Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 69 results

  1. Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 26. јула 2020. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог архангела Гаврила у Београду. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесник београдски први протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Ранковић, протонамесник Горан Митић, јереј Дејан Вујић и протођакон Милан Ковачевић, у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Илије Шмигића, домаћина славе г. Милована, г. Хаџи Александра и гђе Љиљане Ђуровић Хабјановић и благочестивог народа престонице. „Господ жели да види свој народ у своме дому, а дом Божији јесте храм“, рекао је Патријарх Иринеј говорећи о Анђелима Божијим и архангелу Гаврилу као гласнику Божијем, који се људима јављао још у Старом завету. Св. архангел Гаврило јесте гласник Божији који је Пресветој Богородици јавио да ће она бити мајка Сина Божијега. Тако је архангел Гаврло учесник у догађају који је задивио не само људе већ и све анђеле и сву природу Богом створену: „јер да створи свет и оно што је на свету, нас људе и друга бића, то је дело благодати и силе Божије. Али да Господ дође људима, као човек у нашем телу, то је дело велике љубави Божије. Ми нисмо никада довољно свесни колико нас је љубави своје Господ удостојио тиме што нам је послао Сина Свога, Спаситеља нашег Исуса Христа.“ Празник Св. архангела Гаврила установљен је у цркви поводом чудесног објављивања на Светој Гори песме којом анђели славе Богородицу: „Достојно јест...“. Поред тога, на данашњи дан славимо све оне чудесне догађаје у којим су учествовали анђели Божији, још од оног догађаја на Синају, када се Господ јавио Мојсију у виду пламена који не сагорева купину и када је Мојсије чуо речи: „Мојсије, Мојсије изуј обућу своју, јер ту где стојих света је земља“. Та многобројна друга чудеса која су се јавила у Старом и Новом завету, а у којима су учествовали и анђели Божији, сведоче нам да ми никада нисмо сами, истакао је Патријарх Иринеј и нагласио да „никад не помислимо, када нешто смерамо да учинимо, да нас нико не види“. „Када би нам Господ дао те духовне очи да видимо, ми би се изненадили ко нам чини друштво наше“, истакао је Патријарх наглашавајући да је управо у томе важност крштења. Јер приликом крштења ми добијамо анђела чувара. Зато је важно да се крстимо у Име Оца и Сина и Светога Духа, јер „наш анђео хранитељ учествује у свим нашим добрим делима“. Данас, када славимо анђеле Божије који следе вољу Божију, живимо у времену тешке болести која је снашла цео свет. А разлог за то је управо што су се људи удаљили од воље Божије и Његове благодати. Ми ни невидимо крај те болести. Она jе код нас после малог затишја поново букнула. Међутим, ми морамо знати „да је све то опомена Божија и позив Божији да се вратимо Богу. А када се враћамо Богу враћамо се самоме себи“, истакао је Патријарх Иринеј позивајући народ да као блудни син из Јеванђеља испитамо сами себе. Да сагледамо своје слабости и немоћи и тако се вратимо Богу и самима себи. Јер само је ту наше спасење од сваког зла које нас снађе у животу, поручио је Патријарх. На крају, Патријарх Иринеј се осврнуо и на догађаје око поновног претварања Свете Софије у Цариграду у џамију, истакавши да се данас поново јављају неке нове османлије које мисле да поново освајају свет. Таквом стању, које нас је задесило и, ми криви и много смо допринели: „јер смо се охладили у вери својој и храмовима својим светим. И према свему ономе у чему се види и прославља Бог“, закључио је на крају Патријарх Иринеј, позивајући све да се вратимо нашим истинским коренима и путу Светога Саве и свих наших светих угодника Божијих. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. У среду, 15. јула 2020. године, када Црква Божија прославља Полагање часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви-брвнари посвећеној Светом великомученику Георгију у Брајковцу поводом славе заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих”. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: јеромонах Онуфрије Хиландарац, духовник манастира Драче; игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски; протојереј-ставрофор Марко Митић, протојереји Страхиња Голијан и Радивоје Стојадиновић, протонамесници Стефан Франовић Родољуб Војиновић, јерођакон Јован (Прокин), као и ђакони Никола Урошевић и Стеван Илић. Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама господин др Милета Радојевић са својим сарадницима. Свечаност Сабрања увеличана је појањем хора “Свети Димитрије” из Лазаревца, под диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Надахнутом беседом Епископ Јован подсетио нас је на значај данашњег празника као и на помоћ и заштиту коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају. “Чуда која се дешавају молитвама Мајке Божије немогуће је описати. Лакше је избројати зрна песка у мору, него побројати сва доброчинства која је она учинила људском роду. Стога у животу наше Цркве посебно место припада управо поштовању Пресвете Богородице. Њена улога у домостроју, плану спасења света, је огромна. Она је мост којим се Бог спустио у свет. Па ипак, иако рађа Спаситеља, она себе назива слушкињом. Невероватно је њено смирење. Она је посредница између неба и земље, она је заступница целога света пред престолом Господњим, она је љубав, милост, сажаљење и опроштај роду људском”, поучио је Владика сабране вернике. Извор: Епархија шумадијска
  3. Још једно чудо које је посведочило истинитост и веродостојност наше православне вере. Без обзира на препреке и тешкоће које се многима дешавају у наше тешко а понекад и неиздрживо време бреме животних недаћа које носимо никада не носимо сами. Онај који је допустио да тај терет носимо понекад и овако, на очиглед свих показује да то нисмо ми сами већ да је и Он ту са нама присутан и ако је Његова воља он то бреме разрешава. Пре свега видите колика је вера ове девојке која на очиглед свих видљиво хода иако то раније није могла. Видимо то а не видимо њену веру и Оног ко је ту невидљиво присутан. Видимо а не видимо Невидљивог који је сво време био са њом. Видимо а не видимо веру њену и наду њену. Шта је ту чудно то је нешто сасвим нормално ономе који верује. Али ето дешава се да и ви који не видите видите па да и ви верујете ако верујете да сте видели. Ако верујете да сте обманути верујте бар да су и други били тамо присутни, због њих верујте. Ако вам кажем да нису били тамо да ли би ми веровали? Па ни они нису могли да верују, у почетку, па су се уверили. Чуда су ипак могућа. Само онима који верују. Шта? Не верујете?
