Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божијој'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Душа која воли Бога налази утеху само поред Њега. Само што се ослободиш од греховних веза, срце ће се твоје привезати за Бога. Као што се бебе прво хране млеком а потом хлебом, тако и почетници у хришћанском животу прво треба да пресеку везе које их везују са светом, а затим да се сједине са Богом. Телесно делање претходи душевном. Као што је Бог при стварању човека прво створио земљано тело а затим дунуо и дао му „дах живота“, тако и у духовном. Прво ћемо почети телесним трудом а потом ћемо приступити систематском стицању врлина. Прво постављамо темељ куће а онда зидамо. Другачије не бива. Душевно делање рађа се од телесног, као што клас ниче из голог семена жита. Трудови које чинимо ради љубави Божије, неупоредиви су са уживањем вечних добара. Труд ратара који сеје прати радост када жање. Хлеб који једе чини му се сладак јер је плод његовог зноја. Извршење заповести Божијих захтева духовни напор и много труда; но после долази радост. Зато презри све и имаћеш Бога за помоћника. Онај ко избегава сујетну славу светску осећа у души својој славу будућих добара. Док онај ко се труди да разоноди себе пролазним уживањима овога света, душевно је слеп, јер се није потпуно предао Богу. Не везуј се за злато, сребро или било које благо овога света. Навикни се да не тражиш своју правду у овом животу да не дођеш у прилику једном руком да скупљаш, а другом да расипаш. Чини милостињу од свог труда и зноја а не од неправедне зараде. Чини милостињу сиромашнима па и ако ти чине неправду и вређају. Милостиња, међутим, не може опстати усамљена као врлина, ако не постоји прво љубав према Богу. Она ће нас укрепити да не само отрпимо неправду, него да са радошћу очекујемо и неблагодарност, коју ће вероватно исказати према нама. Треба да тугујеш, да патиш, и да сагореваш када брат твој има потребе; јер тако је чинио и Христос. И ако те неко удари по образу немој се жалостити, него се радуј ради љубави Божије, и немој рећи ниједну тешку реч. Заволи молитву јер ће те много утешити у животу. Читај божанска Писма и воли сиромаштво, јер ће те то одвести Богу. Мрзи телесни одмор и удобности, јер они су смрт за душу. Смањи општење са људима и старај се више за своју душу, тако да стекнеш унутрашњи мир и тишину. Заволи целомудреност и потруди се, молитвом и подвигом, душа твоја да остане чиста од прљавих помисли. Не занемаруј труд на држању заповести Христових да се не постидиш онога дана када се нађеш пред Њим, да положиш рачун за своја дела. Чувај се ситних грешака да не упаднеш у веће. Труди се у задобијању врлине и не привезуј се за уживања и утеху које пружају страсти. Заволи скромну одећу а не ону која се сматра и изгледа лепа. Више нека те интересује лепота душе него тела. Онај ко је брбљив може ли икада стећи чист ум? Може ли икада да има смирене помисли када жели да ужива људску славу. Кад се неко пода телесним чулима, исто је као да се храни зверском храном, док када их победи, као да једе анђелску храну. Смиреноумљем малаксавају телесне страсти, док са гордошћу допушта Бог и пада се у блуд. Смиреноумље украшава душу чистотом. Саможивост ствара неред и немир у души и ум се прља нечистим помислима. Смиреноумље одводи човека Богу. Чини милостињу и старај се за друге људе који су иконе Божије, али никада не заборављај спасење душе твоје. Прво треба просветити себе, а затим друге. Немој мислити да си милостињом исцрпео своје обавезе према Богу. Потребна је велика борба да би очистио себе од страсти, јер само тако ће бити Богу угодна жртва коју чиниш за своју сабраћу. Јер, макар и чуда чинио, макар и мртве васкрсавао, ако се не стараш истовремено за своју душу, ништа ниси учинио. Како ћеш друге упућивати љубави Божијој, ако ти претходно ниси упознао Бога? Сам си болестан, а настојиш друге да лечиш. Треба да знаш, да треба најпре себе очистити а онда чистити друге. Да би неко доспео до Бога, треба да се одрекне и јела и пића и скупоценог одела и похвала и свега другог што привлачи човека у свету. Буди сиромашан са својим смирењем а не богат са својом бестидношћу. Мири људе врлином својом а не речима. Својом кротошћу и лепим начином угасићеш пожар срџбе и свађе. Изобличавај разуздане својим врлинским држањем. Ма куда да одеш, сматрај себе странцем. Тако ћеш пазити и нећеш нанети штету другима. У свакој прилици прави се да не знаш ништа, да те не надвлада егоизам. Ако те чак и осуђују, ти им праштај и не држи злобу у себи. Буди уверен да за сваку ствар имаш потребе да те поуче, а не да ти учиш друге. Никада не саветуј нешто другоме, ако то ниси претходно сам проживео у своме животу. Говори и владај се као ученик, а не као учитељ. Осуђуј себе и седај на последње место. Буди частан и уливај поштовање другима. Ако је нужно да некога поучиш, учини то са смирењем, да би твоји слушаоци имали користи. Подвизавај се молитвом, сузама и постом и избегавај да читаш јеретичка учења. Да би се сјединио са Богом потребно је много поста. Обилна и укусна јела не допуштају уму да се приближи Богу. Тајне Божије схватају се само молитвом и постом. Читај свето Еванђеље, да би се угледао на примере из Христовог живота. Колико читаш свете текстове, толико напредујеш у схватању чудесних дела Божијих. Када изучаваш Свето Писмо, буди слободан од настојања и брига житејских, да би се душа твоја напајала божанским штивом. Оно што читаш, настој да извршиш да ти душа не би остала у тами. У време духовног рата, много помаже читање светих Писама што смо чинили, јер у души постоји духовна резерва. Мед је врло пријатан. Међутим ако га неко много једе, може да изазове повраћање. Тако и у духовним стварима, не треба без расуђивања превазилазити своје могућности. Чини само оно што си кадар. То хоће Бог. Остало ће допунити Он својом благодаћу. Јер постоји опасност да паднеш у очајање читајући о узвишеним стањима до којих су достигли свети. Напредуј у духовном животу смиреноумним мислима и Бог те неће оставити. Не настој да достигнеш духовно стање које превазилази твоје моћи, јер ћеш сигурно пасти, и тај твој пад ђаво ће искористити. Високе духовне врхове много је тешко достићи. Захтевају смирење и много труда и дугогодишњу борбу. Благодат Божија не осењује лако човека, јер треба најпре да се очисти од сваке прљавштине. Тајне Божије разумеју они који су се много година подвигом и смирењем трудили. Само смиренима Бог открива тајне Своје. Ако хоћеш да се предаш молитви и бденију, треба да прекинеш сваки додир са светом и грехом. Потребно је још, трпљење и тишина. Не бој се немира које чини ђаво за време молитве. То чини, јер зна корист коју ћемо имати после молитве. Зато се труди на сваки начин да угаси светиљку молитве. Међутим молитва твоја треба да буде праћена и милостињом, да би се душа твоја испунила божанском светлошћу. На крају, колико си унутрашње миран, толико ће више ум твој схватати тајне Божије. Молитвом и изучавањем светих Писама и читавом твојом духовном борбом, брзо ћеш стићи у чистоту срца. Ружно је да љубитељи тела и стомака испитују духовне ствари, као и блудница да говори о целомудрености. И као што, тело када страда од тешке болести, избегава масна јела, тако и ум не може да достигне у