Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'борис'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. ризница богословља

    Протопрезвитер-ставрофор др Борис Б. Брајовић: Материце

    Мајко, молим те вјеруј. Пробао сам и боље не знам. Стидим се онога што сам прошао. Стидим се онога што јесам. Јан Кертис, Изолација Мама није ријеч, већ жагор радости одојчета које почиње своје галактичко путовање. На грудима мајке новокрштенац у дупљи скупља млијечни глас којим отвара свијет: Мама. И чује како му анђели говоре: Ево ти мајке твоје. И тако је од кад је свијета и вијека само оно што је задојено небу је мајчински припојено. Не знам када је Црква у свој литургијски поменик увела празник Материца али све ми се чини да је одвајкада ту био или можда ондје на Голготи започело је то упознавање. Али знам да мајчинску мелодију, тог стиха од једне ријечи свако од нас познаје и да задрхти када је чује. И никада тај дрхтај не нестане већ презими у нама читавога живота, јер мајка је једино биће на свијету које не стари. И таквих записа на свијету је колико је и синова и кћери и свако ко се матерински пропилио у себи је понио и Мама запис. То је онај топлији, њежнији, жртвенији дио у нама којим се одужујемо својим мајкама кад год дајемо а да не питамо колико нас то кошта, већ сваком потребитом бићу узвратимо оним гестом који нас подсјећа на њежну, увјек топлу руку која нас мази и кад је више нема. И кад заливамо цвијеће, кад хранимо било коју животињу, кад се не љутимо кад нас неко увриједи већ одмах опростимо, кад се радујемо сваком виђењу, назовемо помозбог и добар дан, кад разумијемо а не мудрујемо, кад волимо да љубимо, кад мале ствари чинимо као да су велике, то су све покрети мајчинског записа кога ако не угушимо, лако препознамо и допустимо са њим да процвјета беспомоћно дијете у нама. Све што је природно је мајчинско а све што је вољно је очинско. Кад мајка доји своје дијете и кад оно наслони своје меке усне на њену дојку, цијело њено биће се напрегне да све оно што има у себи да свом чеду, па тако и њено млијеко у себи мијења свој састав и уподобљава се потребама тих сићушних бића. И безброј оних нама знаних и незнаних састојака потече из мајчине питомине, сваки пут различитих и тачно одмјерених. Млијекопитатељица свијета. Мама запис. Причао ми је један добри свештеник како је гледао како Владика шабачки, идући на литургију од свога двора ка цркви кроз студен јутра и носећи просфору у руци, негдје на самом улазу, у порти, угледао дрхтураво куче које се уплело у своје тијело као у клупко које тек што се не размрси. Крупним кестењастим очима посматрало га је и све му казало, и своју муку и глад, и многе ударце, и шикану. Као очи дјетета које чекају да угледају мајку и све ће им бити јасно. Владика је полако као витлејемски дар раскрио извезену марамицу којом је ушушкао просфору и цијелу је дао смрзнутом завезуљку са погледом дјетета. Литургија мајке и Мама запис у сваком од нас. Слушао сам кад је митрополит Амфилохије причао како је на обалама Сене упознао једног божјака, одрпанаца и клошара који је живио са својим псом испод париског моста. Какав је то сусрет био и како су један другом чудно изгледали, могу да замислим. Обојица се одрекла од свијета, један у ритама други у црним хаљинама, отшелници сваки у својим крајевима свијета а тако слични. Мора да је то било на лијевој обали Сене испод моста Александру трећем који се као какав ратнички тоболац испружио додирујући једним својим луком Јелисејска поља а другим се прикрадајући приближавао Палати Инвалида. Док су сједили на поплочаним доковима пепељастог гранита које су довукли из ко зна којих колонијалних освајања, одмах испод позлаћених статуа подигнутих у славу Трговине и Индустрије започели су разговор. Слутим да су причали не о времену већ о умјетности, док је крупни монах посматрао украшено тијело моста бронзаним фигурама запазио је негдје на средини нехајне и разголићене Нимфе Сене, митска бића која као да су крманила бродом а до њих су спремни да прхну низ Сену стидљиво провиривали челични херувими. Ненаметљиво, монах је као за себе примјетио суживот различитих бића на костуру моста. Из превеликог тренч капута извијала се ситна и замашћена глава његовог саговорника, који је очима тражио неку замишљену тачку ослонца негдје на средини Сене, и није одмах одговорио. А онда и он као за себе почео је да говори тихо о њему познатим бићима изнад сенских водених брежуљака. И разговор се наставио. Свидјели су се један другом два необична саговорника тога пријеподнева у Паризу. У једном тренутку омалени Француз је брзо и енергично устао и претурајући по својим завежуљцима извадио боцу бургоњског вина коју ко зна гдје је нашао. Требала му је још чаша, и кратко размишљајући гдје би могла бити узвикнуо је усхићено Гренел, сјетивши се да је неки дан у тој улици у контејнеру нашао баш ону која му је требала. Извадивши је из сивомаслинасте војничке торбе, кратко је отруо о крзаве рукаве и брзо насуо до врха скоро непрозирну стакленку. Учтиво се извинивши свом саговорнику, чашу са вином понудио је прво, мајчински брижно из дубине Мама записа, свом сапутнику, коврџавом хртколиком псу који је одмах прионуо лапћући да извлачи драгоцјени нектар из ње. Када се он напио чаша је понуђена чудном монаху, владици из једне земље за коју његово домаћин није ни чуо. Владика је заблагодаривши Богу узео и испио гутљај наздрављајући са Наздаровије и њему и мосту посвећеном руском цару и Паризу и сусрету тога дана. Још један траг материчног записа. И таман када сам хтио да одустанем од даљих биљешки о Материцама прегледао сам један видео снимљен у неком азилу за псе. Негдје у неком мјесто, могло