  4. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у Недјељy жене Самарјанке, 17. маја одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су: протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и јерођакон Натанаило, сабрат Манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици. Звучни запис беседе У славу и у част Божију током Литургије, пјевала је и одговарала мјешовита пјевница при Храму Васкрсења Господњег у Подгорици, као и храмовни хор Свети апостол и јеванђелиста Марко. Сабранима у овоме Светоме храму, пастирском бесједом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који се у свом пастирском слову дотакао саме суштине прочитане јеванђелске приче, која нам свједочи о Христовом сусрету са женом Самарјанком код Јаковљевог извора, које је једно од посебно живописних тренутака у Светом јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан сједи да се одмори на ивицу бунара: сви ови детаљи наведени код Светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осјетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника. Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Отац Далибор је говорио о смислу напајања са извора воде живота, као и тога шта вода живота значи и подразумјева: “Заиста, ми свакога дана и свакога часа треба да тражимо од Господа воде живота, а вода живота по Светом Кирилу Јерусалимском јесте Свети Дух који се кроз Цркву Божију даје свима нама. Даје нам се прво кроз Свету тајну крштења и Свету тајну миропомазања, а тај дар се непрекидно обнавља у Светој евхаристији, на Светој литургији, на Светој тајни причешћа када се сједињујемо са самим Христом.” Нагласио је да од воде овоземаљске од које стално захватамо и пијемо само привремено утолимо (физичку) жеђ и опет наново жеднимо. “Али, вода бесмртна, вода вјечна, коју нам Бог дарује, када се једном од ње напијемо, онда смо цијелога живота пуни благодати Божије и Духа Светога. Кроз ову јеванђелску причу видимо истину, видимо да је Господ дошао, страдао, претрпио смрт и васкрсао да би нас избавио од смрти, гријеха и ђавола и да нам дарује кроз ту побједу, небески, непролазни, вјечни живот”, закључио је прота Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У Недељу о раслабљеном, 10. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је архијерејска Литургија. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ тимочки г. Иларион а саслуживали су му игуман манастира архимандрит Козма (Радовић), протосинђел Симеон (Николић) и јерођакон Марко (Цветковић). Литургијско сабрање су појањем улепшали јеромонах Енох (Стојаковић) и архиђакон Илија (Јовановић). У беседи којом се обратио верном народу, Епископ Иларион је најпре изразио радост што је храм након вишенедељних забрана окупљања поново испуњен, а потом је подсетио окупљене да смо сви стрпљењем и трпљењем позвани да спасавамо душе своје нарочито у тешким временима када је истина скривена од наших очију. „Чињеница је да нико од људи на земљи није гласник Истине и не поседује је у пуноћи јер је Истина сам наш васкрсли Господ Исус Христос. Он је тај који нас просвећује благодаћу Божјом и надахњује самим собом тако да можемо бити сведоци Његове Истине у овом лажном и заблуделом свету који од почетка иде ка свом крају” рекао је владика. Поредећи овај свет, у комe смо мучени разним духовним и телесним болестима, са бањом Витездом из светог Јеванђеља, Eпископ Иларион је истакао да једина спасоносна брига којој треба да се посветимо јесте брига о испуњавању Христових заповести. Све оне који нису успели да се причесте на васкршњој Литургији, поштујући забрану кретања која је тада била на снази, владика је позвао да се сете Свете Марије Египћанке, која се у животу свега два пута причестила али која је својим молитвеним покајањем завредила чудотворну испуњеност Божјом благодаћу и снагом. Извор: Епархија тимочка
  6. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23. априла, у четвртак Свијетле седмице, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Николаја у Ријеци Црнојевића. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи, тумачећи данашње Свето јеванђеље, Митрополит Амфилохије је казао да сам Господ каже да ће једино они који се одозго просвијетле, роде водом и духом (крсте) видјети Царство небеско, као и да је Свети апостол Павле прије 2000 година поручио: “Крстите се у име Исуса Христа “. Једно од таквих мјеста гдје се та Божија заповијест испуњавала већ пет вјекова је Храм Светога оца нашег Николе. “Само Господ знаде колико је оних који су овдје примили Свету тајну крштења, који су се одозго родили и у ову светињу задобили Царство небеско од времена када су овдје били и ондашњи зетски владари и митрополити зетски Висарион и Вавила. Кроз вијекове се на Ободу увијек изнова догађа то Божије чудо, наставља та света заједница Цркве Божје.” Високопреосвећени је подсјетио да је Обод једно од најзначајнијих мјеста у историји Зете, данашње Црне Горе, које и данас поново васкрсава, као и да је његова историја сагласна са историјом самога Господа: “Као што је Он прошао на овој земљи кроз распеће и васкрсење, тако је и ова светиња Њему посвећена и Светом оцу Николају, Његовом вјерном сљедбенику, кроз вјекове пролазила кроз распеће, али је увијек изнова васкрсавала. Распињана, претварана и у џамију у своје вријеме… Шта све се није са њом догађало, али увијек изнова она је враћала своју првобитног љепоту”, бесједио је владика и додао да је и у ово наше вријеме она поново васкрсла након гоњења Цркве и рушења светиња Божјих послије Другог свјетског рата. Присјетио се Митрополит Амфилохије и блаженог спомена Влада Јовићевића који је један од оних који је себе уградио у ову ободску светињу, који је био и први потпредсједник Управног одбора Митрополије црногорско-приморске 90-их година. “Био је ту дуго времена као прво прва личности између свих вјерника у Црној Гори при Митрополији црногорско-приморској. И онда када је почела обнова ове светиње, био је најактивнији у обнављању ове, али и других светиња око Ријеке Црнојевића. То је оно што је васкрсло ову светињу чија је историја у знаку распећа, али и у знаку васкрсења. Светиња је васкрсла да би ми кроз њу и преко ње васкрсавали.” Архиепископ цетињски је нагласио да је Господ у Своје Царство призвао Влада Јовићевића који је Духом Светим рођен и препорођен и који је остао вјеран својим прецима Јовићевићима, најзначајнијем братству ових простора: “Вјеран и њима и ономе духу који је њих руководио кроз вјекове. И зато данас служећи ову службу Божију, ми се молимо за покој нашега Влада а у исто вријеме и за покој и за добијање Царства небескога свих оних који су кроз вјекове себе уграђивали у ову светињу до наших времена”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цркви Светог Николаја у Ријеци Црнојевића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо беседу Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и патријарха српског г. Иринеја под насловом: "Свети Врачи Козма и Дамјан - исцелитељи у име Божије". Његова Светост је ову беседу изговорио као епископ нишки, а њен текст се налази у књизи изабраних архипастирских беседа изговорених са катедре епископа нишких.
  8. Послије објаве медија да је Епископ будимљанско-никшићки Господин Јоаникије од 16. марта 2020.г. у самоизолацији, Владика је потврдио да се у новонасталој ситуацији придржава превентивних медицинских упутстава, да се добро осјећа и да нема никаквих симптома Корона вируса. ”Поштујићи речена упутства појачаћу молитву за оздрављење свих обољелих, рекао је владика. – Користим прилику да позовем све вјерне да поштују савјете својих љекара и да се и овом приликом ослоне на Божије милосрђе и Свете тајне Христове које су извор здравља и вјечног живота. Треба нам доста разборитости али без узнемирености и панике. Нека и ово искушење буде изазов да покажемо љубав једни према другима да би Господ примио наше молитве и брзо одагнао од нас сваку болест дарујући нам здравље, међусобни мир и братско разумијевање. Епископ каже да је неумјесно писање појединих црногорских медија како је ”Јоаникије ушао у нашу земљу” и каже ”ја сам ушао у своју земљу, у моју Црну Гору и у моју од Бога повјерену ми Епархију”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Недјељу Светог Григорија Паламе, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Владика је у чин чтеца произвео Милету Томића из Даниловграда. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Григорије Палама остао један од свједока свјетлости Божије, мудрости Божије, истине Божије. “Оне свјетлости која је засијала са лица Христовога на Гори таворској и обасјала Његове ученике. Та свјетлост таворска са Христовог лица, то је свјетлост вјечна и непролазна, учи Свети Григорије Палама”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да су наш народ и наша Црква вјековима били везани за Светог Григорија Паламу. “Његови списи које је писао у одбрану светога учења Цркве Божије и светих учитеља Цркве Божије прво су превођени код нас. Сачувани су ти списи у Дечанима. И то је много значајно колико је су наш народ и наша Црква кроз вјекове били везани за Светога Григорија Паламу, просветитеља и учитеља”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Уводне напомене За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5. Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса . Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије. Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5] Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина). Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31. Царство Божије и његово довршење Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10] Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11] Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1. Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. Царство Божије у Матејевом Јеванђељу ЗА употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52). Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14] Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16] Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско. Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20] Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21] Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно, што Апостол Матеј зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22] Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве. Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви. Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље. Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307. [2] Исто дело, стр.308. [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10 [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308. [5] Исто дело, стр.309 [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129. [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132. [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.90 [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115. [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136. [11] Исто дело иста стр. [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77 [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45. [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77 [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78 [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16) [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5) [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.93. [19], Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78 [20] Исто [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају. [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163 [23] Исто, стр. 163 [24] Исто, стр. 164 [25] Исто, стр. 165 [26] Исто, стр. 166
