Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'борба'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. „Борба за веру” 15. Јануар 2013 - 8:27 Једна група чачанских грађана у свом неслагању са прописима Цркве и са духовним ауторитетом црквених власти основала је свој електронски лист „Борба за веру”, како би преко сајта кроз овај лист упознавала јавност са својим противљењем Српској Цркви. Овде бисмо одмах овим поводом навели речи светог апостола Павла из Светог Писма које су обавезне за све православне хришћане, а које гласе: „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи властима, противи се и уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе” (Римљ. 13, 1-2). Ово је речено у време када су владале незнабожачке власти. Односи се непосредно на државне власти, па тим пре и на духовне, црквене власти. Које су то власти? Црква је, по свом прејемству од Господа Христа, апостолска. А по свом устројству, преко апостолâ, она је епископална и управља се под руководством епископâ. Највиша власт једне помесне Православне Цркве јесте Свети Архијерејски Сабор, у којем сви архијереји те Цркве саборно решавају сва питања и све проблеме црквеног живота. Овај Сабор се, донекле, може упоредити са улогом Скупштине у држави. Свети Архијерејски Синод је извршно тело Светог Архијерејског Сабора. То је црквена влада, налик државној влади. Председник Светог Синода, као и Светог Архијерејског Сабора, увек је у нашој Цркви Патријарх. Чланови Светог Синода су четири архијереја наше Цркве, а секретар Светог Архијерејског Синода и референти, као помоћно особље, воде синодску администрацију. Сваком епархијом управља архијереј, који има пуноћу архипастирске благодати у богослужењу, учењу и власти у Цркви и својој епархији. – Свештеник то има све у својој парохији, али у мањој мери, зависно од благослова његовог епископа. Сви верници Православне Цркве дужни су да испуњавају обавезе према својој Цркви са љубављу и послушношћу. Веома ревносне вернике Црква награђује. Ако се покаже потреба за изрицањем опомене, укора или друге васпитне мере (епитимије), то вршe надлежне црквене власти. За архијереје надлежан је Свети Архијерејски Синод и, у коначној инстанци, Свети Архијерејски Сабор. За свештена и монашка лица надлежан је архијереј чијој епархији припадају. За вернике као чланове Цркве надлежни епископ изриче похвале, опомене, укоре и друге епитимије. Држава чини то исто, само за непослушне грађане и њихове преступе. Држава примењује и присилне методе када то затреба или чак и оружје. Црква, међутим, не чини тако. Када је створио прве људе, Бог им је дао слободу, разум и морални закон, да знају како ће и на шта ће да употребе своју слободу. Ако је злоупотребе, онда следи, по речи Христовој, јеванђелска опомена од свештеног лица које је за то надлежно. Ако то није довољно, узимају се два лица (не ко било) као два сведока. Ако ни њих не послуша и не покаје се, да се каже Цркви – што у пракси значи вишој, архијерејској власти. Ако ни Цркву не послуша, онда се, без икакве присиле, искључује из Цркве, за коју, док се потпуно не уразуми и покаје, постаје као незнабожац. А ако увиди своју грешку и преступ, па се искрено покаје и затражи опроштај, Црква ће га, као добра Мајка, увек са љубављу примити и његову заблуду и грешку опростити, по заповести Господњој: „Покајте се јер се приближи Царство небеско...” До Другог светског рата сви православни хришћани наше Цркве који би писали добронамерно о Цркви или нешто расправљали о животу у нашој Цркви, чинили су то по благослову свог архијереја или Светог Синода, под чијим је покровитељством била сва црквена просвета и штампа. Под дугогодишњом комунистичком влашћу, та се пракса и правило изобичајило. Тако данас свако пише шта хоће и говори шта хоће, било то за веру православну или за неку своју у име Православља, било за Цркву било против Цркве, у којој је крштен самозвани критичар, са безбројним незналачким примедбама, којима, као неком својом истином, вуче у заблуду своје читаоце и слушаоце. То чини по некој својој крајње сујетној жељи да лажно прикаже како се тобоже Православна Црква у Србији, па и у Русији и другде, заједно са епископима и моногим свештеницима, распада, па су, ето, они принуђени да преузму кормило, без владикâ и свештенства, да „спасу Цркву”. Такви не знају, нити хоће да знају, шта је то Црква, шта је црквена јерархија и шта је и каква је наша православна вера. Не знају, или неће да знају, да је Господ Христос Бог и Син Божји, да је непогрешив, да је сишао с неба Оваплоћењем на земљу да научи нас људе Својом јеванђелском науком како да се њоме спасавамо и живимо. Не знају да је Црква Христова исто тако непогрешива и неуништива као и Христос. Не знају да се ми хришћани спасавамо у Цркви и кроз Цркву: она спасава нас, а не ми њу. Људи који критикују Цркву и њене представнике на земљи, а нису за то меродавни, сипају огањ на своју главу, јер не знају, или неће да знају, да је Христос Судија роду људском, а не они, поготову пак нису позвани да пресуђују архипастирима у Цркви Његовој на земљи. Зато група грађана у Чачку која је свој нецрквени лист насловила „Борба за Веру“ треба да зна, као и сви остали, да он нити је црквен нити је основан са благословом Цркве већ је основан од секташки настројене групе бунтовних грађана да се бори против Цркве, њених старешина и њеног поретка, богослужбеног и дисциплинског. Све што је испуштено турским ропством, или ратним робовањем, као и другим ненормалним потешкоћама и неприликама, Црква је дужна да у своје време среди и нормализује. Помесну Православну Цркву – сваку, па и нашу – контролише и о њој даје суд васељенска Православна Црква, а не секташки настројене групице које су оптерећене собом, својом сујетом и својим непознавањем себе, своје Цркве, својих дужности, обавезâ и положаја у Цркви. Сви такви, секташки настројени, духовно нездрави и заблудели критичари, кад би своје заблуде сагледали и уочили, стидели би се и пожурили би да измире себе и своју душу са сопственом Црквом и још би пожурили да уместо бунта унесу у своју душу и своју околину више мира, слоге и љубави, супротно свему ономе што су сада, пред крај децембра 2012. године, показали бунтовном и саблажњиво лажном речју и стиховимa склепаним против неколицине епископâ, као и против кандидата који је као свештеник мирно бранио своју докторску тезу пред испитном комисијом. Овде је добро да запамтимо ону народну мудрост: не трчи пред руду, згазиће те кола! Господ нам је дао преко Цркве Своје све што нам је потребно за спасење. Испуњење тога Сâм је потврдио људским телом које је примио на Себе. Даље, без икаквог погађања са нама, он ћути и чека. То исто чини и његова Црква. Нема журбе у небеској вечности. Чекају нас и посматрају чиме ћемо ми људи испунити педаљ свога живота на земљи. Да ли у поштовању, љубави и послушности са смирењем према своме Творцу и његовој светој Цркви или у бунту и гордости која је и некадашњег анђела претворила у сатану и одбацила од Бога и Цркве Његове. Бог није Бог многих него изабраних. Ко се труди да има мудрост Светог Писма, то треба да схвати и разуме. Архимандрит Јова
  2. Постоји један духовни закон: кад се на некога пошаљу демонске силе, уколико оне буду одбијене јаком молитвом уз заступништво светитеља, враћају се пошаљиоцу и желе да га растргну жешће него оног на ког су послатe. Обзиром да је сада на васцели људски род одаслата огромна демонска енергија, нема нам друге него да се (иако смо „мало стадо") храбро супротставимо. Зато, Христова војско, подигнимо мач вере, навуцимо кациге спасења, углачајмо штитове молитве да буду огледала и одбијмо напад. Хранимо се Господом, и пијмо Господа, у њему је наша снага. Верујмо Цару нашему, појмо му! И кад на нашим штитовима демонске силе буду виделе свој одраз, своје право лице, бесови се бесима гркљане чупати и натраг у бесу бежати. Јао онима који су их послали! Ако се не покају, следи им погибао. А већ је то почело да бива... Не бој се, мало стадо, сам Господ Исус Христос ће се борити за вас!
  3. У четвртак, 13. фебруара 2020. године, литија вјерног народа, предвођена свештенством и монаштвом, прошла је мирно и достојаствено кроз град Беране у знак протеста против неуставног и дискриминаторског Закона о слободи вјероисповјести у Црној Гори. Свенародна литија вјерника, свештенства и монаштва, и вечерас је, молитвом и духовном пјесмом, са иконама, црквеним барјацима у рукама, поручила доносиоцима накарадног Закона, који је уперен против епархија СПЦ у Црној Гори, да су уз своју мајку Цркву и да су непоколебљиви у одбрани светиња. Након одслуженог Молебна Пресветој Богородици, житељима Берана и околних мјеста, који су се, као и претходних вечери, сабрали у рекордном броју, пред древном немањићком задужбином, манастиром Ђурђеви Ступови, обратио се Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Он је навео да су за ситуацију у којој се налази Црква и њен вјерни народ у Црној Гори, веома заинтересовани наши рођаци, кумови, пријатељи, који су овог града и из осталих крајева Црне Горе одселили у Европу и Америку, „гледају и диве се нашим свенародним скупштинама и свенародним свечаностима“. Многи од њих, додао је владика, спремају се да дођу. „Желе да учествују у овој нашој борби која се претвара, полако, у славље и у побједу“, казао је он, поздрављен бурним аплаузом присутних. „Слава Богу што је тако, а ово није побједа, не дај Боже, са братском крвљу него је ово побједа морална, духовна, побједа истине и правде, тријумф истине и правде над неправдом и то је јасно цијелом свијету, а надамо се у Бога да ће бити и тријумф права, пошто право, ако се мисли на Закон, у овом случају нема никакве везе са правдом. Овај наказни Закон је на срамоту правног поретка Црне Горе, на срамоту Црне Горе, наше отаџбине у којој желимо да живимо и да створимо добре услове за наше потомство“. Зато је ова наша борба оправдана и зато смо добили толику подршку, не само од нашег народа, него од свих православних народа и од свих људи који имају савјести, памети, разума из цијелог свијета“, казао је Епископ Јоаникије. Наше власти, оцијенио је он, немају очи да виде, нити уши да чују свој народ, али се надамо да ће, ипак, чути, прије или касније. „Понашају се као да немају ни савјести, ни разума, не чују глас упозорења из Европе, из православних Цркава, које носе предање вјере, истине и правде, глас Цркве која носи спасење цијелом роду, милост, мир и правду, него и даље иду Брозовим путем, путем оних који су проливали братску крв и мислили да тако праве бољу будућност и новог човјека. И ови данас хоће да праве новог човјека. А какав је тај њихов нови човјек види се по њиховим дјелима. Драга браћо и сестре, страшна је оптужба да је Црква некоме нешто одузела и да се неправедно укњижила. Па, када су то Ђурђеви Ступови били укњижени на државу Црну Гору? Никада!“, констатовао је владика. Узвикујући: Не дамо светиње, вјерни народ је дао потврду наведеним ријечима Преосвећеног Епископа Јоаникија. Он је додао да на држву нијесу књижени ни Ступови, ни манастир Морача, црква Светог Петра у Бијелом Пољу, нити остале немањићке светиње, као што није ни манастир Острог, Цетињски манастир. „Наши свети ктитори, наши свети преци су цркве подизали као своје задужбине, Богу их посвећивали ради спасења своје душе, посвећивали их Цркви за молитву, за светињу и за спас свом роду. Богу и Цркви су једино посвећене светиње и ми смо дужни чувати завјештања, завјете и аманете наших родитеља и прародитеља“, поручио је Његово преосвештенство. Једним устима, једним срцем на хиљаде Васојевића узвикивало је: Не дамо Светиње! Овим Законом, казао је Епископ будимљанско-никшићки, власт Црне Горе је на подмукао начин објавила прогон Цркве, прогон православља и почетак унијаћења Црне Горе. „Али, овај свечани сабор на коме има доста дјеце, доста вјерујућих душа, велики и величанствени сабор на којем вас анђели Божји и Свеци Божји предводе и доводе до светиња да се објединимо око олтара Божјег, да се оснажимо и наситимо братске љубави и загрлимо једни друге у истој вјери и осјећању, у истој мисли, истој жељи за слободом вјере, и правде, и сваког добра; да се то зацари међу нама и братска љубав и слога, то је наша жеља“, бесједио је владика Јоаникије. Он је, благосиљајући присутни народ, казао да су њихова истрајна учешћа у литијама и молебанима донијела велику радост Цркви и цијелом православљу. „Цио православни свијет и поштени свијет, Европа, Америка, Исток и Запад, гледају данас у вас, у ваш чисти образ, у вашу праведну борбу и молим вас да овако наставимо, без иједне псовке, хришћански да се боримо, истином и правдом. То је најјаче оружје. Нећемо са нашом браћом, ма ко да су они, са заблудјелима да се боримо никаквим другим средствима. Нећемо ми инциденте, нећемо проливање братске крви, никада! То је наш завјет хришћански и братски. Да то чувамо, да не дозволимо да убаце провокаторе међу нас. Научили су они како се то ради, а ми ћемо се бранити од сваког провокатора и доушника који уноси раздор. То би жељели, али не могу. Не да им народ!“, закључио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Изведен је пригодан програм у коме су учествовали: Јелена Ристић и Ања Боричић, вокални извођачи, те Јован Јанковић и Вања Драгојевић, рецитатори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Митрополиту Амфилохију и владики Јоаникију уручена је данас награда „Повеља ’Просвјете“, која се уручује за допринос у очувању српског идентитета и саборности српског народа. Како сазнајемо, митрополит Амфилохије није могао да присуствује додели, па је епископ Јоаникије награду примио и у његово име. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је, обраћајући се присутнима на церемонији уручења награде, изразио наду да ће борба против зла, неправде и издаје уродити плодом. „Подршка целог српског народа, а можемо рећи и целог православног и културног, охрабрује нас да истрајемо. Зато ће нам ваша подршка требати и убудуће. Борба је тек почела!