Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божији'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије служио је данас, 26. јула на Сабор Светог архангела Гаврила, са свештенством Свету архијерејску литургију у древном сједишту зетских епископа, манастиру Михољска превлака код Тивта, поводом славе ове свештене царске лавре, гдје са Митрополитовим благословом почиње тродневни интернет симпосиум на тему: “Хришаћанин у вријеме пандемије”. У току Свете службе Божије крштени су и миропомазани: мали Стефан, Павле (досадашњи Роберт) и Игор. Митрополит је у свештени ђаконски чин рукоположио монаха Максима, кога је првобитно произвео у чтеца. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је казао да је у ријечи Господњој: Ко вас слуша Мене слуша, ко се вас одриче Мене се одриче и одриче се Онога који је Мене послао, садржана најдубља истина нашега људског живота. “Они који се Христа Бога одричу, одричу се Онога који је Њега послао – Бога Оца, тако да и они који слушају оне који су Његови – ријеч Светога Јеванђеља – они признају Њега и Онога који је Њега послао – Оца небескога”, појаснио је владика Подсјетивши да данас славимо Светог архистратига Гаврила у древној светињи цара Константина, Митрополит је казао да су анђели Божији вјечна наша браћа небеска те да човјек није сам на земљи, него је заједно са Светим небеским силама, Светим архангелима и ангелима, који се уграђују у људски живот и историју. “Преко њих Бог открива своју тајну. Открива Тајну Бога Оца, најављује и Тајну Бога Сина, а такође и Тајну Духа Светога животворнога – Тајну Пресвете Тројице. Тако у древна времена, читамо у Старом завјету, како је Господ преко Архангела Гаврила и Михаила и других архангела, најављивао Свету тајну доласка Сина Божјега – Месија – искупитеља и спаситеља”, рекао је Архиепископ цетињски. Појаснио је да Господ најавио и објавио ту Свету тајну преко архангела и ангела, који су посвједочили и потврдили ријечи пророка Мојсија на Гори синајској, али и свих других пророка старозавјетних од Аврама, Исака и Јакова па све до Светога Јована Крститеља. “Архангели су они који су откривали њима ту велику и Свету тајну Божију, а онда су они свједочили и долазак Сина Божијег јединороднога у овај свијет и Духа Светога животорнога. Зато се ми сабирамо и око имена оних који су Бога прославили и око имена Светих небеских архангела и ангела, серафима и херувима, нарочито у овој светињи која је посвећана од прадревних времена управо небеским силама архангелима и ангелима: Св. архангелима Михаелу и Гаврилу.” У литургијској проповиједи владика је подсјетио да је поред ове светиње откривена и древна крстионица од времена цара Константина, која почиње да васкрсава преко нове крстионица Сузе Његошеве која је слетела са Ловћена, припремајући, ако Бог да, обнову овог сједишта зетских епископа – Манастир Светих архангела Гаврила и Михаила. Помолио се да Бог уразуми и власт да дозволи да ова светиња, која је срушена у древна времена и остала као таква 400-500 година, васкрсне, да би кроз њу и преко ње васкрсла вјера у души овога народа и да би се овај народ сабирао око светиња Божјих, као што се сабирао кроз вјекове. Нагласио је да васкрсење ове светиње зависи и од васкрсења наше душе те да је потврда тога васкрсења и данашње крштење наше браће: Стефана, Павла и Игора. “Њих тројица у име Свете Тројице примили су Свету тајну крштења, освештани, просвећени, запечаћени Духом Светим, благословени небеским архангелима и ангелима, нарочито Светим архангелом Гаврилом којега данас прослављамо.” Рођење од мајке и оца је пролазно рођење за ову земљу, а, казао је владика, истинско, право рођење је рођење Духом Светим и водом, рођење за вјечност и непролазност: “Дај Боже да њихово рођење, њихов духовни препород буде и темељ и наставак обнове ове древне светиње Светих архангела Михаила и Гаврила. Да се сви помолимо Господу да и нама Бог даде снаге, али и да уразуми и оне који сада владају Црном Гором, да дају дозволу да наставимо ово свето дјело које овдје траје више од 1700 година”, бесједио је Високопреосвећени Митрополит и додао да су овај народ и држава они који граде и обнављају, а не народ и држава која руши и чува рушевине. Даље је објаснио да за чување рушевина не треба много мудрости, али треба мудрости и знања да се рушевине обнављају да би се и народи обнављали истином и правдом Божјом, богољубљем, правдољубљем и братољубљем. “Дај Боже да нас тим Божјим силама обнови Господ Христос Отац небески Дух Свети животворни, молитвама Светих Архангела Михаила и Гаврила, силом и снагом ове светиње, која се обнавља и која ће се, ако Бог да, обновити ради обнављања будућих покољења, ради духовног и моралног напретка свеукупнога нашега народа, и овога бокељскога, црногорскога и брђанскога и других народа, који се сабирају и живе овдје.” Владика Амфилохије је посебно истакао да су на рађање Духом и водом призвани сви људи, сви земаљски народи, без обзира којим језиком говоре и којој нацији припадају. “Ово је нација и народ Божји, један свети саборни и апостолски народ Божији који има једну главу – то је сам Господ Христос – и који се сабира од свих земаљских народа, да би Бога прославио, да би се кроз Њега прославио сваки земаљски народ и од смртнога и пролазнога постао бесмртни и непролазни народ.”, казао је на крају свог архипастирског слова Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Након Литургије Братство православне омладине Црне Горе које ове године обиљежава двадесет седму годишњицу постојања, изабрало је предсједнике православне омладине из свих градова. За предсједника Православне омладине изабран је Иван Булатовић из Братства православне омладине “Свети Арсеније” из Даниловграда, док је за духовника умјесто блаженог спомена оца Мома Кривокапића, изабран архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци. “Потрудићемо се сви заједно да остваримо мисију Цркве, поготово међу младим људима који су на нашим литијама у очувању светиња показали своју вјеру и вјерност Светој цркви”, казао је новоизабрани предсједник Иван Булатовић благодарећи на указаном повјерењу и љубави. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије отвориће у 13 часова радни дио интернет симпосиума, који организује манастир Михољска превлака и Међународна духовна академија “Свети Јевстатији Превлачки”. Предавања се могу пратити уживо путем YouTube канала – “Манастир Михољска превлака” – данас од 13 часова, а сјутра и прекосјутра у термину од 18 часова. На симпозијуму учествују еминентни предавачима из Русије, Србије и Црне Горе. Првога дана предавања ће одржати: владика Августин, Городец/Русија, академик Алексиос Панагопулос, Кипар, др Јуриј Нечипоренко, МГУ Москва, др Вјачеслав Океански, ИГУ Иваново, архим. Данил Ишматов, др Биљана Анђелковић, др Миодраг Чизмовић и проф. др Синиша Јелушић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Како тренутна ванредна ситуација уведена у Републици Србији утиче на свакодневни живот хришћана, колико медији утичу на наш живот, нарочито у овој ситуацији, питамо шта се дешава са освећењем васкршњих водица, светим причешћем... Звучни запис разговора "Важно је да не стварамо атмоферу панике, већ да заиста искористимо ово време као православни хришћани, да схватимо да без обзира на искушење у коме се данас налазимо и које је дошло изненада, треба да се потрудимо да колико год можемо у овим условима искористимо за све оно што до сада нисмо могли и често се и жалили због тога", каже о. Арсеније мислећи пре свега на време које не проводимо у кући, немамо времена за своје ближње и друге људе, за читање и друге душекорисне активности. Многи људи су у великом страху и паници ових дана, каже наш гост и упозорава да "човек у стању страха не реагује онако како би требало, губи се могућност расуђивања". Извор: Радио Слово љубве
  3. Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру и празничном литијом с иконама од манастира до Цркве Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру и назад, данас је на Цетињу торжествено прослављена Недјеља православља и свршен спомен на Седми васељенски сабор и побједу православља на иконоборством. Звучни запис беседе Упркос забрани полиције празничну литију свештенства, свештеномонаштва и вјерника, која се већ 30 година поводом Недјеље православља одржава сваке године на Цетињу, предводио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Високопреосвећени владика је у Цетињском манастиру, по повратку литије која није прошла уобичајеном путем као ранијих година, казао да је Црква кроз вјекове гоњена и прогоњена, те да је тако и данас. Поручио је да је овај крсни ход, који траје од 9. вијека од светога града Цариграда, ход благослова Божијег и поклоњења образу живога Господа, благослов свакоме мјесту и стопи, сваком људском бићу које види тај ход и учествује у њему. “Тако је и овдје на Цетињу тај ход трајао и за вријеме Светога Петра Цетињског и за вријема краља и господара Црне Горе Николе Првога Петровића, непрекидно до наших времена. Нажалост ове године, по неком безумљу, не знам по чијој наредби, овај ход је забрањен. То није добро за град Цетиње јер овај ход је свједочанство љубави Божије према свакоме човјеку, посебно према овоме граду чији је покровитељ Пресвета Богородица”, казао је владика и Истичући да ова литија представља благослов Божији и позив свима у Цетињу, од најмањег до највећег, на љубав према Богу љубави и на узајамну љубав једни према другима, Митрополит је казао да је то и смисао ових светих ходова и овог који траје 1300 година без прекида. Закључио је да је зато штета да Цетиње буде лишено тог благослова: “Али тај благослов остаје на њему, нема никакве сумње, и на свима који у њему живе, чак и на онима који се буне против ове светиње, Господ се стара и о њиховом спасењу, да се и у њиховим срцима пробуди љубав и према Богу, вјечном образу Божијем и према сваком људском бићу не само на Цетињу него широм свијета. Нека Бог благослови све Цетињане и сву дјецу и што је више оваквих ходова по Цетињу, то је мање мржње међу браћом, мање убистава. Ово је исцјељење од Духа мржње, злобе, духа братомржње, обасјања љубављу, узајамно и у породици и у граду.” Поручио је владика да се не треба плашити од љубави и благослова Божијег који доноси ова светиња, и који је доносила кроз вјекове, и изразио наду да ће тако бити и убудуће, те да се ова забрана литије догодила случајно из неразумља које је понегдје завладало у Црној Гори: “С друге стране ви знате да ови нови ходови који иду по Црној Гори су велики Божији дар и показатељ да се народ Божији почиње враћати тој божанској љубави – Богу љубави и узајманој љубави, што је и смисао и древних и ових нових ходова у Црној Гори. Литија представља благослов Божији и дај Боже да тај благослов буде као што је био од памтивијека на овоме граду”, казао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Високопреосвећени владика је прије литије служио Свету службу Божију у Цетињском манастиру и у литургијској бесједи је казао да као што се Натанаило у данашњој јеванђељској причи поклонио Христу Господу и исповједио вјеру у Њега као Сина Божијега, тако се Њему као спаситељу и искупитељу поклања и човјечанство кроз вјекове, већ 2000 година. Милијарде људи су се крстили и примили облик Христове смрти, Његовога страдања, кроз крштење, а у исто вријеме Тајном крштења примили и примају дар вјечнога и непролазнога живота, дар Христовог васкрсења. Данас је у молитвеној радости Бог удостојио Божију дјецу: Милену, Јелену и Николу да се крсте и попут Натанаила да исповједе и препознају Христа Господа и приме у себе квасац вјечне