Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. У недјељу петнаесту по Педесетници и у Недјељу по Крстовдану, 29. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а којему су саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и хор Саборног храма - Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Након прочитаних зачала из Јеванђеља свима сабранима се надахнутом пастирском бесједом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Он је овом приликом говорио о љубави према Богу и ближњима, наводећи да су у тој заповјести садржане све заповјести, сав Закон и пророци: ,,Господ је богомудро сажео и одговорио на сва та правила из Старога Завјета у двије заповјести. Господ је у заповјести о љубави према Богу и према ближњима сажео практично цијело Јеванђеље и још је Господ рекао да су у тој заповјести сав Закон и пророци." Он је у свом даљем обраћању говорио и о тајни Часног и Животоворног Крста Господњег, будући да се управо у Крсту Часном открива и да је садржана вертикала љубави према Богу и хоризонтала - љубав према ближњем, јер онај који не спозна љубав према Богу не може ни имати љубав према ближњем: ,,А шта је то друго до тајна Часнога и Животворног Крста? Вертикала крста је љубав према Богу, а хоризонтала његова је љубав према ближњима. А кроз то се открива да ближњега не можеми вољети, ако Бога не волимо. А зашто је то тако? Зато што онај који не спозна љубав Божију, ако не спозна Бога који јесте љубав, не може ни знати шта је љубав! Не може такав неко ни имати праву, истинску љубав, зато што није у заједници са Богом љубави. А како јасно видимо да је Бог љубав? Бог је љубав првенствено зато што је Он вјечна заједница три личности: Оца, Сина и Духа Светога. И још због тога што се та љубав Божија излива на Његову творевину, баш зато што је Бог из љубави створио свијет, и зато што је створио човјека - као круну својега стварања, зато што нас је Он даровао постојањем - животом, зато што нас је извео из мрака небића у свјетлост бића, живота и постојања и зато што нас Господ Бог свакога дана Бог обдарује благодаћу својом." - нагласио отац Мирчета. У наставку своје пастирске бесједе отац Мирчета наводи да самим тим кад волимо Бога истински, то не показујемо ни ријечју ни мишљу, већ искључиво дјелима, а онда како је даље образложио, правила и заповјести дате од Бога, нећемо испуњавати ни ради правила ни ради заповјести, већ љубави ради коју смо и стекли и у којој узрастамо из живог односа са живим Богом, из односа двије личности, наше и конкретно Божије: ,,Кад препознамо, осјетимо, живимо Божијом љубављу, онда је природно и онда је могуће да волимо ближњега свога и да га волимо као себе самога. А да волимо Бога, показујемо не оним што говоримо, не показујемо ни оним што мислимо, него тиме шта чинимо. А ако Бога заволимо и ако је Он центар живота нашега - онда, све оно што је Бог говорио биће наш живот. У ствари, све оно што нам је рекао, све заповјести ми ћемо чинити, али чинићемо те заповјести зато што волимо Бога, а не зато што су заповјести." ,,А зашто је Господ надоградио и испунио Закон и правила у Старом Завјету дајући толики акценат на заповјиест љубави, уздижући је изнад свих осталих заповијести? Зато што испуњавање заповијести ако није подстакнуто љубављу према Богу, може да не значи ништа. А може да нам буде чак и на пропаст - да поткрањује нашу гордост, сујету па да помислимо да смо бољи од других, да мислимо да смо неко и нешто, а да они који то не испуњавају су ништа. Зато је Христос и нагласио, зато је сажео све заповјести у ове двије заповјести, јер су оне извор живота, јер су оне извор спасења, зато што нас сједињују са Богом, зато што нас враћају Богу и зато само надахнути Божанском љубављу и ми можемо истински вољети и себе и ближњега." - појаснио је он. ,,А каквога себе ми треба то да волимо? Треба да волимо себе онакве какве нас је Бог замислио да будемо - таква љубав самог себе је оправдана и на ту љубав мисли Христос! А какве нас је Он то створио? Створио нас је да личимо на Њега и да своје испуњење поново у Њему имамо. Створени смо по лику Божијем, а позвани да