“, поручио је Јонакије. Владика је навео да су се литије, које се четвртком и недељом одржавају у Црној Гори, али и у региону, од једног спонтаног покрета народа претвориле у велике свенародне свечаности. „Добили смо утеху од Бога и охрабрење. Осећамо да заједно са нашим народом на литијама иду анђели, као и свети Василије и Свети Петар Цетињски и да нас прати благослов. Видели сте 80-годишњег старца који је од манастира Дубочице прешао босоног по овој зими 20 километара до Пљеваља. У овој нашој литији иде се као на ходочашће. Ово и јесу ходочашћа“, рекао је владика. Међутим, додао је он, још нема прилике за тријумф јер борба траје и неизвесна је. Он је поновио да је црногорска власт донела закон који је заправо удар на цркву, веру и православље. „Друге вере у Црној Гори су регулисале своје вере путем уговора и тим уговорима су обезбеђена сва права. А овај закон је намењен само за СПЦ с циљем да се на државу прекњиже све наше старе светиње, да се угрози православље и да се црква и народ понизе“, објаснио је он. Говорећи о награди, рекао је да је доживљава као велику подршку њему лично, али и подршку свештенству и распетом народу и распетој цркви у Црној Гори. „Преносим вам благослов Свете Горе и поздраве митрополита Амфилохија“, поручио је он. Митрополит Амфилохије због обавеза на литијама које предводи у Црној Гори није могао да дође у Београд. Додела награде отворена је светосавском химном „Ускликнимо с љубављу“, након чега се окупљенима обратио председник београдског одбора „Просвјете“ Милимир Мучибабић. Он је рекао да се одбрана националних интереса тренутно прелама преко судбине СПЦ у Црној Гори. „Тамо је на делу расрбљавање сопственог народа. Политичка елита у Србији и Српској не сме затварати очи над овом чињеницом. Очито је да је циљ разних глобалних и регионалних центара моћи да српство у исконском смислу нестане и буде сведено на кумановску Србију“, рекао је Мучибабић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Ријеч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене. Отац Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу оценио је да хаос у Црној Гори ником добро не може донети. Он за вечерашњу емисију “Вечерас заједно” објашњава како је до нереда у Црној Гори дошло. “С једне стране, на тако легитимне и јасне захтеве цркве да је Закон о слободи вероисповести лош и да треба донети бољи, имате једноумну реакцију црногорских власти, где се ни између редова не појављује никакво питање да ли су можда погрешили и да ли 250 хиљада људи на улицама представљају знак да можда није требало да донесу тај Закон. У тако затегнутој ситуацији, потпуно је нормално и природно да спонтанитет младости, духовитости, креативности и на тај начин протествује. С друге стране, отвара се простор, а има и смишљених акција које иду на провокације и заоштравање, како за тему не би имали Закон и мирне црквене литије. Да цитирам пријатеља, ако ми из цркве нисмо позивали на то да литије буду без страначких и политичких обележја, онда ни море није слано. Све што иде у прилог стављања Закона у други план, није добро, ни за цркву ни за народ. Јер, неко из власти ће радије да се бави немирима, сукобима и тучама него да га неко пита да ли си донео добар закон и хоћеш ли га поправити. Отворено тврдим да је властима у Црној Гори драже да има сукоба, јер показују потпуно одсуство жеље за дијалогом. И сад ове последње поруке које су нам послали, то је позив на разговор о примени Закона. То мало личи на неку непримерену трговину. Ми имамо нормалнији, легитимнији захтев – промените закон. А хаос у држави ником добро не може донети.” Гојко Перовић подсећа да црква непрекидно позива на миран и молитвен тон литија, али да, каже сама чињеница да је све већи број људи на улици говори да је теже одржати поредак. “Црква је одговорна за своје литије, а оне су и даље у црквеном и молитвеном тону. Међутим, литије су подигле и друго грађанство и омладину која жели да искаже и друго незадовољство. Тако последњих дана имамо бојење зидова у боје српске тробојке, које су истовремено и боје Краљевине Црне Горе. Те боје су нађене кад смо преносили посмртне остатке краља Николе из Француске у Црну Гору. Дакле, то није ништа против Црне Горе, а јесте буђење свести код те омладине. И на то имамо једну бесмислену, репресивну реакцију полиције, која сузавцем растерује ту омладину. А онда имамо још смешнију сцену да полицијска патрола чува бели зид. Да сад не набрајам каквих све графита има, каквих скарадности и неморалности, то се не дира. Наравно, тробојка није старија од Француске буржоаске револуције, али, ако је и тако, она представља универзалне симболе слободе, братства и једнакост. Перовић наглашава да су литије које организује Митрополија већ месец дана откако је спорни Закон усвојен, легитиман градјански протест. “Неко ће рећи да се народ пробудио, неко ће рећи да је чудо, неко, као власти у ЦГ – политичке демонстрације обучене у црквено рухо, али сви који прате збивања ових месец дана се слажу да толико народа на улицама у Црној Гори никад није било. Било је музичких догађаја и спортских такмичења, били су и политички митинзи, али да истовремено тргови свих црногорских градова буду пуни и да се све одвија у мирном и молитвеном тону, то још нисмо имали. О томе сам причао и са неким НВО и грађанским активистима – сви имају само једно мишљење – да је у питању легитиман грађански протест верника и не само верника, него и људи који који се залажу за то да Црна Гора има нормалне законе, законе који не крше Устав и основна људска права. Онда се ту сабрало много људи и сви смо у истом тону. Неко ће рећи ово је борба за цркву, а ја бих томе обавезно додао и борба за Црну Гору која ће имати нормалне законе, поштовати основна људска права и Устав. Ту се увек мора рећи да Влада у Црној Гори претходних годину дана није хтела никакав дијалог, да је (не)вешто избегавала ситуације да се расправља и зато је то први аргумент против Владиног исказа. Јер, да су наше примедбе неосноване, сигурно бисмо лако разговарали и они би нам лако на то указали. Дакле, они су се нечега плашили. Наше су примедбе итекако основане. Реч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене. Све то овај Закон крши и то је лако и читљиво и ономе који није правник. Имате ових дана и чињеницу из црногорских медија – готово да не постоји правник, који је вољан и способан да такав закон брани.”, рекао је Гојко Перовић за Радио Београд Ускоро правни приговори СПЦ Наш правни тим врло брижљиво припрема те приговоре и они су управо ових дана прошли проверу највећих стручњака за та правна питања, професора универзитета. Контактирали смо све људе из те бранше и управо смо сад у фази пред предавање тих приговора. Да ли ће бити усвојене или не? Имате земљу у којој иста власт влада 30 година, а први човек те власти, иако би требало да буде председник свих градјана, иако би требало да буду одвојене законодавна, извршна и судска власт, тај председник и пре наше иницијативе изричито каже да се Закон неће повући. Па сад замислите у каквој су ситуацији судије Уставног суда, кад председник који би макар требало да ћути сада док се процес не заврши а о протестима говори да су лудости Нема неслоге Нема никакве неслоге, али и домаћице кад спремају славу, кад се по кући рашире брашно и јаја, па додје до неког несагласја, али увек се заврши са богатом славском трпезом. Потпуно је нормално да ми који живимо у Црној Гори и тамо делимо добро и зло са тим народом па и са тим властима, да ми можда боље разумемо ситуацију него било који добронамерни Србин у Београду. Али ту не може и не сме бити размимоилажења. Извор: Митрополија црногорско-приморска / РТС
  6. „Из дискриминаторног и неуставног Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница који је Скупштина Црне Горе усвојила у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године протјеран је Бог“- поручио је Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Звучни запис емисије Ово издање емисије ,,Питајте свештеника“ посветили смо усвајању Закона који је, осим што је изазвао немиле сцене у црногорској Скупштини и на протестним окупљањима у Подгорици и осталим градовима Црне Горе, изазвао велико незадовољство међу православним вјерницима и оставио горак утисак да су у Скупштини Црне Горе погребени право и правда. Тим поводом на питања наших слушалаца на тему поменутог Закона одговарао је отац Велибор Џомић. Он поручује да ми православни вјерници треба храбро и са вјером да ходимо путем Христовим. „Ни милиметра назад! Наша борба тек предстоји“ –поручује отац Велибор. Он додаје да је једино у Црној Гори спорно ако је Српска православна црква власник неке цркве док то није случај у осталим земљама широм свијета и наглашава да нам је потребна јака вјера јер све оно што на Цркву и Хришћане долази споља само нас јача. „Битна је наша саборност и јединство у свему као и вјера у Богомладенца Христа. Такође, у правном смислу предузећемо све оно што је до нас. Могу већ да најавим нашу иницијатину за оцјену уставности овог Закона. Потребна нам је молитва цијеле Цркве за мир, љубав и слогу. Ово је један од најтужнијих Божића који дочекујемо у историји наше Цркве у Црној Гори, ипак нема страха. Најжалије ми је било људи у Парламенту јер знам да многима није по срцу ово што су урадили, али су на себе преузели једну велику одговорност пред Богом, Светим Василијем, Светим Петром и свима светима из рода нашега. Ми као Хришћани треба да се молимо и за оне који су, овом приликом, исказали непријатељски однос према нашој Цркви која је родила и утемељила Црну Гору“- поручује отац Велибор. У емисији можете чути одговоре оца др Велибора Џомића на питања наших слушалаца међу којима и како је текао досадашњи процес припреме закона док он није упућен у Скупштину, шта су садржале примједбе Правног савјета наше Митрополије и Епархије Будимљанско никишћке на предлог закона и какав је био став Владе Црне Горе према њима, да ли су препоруке из мишљења Венецијанске комисије правилно и доследно имплементиране у предлог закона. Отац Велибор је коментарисао и дешавања у Скупштини Црне Горе приликом расправе и гласања о Закону, осврнуо се и на то које су то најспорније одредбе предлога закона које су изазвале оправдано незадовољство вјерног народа. Да ли је тачно да су цркве и манастири у Србији уписани као својина државе Србије као што је то више пута до сада наведено од представника Владе као и да ли је манастир Острог уписан на Патријаршију. Отац Велибор нам је говорио и о томе које су наредне активности Правног савјета. Емисију ,,Питајте свештеника“ са оцем Велибором Џомићем топло вам препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  7. Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије, путем фалсификованог референдума, па све до данас, вјештачка нација грађена искључиво на антисрпској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције и сталним притисцима на Српску православну цркву, није успјела да заживи. Очигледно је да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резултат, због чега се сада на директном и веома суровом удару нашла Митрополија црногорско-приморска. Препознавши СПЦ као главну препреку на путу ка остварењу безумне идеје стварања новог идентитета, преко кога би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којега би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918. била национализована и одузета од СПЦ. Иако у својој суштини приједлог закона грубо нарушава све норме међународног права о слободи религијског исповиједања загарантованог повељом Уједињених нација и по своме садржају противи се самом Уставу Црне Горе, ипак је био одобрен од стране црногорске Владе и послан у скупштинску процедуру. Овакав потез црногорских власти био је кап која је прелила чашу стрпљења свештенства и вјерника Српске православне цркве у овој земљи који су на врло одлучан начин са Сабора одржаног у Никшићу коме је присуствовало више од 20.000 вјерника послали јасан одговор политичком режиму у Црној Гори. Све оно што се дешавало на Сабору, који је организовала Митрополија црногорско-приморска, послало је јасну поруку властима у Црној Гори да у овој земљи “српски Црногорци” и српска црква нису странци, него њени легитимни грађани који као и сви остали имају једнако право на слободу свога религијског исповиједања и право на заштиту своје имовине. У условима кризе самоидентификације једног мањинског дијела црногорског друштва, агресивних покушаја фалсификације националне свијести, Сабор у Никшићу добио је посебан значај за цјелокупно духовно јединство светосавског православља. Солидарност вјерника из Србије и Републике Српске због гоњења вјерника у Црној Гори, посвједочило је непобитну чињеницу да српска Црква као неприкосновени ауторитет остаје у епицентру духовног и културног живота цјелокупног српског народа, без обзира да ли он себе по географском предзнаку мјеста гдје живи сматрао Војвођанином, Крајишником, Црногорцем, Херцеговцем... Јединство виђено у Никшићу показало је спремност народа да кроз одбрану интереса своје Цркве брани свој национални идентитет у који је од његовог самосазнања уткана Српска православна црква са свим својим богатим културно-историјским насљеђем. Одлучност народа да се супротстави мијешању државе у црквени живот говори да је снага српске Цркве као институције одувијек била у њеном вјерном народу. И то повјерење народа темељи се на историјској улози Цркве која је у тешким и кризним тренуцима очувала свој народ и његов национални идентитет, што посебно долази до изражаја у Црној Гори, која у својој славној историји биљежи периоде када су цетињски митрополити уједно били и свјетовни поглавари. Умјесто да гради симфонијски однос са Црквом, који подразумијева заједничке активности ради стварања бољих услова за квалитетнији и сигурнији живот својих грађана, црногорске власти приједлогом скандалозног закона удариле су на сопствени народ, не размишљајући о могућим катастрофалним посљедицама које би посијале само већи раскол у црногорском друштву. Црногорски политичари треба да схвате да је њихова борба против Цркве унапријед осуђена на пропаст и неуспјех. Да је Црква Христова божанска установа коју по ријечима светога Јеванђеља ни врата пакла нису могла савладати, свједочи многовјековна историја њеног постојања. Ни 500 година турског ропства ни 55 година комунистичко-атеистичко-титоистичког режима, који је системски уништавао православну вјеру, нису успјели сломити српску Цркву. Господин Мило Ђукановић треба да има на уму примјер бившег предсједника Украјине Петра Порошенка који је након озакоњења неканонске такозване украјинске цркве доживио катастрофалан пораз на изборима. Управо је његов покушај да се мијеша у унутрашњи живот цркве био жестоко кажњен од стране његовог сопственог народа. Поруке са Сабора у Никшићу довољно су гласне да власт треба да схвати да формирање идеолошких и политичких основа лажног црногорског идентитета преко отворене дискредитације српске Цркве и сопственог народа ствара братоубилачки хаос који никоме не доноси добро. Као што никоме добро не може да донесе жеђ за влашћу која на путу ка остварењу својих интереса не бира средства, не препознаје осјећање да се у светињу не смије дирати и која је толико велика да не узима у обзир вољу сопственог народа. Нажалост, оно што је очигледно и што разара душу и срце сваког православног Србина јесте сазнање да су подјеле у српском народу још увијек присутне. (Аутор текста је старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци и предсједникИмператорског православног палестинског друштва које је један од твораца идеје о изградњи српско-руског храма и културног центра у Бањалуци) Извор: Православие.ру
  8. марија97

    ,,Границе су нама.''

    Да ли се љубав може научити? Ако узмемо у обзир и базирамо се на то да је љубав у нама онолико колико нам је дата од Господа и да је то све што поседујемо, онда се подаништава библијска парабола о талантима и потпуно маскира слобода. Поседовати љубав само онолико колико нам је дато, ограничава нас као личности, хришћане, људе да надграђујемо и изграђујемо сами себе. Свакако да се само питање може посматрати из два угла. Сигурно је да немају сви исте дарове и ту видимо са једне стране да нико није ,,неисписан лист хартије'' , а опет и главни проблем који се тиче васпитања. Велики проценат љубави деца у себи изграђују кроз породицу, кроз васпитање и кроз поступске својих блиских чланова. Сваки родитељ који добије своје дете, на овај или онај начин, временом гради љубав према њему и онда је преноси на дете. У сваком од нас је усађено семе љубави, али је до нас колико и да ли ће то семе донети некакав плод. Тако да у овом случају потпуно искључујем могућност потпуног одсуства изградње љубави. Како се љубав учи? Неко је одговорио, ,,Ако имамо од кога.'' –контра одговор је, имамо од Господа. Његова је љубав безгранична била и остала. За љубав је потребна храброст и борба. Храброст да се издигнеш изнад самог себе, да изађеш из сопствене љуске, из своје зоне комфора и да пребродивши све препреке један проценат љубави надоградиш. Пример, који је мени упечатљив, јесте ситуација са псима. Постоје људи који се истих плаше да једноставно не дозвољавају никакав приступ. То не значи да имају мањак љубави, већ мањак храборсти, а вишак кукавичлука да своју снагу искористе тако што ће изаћи из зачауреног страха и дати прилику себи да заволе пса, али и псу да заволи њих. ,,Практично нема граница човековог сазревања у току читавог његовог живота.''(Владета Јеротић) Ако човек није душевно болестан или можда размажен(превелики трансфер љубави који благонаклоност претвара у гушење) онда љубав може да научи. Ако је довољно храбар и спреман да се бори са сопственим границама, онда љубав може да научи. И негде за крај бих само додала. ,,Границе су нама.''