је бити било гдје у свијету, на крају фавела, у некој напуштеној страћари, у граду Махогини, пронашли су измучену зекасту кујицу која је ненавикнута на било какав додир, подвијеног репа скоро залемљеног за доњи дио трбуха, кидисала на свакога ко јој се приближио. Озвјерила се. И кад су је смјестили у издвојени простор данима није узимала ни храну ни воду нити дозвољавала да је ико такне. И онда је ушла млада дежмекаста волонтерка, довољно храбра да не одустане и почела је да јој се приближава и да је полако навикава на свој додир. Испочетка је било сурово, на сваки покушај да је помази кујица је инстиктивно уједала руку коју није препознала. Крвави угризи су били све рјеђи како је њена топла и њежна рука прелазила преко накострешеног превоја између купастих ушију. И како је мажење настављено кујица се све више приближавала и све више њежности допуштала слушајући баршунасти пријатни глас како јој матричну мелодију понавља. На крају се окренула и потпуно се препустила чврстом загрљају и онда је почела да мелодично и потресно арлауче своју животну жалопојку, и сад би се могао заклети да сам сваки њен цвилеж разумио. На крају се сасвим умирила и главу спустила на груди нове мајке, која јој је брисале сузице које су се циједиле из угарастих углова кујичиних очију. Материце моје. Мама моја. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. ризница богословља

    Протопрезвитер-ставрофор др Борис Б. Брајовић: Црквени удар

    У причи о Украјинској Православној Цркви, имамо управо такав почетак, јер да није тако могли бисмо, сасвим комфорно да сада развијамо различите академске дискурсе, сакривени иза наших титула и звања, па да теолошки проблем ситуирамо у причи о кризи, крисису, како је већ неко духовито и паметно дифамирао такав архи, па да из онога невидљивог разумијемо оно видљиво или да философски, „по мудрости по свијету“, почетак буде о фисису, да из оног видљивог оно невидљиво протумачимо. Али да оставимо презизијуласовце и пресократовце, Св. Василију и Св. Максиму, и Платону и Аристотелу, а да почнемо на другачији начин, просто људски, односно васељенски, да погледамо о чему је ријеч. У Црној Гори је у току суђење за такозвани државни удар на дан избора 2016. године, ово наглашавам због оних који нијесу из Црне Горе, а њих је као што је општепознато, барем поријеклом, мали број у свијету. Прије почетка суђења за такозвани државни удар, свима је све било јасно, дилема је била само реторичка, а како је почео да се одвија Процес, да чињенице говоре, да се појављују свједоци, да се упознајемо са детаљима приче, на самом крају све је постало нејасно, а посебно да ли је нешто почело или није. У црквеном удару, не више такозваном, прије почетка, такође све је било јасно и недвосмислено. Имамо Украјинску Православну Цркву која је у канонском јединству са свим православним помјесним црквама, имамо различите парацрквене организације које су се својевољно из таквог општења искључиле, такође немамо никакав познати захтјев за промјену канонске позиције УПЦ у односу на Руску Православну Цркву (иако је помињано постојање таквог документа, он није, колико ми је познато, презентован). Рекло би се све је јасно и онда… почиње Процес. И цијели Процес одвија се у једној новелизацији, односно одиграва се по обрасцу који у овом случају не долази из црквене сфере, него неке нама још увијек непознате. И да хоћу не могу избјећи овдје аналогије са најпознатијим Процесом на свијету. Кафкиним. Све почиње хапшењем Јозефа К. кога је неко оклеветао, иако нема никакве кривице. Јозеф К. вјерује да је то рођенданска шала његових колега слично као што је и Процес УПЦ почео на 1030. рођендан крштења Кијевске Русије. Циљ оптужбе није да се докаже кривица, јер ње нема, једино ако кривица није невиност, већ да се наметне социјална и психолошка стигматизација којој ће оптужени подлећи тако што ће се подврћи самокастрирајућем преиспитивању не би ли сам нашао у себи гријеха и кривице. Титорели, судски сликар, ће Јозефу К., објаснити три могућа сценарија ослобођења. Један је да се невини, ослободи у потпуности сваке кривице, што је у теорији могуће али у пракси није, и није познат такав случај; други, оно условно ослобађање, да се оптужени казни неким мањим преступом који га не ослобађа Процеса, већ му само омогућава да тренутно избјегне оно неизбјежно, које ће свакако услиједити; и трећи, нама најпознатији, да се уведе стање замрзнутог конфликта, а о њему већ све знамо. Углавном невини се мора осудити, а о томе бар, нешто знамо. У литерарном Процесу, а Кафкин је остао незавршен, за разлику од стварног, нико неће бити осуђен и кажњен и неће сносити последице. У стварном Процесу УПЦ-у, можда се, умјесто бирократски незаинтересованог и чак добронамјерног Титорелија, појави на примјер Емануил и исто ово објасни, сада стварним и конретним људима, о оптужбама за колективну кривицу. Ријеч је наравно о француском Емануилу, а онај Други… У цијелом овом Процесу, послије припремних рочишта, на којима су се појављивали разни „судски експерти“ и „свједоци“, а који су требали да припреме терен за главни претрес и изношење круцијалног доказа, нијесмо ништа више чули од онога што нијесмо и прије почетка знали. И, коначно, украјинско се појавило у документу пророчког назива „Омилоун та кеимена“ (Докази или чињенице говоре), које је у септембру ове године издала Васељенска Патријаршија. Сам назив ме подсјећа на чувени Калвинов егзегетски став sola Scriptura (Свето Писмо се тумачи самим собом) у којем је вјеродостојност онога о чему се говори посвједочено из „свјетлости Светога Духа“ у Калвиновом случају, а у нашем Свештеним Синодом под предсједавањем Његове Божанске Свесветости