испунимо подобје Божије које у нама. А то је такође одраз Божије љубави и свједочанства да је Бог љубав. Е такве себе можемо и требамо да волимо, као оне који носе лик Божији, али, ако себе такве волимо онда је логично да желимо да напредујемо, да се мијењамо, да се проебражавамо, да бивамо бољи." - закључује отац Мирчета. Отац Мирчета се и осврнуо на надахнуће Божије љубави, којом кад смо испуњени заиста је могуће вољети ближње без обзира на разлике, гријехе, увреде, указујући на веома важну чињеницу, а то је да сваки човјек без разлике и остатка носи Божији лик у себи, у свом бићу, наглашавајући притом, да људе око себе треба да гледамо не онако какви су они сада, већ какви могу и треба да узрасту и постану, баш као и сваки човјек, будући да је оно што је уписано у тајну Часног Крста управо призвање човјека на светост: ,,Треба ближње, брата свога да волимо онаквог какав јесте. Јер често можемо чути оправдање да не можемо вољети оне који нас вријеђају и ко лоше ради. Међутим, треба се удубити како у свој тако и у живот свакога човјека и да волимо у човјеку оно што је најдубље, што је увијек вриједно, оно што је увијек истинито, а то је Божија слика у човјеку! Јер сваки од нас на Бога личи, сваки човјек на овоме свијету носи лик Божији. И ако тако човјека гледамо и ако га дубински посматрамо онда не можемо да не волимо ближњега ма какав био, зато што носи слику Божију, а самим тим што тако будемо радили ми ћемо личити на Бога, јер Бог управо свакога од нас тако на такав начин гледа. Не гледа нас кроз оно какви јесмо сада, а то је да смо често слаби, лоши и никакви, него нас види и гледа онако какви треба и какви можемо да будемо, а можемо да будемо свети људи. Такве нас је Бог створио и замислио, да будемо свети људи, то је испуњење смисла човјековог живота и то је оно што је уписано у тајни Часнога Крста." - закључио је тиме своје обраћање отац Мирчета. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Пашином брду. Патријарху је саслуживало свештенство из Архиепископије, уз присуство старешине и братства храма са парохијанима ове београдске светиње. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Током Божанствене Литургије Патријарх је у чин ђакона рукоположио редовног професора Православног Богословског факултета у Београду др Зорана Ранковића, а исповедно писмо је прочитао протојереј Миле Вуловић. Пред крај Литургије Његова Светост је предводио верни народ у славској литији после које је пререзао колач домаћина славе породице Милутиновић и осветио грожђе. После беседе у којој је било речи о значају данашњег празника, Његова Светост је уручио патријарашку грамату г. Николи Малбаши добротвору храма на Пашином брду. Извор: Радио Слово љубве
  3. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас свету архијерејску Литургију у манастиру Бањска, уз саслужење петнаест свештенослужитеља из рашко-призренске епархије, извештава Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца, која је уз манастирско братство, са супругом Благојем и породицом, била и домаћин славе ове године. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископ Теодосије је у беседи произнешеној после читања светог Јеванђеља, подсетио да је велики и славни св. Краљ Милутин своју главну задужбину, манастир Бањску, где је одредио да буде и његово гробно место, посветио ову светињу управо св. првомученику Стефану, који је "у младости својој принео све Господу". Апостоли и мироносице целим својим бићем осећали су љубав Божију, рекао је Владика и подсетио на страдање св. Стефана коме је "Господ у страдању подарио духовне очи, па је оно што је видео у том тренутку и јавно и гласно исповедио, молећи Господа да не узме за зло тај чин његовим мучитељима". Подсетивши да су многи мученици и мученици током векова пострадали за Христа Господа, Владика је подсетио на свете мученике косовско-метохијске који су у диптих светих уписани прошле године на заседњу Светог Архијерејског Сабора СПЦ. "Онај ко поверује у Христа зна шта значи скупоцени бисер" истакао је Епископ говорећи о жртви младих мученика, али и жртви монаха и монахиња који