  9. марија97

    Хвала. (7.11.)

    Негде ме још одавно крај октобра и почетак новембра прате. Да ли у својим или мојим постојањима, не знам. Новембар, омиљени месец , јер је увек скупљао моје људе на једно место. Нисам ни знала да ће пре две године новембар добити потврду своје ширине кроз још једну особу. То вам је онај човек који не говори много, али када се на то ипак усуди осетите искру исповедних речи које верујем да само чисто срце може да удене ту међ' душом. Човек међу људима, монах међу м(о)н(а)оштвом, истина међу истином. Не знам да ли бих успела да упознам немерљиву величину љубави која се капљицама изнова накапа у свако отворено срце, да ми Господ није послао њу. Загрљај у ком се испреплете молитва, она коју не чује нико, коју ум помисли, срце изговори, загрљај пренесе. То вам је онај неко, негде, као што су наши говорили о онима некад, негде пре. Што су безгранично спремни да се дају, гледајући сваког као свог. Онај неко ко својим тале(а)нтима дарује светлост сваком свету, недозвољавајући да нам безобзирност пређе у заборавност, охолост у неверје, гордост у непостојање. У времену када нам невреме долази, у данима када нас све друго сем нас занима, у месту где животом себе сахрањујемо, имам(о) покретну храброст која носећи свој крст, узима и наш и носи као једино средство борбе. У свакодневним инаџијским ,,мило за драго'' , неопростиво опрости кроз радост која се открије у погледу. Не знам да ли бих смела више да се усудим да о њој говорим, бојим се да немам широк вокабулар који би обухватио њену ширину, а опет онима који је познају нема потребе да много говорим, увериће се и сами да у речима њена суштина не може потпуно стати. Њена егзистенција дарује смрт смрти, а то знају они који је познају. Хвала што неретко као блудни син, загубљена овца, разбојник на крсту, знам да Ваш опрост има разумевања 77 пута 7 и да ме тера да не будем оно што нисам. Последње што желим је да, док се трудимо да слушамо о Витлејему, Јопи(Јафи), о Св.Апостолу Петру/Павлу и док се дивимо житијима Васкрсења, ја бих да више обратимо пажњу на овај Васкрс међу нама. На људе, којих сем што се од имендана до имендана сетимо слушамо док се као носиоци житија, имена, боре за Васкрс. Да кроз њихова делања поверујемо у Господа, баш као што су људи у Лиду, након Васкрсења Св.Тавите.
  10. Kада су Мила Ђукановића 2000-их питали шта чекамо, зашто Црна Гора није независна, рекао је - чекамо себе. Данас каже да је дошло време да се исправи тешка историјска неправда која је нанета Црној Гори на почетку века и да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Kада су га питали зашто баш сада, рекао је - свака тема има своје време. Након говора на конгресу ДПС-а, у свом родном граду Никшићу, Мило Ђукановић разбуктао је расправу о бројним питањима - има ли историјске оправданости и на који начин ће црногорска црква бити створена? О свему томе у Оку говоре: владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки(СПЦ), Миодраг Вуковић, члан ДПС-а од оснивања и председник скупштинског Одбора за уставна питања, Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик опозиционе Нове српске демократије и историчар Шербо Растодер. Извор: РТС View full Странице
  11. Kада су Мила Ђукановића 2000-их питали шта чекамо, зашто Црна Гора није независна, рекао је - чекамо себе. Данас каже да је дошло време да се исправи тешка историјска неправда која је нанета Црној Гори на почетку века и да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Kада су га питали зашто баш сада, рекао је - свака тема има своје време. Након говора на конгресу ДПС-а, у свом родном граду Никшићу, Мило Ђукановић разбуктао је расправу о бројним питањима - има ли историјске оправданости и на који начин ће црногорска црква бити створена? О свему томе у Оку говоре: владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки(СПЦ), Миодраг Вуковић, члан ДПС-а од оснивања и председник скупштинског Одбора за уставна питања, Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик опозиционе Нове српске демократије и историчар Шербо Растодер. Извор: РТС
  12. Редакцијо, Пошто сте на вашем сајту објавили мој коментар, конотирајући га у неке ваше, само вама познате борбе, овим путем желим да вас демантујем. Коментар има за полазиште став о суштини и форми, о дукату и крајцеру. Има свој контекст. Ви сте искористили мој коментар за ваш контекст, а користећи управо оне методе које коментар критикује. Не бих се много трудио око тога да сада реторички цртам детаље, јер полемика са вама, по мени, је излишна. Наше позиције и наша поимања Цркве су различита, Ја себе сматрам једним малим, мајуш-мајушним удом Тела (=дела Цркве). Ви, колико сам приметио, себе стављате изнад Цркве. Драго ми је ако сам у заблуди по том питању. Ви сте коментар објавили да би показали како ништа у Цркви није како треба да буде, да би се тиме ставили у улогу "савести" Цркве. А коментар има управо супротну конотацију: да је Црква нападнута (то је дукат, суштина), и да се неке, за снагу Цркве минорне, ствари узимају за повод да се тај напад појачава. У том контесту је поменут владика Максим. Желео бих, да га, ако Владика ово буде читао - замолим, искрено, за опроштај због начина на који сам критиковао неке поступке, а и за молитве његове. И да му кажем да га волим; да се поклањам његовом Светом Чину и десницу целивам. Да верујем у њега, надам се да су моји субјективни закључци тек само то. Но ма шта они били, они не мењају љубав ка Цркви и ка Владики. Дакле, опростите преосвећени, мени незнавеном. Била је то само потреба да чујете и нас из низине, те да тако можете да створите слику о свему, а тиме и о колико волимо Цркву, Вас и, иако и на погрешан начин, немоћни, изражавамо бригу за Њу. Нису ли нам све раскопали и поотимали? Клеветали деценијама, постали смо скоро робље за неку цркавицу у Србији, а ми други расути по туђинама грудоболни - остала нам је Црква. Остао нам је Дукат. Можда је ми бранимо погрешно, јер смо мали и немоћни, али зато Вас молимо - браните је стамено, мудро...саборно. Волимо Вас и молимо Вас, да опростите и да нам Цркву чувате. Доброжелећи вам, Редакцијо, опростите и ви ако ове ставове упућене вама, понегде критичке, схавите за осуде вас лично. Грешни смо сви, али можемо се валда сложити у једном да критикујући или оуђујући поступак, не осуђујемо човека/људе - дакле ни вас из Редакције. Не нудите, молим вас, људима, крајцере за Дукат. Јер бакар није Злато, а баш све није н апродају и нема само тржишну вредност. Желим да вас обавестим, такође, да ћу захваљујући вашој "трговачкој понуди" да обуздам свој "занос", јер сам схватио да не поимају сви шта је критика поступка а шта критика човека. Ето мој занос траје неколико дана, а видим ваш јесте деценија(ма). Али не завидим вам на томе, нити тиме оправдавам свој. Претпостављам да ћете, сходно вашој уређивачкој политици, објавити и овај коментар-писмо, те га ставити, макар њега, у неки његов контекст. Свако добро. Ћирилилар са "екуменистичко.расколничког" сајта, или како га већ зовете.
  13. Предлог Закона о слободи вјероисповијести основано је предмет критика и приговора, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за Радио Светигору. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Гостујући у емисији “ Питајте свештеника“, свештеник Гојко Перовић је одговарајући на питање слушаоца – Чије су наше цркве у Црној Гори – истакао да цркве припадају вјерницима и свештенству и да је нецивилизовано да оне буду у власништву државе. Такође, сматра да је борба против Предлога закона о слободи вјероисповијести заправо борба за Црну Гору. „Цркве, богомоље истовремено морају бити на неки начин у вези са државом у којој се налазе, али не да буду у власништву државе, јер је то нецивилизовано и некултурно. Зашто ово кажем? Зато што имовински законик Валтазара Богишића из 19. вијека јасно разликује неколико типова имовина у Црној Гори: на једној страни је државна имовина, а на другој црквена. Па ако он разликује државну и црквену имовину, немамо право да будемо толико неписмени да данас, 150 година послије Валтазара Богишића, не разликујемо што је државно, а што је црквено.“ У прилог томе износи чињеницу да ће данас сви правници у Црној Гори рећи да је Валтазар Богишић темељ нечега што се зове наше право, исказано на нашем језику и амбијенту у коме ми постојимо. Мишљења је да држава треба да штити културно благо, али да та својина, зато што је културно благо, не губи својство црквене имовине. „Што кажу правници, постоје ограничења када су у питању културна блага (манастир Морача, Октоих, одежда Светог Петра Цетињског..итд). Та имовина и даље је црквена, само што Црква не може да је прода или пресели у неку другу државу. И ја потписујем, са обје руке, да то тако остане, јер је то давно препознато и то је, кад кажемо, наше.“ У смислу културног блага та имовина једнако припада свима, сматра отац Перовић и објашњава да је једно питање доступности јавности, а друго питање својине. Говорећи о указу књаза Николе из 1895. године који се односи на заштиту имовине Цетињског манастира, прота подсјећа да је у њему господар Црне Горе казао за Ивана Црнојевића да је он последњи српски владар прије турске окупације и да је склонио столицу Светог Саве, зетског епископа, на Цетиње. Такође је дао аманет и проклетство да нико не дира црквено имовину. „То су тековине! То значи бити Црногорац! Поштовати оно што су ти оставили претходни Црногорци. И сад на почетку 21. вијека, ми хоћемо да установимо државу на крађи, да неко имовину црквену мимо суда, мимо доказивања, препише некоме другоме! Борба против овог закона је борба за Црну Гору, за оне тековине које ми, као Црногорци, имамо: за Валтазара Богишића, за књаза Николу, за кнеза Иван-бега Црнојевића, за оно што су нам они оставили. Какав сам ја Црногорац ако сад хоћу да будем паметнија од њих и радим контра онога што су они оставили?!“ Осврнуо се отац Гојко и на пописивање петиције за одбрану наших светиња, поручујући да ће се она потписивати докле год буде требало, јер је јако важно да помогнемо нашим политичарима. По информацијама, којима располаже, број потписника петиције се увећава: „Скупило се преко 50.000 потписа и иде се ка 100.000? Дакле идемо према 20% грађана који су против! Нека се све лампице упале да нешто није у реду с тим текстом и да треба писати нови.“ Између осталог, отац Гојко је казао да је грађанин ове државе, као и да је за њега Влада Душка Марковића легитимна, и да је он његов премијер, а Мило Ђукановић предсједник. На крају се посебно осврнуо на реаговање црногорске власти да је интересовање предсједника Србије за Предлог закона о вјероисповјести мијешање у унутрашње ствари. „Неће нам предсједник Србије говорити шта ми ође да радимо, али може да пита о чему се ради, како то иде… Може, има право, јер је Српска православна црква једна међународна институција, међудржавна, која се канонски простире на територију Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и тако даље. И све те државе је признају као партнера.“ Дакле, кад предсједник Србије замоли Можете ли ми рећи шта радите с тим законом, одговор је:Нећеш се ти мијешати у унутрашње ствари! А ти који то вичеш, ти си одавде пошао на Косово, на територију за коју пола земаља свијета још тврди да је србијанска, да се тамо сликаш са Харадинајем! И ти некоме говориш о унутрашњим питањима! Срамота, стидим ме! Ја се стидим, у име мога премијера и предсједника“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући на Радио Светигори. Весна Девић ******** У наставку транскрипт гостовања оца Гојка Перовића, који се односи на Предлог закона о слободи вјероисповјести: Предлог Закона о слободи вјероисповијести основано је предмет критика и приговора. Често кад причам са људима који ме питају – Зашто се Црква буни против овог закона – не желим да идем даље од чињенице: да се не зна ко је писао закон, да није формиран према процедури, или јесте, али је непознат њен састав и радна група која закон израђује, да није донијет у ваљаној комуникацији са црквама и вјерским заједницама, него је рађен испод жита и без транспарентности, да је покушано да се спроведе јавна расправа прије три године и да је то испало како не треба, и више се та јавна расправа није водила, и да је онда на брзину такав текст упућен Венецијанској комисији која је савјетодавно тијело савремене Европе. Али, пошто тек улазимо у Европу, ми смо сада у позицији да то савјетодавно тијело прогласимо за неко пресађујуће тијело, чије одлуке представљају Свето писмо и тако даље. Па, чак и то савјетодавно тијело, тај прерађени закон, који није рађен по процедури и у договору са црквама и вјерским заједницама, нашло је за сходно да на 23 стране откуца приговоре и сугестије шта да се поправи у том ревидираном тексту. Ми чекамо, јер је последња препорука Венецијанске комисије била да се отвори транспарентан дијалог. Дакле, да Влада, прије гласање у Скупштини, ступи у контакт и дијалог са црквама и вјерским заједницама. Ми, из Цркве, показали смо више пута спремност да тај дијалог траје. Нама не пада на памет да диктирамо Влади какав ће бити закон, али исто тако не треба да се иде у другу крајност, да Влада доноси текст закона без консултације са нама. Дакле чекамо те консултације. Тренутно, док ми вечерас причамо, траје то прочишћавање Предлога јер је пуно примједби од стране Венецијанске комисије. Нећу сад да изигравам правника, има доста правника, и у Правном савјету Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке, који објашњавају те кључне тачке, али све се ради како не треба. Чуо сам од правника, и вјерујем им, да ниједан закон у Црној Гори: закон о о ловцима, закон о риболовцима, закон о фризерима…, није донијет без консултације са људима на које се тај закон односи. И ја нећу вечерас ићи даље од тога. Нећу коментарисати друге ствари. Значи нешто дебело не ваља чим се процедура толико крши, чим се ради мимо принципа и стандарда! А шта не ваља у тексту о томе? Највише приче је било о питању црквене имовине. Сад ћу да завршим одговарајући на питање слушаоца: Чије су наше Цркве? Ако постоји разума, ако нисмо пали с Марса, ако нијесмо у џунгли, Цркве, богомоље припадају вјерницима