Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 39 results

  1. У острошкој светињи саборно и молитвено је прослављена Недјеља раслабљеног, 19. маја 2019.љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир сабрат острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Станислав Татић парох спушко-мартинићки и пиперски и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима је бесједио о. Владимир, који је између осталог рекао да данашње Јеванђеље проповиједа о бескрајној човјекољубивој милости и љубави оваплоћеног Сина Божијег Господа Исуса Христа. – Из овог Јеванђеља ми треба да се научимо да Господ наш Исус Христос често испитује и провјерава код човјека смирење, вјеру и исповједништво. Видимо да се Господ наш јавивши се у овој бањи пита човјека који је 38 година болеста, хоће ли да буде здрав. Човејк би помислио, да ли се Он шали са њим, јер замислите да уђете у болницу и питате болесника хоће ли да постане здрав. Наизглед бесмислено питање, али Господ овим провјерава његово смирење и он одговара у духу смирења. Није узроптао, него му смирено објашњава да нема човјека, да су људи толико себични, затворени у себе, да не виде муку, болест и патњу ближњега да му помогну да оздрави и тада Господ чини чудо – казао је о. Владимир и додао да је прије него што је болеснога учинио здравим испитао и његову вјеру говорећи му да устане и узме одар свој и да иде. На крају, када је овај раслабљени устао, исповиједио је Господа Исуса Христа који му је дао здравље, казао је о. Владимир. – Видимо нажалост, браћо и сестре, да је ово чудо које Господ Исус христос усавршио, било пропраћено страшном мржљом и завишћу фарисеја и јеврејских старјешина који нису могли да поднесу такву милост Божију, него им је било важније да се сачува субота, дан у који Господ учини ово чудесно исцјељење – рекао је о. Владимир. Извор: Манастир Острог
  2. Велико финале Часног поста је пред нама, па питамо свештеника Владимира Левићанина, старешину храма св. Георгија у старој Бежанији, шта смо и да ли смо нешто научили овога пута? Да ли нас плаши оно што је пред нама? "Без Христа као смисла свега што постоји, све што постоји на овоме свету је само појава", каже о. Владимир и додаје да "сусрет са сопственом пролазношћу и пропадљивошћу уме да буде стресан". Питамо оца Владимира шта значи одрицање од себе данас и шта да радимо са познањем које нам је дато? "Не треба прилагођавати Јеванђеље себи, а онај који чека Васкрсење не боји се пролазности овога живота" каже о. Владимир. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  3. На почетку емисије отац Макарије тумачио је Свето Јеванђеље које се читало на Другу недјељу Часног поста-Пачисту недјељу, посвећену Светом Григорију Палами, подсјетивши нас и на значај овог великог Светитеља Цркве Христове, учитеља исихазма и исусове молитве. Поводом 20 годишњице злочиначког бомбардовања нашег народа од стране злочиначког НАТО савеза, отац Макарије је подијелио са нама своја сјећања на те дане, када је био студент Војно-техничке академије у Београду. Отац Макрије је потом одговарао на питања наших слушалаца о монаштву, молитви, немању наде, анксиозности и другим питањима која муче слушаоце ове наше емисије, коју топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  4. Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије Гондикакис Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Отац Макарије је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Духовима, недјељу по Богојављењу, и говорио о празницима Крстовдан, Богојављење и Сабор Светог Јована Крститеља, рекавши да су ови догађаји догађаји пројаве љубави Божије на земљи. Он је говорио и о значају велике Светиње Богојављенској водици, и објаснио која је разлика између богојављенске и крстовданске водице. Звучни запис емисије “Битно је да се човјек не веже ни за какву материју јер човјек унутрашњу празнину покушава да надомјести материјалним стварима које га заробљавају. Човјеку, у ствари, треба врло мало“- каже отац Макарије у одговору на питање да ли су савременом човјеку, а нажалост и хришћанину, спољашње ствари које има или које тежи да посједује, на неки начин, сатисфакција за оно што не посједује изнутра. Отац Макарије је одговарао и на питање наших слушалаца о саблазнима које долазе кроз ближње, о гријеху хуле на Духа Светога и на још нека питања наше вјере, зато је топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  6. Власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска, која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела Закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно, ни друго, рекао је у интервјуу за ИН4С Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић). –Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен, казао је владика. Према његовим ријечима, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и Ви сте 2002. године изабрани за Епископа будимљанско-никшићког. Да ли нам можете рећи колико се живот у Цркви, конкретно у тој Епархији промијенио за ових 17 година од обнове? – Све што је урађено у обновљеној Епархији будимљанско-никшићкој од 2001. до данас резултат је саборног рада цијелог њеног свештенства, монаштва и благочестивог народа. Епископ сије ријеч Божију, сабира и надахњује народ, обједињује његове силе, мора да има иницијативу, одређује циљеве које треба постићи и, што је веома важно, треба да се труди око свега у славу Божију заједно са својом паством. Чинио сам оно што сам био дужан да чиним, а у досадашњим плодовима рада видим Божију милост и народни труд, жртву и љубав. Гледали смо да држимо равнотежу између, с једне стране, градње нових и обнове старих храмова и црквених здања, и с друге, унапређења духовног живота, подмлађивања свештенства и многобројних културних активности. Бог је дао те је доста покренуто у више праваца укупног црквеног живота. Могу слободно рећи, у односу на тешке прилике урађено је доста, даће Бог и да се настави још боље. Његова светост Патријарх Иринеј, прије пар мјесеци дао је изјаву о стању Срба и СПЦ у Црној Гори, а која је наишла на осуде од врха црногорске власти. Како Ви коментаришете нападе на нашег Патријарха? –Не може се правилно разумјети та изјава Његове светости Патријарха српског господина Иринеја без увида у њен шири контекст. Није исто, не дао Бог, НДХ и Црна Гора. Међутим, многи паметни и образовани људи су указали да неких проусташких елемената има у црногорском друштву. Да направимо кратку анализу. Када је Аусторугарска 1916. године успоставила окупациону власт у Црној Гори забранила је ћирилицу. Италијани су приликом нове окупације 1941. забранили име српског језика и наметнули му име –црногорски. Хвала Богу, наш народ се ослободио и једне и друге окупације, али је несхватљиво да сада власт слободне Црне Горе на дјелу спроводи намјере поменутих окупатора у вези са језиком и писмом. Истина, по важећем закону ћирилица је равноправна са латиницом, али је неразумно и недржавнички потиснута из свих државних институција. Тамо гдје је власт Црне Горе, тамо више ћирилице нема. Очигледно, власт крши сопствене законе, а дужна их је поштовати. Умјесто очувања равноправности оба писма, власт његује анимозитет према ћирилици и још више према српском језику, оним духовним вриједностима које су прославиле Црну Гору у њеној историји. Истовремено власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно ни друго. Не знам колико је Хрватска направила отклон од усташа и од њихових злочина, али видим да је власт Црне Горе, почевши од рушења Његошеве капеле на Ловћену, чиме се посебно горди, почела прихватати мрачну идеологију усташких измећара, Павелићевих Црногораца, Дрљевића и Штедимлије. Та идеологија претаче се у дискриминацију Срба у Црној Гори што показује и званична државна статистика. Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен. О томе су већ написане цијеле студије од стране озбиљних научника. Његова светост је са забринутошћу указао на такву опасност. Пошто се његова изјава далеко чула, што му очигледно није била намјера, он је рекао да ће је повући уколико се уклоне разлози који је несумњиво оправдавају, касније је у вези са тим дао још једну блажу изјаву из које се види да не жели никакву свађу са властима Црне Горе. Са друге стране, више је него јасно да су разлози за забринутост остали, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Уједињење са Србијом био највећи народни циљ Прославили смо јубилеј 100 година од Великог рата и уједињења, видјели смо да је званича Црна Гора прекрајала историју и негирала борбу за слободу својих предака. Какав је Ваш став по том питању? – Нијесам видио да су власти Црне Горе и њене институције нечим ваљаним прославиле стогодишњицу ослобођења од аустроугарске окупације. Умјесто тога, просуле су огромну прашину да се затамни историјска истина о катастрофалној наредби Краља Николе црногорској војсци да положи своје оружије пред непријатељем 1916. То је заправо била капитулација на дјелу и фактичко напуштање дотадашњих савезника. Не могу се релативизовати погубне последице поменуте наредбе. Не треба заборавити да је његову наредбу војсци о полагању оружија и одлазак из Црне Горе већина народа доживјела као издају. Да ли је народ био у праву или не, то је друго питање. Нема никакве сумње да је идеја уједињења Црне Горе са Србијом тада прихватана као највећи народни циљ и испуњење вјековних тежњи тадашње и једне и друге српске државе. Не може се порећи да је народ Црне Горе послије ослобођења у огромној већини стао иза одлука Подгоричке скупштине. Учесници Подгоричке скупштине, макар не сви, нијесу имали осветнички однос према Краљу, треба прочитати шта о томе пише Патријарх Гаврило Дожић, него су знали да ставе општенародни интерес изнад династичког интереса једног владара па макар то био и многозаслужни Краљ Никола. Наша власт је потрла границу пристојности и памети када је издају Црне Горе приписала свим учесницима Подгоричке скупштине и свима који су подржали уједињење Црне Горе са Србијом 1918. године. Налијепити етикету издаје Митрополиту и Патријарху Гаврилу Дожићу, необоривом стубу цркве и недостижном патриоти, утамничаваном од окупатора у оба свјетска рата, сердару Јанку Вукотићу, војводи Лакићу Војводићу, Саву Церовићу, Марку Даковићу и осталим великанима из тог узвишеног строја, више је него нечасно, а кад то власт чини и злокобно. 