Патријарха Васељенског. Калвин ће овај свој теолошки програм наметнути само грађанима Женеве, гдје је владао до своје смрти, а у нашем случају пошто нема тих грађана и те власти у Цариграду, онда ће бити urbi et orbi. У једном невеликом документу, у којем је центар пажње усмјерен на један докуменат из 1686. године, односно Синодско писмо којим је уступљено, „по икономији“ од стране Васељенске Патријаршије, право хиротоније кијевских митрополита Московској Патријаршији, не можемо пронаћи оне разлоге који било кога читаоца могу убиједити у разлоге за започињање овога Процеса, а камоли за осуду. У исцрпним филолошко-теолошким интерпретација, којима обилује овај документ, а којима се жели истаћи разлика између релеванције Писма (Синодског) и Томоса, „открива“ се оно што нико није ни доводио у питање. У помало непотребном набрајању свих оних релевантних истраживача који су се бавили овом темом, емфатички се наглашавају и руски историчари и канонисти, од којих треба посебно издвојити једну изузетну личност – Вадима Мироновича Лурјеа. Е тај Лурје као и остали руски историчари, сложили су се, стоји у документу, у својим закљуцима поводом Синодског писма, да су његове одредбе имале јасно за циљ очување канонске власти Васељенске Патријаршије над кијевском епархијом. Добро, опет се можемо сложити да све то тако и стоји у том документу. Али остаје опет питање чему сада Процес. Један мало познати писац и афористичар изван грчког говорног подручја Михаил Мицакис почињао је сваки свој спис питањем „Зашто?“. Мицакис је на прозну аутопровокацију и износио разлоге зашто је нешто зато, у поменутом тексту и у другим објавама Васељенске Патријаршије не можемо наћи оно зато. Па и ако се сложимо да је све тако и да је последњом Одлуком Васељенске Патријаршије повучена пуноважност Синодског писма из 1686, остаје чињеница да УПЦ и даље има канонску јурисдикцију на простору Украјине са све литургијским помињањем Његове Божанске Свесветости. Из другог става поменуте Одлуке, међутим, постаје јасно да то неће бити још задуго. Наиме, одлуком о оснивању ставропигиона Васељенске Патријаршије у Кијеву јасно је како ће Процес даље тећи. Није циљ само да се расколници уведу у канонски поредак, већ да се канонска јерархија УПЦ прогласи неканонском и расколничком. На будућем сабору пројектоване Православне цркве у Украјини који ће се сазвати у овом ставрпигиону неће бити канонске УПЦ јер она по одлукама, већ припремљеним, Васељенске Патријаршије неће ни постојати. У процесу који ће се убрзавати Васељенски Патријарх ће послије одбијања УПЦ-а и митрополита Онуфрија да прихвате Одлуке Васељенске Патријаршије одредити привремене егзархе и друге органе на челу УПЦ-а, чиме ће им бити и онемогућено да користе више ово име, већ ће бити државном уредбом преименовани као архиепископија Руске православне цркве у Украјини. Овдје морам стати да дођем до даха, и да се сјетим ријечи једнога старца из совјетског времена о. Јосифа, који је на месијанске поруке које су долазиле из његове околине о оптимистичким виђењима да ће Цариград опет бити наш православни и да ће Света Софија опет бити црква одговарао: „Зашто ће нам Света Софија? Ко ће ући у њу? Распућин!“. О Процесу УПЦ написано је ових мјесеци много различитих виђења[2] и предвиђања, али мало је тога учињено од оних који могу и требају, а то су помјесне православне цркве. Бојим се да и неће превише тога урадити и да ће ово стање „замрзнутог конфликта“ трајати дуго, барем до неког наредног Процеса. А онда ће се опет наставити истим путем, уз безбројне позиве на мир и љубав у свијету. Вратићемо се теми екологије, тако омиљеној Његовој Божанској Свесветости, и наравно правима хришћанских мањина у резерватима, са бригом до последњег преживјелог. На крају, морам, не могу да не кажем о дубоко нехуманом позиву из последње Одлуке Васељенске Патријаршије, а која се односи на позив на избјегавање сваке врсте насиља у Украјини ради „очувања мира и љубави Христове“. Да нијесу поменули ово последње било би само лицимјерно ово позивање, у мору таквих сличних испразних фраза, којима се успут легитимизује такво насиље, али још позвати за свједока и Христа… Сјећам се, како ме је фасцинирала у раном дјетињству једна ријеч, скоро полуглас, који је моја комшиница изговарала када год се сусретала са неправдама у животу, а њих је, хвала Богу, било доста, она би на такве животне изазове одговарала рјечцом „Пи“. Послије сам сазнао да је Пи математичка константа која је бесконачна и непериодична. Пошто моја комшиница није била математичарка за њу је Пи било непромјењиво и значило је само Пи. ------------------------------------------ [1] Овај текст је прескромни чин благодарности гостопримству митрополита бориспољског и броварског Украјинске Православне Цркве, господина Антонија и његових сарадника у зиму 2012. године, када сам са колегом Ђогом боравио десетак дана на Кијевској духовној академији. [2] Посебно је ту просвијећујући и укрепљујући допринос теолошког интернет магазина Теологија.нет, у којем је сваки исказ и свака ријеч у текстовима о кризи у Украјини био не само користан него и прави дар за уздарје свима онима који су ожалошћени оваквим догађајима. Уз сво уважавање свих добрих текстова о овој теми, треба издвојити изванредну микродисертацију Дарка Ђоге „Између три Рима: историја, садашњост и перспективе црквене ситуације у Украјини“, објављену у више наставака, коју, вјерујем, да су прочитали они који требају да је прочитају добро би се замислили. Извор: Теологија.нет