  11. Светосавска беседа катихете Бранислава Илића "Свети Сава – сведок љубави Божије", изговорена о Савиндану 2020. Лета Господњег. Светосавска-беседа-вероучитеља-Бранислава-Илића-Свети-Сава-сведок-љубави-Божије_.pdf Високопречасни и пречасни оци, поштована директорка овог храма науке, уважене колеге наставници и учитељи, драга децо, даме и господо хришћанска, Овај празнични дан чију радост у својим срцима осетимо, и ово славско сабрање у чијем торжеству свесрдно учествујемо, потврђују да је Савиндан велики дан за свакога од нас. Ваистину, ово није само један од дана када се у нашим светим храмовима служи света Литургија, нити је само један од ненаставних дана у школи, ово је, драги моји, дан који свакога од нас позива да учинимо смотру над својим животом и увидимо ко смо и куда идемо. Идемо ли путем светога Саве, нашег наставника пута који води у живот вечни? Живот и пут светога Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Овај верни угодник Божји није „имитирао“ Христа, већ је вером, надом и љубављу у свему са Њим „сарађивао“ поставши тако човек Богочовека Христа. Светитељ наш Сава је својим животом посведочио истинитост познатих речи светог Диадоха Фотичког: „Ако си богослов – онда се истински молиш, а ако се истински молиш – онда си прави богословˮ. Васколики живот нашег најусрднијег посредника пред Господом – светога Саве, је био молитва и богослужење, јер је био човек вечног прослављања и величања имена Божјег и онај који је две димензије, без којих нема православног богословља, у себи спојио на савршени начин. Поред тога, из свештене личности светитеља Саве исијава хришћанска љубав којом је он живео, и којом је сведочио своју веру у Тројединог Бога љубави. Господ наш Исус Христос је у последњој беседи ученицима заповедио да љубе један другога, а то пребивање у љубави је истовремено пребивање у Богу. Љубљени ученик Христов, свети Апостол и Еванђелист Јован Богослов, је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, волите једни друге – у томе је све.ˮ Не бисмо смели да изгубимо из вида, да је критеријум наше вере управо љубав, јер се истинска вера пројављује кроз љубав и праштање. Свети Сава је целовита, остварена и довршена људска личност која сведочи да је једина права мера нашег живота христолика љубав. Овај неуморни наставник, сузни молитвеник за цео свет, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ тужних и невољних, и вешти практичар живота по Богу, нам сведочи да је живот леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само када се са љубављу уносимо у туђи живот. Живот је благословен када помажемо гладнима и жеднима, сиромашнима и прогнанима, када се молимо једни за друге и трудимо се да спознамо и усвојимо вечну науку и истинско образовање по Богу. Подсећа нас свети Сава да љубав није само огољена реч, већ сила Божја која нас спасава, али и да је живот са смислом позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Драги ученици, када прихватимо да смо позвани да себе дајемо за добро свих људи, и да своје дарове и знање умножавамо тиме што их раздајемо за свеопште добро, ми постајемо прави мали светосавци, постајемо истинска деца Божја која иду оним благословеним путем којим је ходио свети Сава, а који нам је пропутио сâм Господ наш Исус Христос. Зато, драги моји, не будимо ништа дужни осим да волимо једни друге; јер који воли другога човека као самога себе испунио је закон. Јер се сав Закон испуњава у једној речи: „Љуби ближњега свога као себе самогаˮ. А циљ заповести јесте љубав из чистога срца, савести добре и вере нелицемерне. На крају овог скромног, али искреног и срдачног слова о светом Сави као сведоку љубави Божје, узносим молитве Троједином Богу љубави, да наставнике и учитеље сачува у мудрости и одговорности, да труд ове дивне и неуморне деце награди сваким успехом и напретком, а све нас овде сабране, да сачува у љубави својој и овом празничном расположењу којим нас је благословио Он – једини вечни и непролазни Учитељ наш, и Његов угодник Свети Сава. Амин. Катихета Бранислав Илић о Савиндану, 2020. Лета Господњег Торжествена прослава Савиндана у Светосимеоновском храму и Основној школи "Михајло Пупин" у Ветернику BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Празник Светога Саве свечано је прослављен празничним богослужењима у ветерничком храму Преподобног Симеона Мироточивог. Богослужбено ... Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 19. јануара 2020. године, на Богојављење, свету архијерејску Литургију у Николајевској цркви у Земуну. Саслуживали су протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, Јеремија Старовлах и Драгомир Сандо, протојереј Раде Јовић, протонамесник Гојко Ракас, јереји Александар Затезало и Лука Верић, као и ђакони Владимир Руменић и Драган Танасијевић. Светој архијерејској Литургији присуствовали су престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници ГО Земун, представници Војске Србије, Жандармерије, Ватрогасне бригаде, Полиције и многобројни венри народ. После богослужења, свечана литија предвођена Патријархом српским, челницима Општине Земун и престолонаследником Александром и принцезом Катарином Карађорђевић, која је окупила више хиљада верника, стигла је до Земунског кеја где је Његова Светост освештао воде Дунава и благословио неустрашиве пливаче за Часни крст. Преко две стотине пливача пливало је за Часни крст, а међу њима и четири девојке. Најбрже до Часног крста стигао је шестнаестодишњи Стефан Стојиљковић коме је Патријарх уручио заслужену награду и признање. Међу дамама најбржа је била Јелена Стошић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеје служио је данас 15. децембра 2019. године, у недељу 26. по духовима, Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду. Његовој светости саслуживали су протојереји – ставрофори Саво Јовић и Предраг Пузовић и ђакони Сава Милин и Србољуб Убипариповић. Светој Архијерејској Литургији молитвено су присуствовали: старешина храма протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић и протојереји – стафрофори Драган Милин и Драган Протић. Звучни запис беседе После Светог Причешћа Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ истакавши да је „Господ Отац наш, а када је Бог Отац наш, онда смо и сви ми браћа међу собом“. И то можемо видети у веома важној причи из данашњег Јеванђеља, кроз коју нам Господ саопштава да смо ми народ Божији који долазимо и пролазимо кроз овај свет. „Ми овде на земљи имамо свој рок, своје време, који треба да испунимо и да се вратимо дому своме. А дом наш је Царство Божије, и ми се овде припремамо својим трудом и благодаћу Божијом “, рекао је Свјатјејши. И зато све што имамо примили смо као дар од Господа, а једино што имамо то су наша дела. Извор: Радио Слово љубве
  14. Свету литургију у 25. недељи по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира у Бару, служио је јереј Младен Томовић. Саслуживао је протојереј Љубомир Јовановић, Апостола је читао Дејан Томовић, а одговарао је мјешовити хор „Свети Јован Владимир“ под диригентском палицом магистра Маје Басараб. Отац Младен након прочитаног Јеванђеља казао је да Свето писмо или Ријеч Божија треба за нас да представљају сунце које треба наше душе и наша тијела да освешта и освијетли, да нам очи отвори, како би ми могли видјети и разумјети науку Божију и оно што нам је Господ заповиједио. Отац је нагласио да ако живимо онако како нам је заповијеђено у Јеванђељу Божијем, онда ћемо наслиједити Царство Божије. „Данас нам Свето јеванђеље говори једну причу коју треба да разумијемо и по којој треба да живимо. Видимо да Господа искушава један законик који није имао срце чисто и није имао добре намјере према Господу. Као ни сви они његови другови који су покушавали на све начине да Господа искушају, не били Га оптужили за нешто што је противно закону Мојсијевом, који су они у то вријеме поштовали. Они су се држали закона Мојсијевог и других правила које су сами писали, али нису имали милостиво срце и љубави у себи.“ Кад Господ упита шта пише у закону, законик говори да треба Господа да љубимо свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим умом својим и ближњега свога као самога себе. А онда тај човјек наговорен од сатане опет поставља питање Господу: „Ко је ближњи мој?“ Тада Господ прича причу о милостивом Самарјанину, а Свети Оци тумаче да је Јерусалим који се овдје описује Царство Божије: „Онај човјек који је ишао путем је Адам, који је силазио из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је Царство Божије, а Јерихон је изгнанство из Царства Божијег. Адам је због свог гријеха који је учинио изгнан из Царства Божијег, а онда упада међу разбојнике који су зли дуси, слуге сатанине, који покушавају на све начине да људе одврате од Господа, од заповијести Његових и заједнице Његове. А онда када су тога човјека израњавали и пребили разбојници га оставише да лежи сав у ранама. Тако и свакога човјека који западне у канџе и у власт ђавољу, кад га израњавају и наговоре да учини гријехове и своју душу напуни гријеховима и ранама на души, зли дуси га остављају. Неко вријеме га остављају знајући да ће га, ако остане у томе гријеху, једнога дана кад умре, кад се упокоји, узети себи у ад.Тако и овдје, они остављају рањенога.