2019. и 2020. године јубилеја у СПЦ У години која је пред нама, слави се још један јубилеј. СПЦ слави 800 година од када је СПЦ добила аутокефалност од Цариградске патријаршије, 1219. године. Да ли је за очекивати и даље негација и прекрајање историје када се ради и о том можемо рећи највећем јубилеју у српској историји? –Велики јубилеј од оснивања СПЦ 1219-2019. прославиће се низом свечаности највишег ранга у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду и по свим епархијама у Отаџбини и дијаспори. Одређено је да се јубилеј прославља двије године ради тога да се подсјетимо на најважније догађаје почевши од хиротоније Светог Саве у Никеји 1219. године. Оснивање свих епископија, међу њима и Будимљанске са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, крунисање Краља Стефана Првовјенчаног, догодило се 1220. године чиме се оправдава што овај јубилеј славимо двије узастопне године. Од великог је значаја научни скуп који је већ одржан у спомен јубилеја, а ускоро ћемо имати и монументални зборник радова са тог скупа што ће бити значајан допринос историјској науци и бољем разумијевању наше прошлости. Ми ћемо у Епархији будимљанско-никшићкој имати освећење једног веома важног обновљеног манастира, и све наше, већ традиционалне, културне активности, којих није мало, биће у знаку овог јубилеја. Нешто више активности имаћемо на осамстогодишњицу Епархије 2020. када ћемо, ако Бог да, освештати новоподигнути Саборни Храм Светог Симеона Мироточивог у Беранама. Влада Црне Горе потписла је споразуме са свим вјерским организацијама осим са једином канонском Православном црквом – СПЦ. Да ли је то случајно. Такође, како гледате на најаве да ће у новом закону о вјерским организација бити одредба о отимању храмова СПЦ? -Основна је обавеза државе да разговара са онима на које се тај закон односи. У овом случају дијалога нема између државе и Цркве. Дужност је државе да донесе закон о вјерским слободама (може се наћи и адекватнији назив) и још један важан закон – о реституцији црквене имовине. За похвалу је то што је држава претходно разговарала а затим и потписала уговоре са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом. Ти односи су регулисани уз добру вољу и сагласност страна потписница уговора. Што се тиче Православне цркве, којој припада највећи број вјерника и грађана Црне Горе, са њом држава није водила искрени дијалог него је хтјела да јој наметне закон који је ригиднији од закона из доба комунистичке диктатуре. Дражава према СПЦ заузима пријетећи став То заправо не би био закон о вјерској слободи него закон о новом одузимању црквене имовине и искључивању Цркве из јавног живота. Увјерен сам да је власт имала намјеру да се тај неприхватљиви закон примјењује само у односу на СПЦ, а да се према другима понаша у складу са већ потписаним уговорима. Међутим, ако има државе онда у њој закон о вјерским слободама мора важити за све вјере подједнако, и недопустиво је да буде мањи обим права за све вјере у закону него у уговорима. Венецијанска комисија није стала иза нацрта закона који је власт жељела наметнути. Увјерени смо да је та угледна институција видјела да је нацрт рађен нестручно и да су поједини његови параграфи потпуно неприхватљиви за цивилизовани свијет. Од тада је прошло доста времена, ваљало би том питању изнова приступити и остварити одговарајућу сарадњу између Цркве и државе, да би се израдио и усвојио добар закон. Држава је свакако произвела вапијућу неравноправност на такав начин што је са свим осталим вјерама постигла уговоре али не и са Црквом највећег броја вјерника и грађана Црне Горе. Умјесто разумјевања, дијалога и уређених односа ради општег добра, држава према православној вјери заузима пријетећи и уцјењивачки став, неправедно нас оптужујући за непоштовање закона и државног поретка. Да је са нама потписала уговор или донијела добар закон о вјерским слободама била би у праву да нас оптужује уколико не поштујемо уговор или закон на који смо пристали. За овај садашњи хаос крив је онај у чијим је рукама земаљска сила и одговорност да доноси законе, а ми бранећи се од притиска државе и њених уцјена, штитећи слободу вјере, може бити да, као људи, понегдје гријешимо, или, бранећи се, преоштро говоримо. Хоће ли држава испунити своју дужност да са СПЦ регулише односе на обострано задовољство или неће ми не знамо. Ми ћемо, у сваком случају, држећи се и Божије и људске правде, штитити слободу вјере наше и наших предака, бранити слободну јеванђељску ријеч и своје светиње по цијену живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Светом архијерејском литургијом, празничном Литијом и благосиљањем славског колача, у Корнету у Љешанској нахији је данас торжествено прослављен празник Светог Мардарија Љешанско-либертвилског. Светом службом у светитељевом родном селу, у сеоској цркви посвећеној Светом великомученику Георгију началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске и уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да је светост својство живога Бога, као и да је човјек биће призвано да задобије ту Божанску светост. Звучни запис беседе „Зато је и сам Господ рекао: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. Човјек је, иначе, створен по лику и по подобију Божјем, он је слика и прилика живога Бога. Слика је оно што је уграђено у човјека, а прилика је оно на шта је човјек призван – да се уподоби, да сједини са Богом. И у том смислу човјек је призван да узраста у мјеру раста висине Христове, да постане свети, као што је свет Отац на небесима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да мјесто које роди свеца остаје запамћено и у људском и у Божјем памћењу. „Таква мјеста памти и Бог, а не само људи. Једно од таквих мјеста јесте управо Корнет, гдје смо се сабрали око ове древне светиње. Ово је мјесто које је рађало часне и честите људе, капетане и народне вође, рађало и митрополите… Али, оно постаје најпознатије управо по томе што је родило и свеца – Светога Мардарија корнетско-либертвилскога, свеамериканскога, свеправославнога светитеља Цркве Божје“, казао је Владика Амфилохије. Говорећи о детаљима из житија Светог Мардарија, о његовој жељи из дјетињства да постане монах, о његовом путу од Корнета, преко Цетиња, Котора, Трста, Београда, Студенице, Москве, Кишињева и Петрограда, Владика је подсјетио да се Свети Мардарије прочуо по Русији као велики бесједник. „Упознао се са ондашњим најугледнијим људима Русије, све до цара и царске породице. Када је била анексија Босне и Херцеговине долазио је у Сарајево да брани свој народ, па је ту био и затворен. Поново је долазио кад је започео Први свјетски рат и стигао до Ниша. Желио је да иде са српском војском. Међутим, и митрополит Димитрије и краљ Петар Карађорђевић су му рекли да се врати и заврши школовање. И он се поново вратио у Русију“, подсјетио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је нагласио да је Светог Мардарија уочи бољшевичке револуције Свети синод по Божјем надахнућу Руске цркве упутио у Америку. „Тамо гдје је био потоњи исповједник, први Патријарх обновљене Руске патријаршије Тихон, да иде тамо да буде духовни вођа Срба, који су тамо били већ почели да масовно долазе. Тамо је остао и тамо је чак изабран за епископа. Међутим, није прихватио да буде рукоположен за епископа јер је очекивао да ће то да учини Српска црква, као што се то и догодило 1925. године“, рекао је он. Он је подсјетио да је Свети Мардарије изабран за првог нашег епископа у Чикагу. „Све што је имао и добио, уложио је да купи земљу, тамо гдје се сада налази један од најдивнијих духовних центара Паравославне цркве у Америци. Ту је онда подигао ону цркву Светога Саве у рускоме стилу, гдје се и упокојио 1935. године. Имао је и виђење како иде према манастиру и како га дочекује огромна маса народа. Није се то догодило док је био жив, јер онда тамо није било још толико народа. И кад се то догодило? Догодило се ево прије годину дана, када је била његова канонизација“, казао је Митрополит Амфилохије. Закључио је да се тако остварила његова дјетиња жеља. „И од малога Ивана родио се велики Мардарије, велики светитељ Цркве Божије, један од најдивнијих украса, не само Корнета и Љешанске нахије него и велике Америке. Читавог свог живота жртвовао се за правду Божју, за истинску вјеру и за служење Христу Богу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Литургијском сабрању у Корнету присуствовали су и у њему молитвено учествовали и ђаци другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског на челу са својим разредним старјешином професором Александром Вујовићем. Овај разред цетињских богословаца Светог Мардарија слави као своју Крсну славу, па је Митрополит Амфилохије њихов славски колач након Литургије благословио и преломио на темељима светитељеве родне куће. По Митрополитовом благослову, на тим темељима ће ускоро почети градња храма посвећеног Светом Мардарију, са олтаром који ће се налазити на мјесту гдје се налазило кућно огњиште. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Уколико имамо љубав једни међу другима, и уколико свакога човека доживљавамо као ближњега свога, изграђујемо ту међусобну љубав, онда свакако имамо и љубави према Богу, јер како можемо волети Бога ако не волимо ближњега свога, не волимо икону Божију која је ту поред нас, истиче Архијереј. У недељу, дана 18. новембра 2018. године када наша Света Црква литургијски прославља Преподобномученике Галактиона и Епистиму, Епископ Херувим је принео бескрвну жртву од свих и за све у саборном храму Светог великомученика Димитија у Даљу. Његовом Преосвештенству су саслуживали: архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј – ставрофор Милован Влаовић, јереј Милош Кузмановић и ђакон Предраг Јелић из Даља. На крају Свете Литургије Епископ је проузнео богонадахнуту беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни Оци, драга децо Божија, нека је благословен данашњи дан, дан милости и љубави Божије, која нас је сабрала у овом нашем храму, у Даљу, посвећеном Светом великомученику Димитрију, да прославимо име Божије и да се кроз молитве сетимо свих наших предака, свих наших отаца, који су нас учили да ходимо путем Јеванђеља, путем истине и правде. Управо и данас, кроз Свето Јеванђеље, могли смо да чујемо дивне речи које нас увек обнављају, увек нас снаже, увек нам дају једну нову, остварену поруку и поуку, коју ми са Светога Богослужења у срцима својим треба да понесемо. Данас смо кроз Свето Јеванђеље чули две највеће Божије заповести, којима нас учи Господ наш Исус Христос, а то је да љубимо ближњега свога и да љубимо Бога свим срцем својим и свом душом својом. Господ наш Исус Христос нам даје ове две највеће Божије заповести, упућујући нас на то шта ми требамо у овоземаљскоме животу да чинимо да наследимо то Царство Божије. Драга браћо и сестре, Царство Божије је овде међу нама, јер се управо у тим двема Божијим заповестима оно остварује и испуњава овде на земљи. Уколико имамо љубав једни међу другима, и уколико свакога човека доживљавамо као ближњега свога, изграђујемо ту међусобну љубав, онда ми свакако имамо и љубави према Богу, јер како ми можемо волети Бога ако не волимо ближњега свога, не волимо икону Божију која је ту поред нас. Сваки човек је саздан по образу и подобију Божијем, а тако смо и ми као народ Божији овде увек усмерени ка томе једином циљу, а то је Царство Божије. -У овоземаљскоме животу и кроз наша Света Богослужења увек се напајамо речима Светога Јеванђеља, које нас увек упућују на прави пут, на пут вечнога живота. Све што чинимо и творимо у овоземаљскоме животу, требамо чинити пратећи Божијие заповести, које су заправо образци и педагози наши ка Христу, јер све што творимо и што чинимо треба бити саобразно Јеванђељу, треба бити саобразно љубави и милости Божијој онако како и Бог љуби и милује нас. Бог нас милује и љуби више него што мислимо да то чини, милује нас и љуби самим тим што се Оваплотио и дошао међу род људски, и омогућио да ми грешни људи, огреховљени и обремењени свим гресима овоземаљским, опет можемо приступити и ући у заједницу са Њим. -На који начин ми, драга браћо и сестре, у овоземаљскоме животу ступамо у ту живу, искуствену заједницу са самим Богом? Управо на Светим Службама Божијим, на Светој Литургији. Сви који смо окусили Тело и Крв Христову, окусили смо тај слатки дар вечности, јер вечност и живот вечни се управо окуша овде на Литургији, кроз Тело и Крв Христову. Стога и ми, кад год смо на Светим Божијим Службама и кад год се служи Служба Божија треба да приступамо Светој Чаши, јер је то Чаша живота, Чаша која нас увек враћа у наручје и загрљај Божији, која увек обнавља заједницу са живим и делатним Богом. Са оним Оваплоћеним Богом који је ради нас људи дошао да нам омогући заједницу са самим собом. -Нека би Господ дао да се и ми као народ преобразимо, да задобијемо вечне сладости Небеске. Оне непролазне, оне које нам дају живот, наду, дају нам Васкрсење, дају нам све оно што је неопходно свакоме Хришћанину да задобије Царство Божије. Нека би Господ дао да се наша заједница овде у Даљу умножи, обожи и да Дух Божији буде на свима вама од сада и кроз сву вечност. Амин! Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Даљу. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  9. Црква Светог Димитрија Солунског која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици данас, 8. новембра, торжествено је прославила своју храмовну славу. Свету архијересјку литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење господе протојореја-ставрофора: Бориса Брајовића и Далибора Милаковића, протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Николе Пејовића, протођакона Владимира Јарамаза. Честитајући славу старешини ове светиње оцу Борису, парохијанима и свима који славе Димитровдан као крсну славу, владика Кирило је након благосиљања славског колача, подсјетио да је Свети Димитрије хришћанску вјеру исповједао слободно када се то није смјело и да га је незнабожни цар Максимијан због тога и усмртио. Говорећи о многим чудесима Светог Димитрија, Преосвећени је подијелио један детаљ из његовог житија, када је младић Нестор из Солуна отишао Светом Димитрију и затражио благослов да сам изађе на мегдан диву Лију, који је забављао цара Максимијана тако што је насилно доведене хришћане бацао на многобројне оштрице копаља. Уз помоћ Господа, као Давид против Голијата, Нестор је успио да непобједивог Лија, баци на она иста копља на којима се проливала хришћанска крв. У знак одмазде цар је погубио Нестора и наредио војницима да Божјег угодника Димитрија избоду копљима, што су они и учинили. „То што је Нестор отишао по благослов Светом Димитрију, показује да сви ми хришћани знамо врло добро да је благослов оно што не само да сазидава Цркву Божју, него даје и преноси силу чији је извор Тројични Бог: Отац, Син и Свети Дух“, истакао је владика Кирило и објаснио да је тај благослов од Господа кроз изабраника Божијег, помогао Нестору да побиједи. Преосвећени је истакао да се благослов не даје случајно и површно и да свако ко даје благослов треба да стоји иза њега: „Димитрије је заиста стојао из тога благослова и зато је и платио мученичком кончином и побиједио, јер је побједа да останемо у исповједању истините вјере, која јесте темељ нашега вјечнога живота у Богу.“ Епископ се осврнуо на засједање Светог архијерејског сабора које је јуче завршено у Београду, а на којем је расправљано, како је казао, о многим питањима наше вјере, па и о питању које је усталасало у задње вријеме брод наше Цркве. Владика је истакао да је неопрезна и неспретна, неправовремена, непровомјерна одлука цариградског трона у вези Украјине све узнемирила. Преносећи присутнима кратке утиске, он је истакао да је на Сабору прије свега изражена љубав и састрадавање са свим хришћанима без обзира које су националности и велико поштовање према цариградском трону: „Нико не оспорава њихово првенство у Православној цркви по части. Међутим Сабор је примјетио да су прекорачене канонске норме црквеног понашања и да такви потези, које је цариградски трон учинио у Украјини, могу да проузрокују далекосежне последице за све православне Цркве, и у том смислу одредио се да не призна васпостављање у чин расколника Денисенка и Макарија Малетића.“ Нагласио је да наша Црква неће саслуживати са таквим људима, нити са њиховим клирицима, да остаје у саслужењу са свима, али не према разбојницима. Сабор је позвао све Цркве па и Цариградску – мајку Цркву, са великом љубављу поштовањем, да се спорна питања, па и питање давања аутокефалија некој цркви, решавају саборским одлукама: „Нијесмо ми априори одбацили никакву аутокефалност, о томе се може расправљати. Расправљало се и у прошлости, давана је аутокефалност, али то треба радити по правилима. Не можемо безаконика да ставимо као правило вјере. Не можемо правило вјере да дамо безаконику који ни по моралним, ни по другим вриједностима, не може да буде правило вјере украјинском славном народу.“ Истакао је да је то значајно и за нас овдје, гдје постоје такви безаконици који неправедно без црквених правила упадају као разбојници у тор овчји и покушавају да заварају овце, облачећи се у рухо оваца – вукови у овчој кожи. Подсјетио је на оне који су претендовали да одузму и овај свети храм на Крушевцу: „Дужност Цркве је да огради стадо Божије од вукова и то је она увијек радила. Ми сви волимо државу Црну Гору. И украјински народ воли држава Украјину, али не можемо њу поставити између себе и Бога. Црква не разликује људе по националности и у нашој Цркви има оних који се осјећају као Срби и Црногорци. Ево ја служим у Аргентини, па како ја тамо могу говорити о некаквим националностима. Тамо је конгломерат многих националности и сви они кад препознају у нашој Цркви Христов лик прилазе нам.“ Црква никад неће прихватити као мјерило понашања, како су то назвали на једном Цариградском сабору, етнофилетизам – отров који разара биће и тијело Цркве Божије. Говорећи о ставу Цркве о КиМ, владика Кирило је позвао све да вјерујемо нашој Цркви и да се држимо њених одлука, истичући да је Сабор поновио ставове из Мајског саопштења да је против било какве незавиности те покрајине и разграничења, јер и то води у крајњи етнофилетизам: „Та Европа која сад прима милионе Муслимана са Блиског Истока у своје окриље и сматра их равноправним грађанима, захтјева од нас да се разграничавамо са Албанцима на Косову, као да не можемо и ми заједно са њима да живимо. Ми желимо саживот са свима људима добре воље и тај саживот је могућ како то показују и многе државу које су многонационалне и многорелигиозне.“ Владика је подсјетио да се на Сабору говорило и о црквеној просвјети као једној од најважнијих дјелатности наше Цркве и истакао да је основано тијело која ће се бавити реформама црквене просвјете да би се она што више уклопила у школски систем држава у којима се налазе наше црквене школе. Запитао се зашто не би могла и код нас постојати теолошка школа у оквиру школског система из које је, како то наш Митрополит црногорско-приморски Амфилохије често понавља, изникао сав школски систем Црне Горе. Владика је посебно истакао пуну подршку коју је Сабор дао мученичкој Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену. „Ми желимо акредитацију наших духовних школа од државе и надам се да ће све државе, па и Црна Гора имати разумјевања да признају те наше специјалне школе“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. По завршетку службе Божије сабрање на Крушевцу је настављено за трпезом љубави. Цркву Светог великомученику Димитрија, која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици, изградио је краљ Никола као дворску капелу за породицу Петровић. Њена градња започета је 1894. године а освећена је 1900. године руком Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана. Дуги низ година била је у средишту пажње јавности због покушаја државе да ову светињу одузме од Цркве, позивајући се на Закон о државној имовини, по којем је сва имовина династије Петровић у својини државе Црне Горе. Након петогодишњег поступка, 2017. године пресудом Вишег суда у Бијелом Пољу, по жалби Митрополије црногорско-приморске – Црквене општине