  3. Св. Василије Велики на почетку свог Шестодневског протолошког говора о Постању испоставља реторички дилему „да ли да опјева нашу истину“.[1] Истину о почетку свега. Почетком се, ако је ријеч о истини, укида свака дилема, престају оне нејасности и неодлучности, искључују се све двосмислености, истинује се оно што је започело. Ако је, пак, ријеч о не-истини као почелном принципу, онда дилеме прије почетка, настављају да живе и умножавају се послије, и пресрастају као туморске ћелије у болест, не само зараженог почетка него и живота онога што започиње, што на крају доводи до смрти и непостојања, односно до не-истине. У причи о Украјинској Православној Цркви, имамо управо такав почетак, јер да није тако могли бисмо, сасвим комфорно да сада развијамо различите академске дискурсе, сакривени иза наших титула и звања, па да теолошки проблем ситуирамо у причи о кризи, крисису, како је већ неко духовито и паметно дифамирао такав архи, па да из онога невидљивог разумијемо оно видљиво или да философски, „по мудрости по свијету“, почетак буде о фисису, да из оног видљивог оно невидљиво протумачимо. Али да оставимо презизијуласовце и пресократовце, Св. Василију и Св. Максиму, и Платону и Аристотелу, а да почнемо на другачији начин, просто људски, односно васељенски, да погледамо о чему је ријеч. У Црној Гори је у току суђење за такозвани државни удар на дан избора 2016. године, ово наглашавам због оних који нијесу из Црне Горе, а њих је као што је општепознато, барем поријеклом, мали број у свијету. Прије почетка суђења за такозвани државни удар, свима је све било јасно, дилема је била само реторичка, а како је почео да се одвија Процес, да чињенице говоре, да се појављују свједоци, да се упознајемо са детаљима приче, на самом крају све је постало нејасно, а посебно да ли је нешто почело или није. У црквеном удару, не више такозваном, прије почетка, такође све је било јасно и недвосмислено. Имамо Украјинску Православну Цркву која је у канонском јединству са свим православним помјесним црквама, имамо различите парацрквене организације које су се својевољно из таквог општења искључиле, такође немамо никакав познати захтјев за промјену канонске позиције УПЦ у односу на Руску Православну Цркву (иако је помињано постојање таквог документа, он није, колико ми је познато, презентован). Рекло би се све је јасно и онда… почиње Процес. И цијели Процес одвија се у једној новелизацији, односно одиграва се по обрасцу који у овом случају не долази из црквене сфере, него неке нама још увијек непознате. И да хоћу не могу избјећи овдје аналогије са најпознатијим Процесом на свијету. Кафкиним. Све почиње хапшењем Јозефа К. кога је неко оклеветао, иако нема никакве кривице. Јозеф К. вјерује да је то рођенданска шала његових колега слично као што је и Процес УПЦ почео на 1030. рођендан крштења Кијевске Русије. Циљ оптужбе није да се докаже кривица, јер ње нема, једино ако кривица није невиност, већ да се наметне социјална и психолошка стигматизација којој ће оптужени подлећи тако што ће се подврћи самокастрирајућем преиспитивању не би ли сам нашао у себи гријеха и кривице. Титорели, судски сликар, ће Јозефу К., објаснити три могућа сценарија ослобођења. Један је да се невини, ослободи у потпуности сваке кривице, што је у теорији могуће али у пракси није, и није познат такав случај; други, оно условно ослобађање, да се оптужени казни неким мањим преступом који га не ослобађа Процеса, већ му само омогућава да тренутно избјегне оно неизбјежно, које ће свакако услиједити; и трећи, нама најпознатији, да се уведе стање замрзнутог конфликта, а о њему већ све знамо. Углавном невини се мора осудити, а о томе бар, нешто знамо. У литерарном Процесу, а Кафкин је остао незавршен, за разлику од стварног, нико неће бити осуђен и кажњен и неће сносити последице. У стварном Процесу УПЦ-у, можда се, умјесто бирократски незаинтересованог и чак добронамјерног Титорелија, појави на примјер Емануил и исто ово објасни, сада стварним и конретним људима, о оптужбама за колективну кривицу. Ријеч је наравно о француском Емануилу, а онај Други… У цијелом овом Процесу, послије припремних рочишта, на којима су се појављивали разни „судски експерти“ и „свједоци“, а који су требали да припреме терен за главни претрес и изношење круцијалног доказа, нијесмо ништа више чули од онога што нијесмо и прије почетка знали. И, коначно, украјинско се појавило у документу пророчког назива „Омилоун та кеимена“ (Докази или чињенице говоре), које је у септембру ове године издала Васељенска Патријаршија. Сам назив ме подсјећа на чувени Калвинов егзегетски став sola Scriptura (Свето Писмо се тумачи самим собом) у којем је вјеродостојност онога о чему се говори посвједочено из „свјетлости Светога Духа“ у Калвиновом случају, а у нашем Свештеним Синодом под предсједавањем Његове Божанске Свесветости Патријарха Васељенског. Калвин ће овај свој теолошки програм наметнути само грађанима Женеве, гдје је владао до своје смрти, а у нашем случају пошто нема тих грађана и те власти у Цариграду, онда ће бити urbi et orbi. У једном невеликом документу, у којем је центар пажње усмјерен на један докуменат из 1686. године, односно Синодско писмо којим је уступљено, „по икономији“ од стране Васељенске Патријаршије, право хиротоније кијевских митрополита Московској Патријаршији, не можемо пронаћи оне разлоге који било кога читаоца могу убиједити у разлоге за започињање овога Процеса, а камоли за осуду. У исцрпним филолошко-теолошким интерпретација, којима обилује овај документ, а којима се жели истаћи разлика између релеванције Писма (Синодског) и Томоса, „открива“ се оно што нико није ни доводио у питање. У помало непотребном набрајању свих оних релевантних истраживача који су се бавили овом темом, емфатички се наглашавају и руски историчари и канонисти, од којих треба посебно издвојити једну изузетну личност – Вадима Мироновича Лурјеа. Е тај Лурје као и остали руски историчари, сложили су се, стоји у документу, у својим закљуцима поводом Синодског писма, да су његове одредбе имале јасно за циљ очување канонске власти Васељенске Патријаршије над кијевском епархијом. Добро, опет се можемо сложити да све то тако и стоји у том документу. Али остаје опет питање чему сада Процес. Један мало познати писац и афористичар изван грчког говорног подручја Михаил Мицакис почињао је сваки свој спис питањем „Зашто?