су се одрекли живота и непрестано се моле за цео свет. "Пут Христов је пут Крста, који се завршава стварним Васкрсењем", подвукао је Владика Теодосије. По завршетку Литургије, игуман манастира протосинђел Данило прочитао је одлуке о додели Архијерејских грамата г. Мирку Ристићу и г. Љубиши Милетићу из Грабовца код Звечана. На крају је Владика Теодосије са пуно љубави свима сабранима честитао данашњи празник, рекавши да смо "радосни што можемо да славимо у ово време пуно неизвесноти" и подсетивши да је "Богу све могуће" . У порти манастира одржана је културна манифестација „Старо српски извори Косова и Метохије“, у оквиру које су представљени традиционални инструменти, песме и игре. Ову манифестацију, која се више од три деценије одржава на подручју КиМ, организовао је Савез аматера Косова и Метохије, а под покровитељством Министарства културе Републике Србије и Канцеларије за Косово и Метохију, пренео је Радио "Контакт плус". Извор: Радио Слово љубве Радио Слово љубве 107,3 MHz :: Епископ Теодосије у Бањској: "Једино су истина и правда Божија непроменљиве"! WWW.SLOVOLJUBVE.COM Слово љубве
  4. Бесмислено је говорити „о формирању православне цркве у Црној Гори“, казао је у интервјуу „Побједи“ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије коментаришући идеју предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да је пут за рјешавање такозваног црквеног питања код нас „обједињавање православних вјерника у једну цркву“. „О томе могу говорити само некрштени и људи за које је Црква исто што и партија или невладина организација поручио је господин Митрополит и додао да они који знају шта је Црква, знају да православна Христова црква постоји на просторима данашње Црне Горе још од 4. вијека. “ Са тог разлога живог црквеног континуитета, наш викарни Епископ Методије, Дурмиторац, носи титулу диоклијског Епископа. Као таква, она је постојала као јединствена црква Истока и Запада све до 11. вијека. Послије 1054. године на нашим просторима постоје двије латинске, западне бискупије (Которска и Барска), а већ од 9. вијека огромна већина вјерника древне Дукље-Зете и Рашке опредијелила се за кирилометодијевску традицију Истока и црквенословенски језик, то јест за цркву новога Рима Цариграда и Јерусалима. То клименто-наумовско опредјељење наставио је, рукоположењем од цариградског Патријарха, први Архиепископ српски Свети Сава (1219. године), који је прије 800 година, послије оснивања самосталне (аутокефалне) Жичке архиепископије, основао и Зетску епископију на Михољској превлаци (данашњу православну Митрополију црногорско-приморску), као и епископије Хумску (данашњу Захумско-херцеговачку), Будимљанску (данашњу Будимљанско-никшићку) и Дабарску (данашњу Милешевску и Дабробосанску). То су православне епископије (митрополије=цркве) које овдје до данас постоје кроз вјекове, органски везане за Жичку-Пећку патријаршију, без обзира на све мијене назива и промјене“ истиче Митрополитцрногорско-приморски. Према његовим ријечима, „Митрополија (=Црква) зетска је од укидања Пећке патријаршије (1766. године), као чуварка њене аутокефалности (заједно са Карловачком митрополијом) постојала самостално. Заједно са осталим помјесним црквама, дјеловима некадашње Пећке патријаршије, она је била прва међу њима која је обновила јединствену Пећку патријаршију (1918-1922. године). Њен посебан значај је био у томе што је она благодарећи црногорским митрополитима и господарима Петровићима створила независну Црну Гору. Благодарећи тој њеној улози у стварању независне Црне Горе, она је (за вријеме књаза Николе) називана и аутокефална, иако није ни од кога тражила ни добила аутокефалност, нагласио је Владика Амфилохије. Тражити оснивање „цркве православне“, како је казао, „могу само људи који не знају шта је црква“. „Кад би знали и кад би ишли у цркву, они би знали да се у њој не исповиједа у символу вјере ни Руска, ни Грчка, ни Српска, већ се исповиједа „Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска Црква“ Христова. Само они који оснивају лажне, а тиме неправославне, нехришћанске и нецрквене заједнице, попут неких невладиних