подгоричке, правда је задовољена. Потврђено је: Црква Светог Димитрија је својина Цркве, Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Црква Светог Димитрија Солунског која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици данас, 8. новембра, торжествено је прославила своју храмовну славу. Свету архијересјку литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење господе протојореја-ставрофора: Бориса Брајовића и Далибора Милаковића, протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Николе Пејовића, протођакона Владимира Јарамаза. Честитајући славу старешини ове светиње оцу Борису, парохијанима и свима који славе Димитровдан као крсну славу, владика Кирило је након благосиљања славског колача, подсјетио да је Свети Димитрије хришћанску вјеру исповједао слободно када се то није смјело и да га је незнабожни цар Максимијан због тога и усмртио. Говорећи о многим чудесима Светог Димитрија, Преосвећени је подијелио један детаљ из његовог житија, када је младић Нестор из Солуна отишао Светом Димитрију и затражио благослов да сам изађе на мегдан диву Лију, који је забављао цара Максимијана тако што је насилно доведене хришћане бацао на многобројне оштрице копаља. Уз помоћ Господа, као Давид против Голијата, Нестор је успио да непобједивог Лија, баци на она иста копља на којима се проливала хришћанска крв. У знак одмазде цар је погубио Нестора и наредио војницима да Божјег угодника Димитрија избоду копљима, што су они и учинили. „То што је Нестор отишао по благослов Светом Димитрију, показује да сви ми хришћани знамо врло добро да је благослов оно што не само да сазидава Цркву Божју, него даје и преноси силу чији је извор Тројични Бог: Отац, Син и Свети Дух“, истакао је владика Кирило и објаснио да је тај благослов од Господа кроз изабраника Божијег, помогао Нестору да побиједи. Преосвећени је истакао да се благослов не даје случајно и површно и да свако ко даје благослов треба да стоји иза њега: „Димитрије је заиста стојао из тога благослова и зато је и платио мученичком кончином и побиједио, јер је побједа да останемо у исповједању истините вјере, која јесте темељ нашега вјечнога живота у Богу.“ Епископ се осврнуо на засједање Светог архијерејског сабора које је јуче завршено у Београду, а на којем је расправљано, како је казао, о многим питањима наше вјере, па и о питању које је усталасало у задње вријеме брод наше Цркве. Владика је истакао да је неопрезна и неспретна, неправовремена, непровомјерна одлука цариградског трона у вези Украјине све узнемирила. Преносећи присутнима кратке утиске, он је истакао да је на Сабору прије свега изражена љубав и састрадавање са свим хришћанима без обзира које су националности и велико поштовање према цариградском трону: „Нико не оспорава њихово првенство у Православној цркви по части. Међутим Сабор је примјетио да су прекорачене канонске норме црквеног понашања и да такви потези, које је цариградски трон учинио у Украјини, могу да проузрокују далекосежне последице за све православне Цркве, и у том смислу одредио се да не призна васпостављање у чин расколника Денисенка и Макарија Малетића.“ Нагласио је да наша Црква неће саслуживати са таквим људима, нити са њиховим клирицима, да остаје у саслужењу са свима, али не према разбојницима. Сабор је позвао све Цркве па и Цариградску – мајку Цркву, са великом љубављу поштовањем, да се спорна питања, па и питање давања аутокефалија некој цркви, решавају саборским одлукама: „Нијесмо ми априори одбацили никакву аутокефалност, о томе се може расправљати. Расправљало се и у прошлости, давана је аутокефалност, али то треба радити по правилима. Не можемо безаконика да ставимо као правило вјере. Не можемо правило вјере да дамо безаконику који ни по моралним, ни по другим вриједностима, не може да буде правило вјере украјинском славном народу.“ Истакао је да је то значајно и за нас овдје, гдје постоје такви безаконици који неправедно без црквених правила упадају као разбојници у тор овчји и покушавају да заварају овце, облачећи се у рухо оваца – вукови у овчој кожи. Подсјетио је на оне који су претендовали да одузму и овај свети храм на Крушевцу: „Дужност Цркве је да огради стадо Божије од вукова и то је она увијек радила. Ми сви волимо државу Црну Гору. И украјински народ воли држава Украјину, али не можемо њу поставити између себе и Бога. Црква не разликује људе по националности и у нашој Цркви има оних који се осјећају као Срби и Црногорци. Ево ја служим у Аргентини, па како ја тамо могу говорити о некаквим националностима. Тамо је конгломерат многих националности и сви они кад препознају у нашој Цркви Христов лик прилазе нам.“ Црква никад неће прихватити као мјерило понашања, како су то назвали на једном Цариградском сабору, етнофилетизам – отров који разара биће и тијело Цркве Божије. Говорећи о ставу Цркве о КиМ, владика Кирило је позвао све да вјерујемо нашој Цркви и да се држимо њених одлука, истичући да је Сабор поновио ставове из Мајског саопштења да је против било какве незавиности те покрајине и разграничења, јер и то води у крајњи етнофилетизам: „Та Европа која сад прима милионе Муслимана са Блиског Истока у своје окриље и сматра их равноправним грађанима, захтјева од нас да се разграничавамо са Албанцима на Косову, као да не можемо и ми заједно са њима да живимо. Ми желимо саживот са свима људима добре воље и тај саживот је могућ како то показују и многе државу које су многонационалне и многорелигиозне.“ Владика је подсјетио да се на Сабору говорило и о црквеној просвјети као једној од најважнијих дјелатности наше Цркве и истакао да је основано тијело која ће се бавити реформама црквене просвјете да би се она што више уклопила у школски систем држава у којима се налазе наше црквене школе. Запитао се зашто не би могла и код нас постојати теолошка школа у оквиру школског система из које је, како то наш Митрополит црногорско-приморски Амфилохије често понавља, изникао сав школски систем Црне Горе. Владика је посебно истакао пуну подршку коју је Сабор дао мученичкој Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену. „Ми желимо акредитацију наших духовних школа од државе и надам се да ће све државе, па и Црна Гора имати разумјевања да признају те наше специјалне школе“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. По завршетку службе Божије сабрање на Крушевцу је настављено за трпезом љубави. Цркву Светог великомученику Димитрија, која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици, изградио је краљ Никола као дворску капелу за породицу Петровић. Њена градња започета је 1894. године а освећена је 1900. године руком Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана. Дуги низ година била је у средишту пажње јавности због покушаја државе да ову светињу одузме од Цркве, позивајући се на Закон о државној имовини, по којем је сва имовина династије Петровић у својини државе Црне Горе. Након петогодишњег поступка, 2017. године пресудом Вишег суда у Бијелом Пољу, по жалби Митрополије црногорско-приморске – Црквене општине подгоричке, правда је задовољена. Потврђено је: Црква Светог Димитрија је својина Цркве, Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Митрополит је поручио да је једна је Црква Христова. Једно је тијело Христово, једно је распеће Христово, и једна је голгота Христова: „Једна је Гора Сионска гдје је сишао Дух Свети и утемељио Цркву Божију. Ево раширила се она по читавом свијету данас са Горе Сионске из Светога града Јерусалима – свете Цркве јерусалимске за коју се с правом пјева да је једино она мајка Црква свих Цркава хришћанских, па и древних патријаршија: Александријске, Антиохијске, Цариградске, Московске, наше Патријаршије и свих других патријаршија, архиепископија, епископија и оних које су утемељила Света браћа Ћирило и Методије“. Митрополит Амфилохије је данас са Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве чешких и словачких земаља г. Георгијом служио Свету службу Божију поводом храмовне славе Цркве Воздвижења Часног крста у Горњем манастиру Острог. У архипастирском слову након Светог јеванђеља, Митрополит Георгије је подсјетио да свако од нас кроз свој живот носи свој Крст и да су другачији крстови које носи жена и муж, монах, свештеник, наш Митрополит. Он је казао да свако од нас који носи свој крст и који се са Господом нашим Исусом Христом сараспиње са Њим и васкрсава. „Ми људи, кроз Крст Богочовјека Исуса Христа постајемо обожени – мали богови. Живимо, побјеђујемо смрт. Распети нису само људи, већ и читави народи. Распет је српски народ на КиМ, Црној Гори, православни хришћани у Украјини гдје се дешава велика неправда. Распети су били и ваши преци на овим просторима, али сте ту. Господ Бог вас је заволио“, казао је владика Георгије. Истакао је да Крст на којем су распети народи није знак смрти и да је наш народ сад распет, како би се видјело да стоји на врху, да је светлост свету: „Сваки православни народ који вјерује, има наду зна и осјећа да крст није крај већ да је послије њега васкрсење. Погледајмо Светог оца нашега Василија Острошког, Светог Станка мученика, носили су свој крст и били распети, али нису умрли. Осјећамо силу и моћ њихових молитви. Они су живи.“ Говорећи да свако ко носећи свој крст живи са вјером и Господом Исусом Христом – Богочовјеком са Њим и васкрсава, Митрополит михаловско-кошицки Георгије је пожелио да Часни крст васкрсне српски православни народ, Косово и Метохију, Црну Гору, Украјину и све нас православне. Након благосиљања и резања славског колача, Митрополит Амфилохије је честитао празник и подсјетио да су се на овом мјесту, гдје се подвизавао јеромонах Исаија од Оногошта, Свети Василије Острошки који је направио цркву у част Воздвижења Часног крста, кроз вјекове сабирали и сабирају вјерне душе жедне и гладне Бога живога. Говорећи да у Острогу вјерни добијају душевно и тјелесно исцјељење, просвећење свјетлошћу истине Божије – ради задобијања вјечнога и непролазнога Христовога царства, Митрополит Амфилохије је истакао да је то једно од најчудеснијих мјеста и светиња широм васељене: „Ријетке су светиње као што је острошка и светиња посвећена Часном крсту- животворноме, израсла из оне светиње Христовога распећа и васкрсења, из гроба Господњега светом граду Јерусалиму.