божанске ствари када се бави световним. Као што ватра не може да упали мокра дрва, тако и божанска ватра не може да загреје срце које воли излежавање. Као што се блудница не ограничава само на једног љубавника, тако и душа која је привезана за многе ствари, не може јасно да разуме где су божанске истине. Као онај који није видео својим очима Сунце не може да исприча другима како изгледа његова светлост, тако и онај који није окусио сладост духовног живота, не може да говори о духовним стварима. Ако имаш вишак нечега и немаш потребе, подај брату своме; јер тако ће се срце твоје више приближити Богу. Када чиниш милостињу подај довољно, чинећи то са радошћу, „јер онога који радо даје, љуби Бог“. За хлеб који дајеш убогоме добићеш награду у другом животу. Не испитуј да ли ономе коме дајеш милостињу заиста треба или не. Ти изврши своју дужност а Бог ће да оцени правилно. Јер чинећи милостињу без размишљања, привући ћеш и тврдокорне на добро дело. Овоме нас је научио сам Господ који је јео заједно са цариницима и грешницима. Није изабрао ваљане и достојне, него недостојне, да их привуче и изазове у њима страх Божији. Тако и ти чини добро свима, било да су ти пријатељи или непријатељи. И када чиниш добро дело, не очекуј плату од људи јер ће те наградити сам Бог. Пази да не паднеш у замку и гомилаш богатство, да би тобож чинио милостињу. Милостиња има вредност пред Богом када бива не од сувишка. Колико мање имаш, толико си срећнији и врло лако можеш да се приближиш Богу. Мноштво материјалних ствари везују човека за земљу и не дозвољавају му да види вечно царство. Обиље ствари непријатељ је уздржања. Блажен је онај ко настоји да нађе тишину да би дошао у заједницу са Богом, и не предаје се многим пословима. Јер, ма колико човек живи имаће посла увек који никада неће нестати. Наравно, и рад је потребан за душевни напредак. Оци нарочито одређују почетницима у духовном животу да се више баве телесним радом, да их не би напао Сатана, али наравно да не запостављају молитву. И молитва и рад. Не занемаруј земне поклоне (метанија), јер то плаши Сатану. Знај да ћете много нападати демони када почнеш да се клањаш своме Богу. Ниједна ствар у духовној борби није узвишенија од подвижничког напора, који толико мрзе демони. Бивају опаљивани када виде да се хришћани клањају пред Распетим. Тражи милост Божију и Он ће да просвети таму срца твога и учинити да процвета у теби духовни Рај. Само, прво треба да пресечеш сваку грешну ствар која те везује за свет, а онда да се окренеш свом унутрашњем свету и да искорениш све што је труло. Ово, међутим као што ти рекох раније, није лака ствар. Да очисти неко себе од телесних нечистота, захтева велику борбу која ће трајати дуго. Ово ти говорим не да би те бацио у очајање за своје спасење, него да ти помогнем да напредујеш стално, док не окусиш сладост коју даје Бог. Јер, сладост греха је лажна и привремена. Само ћеш у близини Бога наћи истинску утеху и прибежиште. Омрзни грешна дела, и тада ће ти се приближити Бог и послаће ти Своју благодат. Близу Бога ћеш наћи мир и радост, само да Га заволиш свом душом. Близу Бога, уживаћеш вечно блаженство у Царству Небеском. Заволи Бога истински и тада ћеш бити блажен. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Логос

    Пут ка вољи Божијој

    У аскетској литератури је посебно истакнута важност врлине послушности. Често су преподобни оци саветовали једни друге да је послушност у манастирском животу једини сигуран пут ка спасењу. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски је у својим поукама наглашавао важност препознавања воље Божије кроз послушност духовном оцу. Позивао се на Светог Паламона који је рекао: „Онај ко се потпуно потчинио, нема потребе да обраћа пажњу на Христове заповести“. Поверење у онога ко духовно руководи је веома важно. У њему се препознаје воља Божија. Када се од аскетске литературе настале у окриљу монашке заједнице, у којој је послушност смештена у правцу духовног руковођења, окренемо ка живљењу у свету, питање послушности и непослушности постаје сложеније. О томе су говорили и многи велики духовници. Они су храбрећи своја духовна чеда у монаштву истицали колико је тешко остваривати ову врлину у свету. Старац Јефрем је говорио: „Послушник ће имати ту предност да посредством свог старца лако открије шта је воља Божија. О, како је то велика предност! Остали људи лутају и питају се: „Да ли да учиним ово или оно?“ Они дословно пате, бивају неодлучни и губе време. Захваљујући нашој оскудној молитви, у данашње време ретко можемо поуздано открити шта је воља Божија. Због тога стално доживљавамо бродоломе. Према томе, чеда моја, будући да је љубав Божија била толико милосрдна према вама да без напора можете открити Његову вољу, с вером и поверењем похитајте ка послушању и тако ће вам се непрестано откривати воља Божија, која је вечни живот и блажени починак душе“. Из наведених речи можемо извести неколико закључака који указују на духовне корене проблема (не)послушности. Основна недоумица се састоји у питању избора. Шта учинити у мноштву могућих одлука које се нуде у савременом убрзаном и сложеном начину живота. Изборна воља као израз слободе се показује као својеврстан крст. Они који су предуго неодлучни често долазе до очајања. Они који одлуке доносе без преиспитивања често схватају да су погрешили. Пут исправљања захтева јаку вољу и жељу за покајањем. Жеља се показује као веома изазован пут. Она приликом избора води ка нечему, а онда је њоме потребно отклањати последице тог избора. Истраживања из области психоанализе и психијатрије, као и теолошка истраживања (нпр. Свети Максим Исповедник) указују на важност питања жеље. У њој се може сакрити гордост способна да се представља другачије. Жеља преточена у молитву је поље одговорности. Свети Силуан Атонски је упозоравао да не треба олако произносити молитвене жеље, јер могу да се остваре пре него што будемо спремни да носимо њихово испуњење. Помоћ трезвеног духовног руководитеља је од велике важности на путу трагања за вољом Божијом о нама. Када се сагледа сва изазовност сложеног питања послушности, жеље и молитве, онда се долази до веома једноставног закључка. Он се налази у Молитви Господњој која насупрот нарцисоидног самоуверења нуди пут отворености за деловање Бога у нама: Да буде воља Твоја. Протонамесник Александар Јевтић Извор: Православни мисионар (бр. 353)