“ У даљој бесједи отац Младен Томовић је подсјетио да су свештеник и левит прошли поред рањеног и изубијаног човјека. Свештеник представља Мојсијев закон у Старом завјету, а Левит пророке старозавјетне. Наиме, објаснио је отац, Мојсијев закон је само видио гријех људски и констатовао га, и ништа није могао да уради како би човјека ишчупао из гријеха. Такође, и левити су видјели гријехове људске, али нијесу имали начина како да их из човјека ишчупају. Милостиви Самарјанин када је видио рањеног човјека стао је, помогао и одвео га гостионицу гдје га је једну ноћ пазио. Сјутрадан, кад је одлазио, гостионичару је дао новац да брине о њему, уз обећање да ће ако више потроши кад се буде вратио то надокнадити. “Тај милостиви Самарјанин јесте сам Господ наш Исус Христос. А зашто Самарјанин? Самарјани у то вријеме су били људи презрени од самих Јевреја, нарочито од овог законика који је питао ко је ближњи мој, као и за све остале Јевреје тога доба, Самарјани су били одбачени од њих, нијесу су их признавали. И зато Господ наводи тог милостивог Самарјанина како би им рекао да не смију никога да одбаце, него да треба да имају љубав према свакоме човјеку. То је и суштина данашњега Светог јеванђеља“, бесједио је свештеник Младен. Дакле, објаснио је отац, Господ њих кроз ову причу кори и говори им шта требају да раде. Овога законика који је то поставио, Господ је на овај начин покушао да исправи, и зато му на крају говори да иде и да и он чини исто тако у животу своме као овај милостиви Самарјанин. Оно што је суштина јесте да ми требамо исто тако да живимо, поручио је отац. „Да наш живот буде такав, да читајући Јеванђеље, заповијести Божије, по њима да живимо и чинимо добра дјела. Заповијести Божије можемо успоредити са птицом небеском која лети, али птица небеска има и крила и та крила могу да буду дјела која чинимо. Ако немамо дјела, онда не можемо ни да летимо у те висине духовне. Зато и треба да се научимо да имамо љубави у себи, љубави Божије, да се она усели у срца наша. То је оно што је важно и што треба да научимо. Каже Господ да нема веће љубави него да живот свој неко положи за ближњега свога, то је највећа љубав која постоји, коју човјек може да уради. Тако треба и да живимо, не увијек да буквално положимо живот свој, него да гледамо да своме ближњем, а ближњи је онај који је ту око нас, са којим имамо додира свакодневно, да гледамо на сваки начин да му помогнемо. Да гледамо и да се молимо Богу за њега. Ми који овдје у Храм Божији долазимо, а има нас доста слава Богу, требамо увијек на тај начин да гледамо да помогнемо своме ближњему. Нека би Бог дао да и нама Господ подари срце милостиво. Срце које ће бити пуно љубави за свакога човјека у овоме свијету, за све нас и све оне који нас окружују, како би могли и ми наслиједити Царство Божије Оца, Сина и Светога Духа. Амин“, закључио је јереј Младен Томовић и позвао све на велики Црквени сабор 21. децембра у Никшићу. Након причешћа вјерника и завршетка Свете службе, братско сабрање свештеника и вјерног народа настављено је у крипти Храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Празник Ваведења Пресвете Богородице свечано је прослављен у среду 4. децембра 2019. године у свим храмовима Епархије милешевске. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије био је предстојатељ литургијског сабрања у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски протојереј Бранислав Стојановић, јереј Горан Крстић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Велики број верника сабрао се код саборног храма да дочека свог Архијереја, из чијих су руку примили Чашу спасења, призивајући Име Божије и благодарећи Богу на даровима које нам несебично пружа а нарочито да изрази своју љубав и благодарност Пресветој Богородици поводом њеног дивног и величанственог Празника. У свом обраћању присутнима Епископ Атанасије је увео верне у тајну Празника: – Овај светли дан посвећен је ономе што је најсветије, светоме храму Божијем. Данас славимо Мајку Божију и гледамо у њу као свети храм који се припрема да буде обитавалиште Божије. И гледамо у свети храм јерусалимски којем је она посвећена као девојчица. Храм је место где се људи освећују, а оно што се догодило на данашњи дан показало је нешто необично. На данашњи дан је ушао у храм неко ко је светији од храма, неко ко је додао храму његовој светости и додатно осветио храм, та девојчица Пресвета Богородица која је у храм одведена. Преко ње људски род ступиће у заједницу са Богом, Бог сићи у овај свет и створити заједницу са нама и трајно са нама остати. – Сви они који Бога призивају у чистом исповедању, који говоре чисти Символ вере, исповедање вере које држи Црква Христова, и сами постају храм Божији својим умом, својим целим бићем, а нарочито они који се причешћују Телом и Крвљу Господа Христа, постају сви обитавалиште Божије, храм Божији. Владика је затим изразио захвалност свима који су помогли да се храм Светог Василија Острошког уреди, одржи, начини лепшим и пријатнијим местом за разговор душе са Богом. У том подухвату уређења храма помоћ су указали цео српски народ преко Канцеларије за вере Владе Републике Србије, градска заједница Пријепољска, црквена заједница при храму Светог Василија, верници који улазе у овај свети храм, свештеници, Епархија милешевска, поједини добри људи изван овог нашег простора. Сви су они додали део за обнову овог светог храма. Много је урађено али ће још доста тога бити потребно да се уради да би овај храм заблистао у свом пуном сјају и показао колика је слога и љубав верних који у овај храм долазе, показао да смо сви заједно жива црква. – Ми можемо приметити и примећујемо промене које чинимо на храму, материјалне, видљиве. Али постоје веће промене, веће израде и дораде које се не виде а које храм врши у нама, на нама, у нашој души, нашем срцу, на нашем карактеру. Веће су промене које се у човеку догађају неголи на храму. Више делује храм на човека него човек на храм као грађевину и зато наставимо да се ангажујемо више на одржавању овога светог храма, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  16. Поводм храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 31. октобра 2019. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Луке на Кошутњаку. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сваки пут када походи кошутњачку светињу, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј не пропушта да изрази своје задовољство и истинско дивљење над складом и лепотом храма који се као какав прелепи камени лабуд спустио и угнездио на обронке кошутњачке градске зелене оазе на размеђи градских општина Чукарице и Раковице. Учинио је то Свјатјејши и 31. октобра 2'019. године изражавајући задовољство и благодарност Господу и свима који су се уградили и који се уграђују у ту светињу, а посебно када се живописање светог храма полако приводи крају, чинећи да он поприма свој коначни вид и своју духовну и визуелну пуноту. Благодарност следује свим марљивим свешетеницима, члановима црквене управе, парохијанима и другим добронамерницима који су дали свој допринос у том смислу током последњих двадесет година, али, у времену данашњем, особито признање се мора одати актуелном старешини храма јереју др Николи М. Гаврићу, чија љубав и неисцрпна енергија покрећу и мотивишу многе и многе да пруже свој максимум у циљу довршетка живописања, али и бројних других радова на довршетку, украшенију и унапређењу храма, на радост целокупне пастве и свих суграђана који долазећи у светињу или, макар, пролазећи крај ње, осећају њен молитвени призив Господу и угоднику Његовом, Светом апостолу и јеванђелисти Луки. Његову Светост су, поводом црквене славе, заједно са својим старешином, дочекали и остали чланови братства храма: протојереј Драган Ђокић, јереј Хаџи Миодраг Д. Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, док је, испред верног народа и Црквено-управног одбора то учинио мр Ненад Терзић, који је, са својом благочестивом породицом, и ове године поново био домаћин славее. Његову Светост су дочекали и остали чланови Црквено-управног одбора: председник Горан Бошковић и чланови - Горана Бошковић, др Горан Вукомановић и Александар Илић, породица Драшковић као и многобројни верни народ. Том приликом Његовој Светости су саслуживали архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј-ставрофор Милојко Топаловић, протојереји Никола Трајковић и Витомир Костић, протођкони Радомир Перчевић и ђакон Драган Танасијевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Ако би нас питали гдје би највише вољели да прославимо празник Покрова Пресвете Богородице и Михољдан, већина вјеника би одговорила- Покров у Пећаршији а Михољдан у Великој Хочи. Звучни запис емисије Група поклоника из Херцег Новог предвођена Игуманом Савинским јеромонахом Макаријем имала је благослов да ове празнике прослави управо у овим Светињама. О својим утисима које носи са поклоничког путовања Светињама Косова и Метохије говорио нам је отац Макарије Савински. Извор: Радио Светигора
  18. На празник Светих мученика Сргија и Вакха, а у 18. недељу по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира служена је Света литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић, а саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. За пјевницом су одговарали Дејан Томовић и Маја Томић. Након прочитаног зачала из Јеванђеља отац Младен се обратио вјерном народу истичући да је човјек, створен по лику и подобију Божијем, дужан да тај лик Божији у себи сачува до краја свог живота. „А чувамо га тако што ћемо чинити добра дјела, што ћемо се молити Господу и сачувати тај лик, и ући у Царство Божије. Добра дјела без Господа, морамо знати, не можемо никако чинити. Без помоћи Божије, без Његове благодати, ми сами својим моћима не можемо ни један корак учинити, а камоли добра дјела.“ Да је то тако говори нам и данашња јеванђељска прича када је Господ рекао Симону Петру, након што је ушао у његову лађу и приповиједао народу Јеванђеље, да у дубину баци своје мреже и да ће уловити доста рибе. Симон је, иако је сву ноћ са друговима узалуд покушавао да улови рибу, послушао Господа и уловили толико рибе да су двије лађе напунили. „Ово нам говори да без помоћи Божије, без благослова Божијега, без благодати Његове ништа не можемо урадити и учинити. Узалуд наш неки труд, јер ако нема Господа који нам помаже, не можемо заиста урадити ништа добро. Зато увијек треба да имамо то на памети када учинимо неко добро дјело, да се тиме не гордимо и да то нама не буде на гордост, која је први гријех и од кога сви други гријехови долазе, него да увијек имамо на памети да нам Господ у томе помаже и да је то Божије дјело. Да Бог у нама и благодат Његова то чини.