божанске Светотројичне љубави, да буду запечаћени печатом дара Духа Светога: “Ни смрћу, ни животом, ни временом, ни вјечношћу, тај свети живоносни печат који су они данас примили, а који примају сви који се крштавају, се не брише. Неописиви Господ јединородни Син Божији невидљив постао је видљив и описив рођењем од Пресвете Дјеве. То је било велико питање кроз вјекове, нарочито у ова времена која ми данас прослављамо, то је 9. вијек”, казао је владика и подсјетио на гоњење и избацивање икона из светих храмова од оних који су под утицајем лажних учења сматрали да иконе не треба поштовати, сматрајући да су иконе идоли. Међутим, Црква Божија се потрудила да се иконе сачувају као ликови Онога који је невидљив. Свети оци Цркве су потврдили да је Он неописив и неизрецив као јединородни Син Божији, као вјечни Логос, али је постао описив и видљив када се родио од Духа Светога и Пресвете Дјеве и примио људску природу: “Он који је савршени неизрециви Бог постао је савршен човјек. Људска природа кроз Њега се вазнијела на небеса и освештана, обожена, очишћена, просвећена, од смртне постала бесмртна, од пролазне непролазна. То се догодило рођењем Христовим који је образ Оца Небескога невидљивога, по коме је свако људско биће створено – по Његовом лику, образу и подобију.” И сваки човјек носи у себи то знамење Божијега лика, свако дјете које се рађа, међутим, казао је Митрополит, тај лик Божију у нама је оскрнављен и скрнави се нашим гријеховима, отуђењем од имена Божијег и заповјести Божијих: “Све што је видљиво и словесно у свеукупној творевини Божијој и у људској природи је засијало кроз лик од Дјеве рођенога Христа Бога нашега. И то је оно чему се клањамо као Натанаило, коме ми служимо, за ким ми ходимо, у име којега се крштавамо, духовно се рађајући и препорађајући и примајући на себе то знамење, тај печат вјечности, непролазности, бесмртности вјечног људског достојанства.” Подсјетио је да је рађање од мајке рађање за пролазни смртни живот а рађање Духом и водом је за вјечни и непролазни, бесмртни живот. “Обнавља се људска природа и задобија дар вјечности, бесмртности, дар Христовог васкрсења, постаје причасна не само смрти Христове, спасоносне, него и Христовог васкрсења. Зато и прослављамо то велико и дивно знамење, лик и образ Божији, нарочито у ову свету Недјељу побједе православља”, бесједио је владика и објаснио да је то била побједа вјере у живога Бога и Њега од Дјеве Рођенога и силом Духа Светога. Он је казао да кад цјеливамо иконе ми не цјеливамо дрво или било шта друго, него преко тога онога који је насликан: Христа Господа, Мајку Божију, Свете архангеле, Свете серафиме и херувиме, Свете пророке и апостоле, учитеље Цркве Божије. Црква је кроз вјекове гоњена и прогоњена, тако је и данас, консатовао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и истакао да се већ 30 година на Цетињу на овај дан одржава литија, ход који је започет 842. године у Цариграду управо тада када је дошло до побједе православља и када су иконе враћене у храмове Божије, јер је икона свједок да је Бог постао човјек: “И сад замислите од 842. године у свим хришћанским, православним земљама обавља се тај ход и обављао се овдје код на нас кроз вјекове, и код нас на Цетињу, нарочито последњих 30 година и сад је полиција цетињска забранила да данас идемо кроз град. Може им бити. Ми ћемо ићи до Ђипура и назад, а Бог нека ове друге просвети као што је просветио и Натанаила”, поручио је у литургијској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије, после литије, у Цетињском манастиру је прочитан Синодик православља. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Поводом 11. година патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је данас, 02. фебруара 2020. године, светом архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројце, подворју Московске Патријаршије у Београду. Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј је рукоположио у презвитерски чин ђакона проф. др Зорана Ранковића декана Православног богословског факутлета (ПБФ) Универзитета у Београду. Његовој Светости су саслуживали: протојереј – ставрофор Трајан Којић, протојереј – ставрофор Милан Топић, протојереј Виталиј Тарасјев, протојереј Небојша Тополић, јереј Арсеније Арсенијевић, јереј Иван Делић из Епархије браничевске, јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумане, ђакон Александар Секулић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. После Великог входа исповедно писмо за ђакона Зорана Ранковића прочитао је његов духовник протојереј – ставрофор Милан Топић, а затим је ђакон Зоран прочитао свештеничку заклетву и том приликом је целивао Часни Крст и Свето Јеванђеље. Потом је уведен у олтар где је Његова Светост Патријарх Иринеј, пред Часном Трпезом, рукоположио ђакона Зорана у свештеника. На крају свете Литургије и Причешћа верних старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се Његовој Светости Патријарху Иринеју на очинској бризи и љубави и, том приликом, даривао му је икону Светог Ђорђа, указујући да је Св. Ђорђе заштитник града Москве и све Русије. Свјатјејши се захвалио на дару и у беседи подсетио на велику блискост наша два братска народа која се у највећој мери огледа и пројављује управо у литургијском заједништву. Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, академик Димитрије Стефановић, директор Руског дома Надежда Викторовна Кушченковна, шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији Андреј Н. Хрипунов, професори ПБФ и многобројни верни народ. На крају, подсетимо, декан проф. др Зоран Ранковић рођен је 1971. године у Пожаревцу, ПБФ у Београду је завршио 1997. године. 2001. године магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторску дисертацију је одбранио 2006. године на истом факултету. Од 2017. године је редовни професор ПБФ за црквенословенски језик. Научне области којима се јереј проф. др Зоран Ранковић бави у својим истраживањима су палеославистика, црквенословенски језик, српскословенски језик, теолингвистика, литургика, историја српске средњовековне културе. Аутор је многобројних монографија, студија, чланака и огледа објављених у еминентним научним часописима. Извор: Радио Слово љубве
  5. Поводом 11. година патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је данас, 02. фебруара 2020. године, светом архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројце, подворју Московске Патријаршије у Београду. Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј је рукоположио у презвитерски чин ђакона проф. др Зорана Ранковића декана Православног богословског факутлета (ПБФ) Универзитета у Београду. Његовој Светости су саслуживали: протојереј – ставрофор Трајан Којић, протојереј – ставрофор Милан Топић, протојереј Виталиј Тарасјев, протојереј Небојша Тополић, јереј Арсеније Арсенијевић, јереј Иван Делић из Епархије браничевске, јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумане, ђакон Александар Секулић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. После Великог входа исповедно писмо за ђакона Зорана Ранковића прочитао је његов духовник протојереј – ставрофор Милан Топић, а затим је ђакон Зоран прочитао свештеничку заклетву и том приликом је целивао Часни Крст и Свето Јеванђеље. Потом је уведен у олтар где је Његова Светост Патријарх Иринеј, пред Часном Трпезом, рукоположио ђакона Зорана у свештеника. На крају свете Литургије и Причешћа верних старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се Његовој Светости Патријарху Иринеју на очинској бризи и љубави и, том приликом, даривао му је икону Светог Ђорђа, указујући да је Св. Ђорђе заштитник града Москве и све Русије. Свјатјејши се захвалио на дару и у беседи подсетио на велику блискост наша два братска народа која се у највећој мери огледа и пројављује управо у литургијском заједништву. Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, академик Димитрије Стефановић, директор Руског дома Надежда Викторовна Кушченковна, шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији Андреј Н. Хрипунов, професори ПБФ и многобројни верни народ. На крају, подсетимо, декан проф. др Зоран Ранковић рођен је 1971. године у Пожаревцу, ПБФ у Београду је завршио 1997. године. 2001. године магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторску дисертацију је одбранио 2006. године на истом факултету. Од 2017. године је редовни професор ПБФ за црквенословенски језик. Научне области којима се јереј проф. др Зоран Ранковић бави у својим истраживањима су палеославистика, црквенословенски језик, српскословенски језик, теолингвистика, литургика, историја српске средњовековне културе. Аутор је многобројних монографија, студија, чланака и огледа објављених у еминентним научним часописима. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  6. У храму Св. Георгија у Бору литургијски је, у понедељак 27. јануара 2020. године, прослављен празник првог архиепископа српског Светог Саве. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије уз саслужење старешине храма протонамесника Радоја Мијовића, намесника борско – поречког протојереја Саше Степановића, протонамесника Милорада Филиповића и протојереја Миленка Бајића. Звучни запис беседе На крају Свете Литургије свештеници су са децом и градоначелником Бора г. Александром Миликићем пресекли славски колач који су саборно принела деца са својим вероучитељима из свих борских основних школа. Затим је братство храма Св. Георгија, традиционално за празник светог Саве, поделило око 200 пакетића присутној деци у борском храму. После читања Светог Јеванђеља литургијску беседу произнео је гостујући протојереј-ставрофор Гојко Перовић у којој је говорио о Божанској педагогији пројављеној у српској Светосавској традицији. Прота Гојко је присутнима честитао празник нашег првог архиепископа и утемељивача наше црквености св. Саву, додајући да је на тај начин „повезао овај народ који се прије тога разумио језиком, био сродан крвљу, живијо на истом мјесту, можда имао исте владаре, али га је свјети Сава крштењем и уцрковљењем учино да је то прави народ, онај Божији народ. Народ у коме је сваки појединачни припадник нашега рода, и нашега племена, крштењем и причешћем, завјетом са Богом, постао човјек Божији. Кад кажемо човјек Божији то је значи становник онога Небескога Царства.“ Извор: Епархија тимочка