  3. Желећи да сви дамо свој молитвени допринос у наставку борбе против зла и неправде, који су озакоњени у спорном закону којим се угрожавају верска права свих православних у Црној Гори овом приликом обавештавамо сво свештенство, свештеномонаштво и верни народ богоспасаване Епархије нишке да ће од данас па до Бадњег дана, закључно са недељом 5. јануаром, у свим храмовима где за то постоје услови, након редовних вечерњих богослужења, овим поводом бити служен Молебни канон Пресветој Богородици. Повезана вест: Саопштење Епископа нишког г. Арсенија: Усрдно се молимо Господу, да уразуми власти у Црној Гори да увиде своја огрешења о закон здравог разума и својим поступцима прекину прогон Цркве Божије! Такође молимо подручно нам свештенство да у свакодневним јутарњим и вечерњим богослужењима, као и у Светим Литургијама у предстојећу суботу и на Недељу Светих Отаца - Оце, умноже своје молитве тако што ће у Мирној јектенији, у прозби: „За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, за христољубиву војску...“ уметнути: „...и за очување православног народа и светиња у Црној Гори...“ а исту прозбу, као и обично, завршити речима: „...да им Господ Бог помогне да одоле сваком непријатељу и противнику, Господу се помолимо“. У Сугубој јектенији, у прозби: „Још се молимо за благоверни и христољубиви род наш...“ треба уметнути „...за очување православног народа и светиња у Црној Гори...“ и прозбу завршити речима: „...и за све православне хришћане“. На Великом входу, такође, помињати православни народ и светиње Црне Горе. Овом приликом позивамо верни народ Епархије нишке да у што већем броју узме учешће у овим молебанима те да умножи своје личне молитве како у храмовима тако и у својим домовима. У ишчекивању свеосвећујућег празника Рођења Христовог, и мира који Он собом доноси, уздајући се у силу Божју која се у немоћи показује, надамо се избављењу и спасењу моћном руком Његовом. Епископ нишки Арсеније Извор: Епархија нишка
  4. Његово Преосвештенсво Епископ ваљевски г. Милутин обавестио је надлежно свештенство, свештеномонаштво и верни народ Епархије ваљевске да чини следеће како би Господ помогао архијерејима и народу у Црној Гори: Узевши у обзир новонастало стање у Црној Гори, ставља се у дужност архијерејским намесницима да заједно са старешинама храмова и управама манастира организују свакодневно служење свете Литургије у храмовима где су седишта намесништва и у манастирима где постоје услови за служење свете Литургије закључно са 5. јануараом 2020. године. У мирну и сугубу јектенију потребно је додати следећу прозбу: „Још се молимо за благоверни христољубиви род наш, за очување светиња и манастира у Црној Гори“. Такође исто то чинити и на Великом входу. Поздрављајући браћу архијереје црногорско-приморског Амфилохија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, молимо се Господу да заступништвом Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Арсенија, Архиепископа српског, и свих светих подари милост и мир да се сви проблеми превазиђу, с љубављу на славу Божју, а ради напретка наше Свете Цркве и свих људи добре воље. Позивамо верни народ Епархије ваљевске да у што већем броју узме учешће у светим Литургијама. С Божијим благословом, Епсикоп ваљевски Милутин Извор: Епархија ваљевска
  5. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 17. августа, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Орахово и том приликом освештао обновљени манастирски комплекс и новоизграђени пут који води до ове древне светиње у Црмници. Током службе Божије владика Амфилохије је досадашњу настојатељицу манастира, мати Атанасију рукопроизвео у чин игуманије. У литургијској бесједи Митрополит је рекао да у овој древној ораховској светињи прослављамо Светог оца нашега Николаја, коме је посвећен овај храм, прослављамо Христа Господа који је рођен ради нас и нашега спасења, преображенога, распетога, васкрслога и на небо вазнесенога, као и да данас просављамо Светих седам мученика ефеских. Подсјетио је владика да су се седам отрока заједно са Христом распели и мученички пострадали у вријеме страшнога гоњења Цркве Божије у вријеме римскога императора Декија, али и посвједочили Његово васкрсење. Зазидани су у тој пећини у Ефесу, да би се пробудили за вријеме цара Теодосија послије 200 година. Како је истакао владика Ефески мученици су у то вријеме, када, као и у ово наше, многи сумњају у васкрсење Христово и вјечни живот – бесмтрност, посвједочили Христа сараспевши се Њему а у исто вријеме су Га посвједочили као васкрслога из мртвих својим буђењем. „Ево у наше вријеме у обновљеној лаври у подножју Ловћена, у Стањевићима се гради у стијени пећина посвећена седморици отрока ефеских. Тако и ми имамо и имаћемо свједочанство њиховог сараспећа и васкрсења.“ Све је у Цркви Божијој и свеукупној Божијој творевини у знаку Христа распетога и васкрслога: „Историја Његове Цркве је сва у том знаку до наших времена. И историја ове свете обитељи је такође у знаку страдања, распећа, али Његовог васкрсавања“, рекао је Митрополит. Казао је да је ова немањићка светиња била запустјела па је трудом сестара уз помоћ честитих људи и вјерника васкрснула: „Заједно са њом васкрсава памћење и сјећање на све оно који су себе уградили у њену историју од прадревних немањичких времена. Обанавља се и памћење на све оне који су сахрањени на овом светом гробљу око ове светиње.Тако бива кроз сву историју Цркве Божије.“ Све је у Цркви Божијој у Христовом знаку, у знаку умирања за Христа, али и рађања Њиме и за Њега храњењем Њиме као хљебом живота који је сишао с неба да сваки који једе од Њега не умре него жив буде вавијек вјека. „Непрекидно благосиља силом Духа Свога Светога наш хљеб и вино и преображава у тијело Своје вјечно присутно са нама и међу нама у Светој тајни причешћа.“ Митрополит Амфилохије је казао да је живот Цркве, живот човјека, човјечанства, живот свијета, све је призвано да се храни тим хљебом живота – Христом Богом нашим и да се преобрази од смртнога у бесмртнога, од пролазнога у непролазно, да се преобрази силом Божијом и Светом тајном причешћа Тијелом и Крвљу Господњом. „То је оно што је својство првенствено хришћана кроз вјекове. Они су били и остали свједоци тога хљеба живота – Христа Бога нашега који је сишао с неба ради нас и нашега спасења, ради даривања вјечнога живорта“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Свете службе Божије, владика Амфилохије је изразио благодарност сестрама на челу са мати Анастасијом и њиховим претходницима који су себе уградили у обнову манастира. Високопреосвећени је уручио и седам архијерејских похвалница за помоћ и несебичну љубав у обнови цркве, манастирског конака и пута до Манастира Светог Николе: Општини Бар, за помоћ у асфалтирању пута, и појединцима Радомиру и Стеву Новаковићу и Зорици Дабановић из Бара, Жарку Машановићу, Бранку Ђуришићу и Миливоју Вукмановићу из Вирпазара. Архиепископ цетињски је пожелио да се на барску општину угледају и све друге црногорске општине, да уграђују себе у светиње и да их чувају као преци њихови. „У неким другим општинама нападају Цркву Божију и тврде да скрнавимо културно благо Црне Горе, па је то чак стигло до Владе. Није много разумно, али шта да радимо. Они који су се васпитали од Броза у духу Маркса и Енгелса и одрекли Бога и Цркве они тако размишљају и настављају то дјело. Али даће Бог да се и они полако врате изворној и правој Црној Гори и схвате да Црква Христова не припада једноме народу већ свим земаљским народима.“ Благодарност је владика изразио и свима који су на било који начин помогли да Манастир Орахово васкрсне, као и онима који су за то принели своје молитве. „Благодарност и свима вама сабранима! Да ова светиња умножи у вама добро, љубав, радост, мир и сваки благослов Божији у све дане вашега живота и ваших породица“, казао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Заједничарење у Христу је настављено уз трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска Митрополит Амфилохије освештао обновљени комплекс манастира Орахово | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 17. августа, са...