“ Само таквим размишљањем сачуваћемо се од гордости и избјећи замке ђавоље које он нам причињава и преко помисли и преко људи. И тако ћемо се спасити, поучио је отац Младен. Подсјетивши да данас наша Света црква слави и Свете мученике Сергија и Вакха, који су страдали почетком четвртога вијека у данашњој Сирији, свештеник Младен Томовић је нагласио да наша Црква и наш народ имају велико поштовање за ове Божије угоднике. „Има више Цркава посвећених Светом Сергеју и Вакху. У нашем народу се и славе Свети мученици Сергије и Вакх као крсна слава. Познат као Срђевдан, како наш народ зове овај свети празник и ове Свете мученике. Нека би Господ дао да њиховим молитвама и нама подари живот вјечни. Нека би дао да и ми сачувамо себе, сачувамо свој лик, тј. лик Божији у себи, и тако уђемо у царство Оца и Сина и Светога Духа. Амин“, казао је у свом пастирском слову јереј Младен Томовић Вјерници који су постили, који ништа нису јели ни пили од поноћи, и који, како је нагласио отац Младен, у миру живе са свима, приступили су и причестили се Светим тајнама Господњим. Сабрање је, као и обично, настављену у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Празник Зачећа Светог Јована Крститеља Пророка и Претече Господњег молитвено је прослављен у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић а саслуживали су протојереј Љубомир Јовановић, јереј Младен Томовић, као и гости: протојереј Павел Сердјук из Минска, протојереј Николај Лишћењук из Вороњешке епархије Руске православне цркве и јереј Јарослав Јерофејев из Уваровка. На Литургији је одговарао хор Свети Јован Владимир под диригентском палицом магистра Маје Басараб, обогаћен бројним гостима из Русије а Апостола је читао Василије Ускоковић. Након прочитаног Јеванђеља отац Слободан Зековић је подсјетио на велики и диван празник који данас прослављамо, један од многих који су у години посвећени Светом Јовану Крститељу Пророку и Претечи Господњем: „Данас молитвено прослављамо дан његовог зачећа. Читав живот Светога Јована Крститеља заиста јесте чудесан и посебан. Почевши од овога данашњега дана, од дана његовога зачећа. А видјели смо да је то био чудесни догађај. Да је његово рођење објавио Свети Архангел Божији Гаврило који ће се неколико мјесеци касније јавити и Пресветој Дјеви Марији и Њој такође саопштити благу вијест да ће се преко Ње оваплотити Јединородни Син Божији, Спаситељ свијета. Када Бог хоће, побјеђују се закони природе. То је на много мјеста у Светоме писму потврђено, а једно од тих јесте и ово данашње Јеванђеље које смо чули. „ Отац Слободана је објаснио да се Свети Јован Претеча рађа од старих и бездјетних родитеља који су били, како каже Јеванђелиста, у поодмаклим годинама и већ по законима природе нису више могли имати дјецу. Али то дијете које ће се од њих родити није било обично дијете, него је био Претеча Господњи: „Пророк и Крститељ кога су старозавјетни пророци најављивали, који је последњи велики пророк који најављује долазак Христов, а такође и први пророк, и можемо рећи и апостол, који је својом руком показао на Спаситеља свијета рекавши: Ево Јагње Божије које узима на себе гријехе свијета. „ Даље је подсјетио прота Слободан да је Захарија посумњао у ријеч Архангела Гаврила, размишљајући људски умом својим, да је то просто немогуће, и да му је Архангел Гаврило рекао да ће пошто није повјеровао бити нијем до рођења Св. Јована и тако би. Када се родио Свети Јован, Захарија је проговорио и објавио надахнут Духом Светим какво се дијете родило и колико ће он бити велики пред Господом. „Заједно са Мајком Божијом најближе Престолу Божијем стоји управо Свети Јован Крститељ, за кога и сам Господ, на другом мјесту у Јеванђељу, каже да се није од рођених од жене појавио већи од Светога Јована Крститеља. Нека би нас његове молитве увијек пратиле, а ми да се трудимо да подражавамо и њему и другим угодницима Божијим који су се изнад свега трудили да живот свој проводе у страху Божијем, творећи заповијести Божије. Да сву своју наду полажемо на Господа, да Њему отворимо своје срце.“ Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је поручио да треба да се трудимо да својим животом будемо пријемчиви за примање благодатних дарова Божијих, који су бескрајни. Нагласио је да те дарове Божије, које нам Господ обилато даје, користимо на добро, на наше спасење, као што су то радиле мудре слуге у данашњем Јеванђељу, а не као онај неблагодарни слуга да дарове Божије закопавамо и да они у нама труну и пропадају. „Јер ако се будемо трудили да себе изграђујемо у врлинском животу, да умножавамо дарове које нам је Господ подарио, онда ћемо и ми чути онај благословени глас које чуше и оне мудре и вјерне слуге: Уђи у радост господара својега. У маломе си ми био вјеран, на многима ћу те поставити“. Своју бесједу отац Слободан Зековић је завршио ријечима: „Користим ову прилику да свим данашњим свечарима, а има доста породица у нашем народу које данашњи празник Зачеће Светог Јована Крститеља славе као своју крсну славу, да честитам свима. Да Господ, молитвама Светог Јована Крститеља, благослови њих и њихове домове, њихове породице. Да им подари доброга здравља и свакога напретка. Богу нашем који је диван у Светима Својим, који је предиван у Светоме Јовану Пророку Претечи и Крститељу, нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин.“ Светом причешћу приступио је велики број вјерника. Након завршетка Свете литургије свештеници су освештали и пререзали славске колаче данашњих свечара. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У 10. недељу по Духовима, 25. августа 2019. године, када наша света Црква слави св. мученике Фотија и Аникиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Ратари код Смедеревске Паланке. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископу су саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј - ставрофор Велибор Ранђић, протојереј – ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Дејан Бркић, протонамесник Мирољуб Станковић, јереј Саша Миленковић, протођакон Иван Гашић, ђакон Владимир Степановић и многобројни народ Ратара и околине, као и деца из локалне основне школе са вероучитељем Милошем Старчевићем. Литургију је увеличало појање хора “Светог Симеона Богопримца” из Смедеревске Паланке. Владика је у својој богонадахнутој беседи, након прочитаног јеванђељског зачала, подсетио да се у датој причи ради о ђавоиманом дечаку кога мучи ђаво, а узрок те муке у овом случају био је грех. Да не мора увек тако да буде, Епископ је подсетио причом из Јеванђеља о исцељењу слепорођеног . Још је Владика објаснио шта је то грех рекавши следеће: “Грех је злоупотреба човекове благодатне слободе. Лек против сваке злоупотребе је Богочовек Господ наш Исус Христос. Задобијање благодати Божије јесте циљ сваког човека, а вера, пост и молитва су само средства за остварење тог циља”. Подсетио је Владика још и на речи светог апостола Павла: “Све могу у Христу који ми моћ даје”. “Када је човек у греху он је немоћан, а са Христом је свемоћан. Господ поставља праву “дијагнозу” овој болести, а то је невера. Зато Господ и прекорева и ученике и народ речима: “О роде неверни”. Тек тада се отварају очи оца болесног дечака и он тада вапајно говори Господу: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Зато смо дужни да преиспитамо чистоту своје вере, јер неверство одводи у странпутицу и на многе погрешне путеве који воде у пропаст. Бог жели да се сви људи спасу, али без нашег слободног пристанка ни Бог нам не може помоћи. Да се помолимо да нам Бог да вере и да ми помогнемо другима да би и Бог нама помогао”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  21. У суботу 24. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог мученика и архиђакона Евпла, Свету мученицу Сузану и Светог Нифонта Патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Рођењу Светог Јована Крститеља у селу Стојнику. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јереј Живан Жујовић, јереј Марко Стевановић, јереј Бојан Вићовац, протођакон Иван Гашић и ђакони Небојша Поповић и Стеван Илић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о томе ко је највећи у Царству Небеском са посебним освртом на васпитање деце. Епископ нам у беседи говори да је Исус приметио да се код његових ученика појавила страст частољубља, уместо врлине смирености, па је захтевао да му доведу дете. Зашто дете? Зато што у јеврејском, званичном и обичајном праву дете није имало никакву вредност, никаква права. Зато ово поређење са дететом представља потпуни заокрет: од властољубља и гордости обраћање ка смирености и понизности. Смисао поређења са децом оних, који би хтели да уђу у Царство Небеско, свакако је више у особинама, а не у положају детета. Епископ наглашава да су деца незлобива, невина, спремна да прихвате поуке родитеља, учитеља и старијих, понизна су пред њима и имају поверење у њих. Ето, те особине Христос тражи од својих следбеника. Епископ нас подсећа да Царство Божије није намењено само деци, већ и онима, који задрже дечије врлине: чедност, незлобивост, послушност, смиреност, такви остану за цео живот и не искваре се. У томе се састоји Христов позив ученицима, а пре њих и свим хришћанима, па и нама данас, да се не гордимо и узвисујемо, већ да смиреношћу поштујемо друге људе око нас, а Бог ће нас поставити на место које заслужујемо. Важно је да од најранијег узраста васпитавамо децу, јер какав им пример ми дамо, такви ће они бити током читавог свог животног пута. Епископ нас на крају позива да радосно и смело корачамо за Христом, јер се само са Христом кроз уска, односно тесна врата улази у Царство Божије у вечни живот. Извор: Епархија шумадијска
  22. “Мали повод дај да примиш сјајни опроштај. Јер једно произилази од Бога, а друго морамо ми да придодајемо – и Он своју милост јавља. И премда је Бог оно што је до њега – као сунце и месец – одавно дао – и као што је утврдио разна сазвежђа звезда, ваздух пролио, земљу простро, мора опасао копном, горе, долине, брежуљке, изворе, језера, реке, и дрвеће и траве безбројних врста и све остало изнео – потребно је да се и ти постараш, да ти се небеска блага не учине недоступним“. Свети Јован Златоусти, Беседа трећа (о покајању) Извор: Ризница литургијског богословља и живота Поука о садејству воље Божије и воље човечије BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM “Мали повод дај да примиш сјајни опроштај. Јер једно произилази од Бога, а друго морамо ми да придодајемо – и Он своју милост јавља. И...