“. Мицакис је на прозну аутопровокацију и износио разлоге зашто је нешто зато, у поменутом тексту и у другим објавама Васељенске Патријаршије не можемо наћи оно зато. Па и ако се сложимо да је све тако и да је последњом Одлуком Васељенске Патријаршије повучена пуноважност Синодског писма из 1686, остаје чињеница да УПЦ и даље има канонску јурисдикцију на простору Украјине са све литургијским помињањем Његове Божанске Свесветости. Из другог става поменуте Одлуке, међутим, постаје јасно да то неће бити још задуго. Наиме, одлуком о оснивању ставропигиона Васељенске Патријаршије у Кијеву јасно је како ће Процес даље тећи. Није циљ само да се расколници уведу у канонски поредак, већ да се канонска јерархија УПЦ прогласи неканонском и расколничком. На будућем сабору пројектоване Православне цркве у Украјини који ће се сазвати у овом ставрпигиону неће бити канонске УПЦ јер она по одлукама, већ припремљеним, Васељенске Патријаршије неће ни постојати. У процесу који ће се убрзавати Васељенски Патријарх ће послије одбијања УПЦ-а и митрополита Онуфрија да прихвате Одлуке Васељенске Патријаршије одредити привремене егзархе и друге органе на челу УПЦ-а, чиме ће им бити и онемогућено да користе више ово име, већ ће бити државном уредбом преименовани као архиепископија Руске православне цркве у Украјини. Овдје морам стати да дођем до даха, и да се сјетим ријечи једнога старца из совјетског времена о. Јосифа, који је на месијанске поруке које су долазиле из његове околине о оптимистичким виђењима да ће Цариград опет бити наш православни и да ће Света Софија опет бити црква одговарао: „Зашто ће нам Света Софија? Ко ће ући у њу? Распућин!“. О Процесу УПЦ написано је ових мјесеци много различитих виђења[2] и предвиђања, али мало је тога учињено од оних који могу и требају, а то су помјесне православне цркве. Бојим се да и неће превише тога урадити и да ће ово стање „замрзнутог конфликта“ трајати дуго, барем до неког наредног Процеса. А онда ће се опет наставити истим путем, уз безбројне позиве на мир и љубав у свијету. Вратићемо се теми екологије, тако омиљеној Његовој Божанској Свесветости, и наравно правима хришћанских мањина у резерватима, са бригом до последњег преживјелог. На крају, морам, не могу да не кажем о дубоко нехуманом позиву из последње Одлуке Васељенске Патријаршије, а која се односи на позив на избјегавање сваке врсте насиља у Украјини ради „очувања мира и љубави Христове“. Да нијесу поменули ово последње било би само лицимјерно ово позивање, у мору таквих сличних испразних фраза, којима се успут легитимизује такво насиље, али још позвати за свједока и Христа… Сјећам се, како ме је фасцинирала у раном дјетињству једна ријеч, скоро полуглас, који је моја комшиница изговарала када год се сусретала са неправдама у животу, а њих је, хвала Богу, било доста, она би на такве животне изазове одговарала рјечцом „Пи“. Послије сам сазнао да је Пи математичка константа која је бесконачна и непериодична. Пошто моја комшиница није била математичарка за њу је Пи било непромјењиво и значило је само Пи. ------------------------------------------ [1] Овај текст је прескромни чин благодарности гостопримству митрополита бориспољског и броварског Украјинске Православне Цркве, господина Антонија и његових сарадника у зиму 2012. године, када сам са колегом Ђогом боравио десетак дана на Кијевској духовној академији. [2] Посебно је ту просвијећујући и укрепљујући допринос теолошког интернет магазина Теологија.нет, у којем је сваки исказ и свака ријеч у текстовима о кризи у Украјини био не само користан него и прави дар за уздарје свима онима који су ожалошћени оваквим догађајима. Уз сво уважавање свих добрих текстова о овој теми, треба издвојити изванредну микродисертацију Дарка Ђоге „Између три Рима: историја, садашњост и перспективе црквене ситуације у Украјини“, објављену у више наставака, коју, вјерујем, да су прочитали они који требају да је прочитају добро би се замислили. Извор: Теологија.нет View full Странице
  4. Борис Милинковић је рођен 12. јуна 1980. године у Горажду, Босна и Херцеговина, од оца Ратка и мајке Данице рођ. Јовичић. Основну школу похађао је у Горажду и Београду, а Средњу електротехничку школу завршио је у Теслићу. Дипломирао је на Богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, у Фочи, на тему: „Просветно-педагошки рад епископа др Никодима Милаша“. У чин ђакона рукоположен је 27. септембра 2001. године, у храму Св. Архангела Михаила у манастиру Крка, а у чин свештеника 30. септембра 2001. године, у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Од школске 2002/03. до краја 2010/11. Године предавао је у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крка. Професорски испит положио пред комисијом Светог Архијерејског Синода 7. децембра 2009. године у Београду одбранивши рад на тему „Однос Цркве и државе у вријеме Светог цара Константина Великог“. Служио је на парохијама у Кистању, Дрнишу и Книну у Епархији далматинској, а од 15. јула 2011. године парох је у Инђији, Епархија сремска. Од 4. фебруара 2013. године обавља дужност архијерејског намесника сремско-карловачког. Говори