организација, могу рећи (као Мираш Дедеић) да „православна црква чије биће није национално не постоји у васељени“. Не смије се изгубити из вида да су Јевреји поистовјећујући своје национално биће са старозавјетном црквом, управо зато што је Христос позивао све људе и народе у своју цркву, разапели и убили Христа. Називи пак православних помјесних цркава по националном и државном префиксу представљају спољашње, географске и по већини вјерника називе условљене историјским и спољашњим промјенама, а никако природом, смислом и бићем саме цркве“, поручио је Митрополит Амфилохије. Зато, према његовим ријечима, „тражење, од стране господина Ђукановића, оснивања православне цркве послије 1750. година њеног постојања на овим просторима, враћа му црква Божија као позив (као и свима некрштенима) да се крсти у име Оца и Сина и Духа светога, Бога љубави, да се обуче у Христа Богочовјека, у своје вјечно достојанство, како би схватио да је црква Христова и Божија црква по бићу изнад свега, а не црква просто било које државе или нације“. „Као таква она је призвана да све народе учини једним Божијим народом, а државе Божијом васељенском вјечном државом, царством небеским казао је митрополит црногорско-приморски. Истакао је да је на основу свега што је саопштио јасно што он мисли о поруци „господина Ђукановића и њему сличним Црногорцима, сљедбеницима оних који су послије 1945. убили православног митрополита Јоаникија и преко 120 свештеника, осудили његовог насљедника Арсенија на 11 година затвора, срушили Његошев гроб и цркву Светог Петра Првог на Ловћену, васпитавали читава покољења на марксизму и у духу титоизма, то јест братоубиствене револуције која је убијала не само своје идеолошке противнике, него преко 55.000 својих комуниста, стрпала у логор смрти Голи оток (међу којима је највише било црногорских комуниста). Брозомора је најопакија болест од које се тешко лијечи народ, нарочито у Црној Гори“, казао је Митрополит црногорско-приморски. „Са господином Мирашем Дедеићем, самопрозваним „митрополитом Михаилом“, увијек сам спреман да разговарам, уколико је он спреман на покајање пред Христом и црквом Христовом и да престане да заводи Црногорце у своју племенско-партијску секту, као искључен из Православне цркве и анатемисан, што потврђује недавно и Васељенски патријарх својим писмом господину Ђукановићу“ поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Његош је примјетио да смо „слабостима за земљу везани“, а претпостављам да је, између осталог, мислио на сујету и себичност, на угађање стомаку и другим страстима, на љеност и кукавичлук. Све те слабости нам чине живот ружним а нас склоним да укаљамо сваку врлину, обесветимо Светињу, издамо пријатеља, погазимо ријеч. Имамо идеале, тежимо врлинском животу, али нас “слабости” вуку на дно. Писац библијских псалама јадикује како не може да влада својим језиком, нити својим очима… Исто тако и Свети апостол Павле исповједа како он зна шта би требало и како би гребало да ради, како треба да се влада, али уочава да чини сасвим супротно. Хришћанска наука о човјеку нам каже да извор живота није у нама, него да ми тај живот добијамо на дар. Будући да тај изворни, оргинални живот не потиче из нас самих (ми га не креирамо, нити одређујемо његову снагу и трајање), онда већи дио наше егзистенције протиче према стихијама (законима) природе. Према законима система који влада нама, а не ми њим. А наша природа је трома. Трома и приземна да би могла да се дружи са Богом. Она рађа животињско понашање, а врлина најчешће измиче. Да бисмо превазишли те слабости, ми се понекад осамљујемо, дистанцирамо, пресабирамо, али мислим да је, управо ради достизања врлине и побједе над слабостима, подједнако потребна заједница и наш интезиван живот у њој. У заједници, ми једни друге подстичемо и усмјеравамо на врлину. Опомињемо једни друге и подсјећамо ( ријечју, дјелом, примјером ). Једни друге ограничавамо. Ограничавамо сопствену тромост и похлепу. Па ипак, човејков труд је дефинитивно недовољан. Шта је лист без гране, и каква је моћ капи воде у односу на ријеку? Људи брину, нијесу задовољни, хоће да размисле, да медитирају, да се ограничавају и спутавају кроз разне самоконтроле. Код древних Грка разум је управљао стихијама природе, али у учењима одабраних и просвећених људи, тј. међу малим бројем мудрих. Код етарозавјетних Јевреја, природне слабости је ограничавао Мојсијев закон и његове одредбе. И Грци и Јевреји имали су храм – као подсјетник, као указатељ на Оносграно. Имали су и обред, службу у том храму. Али, Господ је био далеко и тек је најављивао свој долазак. “Да је први савез био довољан (добар ), не би се тражило мјесто за други” (Св.