  6. У 1.недјељу по Духовима – Свих Светих, 23.јуна 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Тимотеја Бруског и Петровске покладе, саборно и молитвено било је у Острогу. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживала су му острошка сабраћа протосинђел Сергије и јерођакони Атанасије и Роман. Одговарала је острошка братија, а молитвено је са монаштвом учествововало мноштво вјерног народа који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након читања Светог Јеванђеља, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о.Сергије који је казао да се Сви Свети Христови данас прослављају, зато што поред ових које је Бог открио, има мноштво светих који су из свог великог смирења своју светост вршили тајно од људи, а Богу је све јавно, па тако и светост. – Не може се сакрити ни једно ни друго, а нарочито кад је међу људима тај свети. Господ је рекао не може се сакрити град који на гори стоји и зато су се многи светитељи повлачили у тишину да би могли да служе Богу неометано. Међутим, то је исто Божији промисао за њих који су били скривени од наших очију. Бог је дао итекако јавно свете чији је живот за свог биолошког постојања и боравка на земљи већ тада био јасан. Међу тим свима светима ми имамо нашег, слава му и милост, Светог Василија, чији је живот био итекако транспарентно јасан, да је он једна од оних који, како каже Свето Јеванђеље, који се није одрекао Христа пред људима, него Га исповиједио и то у тешко вријеме кад је са истока притисло једно царство које је прогонило Хришћане, са запада друго, а он сабијен овдје, немајући никога осим Бога и шачице људи и то у врло тешким условима. Немаштина, неуслови за било какво развијање пољопривреде, ни било чега. Борба је била за саму храну, али Бог је био његов помоћник и он је Бога пред свијетом јавно исповиједао и није остала празна његова нада, његова вјера, него га је Бог прославио и његов народ, Хришћане, све нас који сте овдје дошли – рекао је о. Сергије. Ријечи Господње које смо чули из светог Јеванђеља ”ко се не одрече мене пред људима,нећу га се ни ја одрећи пред Богом”, говоре како су светитељи добили славу. – Бог их је прославио на земљи, да се њима подижу храмови, да се у њихов спомен врше молитве, а оно што је битније од тога, јер њима та слава није потребан него нама, Бог их је прославио и они обитавају у радости Господа Бога, живе вјечни живот у Рају Божијем и то је оно што нас треба мотивисати да останемо вјерни Христу – казао је о. Сергије. Подсјетио је и на ријечи Господње ”ко љуби оца, или матер, или браћу, или сестре, или жене, или дјецу већма него мене, није мене достојан”. – Заиста је тако. Погледајте како се људи одвајају од Бога, од Цркве Божије, чак јој се и противе, зарад љубави према неким шумарцима, брежуљцима, а то није права љубав. Једино оно што је на Господу Богу живом засновано и на истини Божијој, остаје вјечно. Све друго пропада, све друго пролази, па и наш сам живот, ако није заснован на Христу нема вриједност и жалостан је – закључио је о.Сергије и нагласио да смо позвани да будемо са богом, да будемо у Цркви Божијој, да служимо Богу, да будемо свјетлост свијету, а не да се што би рекао Свети Владика Николај ”са гусјеницама отимамо око брста”. Извор: Манастир Острог
  7. У Недјељу о слијепом, шесту недјељу по Васкрсу, 6. јуна 2019. године, Свету Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз сабрање вјерног народа одслужило је свештенство истоименог храма. Светом Литургијом началствовао је протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Миладин Ккнежевић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић. У својој празничној бесједи, отац Бранко је говорио о дубљем значају и смислу овог недјеље коју данас торжествено прослављамо. Наглашавајући притом да Господ увијек и на све начине исцјељује сваког дана нас људе грешне и болесне: "Господ говори: ,,Ваља ми чинити добро док је дан, јер убрзо наступа ноћ." - најављујући тиме Његово страдање. Али, говорио је и о дјелању и стварању у овоме свијету, јер дакле и даље је дан и даље је свјетлост. И даље Господ чини многобројна чуда исцјељујући нас грешне и болесне, посјећујући нас грешне и болесне." У даљем обраћању отац Бранко наводи да је јако битно да узмемо учешћа у нашем сопственом спасењу, те да дјеламо управо као Божији, Његови сарадници, будући да нас Господ позива да искористимо сваки трен нашега живота на спасење: "Али Господ нас и учи да и ми дјеламо као Његови сарадници још док је дан у пренесеном значењу, још док траје тај дан нашега живота, јер кад дође ноћ, (односно смрт) тада ће бити већ касно. Зато нас Господ позива да не трошимо узалуд наше вријеме, позива нас и опомиње да не губимо вријеме како то кажу данашњим речником. Бог нас позива да добро искористимо сваки дан и сваки трен за своје спасење и на славу Божију." Он се у другом дијелу свог обраћања осврнуо и на зло које увијек тежи ка томе да искуша, опроба и оспори нашу вјеру, наше призвање: "Данас у свијету нам се намеће на стотине разлога да не вјерујемо у васкрслога Христа. А и кад повјерујемо, онда се нађе разлог да то можда и није баш тако, да није баш та свјетлост вјере у Бога живога засијала у нашем срцу, да Бог није отворио наше духовне очи, да Бог нас није призвао у Своју Цркву. Стотине разлога ће се наћи да се оспори наше призвање од Господа и то да нам је Господ, нама духовним слијепцима отворио очи и призвао нас к Њему, у Цркву Његову. Тако је било како видимо из ове јеванђелске приче и у Његова времена овдје на Земљи, а тако је и у сва времена, па и у ово наше вријеме." - закључио је он. "Али, хајде да се угледамо на овога слијњпца из јеванђељске приче, који непоколебљиво исповједа Христа. Као што је он био на искушењу, тако смо и ми на искушењу, али, и ако смо од рођења (духовно) слијепи, Богу хвала прогледали смо и прозвани смо овдје гдје јесмо. Зато нека нас свог утврди у правој вјери и ми да се утврђујемо у њој, у тврдој Божијој вјери." - закључио је тиме своје пастирско обраћање протојереј Бранко Вујачић. Извор: Храм у Васкрсења Христовог Подгорици
  8. Данас се на Цетињу одржава сједница Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске која је почела Светом архијерејском литургијом коју је у Цетињском манастиру са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. У бесједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Вископреосвећени је казао да се ријеч Светог Игњатија Богоносца да је једна Света саборна католичанска и апостолска црква Божија тамо гдје епископ са презвитерима, ђаконима и народом Божијим служи Свету литургију, остварује кроз сву историју до нашег времена: „Нема мјеста на земаљском шару гдје се не служи Света служба Божија, гдје нису присутни епископ, презвитер, ђакон и народ Божији. Свако у Цркви Божијој приноси себе и своје дарове живоме Господу постајући заједничар Христов, по ријечима апостола Павла, заједничар у Његовој вјери, нади на вјечни и непролазни живот, носећи бремена једни других и тако испуњујући закон Христов.“ Владика је објаснио да се заједништво остварује у Цркви Божијој православној и да свако, према дару своме, учествује у великој Светој тајни, тијелу Христовом – Цркви Божијој, па и наша епископија, која данас има сабрање Епархијског савјета и управног одбора – тијела у којима су присутни епископ, презвитери, ђакони, припадници царског свештенства народа Божијег, настављајући то свето дијело које је Христос утемељио: „Већ 800 година, од времена Светог оца нашега Саве па до данас, овдје се наставља то свето дијело – заједница Божија. Проповиједа се име Христа Бога нашега, крштавају се душе у име Оца и Сина и Духа Светога, примају Тијело и Крв Господњу, и постају заједничари живога Бога и заједничари једни са другима. Сва покољења постају једно тијело Христово обједињени око Христа Господа.