и свештенству. Оне истовремено морају бити на неки начин у вези са државом у којој се налазе, али не да буду у власништву државе, јер је то нецивилизовано. То је непристојно, некултурно. Зашто ово кажем? Зато што имовински законик Валтазара Богишића из 19. вијека јасно разликује неколико типова имовина у Црној Гори: на једној страни је државна имовина, а на другој црквена. И није то Богишићу пало напамет тек тако, него је прочитао друге законе, јер ми смо дио Европе. Ми смо наслеђе једне цивилизације и као што ријека окреће камен па направи савршени облутак, тако и европска мисао и цивилизација, право и филозофија, неке ствари на почетку нису препознавале, па су имале проблем. Али на крају су искристалисале шта значи секуларна држава, шта значи одвојеност Цркве од државе, шта значи право, шта значи грађанин и шта значи право својине. Дакле, нијесмо пали с Марса! Сви правници у Црној Гори данас ће рећи да је Валтазар Богишић алфа и омега, темељ нечега што се зове наше право, исказано на нашем језику, исказано с обзиром на амбијент у коме ми постојимо. Не могу бити све ставке права једнаке у Паризу и на Цетињу, просто зна се шта је менталитет, шта је амбијент, шта је нека средина, шта је наслеђе, обичајно право неке средине. Па ако он разликује државну и црквену имовину, немамо право да будемо толико неписмени, непристојни, некултурни, да данас 150 година послије Валтазара Богишића не разликујемо што је државно, а што црквено. Наравно да Црква, колико год била канонска и колико год имала своју својину, не може кад је у питању њена својина, која је истовремено и културно благо, да је отуђи. Пазите сад ово, Октоих из Цетиња је књига. Ја питам људе из Владе да ли ико зна шта је Октоих? Шта значи ријеч Октоих и чему служи та књига? Је ли то неки кувар православни или се из те књиге пјевају неке пјесме? Октоих је пар екселанс богослужбена књига која је написана и штампана ради службе унутар Цркве. Она јесте црквена, али истовремено то је прва штампана књига на словенском југу. Не могу сад ја, као поп, зато што је то црквена књига, да је продам. Држава је обавезна да штити Октоих од неког, рецимо, лудог попа, свештеника који је скренуо. Може се мени десити сјутра да полудим и тако луд кренем да продам Октоих. Ту су полицајци, правници, државни службеници, да ме зауставе да то не урадим, да Октоих остане у Цетињском манастиру, јер осим што је богослужбена књига, она је и културно благо државно. Али, зато што је културно благо, оно не губи својство црквене имовине! Што кажу правници, постоје ограничења када су у питању културна блага (манастир Морача, Октоих, одежда Светог Петра Цетињског, итд). Та имовина и даље је црквена, само што Црква не може да је прода или пресели у неку другу државу. И ја потписујем, са обје руке, да то тако остане, јер је то тако давно препознато и то је, кад кажемо, наше. У смислу културног блага тај Октоих, једнако припада и неком муслиману из Рожаја, јер је он грађанин Црне Горе. И он каже: Да то је најстарија штампана књига на словенском југу, ја сам грађанин Црне Горе и то је моје у том смислу. Могу да поведем дјецу било кад за руку у ризницу, иако нијесам хришћанин, него муслиман, хоћу да покажем своме ђетету ту најстарију штампану књигу која је овдје, у мојој држави Црној Гори. Једно је питање доступности јавности и могућности да било који научник, без обзира је ли атиста, муслиман или хришћанин, истражује тај Октоих, слику и сл, а друго је питање својине. Чије је то, за шта је уопште писано, зашто и коме је јеромонах Макарије штампао и Божидар Вуковић послије тога тај Октоих?! Па Цркви! Друго је мумија Тутанкамона у Египту. Прво нема више царства чији је Тутанкамон био цар. Религија коју су поштовали Тутанкамон и његови дворјани више не постоји. У Египту је владајућа религија ислам, има и хришћана, али нема људи који вјерују у онога бога Ра сунца у којег је вјеровао фараон. Па пошто нема, дакле, настављача те религије, држава Арапска Република Египат је то прогласила културним благом. Више нема никога ко мумифицира људе, па кад умре неки египатски предсједник неће га замотати у мумију, него ће бити сахрањен по исламским обичајима и тако даље! Али овдје, и даље, су најбројнији припадници оне религије и оне вјере којој вјеровао краљ Никола, Иван – бег Црнојевић, Свети Јован Владимир, Немањићи, Петровићи, Балшићи, Црнојевићи, сви су били вјерници Православне цркве. Има један указ књаза Николе из 1895. године који се односи, конкретно, на имовину Цетињског манастира, гдје он каже: Ово је имовина Цетињског манастира. Пошто је мој претходник Иван Црнојевић, па још каже, последњи српски владар…Књаз Никола пише 1895, прије Карађорђевића, прије него су нас спалили, окупирали и наћерали да будемо Срби и још штошта. Па цитирају неког са Подгоричке скупштине који 1918. каже: Ми од данас више нијесмо Црногорци, него смо Срби! Не интересује ме тај лик који је ту глупост изговорио, јер 1895. књаз Никола каже за Ивана Црнојевића да је он последњи српски владар прије турске окупације и да је склонио столицу Светог Саве, зетског епископа, на Цетиње и ту дао аманет и чак проклетство да нико не дира црквено имовину. Па онда, каже књаз Никола, пошто сам и ја његов наследник и владар Црне Горе као он, не дам ни ја да се црквена имовина дира. И ко је од грађана Цетиња направио нешто на црквеној имовини или је користи нека плати Цетињском манастиру лактарина. То су тековине! То значи бити Црногорац! Поштовати оно што су ти оставили претходни Црногорци. И сад на почетку 21. вијека ми хоћемо да установимо државу на крађи, да неко имовину црквену, мимо суда, мимо доказивања, препише некоме другоме! А имате и стравичну клетву Ивана Црнојевића, коју у Хрисовуљи (повељи) о оснивању Цетињског манастира каже: Ја нијесам отимао од цркава, него колико сам могао давао црквама. Ја, господар! Ако је мого бити неко коме нико није смио ништа рећи, то је средњовјековни владар, који нема ни скупштину, ни суд…. сам влада. Каже: Ја сам давао црквама а ово дајем Храму Пресвете Богородице и ако некоме падне на памет, од мојих наследника или од представника некога другога народа, који овдје дође, да ову имовину отме од овога храма – Цетињског манастира, и пребаци неком другом, нека му Пресвета Богородица и 12 апостола и Свети Јован Крститељ…. нека му они суде! Страшна клетва једног од најпросвећенијих наших владара! Није он био нека затуцана баба која куне, него човјек чији ће син донијети штампарију на Цетињу. То значи, борба против овог закона је борба за Црну Гору, за оне тековине које ми, као Црногорци, имамо: за Валтазара Богишића, за књаза Николу, за кнеза Иван-бега Црнојевића, за оно што су нам они оставили. Какав сам ја Црногорац ако сад хоћу да будем паметнија од њих и да радим контра онога што су они оставили?! Што се тиче петиције за одбрану наших светиња, она ће се потписивати докле буде требало. Потписивала се до Видовдана, потписивала се до данас, потписиваће се до Петровдана, ако буде требало потписиваће се и послије Петровдана, јер је јако важно да помогнемо нашим политичарима. А ко су политичари! Шта значи бити посланик у Скупштини? Скупштина треба да изгласа тај закон, дакле, они су представници народа. И ако их је народ, прије три године, изгласао да сједе у Скупштини и гласају, не можемо сваки час доводити у питање њихову позицију! Народ их је изгласао и они гласају у име народа, за ово, или оно. Али, кад су у питању крупне ствари, па не могу баш они о свему тек тако да гласају из своје памети! Они, ако су паметни, послушаће шта мисли народ који их је изабрао. Скупило се преко 50.000 потписа и иде се ка 100.000. Шта је 50.000? То је 10% грађана Црне Горе, а 100.000 је 20%. Дакле, идемо према 20% грађана који су против, па о чему да причамо?! Нека се све лампице упале да нешто није у реду с тим текстом и да треба писати нови. Неће ни грађани излазити сваки час да гласају, потписују за ово или оно, за пето и десето. Ако су сад изашли у овоме броју, сваком нормалном, без обзира на политичку орјентацију и идеолошко увјерења, то би требало да значи да нешто није у реду са овим текстом. Петиција се по мојим информацијама сваког дана све више и више потписује. Не умањује се број потписника, него се повећава. Многи људи које је срећом у цркви нијесу ни знали ни ђе треба да дођу и потпишу! У првим данима није било најбоље организовано потписивања, јер смо се и ми бавили разним другим стварима, требало је организовати Тројичиндански сабор, одговорити медијима, организовати људе за литије, долазак у Подгорицу итд. Али, сад према информацијама које ја имам, а не добијам информације са Новог Зеланда, него из градова Црне Горе, сви се знамо од Никшића до Бара, Улциња и Бијелог Поља, петиција се још више потписује. И питам било ког посланика, без обзира којој партији припада и без обзира за шта је, и за кога, да ли му нешто значи ако 20% грађана Црне Горе потпише петицију, а већ је 10%. Нијесам сигуран да ли је ако 10% грађана нешто потпише, то предуслов да се распише референдум за неко питање. Начуо сам негдје, ево нека провјере! Лијепо је рекао предсједник Владе да је био референдум, не би грађани подржали НАТО. Да је био референдум, не би грађани подржали признање Косова, које је стварно, једна срамна и срамотна ствар ове наше државе! Ја сам грађанин ове државе и за мене је Влада Душка Марковића легитимна Влада. Он је мој премијер, а предсједник Мило Ђукановић, шта год мислио о неким његовим ставовима, он је предсједник моје државе. И ја се срамим. Стид ме чињенице да је ова наша земља настала на референдуму да се одвојимо од Србије и направимо своју земљу, а једна од ствари у тој референдумској кампањи је била ајте да се раздвојимо да се нико никоме не мијеша више ни у шта. Ми смо мали, Србија је велика. Нећемо да будемо 27 изборна јединица.., Србија нас асимилује, ајмо фино да се одвојимо и да се међусобно поштујемо. И шта је било прво што је на међународном плану урадила ова Влада независне Црне Горе?! Признала Косово – унутрашње питање Србије – које још пола земаља није признало! Ђе си ти пожурио да се плекаш у унутрашње ствари Србије и да идеш тамо да се сликаш са оним терористима, који су сад обукли цивилна одјела, како каже Клинтон: Било је храбро да скинете своје униформе и обучете цивилна одјела. Отишао си да се сликаш са Харадинајем!? А када предсједник Србије пита шта то радите са имовином Српске православне цркве, која осим што је аутентична Црква православна у Црној Гори, њена Митрополија цетињска, она је саставни дио Српске православне цркве, чије је сједиште стварно у Београду. И тај предсједник Србије неће нама говорити шта ми ође да радимо, али може да пита о чему се ради, како то иде… Може, има право, јер је Српска православна црква једна међународна институција, међудржавна, која се канонски простире на територију Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и тако даље. И све те државе је признају као партнера. Дакле, кад овај (предсједник Србије) замоли Можете ли ми рећи шта радите с тим законом, ти вичеш Нећеш се ти мијешати у унутрашње ствари. А ти, који то вичеш, ти си одавде пошао на Косово, на територију за коју пола земаља свијета још тврди да је србијанска, да се тамо сликаш са Харадинајем! И ти некоме говориш о унутрашњим питањима! Срамота, стидим ме! Ја се стидим, у име мога премијера и предсједника. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Несрпска већина против обнове цркве у Гусињу Обнову светиње у овој варошици на крајњем северу Црне Горе покушавају да спрече Албанци, који су пре неки дан сломили крст и бацили га у поток Подгорица – Они који су пре једног века палили и рушили православну светињу у Гусињу сада поново разним претњама и скрнављењем обновљених темеља покушавају спречити изградњу цркве Светог Василија Острошког Чудотворца. Обнову светиње у овој варошици на крајњем северу Црне Горе покушавају спречити Албанци, који су пре неки дан сломили крст и бацили га у поток. Крст се налазио на обновљеним темељима некадашње и будуће богомоље Светог Василија Острошког у месту Мартиновићи. Према попису из 2011. године у Гусињу, Црногораца и Срба има око шест одсто, а остало су Албанци, Муслимани и Бошњаци, од око 1.700 становника колико укупно овде живи. „Ово је још један атак неправославног становништва у Црној Гори на српске светиње. Овога пута су у Мартиновићима оскрнавили крст са обновљених темеља. Скинули су га, сломили и бацили у поток у ноћи између понедељка и уторка, када су верници и приметили шта се десило”, саопштио је парох горњополимски и андријевички Бојан Радуновић који је цео случај одмах пријавио полицији. Полиција је по пријави изашла на лице места, извршила увиђај и очекује се њено саопштење. За сада нико из полиције не жели на ову тему да комуницира са новинарима, али ни о другим случајевима и бројним ранијим провокацијама на верској и националној основи у овом крају. У Митрополији црногорско-приморској су нам рекли да очекује „одлучну реакцију државе, која би морала да се обрачуна са људима који шире верску и националну мржњу без обзира из ког националног ентитета потичу”. Православци, којих је у Гусињу сада веома мало, рекли су нам да је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај веома ружним и неприкладним речима вређао православно свештенство, вернике и српске светиње. „Позивам на мир и суздржаност наше комшије Албанце, али и наше вернике и све православце којима тешко падају провокације којима смо изложени”, поручује свештеник Радуновић. Бољи познаваоци прилика о овом делу Црне Горе где живе већински Албанци, тврде да је на овакво понашање неправославних комшија инспирацију дао некадашњи председник Албаније Саљи Бериша. Он је рекао да „представници Српске православне цркве и екстремистичке групе провоцирају мештане и обнављају цркву” и затражио од државе Црне Горе да то хитно спречи. Мештани Албанци су покушали да црквену имовину прогласе сопственом својином, али су надлежни судови правоснажно пресудили да је „стварни власник” црква, то јест да је реч о црквеној земљи. Црква срушена 1941. године У црквеним књигама записано је да су цркву 1941. године порушили мештани албанске националности, међу којима су били Тахир Балидемај и Рам Монов. „Године 1902, митрополит Митрофан Бан својим писмом бр. 550 од 3. априла налаже свештенику гусињском Ђорђу Шекуларцу да огради место за цркву и гробље у Мартиновићима. Године 1928. почела је градња Храма Св. Василија Острошког Чудотворца у Мартиновићима, од камена... Завршена је тек десет година касније”, сведоче хронике. Црква је освештана 1938, а две године касније свештеник Ђорђе Шекуларац пише у годишњем извештају архијерејском намесништву андријевичком да у „Мартиновићима живи 73 мушке и 52 женске особе који су православни Срби”. „Године 1941, црква је срушена и остало је само метар висине зида у читавој основи. Међу рушитељима је био и Тахир Балидемај и Рам Монов, који се попео на цркву и бацио звоно”, сведоче списи. „Након Другог светског рата земљиште на коме је црквиште и гробље користио је или га издавао уз накнаду члан црквеног одбора Рашко Поповић.” http://www.politika.rs/scc/clanak/429628/Nesrpska-vecina-protiv-obnove-crkve-u-Gusinju