“ Митрополит је казао да све светиње одатле израстају и расту: „Храм Христовог Васкрсења у Јерусалиму и све светиње широм васељене ту се рађају и зачињу и шире по читавој васиони и сабирају све људе жедне и гладне Бога и Његове љубави, доброте и Царства Божијега вјечнога и непролазнога.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије пожелио је да острошка светиња и даље сабира такве душе и просвећује све оне који овдје долазе и живе, јер нам је сила и вјерност Часнога крста и потребна овдје у Црној Гори, као и страдалницима на КиМ, Пећкој патријаршији, Грачаници, Дечанима, Призрену и онима страдају и пате у братоубилаштву у Украјини. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао данас на празник Воздвижења Часног крста у манастиру Острог све патријархе, Свјатјејшег Патријарха васељенскога Вартоломеја, Патријарха Московскога Кирила, Блажењејшега Митрополита кијевскога и све Украјине Онуфрија, све православне епископе да не дозволе да се у Украјини настави братоубилаштво и да га на било који начин не подржавају како би се сачувало јединство Цркве Божије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит је поручио да је једна је Црква Христова. Једно је тијело Христово, једно је распеће Христово, и једна је голгота Христова: „Једна је Гора Сионска гдје је сишао Дух Свети и утемељио Цркву Божију. Ево раширила се она по читавом свијету данас са Горе Сионске из Светога града Јерусалима – свете Цркве јерусалимске за коју се с правом пјева да је једино она мајка Црква свих Цркава хришћанских, па и древних патријаршија: Александријске, Антиохијске, Цариградске, Московске, наше Патријаршије и свих других патријаршија, архиепископија, епископија и оних које су утемељила Света браћа Ћирило и Методије“. Митрополит Амфилохије је данас са Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве чешких и словачких земаља г. Георгијом служио Свету службу Божију поводом храмовне славе Цркве Воздвижења Часног крста у Горњем манастиру Острог. У архипастирском слову након Светог јеванђеља, Митрополит Георгије је подсјетио да свако од нас кроз свој живот носи свој Крст и да су другачији крстови које носи жена и муж, монах, свештеник, наш Митрополит. Он је казао да свако од нас који носи свој крст и који се са Господом нашим Исусом Христом сараспиње са Њим и васкрсава. „Ми људи, кроз Крст Богочовјека Исуса Христа постајемо обожени – мали богови. Живимо, побјеђујемо смрт. Распети нису само људи, већ и читави народи. Распет је српски народ на КиМ, Црној Гори, православни хришћани у Украјини гдје се дешава велика неправда. Распети су били и ваши преци на овим просторима, али сте ту. Господ Бог вас је заволио“, казао је владика Георгије. Истакао је да Крст на којем су распети народи није знак смрти и да је наш народ сад распет, како би се видјело да стоји на врху, да је светлост свету: „Сваки православни народ који вјерује, има наду зна и осјећа да крст није крај већ да је послије њега васкрсење. Погледајмо Светог оца нашега Василија Острошког, Светог Станка мученика, носили су свој крст и били распети, али нису умрли. Осјећамо силу и моћ њихових молитви. Они су живи.“ Говорећи да свако ко носећи свој крст живи са вјером и Господом Исусом Христом – Богочовјеком са Њим и васкрсава, Митрополит михаловско-кошицки Георгије је пожелио да Часни крст васкрсне српски православни народ, Косово и Метохију, Црну Гору, Украјину и све нас православне. Након благосиљања и резања славског колача, Митрополит Амфилохије је честитао празник и подсјетио да су се на овом мјесту, гдје се подвизавао јеромонах Исаија од Оногошта, Свети Василије Острошки који је направио цркву у част Воздвижења Часног крста, кроз вјекове сабирали и сабирају вјерне душе жедне и гладне Бога живога. Говорећи да у Острогу вјерни добијају душевно и тјелесно исцјељење, просвећење свјетлошћу истине Божије – ради задобијања вјечнога и непролазнога Христовога царства, Митрополит Амфилохије је истакао да је то једно од најчудеснијих мјеста и светиња широм васељене: „Ријетке су светиње као што је острошка и светиња посвећена Часном крсту- животворноме, израсла из оне светиње Христовога распећа и васкрсења, из гроба Господњега светом граду Јерусалиму.“ Митрополит је казао да све светиње одатле израстају и расту: „Храм Христовог Васкрсења у Јерусалиму и све светиње широм васељене ту се рађају и зачињу и шире по читавој васиони и сабирају све људе жедне и гладне Бога и Његове љубави, доброте и Царства Божијега вјечнога и непролазнога.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије пожелио је да острошка светиња и даље сабира такве душе и просвећује све оне који овдје долазе и живе, јер нам је сила и вјерност Часнога крста и потребна овдје у Црној Гори, као и страдалницима на КиМ, Пећкој патријаршији, Грачаници, Дечанима, Призрену и онима страдају и пате у братоубилаштву у Украјини. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Уводне напомене За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5. Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса . Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије. Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5] Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина). Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31. Царство Божије и његово довршење Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10] Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11] Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1. Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. Царство Божије у Матејевом Јеванђељу ЗА употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52). Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14] Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16] Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско. Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20] Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21] Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно, што Апостол Матеј зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22] Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве. Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви. Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље. Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307. [2] Исто дело, стр.308. [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10 [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308. [5] Исто дело, стр.309 [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129. [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132. [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.90 [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115. [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136. [11] Исто дело иста стр. [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77 [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45. [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77 [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78 [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16) [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5) [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.93. [19], Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78 [20] Исто [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају. [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163 [23] Исто, стр. 163 [24] Исто, стр. 164 [25] Исто, стр. 165 [26] Исто, стр. 166
  14. Уводне напомене За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5. Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса . Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије. Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5] Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина). Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31. Царство Божије и његово довршење Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10] Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11] Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1. Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. Царство Божије у Матејевом Јеванђељу ЗА употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52). Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14] Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16] Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско. Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20] Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21] Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно, што Апостол Матеј зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22] Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве. Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви. Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље. Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307. [2] Исто дело, стр.308. [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10 [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308. [5] Исто дело, стр.309 [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129. [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132. [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.90 [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115. [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136. [11] Исто дело иста стр. [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77 [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45. [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77 [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78 [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16) [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5) [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.93. [19], Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78 [20] Исто [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају. [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163 [23] Исто, стр. 163 [24] Исто, стр. 164 [25] Исто, стр. 165 [26] Исто, стр. 166 View full Странице