“ Појаснио је владика да је у Цркви Божијој све у знаку сабрања и сабора, јер је Црква, била и јесте, по својој природи Саборна католичанска, и тако ће бити до краја свијета и вијека. Данас се, као што се догађало у свим временима, у нашој Митрополији сабирају епископ, презвитер, ђакон и народ Божији на Свету службу Божију, на дјелање дјела Господњега, како у парохији, гдје постоји парох, народ, Црквена општина, тако и у манастирима, гдје су игуман (игуманија), настојатељ (настојатељица), монаси и монахиње….. „Било је оних времена када су демонске силе безбожне покушавале да разоре то заједништво Цркве Божије, али Црква се увијек изнова обнављала, и њене вјековне установе су увијек изнова функционисале на прави истински начин“, казао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је и на страдање Цркве на овим просторима, нарочито за вријеме и послије Другог свјетског рата, када је убијен Митрополит Јоаникије и више од 120 свештеника, када је на правди Бога, Митрополит Арсеније (1954. године) затворен и осуђен на 11 година затвора: „Мислили су безбожници да ће уништити Цркву. Међутим, Црква Божија поново је почела да се обнавља, да васкрсва. И данас, ево обновљено је и наше свештенство, и наше монаштво, и наш народ поново се враћа Цркви, а коме би ако не би Христу Богу, Његовој истини вјечној доброти, мудрости, љубави“, поручио је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, служио је са свештенством Свету архијерејску литургију у Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, у Недејљу о блудном сину, 24.фебруара 2019. љета Господњег, када наша Црква молитвено прославља Светог Власија и Светог великомученика Ђорђа Кратовца. Поред моштију Светог Василија, Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Роман, као и протојереји Велимир Јововић из Никшића и Љубомир Јовановић из Бара. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит Амфилохије је након читања зачала из Светог јеванђеља архипастирском бесједом поздравио сабране и казао да је Острог мјесто гдје се кроз вјекове свједочи жеђ за Богом живим и истинитим. – Посвједочује се то кроз вјекове. Колико је само душа жедних и гладних Бога дошло у ову пећину коју Свети Василије грије својим сузама кроз вјекове – казао је Митрополит Амфилохије. Он је истакао да је Недјеља о блудном сину друга припремна недјеља пред Васкршњи пост, у којој нас Јеванђеље као и у првој опомиње о значају покајања за наше спасење. Митрополит је подсјетио да је прича о блудном сину заправо прича о човјеку који је богатство које му је дао отац потрошио са блудницама и проводећи живот у гријеху, који се касније покајао и вратио, а кога је отац објеручке дочекао у радости што му се ипак вратио и покајао. Његовом брату није било јасно зашто отац свог сина и његовог брата прима са великом радошћу и частима, кад је све што је имао потрошио у гријеху, подсјетио је Митрополит Амфилохије. – То се догађало и догађа се и у наше вријеме. Колико је само било оних који су и у тешким временима остали вјерни Цркви Божијој, па када су видјели да се они, који су се отуђили били од Цркве, а није их мало било, враћају Цркви, ови кажу да се од њих не може ући у цркву, попут овога старијег сина. Они говоре, ми смо остали вјерни, а они не, а сад их Црква Божија прима, Бог их прима и награђује, а као дане брине о нама. Дакле, понавља се та прича из Светог јеванђеља кроз вјекове – рекао је Митрополит Амфилохије. И данас се та прича понавља али, казао је Митрополит Амфилохије, блага вијест Божија нас учи да је опроштај оно што је основно својство Божије и да је узајамно праштање оно нашта смо призвани. – Нема никога ко је без гријеха на овој земљи, сем живог Бога. Зато се враћамо и призвани смо да се вратимо Божијој љубави, вјечној љубави, Њему који грли сву своју дјецу без обзира каквим путевима та дјеца ходила, само ако се врате кроз покајање – казао је Митрополит Амфилохије и закључио да је покајање најдивнији плод људске мудрости, на коме је, не случајно, Господ поставио и своје Јеванђеље. Литургијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ, а сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето причешће. Потом су вјерни цјеливали мошти Светог Василија Острошког Чудотворца. Извор: Манастир Острог
  10. ”Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе” - рекао је Епископ. У недељу, дана 17.02.2019. године, када наша Црква слави преподобног Исидора Пелусиота и преподобног Николаја, свету архијерејску Литургију у Сотину служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј Миладин Спасојевић, парох сотински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На крају свете Евхаристије Епископ је изговорио беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен дан Господњи! Свака недеља је дан Господњи – дан љубави и милости Божије! Љубав и милост Божија изливају се на свакога човека који жели заједницу са Живим и Делатним Богом. Литургија је икона Царства Божијега – вечне заједнице Бога и човека. Та вечна заједница се испуњава у светој Тајни Причешћа. Данас смо из светог Јеванђеља чули дивну причу о митару и фарисеју која нам даје образац савременог човека наспрам духовног човека који жели заједницу са Богом. Фарисеј, говорећи о себи је заправо себе хвалио износећи своја добра дела. Са друге стране видимо човека који је у другом духу стајао пред Господом говорећи: ”Господе, милостив буди мени грешном”. Често пута када из нашег угла сагледавамо стварност можемо рећи да фарисеј није урадио ништа погрешно, али греши гледајући све земаљским очима које терају у филозофију живота која нас одваја од заједнице са Богом. Митар је гледао свет духовним очима стражећи тако над својом душом и молећи се за опроштај својих грехова. То је праобраз покајања које нас прати у припремним данима пред свету четрдесетницу. Ово је је прва од припремних недеља пред свету четрдесетницу у којој нас Црква упућује на покајање и изграђивање љубави једних међу другима. Требамо да изграђујемо љубав према Богу и према ближњима, јер ако негујемо заједницу и љубав према ближњима имаћемо и однос и заједницу са Живим Богом. Кроз свети Апостол чули смо исто тако дивну причу која нас упућује на ревност и открива нам смисао нашег живота у овом свету. Свети апостол Павле упућује писмо свом ученику апостолу Титу које говори каква то љубав и вера сваког човека треба да буде. Иако је било тешко време гоњења у којем су се хришћани морали сакривати по пећинама како би узносили своје молитве Господу. Љубав и вера коју су апостоли имали, о којој смо кроз историју као народ могли да сведочимо, била је откривана кроз њихову ревност. Као народ требамо бити ревнитељи своје вере, они кроз које ће се отеловити љубав Божија у овом свету. Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе. На то нас упућује Црква и учи нас томе од времена светих апостола све до данас. То је идеологија љубави, мира и толеранције. То је пут свакога хришћанина, а превасходно нас православних који желимо љубав, утеху и милост Божију. Стога, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Сотину. Молимо се да наша заједница овде опстане. Црква Божија никада неће заборавити на наш народ где год се он налазио. Док год кандило вере овде гори света Служба ће се служити и народ ће се сабирати. Ми ћемо овде долазити и бићемо нашем народу утеха и раме на којем ће наш народ пронаћи своју наду и утеху. Живели! Бог вас љубио и благословио! Трпеза љубави приређена је трудом пароха сотинског протојереја Миладина Спасојевића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  11. Питање:Имам готово четрдесет година и веома патим што не могу да сретнем човека који би ми постао супруг. Самоћа ми веома тешко пада и због тога страдам, и психички и физички. Никако не могу да се помирим с тим да никада нећу имати мужа и децу. Само бих плакала. Како да наставим даље?Одговор:Како год да проживимо живот, време лети вртоглавом брзином и протекла деценија изгледа као тренутак. Ко зна да ли бисте били срећни у породичном животу или не? Зато не тугујте због прошлости. Брак је људима дат да се узајамно помажу и обезбеде продужење људског рода. Али, упоредите број срећних и несрећних бракова – којих је више? Нека на то одговори живот људи који вас окружују. Брак је сличан врту који издалека плени лепотом, али када му се приближиш, а нарочито када у њега крочиш, не знаш на шта ћеш наићи. Зато препустите се вољи Божијој и благодарите Богу за сваки дан који вам је даровао. Научите да опажате непоновљиву лепоту коју доноси сваки дан и да јој се радујете, благодарећи Богу, уместо што оплакујете свој живот као промашен. Како год човек живи – у браку или сам – чека га судњи час и вечност, на шта често заборављамо.Преузето из књиге: Питања и одговори о животу хришћанина у савременом светуАутор: Архимандрит Рафаил КарелинПревод са руског: Манастир Жича, 203 стр.Издавач: Манастир Жича, 2018.извор: zica.org.rs/izdavastvo http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2018/12/blog-post_31.html