  15. Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања. Ајдреј Тарковски бавио се духовном стварношћу. Његове филмове одликују дуги кадрови, мрачна атмосфера, јаки монолози или дијалози... Такође, фимови нису ''једносмерни''. И ако се често баве религијском тематиком, постоје и нерелигиозни ликови и моменти у сваком од филмова. То управо и даје дубину овим оставрењима, дијалог који се води у филму доводи до дијалога гледаоца са самим собом и својим односом према Богу. ''Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао значити не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” - каже Тарковски у једном интервју. Тарковски је и сам водио буран живот. Рођен је у СССР-у, где је и студирао. Кинематографијом је почео да се бави током студирања, а праве велике филмове снимио током 60-их година прошлог века. У том периоду настају ''Иваново детињство'', ''Андреј Рубљов'', ''Соларис'', ''Огледало'' и ''Сталкер''. Почетком 80-их година, био је принуђен да оде из земље, због неслагања са совјетским властима. У иностранству проводи последње године живота, и ту снима своје последње филмове: ''Носталгију'' и ''Жртвовање''. Ова два филма снимио је у Италији. ''Носталгија'', иако рађена на италијанском језику, одише снажним православним духом. Осим дубоких психолошких дилема које обрађује филм, он показује и тежину патње коју је током целог тог века имала руска емиграција, расејана по целом свету, физички али и често духовно одвојена од земље. Руска емиграција је тих година бежала да би сачувала духовни интегритет, који је силом одузиман са свих страна. Такву борбу руског емигранта он представља у ''Носталгији''. ''Ја сам у ''Носталгији'' желео да наставим своју тему о слабом човеку којег видим као победника у животу. Човек ме интересује по својој способности да служи нечем вишем, по свом отпору, или својој неспособности да се повинује обичном моралу, уском и бедном. Привлачи ме човек који схвата да се смисао живота првенствено састоји у борби против зла које он сам у себи носи, борби која ће му омогућити да се током живота попне са неколико степеница према савршеној духовности. Нажалост, постоји само једна алтернатива на том путу, а то је духовна деградација на коју нас предодређује егистенција и свакодневни притисци'' - ово је говорио Тарковски о свом претпоследњем филму. Тарковски је целог живота радио на томе да покаже важност духовног у животу сваког човека. Уметност је за њега била много више од комерцијализоване забаве, она је за њега била успињање духа ка вишим идејама, борба за постизање смисла. Говорио је да су стваралаштво и вера основе човековог живота, без којих је његово постојање само материјално и ограничено. Дијагноза болести коју је Тарковски поставио свету била је управо окретање човека стриктно материјалним вредностима, вера да ће наука и технологија решити сва питања човековог постојања. ''Развој данашњег света одвија се на чисто материјалном плану. Савремено друштво креће се у емпиризму и без икакве духовности. Ако посматрамо стварност као видљиви и материјални поредак ствари, онда од њега не можемо очекивати друго него обичне ствари које можемо дохватити руком. Ако човек прихвата искључиво емпиријске чињенице, било на друштвеном плану, политичком, техничком или плану живљења, резултати могу бити само ужасни и живот постаје немогућ. Јер немогуће је живети без развоја духовности. Човек губи разлоге за живот, јер се његов универзум смањује и јер нестаје његова усклађеност. Верујем да се човек налази у ћорсокаку, јер је решење својих проблема тражио у спољашњим, материјалним, технолошким аспектима живота. Тамо не постоје решења. Докле год човек и друштво не могу да остваре хармоничан развитак и док се не развијају духовно, неће моћи да нађу спокој. Решење почива у уравнотежењу тих двеју линија развитка'' Један од филмова који савршено приказује управо ту мистику која се губи у модерном свету је ''Андреј Рубљов''. У овом филму приказују се сви аспекти духовног живота и борбе, оличени у средњовековном руском народу, његове вере и посртања, као приказ метафизичког зла у облику Татара (слично Његошевом представљању Турака у ''Горском Вијенцу''). Смирење Андреја Рубљова заветованог на ћутање оличење је духовне победе против зла. Филм одише мрачном атмосфером, као и већина његових филмова. По многима највеће дело овог режисера је ипак филм ''Сталкер''. Тешко је говорити о овом филму, јер заиста улазак у Зону доноси свакоме сусрет са самим собом, кроз ликове Сталкера. песника и научника. Пут њих тројице кроз Зону приказ је духовног пута сваког човека и његовом односу према свету. Цинизам, неповерење, непослушност, самовоља, гордост, особине су које прате путнике у Зони. Однос духовног и емпиријског још једна је тема, јер ''Сталкер'' показује сву варљивост емпиријског света, за који су људи толико везани. Кроз два сата овог филма, свако пролази своју личну катарзу. Осим унутрашњих дилема појединца, у дијалозима кроз филм обрађује се и тема односа технологије која је у великом напретку, и уметности. Ове две стране заправо симболизују личности писца и научника. Тарковски је дубоко веровао да је уметничко стваралаштво пут ка духовности и то је често наглашавао. Ево шта је говорио о томе у свом последњем интервјуу: ''Код уметника постоји тенденција ка деконцентрацији, грешењу, брљању, он рескира своју душу. Не може се рећи да су светац и поета – анђео и ђаво. Човек долази у различите ситуације. Светац ће бити спашен, уметник можда да, а можда не. У том смислу остаје једино вера у Благодат која ће вас се можда дотаћи. Херман Хесе је рекао да је целог живота тежио светости и да је самим тим био грешник. Тако остаје да се може рачунати само на Благодат. Не могу бити доследан, ето, то то значи. Између свеца и уметника постоји паралела али разлике су велике… Најважније је живети исправно. Покушавати ићи ка светости или тражити свој спас. Спашавати самога себе или тежити стварању боље духовне атмосфере за цео свет. Ко зна колико нам времена још остаје. Треба живети знајући да ћемо можда већ сутра Богу предати душу.'' Тешко је говорити о Тарковском и о његовом стваралаштву. Кроз њега сваки појединац треба сам да прође. То је нешто што би и Тарковски желео, зато никада није наметао конкретно своје идеје, већ су његови филмови увек склони тумачењу. Тарковски је један од последњих бораца за духовност против комерцијализоване уметности модерног времена. У завршним сценама ''Сталкера'' предвидео је болест од које ће свет оболети у најскоријој будућности. "-О Боже какви људи. -Смири се, нису они криви. Треба их жалити, а ти се љутиш на њих. -Зар их ниси видела? Очи су им празне. Једино на шта мисле је како да се не продају јефтино. Да би им платили сваки душевни покрет. Они знају да ''нису узалуд рођени'', да су ''позвани''. Јер они живе ''само једном''. Могу ли такви људи да верују у било шта?" (STALKER)
  16. Празник Благовести означава тренутак кад је Господ узео људску природу и дошао у овај свет. Зато се на царским дверима осликава сусрет Марије и Гаврила. Христос нам долази кроз Богомајку. Празник је значајан и због тога што се кроз њен слободан пристанак наставља заједништво, можемо рећи – савезништво Бога и човека. Марија није била тек обавештена о стварима које ће се десити, био је потребан њен пристанак на ту жртву и љубав која није била мала. „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“ (Лк, 1, 38). И тако и ми са Гаврилом певамо Богомајци: „Радуј се! “ , и славимо Божију љубав због које је постао један од нас. Требало би истаћи да је празник Благовести уједно и празник мајчинства. Славећи чудесно зачеће Христово, посредно славимо и чудо зачећа сваког човека, чудо новог живота. Не заборављајмо да је управо Бог Извор живота и да трудноћа треба да се схвати као Божији благослов. Тешка времена у којима живимо захтевају хришћанску одговорност која позива на делање. Осим молитве и евхаристијског радовања, празник можемо славити и тако што ћемо се борити за мајке и децу. Сведоци смо колико је у нашој земљи тешко будућим и садашњим мајкама. Послодавци често избегавају да запосле жене које нису рађале. Новоусвојени закон ставља труднице у незавидан положај, јер ће будуће маме пре отварања боловања морати да раде 12 месеци у континуитету, како би за време боловања примале пун износ накнаде зараде. Упркос великим речима, не видимо на делу да је олакшан положај мајки и деце. Уписати дете у вртић је, због многобројних условљавања, постало велика вештина. Да не помињемо лечење деце које држава једва и да помаже, децу са посебним потребама која су на маргинама друштва. Али се формално испуњава такозвана инклузија (која више штети него што користи). Родитељи сувише времена проводе на послу да би обезбедили основно, а деца остају гладна љубави и израстају у несрећне људе. Земља нестаје јер нисмо довољно храбро заштитили мајке и децу. И све док у детету будемо видели име на формулару и бројку потребну за наталитет, а не Божије чудо и будућег великог човека – наш народ ће нестајати. Све док мајке гледамо као додатни трошак по фабрике, радње и државни буџет, а не видимо у свакој мајци слику Богородице – ми чинимо грех мајкоубиства. Али и чедоморства. Јер све је више мајки које на своје благовести, на сазнање о трудноћи кажу: не. Не могу, не желим, не дају ми. Не оправдавам не-мајке, али кривица је и на свима који се поставе нечовечно и који прећуткују неправду. Забринути смо за милион и једну ствар, али као народ, као људи и хришћани највише треба будемо забринути због све лошијих услова за мајке и децу. Нека је свима сретан празник! Христос је дошао међу људе! Марија је пристала на крст мајчинства, највећег мајчинства знаног људима. И сваки пут се сетимо да Христос у свакој мајци види слику Своје Мајке. И поступајмо тако: људски, хришћански, одговорно, храбро. Да би се мајке више осмехивале и рађале што више деце. Без бојазни да ли ће им деца бити гладна, неизлечена, незаштићена. Народ који не учини све да заштити мајке и децу сигурно ће ишчезнути. вероучитељ Марко Радаковић Извор: Авденаго
  17. Празник Благовести означава тренутак кад је Господ узео људску природу и дошао у овај свет. Зато се на царским дверима осликава сусрет Марије и Гаврила. Христос нам долази кроз Богомајку. Празник је значајан и због тога што се кроз њен слободан пристанак наставља заједништво, можемо рећи – савезништво Бога и човека. Марија није била тек обавештена о стварима које ће се десити, био је потребан њен пристанак на ту жртву и љубав која није била мала. „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“ (Лк, 1, 38). И тако и ми са Гаврилом певамо Богомајци: „Радуј се! “ , и славимо Божију љубав због које је постао један од нас.Требало би истаћи да је празник Благовести уједно и празник мајчинства. Славећи чудесно зачеће Христово, посредно славимо и чудо зачећа сваког човека, чудо новог живота. Не заборављајмо да је управо Бог Извор живота и да трудноћа треба да се схвати као Божији благослов. Тешка времена у којима живимо захтевају хришћанску одговорност која позива на делање. Осим молитве и евхаристијског радовања, празник можемо славити и тако што ћемо се борити за мајке и децу. Сведоци смо колико је у нашој земљи тешко будућим и садашњим мајкама. Послодавци често избегавају да запосле жене које нису рађале. Новоусвојени закон ставља труднице у незавидан положај, јер ће будуће маме пре отварања боловања морати да раде 12 месеци у континуитету, како би за време боловања примале пун износ накнаде зараде. Упркос великим речима, не видимо на делу да је олакшан положај мајки и деце. Уписати дете у вртић је, због многобројних условљавања, постало велика вештина. Да не помињемо лечење деце које држава једва и да помаже, децу са посебним потребама која су на маргинама друштва. Али се формално испуњава такозвана инклузија (која више штети него што користи). Родитељи сувише времена проводе на послу да би обезбедили основно, а деца остају гладна љубави и израстају у несрећне људе. Земља нестаје јер нисмо довољно храбро заштитили мајке и децу. И све док у детету будемо видели име на формулару и бројку потребну за наталитет, а не Божије чудо и будућег великог човека – наш народ ће нестајати. Све док мајке гледамо као додатни трошак по фабрике, радње и државни буџет, а не видимо у свакој мајци слику Богородице – ми чинимо грех мајкоубиства. Али и чедоморства. Јер све је више мајки које на своје благовести, на сазнање о трудноћи кажу: не. Не могу, не желим, не дају ми. Не оправдавам не-мајке, али кривица је и на свима који се поставе нечовечно и који прећуткују неправду.Забринути смо за милион и једну ствар, али као народ, као људи и хришћани највише треба будемо забринути због све лошијих услова за мајке и децу. Нека је свима сретан празник! Христос је дошао међу људе! Марија је пристала на крст мајчинства, највећег мајчинства знаног људима. И сваки пут се сетимо да Христос у свакој мајци види слику Своје Мајке. И поступајмо тако: људски, хришћански, одговорно, храбро. Да би се мајке више осмехивале и рађале што више деце. Без бојазни да ли ће им деца бити гладна, неизлечена, незаштићена. Народ који не учини све да заштити мајке и децу сигурно ће ишчезнути.
