохији. Овај простор није напустила, ни пре ни после. 2. 25. фебруара 1999. године СПЦ је издала Декларацију о миру и толеранцији на Kосову и Метохији осуђујући сваку врсту насиља. 3. СПЦ на Kосову и Метохији, континуирано је позивала на дијалог и мир. Била један од нагласнијих противника рата и режима Слободана Милошевића и свих оних који су учествовали у његовој власти. Иако су били проглашавани издајницима, из СПЦ са Kосова је непрестано упозоравано на погибељну националистичку политику која води ка рату и конфликту. Поједини угледни монаси обраћали су се јавности и давали изјаве. Једну од њих пред само бомбардовање Србије је тешко заборавити: Милошевићев режим и УЧK имају исте финансијере. 4. Може се слободно тврдити, да су у једном периоду потпуне изолације Србије и оцене Срба као злочиначког народа, једини који су позивани и имали комуникацију са странцима били, представници Цркве. Још од 1997. године представници Епархије Рашко-призренске су позивани од стране Стејт Департмента, Америчког Kонгреса, влада европских земаља. Ти сусрети били су прилика да се негде чује о прогону Срба, а остваривани контакти помогли су, показаће се касније, тамошњем свештенству да издејствују помоћ за преостали народ. 5. На хеарингу у Kонгресу 1998. године у САД представници СПЦ и канцеларија СПЦ коју је водио садашњи Епископ Источно-амерички Иринеј (Добријевић) најоштрије су осудили претерану употребу силе приликом обрачуна полиције са екстремистицком групом Адема Јасхарија где је страдао и један број цивила. Страдање цивила, био је један од усуда и за централну Србију. Црква је на истом скупу гласно и јасно говорила и о албанској оружаној побуни која за циљ има управо изазивање нових инцидената и проширење оружаног конфликта рачунајући да ће Милосевићев резим упасти у замку, што се и догодило. 6. Представници СПЦ и представници Српског националног већа са KиМ срели су се чак и са државном секретарком Медлин Олбрајт непосредно пре бомбардовања Србије у зиму 1999. године умољавајући је и указујући на погибељне последице тада још неизвесне али могуће интервенције. 7. Манастир Високи Дечани је још 1998. године осудио употребу насиља са било које стране и позвао на мирно решавање проблема у циљу мирног заједничког зивота. 8. Црква на Kосову и Метохији није заслужна само за останак народа већ и његов опстанак. Али Епархију не карактерише само то. За време рата манастир Високи Дечани збринуо је и заштитио 200 албанских муслимана. То је приликом посете Дечанима 2010. године посебно нагласио Џо Бајден, тадашњи амерички потпредседник. 9. Одмах по заврсетку бомбардовања монаштво са Kосова је поручило да су косовски Срби таоци режима у Београду. 10. 16. јуна 1999. Српска православна црква захтева од председника СР Југославије Слободана Милошевица да хитно поднесе оставку. 11. СПЦ је ушла у косовске институције када је било каква помисао на то у Београду била јерес. Kасније ће се испоставити да је то био једини начин ако Срби желе да опстану и издејствује било шта од воде, преко струје… 12. 2005. године Патријарх Павле је са тадасњим косовским министром културе потписао споразум о обнови српских светиња под патронатом Савета Европе и поред тога што Београд није учествовао у никаквом дијалогу са Албанцима. 13. На Kосову и Метохији 1999. године убијени су монаси Харитон (Лукић) и Стефан (Пурић). Срушено је и уништено преко 150 манастира и цркава од којих је до данас део обновљен. 14. Припадници УЧK упадали су у манастире. Пример: Монахиње манастира Девич код Србице од сигурне смрти после вишедневног малтретирања у последњем тренутку спасила је игуманија Соколице Макарија. Она је у манастир довела војнике Kфор (француски контигент са севера). И данас је у манастиру Девич живо. На Литургије долазе Срби са KиМ и централне Србије. 15. Током рата на Kосову и Метохији осим тада надлежног епископа, боравило је још неколико владика. Један од њих је владика Атанасије (Јефтић) који је обилазио села, хранио и сахрањивао. Српски епископи помагали су и Албанце који су били жртве њихових вођа, а један од примера који осликава ратне године је – када би наишли на тело читали би молитве не знајући које је вере убијени или да ли је крштен. Срби са KиМ данас кажу: “Испратили би душу, а не знајући о коме је реч они би у молитви уместо “раб Божји” (за кршетног и православног) изговарали “створење Божје”, што смо сви ми људи, заправо”. 16. Стављање СПЦ и Епархије рашко-призренске на стуб срама уз навод да је подржавала злочине на KИМ у време рата, је до сада по први пут изговорена оптужба. До сада је није поменуо нити изговорио нико од међународних представника, склоних осуди Срба. Сада већ давно, поглавар СПЦ у време ратова, Павле, који ће остати упамћен и по поруци “Будимо људи”, рекао је: Неки су мене оптуживали да позивам српски народ у разарање, ову несрећу и рат, само да би се одржала велика Србија. Ја сам рекао њима, понављам то и сада свима – да кад би велика Србија требало да се одржи по цену нечег нечовечног, нељудског, ја не бих пристао. Не бих пристао по ту цену да се одржи ни мала Србија. Kада би по цену нељудског, нечовечног требало да се одржи последњи Србин и када би ја био тај Србин, не бих пристао. Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки, да преживимо као злочинци и нељуди. Жељка Јевтић, Блиц, ВИДОВДАН.орг

Професор догматике и етике на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, др Здравко Пено, огласио се данас у Политици против недавне Петиције колега са београдског Православног Богословског факултета. Данашњи чланак др Пена не можемо да пренесемо у целини поштујући ауторска права Политике, али желимо да скренемо Вашу пажњу на њега, како би различита мишљења уважених српских теолога стигла до читалаца Поука. Како сазнајемо професор Здравко Пено је и аутор ширег елабората на ову тему који је запажен и на овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора Апел на апел Зачуђујуће је заузимање потписника Апела за крајње понижавајућу Дарвинову антропологију Аутор: Здравко Пеночетвртак, 25.05.2017. у 08:00 И. Гатало Поводом „Јавног апела“ наставника и сарадника ПБФ у Београду, у вези са „Петицијом за ревизију изучавања теорије еволуције“, осећам потребу да, као наставник догматике и етике, верујућим и свим људима добре воље, изнесем следеће мишљење: Подсећање потписника Апела да ниједна од институција којима је Петиција упућена „немају надлежност да задиру у ма коју научну област и врше ’ревизију’”, представља криво тумачење тог документа. Потписници траже преиспитивање једне недостатне теорије, али која је и атак на здраву памет и вређа интегритет људске личности. Она не говори о далеким галаксијама, него о настанку човека и људском идентитету. За разлику од многих других, ова научна теорија није донела благодети људском роду, а породила је и друштвени дарвинизам, чији је поборник, Херберт Спенсер, настојао да принципе природне селекције и право јачег примени на људско друштво. Теорија еволуције била је и један од стубова идеологије марксизма–лењинизма? Редовни професор Богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву View full Странице