  12. У недељу, дана 11. новембра 2018. године, када се наша Света Црква литургијски сећа Светог Аврамија Затворника и Свете Анастасије Римљанке, Епископ Херувим је благоизволео началствовати литургијским сабрањем у цркви Преноса моштију светог оца Николаја у Мирковцима. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић парох мирковачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На литургијске возгласе и прозбе је одговарала богословска омладина и ђаци ОШ Мирковци предвођени својим вероучитељем г. Драганом Ристанићем. Радост заједничарења су увеличали својим присуством и представници световних власти г. Горан Рељић, начелник Општине Кистање, г. Вујо Крнета, председник Већа српске националне мањине Кистање и г. Момо Грчић. На крају Свете Евхаристије Владика је проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре и драга децо Божија, данас смо се окупили на овај свети евхаристијски дан да бисмо принели бескрвну жртву од свих и за све. Велики је дан данас овде у Мирковцима, што смо се сабрали у овој мученичкој цркви Божијој, која је у току своје историје претрпела страшна страдања. Међутим, она и данас светли светлошћу Васкрсења и људи који су данас овде, су они који су се молили да ова светиња заживи и да буде место окупљања нашега народа у овом месту. Као што смо и данас чули кроз Свето Јеванђеље, како нас Господ посећује на разне начине, управо из приче о Јаировј кћери ми смо видели на који начин све Бог долази и посећује свакога човека. Такође, кроз Светитеље које ми данас прослављамо видимо различите дарове кроз које се Бог кроз људе пројављује овоме свету. Свети Аврамије Затворник, који је ћутао, молио се, трпео целокупно мученичко страдање, због проповеди и сведочења Јеванђеља и Васкрслога Христа, задобија спасење и Црква га прославља. Исто тако, и Анастасија Римљанка, која је на велике муке била бачена, ниједнога тренутка се није хтела предати незнабожачким џелатима који су је мучили, него је у срцу своме носила венац вечне славе и непрестано је у својим мученичким страдањима вапила ка Господу, да јој помогне, узме душу њену и настани је у Рају сладости. -Кроз данашње Свето Јеванђеље чули смо да Бог и поред свих мука, ако жели и ако човек има вере у себи, може да чини различита чуда. То се и десило у данашњој јеванђелској причи када је Господ оздравио жену која је боловала од течења крви 12 година. Заиста су дарови у Цркви Божијој велики и Бог се нама јавља на различите начине. Благодат Божју можемо примити и осетити само ако живимо светотајинским животом, ако живимо Јеванђељем у Телу и Крви Христовој. Никако другачије ни лепше ми не можемо ступити у заједницу са Богом, и не можемо стварити тај најлепши однос човека са Богом. Али превасходно се морамо смирити једни међу другима, бити браћа једни са другима, и носити благи јарам Христов једни другима. Једино на такав начин ћемо бити сведоци управо тога Васкрсења и Страдања Христовога којем сваки Хришћанин треба да стреми и непрестано да се сећа у своме овоземаљскоме животу. -Ако градимо љубав једни међу другима, онда ћемо изграђивати љубав према Богу. Јер сваки ближњи је наш брат, сваки ближњи је икона Христова. Ако на тај начин живимо, ако једни са другима у међусобној љубави будемо били, онда смо засигурно синови и кћери Божије, и деца Божија, управо по оном позвању по коме нас Бог непрестано позива. На крају свете Службе Божије тражимо Благослов Господњи да буде на нама од сада и кроз сву вечност! Тај благослов који носите са овог Светога Богослужења, непрестано треба да сија у срцима вашим, да ширите благу реч Јеванђеља, да носите са собом печат Васкрсења, печат Вазнесења и да се припремате за други Христов долазак, који је близу, јер у овом времену у којем пловимо лађом спасења која је узбуркана, не знамо ни дана ни часа, али свакако треба непрестано да се припремамо за Христов долазак. На који начин? Никако другачије него врлинским животом и светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква је сведок тога живота, јер Она постоји, и поред свих недаћа и свих мука које ми као људи пролазимо. Она је ту да сведочи најлепши печат нашега живота, а то је Васкрсење које се десило да би се нама људима отворила Врата Раја, да би и ми могли бити у заједници и загрљају Божијем. -Нека би Господ дао да се ова заједница овде у Мирковцима умножи, да остане и опстане у овоме мученичком времену, обремењеном свим другим вредностима сем оним који нас узводе ка Царству Божијем. Нека би Господ дао да она опстане и да буде благословена од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења се наставила за Трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома у Мирковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. У недељу, дана 11. новембра 2018. године, када се наша Света Црква литургијски сећа Светог Аврамија Затворника и Свете Анастасије Римљанке, Епископ Херувим је благоизволео началствовати литургијским сабрањем у цркви Преноса моштију светог оца Николаја у Мирковцима. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић парох мирковачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На литургијске возгласе и прозбе је одговарала богословска омладина и ђаци ОШ Мирковци предвођени својим вероучитељем г. Драганом Ристанићем. Радост заједничарења су увеличали својим присуством и представници световних власти г. Горан Рељић, начелник Општине Кистање, г. Вујо Крнета, председник Већа српске националне мањине Кистање и г. Момо Грчић. На крају Свете Евхаристије Владика је проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре и драга децо Божија, данас смо се окупили на овај свети евхаристијски дан да бисмо принели бескрвну жртву од свих и за све. Велики је дан данас овде у Мирковцима, што смо се сабрали у овој мученичкој цркви Божијој, која је у току своје историје претрпела страшна страдања. Међутим, она и данас светли светлошћу Васкрсења и људи који су данас овде, су они који су се молили да ова светиња заживи и да буде место окупљања нашега народа у овом месту. Као што смо и данас чули кроз Свето Јеванђеље, како нас Господ посећује на разне начине, управо из приче о Јаировј кћери ми смо видели на који начин све Бог долази и посећује свакога човека. Такође, кроз Светитеље које ми данас прослављамо видимо различите дарове кроз које се Бог кроз људе пројављује овоме свету. Свети Аврамије Затворник, који је ћутао, молио се, трпео целокупно мученичко страдање, због проповеди и сведочења Јеванђеља и Васкрслога Христа, задобија спасење и Црква га прославља. Исто тако, и Анастасија Римљанка, која је на велике муке била бачена, ниједнога тренутка се није хтела предати незнабожачким џелатима који су је мучили, него је у срцу своме носила венац вечне славе и непрестано је у својим мученичким страдањима вапила ка Господу, да јој помогне, узме душу њену и настани је у Рају сладости. -Кроз данашње Свето Јеванђеље чули смо да Бог и поред свих мука, ако жели и ако човек има вере у себи, може да чини различита чуда. То се и десило у данашњој јеванђелској причи када је Господ оздравио жену која је боловала од течења крви 12 година. Заиста су дарови у Цркви Божијој велики и Бог се нама јавља на различите начине. Благодат Божју можемо примити и осетити само ако живимо светотајинским животом, ако живимо Јеванђељем у Телу и Крви Христовој. Никако другачије ни лепше ми не можемо ступити у заједницу са Богом, и не можемо стварити тај најлепши однос човека са Богом. Али превасходно се морамо смирити једни међу другима, бити браћа једни са другима, и носити благи јарам Христов једни другима. Једино на такав начин ћемо бити сведоци управо тога Васкрсења и Страдања Христовога којем сваки Хришћанин треба да стреми и непрестано да се сећа у своме овоземаљскоме животу. -Ако градимо љубав једни међу другима, онда ћемо изграђивати љубав према Богу. Јер сваки ближњи је наш брат, сваки ближњи је икона Христова. Ако на тај начин живимо, ако једни са другима у међусобној љубави будемо били, онда смо засигурно синови и кћери Божије, и деца Божија, управо