  18. Без обзира на то шта он о томе каже, људи слушају савете оца Анреја Ткачова, чак и када не ласкају њиховим ушима. Постоји нека законитост у томе да је један интелектуалац, мислилац, реторичар, особа која промишља о, појединачним, и глобалним појавама, услед нарочите потребе јавности да чује добру поуку, у центру пажње. Овог пута нас интересује само књижевност. Оче Андреје, ваш однос према савременој књижевности је ”нормалан”, ако имамо на уму ”нормалног” интелектуалца на међи старог и новог столећа. Као норма се, у датом случају, узима низ разумљивих симпатија, у којима просијава смисао прошлих времена. Ваше мисли о Бродском (хипотетично стављање његовог стваралачког опуса у период православне ренесансе) у овом светлу изгледа сасвим здраво. Зар није најпримамљивије у песничком занату својим очима посматрати борбу усамљене људске душе са неверјем, и што би се крило, са вером? Пред припремљеним читаоцем отвара се не само лирски дневник, колико – са тачке гледишта православног свештенослужитеља – епска слика борбе са искушењима свих врста и праваца. Према Вашем мишљењу, ко је од песника двадесетог века изашао као победник из овог окршаја? Да ли је уопште било таквих, или смисао поезије може објаснити следећи принцип – губитак на том пољу? - Мислим да је поезија борба личности за истински живот. Личност је стога и личност, јер не личи ни на кога. Она није ”једна од многих”, већ ”једна једина”. Та ”једна једина” покушава да победи оно, са чиме се сви сусрећу. У тој борби личност задобија јединствени глас, и глас се одједном може чути и препознати. То је поезија. У овој драми победа није ни унапред решена, нити загарантована. Пре ће бити да је пораз реалнији. Али сама чињеница борбе, чињеница да човек дрхти попут уловљене рибице у мачијим канџама ствара и биграфију, и историју. Поезија извире из ужарених кратера. Тако је много песника је у руској историји, да без њих не можеш никако. Мени је важно да су прегажени генији, који се нису везивали за вечност. На пример, Мајаковски и Цветајева. А они који су свој пут ка Богу пронашли, живе даље, постхумно су много више су урадили. Оставили су следбенике, одмотали су нит континуитета. То су, примера ради, Пастернак и Ахматова. Тако да, историја руске поезије оправдава фразу Чехова, у којој велики писац каже да човек мора или да верује, или да тражи веру. У супротном је празан човек. - Како бисте дефинисали смисао песничког мајсторства? Данас, захваљујући напорима многих, и многим труковима ”у закону”, разговор о мајсторству је померен на најудаљенију полицу, и већ је успела да падне прашина на њега. Онима који оперишу мњењем не одговара разговор о мајсторству: тада би њихови инстант идоли (по правилу њихови блиски пријатељи којима они много дугују) могли да се нађу у ситуацији, у којој никако не би смели смели – без премије на коју су се намерачили. Да ли је за поезију важан стил? Зар није најважнији позив једног песника да створи стил, а потом све остало? Или је ”препознатљивост” категорија блиска домаћем ”шоу-бизнису”, у којем један ”таленат” од другог разликује само боја мараме око врата? - Бродски кога ја јако волим, а волим га између осталог и због тога што у ”Писму једној песникињи” каже за себе: Заражен сам здравим класицизмом, а ви, друже мој, заражени сте сарказмом. Овде, без губитака по риму, могло би се рећи, ”формалним класицизмом”, али Јосиф Александрович пише ”здравим”. ”Здрави класицизам” је близак песнику. Песник треба да овлада (у мери својих снага) свиме, што је створено у поезији пре њега. Треба да се опроба у сонати, елегији, епитафима. У супротном, од њега ће постати Оскар Бендер. Онај самопроглашени уметник, који је намаљао Сејача који сеје обвезнице државног осигурања. И када су га због те мазарије бацали са пароброда, викао је: ”Хајде да расправљамо! Ја тако видим свет!” Да, постоји саблазан да се, услед одсуства талента, уметник сакрије иза ”концептуалности”. Тако је и у сликарству. И у поезији. Право на одрицање старих форми може имати само вешти мајстор, мајстор тих истих форми. У супротном, дело има призвук шарлатанства. - Сећам се ваших речи, које су многе изненадиле, у вези са класичном руском књижевношћу. Поменули сте да она поседује неку манијакалну усмереност ка ”сувишним људима”. Признајем да сам и сам био задивљен: исти они оњегини, и печорини, базарови и инсарови, рудини, и тако даље, видели су совјетски историчари књижевности као квалитетни ензим, које је разлагао тле императорског једногласја, и према томе, потпомогао надолазећи социјални преврат. Данас можемо да видимо њихово очајање, њихову раздражујућу беспомоћност, али, могу ли се , овако, са прага осуђивати они који су одредили руску књижевност – индивидуе, личности које су рефлектовале празнину и незнање? Зар је њихова главна функција слабост? - Видите, човек увек треба да тражи себе и своје место у свету. Успех зависи од тога да ли ће човек благосиљати свет, или ће га проклети. Људи који нису пронашли себе, проклињали су себе. Али не само себе, него и цео свет. Они који осећају своју болест, желе да се сада, овог тренутка, цео свет запали са све четири стране, или да се распадне у парам-парчад. У томе се крије психолошка тајна свих револуција, а значи и тајна наше националне трагедије. Стога ја, заједно са Розановим, сматрам да је Русију ослабила, обескрвила, и докрајчила управо књижевност са својим култом незадовољних лењиваца. Љесков је исмејао свештенство, Островски је исмејао трговце, Шчедрин је полио отровом сву историју, и потом је остало само да ”Аурора” испали. То сам и по Украјини видео. Гнусни бунт, бесмислени и жестоки је, попут ђубрета на улици, усисавао у себе, све оне који су размишљали категоријом ”потрошачке корпе” и нису пронашли себе. А одозго се одомаћила гомила радозналих негативаца. И то је све. Тако је увек. - Покушаји да се формира слој људи са јасним циљевима, који верују у своје предназначење (Штолц, Костанжонгло), у општем духу XIX века, несрећно су се завршавали. Критика их је у најмању руку видела као извештачене, несрећно извајане, али и сасвим идеолошке. Један Пушкинов Петруша Грињов је јак, млад и румен. Срећа па је богат, иначе га не би заобишла судбина Макара Девушкина. Мишкин је болестан, Акакиј Акакијевич је некако сасвим отворено убог... ”Позитивни” су се представљали час ”ловци на главе”, час младићи израсли од Достојевског, који се нису растали са илузијама да ће створити нешто на некој засебној својини. Пример је исти онај смртно позитивни Толстојев антагонист Левин – зашто класици нису успели да створе образац понашања? - Интелегенција која је писала, није имала ”дохрану” са другог света. Заробљени у социјалној проблематику, вечно трчкарајући у круг око истих питања, били су осуђени на неуспех. А човек је оно ”што треба победити”. Неопходно је имати везу са Богочовеком. Киријевски, Леонтјев, и Гогољ су нашли свој мир у Оптини. И то је био прави пут. Како се Павле васпитавао код ногу Гамалијела, тако би и наши књижевници и филозофи требало да се васпитавају и сазревају код ногу Амвросија и Серафима. Није им се отворило. Показао се јаз између образованог слоја, и народне вере, која је била карактеристична за епоху после Петра I. Писци су морали, макар ретко, да удишу кисеоник Светог Духа. Али многи једноставно нису знали, где је та ”маска са кисеоником”, па су се некако глупо удавили. Удавили су се у тешкој атмосфери ”досадних песама земље”. - Рођење совјетског пантеона хероја такође није обиловало повећаним благостањем. Ране смрти Јесењина и Мајаковског су друга тема. ”Нису изашли на крај са надлежнима, ухватила их је турбуленција”- рекла би за њих ортодоксна особа. Али, апсолутно антисовјетски Мелихов, сентиментални Левинсон Фадејева, и скоро библијски Соколов Шолохова, сигурно да нису били комунисти-лењинци, ако ништа друго, онда у партијско-номенклатурном смислу. Друга половина XX века је престала да даје нешто херојско, као да мирне домаће драме, без обзира на призиве партије да у малом виде велико (нпр: ”соцреализам”) нису у стању да створе нешто изван егзистенцијалне рефлексије. По вама шта чини основу совјетске књижевности, како радикали воле да је ословљавају – књижевности ”безбожништва”? - Совјетска књижевност је попут неког копна, сведочанство о животу народа, које би, у случају да умукне, изнутра експлодирало услед свега оног што га испуњава. Совјетска књижевност је врло разнолика. На основу којих критеријума можемо упоредити рецимо Булгакова, и Шукшина? Или А. Платонова, и Твардовског? То су звезде које обајсјавају небо. Међу њима су огромне дистанце. Али ми их посматрамо као једнаке, и они радују наше очи. Совјетска књижевност у најпоштенијим, крвљу срца исписаним, примерима наставља традицију велике Руске књижевности. И жеђ за Богом у њој звучи тако дубоко и искрено, да јој назив ”безбожничка књижевност”, у целини, не одговара. - На тренутак ћемо се осврнути на ”одвојену тему” – због чега је, по вашем мишљењу, насилна, и самоубилачка смрт постала карактеристика песничке судбине? Страсти, одсуство кочница, лакомисленост, лоше навике? - Нуспојава материјализма, у који се, као у реку, слило европско човечанство крајем XIX века. Ниче је рекао да је ”Бог умро”. Људи су поверовали, и сами су умрли. Одбацили су од себе вечну димензију, као што човек одбацује од себе стид, када жели да се упусти у најжешће страсти. Одатле и жестина XX века. Људе нису штедели, јер су људи били идеолошки убијени. А тамо где је убиство, има места и за самоубиство. Самоубиство је појединачни пример убиства генерално. И често самоубиство учине они који су пре тога неког убили. Убио, спознао, није издржао, и подигао руку на себе. Има смисла размишљати на следећи начин: можда све те познате самоубице нису издржале јер су убили нешто вредно? Љубав, на пример, или веру, или су ставили талант у службу неким ”згодним” приликама. Има о чему да се размишља. А сваки случај је посебан. - Ако бисмо сумирали наслеђе Златног, Сребрног, и не знам којим металом да означим совјетских осамдесет и четири године, – века, да ли је књижевност пред људима испунила своје назначење? Или се колебала, мучила, али на крају ипак дала со земљи? - Свакако не бих рекао да су ове реке суза, и расипање мудрости со земље. Ево Шукшин описује мушкарца, који слуша како му син учи напамет Гогољев одељак о птици тројки. И одједном бива просветљењ: А ко је у колима? Није ли ваљда Чичиков? Зар то грми и звецкају звона, док народ избезумљено бежи, а тројка носи лопова подбулих образа? Разумете? То је засенило ово простог мушкарца код Шукшина. И он је почео да трчи по селу: Кога то птица тројка носи? Ето како може да утиче књижевност. То значи да је човек оживео. Зато код Некрасова у ”У рововима Стаљинграда” између ада и вечног ишчекивања смрти, војници читају књиге. Пронађу у разрушеној кући сачувани том Толстоја или Чехова, и читају између битака. Зар то не вреди много? - А просвећени Запад? Да ли је он створио довољну платформу да би се метафизичке кризе народа Западне Европе и Северне Америке дешавале што ређе? Или ћемо једноставно очекивати да ангажована књижевност помогне човеку, чија је обавеза да о смислу живота свакодневно не пита ни класике, ни савременике, већ самог Творца? - Човек је осуђен на метафизичку кризу. Њега не треба штитити од те кризе – треба му показивати излаз из ње. И књижевност може да буде такав ”знак крај пута”. Само, са Богом не може свако да разговара. Човек мора и другог човека да саслуша. Књижевност пружа такву могућност. -Јосиф Александрович скоро да је први поново увео у употребу термин ”постхришћанства” као епохе, у којој све оно пређашње, за шта се мислило да се ни за хиљаду година не може променити, развејава, или отпада, као протуберанце од сунчане површине, и изнова открива сав вакумски ужас пред бићем, у којем се скоро сасвим не виде трагови Творца. - Апсолутно тачно. Тако живимо. Само фудбалска утакмица или омиљени серијал не дозвољавају да јасно осетимо ту космичку хладноћу која нам је за вратом. Распало се Царство, Црква је једва преживела, скоро да се распала породица. Дошао је ред на експерименте са човеком, са личношћу. Ево само што је, помоћу технологије, нису искидали. На неким местима можемо Апокалипсу да читамо као новине. Само неће сви да признају шта се дешава, већ мисле: нас скоро неће савладати. - Савремени човек страда још и стога, јер је затрован прелепим илузијама од пре триста година – слобода, Просветитељство, хуманизам. Вратити га у духовну реалност прошлих векова је проблематично, имајући на уму ко (шта) се супротставља Цркви. Прети јој насиље. Постоји ли излаз, и постоји ли особа способна на то, ако да, ко би то могао бити? Какве особине би требало да поседује да би имала, макар и најмању, шансу да се провуче кроз иглене уши? - Лепо сте рекли: ”затрован прелепим илузијама”. Наравно, Просветитељство се разоткрило још када су звечале француске гиљотине. А доброћудни хуманизам се није завршио са појавом атомске бомбе, него са изумом митраљеза и гаса. Дакле, оно што имамо, то је Литургија! Царица Литургија, рекао бих. Литургијски преображај и обнова представљају органску обнову свег живота, и такву могућност ми чувамо. Узгред, управо је Гогољ први увидео, да људи не једу једни друге, само због тога јер се још служи Света Литургија. - У времену када је у сваком од нас пољуљана индивидуа, и када је национални дух, који се некада хранио црквеним јединством облика и садржаја, измучен дугим државним безбожништвом, шта бисте посаветовали онима, који настављају да продубљују стихове, и стварају их? - Прво бих им посаветовао да постану ”његово Величанство – благородни читалац”. Читалац је подједнако важан, као и писац. Некад и важнији. Читалац је скоро коаутор, извиђач, ловац на бисере, познавалац, и власник блага које већини није потребно. Читалац је ауторов најбољи пријатељ. Невидљиви. Укратко, посаветовао бих да сви постану благородни читаоци. - Вама не могу да одоле десетине, ако не и стотине жедних, међу којима су сигурно и књижевници, како они успешни, тако и они мање. Шта Ви из тога можете да научите? У каквом стадијуму се налази сазнање књижевника? Да ли је оно камен крајеугаони, да ли неко међу тим залуталим и несрећним, случајно, открива у себи, поред светског образовања, зачетак духовног познања, искуства? Да ли сте мислено примењивали на себи ако не судбину, онда макар једну од ипостаси владике Филарета, који уразумљивао генија Пушкина? Да ли подучавате неког од угледних књижевника, и ако подучавате, онда како, како вам се чини, да ли тај процес има успеха? - Лош сам критичар. Код читања сам пристрасан, нејасан и избирљив. Али људе, непотребно, не волим да љутим. Сажаљив сам. Са таквим особинама, тешко да неко може да буде наставник. Што се духовног искуства тиче, оно је, несумњиво, ту. И са те тачке, наш народ је још жив, упркос историјском процесу. - Делује очигледно, али, из неког разлога, појављује се лишавајућа слободе и воље мисао о томе, да је Библија псотавила матрицу бесконачне будућности, и да је немогуће”искочити” из библијских тема. Прво – да ли је потребно искакати? Друго – по вама, зар се неће десити нешто лоше са онима који искоче? - Не треба искакати из библијских парадигми. Ево ”Буратино и златни кључ” – типично прекомпоновање приче о блудном сину на језик бајке. Али зар је неко изгубио због тога? Сви су добили. Било који роман, било која повест, прича су само проширено ауторско тумачење негок библијског цитата. Одатле и епиграфи уз приче, преузети из Писма. ”Моја је освета, ја ћу вратити” – код Толстоја у ”Ани Карењиној”, на пример. Из Библије не треба искакати, треба урањати у њу. Посебно ми, који смо преживели период насилног одвајања од Библије. - Како се односите према терминима ”православна литература”, ”духовна литература”, који се користе у савременој историји књижевности? Да ли постоје верници, савремени писци, песници, који нас као читаоце привлаче? - Схватање ”православна литература” је много шире од асортимана у црквеној продавници. Старац Амвросије Оптински је испод кревета држао басне Крилова. И са љубављу их је читао. А “Браћа Карамазови” су спасили од очајања, и привели исповести више руских душа него најуспешнији проповедник. И, завршићемо овом фразом. С Богом Светим. Извор: Православие.ру