енглески језик. Ожењен Сузаном, са којом има Филипа (2002), Ану (2004) и Ангелину (2015). Предмет истраживања докторске дисертације Папа Григорије VII Хилдебранд и његово поимање световне и духовне власти јесте истраживање ширег контекста и сврхе реформи које је спроводио папа Григорије VII, као и разматрање папиног схватања односа између световне и духовне власти. Ово је посебно значајно када се у виду има чињеница да је тема комплексна, као и да је ово прва обимнија студија о папи Григорију VII на српском језику. Дисертација је урађена по методолошким и научним начелима. На тај начин је остварен циљ дисертације и успешно је показано да су реформске активности у Цркви на Западу у доба понтификата Григорија VII битно утицале на будућа богословско-историјска дешавања у Цркви на Западу. У српској богословско-историјској научној средини ова дисертација представља значајан допринос разумевању историјских феномена на територији Западне Европе у периоду после Великог раскола (1054). Са друге стране, овом дисертацијом је на досадашња достигућа истраживача са Запада дат теолошко-историјски осврт истраживача који потиче из православне богословске средине. Извор: Српска Православна Црква
  5. У амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду 30. августа 2018. године пред комисијом у саставу: проф. др Радивој Радић (Филозофски факултет у Београду), проф. др Радомир Поповић (ментор) и проф. др Раде Кисић, протојереј Борис Милинковић, архијерејски намесник сремскокарловачки и парох инђијски. одбранио је докторску дисертацију под називом „Папа Григорије VII Хилдебранд и његово поимање световне и духовне власти“. Борис Милинковић је рођен 12. јуна 1980. године у Горажду, Босна и Херцеговина, од оца Ратка и мајке Данице рођ. Јовичић. Основну школу похађао је у Горажду и Београду, а Средњу електротехничку школу завршио је у Теслићу. Дипломирао је на Богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, у Фочи, на тему: „Просветно-педагошки рад епископа др Никодима Милаша“. У чин ђакона рукоположен је 27. септембра 2001. године, у храму Св. Архангела Михаила у манастиру Крка, а у чин свештеника 30. септембра 2001. године, у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Од школске 2002/03. до краја 2010/11. Године предавао је у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крка. Професорски испит положио пред комисијом Светог Архијерејског Синода 7. децембра 2009. године у Београду одбранивши рад на тему „Однос Цркве и државе у вријеме Светог цара Константина Великог“. Служио је на парохијама у Кистању, Дрнишу и Книну у Епархији далматинској, а од 15. јула 2011. године парох је у Инђији, Епархија сремска. Од 4. фебруара 2013. године обавља дужност архијерејског намесника сремско-карловачког. Говори енглески језик. Ожењен Сузаном, са којом има Филипа (2002), Ану (2004) и Ангелину (2015). Предмет истраживања докторске дисертације Папа Григорије VII Хилдебранд и његово поимање световне и духовне власти јесте истраживање ширег контекста и сврхе реформи које је спроводио папа Григорије VII, као и разматрање папиног схватања односа између световне и духовне власти. Ово је посебно значајно када се у виду има чињеница да је тема комплексна, као и да је ово прва обимнија студија о папи Григорију VII на српском језику. Дисертација је урађена по методолошким и научним начелима. На тај начин је остварен циљ дисертације и успешно је показано да су реформске активности у Цркви на Западу у доба понтификата Григорија VII битно утицале на будућа богословско-историјска дешавања у Цркви на Западу. У српској богословско-историјској научној средини ова дисертација представља значајан допринос разумевању историјских феномена на територији Западне Европе у периоду после Великог раскола (1054). Са друге стране, овом дисертацијом је на досадашња достигућа истраживача са Запада дат теолошко-историјски осврт истраживача који потиче из православне богословске средине. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Како прошлост увести у простор садашњости? Прошлост постоји у разним облицима, она је одисејевски политропична, има оних прошлости које не нестају и које не обухвата заборав и потискивање и оних прошлости које се опиру сваком покушају њеног оживљавања. Опаснија је, каже Адорно, она прошлост препуна замки кривице и казне, која покушава да оживи и развије се у крилу, не њених наследника и “синова” чији су “очеви” развили ту кривицу и тај гријех, већ код оних који су стигматизовали и проскрибовали ту кривицу као свој прокрустовски мираз користећи га за “голоотачки” пургаторијум не само једног времена и људи већ сваког облика непожељне другости. Националсоцијализам у виду неонацистичких форми бенигнији је облик од форми демократског оживљавања нацистичких механизама од стране просвијећених демократа и “правилно оријентисаних”, рећи ће Адорно у истом тексту о њемачком суочавању са духом једног времена.   Ма шта рекли историчари, и ма као то поетично звучало, историја се не понавља, нити је такво што могуће, јер нe чине догађаји људе већ обрнуто, и то не чине неки апстрактни људи већ стварни и конретни људи у стварним и конкретним временима у којима су живјели и дјеловали, носили напетости, идеје, убјеђења, драме свога постојања. Духове свога времена чији концепти нијесу могући у новим контекстима. Историјски духови као бауци круже Црном Гором. Ако данас упитате било којег човјека у Црној Гори да ли знају ко је војвода Синђелић, они ће вам не само то потврдити већ ће рећи да су га и видјели и чули, док се није опет склонио у гору Романију. Таман толико је и стварна историја која се понавља.   