  23. Драга браћо и сестре, драге колеге, захваљујем се на љубазном позиву организатора и домаћина да узмем учешћа у данашњем нашем скупу, а у оквирима молитвене осмине за јединство хришћана. Част ми је и задовољство да се, заједно са својим колегама, показујемо као људи који негују дијалог. Само искреним дијалогом се може превазићи осећај самодовољности који се, као једна од суштинских манифестација људског пада, изражава кроз став да ми други, који је различит од мене по било ком основу, није потребан. У неговању и подржавању осећаја самодовољности верујући људи не би требало да учествују. У временима када и свет промовише дијалог као суштинску вредност наше културе верујући људи не смеју да заостају. Сувише често смо у историји били саблазан свету у својим искључивостима и самодовољностима. Као што сте могли да уочите из наслова мога излагања вашој ћу љубави изложити неколико речи о светости из перспективе Православља, а на основу 1. Петрове посланице да су хришћани род изабрани, народ свети који је позван да објављује τας αρετάς, дела или врлине, како стоји у српском преводу, Онога који нас дозва из таме, a са основним циљем да подсетим да је светост коначна афирмација вечног постојања човека као непоновљиве личности, па самим тим и коначна потврда његове другачијности што би могао и требало да буде важан елемент у екуменском дијалогу. Реч о светости је неисцрпна и непресушна и ја се нећу трудити да обухватим све аспекте овог појма. Задржаћу се на само одређеним њеним карактеристикама, како су оне разумеване у прошлости, а како данас, са жељом да потражим одговор на дилему изражену у наслову једног скорашњег зборника о светости, који гласи Светост, једна заборављена визија. Овако интригантан наслов изазива читав низ питања, попут: Шта је светост? Ко су свети? Да ли су, и ако да, како је могуће да сами хришћани забораве на светост? Да ли се менталитети постмодерне културе и религиозности директно супротстављају визији и тежњи ка светости? Значење и развој појма светости Светост се у хришћанском предању разумева као теоцентричан или, уже, као христоцентричан појам. Она не подразумева људско достигнуће, ма колико да је оно велико већ је искључиво дар Божији у степену личног односа са Личним Богом. У том односу једино што човек може да приложи је слободно отварање ка Богу и слободно прихватање воље Божији, без чега Бог не делује. Ап. Павле каже у 2Тим 1,9 Бог који нас спасе и призва призвањем светим, не по делима нашим, него по својој вољи и благодати датој нам у Христу Исусу пре вечних времена. Први корак, дакле, који треба да начинимо ка разумевању светости је Светост Божија. Семитску реч кадош Седамдесеторица преводе са άγιος желећи да сачувају њено изворно значење раздвајања, изузимања. Бог је апсолутно различит, апсолутно Други у односу на све створено и чијем постојању се не може наћи паралела у створеном свету. Али, светост Божија није само својство Његове природе јер то онда не би много значило за нас. „Идентитет светости се не налази у супстанцији као таквој, него у Бићу које је слободно од граница сопства – у љубећој и екстатичној Личности“[1], коју ми препознајемо, не на основу Његове моћи и силе која нас потчињава већ на основу кенотичке љубави према човеку. Хришћанско предање као врхунац ове љубави види установљење Цркве којој је глава сам оваплоћени и васкрсли Син Божији из кога и она црпи своју светост. Тај епитет срећемо у најстаријим крштењским исповедањима вере, да би у Никео-Цариградском символу њему следовали и епитети апостолска, католичанска и једна. Да се не бисмо сувише бавили општим местима, прећи ћу одмах на прву чињеницу коју желим да истакнем разматрајући питање извора светости, како Цркве тако и њених чланова. Православна теологија 20. века је од стране многих окарактерисана као евхаристијска јер је у Светој Евхаристији поново пронашла онај древни динамизам после неколико векова теолошког преиспитивања, па понекад и лутања. Тако, под Црквом не подразумевамо никакав апстрактни појам већ је то конкретна евхаристијска заједница коју чине конкретни људи са различитим службама у њој и тако сабрани око свог предстојатеља тј. епископа и црпећи свој идентитет од Христа, чине Његово Тело. Тако је свака евхаристијска заједница видљиво Тело Христово[2]. И ово је сада акценат: евхаристијска заједница је есхатолошка заједница. „Есхатолошки идентитет Цркве указује на то да ће последњи догађај свеопштег васкрсења у Христу дати истинито постојање Цркви“[3] , а које ми сада предокушамо у загонетци тј. у икони. Тако се и светост Цркве поистовећује са вечним постојањем, а бити свет, следствено томе, значи „вечно постојати у заједници са Христом“[4]. Речју, оно што желим да нагласим у вези са светошћу је њен есхатолошки карактер који се у историји манифестује учешћем у Светој евхаристији која и јесте сам извор светости. Само тако можемо да разумемо речи светиње светима непосредно пред свето причешће у Литургијама Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, а затим из, на пр. Дидахија (2. век?) „ако је ко свет, нека приступи, а ко није нека се покаје“[5]. Овакав садржај светост има у новозаветној литератури, а посебно код ап. Павла. Нови садржаји у схватању светости Историја није стала на овом почетном разумевању мерила светости кроз учешће у Св. евхаристији. У даљој историји можемо пратити својеврсни развој схватања тог појма. Он је, генерално, имао тенденцију сужавања од свих ка некима али и просторног померања из света у пустињу, из парохијске цркве у манастир, из лађе цркве у олтар и на чему бих желео, у наставку, да се више задржим. После епохе гоњења је тај назив приписиван мученицима и исповедницима, а још касније и после гоњења, другим упокојеним хришћанима који су на различите начине, а нарочито подвигом пројавили евхаристијско-агапијски хришћански етос. Овакво сужавање појма још увек није спорно, али када црквено тело у некој тачки историјског кретања почиње да заборавља евхаристијски тј. есхатолошки свој идентитет онда се неизбежно окреће ка историји, ка моралном животу и натприродним поступцима. И то је, мање више, и данас већинско разумевање светости. Свети су над-људи, изузетно чистог моралног живота најчешће праћеног и натприродним даровима. Међутим, како сам већ рекао, поред овог садржинског померања десило се током историје и просторно померање појма светости од наоса ка олтару или боље речено, од лаоса према клиру. Превласт свештеничког сталежа у религијском животу је уобичајена карактеристика свих религија – од анимистичких до сложених монотеистичких религија. Посреднички положај, улога посредника између „неба и земље“, ма у ком религијском кључу тумачили ове појмове, дају свештенству посебан положај унутар религијске заједнице. Овакве тенденције у Хришћанство улазе посредством теорије о посвећењу коју је, сматрамо, потребно подробније, и историјски и теолошки анализирати. 9. канон Неокесаријског сабора одржаног 315. године каже следеће: Презвитер произведен (у чин) који је телом сагрешио пре тога и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургији) остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе …[6] Као што видимо, врло рано, већ почетком 4. века имамо наговештај паралеле између крштења и рукоположења – да и света тајна рукоположења мења природу рукоположеног те као и крштење спира пређашње грехе, сем телесних, тј. блуда, како овај канон тумачи Алексије Аристин у 12. веку[7]. Последица оваквог теолошког става, што и чини суштину теорије посвећења је да се сада само црквено тело раздваја на оне који су рукоположени тј. посвећени и на остале, непосвећене чланове Цркве. Коначна афирмација те теорије се десила онда када су дарови на рукоположењу почели да се схватају као индивидуални посед рукоположеног и нису више, превасходно, ствар заједнице. Крајње последице ове теорије никада нису, а засигурно никада и неће бити прихваћене у Православној Цркви. Она је остала у оквирима израза горепоменутог канона да „неки кажу“ али, са друге стране, то не значи да ово схватање није оставило озбиљне последице на црквени живот. Прва последица је терминолошке природе. Чланове Цркве који нису рукоположени се најчешће