  19. Говоре: Александра Нинковић – Ташић и Драгослав БоканФестивал хришћанске културе Зајечар 201829. септембар 2018. године епархија тимочка
  20. Говоре: Александра Нинковић – Ташић и Драгослав БоканФестивал хришћанске културе Зајечар 201829. септембар 2018. године епархија тимочка View full Странице
  21. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраном монаштву и вјерном народу велики празник Богородичиног рођења честитао је о. Владимир, који је између осталог нагласио да је на данашњи дан рођена Она која ће се удостојити да роди самога Бога, вјечну Красоту, Љепоту, незалазну Свјетлост, која нас обасјава, просвећује и дарује живот вјечни. – Њени праведни родитељи Јоаким и Ана носили су страшни животни крст и прошли животни пут страшног трпљења. Они су били неродни, неплодни, нијесу могли да имају дјецу, а то је у јеврејском друштву тог времена, које је очекивало месију спаситеља свијета, сматрано великим проклетством од Богам, јер се сматало да од неродне породице не може да дође месија. Замислите њихову вјеру, љубав и трпљење. Јоакиму се јавио архнагел Гаврил и јавио му радосну вијест да ће они у поодмаклим годинама постати родитељи и добити преблагословену кћерку која ће родити Спаситеља свијета – подсјетио је о. Владимир. Поука је да наша вјера није неки тренутни сентиментални акт, нека лака пројава наше душе, већ, казао је о. Владимир, крвава борба нашег срца да останемо вјерни Богу онда када нам се чини да смо остављени од Бога. – Постоје ти моменти богоостављености у нашем животу, када нас Бог испитује, испитије нашу вјеру и вјерност према Њему, нашу љубав. Да ли заиста имамо вјеру да ће нас Он спасити и дати нам по Његовој милости на наше добро? То је порука овога празника да у страшном трпљењу морамо да очекујемо дарове Божије и да никако не смијемо да ропћемо на Бога. Овдје сретам људе који имају многе проблеме, на примјер болесну дјечицу. Ја се трудим као свештеник да им кажем да морају да изнесу тај свој крст благодарећи Богу. То је неки крст који им је Бог дао, да би их на крају наградио вјечним и непролазним животом у Царству небеском – казао је о. Владимир и додао да је и Матер Божија сама носила тежак крст гледајући свога Сина распетога, али и дочекала радост да види свог Сина Васкрслога из мртвих. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог
  22. Дан када се наша Света Црква молитвено сјећа чудесног Рођења Пресвете Богородице Марије, у народу познат и као Мала Госпојина, литургијски је прослављен у Острогу, у петак 21. септембра 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереј Драженко Ристић шавнички парох и ђакон Марко Радмило из Франкфурта. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраном монаштву и вјерном народу велики празник Богородичиног рођења честитао је о. Владимир, који је између осталог нагласио да је на данашњи дан рођена Она која ће се удостојити да роди самога Бога, вјечну Красоту, Љепоту, незалазну Свјетлост, која нас обасјава, просвећује и дарује живот вјечни. – Њени праведни родитељи Јоаким и Ана носили су страшни животни крст и прошли животни пут страшног трпљења. Они су били неродни, неплодни, нијесу могли да имају дјецу, а то је у јеврејском друштву тог времена, које је очекивало месију спаситеља свијета, сматрано великим проклетством од Богам, јер се сматало да од неродне породице не може да дође месија. Замислите њихову вјеру, љубав и трпљење. Јоакиму се јавио архнагел Гаврил и јавио му радосну вијест да ће они у поодмаклим годинама постати родитељи и добити преблагословену кћерку која ће родити Спаситеља свијета – подсјетио је о. Владимир. Поука је да наша вјера није неки тренутни сентиментални акт, нека лака пројава наше душе, већ, казао је о. Владимир, крвава борба нашег срца да останемо вјерни Богу онда када нам се чини да смо остављени од Бога. – Постоје ти моменти богоостављености у нашем животу, када нас Бог испитује, испитије нашу вјеру и вјерност према Њему, нашу љубав. Да ли заиста имамо вјеру да ће нас Он спасити и дати нам по Његовој милости на наше добро? То је порука овога празника да у страшном трпљењу морамо да очекујемо дарове Божије и да никако не смијемо да ропћемо на Бога. Овдје сретам људе који имају многе проблеме, на примјер болесну дјечицу. Ја се трудим као свештеник да им кажем да морају да изнесу тај свој крст благодарећи Богу. То је неки крст који им је Бог дао, да би их на крају наградио вјечним и непролазним животом у Царству небеском – казао је о. Владимир и додао да је и Матер Божија сама носила тежак крст гледајући свога Сина распетога, али и дочекала радост да види свог Сина Васкрслога из мртвих. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог View full Странице
  23. Шта је, у ствари, академија? Шта је њен задатак? Чему научници треба да служе да би ниво универзитета био на правој висини? Академија је највиши степен у образовању и васпитању човека; и, већ самим тим, одређује се њена суштина и специфичност. Јер, степени који јој претходе, само припремају човека за овај последњи и највиши. Нижа школа учи човека да чита, пише и схвата прочитано; она учи дете да концентрише своју пажњу, да располаже својим памћењем и да се усредсређује у указаном правцу. Добар наставник ће се, неизоставно, побринути да у детету пробуди духовност његовог инстинкта – доброту, савест, врлину, религиозну веру, национално осећање и правну свест… Средња школа учи човека да усваја градиво које му је понуђено и да њиме технички влада: поимање мора постати активно размишљање, хоризонт детета мора, из године у годину, постајати све шири, памћење мора да се утврђује и обогаћује. Али, ауторитет наставника остаје и даље руководећи: он даје тумачења, упутства, лекције, задаје задатке и вежбе. Наставник, на неки начин, стаје између ученика и предмета као посредник и прича му из предмета и о предмету онолико колико сматра да је неопходно и да је у складу с могућностима ученика, проверавајући његову пажњу, памћење и способност усвајања. Он ученицима саопштава правила и начине мишљења, увежбава их у примењивању ових правила, исправља њихове грешке и даје им упутства. Самим тим, он код својих ученика буди и јача („преповија“) моћ суђења, учећи је правилној усмерености и дисциплини, али и држећи је, неко време, у потчињеном положају. Талентовани наставник сигурно ће се побринути и за то да код ученика побуди интересовање за свој предмет, да у њима запали љубав према предмету и жеђ за спознајом; он ће у своја предавања унети толико искрене ватре, да ће ученици, и не примећујући, почети да живе активном снагом расуђивања – формираће своје властите укусе, погледе и убеђења; а, што је најважније – јачаће и примењиваће духовност свога инстинкта. Све је ово само припрема за високо образовање, за академију, а тамо се све мења. Академија се не обраћа ни детету ни младићу, већ интелектуално зрелом човеку: она га васпитава за самостално битисање и мишљење. Нема више школских шема, пасивно усвајаних шаблона, обавезних метода и непрекидне контроле! Отпочиње самостална делатност духа, спознаје и мисли…И управо ка овој самоделатности треба да води академска настава. Природно, на млађим годинама ову самоделатност треба подстицати и јачати саветима, објашњењима, саопштавањем познатих метода и умећа; али на старијим годинама, студент мора да покуша да мисли и спознаје самостално. По овоме се академска настава суштински разликује од часова у гимназији. Овде се не пуни памћење, нити се усваја појмљено и само технички вежба мишљење. Овде се ради о јачању и продубљивању моћи суђења; овде се стиче умеће да се самостално приступа предмету, да се он самостално перципира и истражује. На ово треба да се усредсреди академска настава. Погрешно, кратковидо и тужно поступају они професори који и на универзитетима практикују гимназијски начин обучавања, примењујући га само на друге, теже и сложеније садржаје. То нема везе са академијом: они сами, заправо, нису прерасли гимназију и на универзитету, строго говорећи, немају шта да траже. Академски испити не постоје зато да би се оптерећивало памћење студената и да би се ауторитативно контролисало наметнуто мишљење. Академија учи предметном мишљењу и предметном истраживању; и на академском испиту, на провери, не би требало да буде памћење, већ моћ суђења и умеће оријентације у неистраженом и непознатом… Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па,дакле, и за духовну слободу. Припрема је завршена. Испит „зрелости“ је положен и млад човек је „сазрео“. Сад он може да приступи правом развијању своје моћи суђења. Њему предстоји непосредан сусрет с предметом, креативно вежбање у самосталном испитивању и истраживању. И јако је добро ако се са основама ове самосталности упознао још у гимназији, ако у академску аудиторију улази као духовно заинтересован човек, који трага за самосталношћу… Оно што је академија дужна да му пружи управо је непосредан сусрет с предметом, умеће да организује овај сусрет и да се исправно опходи са својим објектом – било да се ради о материјалном свету или душевној појави, математичкој величини или функцији, живој речи у филологији, тешко схватљивом историјском догађају, закону у јуриспруденцији или духовном становишту у философији. Млади академац мора да се научи да самостално и непосредно перципира свој предмет, да га проналази, издваја, доживљава, сазрцава и истражује. А искусни академик мора да се постара да му пренесе ово умеће. Доцент је ту да стане између слушаоца и предмета, управо ради тога да би изазвао њихов животни сусрет, да би узорно организовао ову стваралачку перцепцију, да би се одмах затим повукао и саставио растављено. Он као да узима студента за руку и води га ка извору да би му показао како овај извор стварно изгледа, како га треба тражити, како с њиме ваља поступати и како се преко овог извора долази до самог предмета; управо због тога, такозвана „практична настава“ или „просеминари“ и „семинари“, имају, у универзитетској настави, посебан значај, уводећи студента у научну лабораторију. Академско мишљење полази од непосредног искуства; академска спознаја црпи из извора; академско истраживање је самостални доживљај истраживача, одговорна борба за истину, критичко тумачење, вежба (аскеза) моћи суђења, вештина доказивања и показивања. Кроз ово се формира лични „поглед“ и „уверење“ које је израсло из лично доживљене очигледности. Академија је дужна да човеку пренесе вештину одговорног, усамљеног мишљења – вештину да мисли из самог предмета, моћ целовитог сазрцања (интуиција) и строгог аналитичког посматрања (индукција). Неутемељено мишљење је злоупотреба мисли, својствена необразованости; дедуктивно мишљење је опасно оруђе полуобразованости; и једно и друго, мора бити превладано. Академија не установљава „догмате“: она пита, тражи, истражује; она не поставља забране и не доводи до застоја: она живи динамички и стваралачки, али њена динамика је одговорна и опрезна, она испитује, сумња и проверава. Једном речју – академија остварује „метод“ и васпитава за метод. Метод је грчка реч; она означава пут ка циљу; у спознаји – борбу за истину. Академија управо и јесте школа самосталне борбе за истину. Читавог свог живота научник-истраживач се бори са самим собом, како би стекао неопходну чистоту, проницљивост и гипкост духа; са предметом, како би га испитао, сагледао и приказао; са језиком, како би њиме, на прави начин, овладао и прилагодио га. Он се бори због истине, како би је стварно доживео, учврстио и изразио. Овим је речено много, можда, чак, и све. Сада мора бити јасно зашто ми тврдимо да академија васпитава човека за слободу; јер, слобода је одговорна, стваралачка самосталност човека. Али, управо стога академија може да опстане једино у атмосфери слободе и да ствара једино из слободе. То није слобода самовоље и она се не сме злоупотребљавати. То је слобода од свакојаких захтева са стране, од свакојаких, науци туђих ограничења, од било каквог притиска на савест и на ум истраживача, од сваког политичког и социјалног улагивања. То је спољашња слобода при унутарњој спутаности. Свако мешање које долази споља се одбацује како би се строго могли следити захтеви предмета и истраживачке савести. Стога је ово ослобађање од људских претензија ради служења божанственој ствари савесне спознаје. То је смисао академске слободе. Ето зашто се цела академија заснива на осећању одговорности; атмосфера, без које она не може, атмосфера је методички васпитане, искрено-часне, савесно-проверене воље за истином. Али, треба нагласити да ни осећање одговорности, ни воља за истином не проистичу само и једноставно из академског духа, већ, нарочито, из духа живе религиозности. Васпитавајући човека у слободи и учећи га унутарњој дисциплини, васпитавајући га за самосталност и учећи га самоопредељивању, академија тражи од њега да победи аутизам, самовољу и таштину, и да стекне ону истинску кроткост која је својствена сваком правом научнику. Цео свој живот научник стоји пред великом тајном видљивог и невидљивог, пред бесконачном дубином и сложеношћу предмета који је створио Бог; он сазрцава ову живу тајну и дубину и настоји да је перципира и истражи. Што је узвишенији и значајнији људски дух, то је веће његово поштовање и његова кроткост. Што је његов поглед проницљивији, то је искреније његово дивљење, како је на то указивао још Аристотел; то је строжији његов суд о самом себи, како то бива код аскете. Прави академик зна своје границе и границе свога знања; и зато он никад није охол и не пати од гордости. Мудар академик одлично зна где почиње његова „глупост“, и никада себе не сматра најпаметнијим. Он осећа у себи вечног студента, који никад не зна довољно и којем је само пружена срећа да дешифрује свет који је створио Бог, као неки Божији хијероглиф – стално се борећи и не надајући се да ће исцрпсти свој предмет. Ето зашто је тихо, сазрцавајуће и дубоко поштовање истински извор академског истраживања. И ово смерно клањање пред богомсазданом тајном универзума, ово дивљење човека који осећа Божје „трагове“ и „зраке“ у свету, једна је од најблагороднијих молитви које су, уопште, доступне човеку, она је молитва благодарности и очигледности, која ни за шта не моли и ни на шта се не жали. Таква молитва доноси научнику своје најбоље дарове: љубав према предмету који очекује да буде истражен; вољу за тачном и пуном истином; осећање одговорности за свако тврђење и порицање; кроткост која чисти душу, и аскезу моћи суђења. Стога, ако се ствар схвати на прави начин, академија не само да није супротстављена религији, већ она, баш напротив, представља једну од најплеменитијих форми религиозности; стваралаштво истинског научника је тихо богослужење. „Појам“ Бога није објашњавајућа „хипотеза“ у склопу науке; али Дух Божији јесте истинска и одређујућа основа свих академских напора и достигнућа. Сви велики научници последњих векова знали су и отворено су исповедали ово – и Коперник, и Бекон, и Галилеј, и Њутн, и Кеплер, и Лајбниц, и Бојл, и Ломоносов, и Либих, и фон Мајер, и Фехнер, и Карлајл. Они су износили своје схватање с недвосмисленом јасношћу и дубоким поштовањем; и били су у праву. Они нису тражили и налазили оно што је споља видљиво, већ скривену суштину. А да би се проникло до суштине, ваља се загледати у дубину, тамо где пребива жива тајна универзума – коју је стваралачки замислио Господ и која нам је задата за стваралачко истраживање. Прави истраживач се увек, с дубоким поштовањем дотиче ове тајне, и, дотакавши је, врло брзо се уверава у то да интелектуални доживљај универзума неприметно доводи човека до сазрцања Божанства. Ето зашто се академија, која је одучила да се диви и дубоко поштује и која је изгубила осећање љубави и одговорности – неминовно дегенерише и престаје да буде академија. Она постаје беживотна, престаје да ствара и почиње да служи духу распадања, срозавања и пропасти; њени „научници“ лутају по површини појава, „распршују“ и „слепљују“, понављају своје или туђе (које су им прописане!) мртве схеме, мисле кратковидо, механизују свој сопствени рад и губе аутентични, живи предмет… То је академија, то је истинска суштина универзитета и сваке високе школе као такве (ако она још заслужује своје име): то је лабораторија испитивачког и сумњајућег истраживања које се одвија у духу религиозног сазрцања. Академија настаје из слободе, ствара у слободи и васпитава за слободу; она, у исто време, настоји да слободно схвати оне високе обавезе и оне највише нужности којима човек добровољно мора да се потчини ради предметне спознаје. Она не истражује ради тога да би све разложила и разрушила, већ ради тога да би увидела аутентично, да би га верно описала и да би стваралачки изградила витално. Она, наравно, јесте школа мисли; али та мисао је испуњена љубављу и вољом: она посматра, сазрцава и радосно поима дело руку Божијих. Стога, академија тражи целог човека: а од њега самог – тражи морално напрезање и религиозно уздизање: у противном, он се неће дотаћи најважнијег и најзаветнијег: тајне чулних, нечулних и натчулних светова. И оно прво, од чега свака академија мора да крене, то је превладавање свих споља наметнутих и мртвих интелектуалних схема и шаблона: све то, попут смртоносног отрова, делује на мисао, на савест, на дух и на вољу човека. Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 184–190. Превод: Радослав Божић