  7. Учешћем у вечаршњем Савиним ходом више десетине хиљада Подгоричана јасно и гласно је поново затражило повлачење Закона о слободи вјероисповјести, који је донијет у глово доба ноћи да би озаконио безакоње. Величанствена литија сабрана од литијских притока из Куча, Зете, Вранића, као и других подгоричких насеља, након молебна који је одслужен у Храму Христовог Васкрсења, предвођена Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем са свештенством, упутила се до Клиничког центра гдје је прочитана молитва за све оне који болују и пате од тешких болести, а након тога се вратила у Саборни храм Васкрсења, на чијем платоу је одржана Светосавска академија Академију је благословио и поздравно слово изговорио владика Амфилохије који је поручио да су литијама љубави лијечимо од дубоке ране богоубиства и братоубиства, те се током њих молимо да нам Бог подари да будемо вјерни истини, слободи и правди Божијој, да ако страдамо, страдамо за истину, правду и слободу, а не из мржње према било коме. Нагласио је да је данашња литија ишла према Клиничком центру да покаже љубав свој нашој браћи која страдају, и да посвједочимо да се молимо Богу непрекидно за све који болују, душевно и тјелесно, као и за све страдалнике: „Молимо се за све њих и настављамо овај Сабор који овакве природе траје већ 800 година, рекао бих и много више, 1700 година од времена древне Дукље, Диоклије, када су грађени храмови овдје. Ова собрања нарочито трају осам вјекова откад је Свети отац наш Сава, којега прослављамо, основао Зетску епископију, Митрополију на Превлаци Михољској.“ Изразио је наду да ће црногорска власт дозволити обнову те, али и друге светиње, јер култура нијесу рушевине, она је настала од култа – богослужења, молитве. Сва култура земаљска је из тог култа рођена. „Чувати неко камење, а одрицати се култа – молитве и богослужења, и оваквих сабрања то само могу нови идолослужитељи, идолопоклоници, који се клањају камењу, а не живоме Богу.“ Митрополит је нагласио да ово сабрање траје 8 вјекова без прекида благословено Светим Савом у овој Цркви Божијој која је изњедрила са простора данашње Црне Горе пет патријараха пећких, српских: Евстатије Превлачки, Арсеније Трећи Чарнојевић, Арсеније Четврти Шакабента, Варнава Росић и Гаврило Дожић. Осврћући се на сеобе са Косова и Метохије, Митрополит Амфилохије је подсјетио на нову окупацију КиМ, истичући да није добро што наша власт у Црној Гори, чији су се преци и владари борили против окупатора, признаје ту окупацију и лажну државу, одричући се себе и краља Николе који је ослободио Метохију. Закључио је да није чудо да они који се одричу свог бића и своје прошлости доносе окупаторске, безбожне, братоубилачке законе: „Закон тзв. о слободи вјере, није закон о слободи, него закон о поробљењу, закон о отимању светиња. Да ли има нормалне власти на свијету да нешто тако ради?! Ја се Господу молим да нашој власти врати разум и вjерност изворној Црној Гори, Црној Гори Јована Владимира, Светога цара Константина и Јустинијана.“ Казао је да је Црна Гора великих Немањића, Светога Саве и Симеона Мироточивог Подгоричанина, који је рођен овдје и који је објединио наш народ ондашњу Рашку и Зету, ослободивши византијског ропства: „То ослобођење прогласити за ропство и та мржња против Немањића који су створили Зету и у њој се родили и мржња против Србије, КиМ, је нешто што не спада у нормалне ствари“, оцијенио је Митрополит Амфилохије и изразио наду да ће дати Бог да овај народ који обнавља своју вјеру у Бога љубави, који обнавља љубав као основно начело живота, обновити и своје изворно биће Јована Владимира, Црне Горе Зете древне, Светога Саве и Симеона, Црне Горе Црнојевића и свете лозе Петровића. Позивајући све, посебно дјецу, да се крсте, приме квасац вјечнога живота, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао на очување достојанства литија, да оне буду литије Божје, јер Црква све што ради ради из љубави, те да оне буду без партијских опредјељења, па и националних: „Молимо се Богу да уразуми све у Црној Гори, нарочито нашу полицију. Ових дана ми се јавља доста полицајаца траже благослов и моле да литије буду истински црквене да не прелазе у било каква друга опредјељења, да буду Божије литије. И то треба да испоштујемо.“ Осврћући се на синоћња хапшења дјеце и бацања сузавца на Златици, због сликања тробојке, која је од времена Француске револуције, владика је казао да те три боје значе слободу, једнакост и братство и запитао: „Ко је овдје против слободе, једнакости и братства. Зар та тробојка није на грбу и на застави краља Николе и господара? Зар и они који се сад боре против те тробојке, нијесу у вријеме њиховог комунизма и у новије вријеме послије деведесетих, под тробојком наставили да живе до овог времена“, казао је владика и апеловао на оне који наређују полицији, којој је благодаран, да не манипулишу дјецом у полицији, и приморавају их да раде нешто против њихове и савјести народа и против наше дјеце. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на крају је поручио да све што је урађено на богомржњи и братомржњи је пропало, те не треба на томе градити будућност Црне Горе, а да црногоска власт треба да схвати да се народ Божији пробудио, васкрсао, и оживљава у себе исконска предања ових простора, која обједињују не само нас у Црној Гори, него све европске народе кроз ово заједништво и братство, једнакост и слободу: „Кроз Бога љубави који обједињује својом љубављу све људе и земаљске народе“. Светосавску бесједу произнео је протојереј-ставрофор Борис Брајовић који је казао обраћајући се Христовим сапутницима из булевара Светог Петра Цетињскога, да је то она улица која се утабала и проклијала камењем обурданим са Језерског врха и цијелу Црну Гору поплочала да би њоме она проходала и да се само на Цетињу литија није одржала. „А на улицама нашим нијесу оне луде дјевојке, но синови и кћери оне наше духовне отаџбине од Савине Херцеговине до Војводине, од Посавине до Поцерине, од Андријевице до Подгорице, од Чикага до далеке Аустралије. И све су улице градова пуне само је једна пуста. “ Даље је казао да је све почело од оне подвале облакогоне да Христове сапутнике и његове сватовнике олујним невременом растјерају испред световасилијевске питомине пред његовим манастиром у Никшићу. Поручио је да се тада кренуло са знамењем из Црне у Свету Гору и онако како је Свети Сава учинио на свом другом путу до Свете земље 1233. године, тако се исто све поновило 21. децембра 2019. године у Никшићу. „Осамсто година траје непрекидна борба између вукодлака и јагањаца, и чим се име Христово зазове све се истинско сабере и прибјеже у светињу Божју, у Коло оно из Горског вијенца које се јавља из главе цијела народа, и у свим мјестима и градовима оно се данас одиграва. И све су улице градова пуне, само је једна празна“, поновио је отац Борис. Додао је да се то сплетено Коло у нашем народу прво повело на Спасовдан испред Жиче 1221. године на Сабору Светог Саве, када је изговорио најзначајнију бесједу у нашем роду о правој вјери, а наставило се на нашем Тројичиданском сабору у Подгорици испред Храма Христовог Васкрсења кад смо обновили ону нашу задату завјетну вјеру: „И ту вјеру посвједочили тако што смо Црну Гору мајку нашу пригрлили оном светодуховском свезом љубави којом смо окупани благословеном кишом окупљени око Светог Василија Острошког и Тврдошког испред манастира у Никшићу„. Поручио је да смо тамо сишли са нашим учитељем правовјерја и благовјерја Светим Савом, до најдубљих слојева нашег народног бића до самих почетака, да бисмо поново кренули и себе и земљу ову обновили и сваким је Божјим благословом напунили. И тако се опет охристовили и огосподили са нашим Светим Савом. Прота Борис Брајовић се у име скупљених у Колу Цркве Христове, обратио се Светом Јустину Ћелијском, и запитао да ли препознаје љубљеног свог ученика нашег Владику Амфилохија, види ли ову дјецу и мајке и очеве, честите свештенике, радосне монахе и монахиње, који сви у глас кажу да је Свети Сава међу нама васкрсао: „У нашим школама нема више Савиног имена, али има преобилно у нашим домовима и у срцима укућника. Нијесу више запустјели и нијесу урушени наши храмови и манастири, но су обновљени и пуни и новосаграђени, оче Јустине, мислили су вукодлаци да су са нама завршили, па су нас мало пустили, а ми смо се помладили и обновили као никад у историји Црне Горе. А чије је стадо јагањаца, његова је и планина. Пастир Савина планина, оче Јустине. И све нам је пуно њиме и срце, и душа, и наше тијело и мисли наше.“ На крају се протојереј-ставрофор др Борис Брајовић обратио молитвом Светом Јустину да нам помогне: „Не да нам поклоне неки нови Закон, ни да овај преправе, па да нас опет превјере, не треба нама Закон имамо онај Савин и Христов, треба нам нешто друго. Треба нам Пуна кућа. А у нашој кући, оче свети, има једна пуста улица којом ни једна Литија није проходолиа. Треба нам Љубав оче Јустине, да у пуној кући и ова улица буде пуна синова и кћери загрљених. Треба нам Литија Љубави. Амин Дај Боже.“ У надахнутом програму Светосавске акдемије су учествовали: храмовни хор Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици Свети Апостол и Јеванђелиста Марко, хор богослова Свети Петар Цетињски, дјечији хор манастира Св. Тројеручице из Београда са пјесмом Не дамо светиње и дјеца подгоричких школа вјеронауке, КУД Ђурђевданско коло, гуслар Максим Војводић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У четвртак 23. јануара 2020. године, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, загребачка Црквена општина била је домаћин шесте вечери овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих деноминација једног града окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се притом за јединство хришћана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Молитвена осмина у испуњеном загребачком православном храму, почела је служењем празничног вечерња, у спомен Преподобног Теодосија Великог, оснивача општежића, уз торжествено појање хора храма Светог Преображења. Вечерњу су присуствовали домаћин, Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, апостолски нунције у Републици Хрватској, надбискуп Ђорђо Лингва, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп Евангеличке цркве у Републици Хрватској Бранко Берић и предсједник савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској пастор Ивица Хорват. Након завршетка богослужења услиједила је молитва за јединство хришћана и обраћање представника Цркава. Митрополит Порфирије је, у свом обраћању, између осталог, рекао да је Господ створио богатство различитости: ”Те различитости су дар Божији људима и израз Његовог човјекољубља, да бисмо ми, имајући свако своју посебност као свој посебни дар, имали шта да дарујемо једни другима. Дајући и примајући, добили смо могућност да обогаћујемо друге и да бивамо обогаћени њима.” Додао је да је ”Господ и Царство небеско довео у нашу везу са другима, називајући сваког другог нашим ближњим. Подсјетио нас је да смо сваки пут, када смо нахранили гладног, посјетили болесног или оног у тамници, то учинили Њему.” Митрополит је нагласио да је у наше дане, понајвише потребно човјекољубље: ”Човјекољубље није апстрактан појам, нити је, као што ми често чинимо, исказивање љубави према онима који су далеко од нас. Човјекољубљу се учимо у свом свакодневном животу, показујући да једни друге препознајемо као браћу, али, и више од тога, показујући и практичну љубав једни према другима”. Кардинал Јосип Бозанић истакао је у свом обраћању да се, током молитвених осмина, окупља свети Божији народ, сабран из различитих народа. Нагласио је да „сви заједно припадамо истом Господу, те да не можемо бити хришћани ако се не прикључимо Исусовој молитви, у којој се молио Оцу, да сви буду једно“. Рекао је и да је „наше заједништво у Христу изнад свих подјела. Христос не укида подјеле и разлике, али оплемењује“. Кардинал је додао и да је прво човјекољубље исказао Бог, по Исусу Христу, показавши нам пут до себе. Бискуп Бранко Берић рекао је да је ”молитвена осмина врло важан тренутак у животу наших Цркава, због чега треба често да се молимо, како би се васкрсли Христос показао присутним на сваком сусрету хришћана и донио плодове Духа”. Према његовим ријечима, ”познавати се, значи ући у срце другог, схватити ране које је историја оставила у међусобним односима различитих Цркава и исцијелити те ране, снагом љубави тражећи дар Духа Светог”. Пастор Ивица Хорват је, говорећи о уском путу који води у вјечни живот и широком срцу, на које су позвани сви хришћани, и реферишући се на чињеницу да често тешко прихватамо једни друге, истакао да на уском путу морамо један другога прихватити и да на њему нема национализма. Говорећи о актуелном проблему емиграната који потреса Европу, пастор је додао да, иако велике економске силе нама сугеришу да су емигранти непријатељи, ”ми као хришћани, немамо право на такво размишљање. Ми морамо, ако је човјек у потреби, да поставимо себи питање шта Христос тражи од нас и шта би он учинио у тој ситуацији”. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  9. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Јовандан са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је слушкиња Божја Тамара. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је рука Светог јована Крститеља, која се налази у Цетињском манастиру, велики дар Божији за све православне у Црној Гори, а посебно за оне који славе Светог Јована као крсну славу. „Удостојио вас је Господ, изабрао вас је између свих на свијету да ви цјеливате ону руку која је крстила Господа у Јордану на Богојављење. Јован Крститељ је ставио ту руку на Господа, и те руке данас ево овдје“; рекао је Митрополит Амфилохије. Додао је да се Христово крштење преко руке Светога Јована везује са свима који се данас крштавају у свијету. „Али посебно овдје на Цетињу. То је посебни Божји дар Цетињу, краљевскоме граду. Посебни је Божји дар њему, и свима нама, а нарочито онима који примају крштење“, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети Јован крштавао водом, крштењем покајања. „Призивао је Јевреје, изабрани Божји народ да се припреме за право крштење, Христово крштење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да примањем печата дара Духа Светога човјек од смртног постаје вјечно и бесмртно биће. „Не само што има тај дух и душу коју му Бог даје рођењем од оца и мајке, него и прима у себе и на себе Духа Светога животворнога и тиме прима квасац вјечнога, бесмртнога живота. Од смртнога бића човјек постаје бесмртно биће, од пролазнога непролазно“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљани су славски колачи данашњих свечара, којима је Митрополит Амфилохије на крају сабрања честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У петак 3. јануара 2020. године у Епископском двору у Пријепољу Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је уприличио конференцију за медије на којој је упутио Божићну поруку свим људима добре воље. Звучни запис обраћања У сусрет великом празнику пуном радости и љубави Епископ је тим речима и почео своје обраћање: – Љубав и радост су најлепша људска осећања. Долазе нам из општења са спољашњим светом. Треба се отварати према споља, општити, бити способан да чујемо песму славуја, приметити врапчића који се игра, нарочито зими, на хладноћи, испред наших прозора, желећи да завити унутра, да уђе. Може се са сигурношћу тврдити да животност неког бића можемо мерити по томе колико је оно способно да се отвара за спољашњи свет. Пред нама је догађај који је сваке године у стању да нас обрадује, али, треба га приметити, да будемо способни да у њему учествујемо. Не иде то лако, посебно онима притиснутим разним тешкоћама живота, сиромашнима, усамљенима, остављенима. Њима је тешко да се отварају према спољашњем свету, што значи да би тешко могли и да се обрадују, и да воле. Јер љубав и радост су два осећања која се преплићу. – Божић је догађај када нам Бог, сваке године, показује Себе. О Божићу Бог отвара небеса и показује нам лице своје. Он нам шаље Сина Свога у облику детета које се рађа и које има такав изглед да у Њему сунце видите. Свако ко погледа у лице тога детета може да се обрадује, само нека покуша. Нека се загледа у овај дан који се зове Божић, да се сети шта се тога дана догодило, како нас је Бог погледао, како је дошао да нам посведочи да има неко ко увек мисли о нама, да нас подсети да имамо Пријатеља, да нисмо сами, нисмо остављени. То је Божић, то се догађа на Божић. Долази Син Божији као пријатељ, као лекар, као Цар. Осим свих лепота које можемо добити и доживети доживљавањем и сагледавањем Божића, владика се накратко осврнуо и на оне којима Божић није на срцу, на непријатеље Бога и Божића: – На жалост, многи се и намерно, срачунато, боре против Божића, желећи да га истисну и да погазе све оно што нам је Бог дао на Божић. Христос има конкуренцију у грешним, ограниченим људима. Многи желе да замене Њега, да заузму Његово место, да себе ставе у центар пажње. Оно што они раде да то буде централни догађај историје. Људи пролазни, смртни, трошни, желе да замене вечног Бога. И Његову науку, и све оно што је Он дао, желе да замене својом плитком назови мудрошћу. – Ево пред нашим очима шта се догађа на простору Црне Горе. Правда је погажена. Доноси се неправедни Закон. Пазите, закон пун неправде који претендује да се зове Закон, озакоњење незаконитости и безакоња. Гази се људско достојанство, отима се оно што припада Цркви, отимају се светиње, и та отмица се озакоњује, приметио је, поред осталог, Епископ Атанасије у свом обраћању и поздраву пред наступајући празник радости и љубави, Божић. Извор: Епархија милешевска
  11. Драга дјецо Божија! Је ли било љепшега, величанственијега и мирнијега и благословенијега свештенога хода од овога ноћашњега хода, који је кренуо из Храма Христовог Васкрсења, допутовао до Цркве Светога Ђорђа Побједоносца и поново се вратио Христовом Васкрсењу? Све што је најсветије, најљепше, најчеститије под капом небеском, све извире из гроба Васкрслога нашега Исуса Христа. Све оно што је требало да се каже рекао је ноћас и отац Велибор, а чули смо и читали ових дана, јер мислим да нема теме која је данас присутнија у Црној Гори, у региону, у читавом свијету, од православних хришћана и онога што се дешава овдје у Црној Гори. Ноћас из овога града светога, града Светога Симеона, освештанога овим Гробом Васкрсења Христовога, овим светим храмом, дужни смо да поздравимо све оне широм Црне Горе, који на овакав диван, достојанствен, благословен, миротворачки начин, проходе улицама цијеле Црне Горе. Да поздравимо нашу браћу из Пљеваља, из града Патријарха Варнаве Росића, који су вечерас (њих) више од 10.000 шетали улицама мирно и молитвено. Да поздравимо дивно племе васојевићко, који су се окупили, више од 10.000, у Беранама, окупили су се око Ђурђевих Ступова. Да поздравимо браћу Бјелопољце, град Кнеза Мирослава! Знамо да је Свето Јеванђеље Мирослављево писано за Петрову цркву. Јављају нам да је Владика Јоаникије са преко 15.000 људи шетао градом. Поздрављамо Владику Јоаникија и благословени народ. Оно што је значајно, што нам јављају, то је да и велики број муслимана шета Бијелим Пољем и пружају подршку браћи са којим живе и дијеле ово парче неба. Да поздравимо град Светог Василија Острошког, Никшић, којим такође проходи више од 10.000 људи, проносећи благослов Светога Василија свима онима који следују његово име и свима онима који се покају за огрешење према њему и према Цркви Божијој! Да поздравимо и часну Боку, град Херцега Стјепана, гдје такође шета хиљаде и хиљаде људи. Да поздравимо и прву катедру зетских епископа, Тиват, Превлаку-Иловицу, гдје ноћас шетају, па и они проносе мир и љубав Црном Гором! Да поздравимо град Светог Симеона, Котор! И они се вечерас моле Богу и шаљу мир свему свијету! Да поздравимо часне Паштровиће, Будване! И они су ноћас са нама као једно! Да поздравимо древни град Светога Јована Владимира! Ноћас и Барани шетају, а оци нам јављају, ноћас су и браћа католици са њима, шетају улицама Бара и дају подршку својој браћи православцима! Поздрављамо све оне који су са нама и у Србији, и у Русији, и у Грузији! И у Цариграду и у Москви! У Јерусалиму и широм Православља! Данас, они који су мислили да ће ово чудо донесено и изгласано, да нас подијели, оно не само што је ујединило Црну Гору, него је ујединило и Православље и читаво Хришћанство! Вечерас имамо и дужност да поздравимо онога светога и остарјелога Ђеда, који ноћас клечи пред ћивотом Светог Петра Цетињскога! Они који су ово чињели, мислили су да, ако ударе на пастира, да ће стадо растјерати! Ђедо свети стари, који ноћас клечиш са воштаницом у ћелији Светога Петра, ниси сам! Некада и она тишина која ових дана на Цетињу влада, више говори од ријечи и од онога што би некад требало да буде мучно и бучно. Али ћивот Светог Петра зна како ће проговорити када буде требало! Поздрављамо те, остарјели и свети Ђедо, из Храма Христовога Васкрсења и знај да је народ Божији са тобом! Драга браћо и сестре, драга дјецо! Да вечерас имам језик и ум Јефимије монахиње, која је писала Похвалу Кнезу Лазару, недостајале би ми ријечи! Да вечерас имам ум и разум Деспота Стефана, који је писао Слово Љубве, не бих имао и немам ријечи којима бих могао да похвалим и одам у име Цркве Божије, оду и похвалу вама, народе Божији! Данас сам размишљао и пар реченица записао, посвећених нашем православном народу и свим људима добре воље у Црној Гори: Драга браћо и сестре, драга дјецо! Ви сте најљепши и најдивнији храм, који се у овој духовној обнови Црне Горе обновио и саградио посљедњих неколико деценија! Ви сте, народе и дјецо Божија, најпрецизнији уговор, који Црква и држава могу да имају, јер свака одредба тога уговора је вашом молитвом, постом и љубављу дефинисана! Народе мили и благословени! Ви сте најбољи закон који је написан у новијој историји Црне Горе, јер ријечи тога закона нијесу мртво и непримјењиво слово и регула на папиру, већ су ријечи и слова тог закона, ваша чиста срца испуњена Господом, који је једини пут, истина и живот! Ко може и помислити, а камоли да тврди, да ова Црква Божија Православна не постоји у Црној Гори?! Да она нема правни субјективитет и континуитет?! Ви сте, народе Божији, прави и истински субјективитет и континуитет ове Цркве Божије Православне, која је дала све оно што је часно и честито и достојно спомињања у Црној Гори! Јер наш устав је Свето Јеванђеље, у коме је записана Ријеч Божија, на којој се градило све оно што је свето и вјечно у Црној Гори! Чусмо, драга браћо, ових дана, да цркве, манастири, црквене задужбине и имања нијесу црквена и народна, него треба да буду отети и подржављени. Помињући неки датум из новије историје, тиме постављајући некакву границу временску. Знају ли они да је у Црној Гори сваки хришћанин и храм стар 2000 година?! Да је Христово крштење и наше крштење?! Да је Христово Васкрсење и Његов живоносни гроб, датум градње сваке цркве у Црној Гори?! Зато оно што припада Христу Богу нашем, и оно што су градили они који су у Његово име крштени, може бити само црквено и народно и може припадати само народу Христовом, Божијем, а то јесте Цркви Православној! И на крају, народе Божији, понављамо јеванђелске ријечи Апостола Павла: „Ви сте печат мог апостолства у Господу, то је моја одбрана пред онима који ме осуђују!