ап. Павле). Човјеку је неопходна Божија близина. Нема праве врлине, и нема истинске чистоте, без Божије близине. И зато је Бог постао човјек, а Црква је вјечна заједница Бога и човјека. Кроз Свето крштење, кроз Тајну причешћа и кроз Свете мошти, стичемо искуство да се Светиња може дотаћи. Рецимо, ето, крај моштију Светитеља, човјек се лакше моли Богу. Ту се молитва подразумијева, као што се на улици подразумијевају обичне ријечи. Врлина се поред Светиње подразумијева и она је овдје неупитна. Наша душа тражи ослонац, примјер и подстицај. Без таквог ослонца све наше молитве и сва наша побожност брзо прелазе у формализам, у духовну одсутност и опет некакву тромост. А крај Светитеља, као крај родитеља, учитеља, пријатеља имаш обавезу да не посустанеш. Да будеш бољи од оног какав си иначе. Да држиш језик за зубима, нпр. Да не тражиш ништа за себе јер ни Свети не тражи тако нешто. Свете мошти свједоче живог човјека. Онога који стварно има живот. Живот који је дарован, задобијен и сачуван. Мошти свједоче Небо на земљи. Човјека на том Небу, јер “за њега, види, није земља”(Његош). Мошти извиру из Божијег Оваплоћења, Његове смрти и Васкрсења. Оне су посљедица силаска Светог Духа на апостоле, и вјечног постојања, овдје међу нама, Свете трпезе Господње. Нама, дакле, треба Благодат (дар из љубави, дар одозго), треба нам непрестано Божије снисхођење, да бисмо узрастали у врлини. Јер чим одступимо од Извора Благодати, хладимо се, дријемамо и тражимо утјеху за срце у земаљским красотама које јесу магично лијепе, али су све пролазне, и нијесу све наше. Тих земаљских љепота нема довољно да би угасиле нашу жеђ. Што је наше пролази и троши се, што је туђе отровно је, а што је отето, то је “проклето”. У свијету без Бога, ми смо похлепни и незасити самољупци. Зато нам је потребно да се хранимо са духовне, бескрвне Трпезе. И зато нам требају Свете мошти. Несумњиве мошти, несумњивих свједока Божијих. Пред многобројним моштима светих у Кијевско-печерској лаври, један монах је рекао: “Ови свети су много убједљиви”! Код нас у Црној Гори, Свети Василије, слава му и милост, много је убједљив. И баш зато, поред њега, са лакоћом и љубављу, дајемо све од себе. Ту молитва тече, мисли су усресређене на ближње, жељни смо врлине и чистоте. Управо је из свих ових разлога, тако вјерујемо, Бог узео људску природу. Сишао је да нас ободри, и кроз Васкрсење и кроз Цркву, уградио је Себе, учино присутним у сваком кутку гшанете. Учинио се присутним као Личност, а не само као нека непојмљива, тајна и узвишена сила или стихија. И гдје год има храма, гдје год има Светих ћивота тгу је наш подстрек, наш максимализам, који нам не да, да се успавамо, и да заборавимо на Бога и на саме оне истинске, праве себе. Та Божија близина има снагу истинске Свјетлости. Ето рецимо, када нијесмо чистога, ведрога духа, кад нам Бог није близу (ситуација коју нпр. описују псалми), ми се свега бојимо, а посебно будућих догађаја (шта нас чека? како ће бити? шта ће бити?). Као да смо у тами (у аду, што ће рећиу невиђелици), наш живот и вријеме пред нама, постају извори страха (шта ћу? како ћу? докле ћу?). А при Светињи, напротив, будућност наликује неком благословеном простору (некој посуди ) у које ће Господ, премудро, излити све оно што је потребно. И све ће то, шта год да је (бол, патња, радост, срећа несрећа) бити добро за нас. А нама је будућност свакако непозната, и тако ће, мудром и побожном човјеку, заувјек остати немогуће, да у свој садашњи мир, у своју садашњу молитву, беспотребно уноси немир будућих задовољстава и будућих, не дај Боже, невоља и туга. Кад све ово прихватимо, добијамо смисао оног листа на грани, оне капље у ријеци, или рецимо орла на набесима… који не знају све, не могу све, али им је лијепо. Као у оној, многима од нас драгој пјесми, гдје Далматинац гледа галеба у лету, и при том, не само што га види, и тто се диви његовом узвишеном лету, красоти његових покрета, него га, замислите, и чује шта говори, и разумије чак, како галеб кличе да му је лијено! Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Светигора