  24. Једно од најтежих и најопаснијих наслеђа револуције у Русији је губитак истинског академског нивоа. Високе школе и, нарочито, универзитети били су, од самог почетка, жртвовани зарад жеља и претензија револуционарне средине. Њихова самосталност била је исмејана и погажена; избор кадрова и израда програма одузета је из надлежности научника и предата у руке незналицама; и док је тоталитарна држава јачала, целокупан академски живот – истраживање, настава, критика и оцењивање радова, дух и правац спознајне воље – све је било угушено, унакажено и срозано. Академија је претворена у „техникум револуције“; научници су бачени на колена, а наука, у њеном правом значењу, морала је да пређе у илегалу. Тој изопачености и понижењу, једном ће доћи крај и Русија ће обновити свој академски дух и ниво. Јежи Новосјелски, Без наслова, 1984. Шта је, у ствари, академија? Шта је њен задатак? Чему научници треба да служе да би ниво универзитета био на правој висини? Академија је највиши степен у образовању и васпитању човека; и, већ самим тим, одређује се њена суштина и специфичност. Јер, степени који јој претходе, само припремају човека за овај последњи и највиши. Нижа школа учи човека да чита, пише и схвата прочитано; она учи дете да концентрише своју пажњу, да располаже својим памћењем и да се усредсређује у указаном правцу. Добар наставник ће се, неизоставно, побринути да у детету пробуди духовност његовог инстинкта – доброту, савест, врлину, религиозну веру, национално осећање и правну свест… Средња школа учи човека да усваја градиво које му је понуђено и да њиме технички влада: поимање мора постати активно размишљање, хоризонт детета мора, из године у годину, постајати све шири, памћење мора да се утврђује и обогаћује. Али, ауторитет наставника остаје и даље руководећи: он даје тумачења, упутства, лекције, задаје задатке и вежбе. Наставник, на неки начин, стаје између ученика и предмета као посредник и прича му из предмета и о предмету онолико колико сматра да је неопходно и да је у складу с могућностима ученика, проверавајући његову пажњу, памћење и способност усвајања. Он ученицима саопштава правила и начине мишљења, увежбава их у примењивању ових правила, исправља њихове грешке и даје им упутства. Самим тим, он код својих ученика буди и јача („преповија“) моћ суђења, учећи је правилној усмерености и дисциплини, али и држећи је, неко време, у потчињеном положају. Талентовани наставник сигурно ће се побринути и за то да код ученика побуди интересовање за свој предмет, да у њима запали љубав према предмету и жеђ за спознајом; он ће у своја предавања унети толико искрене ватре, да ће ученици, и не примећујући, почети да живе активном снагом расуђивања – формираће своје властите укусе, погледе и убеђења; а, што је најважније – јачаће и примењиваће духовност свога инстинкта. Све је ово само припрема за високо образовање, за академију, а тамо се све мења. Академија се не обраћа ни детету ни младићу, већ интелектуално зрелом човеку: она га васпитава за самостално битисање и мишљење. Нема више школских шема, пасивно усвајаних шаблона, обавезних метода и непрекидне контроле! Отпочиње самостална делатност духа, спознаје и мисли…И управо ка овој самоделатности треба да води академска настава. Природно, на млађим годинама ову самоделатност треба подстицати и јачати саветима, објашњењима, саопштавањем познатих метода и умећа; али на старијим годинама, студент мора да покуша да мисли и спознаје самостално. По овоме се академска настава суштински разликује од часова у гимназији. Овде се не пуни памћење, нити се усваја појмљено и само технички вежба мишљење. Овде се ради о јачању и продубљивању моћи суђења; овде се стиче умеће да се самостално приступа предмету, да се он самостално перципира и истражује. На ово треба да се усредсреди академска настава. Погрешно, кратковидо и тужно поступају они професори који и на универзитетима практикују гимназијски начин обучавања, примењујући га само на друге, теже и сложеније садржаје. То нема везе са академијом: они сами, заправо, нису прерасли гимназију и на универзитету, строго говорећи, немају шта да траже. Академски испити не постоје зато да би се оптерећивало памћење студената и да би се ауторитативно контролисало наметнуто мишљење. Академија учи предметном мишљењу и предметном истраживању; и на академском испиту, на провери, не би требало да буде памћење, већ моћ суђења и умеће оријентације у неистраженом и непознатом… Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па,дакле, и за духовну слободу. Припрема је завршена. Испит „зрелости“ је положен и млад човек је „сазрео“. Сад он може да приступи правом развијању своје моћи суђења. Њему предстоји непосредан сусрет с предметом, креативно вежбање у самосталном испитивању и истраживању. И јако је добро ако се са основама ове самосталности упознао још у гимназији, ако у академску аудиторију улази као духовно заинтересован човек, који трага за самосталношћу… Оно што је академија дужна да му пружи управо је непосредан сусрет с предметом, умеће да организује овај сусрет и да се исправно опходи са својим објектом – било да се ради о материјалном свету или душевној појави, математичкој величини или функцији, живој речи у филологији, тешко схватљивом историјском догађају, закону у јуриспруденцији или духовном становишту у философији. Млади академац мора да се научи да самостално и непосредно перципира свој предмет, да га проналази, издваја, доживљава, сазрцава и истражује. А искусни академик мора да се постара да му пренесе ово умеће. Доцент је ту да стане између слушаоца и предмета, управо ради тога да би изазвао њихов животни сусрет, да би узорно организовао ову стваралачку перцепцију, да би се одмах затим повукао и саставио растављено. Он као да узима студента за руку и води га ка извору да би му показао како овај извор стварно изгледа, како га треба тражити, како с њиме ваља поступати и како се преко овог извора долази до самог предмета; управо због тога, такозвана „практична настава“ или „просеминари“ и „семинари“, имају, у универзитетској настави, посебан значај, уводећи студента у научну лабораторију. Академско мишљење полази од непосредног искуства; академска спознаја црпи из извора; академско истраживање је самостални доживљај истраживача, одговорна борба за истину, критичко тумачење, вежба (аскеза) моћи суђења, вештина доказивања и показивања. Кроз ово се формира лични „поглед“ и „уверење“ које је израсло из лично доживљене очигледности. Академија је дужна да човеку пренесе вештину одговорног, усамљеног мишљења – вештину да мисли из самог предмета, моћ целовитог сазрцања (интуиција) и строгог аналитичког посматрања (индукција). Неутемељено мишљење је злоупотреба мисли, својствена необразованости; дедуктивно мишљење је опасно оруђе полуобразованости; и једно и друго, мора бити превладано. Академија не установљава „догмате“: она пита, тражи, истражује; она не поставља забране и не доводи до застоја: она живи динамички и стваралачки, али њена динамика је одговорна и опрезна, она испитује, сумња и проверава. Једном речју – академија остварује „метод“ и васпитава за метод. Метод је грчка реч; она означава пут ка циљу; у спознаји – борбу за истину. Академија управо и јесте школа самосталне борбе за истину. Читавог свог живота научник-истраживач се бори са самим собом, како би стекао неопходну чистоту, проницљивост и гипкост духа; са предметом, како би га испитао, сагледао и приказао; са језиком, како би њиме, на прави начин, овладао и прилагодио га. Он се бори због истине, како би је стварно доживео, учврстио и изразио. Овим је речено много, можда, чак, и све. Сада мора бити јасно зашто ми тврдимо да академија васпитава човека за слободу; јер, слобода је одговорна, стваралачка самосталност човека. Али, управо стога академија може да опстане једино у атмосфери слободе и да ствара једино из слободе. То није слобода самовоље и она се не сме злоупотребљавати. То је слобода од свакојаких захтева са стране, од свакојаких, науци туђих ограничења, од било каквог притиска на савест и на ум истраживача, од сваког политичког и социјалног улагивања. То је спољашња слобода при унутарњој спутаности. Свако мешање које долази споља се одбацује како би се строго могли следити захтеви предмета и истраживачке савести. Стога је ово ослобађање од људских претензија ради служења божанственој ствари савесне спознаје. То је смисао академске слободе. Ето зашто се цела академија заснива на осећању одговорности; атмосфера, без које она не може, атмосфера је методички васпитане, искрено-часне, савесно-проверене воље за истином. Али, треба нагласити да ни осећање одговорности, ни воља за истином не проистичу само и једноставно из академског духа, већ, нарочито, из духа живе религиозности. Васпитавајући човека у слободи и учећи га унутарњој дисциплини, васпитавајући га за самосталност и учећи га самоопредељивању, академија тражи од њега да победи аутизам, самовољу и таштину, и да стекне ону истинску кроткост која је својствена сваком правом научнику. Цео свој живот научник стоји пред великом тајном видљивог и невидљивог, пред бесконачном дубином и сложеношћу предмета који је створио Бог; он сазрцава ову живу тајну и дубину и настоји да је перципира и истражи. Што је узвишенији и значајнији људски дух, то је веће његово поштовање и његова кроткост. Што је његов поглед проницљивији, то је искреније његово дивљење, како је на то указивао још Аристотел; то је строжији његов суд о самом себи, како то бива код аскете. Прави академик зна своје границе и границе свога знања; и зато он никад није охол и не пати од гордости. Мудар академик одлично зна где почиње његова „глупост“, и никада себе не сматра најпаметнијим. Он осећа у себи вечног студента, који никад не зна довољно и којем је само пружена срећа да дешифрује свет који је створио Бог, као неки Божији хијероглиф – стално се борећи и не надајући се да ће исцрпсти свој предмет. Ето зашто је тихо, сазрцавајуће и дубоко поштовање истински извор академског истраживања. И ово смерно клањање пред богомсазданом тајном универзума, ово дивљење човека који осећа Божје „трагове“ и „зраке“ у свету, једна је од најблагороднијих молитви које су, уопште, доступне човеку, она је молитва благодарности и очигледности, која ни за шта не моли и ни на шта се не жали. Таква молитва доноси научнику своје најбоље дарове: љубав према предмету који очекује да буде истражен; вољу за тачном и пуном истином; осећање одговорности за свако тврђење и порицање; кроткост која чисти душу, и аскезу моћи суђења. Стога, ако се ствар схвати на прави начин, академија не само да није супротстављена религији, већ она, баш напротив, представља једну од најплеменитијих форми религиозности; стваралаштво истинског научника је тихо богослужење. „Појам“ Бога није објашњавајућа „хипотеза“ у склопу науке; али Дух Божији јесте истинска и одређујућа основа свих академских напора и достигнућа. Сви велики научници последњих векова знали су и отворено су исповедали ово – и Коперник, и Бекон, и Галилеј, и Њутн, и Кеплер, и Лајбниц, и Бојл, и Ломоносов, и Либих, и фон Мајер, и Фехнер, и Карлајл. Они су износили своје схватање с недвосмисленом јасношћу и дубоким поштовањем; и били су у праву. Они нису тражили и налазили оно што је споља видљиво, већ скривену суштину. А да би се проникло до суштине, ваља се загледати у дубину, тамо где пребива жива тајна универзума – коју је стваралачки замислио Господ и која нам је задата за стваралачко истраживање. Прави истраживач се увек, с дубоким поштовањем дотиче ове тајне, и, дотакавши је, врло брзо се уверава у то да интелектуални доживљај универзума неприметно доводи човека до сазрцања Божанства. Ето зашто се академија, која је одучила да се диви и дубоко поштује и која је изгубила осећање љубави и одговорности – неминовно дегенерише и престаје да буде академија. Она постаје беживотна, престаје да ствара и почиње да служи духу распадања, срозавања и пропасти; њени „научници“ лутају по површини појава, „распршују“ и „слепљују“, понављају своје или туђе (које су им прописане!) мртве схеме, мисле кратковидо, механизују свој сопствени рад и губе аутентични, живи предмет… То је академија, то је истинска суштина универзитета и сваке високе школе као такве (ако она још заслужује своје име): то је лабораторија испитивачког и сумњајућег истраживања које се одвија у духу религиозног сазрцања. Академија настаје из слободе, ствара у слободи и васпитава за слободу; она, у исто време, настоји да слободно схвати оне високе обавезе и оне највише нужности којима човек добровољно мора да се потчини ради предметне спознаје. Она не истражује ради тога да би све разложила и разрушила, већ ради тога да би увидела аутентично, да би га верно описала и да би стваралачки изградила витално. Она, наравно, јесте школа мисли; али та мисао је испуњена љубављу и вољом: она посматра, сазрцава и радосно поима дело руку Божијих. Стога, академија тражи целог човека: а од њега самог – тражи морално напрезање и религиозно уздизање: у противном, он се неће дотаћи најважнијег и најзаветнијег: тајне чулних, нечулних и натчулних светова. И оно прво, од чега свака академија мора да крене, то је превладавање свих споља наметнутих и мртвих интелектуалних схема и шаблона: све то, попут смртоносног отрова, делује на мисао, на савест, на дух и на вољу човека. Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 184–190. Превод: Радослав Божић View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...