“ Народе Божији, мили и благословени! Немам ријечи коју да вам кажем, а да буде достојна ваше жртве! Ви сте, са својом Црквом, нови исповједници Православља, чувари части, истине и образа Црне Горе! Благословени били! Мир Божији, Христос се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији. Јер не примисте Духа ропства да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења” (Рим.8,14) Звучни запис беседе У понедељак, двадесет и седми по Духовима, када наша света Црква слави светог Јована Деспота, сина Стефана Бранковића и свете Ангелине, Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић и г. Владан Степовић. Свето сабрање у нашем храму посебно су украсили ученици Друге крагујевачке гимназије, које су на свету Литургију повели вероучитељ Ђурђе Јанковић и професорка српског језика и књижевности Александра Радовановић. Јерођакон Јован прочитао је јеванђелску причу о томе како је Христу све предао Отац, и “Нико не зна Сина до Отац” (Мт.11,27). Исту је Преосвећени Владика протумачио верном народу: “Данас нам свети апостол Павле говори: “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији, они су деца Божија”. Шта то значи браћо и сестре? То значи да ти људи живе Духом Светим. Дух Свети је треће лице Свете Тројице, и то је Дух који очишћава све наше грехе, који нас упућује како да живимо, како да се спасавамо, који очишћава све наше грехе ако живимо Духом Божијим. Дух је тај који носи човека и доводи човека у познање истине. И заиста, браћо и сестре, Дух је тај који води и руководи Црквом. Зато је Црква непогрешива. Ми људи јесмо погрешиви који смо у Цркви, али Црква није погрешива зато што је Дух Свети води и руководи. Предивна је реченица апостола Павла: “Не примисте духа ропства него Духа усиновљења”. Цело човечанство било је под ропством греха до доласка Исуса Христа, али доласком Христовим, Његовом жртвом на Крсту ми смо усиновљени, и зато смо деца Божија. Деца шта раде? Слушају родитеље. А шта раде родитељи? Жртвују се за децу, и уче децу уколико су они научени”. У наставку је преосвећени говорио о речима апостола Павла да Дух сведочи да смо деца Божија. Губљење Духа доводи до губитка благодати Божије. Зато таквог човека руководи дух овога времена који нас одвраћа од Бога. “Дух овога света нама говори да се рађамо у овоме свету и да умиремо у овоме свету, и говори нам да изван овога света нема ништа и да нема Бога. Дух овога света поставља човека изнад Бога. Човеку не треба много да падне у гордост... Бог нас је послао у ово време да посведочимо и да живимо Духом Светим. Онај који живи Духом Светим, њега Дух учи да разликује шта је добро а шта зло. Зато апостол каже: “Духа Божијега не гасите у себи”. Преосвећени је истакао да човек испуњен Духом има многе дарове, радост Духа у себи. Само нам Дух помаже да нам открије шта нам је од Бога даровано, јер нам је Бог дарован. “Дух Свети даје силе духу нашему да сазнамо који су то дарови Божији. Дар Божији је то што нам је даровао Цркву и свете тајне и свете врлине. Дух нас све то учи и да се Бог познаје само Богом. То је управо оно апостолско и светоотачко правило, без Бога не можемо сазнати Бога, браћо и сестре. Уколико више имамо Духа Божијега у себи, утолико више знамо Бога и оно што је Божије. Само духоносци, они знају потпуно шта нам је у Христу Богочовеку даровано. Зато да се молимо Богу Духу Светоме, Којег стално призивамо у богослужењу: “Дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте”. Човек је духовно прљав зато што је грешан, зато што је његова човечанска природа огреховљена. Пред Богом, Духом Светим, нема ништа што се не може очистити. Зато се помолимо да дође Дух Свети да нас води и руководи. Ако нас Дух Свети не буде водио и руководио залутаћемо. Човек када изгуби веру губи компас живота. Када човек изгуби веру он хода по тами и по мраку. А по мраку не знамо где ћемо стати, да ли на тврдо тле, или да пропаднемо... Дух нас осветљава и просвећује, и зато морамо да се молимо Духу да нас просветли, да нас помилује и да нас спасе. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  13. На монашком гробљу манастира Дуљево у Паштровићима, данас су сахрењени земни остаци монахиње Евлалије Тешић ( 1959– 2019), дугогодишње настојатељице манастира Светог Николе на Пелевом Бријегу у Братоножићима, која се упокојила у Господу у недјељу вече, 1. децембра. Звучни запис беседе Свету заупокојену литургију и монашко опијело у паштровачкој светињи, гдје је мати Евлалија поживјела своје посљедње овоземаљске дане, служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. У литургијској проповједи на празник Преподобног Григорија Декаполита и Претпразништво Ваведења, владика је казао да се сва васељена испунила радошћу рођењем Пресвете Богородице, Њеним призивом да буде Мајка Онога кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и чији долазак је једина вјечна и непролазна радост свакоме створењу а посебно човјеку. „То је најдивнија и најчудеснија вијест која се чула и која се чује на овој земљи и одјекује хиљадама година на свим земаљским језицима. То је вијест о радости која је засијала овоме свијету кроз Пресвету Дјеву кроз њено Ваведење у Светињу на светињама да би Она постала обиталиште те Светиње на светињама.“ Високопреосвећни Митрополит Амфилохије је нагласио да је Богомајка примила у Себе самога Господа, и Њиме испунила и Себе и сву васељену, и обдарила је радошћу вјечном и непролазном. Тако да сваки онај који верује у Христа Бога, исповиједа Његово име и клања се Његовом распећу и васкрсењу, истакао је владика, задобија дар вјечнога и непролазнога живота, и његова душа и тијело постају обиталиште Божије славе као што је постала и Пресвета Дјела кроз Свете тајне: крштења, миропомазања, причешћа и друге. Нагласивши да је то највећа радост и најчудесније свједочанство Цркве Христове до наших времена које сабира све душе жедне и гладне вјечнога и непролазнога живота, Митрополит Амфилохије је истакао да данас у то Царство небеско испраћамо нашу монахињу Евлалију, која се удостојила од Господа не само Тајне крштења и миропомазања и труда да живи по Јеванђељу, заповијестима Божијим, него и анђеоског лика као монахиња. „Последње године свога живота посветила је цјелосно Господу јединоме и истинитоме, служећи Му као монахиња и служећи Му обнављајућа древну светињу на Пелевом бријегу у Братоножићима.“ Подсјећајући на живот достоблажене мати Евлалије, Високопреосвећени Митрополит је казао да је она обнављајући ту светињу и уграђујући се у њу, остала вјерна живоме Господу, ослободивши се и свих својих земаљских брига и обавеза која је имала и у свом родном крају и послије тога живећи у Европи. „Све је то оставила и напустила, дошла је овдје и примила ангелски лик, и кренула за Господом свим срцем својим и свом душом својом. И, заиста, обнављала се и својим страдањем, и својим подвигом и трудом, и својом бригом и о своме спасењу, и о обнављању те древне светиње из времена Ђурђа Бранковића. Она је себе уградила у ту монашку обитељ, и Господ је удостојио да последње дане свога земнога живота проведе у древној светињи Светог Архиђакона Стефана, да се овдје упокоји и на овом мјесту очекује трубе судњега дана.“ Појаснио је владика да је воља Божја да мати Евлалија буде у манастиру Дуљево, да се ту упокоји и сахрани, иако је било природно по монашком звању да буде сахрањена на Пеливом бријегу. Тиме је она заправо, казао је, спојила ову паштровску светињу са братоножићком, као и са манастиром Дугом, гдје је првобитно била монахиња. „Велика радост и благослов Божији је што смо имали и што имамо нашу Евлалију, која узлази својој имењакињи Светој Евлалији, Господу и Пресветој Богородици, да прославља име Господње свим срцем, тијелом и душом својом, јер су и душа и тијело призвани да буду обиталиште славе Божије. Човјек је кроз Христа Господа призван да буде испуњен и Духом Светим животворним, не само да буде душа жива. То је оно што је се догодило и са нашом Евлалијом. Нека би радост овога светога празника и радост свих светих које данас прослављамо, била са њом у вјекове вјекова, амин!“ Након монашко опијела које је служено након Литургије, Митрополит је казао да је мати Евлалија пролазила кроз страдања, нарочито последњих година страдајући тјелесно, али да се носећи свој крст достојанствено, ни једног тренутка није поколебала, ни у вјери, ни у вјерности Христу, бринући о светињи. „Нека би је Господ упокојио у њедрима Аврама, Исака и Јакова, заједно са Св. Евлалијом, Св. Архиђаконом Стефаном, нека би молитве Св. Григорија Декаполита, Св.Прокла Цариградског, Св.мученика Јевстатија, Теспесија и Анатолија, Св. Исака Јерменског и три дјевојке заклане за Христа у Персији, биле заједно са њом, да је чекају у наручју Христа Бога нашега и Мајке Божије“, казао је опраштајући се од мати Евлалије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Монахиња Евлалија (Милена) Тешић је рођена 9. маја 1959. г. у Прњавору (БиХ). Живјела у Кнежевини Лихтенштајн од 1977. до 1997. године. Замонашена је 2. септембра 2004. године у манастиру Дуга Морачка. За настојатељицу манастира Пелев Бријег постављена 1. јуна 2007. године. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Евлалија! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 23. новембра 2019. године чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског у Раковици. Прилог радија Слово љубве Пре нешто више од годину дана на стотинак метара од капија манастира Раковице, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у време високопреподобне игуманије Евгеније, почела је изградња нове цркве посвећене Светом Николају Мирликијском. Идеја да манастир добије нову цркву родила се када је то место духовности и вере постало заштићена околина споменика културе 2006. године. Са урбанистима је тада договорено да се део манастирске земље определи за нови храм. Предлог је прошао све правне процедуре, али није било новца за изградњу. Захваљујући добротворима, после дванаест година чекања прикупљена су средства за темеље и градњу највећег дела цркве. Само зидање отпочело је почетком марта 2018. године. Преосвећени Владика ремезијански г. Стефан је освештао темеље. Храм је изграђен од природних материјала пореклом из Србије, а пројекат је урадила архитекта Оливера Добријевић. Преовладава моравски стил, али има детаља из рашке стилске групе. Посебан печат дају мотиви који су се појавили у самом манастиру Раковици. Преко пута манастира је извор Свете Петке са малом капелом. Мотиви из те капеле нашли су своје место и у новој цркви, да би цео комплекс био једна целина. Црква има 110 квадратних метара и цела је озидана циглом. Прозори су дрвени, под поплочан природним каменом, а на крову је бакарни лим. У суботу, 23. новембра 2019. године, чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У настакву је служена прва света архијерејска Литургија. Његовој Светости Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог архијерејског Синода; Бранко Митровић, архијерејски намесник; Игњат Товаровић, духовник манастира Раковице; Часлав Маринковић и Јован Благојевић; јереји Јован Стоиљковић, Горан Мишановић и Александар Милутиновић; као и ђакони Владимир Руменић и Горан Нухановић. Величанственом пјенијем молитве Господу изнело је сестринство манастира Раковице са игуманијом мати Евгенијом. После торжествене Литургије обратио се предстојатељ Српске Цркве казујући о новоме храму Светог Николаја Мирликијског да је још једна духовна звезда роду српском и свему роду хришћанском, захвалио је свима на сваковрсној помоћи у зидању храма и пожелео да се изобилна благодат излије на све који буду долазили у свети храм. -Градња Божјег дома за све нас јесте позив да молитвом будемо сабрани, јер што је више нас у молитви, то она бива јача пред Господом, поручио је патријарх Иринеј и истакао: -Високопреподобна игуманија мати Евгенија са сестринством начинила је са многобројним приложницима велик подвиг на славу Господњу и српског народа. Заслужнима је Патријарх српски Иринеј уручио архијерејске грамате. Међу бројним дародавцима је и Општина Раковица на чијем челу је г. Владан Коцић, председник, који је примио грамату из руку патријарха Иринеја. Уочи освећења храма, 22. новембра 2019. године, после бденија, Патријарх је замонашио искушеницу Сању давши јој монашко име Текла. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. (тропар светом Нектарију Егинском) Житије Светог оца нашег Нектарија Егинског Чудотворца, Митрополита Пентапољског Протонамесник Милорад Мировић: Свети Нектарије Егински новојављени чудотворац који сведочи љубав Божју! У незадрживом протицању времена Свеци - те сјајне звезде Цркве - увек су обасјавали и грејали душе православних хришћана. Наша Црква свецима није била богата само у првим вековима свог успона омивеним јарко црвеном крвљу, они су се појављивали и у каснијим етапама развоја хришћанства. Свеци живе међу нама и својим истински хришћанским животом узлазе истим оним путем којим је први прошао Господ; путем који је Он осветио Својом добровољном жртвом, путем којим је од тада прошло велико мноштво људи. Њихов збор, по благодати Божијој не престаје да се допуњује. Они настављају тешки пут који узвишава човека дајући своју душу - најдрагоценије што имају, - у име сједињења са Творцем. Таква личност, која је у себи сконцентрисала све своје духовне снаге посветивши се делу унутрашњег усавршавања и сједињења са Богом била је личност светог оца нашег Нектарија - чудотворца, митрополита Пентапољског, који се подвизавао на Егини. Светитељ Нектарије је светац којег је Господ прославио управо у наше време. Он се појавио као нова светла звезда на небеском своду Православља. Његов живот, од првих корака све до благословеног упокојења оставио је видљив траг у хришћанским душама Блиског Истока и Грчке. Он је постао неугасиви светионик на Егини, изливајући своју благодат и благослов на васцели свет. Живот овог човека је био непрестана борба у име достизања истинског знања и врлине. То је био тежак пут, али је он њиме ишао победоносно. Житије светог Нектарија представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог. Постао је победник у духовној борби и због тога се врло брзо након његовог упокојења слава о њему посвуда раширила. Светитељ Нектарије је велики јерарх у плејади отаца наше Цркве, један од њених највиших врхова, стуб светости. Родио се 1. октобра 1846. године у селу Силиврија, у Источној Тракији, крштен је 15. јануара 1847. године када је добио име Анастасије. Његови родитељи - Димос и Василики Кефалас били су обични сиромашни људи, али хришћански срдачни, благочестиви и добродетељни. Поседовали су многе врлине и благодатни духовни плод свега тога постао је Анастасије Кефалас, касније - светитељ и чудотворац Нектарије Мироточиви. Побожни родитељи су Анастасија, петог од шесторо деце васпитавали "у традицијама и духу заповести Господњих". Мати га је учила црквеним песмама и молитвама и често га је терала да чита и пева различите тропаре. Нарочито се старала да дечак запамти 50. псалам Давидов "Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој". Овај псалам пун умиљења, који дира сваку хришћанску душу остављао је нарочит утисак на благословено дете. Дечак га је често изговарао, и како је касније сам причао сестрама свог манастира и другим ученицима, када је долазио до речи: научићу непобожне путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби, - много пута се заустављао и понављао овај стих, чиме је будући светитељ на известан начин предосећао своје мисионарско служење. Дечак је од ране младости осећао Божији позив и своје свештеничко призвање. Веома је волео цркву, са радошћу је ишао на све службе и остајао је у храму што год је дуже могао - прислуживао је свештеницима. С нарочитом пажњом је слушао проповеди. По повратку из храма дечак би код куће напамет понављао читаве одломке из проповеди запањујући на тај начин све укућане. Док је био још сасвим мали од папира је правио "одежде" и са својим вршњацима обављао најразноврсније "службе" Кад је Анастасије напунио седам година негде је набавио беле листове папира и почео марљиво да их пришива концем. На мајчино питање шта ради, Анастасије је одговорио: "Желим да направим књигу и да записујем у њу речи Божије". У Силиврији је дечак стекао основно образовање. Нарочито је волео да чита књиге религиозне садржине. Али није могао да настави школовање зато што у његовом родном селу није било средње школе, а није било ни новца да отпутује некуда на школовање. Препреке су биле велике, али су још веће биле његова вера и жеља. Сањао је о томе да стекне хришћанско образовање како би друге учио да творе вољу Божију. Тако Анастасије доноси тешку одлуку да отпутује у туђину. По благослову родитеља одлази у Константинопољ. Сачувало се предање о томе како се четрнаестогодишњи Анастасије некако домогао луке како би потражио брод на којем би могао да отплови. Пришао је једном броду и почео да преклиње капетана да га поведе са собом. А овај се, погледавши дечка само подсмехну: "Иди, дете, прошетај. А после дођи па ћемо те повести." Анастасије је иронију схватио као капетаново одбијање и са сузама је гледао како се брод припрема за пловидбу. Капетан је већ давао команде механичарима, почеше да раде мотори, а брод - ни с места да се помакне. Издата је наредба да се повећа број обртаја, али је брод стајао као привезан. Капетан се у недоумици погледом срео с тужним очима Анастасија који је стајао на понти и сажаливши се на дечка дао му знак да се попне на брод. И - о, чуда! Само што је Анастасије закорачио на палубу брод се сам од себе удаљио од обале! У Константинопољу је његово прво радно место било у продавници дувана. Међутим, тамо се за рад добијала врло мала плата, и због тога је дечко ишао туробан, одевен у рите, често потпуно гладан. Његова једина утеха била је вера Христова: непрестано се молио. Дању је радио врло напорно, а ноћу је изучавао Свето Писмо. Пошто је тежио ка мисионарској делатности и на фишецима и папирима за паковање дувана писао је различите изреке светих отаца како би духовно помагао својим муштеријама. Тога се сам свети Нектарије сећао у предговору књизи "Блага учених". Младић је и даље живео у страшној оскудици. Једном приликом, пошто је потпуно пао у очај, он намисли да Самог Бога замоли за оно што му је било потребно. Увек је то чинио у молитви, али је у простодушности свог искреног срца одлучио да се Богу обрати... писмом. Дечак хтеде да изложи своју молбу и да замоли Господа да га укрепи. Узе оловку и папир и простосрдачно написа оно што је осећао. Залепи коверат и стави натпис: "Господу Исусу Христу на Небо". А затим се упути на пошту. Успут срете газду суседне продавнице, који је добро познавао овог доброг дечака и видео каква су га искушења задесила. Сусед је такође ишао на пошту и понудио се да Анастасијево писмо пошаље заједно са својима. На пошти трговац виде адресу на коверти и запањи се. Не верујући својим очима он отвори писмо и прочита га. Господ му је помогао да схвати сву драму коју је Анастасије преживљавао. Овај човек одмах узе чист коверат, стави у њега новац и очински написа Анастасију како да распореди ова средства. Затворивши коверат посла га на Анастасијеву адресу који, пошто је добио такву пошиљку није знао шта ће од радости. У дечаковом животу наступио је прави празник, празник у част "одговора" од Господа. Он одмах купи себи одећу, обућу и намирнице. А кад газда продавнице дувана виде овако наглу промену одмах помисли да је све то купљено за новац који је украден од њега. Он изгрди дечака, истуче га и отера. Узалудне су биле сузе и објашњења. Конфликт је решен тек када се умешао сусед-добротвор. Убрзо се за Анастасија нашло ново занимање које му је више одговарало - постао је надзорник у школи при метоху храма Гроба Господњег. Овде је и сам могао да учи. У Константинопољу је провео шест година. Кад му је било двадесет година, уочи Божића 1866. године, пошто је осећао носталгију младић одлучи да отпутује код својих за празник. За време пловидбе почела је да дува страшна бура. Броду је претио бродолом. У једном тренутку сломио се јарбол. Анастасије одмах скиде са себе каиш, привеза за њега крст који му је дала његова добра бака и каишем причврсти сломљени јарбол. Држећи га једном руком другом се крстио изговарајући речи: "Господе, спаси нас. Дај ми, Господе, да стекнем богословско образовање да бих затворио уста онима који скрнаве божанствено име Твоје!" И десило се чудо! Брод је успешно стигао у луку. Исте године Анастасије се сели на острво Хиос. Овде му нуде радно место учитеља у селу Лифи, где је и радио више од седам година. Сељаци су неизрециво волели свог учитеља, ценили су то што он своју делатност није ограничавао само школским оквирима, већ је у храму проповедао реч Божију, обављао обиман духовни рад, бавио се добротворним радом. Сам учитељ је живео изузетно скромно, готово аскетски. Недељом и на празнике одлазио би у скит светих отаца на острву Хиос и слушао поуке старца Пахомија о начелима монашког живота. 7. новембра 1876. године Анастасије прима монашки постриг с именом Лазар. Био је записан као житељ познатог Неа Мони (Новог Манастира) који је још 1045. године изградио Константин Мономах. Инок Лазар добија послушање секретара. Манастирска братија је нарочито волела младог монаха ценећи његову умешност и изузетно смерну природу. Годину дана после пострига многобројни монахови таленти били су оцењени по заслугама и 15. јануара 1877. године на дан његовог крштења, митрополит Хиоски Григорије у саборној цркви Светих Минаса, Виктора и Викентија рукополаже Лазара у ђакона. Он добија ново име - Нектарије. Ово име ће касније постати познато васцелом свету. Призивајући га многи људи ће по својој вери бити удостојени милости Божије. У непрестаној молитви и посту отац Нектарије у Неа Мони проведе три године припремајући се за узвишено служење на које га је Господ поставио. Благодат Божија се штедро изливала на ђакона Нектарија. Величина његове душе се огледала у свему. Млади монах је жудео за учењем, а средстава није било. Међутим, Господ га није напуштао! Он је једног благочестивог и богатог хришћанина по имену Јован Хоремис навео на то да обрати пажњу на ђакона Нектарија из Неа Мони и да му помогне да постане благословено оруђе Промисли Божије. Овај човек је преузео трошкове пресељења оца Нектарија у Атину ради наставка школовања. Узрадова се отац Нектарије видећи како почиње да се остварује његов сан и прослави име Преблагог Бога. Молећи се за свог добротвора он се сав предаде учењу. После завршетка образовања, по Хоремисовој препоруци он прелази у Александрију код Патријарха Софронија IV, који је на катедри био од 1870. до 1899. године. Патријарху су се свиђали млади људи који су поседовали истински хришћанску природу и волели науке. Он је високо оценио ђакона Нектарија и посаветовао му да се врати у Атину како би наставио са учењем и стекао високо богословско образовање. Године 1882. отац Нектарије се уписује на богословски факултет Атинског универзитета. Учи са одличним успехом и чак добија стипендију А.