по оном позвању по коме нас Бог непрестано позива. На крају свете Службе Божије тражимо Благослов Господњи да буде на нама од сада и кроз сву вечност! Тај благослов који носите са овог Светога Богослужења, непрестано треба да сија у срцима вашим, да ширите благу реч Јеванђеља, да носите са собом печат Васкрсења, печат Вазнесења и да се припремате за други Христов долазак, који је близу, јер у овом времену у којем пловимо лађом спасења која је узбуркана, не знамо ни дана ни часа, али свакако треба непрестано да се припремамо за Христов долазак. На који начин? Никако другачије него врлинским животом и светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква је сведок тога живота, јер Она постоји, и поред свих недаћа и свих мука које ми као људи пролазимо. Она је ту да сведочи најлепши печат нашега живота, а то је Васкрсење које се десило да би се нама људима отворила Врата Раја, да би и ми могли бити у заједници и загрљају Божијем. -Нека би Господ дао да се ова заједница овде у Мирковцима умножи, да остане и опстане у овоме мученичком времену, обремењеном свим другим вредностима сем оним који нас узводе ка Царству Божијем. Нека би Господ дао да она опстане и да буде благословена од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења се наставила за Трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома у Мирковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице
  14. Он је рекао како се вијековима са Цетиња ишло у Москву, а ево данас је дошло вријеме да је Бог уредио да је код нас рука Светог Јована Крститеља и да браћа из Русије, Украјине, Белорусије долазе овдје на поклоњење. Баш на овај дан већ годинама браћа свештеници и ђакони са вјерним народом из свих тих крајева долазе и показују да Свети Јован сабира нас хришћане без обзира на то ко је одакле и којим ко језиком говори. „Ово су темељи наше вјере. Ово је догађај који стоји у темељу онога како вјерујемо и како Бога прослављамо, а чули сте Јеванђеље“, нагласио је отац Гојко. Отац Гојко је бесједу завршио ријечима о Светом Јовану као Претечи: „Све што се Господу десило, Јован је по Божијој намјери преузео на себе и у свему је био прије Господа, прије Њега прошао све што је Он требао да прође.“ После Свете литургије, прочитан је акатист Светом Јовану Претечи. Изнесена је пред народ његова Света десница коју су вјерници цјеливали током читања акатиста. Сабрање је настављено у манастирској гостопримници, а за госте из Русије је уприличен свечани ручак у Богословији Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У Цетињском манастиру свечано је прослављен празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља, чија се десна рука налази овдје. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић уз саслужење цетињског свештенства, свештенства из Русије, као и многобројног вјерног народа са Цетиња и из Русије. Свето Јеванђеље данашњег празника произносили су јерођакон Јаков из Цетињског манастира, на српском језику и протођакон Николаj из Саборног храма Христа Спаситеља у Москви, на црквенословенском језику. Након прочитаног Јеванђеља, надахнуто је бесједио отац Гојко. Звучни запис беседе Он је рекао како се вијековима са Цетиња ишло у Москву, а ево данас је дошло вријеме да је Бог уредио да је код нас рука Светог Јована Крститеља и да браћа из Русије, Украјине, Белорусије долазе овдје на поклоњење. Баш на овај дан већ годинама браћа свештеници и ђакони са вјерним народом из свих тих крајева долазе и показују да Свети Јован сабира нас хришћане без обзира на то ко је одакле и којим ко језиком говори. „Ово су темељи наше вјере. Ово је догађај који стоји у темељу онога како вјерујемо и како Бога прослављамо, а чули сте Јеванђеље“, нагласио је отац Гојко. Отац Гојко је бесједу завршио ријечима о Светом Јовану као Претечи: „Све што се Господу десило, Јован је по Божијој намјери преузео на себе и у свему је био прије Господа, прије Њега прошао све што је Он требао да прође.“ После Свете литургије, прочитан је акатист Светом Јовану Претечи. Изнесена је пред народ његова Света десница коју су вјерници цјеливали током читања акатиста. Сабрање је настављено у манастирској гостопримници, а за госте из Русије је уприличен свечани ручак у Богословији Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Због избегличких таласа овај дијалог бива отежан појачаним теретом идентитететских контроверзи, са европске тачке гледишта повезаним са страхом од све неизбежнијих демографских промена, а са исламске колонијалним наслеђем и „арапским пролећем“ кулминираним нео-колонијалним насиљем западних сила. Секуларизована друштва политичког Запада и структурална нестабилност исламског Истока, такође, отежавају мапирање релевантних носилаца дијалога, посебно ако он жели да се постави као заиста исламско-хришћански, односно, хришћанско-исламски, а не, на пример, Западно-Источни, арапско-евроамерички и слично. Пишући о сусрету Светог Франциска Асишког и султана Малика ал Камила, у јеку крсташких ратова, дакле, времену геополитичке конфронтираности и међурелигијске нетрпељивости мерљивим са данашњим, Гвеноле Жесе инсистира управо на дијалогу у ком обе стране полазе од сопствене верске традиције, не охрабрујући магловите псеудо-хуманистичке конструкте и реторику „мировњачког“ империјализма толико присутне у наше време. То у основи значи да дијалог који поставимо као „религијски“, иако се не може лишити својих политичких мотивација и консеквенци и политичког контекста у ком се одвија, не сме бити у потпуности зависан и подређен постојећим политичким обрасцима, нормама и односима снага, јер то би значило да је у потпуности посвећен „свету овом“. А такав дијалог, априрно подређен наводној нужности настране логике насиља и моћи као доминације и контроле, никако не може бити уистину религијски, већ само празна идеолошка реторика у служби носилаца овоземаљске власти. Поред тога, говор о миру, толеранцији и дијалогу заснован на дубоким традицијама своје религијске позиције, једини је који потенцијално може да избегне опасност да се претвори у пуко испуњавање текућих идеолошких налога, већ да пронађе мотивацију у сопственој мисији. Управо питање логике, перспективе, парадигме је у основи овог францисканском традицијом мотивисаног охрабривања истинског људског дијалога, којим смо позвани да – ако већ и наводно – верујемо, не чинимо то половично, него заиста верујући у Божију љубав и милост, која ако то желимо може преобразити све на овом свету, па и наша окамењена срца. Нека од начела те логике, која аутор изводи на крају свог полетног и инспиративног излагања, јесу следећа: Поставити се на границе и тако их укинути; Бог нас зове на другу страну мора; Бог нас позива с друге стране лица другог човека; Бог нас позива да попут Христа будемо слуге другог; Отворити врата Божијој великодушности. Ко разуме и прихвата овакву логику, у књизи конкретизовану кроз један аутентичан, просторно-временски ситуиран људски однос, а не апстраховану у виду општеважећег и општеприменљивог рецепта, разумеће и да она по себи није конфесионално одређена, и да се тиче подједнако и „нас“ колико и „њих“, како год ми одређивали своје верске идентитете. Колико и да у овој књизи један католик никако нема претензију да говори „у име“ свих хришћана, него да, пошавши од своје религијске традиције, осмисли могућности превазилажења сукоба, које не би представљале негирање ни себе ни другог, као ни афирмисање онога што је његовој религијској позицији страно. Где се тежи разумевању, а једино истинска – благодатна а не сентиментална – љубав мора бити неупитна. Зато, не хрлимо у „светски мир“ по вољи господара „овога света“, а који хришћанске свете књиге именују антихристом, већ уђимо сви заједно у живот вечни, „гостињску собу, за заједнички сто“, са нашим Господом на челу, где су већ припремљена места за нас, само ако ми то хоћемо, уз милост Његову, од почетка века. Извор: Теологија.нет