  15. Велики духовни догађај одржан је 6. августа у Спасо-Бородинском манастиру, када је свечано поздрављена чудотворна икона Тиквинске мајке Богородице, која је враћена након што је држана више од 75 година у Немачкој. Током четрдесетих година, икона се налазила у олтару манастирске цркве Св. Филарета. Монахиње су сачувале икону након затварања и уништења манастира, да би затим, у октобру 1941. године, икона пала у руке једног немачког официра који ју је однео у Немачку. Икона је држана 77 година у кући грофа Џорџа Кастела, у северној Баварској. Након смрти родитеља, гроф Волфганг Кастел је одлучио да врати Тихвинску икону у манастир Спасо-Бородино. Након што је Еп. Роман прочитао молитву, икона је свечано пребачена у манастирску цркву св. Владимира. Следећег дана је после Божанске литургије епископ Роман даривао грофа Волфганга и његову жену копијом иконе Тихвинске у име сестринства манастира, уз захвалне речи. Извор
  16. Монах Софроније, манастир Гувернету, Хања, Крит. У ТРЕНУТКУ БОЛА НАЈДУБЉЕ ОСЕЋАМ БОЖИЈЕ ПРИСУСТВО И УТЕХУ Непокретни монах Софроније, који болује од последњег стадијума Амиотрофичне латералне склерозе, почаствовао је интернет страницу Пемптусиа (pemptousia.gr) дајући нам посебну радост пославши свој поздрав Другом међународном симпосиону на тему „Електонски медији и пастирско служење DMOPC18 - Водажива“, будући да он сам, како каже, има послушање да комуницира путем електронских медија са болесницима који пате од тешких болести. Недавно је дао дирљив интервју Телевизији Крит у емисији „Православна реч“на тему „Болест и нада“ уз помоћ програма за коришћење тастатуре погледом. Објављујемо у наставку поздрав о. Софронија учесницима Симпосиона и интервју који једаоТелевизији Крит. „Свети Архијереји, Поштовани оци, Господине Гурар, Господине Зорба, Благословена браћо, радујте се у Господу! Ја сам монах Софроније из манастира Гувернету са Крита, из места Хања. Честитам вам на другом симпосиону посвећеном веома актуелној теми „Електронски медији и пастирско служење“. Са нестрпљењем ишчекујем да испратим овај тродневни симпосион. Поред толико харизматичних говорника на вашем симпосиону моје речи су прилично скромне. Прикован сам за постељу 6 година и из своје келије не излазим већ годинама, али се не осећам затвореним. Молитва ми дозвољава да заједничарим са Богом, а рачунар ми дозвољава да заједничарим са целим светом. Болујем од тешке и ретке болести. Непокретан сам и могу да покрећем само своје очи. Међутим, имам веома благословену помоћ технологије – један компутерски програм помоћу којег могу да пишем очима, односно, само погледом користим екран рачунара. Моје је послушање да комуницирам са људима који, као и ја, болују од тешких болести. Интернет је за мене оруђе. То је оруђе које ми служи да кажем понеку реч утехе, реч нашег Христа онима који пате, који су у безнађу, који су усамљени, који верују да су стигли до безизлаза. Наравно, интернет користим и да бих могао да читам текстове, да слушам црквену музику, да читам Часове, Акатист, Синаксар, али и да бих вршио своје правило које ми је благословио мој Старац. Интернет странице као што су Диаконима (www.diakonima.gr), Пемптусиа (www.pemptousia.gr), и друге сличне су за мене, али и за друге људе, праве ризнице. Интернет има много мрачних замки за савременог хришћанина, због тога се посебно радујем што Црква говори на данашњу тему и што хоће да заузме одговоран став како би помогла свом стаду. Потребна нам је таква подршка. Благодарим вам и желим вам снагу и просвећење. Господ са вама“. Интервју за Телевизију Крит: „Питање: Кажу да бол заокружује постојање. Да ли ви то проживљавате и како? Одговор: Бол је велика школа и учи нас самопознању које, пак, води братопознању и на концу Богопознању. Бол те смирава и кроз смирење наше срце омекшава и отвара се Богу и нашем ближњем. Комуницирам са људима из целог света који пате од телесних и душевних болести. Помоћу Божијом и мојим искуством у болесничкој постељи, макар мало, их разумевам како бих им рекао понеку утешну реч и понеку реч нашег Христа. Данас у свету постоји толико много усамљености, узнемирености и страха. Ми хришћани, који поседујемо дар Божији познања Христа, треба да делимо са људима који нас окружују радост, мир и љубав која је Христос. Зар није управо то циљ нашег постојања, да се сви спасемо? Питање: Шта бисте рекли некоме ко би хтео да изврши еутаназију? Одговор: Свима нама је живот дар Божији. Сада у кревету то разумем боље него икада. Нико од нас није својом вољом дошао у живот. Како, дакле, можеш дати крај своме животу када ти он у суштини не припада? То је, по мом мишљењу, проблем нашег времена. Развија у савременом човеку егоцентричан начин живота, одвојен од заједнице, од породице, од суседства, од отаџбине итд., са последицом да мислимо да смо независни и самопокретни у овом свету. Сматрам погрешним схватање живота које, човека наше епохе, води од „самообожења“ до самоубиства. Разумем да болесник не жели да постане терет другима или не жели да га његови ближњи гледају како пати. Овакве ситуације веома смиравају човека, тога сам дубоко свестан. Међутим, смирени задобија Царство Небеско, а не егоиста. Питање: Да ли мислите да бисте имали исти став о болу када не бисте имали вере? Одговор:Без Христа бих био веома лоше. Постоји један другачији бол који је јачи од овог о комего воримо. То је бол који осећа душа када јој недостаје Божије присуство које даје живот свему и које даје смисао и овом човечијем болу. Одсуство Божије из живота данашњег човека је највећи и најтежи бол. Питање: Да ли вам на болесничкој постељи долазе моменти сумње у Бога и веру? Одговор: Напротив, они ме сједињују са Богом и много дубље осећам Његову Љубав и Његово присуство. Ипак, то не значи да не долазе и моменти људске слабости. Хришћанину је потребна вера, чојство и храброст. Бог нас никада не напушта. Питање: Како бол може постати благослов? Шта може значити „живот“ када си прикован за болесничку постељу? Одговор:Бол и потешкоће су понекад за човека неиздрживи. У таквим моментима најдубље осећам Божије присуство и утеху. Мислим да одговор на ова два питања може дати Онај од кога и ја добијам одговор у мојим тешким тренуцима, када созерцавам страдалог и распетог Христа. Он је први претворио свој бол у благослов. Његов живот је на крсту прослављен и остао је у историји као Цар Славе. Он је прототип и, истовремено, одмор сваког болујућег. Питање: Које су потешкоће ваше болести? Одговор: Имам ALS/MND – болест Стивена Хокинга. Неизлечива је. Непокретан сам, могу да померам само трепавице и усне. Не могу да гутам, храним се помоћу једне цевчице. Не могу да дишем сам, већ једино уз помоћ апарата који помаже при дисању. Могу вам рећи више о томе, али довољно је да вам кажем да не могу да урадим ништа без помоћи некога ко води бригу о мени. Као лаик сам био веома независан на један врло егоистичан начин. Сада, када не могу да урадим ни најмању ствар без помоћи другога, разумем зашто нас је Христос учио да будемо сједињени у једно тело. Потребни смо једни другима да бисмо били у заједници са онима који нас окружују. Питање:Колико дуго сте у постељии на који начин се одвија комуникација? Одговор: Шест година сам непрестано у постељи. Комуницирам помоћу једног система на мом рачунару који ми омогућава да пишем очима. Слава Богу! Видите шта нам даје добри Бог! Питање: Шта мислите да је највредније што сте добили од Ваше болести? Одговор: Без сумње, највредније је моје сједињење са Богом и то што осећам да Његова љубав испуњује моје срце. Питање:Какав је, с обзиром на болест, Ваш однос са Вашом сабраћом из манастира Гувернету? Одговор: Веома сам благословен у Свештеном манастиру Гувернету. То је једно свето место под заштитом Пресвете Богородице. То је место на коме се осећа интезивно присуство светог Јована Пустињака. То је и место мученикâ и има велику благодат. По Божанској Икономији имам веома благословеног игумана, старца Иринеја, човека Божијег испуњеног љубављу. Веома ми драго братство чине смирени оци који воде своју борбу. Са пожртвованом љубављу воде бригу о мени. Даћу вам један пример љубави која овде постоји: Моја болест се појавила када сам био искушеник. Дијагностикована је ALS, неизлечива болест. Када сам сазнао какав је њен развој рекао сам старцу да не желим да будем терет братству и да нећу да се замонашим. Међутим, старац и сви оци су ми рекли да ме желе оваквог какав јесам. То је љубав Христова. Питање: Шта бисте поручили гледаоцима који Вас сада гледају, било болеснима, било здравима? Одговор: Живот без Христа није живот. Са Христом у центру вашег живота имате љубав, мир и тада живот ДОБИЈА други смисао. Као што је говорио свети старац Порфирије: „Христос је све“. Извор: http://www.pemptousia.gr/2018/....07/tin-ora-tou-ponou https://crkva.net/post/57636_монах-софроније-манастир-гувернету-хања-крит-у-тренутку-бола-најдубље-осећам-бож.html