У дијалогу маркиза де Сада под називом Дијалог између свештеника и самртника, у коме се описује сцена исповједи самртника или барем покушаја исповјести, самртник се опире свакој врсти сакраменталног чина, философски ламентирајући не над својим животом, што се претпоставља у таквом тренутку, већ животом и убјеђењима свештеника коме ће у једном часу рећи : “Посве је немогуће вјеровати у нешто што не разумијемо… Све што надилази границе људског духа или је утвара или је некорисно”. На покушај свештеника да у смртном часу укаже на извјесност смрти која вреба свакога па и њега, самртник ће узвратити да је свештеников Бог “машина коју је себи направио да би служио својим страстима” и да зато сви они од Конфучија, Брахме, Мојсијевог Бога заслужују вјешала, не њихова учења и идеје већ они сами. Али како повјешати све њих и како је то могуће учинити над онима који су на различите начине минули овим свијетом. Убити мртваца, оскрнавити његово тијело и “све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама!”. Али оно што маркиз де Сад у својој будоарској књижевности није ни могао измаштати обистинило се у Црној Гори.   Сјећам се како је у Христу уснули, игуман цетињски Лука Анић дубоко потрешен причао, како је негдје у Београду давно у раној младости, упознао човјека родом из Пиве који му је испричао како је његов отац на “правди Бога” страдао и убијен од комуниста негдје у току другог свјетског рата. У људском саосјећању, отац игуман га је упитао гдје је гроб његовог оца, да оду да обаве парастос, постиђени и несрећни човјек је одговорио да не зна и да никад није тражио очево тијело и гроб. Црна Гора је сва од несмирених душа и некротафа, од неизмирених и незалијечених стигми. Од таквих очева и таквих синова и кћери, од Дола до Велике саткана је Црна Гора.   И у таквој Црној Гори је могуће да први човјек Владе Црне Горе парастос оквалификује као субверзивни терористички акт који ће и кривично гонити. Какав ће то Процес бити. Тужилац против свештеника и његове молитве за упокојеног. За право на живот смрти према Закону о мртвима и њиховим правима и обавезама након живота. Тај би Закон обухватио и прије неки дан преминулог, америчког философа и америчког грађанина Стенли Кавела, једног од начитанијих мислилаца последњих деценија који је постао познат по збирци есеја Морамо ли мислити оно што кажемо? А да “неометано мислимо о стварима о којима људска бића не могу да не мисле”, Кавел је сматрао врховним идеалом којем треба да тежи америчко друштво. То не значи по њему да све што сматрамо истином да је нужно истинито, већ да је уважавање онога што нам је битно неопходан услов озбиљног мишљења. А то се мишљење, као највећи облик демократије може само остварити у дијалогу, уважавању и слободи остваривања оних наших могућности које нас чине бићима заједнице. Из историје смо ако ништа друго научили да су постојала и таква друштва у коме су “заједнице” постојале и без одређене групе људи и народа и да је њихово “искључивање” било неопходан услов за “функционалну демократију”, али знамо исто тако како су та друштва завршила. Кад сам раних деведестих упитао једног монаха са Свете Горе шта је најважније у животу, рекао ми је на грчком језику, уз благи осмјех, просохи ке просевхи. Пажња и молитва. Отвореност и брига за другога. Заиста, заиста Вам кажем.   Аутор је редовни професор  на Философском факултету у Никшићу   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У историјским догађајима, а они су фрагменти једне необухваћене цјелине, која нам нерефлектована долази у својој неодређености и скривености, јер свака повијест не допире до историјског чина, налазе се запретени, неосвјетљени, прогнани и изгубљени тренуци живота чија апокалиптика је постављена као загонетка пред сваким надолазећим читањем и тумачењем. Како прошлост увести у простор садашњости? Прошлост постоји у разним облицима, она је одисејевски политропична, има оних прошлости које не нестају и које не обухвата заборав и потискивање и оних прошлости које се опиру сваком покушају њеног оживљавања. Опаснија је, каже Адорно, она прошлост препуна замки кривице и казне, која покушава да оживи и развије се у крилу, не њених наследника и “синова” чији су “очеви” развили ту кривицу и тај гријех, већ код оних који су стигматизовали и проскрибовали ту кривицу као свој прокрустовски мираз користећи га за “голоотачки” пургаторијум не само једног времена и људи већ сваког облика непожељне другости. Националсоцијализам у виду неонацистичких форми бенигнији је облик од форми демократског оживљавања нацистичких механизама од стране просвијећених демократа и “правилно оријентисаних”, рећи ће Адорно у истом тексту о њемачком суочавању са духом једног времена. Ма шта рекли историчари, и ма као то поетично звучало, историја се не понавља, нити је такво што могуће, јер нe чине догађаји људе већ обрнуто, и то не чине неки апстрактни људи већ стварни и конретни људи у стварним и конкретним временима у којима су живјели и дјеловали, носили напетости, идеје, убјеђења, драме свога постојања. Духове свога времена чији концепти нијесу могући у новим контекстима. Историјски духови као бауци круже Црном Гором. Ако данас упитате било којег човјека у Црној Гори да ли знају ко је војвода Синђелић, они ће вам не само то потврдити већ ће рећи да су га и видјели и чули, док се није опет склонио у гору Романију. Таман толико је и стварна историја која се понавља. У дијалогу маркиза де Сада под називом Дијалог између свештеника и самртника, у коме се описује сцена исповједи самртника или барем покушаја исповјести, самртник се опире свакој врсти сакраменталног чина, философски ламентирајући не над својим животом, што се претпоставља у таквом тренутку, већ животом и убјеђењима свештеника коме ће у једном часу рећи : “Посве је немогуће вјеровати у нешто што не разумијемо… Све што надилази границе људског духа или је утвара или је некорисно”. На покушај свештеника да у смртном часу укаже на извјесност смрти која вреба свакога па и њега, самртник ће узвратити да је свештеников Бог “машина коју је себи направио да би служио својим страстима” и да зато сви они од Конфучија, Брахме, Мојсијевог Бога заслужују вјешала, не њихова учења и идеје већ они сами. Али како повјешати све њих и како је то могуће учинити над онима који су на различите начине минули овим свијетом. Убити мртваца, оскрнавити његово тијело и “све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама!”