у словенским црквама називају мирјанима тј. световњацима. Они би, дакле, били људи који припадају свету што у теолошкој терминологији подразумева одсуство Духа Светог. Светско је оно што је непосвећено, ван Цркве и што се противи Духу. Како су онда, запитаћемо се, крштени и миропомазани људи, хришћани - световњаци? На основу чињенице крштења овакав став је немогућ, али на основу чињенице рукоположења сасвим могућ. Ако бисмо још даље да идемо, могли бисмо рећи на основу ове терминологије да се на крштењу и миропомазању и не задобијају дарови Духа Светог као што се то дешава на рукоположењу. Овакво схватање се противи искуству Цркве али, и непрекинутој вековној пракси крштавања било деце, било одраслих. Крштени је постао члан народа Божијег, лаик и задобио дарове Духа Светог, што ће рећи рукоположен је за обављање службе лаика у Телу Цркве. Даље последице теорије посвећења које можемо назначити су различита дисциплина и учесталост причешћивања и сл. што генерално значи мању или већу пасивизацију лаика у области богослужења. Иако у Православној Цркви епископ или презвитер не може сам да служи Св. евхаристију, тј. евхаристије нема без сабрања народа Божијег, ипак лаици у Цркви постају најчешће само корисници сакралних добара које „производе“ свештеници. Мора се признати да професионализација и подела занимања коју доноси модерност иде на руку оваквом виђењу односа клира и лаика. Клирици су експерти за свето. Лаик, сада у значењу неупућеног, незналице, непрофесионалца, уколико му је потребна нека услуга из области светог одлази и тражи помоћ професионалца, баш као и у свим другим областима. Теолози 20. века су и на Истоку и на Западу много мастила потрошили и труда уложили не би ли повратили достојанство и харизматску природу лаичке службе. Резултати тих напора нису занемарљиви. Да се вратимо сада саморазумевању Цркве, односно како Она сама види сопствено добро функционисање. Црква представља заједницу служења. Она се састоји од оних који су се слободно определили да служе Господу и ближњима али, не искључиво на основу својих знања и способности, иако се она не искључују, већ, превасходно, на основу воље Божије која се манифестује даровима Духа Светог. Дарови се дају на активност, за „сазидање Тела Христова“ (Еф 4,12), а не за пасивност. У Цркви су пасивни само катихумени и покајници. Служба и дар се поистовећују те је тако немогуће раздвојити, бар теоретски, институционалну од харизматске структуре Цркве. А пошто је структура Цркве органска то подразумева различитост дарова: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења…“ (Еф 4,11-12). Целокупна структура Цркве[8] се заснива и проистиче из структуре евхаристијске заједнице која је икона есхатона. Лаици, презвитери и ђакони сабрани око епископа, тј. све службе заједно сачињавају Народ Божији који служи свом Господу. Различитост служби не нарушава јединство Цркве[9], напротив. Разликовање народа од предстојатеља такође не нарушава јединство Цркве. Ни једна од служби нису саме по себи Црква. Оне се не могу рангирати ни по значају, а поготову не по „количини“ благодети које претпостављају. Различите службе не стварају онтолошке разлике између њихових носилаца. Логика теорије посвећења да је превасходна последица рукоположења промена природе рукоположеног, а тек другостепена служење[10], не одговара искуству Православне Цркве. Онтолошка разлика постоји само у односу крштени – некрштени, а не у оквирима Тела Христовог. У њему су сви свети и свештеници, односно служитељи Господу своме. Сумирајући овај еклисиолошко - историјски део излагања желим да поновим две чињенице које сам пошао да акцентирам у вези са светошћу. Прва је да она има есхатолошки карактер и друга, да је светост догађај заједнице одн. евхаристијске заједнице, а не индивидуални посед. У наставку бих желео да поново кроз ове две карактеристике размотримо савремену религиозност у оквирима Православне цркве у Србији као традиционалне цркве на тим просторима, а што није невезано са ситуацијом у осталим традиционалним европским црквама. Потражићу одговор на питање да ли савремени религијски менталитети доприносе утемељењу хришћанског живота и јеванђелске вере, а посебно како се односе према светости. Светост и савремени религијски менталитети Сва социолошка истраживања спроведена у Србији од деведеситих година па надаље показују изузетно повећање процента самодекларисане религиозности. Да бих показао размере те промене искористићу резултате како последњег емпиријског истраживања из 2013. године које је спровела група истраживача на челу са др Мирком Благојевићем, а на репрезентативном узорку од 1056 студената треће године и то 854 са државних и 202 са приватних универзитета у Србији тако и она најранија проф. Драгољуба Ђорђевића из Ниша. Проф. Драгољуб Ђорђевић је 1982. године спровео у доминантно православном, нишком региону истраживање религиозности становништва и закључио да је процес секуларизације на православно хомогеном простору пустио дубоке корене и узео највише маха у односу на све остале конфесионалне просторе. Неки видови религиозне свести и религиозне праксе су, према Ђорђевићевим истраживањима, дошли до ишчезнућа[11]. До сличних резултата је поменути професор дошао и 1985. године овог пута истражујући религиозност нишких студената. Упоредимо сада резултате до којих је дошао Благојевић 2013. са резултатима Ђорђевића из 1985. године. Подсећамо да су и једно и друго истраживање рађени на специфичном узорку студентске популације. Изнећемо само оне податке који су потребни за нашу анализу. Према индикатору конфесионалне идентификације студенти се као православни изјашњавају 2013. у проценту од 79,1, а 1985. – 65,6%. Према личној религијској самодекларацији, дакле као религиозни и припадници традиционалне верске заједнице 2013. – 55,8%; 1985. – 2,9%; као религиозан и не припада ни једној верској заједници 2013. – 11,4%, за 1985. немамо податак; као нерелигиозни 2013. – 6,9%; 1985. – 51,2%; као убеђени атеиста 2013. – 5,6%; 1985. – 29,7%. Дакле, 2013. је 69,2% религиозних студената наспрам 2,9% 1985. и 18% нерелигиозних 2013. наспрам 80,9% 1985. године[12]. Резултати истраживања Хришћанског културног центра из 2010. године на узорку опште популације од 1219 испитаника су показали сличне проценте: 67, 3% верује да Бог постоји и 20,4% да постоји нека врста силе која може бити Бог[13]. И само на основу ових података може се, чини ми се, с правом подржати десекуларизацијска теорија јер су људи не само у српском друштву, већ и широм Европе, а нарочито широм света, религиозни у врло високом проценту. За српско друштво се, такође, може закључити да се „данас православно хомогено српско подручје више не може препознати као подручје у коме су обреди актуелне религијске природе изузетно еродирани а становници у „бегу“ од религије и цркве“[14]. Међутим, уколико се погледају и други индикатори, попут религијске праксе, познавања основа вере и сл. слика се драстично мења а што нам и сопствено искусно говори. Поменућу само један резултат истраживања религијске праксе испитаника. Студенти у истраживању из 2013. године бар једном месечно учествују у литургији у проценту од 9,2, неколико пута годишње 35,7% и никада 51% [15]; општа популација 2010. године 17,1% бар једном месечно, неколико пута годишње 40,9% и никада 42%[16]. Овако велика разлика у процентима између самодекларисано религиозних испитаника и оних који редовно учествују у литургијском животу је очигледан знак да треба да будемо врло опрезни у сопственом оптимизму. Он је оправдан уколико као параметар узмемо стање из 1985. кад истраживања показују проценат од 0,3% учествовања студентске популације у литургијском животу бар једном месечно[17], али не и генерално. Ово нас подсећа да треба да се вратимо анализи религијске ренесансе са хришћанске тачке гледишта. Као полазна тачка треба да нам послужи констатација да самодекларисана религиозност и хришћанска вера нису исто. Та се чињеница често занемарује у црквеним круговима када из најразличитијих друштвених, обично не и из еклисиолошких разлога покушавамо да због сопственог друштвеног потврђивања а понекад и самозадовољства, тријумфалистички