  17. Звучни запис беседе Величанственим литургијским сабрањем началствовао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит запорошки и мелитопољски Лука из Украјинске православне цркве Московског Патријархата, Њихова Преосвештенства Епископи умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, аустралијско-новозеландски Силуан,тимочки Иларион и домаћин сабрања епископ ваљевски Милутин. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Амфилохије је казао да се Бог најљепше открива у Његовим светима. „Диван је Бог и своју љепоту нам открива и у овом дану, на овом мјесту и светом сабрању. Све љепоте које је Бог уписао у Својој свеукупној творевини су сабране у једном најобичнијем људском лику. Али људски лик не само што сјаји том љепотом свеукупне Божије творевине него је у исто вријеме много савршенији и дубљи, а Бог је најсавршеније открио себе у Његовим светима. На првом мјесту то су Свети пророци и апостоли а послије њих сви који се крштавају у име Његово до нашега времена и до краја свијета и вијека. Међу њима посебно мјесто заузимају свети Божији људи у којима је посебно диван Бог Израиљев, Бог изабраног народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Истичући да је у Ћелијама засијала та чудесна Божанска љепота на посебан начин, Митрополит је казао да се Господ ту јавио и открио преко Светих оца Јустина и владике Николаја. „На овом светом мјесту Бог је послао двојицу Својих нових изабраника, светитеља, Богоносаца и Христоносаца, Светог владику Николаја Охридског Жичког и Лелићког и Светога оца нашега Јустина Ћелијскога. Два дивна чудесна свједока живога Бога који не само да су вјеровали и написали драгоцјене књиге о Њему, него су са Њим срели на начин на који се са Њим среле жене мироносице, Свети апостоли и пророци“, рекао је владика Амфилохије. Говорећи да је Бог Светом Николају у Дахау и током његовог живота, подарио очи којима је видио све тајне овога свијета, Митрополит је подсјетио да је на овом мјесту владика Николај започео Тајну Боговиђења и Тајновиђења а наставио његов ученик Свети Јустин. „Овдје на овом мјесту је не само живио, подвизавао се и служио Господу свакодневне Литургије Свети наш отац Јустин, него се такође срео са живим Господом. То потврђује и свједочи све оно што је написао. Читајте списе његове и Светога Николаја па ћете видјети да то нијесу писали обични интеклектуалци, зналци Светога писма и књига светих Божијих људи, већ људи који су се срели са живим Богом, Христом Господом. Оно што су видјели и чули, опипали рукама својим, као и први апостоли, то су посвједочили и свједоче и данас. Као што је Св. Николај пророк нашега времана, исто тако се овдје чуо и пророчки глас Светога старца Јустина. Одјекује тај глас до данас и то његово виђење и знање, мудрост коју је поцрпио из сусрета са живим Господом коме је посветио читав живот. То знање и мудрост је оно што нас и данас сабира овдје око ове древне Ћелијске светиње и његовог ћивота, рекао је Митрополит Амфилохије наглашавајући да су свети Божији људи живи свједоци живога Господа. Владика је истакао да велики сабор око имена Божијега и живих свједока који су Богу послужили и Бога видјели овдје траје вјековима и све се више умножава. „Данас смо дошли овдје да се и ми поклонимо Христу Богу нашем, Богочовјеку, једином Спаситељу и Искупитељу свијета и да у исто вријеме целивамо и ћивот овог сасуда Божије благодати, Светога старца Јустина, да цјеливамо не би ли и ми осветили своје очи гледајући ову љепоту Божију, осветили своје усне, срце и ум том истом вјером и животом којим је освештао себе Свети Јустин и пророк лелићки Свети Николај,закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у својој архипастирској бесједи у у манастиру Ћелије. Благодаримо протонамеснику Слободану Алексићу, главном и одговорном уреднику радија „Источник“ на снимку литургијске беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Празник Светог Јустина Ћелијског данас је торженствено и молитвено прослављен у манастиру Ћелије код Ваљева гдје је овај Божији угодник живио, служио и проповједао последњих 30 година свога живота. Звучни запис беседе Величанственим литургијским сабрањем началствовао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит запорошки и мелитопољски Лука из Украјинске православне цркве Московског Патријархата, Њихова Преосвештенства Епископи умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, аустралијско-новозеландски Силуан,тимочки Иларион и домаћин сабрања епископ ваљевски Милутин. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Амфилохије је казао да се Бог најљепше открива у Његовим светима. „Диван је Бог и своју љепоту нам открива и у овом дану, на овом мјесту и светом сабрању. Све љепоте које је Бог уписао у Својој свеукупној творевини су сабране у једном најобичнијем људском лику. Али људски лик не само што сјаји том љепотом свеукупне Божије творевине него је у исто вријеме много савршенији и дубљи, а Бог је најсавршеније открио себе у Његовим светима. На првом мјесту то су Свети пророци и апостоли а послије њих сви који се крштавају у име Његово до нашега времена и до краја свијета и вијека. Међу њима посебно мјесто заузимају свети Божији људи у којима је посебно диван Бог Израиљев, Бог изабраног народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Истичући да је у Ћелијама засијала та чудесна Божанска љепота на посебан начин, Митрополит је казао да се Господ ту јавио и открио преко Светих оца Јустина и владике Николаја. „На овом светом мјесту Бог је послао двојицу Својих нових изабраника, светитеља, Богоносаца и Христоносаца, Светог владику Николаја Охридског Жичког и Лелићког и Светога оца нашега Јустина Ћелијскога. Два дивна чудесна свједока живога Бога који не само да су вјеровали и написали драгоцјене књиге о Њему, него су са Њим срели на начин на који се са Њим среле жене мироносице, Свети апостоли и пророци“, рекао је владика Амфилохије. Говорећи да је Бог Светом Николају у Дахау и током његовог живота, подарио очи којима је видио све тајне овога свијета, Митрополит је подсјетио да је на овом мјесту владика Николај започео Тајну Боговиђења и Тајновиђења а наставио његов ученик Свети Јустин. „Овдје на овом мјесту је не само живио, подвизавао се и служио Господу свакодневне Литургије Свети наш отац Јустин, него се такође срео са живим Господом. То потврђује и свједочи све оно што је написао. Читајте списе његове и Светога Николаја па ћете видјети да то нијесу писали обични интеклектуалци, зналци Светога писма и књига светих Божијих људи, већ људи који су се срели са живим Богом, Христом Господом. Оно што су видјели и чули, опипали рукама својим, као и први апостоли, то су посвједочили и свједоче и данас. Као што је Св. Николај пророк нашега времана, исто тако се овдје чуо и пророчки глас Светога старца Јустина. Одјекује тај глас до данас и то његово виђење и знање, мудрост коју је поцрпио из сусрета са живим Господом коме је посветио читав живот. То знање и мудрост је оно што нас и данас сабира овдје око ове древне Ћелијске светиње и његовог ћивота, рекао је Митрополит Амфилохије наглашавајући да су свети Божији људи живи свједоци живога Господа. Владика је истакао да велики сабор око имена Божијега и живих свједока који су Богу послужили и Бога видјели овдје траје вјековима и све се више умножава. „Данас смо дошли овдје да се и ми поклонимо Христу Богу нашем, Богочовјеку, једином Спаситељу и Искупитељу свијета и да у исто вријеме целивамо и ћивот овог сасуда Божије благодати, Светога старца Јустина, да цјеливамо не би ли и ми осветили своје очи гледајући ову љепоту Божију, осветили своје усне, срце и ум том истом вјером и животом којим је освештао себе Свети Јустин и пророк лелићки Свети Николај,закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у својој архипастирској бесједи у у манастиру Ћелије. Благодаримо протонамеснику Слободану Алексићу, главном и одговорном уреднику радија „Источник“ на снимку литургијске беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, протојереји Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки и Раде Јовић из Архиепископије Београдско-карловачке, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Миленко Ралевић парох у Јужној Америци, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Празник Педесетнице – Силаска Светог Духа на апостоле, Тројчиндан, прославља се три дана, а у том дивном празнику сабрани су сви дани од настанка свијета и своју пуноћу добијају сви догађаји од настанка свеукупне творевине и човјека, казао је Митрополит Амфилохије бесједећи након читања зачала из Светог Јеванђеља. -Сви земаљски народи и сви људи су позвани да постану један Божији народ, Христов народ, а то је Црква Христова, чија врата су тајна Светог Крштења. Као што су ученици Христови били запечаћени Духом Светим, тако и сваки онај који се до данас крштава у име Оца, Сина и Духа Светога бива запечаћен Духом Светим и силази Дух Свети на свакога од њих појединачно и чини човјека обиталиштем Божијим, носиоцем и свједоком свјетлости Божије, правде, мудрости, истине Божије – казао је Вископреосвећени Митрополит. Он је нагласио да Црква Христова силом Диха Светога призива све људе да постану један Божији народ, једне душе и једног срца. -То јесте смисао Цркве Христове, то јесте оно што овај празник, овај датум, овај дан свједочи, да је све призвано и позвано да постане свједок Духа Светога животворног и од настанка свијета је све усмјерено у том правцу – рекао је Митрополит Амфилохије. Вископреосвећени је казао да на Тројчиндан прослављамо откривење најсавршеније тајне Божије и откривење људске тајне. -Прослављамо откривење тајне Богочовјека, који је сам по природи тројичан, јер га је Бог Тројични створио. И човјек и све што постоји оно носи ту тројичност божанску у себи, а нарочито човјек као најсавршеније биће створено божаснком руком – казао је Митрополит Амфилохије и додао да није случајно Свети Василије Острошки храм у Доњем манастиру посветио управо Светој Тројици, јер су сви празници сабрани у овај велики празник Тројчиндан. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење острошке обитељи и сабраног вјерног народа са Митрополитом Амфилохијем настављено је у манастриској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  20. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Амфилохије служио је на Духовски уторак, 29. Маја 2018. љета Господњег Свету архијерејску Литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем острошком манастиру. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, протојереји Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки и Раде Јовић из Архиепископије Београдско-карловачке, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Миленко Ралевић парох у Јужној Америци, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Празник Педесетнице – Силаска Светог Духа на апостоле, Тројчиндан, прославља се три дана, а у том дивном празнику сабрани су сви дани од настанка свијета и своју пуноћу добијају сви догађаји од настанка свеукупне творевине и човјека, казао је Митрополит Амфилохије бесједећи након читања зачала из Светог Јеванђеља. -Сви земаљски народи и сви људи су позвани да постану један Божији народ, Христов народ, а то је Црква Христова, чија врата су тајна Светог Крштења. Као што су ученици Христови били запечаћени Духом Светим, тако и сваки онај који се до данас крштава у име Оца, Сина и Духа Светога бива запечаћен Духом Светим и силази Дух Свети на свакога од њих појединачно и чини човјека обиталиштем Божијим, носиоцем и свједоком свјетлости Божије, правде, мудрости, истине Божије – казао је Вископреосвећени Митрополит. Он је нагласио да Црква Христова силом Диха Светога призива све људе да постану један Божији народ, једне душе и једног срца. -То јесте смисао Цркве Христове, то јесте оно што овај празник, овај датум, овај дан свједочи, да је све призвано и позвано да постане свједок Духа Светога животворног и од настанка свијета је све усмјерено у том правцу – рекао је Митрополит Амфилохије. Вископреосвећени је казао да на Тројчиндан прослављамо откривење најсавршеније тајне Божије и откривење људске тајне. -Прослављамо откривење тајне Богочовјека, који је сам по природи тројичан, јер га је Бог Тројични створио. И човјек и све што постоји оно носи ту тројичност божанску у себи, а нарочито човјек као најсавршеније биће створено божаснком руком – казао је Митрополит Амфилохије и додао да није случајно Свети Василије Острошки храм у Доњем манастиру посветио управо Светој Тројици, јер су сви празници сабрани у овај велики празник Тројчиндан. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење острошке обитељи и сабраног вјерног народа са Митрополитом Амфилохијем настављено је у манастриској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице
  21. Високопреосвећени митрополит је са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу поводом храмовне славе. Након Литургије обављен је опход око цркве а потом благосиљан славски колач принет у част и спомен Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског чијом прославом Братоножићи настављају вјековну традицију својих предака. -У књизи вјечнога живота је једина нада човјекова а све остало је безнађе. Непролазно је само оно што Бог забиљежи у своје памћење, оно што се приноси на дар Христу Богу који је ради нас и нашега спасења сишао са Небеса као хљеб живота да се Њиме хранимо у Светој тајни причешћа. Његово је присуство међу нама и са нама. У Његово име је и овај славски колач који је наставак Свете Литургије, Тајне Тијела и Крви Господње којима смо се причестили. Као што су сабрана зрна овог кољива које је принето за живе и упокојене тако су се и душе оних који су овдје сахрањени и крштени у име Господње сабрале око ове светиње и Свете службе, да заједно прославимо живога Бога, вјечно људско достојанство и смисао, казао је владика. Митрополит је казао да нам Христов живоносни гроб свједочи да гроб није посљедња ријеч о човјеку и да сваки гроб људски који се причести Христовим постаје вјечан као и свака душа која се Богу принесе на дар јер човјек је бесмртно биће које се не рађа за смрт, пролазност и ништавило. Подсјетивши да се људи враћају вјери, митрополит је истакао да душе жедне живога Бога знају да ако се овај земаљски хљеб којим се хранимо не освешта Хљебом Живота, Христом Богом нашим, онда је он пролазан као и човјек који се храни њиме. Казао је да се и ова светиња на Пелевом бријегу обнавља да би обновила љубав међу браћом, слогу, помирење, да би се њоме обновили кроз Тајну крштења, миропомазања, примања Духа светога животворнога, кроз тајну живљења по Божијем закону . Истичући да се крштењем упусујемо у књигу вјечног живота, позвао је све Братоножиће који се нијесу крстили, старе и младе, да то учине како би се овај Сабор братске љубави и слоге, који је започео у вријеме Ђурђа Бранковића српскога владара који је основао овај манастир а у име Свете Тројице, наставио и у будућа покољења. -Братоножићи су призвани, без обзира гдје живе да се сабирају свуда, али посебно око овога Храма и да тако постану једно са свим својим прецима и да приме залог вјечнога и непролазног живота, рекао је Митрополит Амфилохије. Након тога домаћин славе Слободан из братства Марковића предао је дио колача куму за наредну годину из братства Перовића. Високопреосвећени владика је са свештенством служио и помен проти Пеју Балевићу, братоножићком војводи из 17. вијека и свим упокојеним православним хришћанима. Сабор Братоножића на Пелевом Бријегу настављен је пригодним културно-умјетничким програмом у којем су учествовали пјесници окупљени око удружења “ Горска вила“ из Подгорице (Рајка Мартиновић, Радоје Здравковић, Пајо Булатовић, Павле Радуловић) и гуслари поп Раде Радовић и Радомир Живковић. Пожеливши да 21 вијек донесе боље услове за живот Братоножићима и Црној Гори, домаћин Слободан Марковић је истакао да овај Сабор има за циљ да у миру и слози окупља браћу на част потомака и да подсјети све а посебно младе људе да не забораве своја прађедовска огњишта, ко су и шта су, а у име овог братства све присутне Драгиша Марковић је позвао да се окупе око славске трпезе. За трпезом хришћанске љубави Митрополит Амфилохије је још једном благословио Братоножиће и пожелио да овакви сабори заживе широм Црне Горе и шире јер се на њима од памтивијека градило све оно што јесмо, што имамо, што смо били и што ћемо бити. Након Сабора, Митрополит Амфилохије је са свештенством у селу Клопот посјетио Вазнесењску цркву у обнови. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. – Памћење које се темељи на пролазном је од данас до сјутра. Вјечно је само Божије памћење и они који су записани у књигу вјечнога живота. О томе свједоче свети храмови и гробови који су записани у ту књигу и који подсјећају да смо и ми вјечни иако рођени на земљи од пролазних оца и мајке. Крштењем примамо квасац вјечнога живота и постајемо бесмртни и то је оно што нам Црква свједочи преко 2000 година, рекао је данас на Духовске задушнице, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у архипастирској бесједи сабраном вјерном народу у Братоножићима. Звучни запис беседе Високопреосвећени митрополит је са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу поводом храмовне славе. Након Литургије обављен је опход око цркве а потом благосиљан славски колач принет у част и спомен Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског чијом прославом Братоножићи настављају вјековну традицију својих предака. -У књизи вјечнога живота је једина нада човјекова а све остало је безнађе. Непролазно је само оно што Бог забиљежи у своје памћење, оно што се приноси на дар Христу Богу који је ради нас и нашега спасења сишао са Небеса као хљеб живота да се Њиме хранимо у Светој тајни причешћа. Његово је присуство међу нама и са нама. У Његово име је и овај славски колач који је наставак Свете Литургије, Тајне Тијела и Крви Господње којима смо се причестили. Као што су сабрана зрна овог кољива које је принето за живе и упокојене тако су се и душе оних који су овдје сахрањени и крштени у име Господње сабрале око ове светиње и Свете службе, да заједно прославимо живога Бога, вјечно људско достојанство и смисао, казао је владика. Митрополит је казао да нам Христов живоносни гроб свједочи да гроб није посљедња ријеч о човјеку и да сваки гроб људски који се причести Христовим постаје вјечан као и свака душа која се Богу принесе на дар јер човјек је бесмртно биће које се не рађа за смрт, пролазност и ништавило. Подсјетивши да се људи враћају вјери, митрополит је истакао да душе жедне живога Бога знају да ако се овај земаљски хљеб којим се хранимо не освешта Хљебом Живота, Христом Богом нашим, онда је он пролазан као и човјек који се храни њиме. Казао је да се и ова светиња на Пелевом бријегу обнавља да би обновила љубав међу браћом, слогу, помирење, да би се њоме обновили кроз Тајну крштења, миропомазања, примања Духа светога животворнога, кроз тајну живљења по Божијем закону . Истичући да се крштењем упусујемо у књигу вјечног живота, позвао је све Братоножиће који се нијесу крстили, старе и младе, да то учине како би се овај Сабор братске љубави и слоге, који је започео у вријеме Ђурђа Бранковића српскога владара који је основао овај манастир а у име Свете Тројице, наставио и у будућа покољења. -Братоножићи су призвани, без обзира гдје живе да се сабирају свуда, али посебно око овога Храма и да тако постану једно са свим својим прецима и да приме залог вјечнога и непролазног живота, рекао је Митрополит Амфилохије. Након тога домаћин славе Слободан из братства Марковића предао је дио колача куму за наредну годину из братства Перовића. Високопреосвећени владика је са свештенством служио и помен проти Пеју Балевићу, братоножићком војводи из 17. вијека и свим упокојеним православним хришћанима. Сабор Братоножића на Пелевом Бријегу настављен је пригодним културно-умјетничким програмом у којем су учествовали пјесници окупљени око удружења “ Горска вила“ из Подгорице (Рајка Мартиновић, Радоје Здравковић, Пајо Булатовић, Павле Радуловић) и гуслари поп Раде Радовић и Радомир Живковић. Пожеливши да 21 вијек донесе боље услове за живот Братоножићима и Црној Гори, домаћин Слободан Марковић је истакао да овај Сабор има за циљ да у миру и слози окупља браћу на част потомака и да подсјети све а посебно младе људе да не забораве своја прађедовска огњишта, ко су и шта су, а у име овог братства све присутне Драгиша Марковић је позвао да се окупе око славске трпезе. За трпезом хришћанске љубави Митрополит Амфилохије је још једном благословио Братоножиће и пожелио да овакви сабори заживе широм Црне Горе и шире јер се на њима од памтивијека градило све оно што јесмо, што имамо, што смо били и што ћемо бити. Након Сабора, Митрополит Амфилохије је са свештенством у селу Клопот посјетио Вазнесењску цркву у обнови. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. У надахнутој беседи Преосвећени владика шабачки Лаврентије указао је да је срео много људи, али најмање срећних. У очувању здравља, у борби против зла ништа се не може без помоћи Божије. Зато је Васкрсење Господње највећи догађај у историји. Пред Васкрење Господ је најближи свакоме коме је потребна помоћ. Васкршња радост нека би нас пратила целог живота, зажелео је владика.
  24. У надахнутој беседи Преосвећени владика шабачки Лаврентије указао је да је срео много људи, али најмање срећних. У очувању здравља, у борби против зла ништа се не може без помоћи Божије. Зато је Васкрсење Господње највећи догађај у историји. Пред Васкрење Господ је најближи свакоме коме је потребна помоћ. Васкршња радост нека би нас пратила целог живота, зажелео је владика. View full Странице
×
×
  • Create New...