  17. „Није лако на почетку трећег миленијума проповедати исламско-хришћански дијалог“, пише у предговору своје књиге „Francesco e il sultano“ францискански теолог париске провинције Гвеноле Жесе [Gwenolé Jeusset, „Sveti Franjo i Sultan“, Svjetlo Riječi: Sarajevo–Zagreb, 2008; превод на хрватски Иван Нујић]. Не само, додајем, због међусобно, сложеним историјским наслеђем и тренутним односом глобалних снага генерисане нетрпељивости, него и због унапред задатих оквира сваког ка „толеранцији и помирењу“ усмереног дијалога, дефинисаним поимањем ових појмова из једне одређене, партикуларне перспективе, која жели да се наметне, и одавно се наметнула, као универзално обавезујућа. Због избегличких таласа овај дијалог бива отежан појачаним теретом идентитететских контроверзи, са европске тачке гледишта повезаним са страхом од све неизбежнијих демографских промена, а са исламске колонијалним наслеђем и „арапским пролећем“ кулминираним нео-колонијалним насиљем западних сила. Секуларизована друштва политичког Запада и структурална нестабилност исламског Истока, такође, отежавају мапирање релевантних носилаца дијалога, посебно ако он жели да се постави као заиста исламско-хришћански, односно, хришћанско-исламски, а не, на пример, Западно-Источни, арапско-евроамерички и слично. Пишући о сусрету Светог Франциска Асишког и султана Малика ал Камила, у јеку крсташких ратова, дакле, времену геополитичке конфронтираности и међурелигијске нетрпељивости мерљивим са данашњим, Гвеноле Жесе инсистира управо на дијалогу у ком обе стране полазе од сопствене верске традиције, не охрабрујући магловите псеудо-хуманистичке конструкте и реторику „мировњачког“ империјализма толико присутне у наше време. То у основи значи да дијалог који поставимо као „религијски“, иако се не може лишити својих политичких мотивација и консеквенци и политичког контекста у ком се одвија, не сме бити у потпуности зависан и подређен постојећим политичким обрасцима, нормама и односима снага, јер то би значило да је у потпуности посвећен „свету овом“. А такав дијалог, априрно подређен наводној нужности настране логике насиља и моћи као доминације и контроле, никако не може бити уистину религијски, већ само празна идеолошка реторика у служби носилаца овоземаљске власти. Поред тога, говор о миру, толеранцији и дијалогу заснован на дубоким традицијама своје религијске позиције, једини је који потенцијално може да избегне опасност да се претвори у пуко испуњавање текућих идеолошких налога, већ да пронађе мотивацију у сопственој мисији. Управо питање логике, перспективе, парадигме је у основи овог францисканском традицијом мотивисаног охрабривања истинског људског дијалога, којим смо позвани да – ако већ и наводно – верујемо, не чинимо то половично, него заиста верујући у Божију љубав и милост, која ако то желимо може преобразити све на овом свету, па и наша окамењена срца. Нека од начела те логике, која аутор изводи на крају свог полетног и инспиративног излагања, јесу следећа: Поставити се на границе и тако их укинути; Бог нас зове на другу страну мора; Бог нас позива с друге стране лица другог човека; Бог нас позива да попут Христа будемо слуге другог; Отворити врата Божијој великодушности. Ко разуме и прихвата овакву логику, у књизи конкретизовану кроз један аутентичан, просторно-временски ситуиран људски однос, а не апстраховану у виду општеважећег и општеприменљивог рецепта, разумеће и да она по себи није конфесионално одређена, и да се тиче подједнако и „нас“ колико и „њих“, како год ми одређивали своје верске идентитете. Колико и да у овој књизи један католик никако нема претензију да говори „у име“ свих хришћана, него да, пошавши од своје религијске традиције, осмисли могућности превазилажења сукоба, које не би представљале негирање ни себе ни другог, као ни афирмисање онога што је његовој религијској позицији страно. Где се тежи разумевању, а једино истинска – благодатна а не сентиментална – љубав мора бити неупитна. Зато, не хрлимо у „светски мир“ по вољи господара „овога света“, а који хришћанске свете књиге именују антихристом, већ уђимо сви заједно у живот вечни, „гостињску собу, за заједнички сто“, са нашим Господом на челу, где су већ припремљена места за нас, само ако ми то хоћемо, уз милост Његову, од почетка века. Извор: Теологија.нет View full Странице
  18. Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој Владика Лукијан (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном Разговарала Снежана Крупниковић Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани. „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“. Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године. Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном. Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године? – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа. Преосвећени Еп. Лукијан испред вуковарског Саборног храма Светог Николаја 1992. године Саборнa црква Светог Оца Николаја у Вуковару данас (фото: Википедија) Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас? – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи. Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес? – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе. У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању? – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21). Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ. Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. ] ] Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској? – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“ На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској? – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе. Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан
  19. У Даљу, у Недељу пачисту, лета Господњег 2015, Блаженог Спомена епископ осечкопољски и барањски г. Лукијан, дао је интервју "Православљу - новинама Српске Патријаршије" (објављен у броју 1152). Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој Владика Лукијан (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном Разговарала Снежана Крупниковић Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани. „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“. Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године. Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном. Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године? – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа. Преосвећени Еп. Лукијан испред вуковарског Саборног храма Светог Николаја 1992. године Саборнa црква Светог Оца Николаја у Вуковару данас (фото: Википедија) Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас? – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи. Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес? – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе. У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању? – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21). Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ. Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. ] ] Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској? – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“ На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској? – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе. Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан View full Странице
  20. Када душа поседује љубав Божију, све је добро, и мило и радосно! Али, и са љубављу Божијом бивају жалости, јер уколико је већа љубав, утолико је већа и жалост. Мати Божија није никада погрешила, ни једном својом мишљу и никада није губила благодат, али је и она подносила велике муке овде на земљи. Њен бол док је стојала под крстом био безмеран као океан, а њене душевне патње биле се неупоредиво веће од Адамових после изгнања из раја, јер је и љубав Мајке Божије била неупоредиво већа од Адамове љубави у рају. Она је могла издржати ове страшне патње само зато што је крепила сила Господња. Господ је желео да она види и Његово васкрсење, те да после вазнесења остане на земљи као утеха и радост апостола и тек рођених хришћана.Ми не можемо достићи савршенство љубави Мајке Божије, и зато не можемо ни да појмимо њен бол. Љубав Мајке Божије је била савршена. Она је бескрајно волела Сина свога и Бога, а исто тако је много волела и људе. Шта је све она преживљавала када су људи, које је она толико волела и којима је желела све најбоље, распели њеног драгог Сина?Ми ово не можемо разумети, јер мало волимо Бога и ближње.Као што је љубав Мајке Божије безмерна и непојмљива, тако је и њен бол безмеран и непојмљив.
×
×
  • Креирај ново...