истакнемо овај аргумент високог процента религијске и конфесионалне самодекларације. Данашња постмодернистичка религиозност у својој ренесанси не значи повратак на традиционално, у Цркви утемељено и живљено хришћанство. Она „nosi u sebi svašta, a katkada baš ništa zajedničkoga s autentičnim kršćanskim iskustvom stvarnosti“[18]. Основне теме и веровања постмодерне религиозности „готово нечујно и несвесно умеју да се споје и са хришћанским веровањима и са научним дискурсом тако да Ново доба, по много чему, постаје невидљива религија коју појединци суочени са тегобом и тескобом живота у технолошкој ери, нехотице интериоризују као врсту могућег спасења у беспућу у коме се налазе. Нехотице, јер многи постулати Новог доба могу да се открију код оних који верују да су правоверни хришћани, као и код оних који су уверени да уопште не верују“[19] Нова религиозност је стање свести, менталитет савременог човека који се формира и шири, пре свега, средствима масовне комуникације градећи и ширећи једну глобалну мрежу и то кроз омиљене теме попут личне среће, индивидуалног успеха, здравља подигнутог на ниво светости, младости, лепоте и много весеља и уживања у животу. Једном речју „čovek postmoderne je erotično neutaživ u svojoj narcističkoj žeđi za vlastitom ispunjenošću i ostvarenjem“[20]. Тако се, на крају, намеће закључак да је религиозност постмодерне у својој главној струји, заправо религијски индивидуализам у коме лични елемент искуства нарцисоидног типа односи превагу над свим осталим без икаквог додатног критеријума у процени тог искуства. Кад говоримо о личној срећи као врховном идеалу онда је јасно да се она мора остварити hic et nunc, а не одложено, а посебно не у есхатону. Тако бисмо, на крају, могли да закључимо да менталитет савремене религиозности не доприноси реафирмацији светости као животног циља и идеала већ је, напротив, својом утемељеношћу на историји и биолошкој човековој ипостаси заправо противник јеванђелске визије светости што додатно компликује пастирску делатност традиционалних цркава у којима није потпуно јасна граница између Цркве и света и у којима носиоци савремених религијских менталитета нису људи споља већ они који себе најчешће сматрају члановима Цркве. Закључна разматрања Преовлађујуће схватање светости већ дуго времена почива на одређеној врсти елитизма, да Свети Дух преображава и посвећује само одређене појединце због њихових изузетних заслуга. Да је светитељ онај који има „моћ“ и беспрекорну моралну чистоћу. Тако се формира један светитељски стереотип у виду усамљеног подвижника који комуницира са Господом у неком пустињском окружењу. Као што можемо да приметимо ни овакво схватање се не ослања на есхатологију, а поготову не на евхаристијску заједницу. Закључујући, могу још једном да истакнем да сам овим излагањем желео да подсетим да светост никако не сме да буде заборављена визија, али са својим новозаветним карактеристикама - да је она есхатолошке природе и да „подразумева стварност заједнице, и то communion sanctorum. „Светитељ је односни (релациони) појам“[21]. Светост се у свом новозаветном значењу пројављује као испуњење крштењских завета кроз активно и потпуно учешће у Светој евхаристији где су хришћани род изабрани, народ свети и тек онда ми који смо по природи створени и несвети, „земљани судови“, објављујемо врлине Божије тј. Његову Светост. Извор: Епархија шумадијска
  24. Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је са свештенством данас Свету архијерејску литургију у манастиру Михољска Превлака код Тивта, којом је почела Међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“ (23. јула -3. августа). Подсјећајући на данашње јеванђелске ријечи да је Царство Божије као човјек који посија добро сјеме на њиви својој, али послије и непријатељ човјек посија кукољ, Високопреосвећени Митрополит Амфилоохије је казао да је тако кроз вјекове, Бог сије Своје сјеме ријечи и истине Божије, а непријатељ кукољ: „Сјеме Божије разраста непрекидно, али и демонско сјеме зла и гријеха, смрти и пролазности, такође се сије непрекидно у свијету и људским срцима. Тако је било кроз вјекове, тако је данас и тако ће бити до последње жетве коју ће Господ приликом Свог Другог доласка извршити.“ Владика је нагласио да се и у Манастиру Светог архангела Михаила на Михољској превлаци, сједишту Зетске епископије, сјеме Божјие сије скоро 1.800 година, још од времена Цара Константина. Подјсетио је да је црквени календар пун мученика, тог сјемена Божијег посијаног руком Божијем које освећује земљу и које је осветило и ово мјесто гдје се непрекидно чује призив: Приђите поклонимо се Христу Богу! Сине Божији, који си диван у светима Својим помилуј и спаси нас! „То се пјева овдје и на нашем словенском, српском језику већ осам стотина година“, нагласио је владика и подсјетио да је прије 800 година Иларион Шишовић, један од најугледнијих монаха Хиландара постављен од Светога Саву да овдје сије то свето Божанско сјеме. Послије њега то су наставили његови наследници кроз вјекове, као и ми данас. Али, у исто вријеме, на овом мјесту је сијано и демонско сјеме, рушилачко, богубилачко и братоубилачко: „Плод тога сјемена је и ова светиња разарана кроз вјекове“, казао је Митрополит и додао да је јаче Божије сјеме, сила и ријеч Божија, од тога демонскога сјемена. Показатељ тога је и ова светиња која је васкрсавала и обнављала безбројне душе, нарочито у посљедње вријеме, почевши од времена Светога свештеномученика Јоаникија Бокешкога, Митрополита црногорско-приморскога, који је 1942. године поставио послије много вјекова овдје јеромонаха. „Ево, сад и наш отац Бенедикт обнавља ову свету обитељ заједно са братијом и вјерним народом. Сјеме Божије се сије и доноси великога и трострукога плода, и доносиће ако Бог“, бесједио је владика. Изразио је увјерење да ће већ ове године и овај храм васкрснути, што зависи од наше вјере и труда, као и наду да ће Бог да уразуми и просвети и оне који сију демонско богоубилачко и братоубилачко сјеме: „Даће Бог да се врате сјемену Божјем, да се врате овој светињи и да учествују у обнови ове светиње, да би Бог и њих обновио и њихове душе и срца.“ На крају литургијске проповједи Митрополит Амфилохије је још једном изразио наду у Господа да ће већ идуће године на Манастиру Светог архангела Михаила на Михољској превлаци засијати златни крст који ће обасјати и Ловћен на коме је, такође, посијано сатанско сјеме које је разорило Храм Светога Петра Цетињског и оскрнавило мошти Светога Петра Другог Ловћенска Тајновидца. Сјеме посијано Божјом руком је неуништиво, без обзира што демонска рука сије и оно друго разорно сјеме гријеха, смрти и пролазности: „Сјеме бесмртности Божије, Царства небескога, оно је моћније и снажније и увијек изнова обнавља. И Црква Божија, која сијач тога сјемена, се обнавља и на овом мјесту, гдје обиљежавамо ове године осам стотина година сијања сјемена Божијег руком светих Божијих људи. Молимо се Господу да и нама даде снаге да ово сјеме Божије и ми сијемо, да васкрснемо и ми и ова Божија светиња“, закључио је Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. У току свете Литургије, владика је рукоположио Јована Васића, чија породица је везана за светињу Божију кроз вјекове, у чин ђакона, истичући да сјеме Божије рађа нове младице. На крају Свете службе Божије, Митрополит је благословио свету превлачку обитељ и све присутне да наставе да сију сјеме Божије и Цркве Христове призивајући све људе и земаљске народе да постану чланови једне Свете саборне апостолске Цркве Христове. „То је улога ове светиње и Цркве светосавске кроз вјекове до данас и тако ће бити до краја свијета и вијека“, поручио је владика. По завршетку Литругије Високопреосвећени је на гробу испред Цркве Свете Тројице на Превлаци, одслужио парастос недавно упокојеној монахињи Марини, која је дуго била у манастиру по послушању. Казао је је и мати Марина коју је Господ примио у своје наручје свједок вјечног сјемана Божијег. Послије Литургије, Високопресовећени Митрополит Амфилохије је предавањем на тему „Хришћанство у савременом свијету“ отворио Међународну духовну академију „Свети Јевстатије Превлачки“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...