Пападакиса[1]. Диплому свршеног студента богословског факултета отац Нектарије добија 13. новембра 1885. године и враћа се у Александрију. У храму Светог Саве 23. марта 1886. године Патријарх га рукополаже за свештеника. Пет месеци касније, у августу исте године постаје архимандрит у храму Светитеља Николаја у Каиру. Истовремено бива наименован за проповедника и Патријарховог секретара, а затим и намесника Патријарха у Каиру. Архимандрит Нектарије је испољио велику марљивост приликом испуњавања својих високих обавеза. Пре свега се бринуо за повећање броја клирика у својој епархији, проповедао је и поучавао људе, усмеравао делатност храмова. Патријарх Софроније је пажљиво пратио његов рад и донео је одлуку да га награди за усрдност. Тако је Нектарије добио титулу врховног архимандрита Александријске Цркве. Три године касније, 15. јануара 1899. године, врховни архимандрит Нектарије Кефалас бива рукоположен у архијереја и именован за митрополита некада славне Пентапољске митрополије. Хиротонија је обављена у патријаршијској цркви Светитеља Николаја у Каиру од стране Патријарха Софронија и архијереја: бившег епископа Керкеријског - Антонија, и Порфирија - епископа Синајског. Митрополит Пентапољски Нектарије славећи Господа почиње да улаже још већи напор у васпитање своје духовне деце. Слава о њему проноси се целим Египтом и распростире далеко ван његових граница. Међутим, непријатељ који мрзи добро удеси тако да се појављује непомирљиви непријатељ Владике Нектарија - надлежни архијереј. Сви су претпостављали да ће митрополит Пентапољски постати будући Патријарх Александријски и да ће са те висине моћи да наноси ударце главним центрима сатанске власти. И ово мишљење, могућност да се то оствари, иако митрополит Нектарије на то никада није ни помишљао сатана чини темом оговарања, сплетки и гласина. Завидљиви и злобни људи почеше да убеђују Патријарха у то да митрополит Пентапољски кује план и да се труди само како би постигао један циљ: како би освојио патријаршијски престо Александрије. Подмукли извештаји убрзо почеше да утичу на 90-годишњег Патријарха и после неког времена богобојажљиви, смерни и кротки Нектарије нађе се у улози прогоњеног. Његов живот у Патријаршији постаде неиздржив. Испрва му одузеше све обавезе, лишише га дужности на којима је био, и на крају, Патријарх га отпусти без икаквог објашњења. Тријумфовали су зло и завист. Светитељ Нектарије је био уклоњен са места патријаршијског Намесника, а два месеца касније бива протеран ван граница Патријаршије са ево следећим папиром: "Наше недостојанство овим Патријарховим отпусним писмом изјављује да је његов доносилац Преосвештени Митрополит славне Пентапољске епархије Владика Нектарије Кефалас, који није могао да поднесе климу Египта, послан у друге земље и позива се да испуњава своје архијерејске обавезе ма где се налазио по дозволи локалних црквених власти. Као потврда овоме издаје се ово отпусно писмо ради подношења у свим неопходним случајевима. Александрија, 11. јули, 1890. године Патријарх Александријски Софроније". Свети Нектарије трпељиво подноси искушење које га је задесило. Он одлази из Египта у тузи, јер овде оставља своју паству и све што је учињено његовим напорима. Око хиљаду његове духовне деце из грчке заједнице у Каиру обратило му се са тужним опроштајним писмом којим му се захваљује за његов труд и за светост живота. И ево, он је већ у Атини. Више од седам месеци свети Нектарије живи у Атини у страшној оскудици. Али све своје духовне и материјалне потребе, сав свој живот он поверава Самом Господу. Веровао је да ће се Господ и овога пута побринути о њему. Тако је и било. 15. фебруара 1892. године бива му понуђено место проповедника у Фтиодитској и Фокидској епархији. У марту 1894. године бива позван да стане на чело духовне школе браће Ризари. То је била огромна одговорност. Морао је да припрема за службу способне богослове, проповеднике, епископе, јереје. На тој дужности светац остаје 14 година. Време проведено у раду у ризаријској школи било је продуктивно и необично плодотворно. Ни овде није могуће дати праву оцену доприноса светог Нектарија. Управо за време рада светитеља на дужности директора школе ослободио се патријаршијски престо Александрије, и како сведоче штампани материјали из овог времена мисли свих беху усмерене на митрополита Пентапољског. Међутим, он је изабрао усамљени живот. У то време већ је посећивао Свету Гору и у њему је све јача била жеља да се потпуно посвети монашком животу. Године 1904. док је још био директор Ризаријске школе свети Нектарије оснива женски манастир Свете Тројице на острву Егина[2]. Тамо се досељавају прве монахиње - његове ученице, које је он често посећивао и помагао духовно и материјално. 1907. године он напушта дужност директора школе због здравственог стања и настањује се на острву Егина. Тамо у манастиру Свете Тројице проводи остатак свог земаљског живота у молитви, служећи Богу, пишући богословске радове, проповедајући, исповедајући, поучавајући, духовно снажећи људе до самог дана када га је 8. новембра 1920. године у 10.30 Господ призвао Себи. Пастир остави овај свет у време када му је било 74 године у Атини у болници "Аретео" после двомесечног лечења због акутне упале простате. Одмах по Владикином упокојењу поче припрема тела за погреб. Са упокојеног скинуше кошуљу и ставише је поред, на кревет у којем је лежао парализован човек. Чим се одећа дотакла болесниковог тела он одмах устаде славећи Господа. Истог тренутка сва соба се испуни миомирисом. Без обдукције тело је било припремљено за погреб и довезено га бродом на острво Егина. А тамо га монахиње и мештани са великим страхопоштовањем погребоше на територији манастира. У априлу 1921. године због изградње мраморне гробнице гроб беше ископан и показа се да је тело усопшег било нетрулежно. Из њега се ширио предиван миомирис. Пренето је на 48 сати у игуманске одаје, а затим га обукоше у нове одоре и поново сахранише. Три године после упокојења поново се показало да је тело нетрулежно и да се из њега шири миомирис. Године 1927. на иницијативу Хризостома I, архиепископа Атинског, мошти су биле обретене по трећи пут. Тело свеца остало је нетрулежно и точило је миро. 3. септембра 1953. године поново отворише гробницу. Овога пута, само Господ зна због чега, видело се да су мошти иструлиле. 5. новембра 1961. године у манастиру Егина празновало се због званичног прибројавања Нектарија Кефаласа, митрополита Пентапољског лику светих Православне Цркве (Одлука Патријарха под бр. 260 од 20. априла 1961. године). Многобројни су радови које је иза себе оставио светитељ Нектарије и они за све нас, православне хришћане, представљају огромну духовну вредност. Манолис Мелинос Прилог ТВ Храм: Даница Црногорчевић: Песма Светом Нектарију Егинском: Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. (кондак Светом Нектарију Егинском) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Поводм храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 31. октобра 2019. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Луке на Кошутњаку. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сваки пут када походи кошутњачку светињу, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј не пропушта да изрази своје задовољство и истинско дивљење над складом и лепотом храма који се као какав прелепи камени лабуд спустио и угнездио на обронке кошутњачке градске зелене оазе на размеђи градских општина Чукарице и Раковице. Учинио је то Свјатјејши и 31. октобра 2'019. године изражавајући задовољство и благодарност Господу и свима који су се уградили и који се уграђују у ту светињу, а посебно када се живописање светог храма полако приводи крају, чинећи да он поприма свој коначни вид и своју духовну и визуелну пуноту. Благодарност следује свим марљивим свешетеницима, члановима црквене управе, парохијанима и другим добронамерницима који су дали свој допринос у том смислу током последњих двадесет година, али, у времену данашњем, особито признање се мора одати актуелном старешини храма јереју др Николи М. Гаврићу, чија љубав и неисцрпна енергија покрећу и мотивишу многе и многе да пруже свој максимум у циљу довршетка живописања, али и бројних других радова на довршетку, украшенију и унапређењу храма, на радост целокупне пастве и свих суграђана који долазећи у светињу или, макар, пролазећи крај ње, осећају њен молитвени призив Господу и угоднику Његовом, Светом апостолу и јеванђелисти Луки. Његову Светост су, поводом црквене славе, заједно са својим старешином, дочекали и остали чланови братства храма: протојереј Драган Ђокић, јереј Хаџи Миодраг Д. Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, док је, испред верног народа и Црквено-управног одбора то учинио мр Ненад Терзић, који је, са својом благочестивом породицом, и ове године поново био домаћин славее. Његову Светост су дочекали и остали чланови Црквено-управног одбора: председник Горан Бошковић и чланови - Горана Бошковић, др Горан Вукомановић и Александар Илић, породица Драшковић као и многобројни верни народ. Том приликом Његовој Светости су саслуживали архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј-ставрофор Милојко Топаловић, протојереји Никола Трајковић и Витомир Костић, протођкони Радомир Перчевић и ђакон Драган Танасијевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину и баците мреже своје за лов. И одговарајући Симон рече му: Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али на твоју ријеч бацићу мрежу. И учинивши то уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху. А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан. (Лк 4:4-8) Када се Симон Петар суочио са личношћу Исуса Христа, његова реакција је страх. „Иди од мене“, каже он, „јер сам грешан човјек.“ Ово није добра врста „страха Божијег“, која је надахнута вјером; која се заснива на увјерењу да је Бог добар – толико добар да се „бојимо“ да се удаљимо од Њега, као наше линије живота, као нашег извора живота. Петар прихвата свој само људски и лични страх, страх сопствене грешности, и због тог страха жели да се дистанцира од Богочовјека. Неће бити последњи пут да се Свети Петар удаљава од Христа на основу само људског страха. Када се три пута одриче Христа током последњег суђења Њему, он то ради на основу страха од мишљења других људи. Али ипак, Христос позива овог грешника да постане „ловац људи“; да постане једини и једини, велики Апостол Петар. Док се Петар „стално враћа“ да одговори на овај позив, упркос неуспеху својих личних страхова, научи да вјерује Ономе који га је позвао, да је добар и својом милошћу преображава наше слабости у Његову снагу. Данас ме охрабрује та „људскост“ апостола Петра. Мислим да је страх основна препрека, чак и кад то не примећујем, за ступање у прави однос с Богом или било ким другим. Међутим, позвана сам да искорачим из свог страха и наставим да слиједим Његов позив, упркос својој грешности, упркос томе шта људи мисле, упркос и томе шта ја мислим. Превод са енглеског: Тијана Лекић Извор: Портал Митрополије црногорско-приморске
  18. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14. сепембра предавање је одржао протопрезвитер Остоја Кнежевић, на тему: Светитељи Божији, наши старији сродници. Извор: Манастир Острог
  19. У недељу, 1. септембра 2019. године у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу служена је Света архијерејска Литургија са прозбама и молитвама за благословен почетак нове школске године. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, пароха коловратског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, парохâ пријепољских протојереја Бранислава Стојановића и протонамесника Влада Лазића, и ђакона Горана Крстића. За певницом је одговарао црквени хор Свети краљ Владислав из Пријепоља. Мноштво деце са својим родитељима, наставницима и вероучитељима сабрало се у храм да узму учешћа у богослужењу и добију благодат Духа Светога да би испуњени силом Божијом успешно савладали све препреке које их буду чекале у предстојећој школској години, како би били понос својој Светој Православној Цркви. И сви су преклонивши колена, предвођени својим Епископом, узнели молитву да Дух Свети укрепи, оснажи и пошаље мудрости и љубави у предстојећем периоду свима који хоће да узрастају у познању Бога. Упућујући речи охрабрења свој сабраној дечици, на добром путу којим су кренули, Епископ Атанасије је позвао све присутне, и младе али и оне мало старије да омекшају своја срца и душе како би могли примити сва добра учења која им се буду давала у предстојећем периоду: – Ми смо на почетку једног доброг дела, на почетку школске године, али и на завршетку једног времена које је прошло. Веома важно умеће од кога зависи цео наш живот је како се односити и према једном и према другом. Према оном што је прошло односимо се критички, настојимо да дамо оцену како смо се односили према Божијим даровима које смо имали. Бог нам је дао време и дао шансу да будемо учесници времена. Дао нам је и простор и способности да можемо да обликујемо простор и овај живот и свет. Бог је планирао, кад је стварао свет, да људи буду Његови сарадници, и у томе се највише и показује Његова љубав. Дао нам је шансу да будемо Његови пријатељи и да овај свет са Њим заједно обликујемо. Колико смо од тога свега урадили свако ће за себе морати одговорити. – Овај тренутак искористимо макар за то да Богу заблагодаримо на ономе што нам је дао. Бог нам је дао и тај таленат да можемо себе оцењивати, процењивати и поправљати. Тешко нама ако нас други поправљају а благо нама кад сами себе поправљамо. Благодарећи Богу на ономе што нам је дао ми гледамо преда се, школска година је пред нама, нове шансе су ту. Сви ћемо бити ђаци, и они који себе називају ђаци и они који кажу да су другима учитељи. Учење се наставља до последњег момента живота. Ко другачије схвата учење није добро научио јер учење траје непрестано. – Ми смо се Богу обратили да деци додаје дарове, додаје способности, да их усмерава у добром правцу. Знања су разна и њихова примена није увек на корист. Има знања која су за изграђивање али има знања која ако се примене су штетна. Зато се ми учимо која су то знања која доприносе добром функционисању личности и заједнице и учимо се како их примењивати, поучио је Епископ Атанасије присутне. Многа од присутне деце су исказала своју решеност да кроз живот иду уз Христа и са Христом причешћујући се животворним Телом и Крвљу Његовом. Владика је на крају све присутне благосиљао кропећи их освештаном водицом док су свештеници делили нафору, бомбоне и скромне поклоне школарцима. Извор: Епархија милешевска