. Али оно што маркиз де Сад у својој будоарској књижевности није ни могао измаштати обистинило се у Црној Гори. Сјећам се како је у Христу уснули, игуман цетињски Лука Анић дубоко потрешен причао, како је негдје у Београду давно у раној младости, упознао човјека родом из Пиве који му је испричао како је његов отац на “правди Бога” страдао и убијен од комуниста негдје у току другог свјетског рата. У људском саосјећању, отац игуман га је упитао гдје је гроб његовог оца, да оду да обаве парастос, постиђени и несрећни човјек је одговорио да не зна и да никад није тражио очево тијело и гроб. Црна Гора је сва од несмирених душа и некротафа, од неизмирених и незалијечених стигми. Од таквих очева и таквих синова и кћери, од Дола до Велике саткана је Црна Гора. И у таквој Црној Гори је могуће да први човјек Владе Црне Горе парастос оквалификује као субверзивни терористички акт који ће и кривично гонити. Какав ће то Процес бити. Тужилац против свештеника и његове молитве за упокојеног. За право на живот смрти према Закону о мртвима и њиховим правима и обавезама након живота. Тај би Закон обухватио и прије неки дан преминулог, америчког философа и америчког грађанина Стенли Кавела, једног од начитанијих мислилаца последњих деценија који је постао познат по збирци есеја Морамо ли мислити оно што кажемо? А да “неометано мислимо о стварима о којима људска бића не могу да не мисле”, Кавел је сматрао врховним идеалом којем треба да тежи америчко друштво. То не значи по њему да све што сматрамо истином да је нужно истинито, већ да је уважавање онога што нам је битно неопходан услов озбиљног мишљења. А то се мишљење, као највећи облик демократије може само остварити у дијалогу, уважавању и слободи остваривања оних наших могућности које нас чине бићима заједнице. Из историје смо ако ништа друго научили да су постојала и таква друштва у коме су “заједнице” постојале и без одређене групе људи и народа и да је њихово “искључивање” било неопходан услов за “функционалну демократију”, али знамо исто тако како су та друштва завршила. Кад сам раних деведестих упитао једног монаха са Свете Горе шта је најважније у животу, рекао ми је на грчком језику, уз благи осмјех, просохи ке просевхи. Пажња и молитва. Отвореност и брига за другога. Заиста, заиста Вам кажем. Аутор је редовни професор на Философском факултету у Никшићу Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. BEOGRAD – Pobedu na izborima može da omogući samo ujedinjena opozicija, a ta pobeda se neće desiti dok god se vodi borba za pobedu unutar same opozicije, kaže predsednik SDS Boris Tadić. “Pobeda nad Aleksandrom Vučićem neće desiti dok god se vodi borba za pobedu unutar opozicije. Takva borba se uvek pretvori u borbu za bolje mesto na političkom Titaniku, što smo, nažalost, imali prilike da vidimo na svim izborima od 2012. godine”, rekao je Tadić u intervjuu Nedeljniku. Prema njegovim rečima, u opoziciji postoje oni koji rade svesno za Vučića i u dogovoru sa njim, ali i oni koji to rade nesvesno, a koji opoziciji nanose veću štetu. “Šešelj, na primer nije u vlasti, ali je ipak veran Vučićev politički partner i kao pripadnik opozicije zastupa umesto njega onaj radikalski deo njihove zajedničke prošlosti. Opozicioni lideri poput Šešelja su ogoljeni u svojoj ulozi, pa samim tim i nemaju potreban opozicioni kredibilitet. Međutim, oni koji imaju takav kredibilitet su daleko opasniji”, naveo je Tadić. Tadić je istakao da je možda vreme da ga građani ponovo vrate na vlast kako bi spasio Srbiju daljeg propadanja. Šešelj odgovorio Tadiću: On je napravio SNS, sa njim ne bih bio ni u istom autobusu "Kad su se naprednjaci otcepili, Nikolić je ukrao 20 mandata SRS, a Tadić im je pružio podršku. Davao im je publicitet i nagovarao biznismene, među kojima je bio i Mišković, da Nikoliću daju veliki novac", kaže Šešelj Datum: 08/09/2017 "Boris Tadić je u svom kabinetu kreirao Srpsku naprednu stranku i kod njega su stalno dolazili i Tomislav Nikolić i, nešto manje, Aleksandar Vučić", rekao je lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj odgovarajući na optužbe lidera SDS Borisa Tadića da je lider radikala "veran Vučićev partner". "Kad su se naprednjaci otcepili, Nikolić je ukrao 20 mandata SRS, a Tadić im je pružio podršku. Davao im je publicitet i nagovarao biznismene, među kojima je bio i Mišković, da Nikoliću daju veliki novac", kaže Šešelj za Novosti. Lider radikala kaže da je Tadić "jedan od najvećih srpskih izdajnika zato što je Haškom tribunalu izručio Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Stojana Župljanina": "Sa njim ne treba čovek da bude ni u istom autobusu. Čak se i njegov otac, veliki filozof Ljubomir Tadić, odrekao politike svog sina i osudio njegove političke poteze. Ljubomir je bio prijatelj Karadžića, a njegov sin ga je izručio Hagu. SRS je jedina prava opoziciona stranka, jer kritikuje vlast, a ne bavi se 'zapišavanjem grobova' i napadima na porodicu".
×