  20. Храм Светог Пантелејмона у Нишу молитвено је прославио свог заштитника данас, 9. августа 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Преосвећеном Епископу Арсенију су саслуживали протојереји ставрофори Благоје Станковић, Боге Цветковић, Новица Митровић, архијерејски намесник други лесковачки протојереј Марко Адамовић, протонамесник Дејан Милошевић, протојереји Јован Милић, Предраг Радосављевић, Зоран Филиповић, јеромонах Нектарије (Ђурић), ђакони Димитрије Маринковић, Далибор Мидић и Ђорђе Филиовић. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови и пререзан је славски колач. У надахнутој беседи Владика Арсеније је подсетио многобројни народ, који се сабрао на Светој Евхаристији, на живот и страдање Светог Пантелејмона. Извор: Епархија нишка
  21. На празник Светих мученика Кирика и Јулите, 28. јула Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом служио је Свету архијерејску литургију у Храму посвећеном овим Божијим угодницима у Доњој Горици у Подгорици. Високопреосвећени је у својој архипастирској бесједи казао да данас прослављамо Христа Васкрслога дародавца вјечнога и непролазнога живота, као што Га увијек прослављамо на свакој Божијој служби, непрекидно у животу и у својим дијелима, али прослављамо и оне кроз које се Господ прославио: „На првом мјесту прослављамо Свете мученике Кирика и Јулиту, који су својим мучеништвом, страдањем и вјером посвједочили Христа Васкрслога и који су кроз Њега и преко Њега васкрсли и васкрсавају непрекидно“, рекао је владика и појаснио да се сјећање на њих обнавља свагда када се сјећамо Господа Васкрслога. Подсјетио је да данас поред Кирика и Јулите прослављамо и Новомученике полимско – величке који су 1944. године, њих преко 500 жена и дјеце, пострадали у Велики испод Чакора. У њихов спомен, на мјесту гдје су пострадали, подигнута је црква. Митрополит се нада, ако Бог да, да ће држава помоћи, Министарство просвјете, да се стара школа, која је поред цркве, претвори у музеј Величких новомученика, који су били заборављени дуго времена: „Али оно што је Божије и они који су Божији не могу никад бити заборављени“, казао је владика и нагласио да су свједоци тога и Кирик и Јулита и Новомученици велички пострадали од нацистичке ханџар дивизије и несрећних Шиптара из Пећи, Плава и Гусиња. Њихова мученичка крв је послужила и подстакла и Свети архијерејски сабор наше Цркве да их прије двије године приброји лику светих: „У Велики наш владика Јоаникије са другим епископима наше Цркве и народом Божијим, данас, такоше, прославља Господа и оне који су Њега прославили, Свете величке и полимске мученике пострадале за Христа и за вјеру православну. “ Подсјећајући да њихово страдање није давно било, владика Амфилохије је казао да и у наше вријеме има оних који страдају за Христа и вјеру православну надахнути малим Кириком и његовом мајком. Иако су пострадали прије толико вјекова спомен и сјећање на њих је живо и непоколебљиво и преко Светога храма у Доњој Горици, који је такође пострадао и био запустио дуго времена. Појаснио је Високопреосвећени да обновом храма, обнављамо себе и памћења на Свето Божије дијете и његову мајку, као и на дјецу из Велике и Полимља који су, такође, пострадали за Христа: „Али, ево, као што видите, и овај храм је, сјећањем на Кирика и Јулиту и на свете претке који су га саградили, васкрсао и обновио се, да би и ми кроз то сјећање обнављали себе, вјеру у себи и вјерност Христу Богу нашем. Њиховим молитвама, молитвама Светих Кирика и Јулите, нека би Господ и нас обновио. Нека би се и ми обнављали духовно кроз обновљене светиње и сјећање на свете мученике и мученице, и кроз нашу вјеру у Васкрсење Христово кроз које и ми задобијамо не само овај пролазни, него и вјечни и непролазно живот у вјечном и непролазном Царству Христовом – Царство Оца и Сина и Духа Светога“, закључио је у бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије. Након Свете Божије службе, Храм Светих мученика Кирика и Јулите опходила је литија а након тога је владика Амфилохије благословио славске приносе. Домаћин славе Илија Мугоша Честитајући славу свим свечарима, Митрополит црногорско приморски је благословио и домаћина овогодишње славе Илију Мугошу и његову породицу, а благослов за домаћинство славе за наредну годину добио је Дражен Мугоша. Владика је казао да је Кирик најдивније дијете а да су дјеце сабрана у овом светом храму његови насљедници, док су дјевојчице, мајке насљеднице Свете мајке Јулите, као и свих Мученика полимско – величких. „Да да Бог да се овдје сабирамо и убудуће. Диван је Храм Васкрсења у Подгорици, а овај је још љепши с обзиром на његову велику и чудесну историју од прадревних времена. Велики је благослов овдје и свих оних који су се потрудили да се обнови“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Славском трпезом љубави настављено је заједничарење у Васкрслом Господу. Храм Светих мученика Кирика и Јулите у Доњој Горици, подигнут прије Немањића, за вријеме Византије, освештан је прошле године руком Митрополита Амфилохија. Тада је први пут, послије 70 година, звонило звоно овог вишевјековног Саборног храма у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У недељу, 21. јула 2019. године, када наша Црква прославља Светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у селу Араповац, надомак Лазаревца. Епископу је саслуживало свештенство колубарско-посавског намесништва. Благољепију богослужења је допринело појање “Србских православних појаца”. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Владика Јован је, тумачећи прочитано Јеванђеље, напоменуо окупљеним верницима о томе како је страшно када човеком овладају нечастиве силе. “Без Бога човек постаје налик животињи, па и гори од ње. Али човек није створен за то да буде обиталиште нечастивих сила и зла, већ обиталиште Духа Светога и добра. Велика је радост бити Божији човек, човек без сујете, гордости и зла у себи. Ово је могуће само ако у себи имамо веру и жељу да будемо са Богом”, поручио је Епископ Јован. У наставку своје посете колубарско-посавском намесништву Преосвећени Владика је пререзао колач у храму Покрова Пресвете Богородице у Барошевцу, поводом дана Светог великомученика Прокопија, славе рудара предузећа “Колубара”. Овом свечаном чину присуствовали су министар енергетике у Влади Републике Србије господин Александар Антић, директор ЕПС-а Милорад Грчић, представници руководства и синдиката ЕПС-а, огранака РБ Колубара, као и челници општине Лазаревац. Овом приликом Владика Јован је у храму Свете Петке у селу Петка венчао господина Немању Радоичића, теолога из Ћелија, са његовом изабраницом, госпођицом Јеленом Пантелић из Вреоца. Извор: Епархија шумадијска
  23. У четвртак 11. јула 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслуживање протојереја Александра Бороте и јереја Стефана Дамјановића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Владика је беседећи верном народу назначио да: “…треба да читамо Свето Писмо и да се трудимо да испунимо оно што Јеванђеље говори. То је могуће ако задобијемо дар духа Светога. Тада неће бити те туге ни невоље која ће моћи да помути нашу радост. Радост долази од Духа Светога. Јер сваки добри дар и савршени поклон од Тебе је и од Оца Светлости. Зато нас апостол Павле учи, да ни један савршени дар не вреди, ако немамо љубави у себи. У овај свет не доносимо ништа, већ све добијамо. Живот је највећи дар који је Бог удахнуо у нас. Духовне дарове, Бог даје свакоме понаособ према његовој ревности. Дар Божији је заправо пут од човека ка Богу, пут из смрти у Живот, односно пут од човека ка Човеку. Најслађи дар је онај који се стиче у зноју лица свог. Они нису човеку терет кроз живот, већ су мера његовог духовног узрастања”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  24. У оквиру манифестације „Духовне вечери у Горњем манастиру Острогу“ протојереј Драган Крушић одржао је синоћ предавање на тему ”Светитељи Божији као истински свједоци Васкрслога Христа”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Наиме, кад се неки лик који је на дасци насликан, изгуби због прљавштине која га је споља прекрила, тада је неопходно да опет дође онај чији је то лик како би се на истој подлози могао обновити његов образ (јер се не баца подлога на којој је његов лик изображен, пошто и тако представља његов образ, него се на њој изнова слика); на исти начин је и Пресвети Син Очев, Који је Икона Очева, дошао међу нас да би обновио човека, који је по Његовом образу саздан, и да би, кроз остављење грехова, пронашао оно што је изгубљено, као што и Сам вели у Јеванђељима: Син Човечији дође до потражи и спасе изгубљено. Због тога је и Јеврејима говорио: Ако се ко [изнова] не роди; а тиме није имао на уму рођење од жене, као што су то они замишљали, него је указао на то да је „по образу“ Божијем она душа која је обновљена и пресаздана. А пошто је идоломанија и безбожништво завладало васељеном, и пошто се изгубила представа о Богу, ко је био тај који ће васељену научити о Оцу? Да неће неко рећи да је то човек? Али, људи нису могли да прокрстаре целим поднебесјем, нити су по својој природи били у стању да хитају, нити је било извесно да поседују моћи за нешто такво, нити су, опет, сами по себи способни да се одупру обмани и прелести демонској. Јер, пошто је у свих душа рањена и пометена демонском обманом и идолском залудношћу, како би они онда могли човекову душу и човечански ум убедити у оно што ни сами не могу видети? А ако неко нешто ни сам не може видети, како о томе може другога поучити? Но, можда ће неко рећи како је за то била довољна творевина. Али, да је била довољна творевина, тада се не би збила толика зла. Јер, и творевина је постојала, па се људи опет нису ништа мање срозавали у заблуду о Богу. Ко је други, дакле, био потребан него Логос Божији, Који види и душу и ум, Који покреће све што је у творевини и кроз све открива Оца? Свети Атанасије Велики, О Очовечењу Бога Логоса Извор: Епархија жичка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...