  6. У данашњој емисији доносимо предавање које је у 27. јула 2019. године у оквиру духовних сабрања суботом увече у манастиру св. Георгија у Ћелијама код Лајковца, одржао настојатељ ове светиње у Епархији шумадијској, јеромонах Доситеј Хиландарац. Отац Доситеј говорио је на тему "Реч Божија у нашем животу". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  7. Верни народ Бреснице окупио се на у прву среду по Педесетници под сводовима храма Чудотворца девичког и црноречког, светог Јоаникија, како би дочекали свог Епископа и остварили заједницу у Трпези Господњој са својим Предстојатељем. Шумадијском Епископу Господину Јовану саслуживали су пароси бреснички протојереј Саша Антонијевић, старешина храма Светог Јоаникија и јереј Милош Ђурић, уз саслуживање ђакона Немање Стојковића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након духовног напајања Јеванђељском Истином, владика Јован се обратио повереном му духовном поуком у којој је нагласио значај праведности и праведног живљења у животу сваког хришћанина. Владика је нагласио да реч праведност у Господњем обраћању својим ученици означава врлину, и то не једну, већ све врлине на које смо позвани да их остварујемо и по њима живимо. “Мерило врлине не треба сами да одређујемо, нити да ми постављамо мерило врлине, већ врлине треба да испитујемо Црквом, Јеванђељем, Литургијом и Светом Тројицом. Јер чак и молитва није права молитва, ако она није молитва заједнице, Цркве и љубави”, напоменуо је владика истакавши у наставку: “Зашто је Господ узео баш пример фарисеја и књижевника? Они су били врло учени људи свог времена који су одлично познавали реч Светог Писма и Закон, али нису живели по Светом Писму. Правда књижевника и фарисеја ни старозаветна правда није довољна за спасење. Да је та правда била довољно не би било потребе за Богочовеком. Али зато је Господ дошао и донео са собом правду небеску. Ону правду која треба испуни целог човека. И видите да је и правда сишла са неба, јер све што је добро дошло је са Господом. И зато ће кад Господ буде опет дошао са Господом доћи анђели и сви свети показујући да је Диван Господ у светима својим”. Владика је нагласио да се у човеку стално појављује глад и жеђ за Христом, и благо оном човеку који се храни Христом, Његовим врлинама, правдом и истином, као и Његовим Телом кроз Свето Причешће. Међутим, постоје многи који ту глад и жеђ за Христом не препознају, већ су гладни и жедни нечега што је пролазно, па такви људи гризу сами себе, али гризу и друге. Извор: Епархија шумадијска
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, члан делегације СПЦ која је, на челу са Свјатјејшим Патријархом Иринејем од 31. маја до 8. јуна боравила у посети Антиохијској патријаршији, говорио је о овој посјети за емитере СПЦ – Радио Златоусти Епархије шумадијске, Радио Светигору Митрополије црногорско-приморске и Радио Слово љубве АЕМ. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је свака сила довремена а Божија свевремена и да је примјер тога Сирија гдје гоњење Цркве Христове траје од 7. вијека, али гдје се до дан-данас одржава тај огањ праве Божије тврде вјере чије је свједочанство и овај народ Божији. Митрополит Амфилохије је благословио све слушаоце и позвао да и они слиједе њихов пут и посјете Свету земљу сиријску. „Сусрет са Сиријом, Дамаском, Патријархом Јованом и другим епископима, посебно са народом, је изузетан и риједак. То је тако узвишено и величанствено да се просто човјеку учини да је нереално“, пренио је своје утиске Високопреосвећени владика Амфилохије подсјећајући да је овај народ древни, прадревни још из апостолских времена и да је то Црква коју су основали апостоли Петар и Павле, Варнава, најстарији хришћански просветитељи и учитељи. Говорећи да је чудесно како је тај народ сачувао своју вјеру и радост што су хришћани, Митрополит је нагласио да је био на разним мјестима по свијету, посјећивао све помјесне и западне Цркве, али да није доживио оно што је доживио у Сирији, почевши од града Дамаска ходећи улицом којом је ходио апостол Павле, која се зове Права улица, и којом је ходио и Свети Сава када је посјетио Дамаск 1235. године приликом посљедњег свог путовање у Свету земљу: „Овдје је добио од Јована Дамаскина, који је такође из Дамаска, икону Богородицу Тројеручицу која је постала највећа светиња нашег народа. Посјетио је и тај древни храм гдје се чува глава Светог Јована Крститеља, а који је, насиљем, касније постао џамија.“ Појаснио је да је глава Светог Јована сачувана јер, како каже предање, кад су хтјели да је униште из ње је потекла крв. Данас се чува у малој капели усред те џамије која је сачувала и обрисе древне хришћанске цркве, тробродне базилике „Један од минарета је посвећен Христу и постоји овдашње предање, које је из Курана, да ће Христос судити свијету и да ће Он, кад буде Други долазак Његов, доћи управо ту и одатле судити читавом свијету. То су тако велика древна, прадревна предања, да просто вриједи доћи. И било би добро да убудуће и наш народ, поготово наше монаштво, покренемо да долазе, и ови који ме чују, нек ми вјерују, да овако нешто нигдје неће доживјети.“ Преносећи атмосферу и радост сабрања у свим сиријским светињама, владика је казао да је обичај послије службе и поздрава у цркви од стране надлежног архијереји, да у салону, не само свештенство и монаштво, него сав народ који је долазио у великом броју, дође и узме благослов и од нашег Патријарха. Разговор са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, приликом посјете Манастиру Свете Текле у Малули 3. јуна, водио је протођакон др Дамјан Божић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Светом литургијом на празник Цвијети у Храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Након што је прочитао Свето јеванђеље, отац Слободан се бесједом обратио присутним вјерницима честитајући свима срећан и благословен празник.Отац Слободан се остврнуо на протеклих шест недјеља Часнога поста које називамо Светом четрдесетицом у којој смо се трудили да кроз тај наш мали подвиг сами себе преиспитамо какво је заиста наше духовно стање. Трудећи се да у те дане из себе ишчупамо сав духовни коров и да све оне страсти у које смо запали, уз помоћ Божије благодати исправимо. Напоменувши да прослављамо два празника, Лазарево васкрсење и улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, отац Слободан је рекао да је сада испред нас Страсна седмица страдања Господњег ради нас. „Љубав Божија свела је Бога на земљу да би нас рањене и пале уздигао Господ на небо и повратио нас у оно првобитно стање непрестанога општења и заједничарења са Богом. Врхунац љубави Божије, јесте, Његово страдање, крст и погребење. Зато да ове дане који су пред нама посветимо Господу и са љубављу да се поклонимо страдању Његовом. И да опет са радошћу прославимо Васкрсење Његово којим је свакоме од нас отворио пут Васкрсења из мртвих и живот вјечни“, истакао је у бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Након причешћа вјерних приступило се освећењу и резању славског колача поводом славе дјеце полазника вјеронауке. Отац Слободан је искористио прилику да свој дјеци ове парохије која похађају школу вјеронауке честита празник. Такође, честитке је упутио и вјероучитељима, попадији Славици Орландић и Дејану Томовићу. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У недељу по Божићу, 13. јануара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије походио је паству своју у пљеваљском крају, служећи Божанску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија на Гукама. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Боривоје Пантић, Огњен Перковић и протођакон Никола Перковић. У беседи Владика се осврнуо на речи Светог Апостола Павла којима нас подсећа да је Црква Божија, коју је засновао Бог Цркву као своју заједницу и он као Апостол од самога Бога је постављен да ту Цркву која је Божија он надзире, изграђује божанском проповеђу и знањем које је примио од Господа Исуса Христа јер је он Њега лично видео и лично знао и од Њега научен Њега проповедао: – Свети апостол Павле намерно подвлачи и наглашава да за своје знање о Господу, о Богу, он није ишао на нека посебна места знања, није ишао да ослушне шта причају људи, није се од људи учио божанском знању него од Бога. Он није куповао своје знање, оно што је он предавао људима после него је предавао људима оно што је од Бога чуо и од Бога научен био. – И сада имамо тај континуитет Цркве, трајање Цркве кроз векове и трајање истог тог знања и исте те заједнице. Црква је дакле Божија и знање у њој је Божије, и народ у њој је Божији народ. Утицаји овог спољашњег света ту не могу продрти и покварити и помутити. И од нас, опет по Светом апостолу Павлу, тражи се да будемо духовно јаки и истрајни, издржљиви. Није духовна снага само у способности стварања великих дела, него и у способности одржавања онога што већ постоји, у способности идења напред, у способности истрајавања на путу који је прави пут и који је већ показан и прокрчен. Способност духовна па и физичка јесте и у томе да можемо успешно да следимо оне који су успешно пред нама ишли, који нас успешно и паметно, мудро и храбро предводе, способност идења за њима, неизостајања, да не клонемо на путу, да не залутамо, да нас неко не одведе са правог пута неком својом обманом, поручио је Преосвећени сабраној пастви. Извор: Епархија милешевска
  11. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светог архангела Михаила у селу Прекобрђе у Доњој Морачи. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су најдубље тајне живота сакривене од људскога разума. Звучни запис беседе „Сакривене су од оних који мисле да имају знање, а откривају се дјеци која сисају материно млијеко, онима који су безазлени, који су чистога срца. Зато је и речено у Јеванђељу: Блажени су они који су чистога срца, јер ће Бога видјети. Само чисто срце може Бога видјети, а не срце и ум који се узда у неко своје знање и своју мудрост“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Ријеч Божја уграђена у свеукупну творевину Божју. „Зато је све што постоји речито, словесно, испуњено мудрошћу, јер је утемељено на Божанској мудрости, испуњено је истинитошћу постојања, јер је утемељено на Божјој истини. Призвано је на правду, на хођење правим путем, јер је Он онај који је Пут, Истина и Живот. Црква Божја је живи свједок, кроз вјекове, непролазне Божје истине и најдубљих истина о свијету и о човјеку“, казао је он. Владика Амфилохије је рекао да је Црква Божија гоњена и прогоњена, јер је и Христос гоњен и прогоњен. „Распињана је на крст, јер је Он први разапет на крсту. Отуда је и тијело Његово, Црква Његова ево двије хиљаде година, непрекидно гоњена и прогоњена, и распињана на крсту и у древна времена и у ово наше вријеме“, објаснио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да ктитор овог манастира Милан Вујисић није могао ништа светије и часније урадити ни за себе ни за своје потомство, ни за Прекобрђе и Морачу, ни за наш народ светосавски, од подизања ове светиње. „Преко њега ће се памтити и он и његово потомство као ктитор ове светиње у којој сада служе наше сестре из Русије, географски далеке, али блиске и сродне нама. Дошле су овдје да оне пале кандило за душе свих овдашњих предака и за здравље и спасење свих њихових потомака, да овдје и оне уграђују себе и свој живот и своју младост“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних Митрополит Амфилохије је благосиљао славски колач поводом сјутрашњег празника Светог архангела Михаила који је храмовска слава ове светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 24. фебруара 2018. године, на Теодорову суботу, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Александра Невског у Београду. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Интервју епископа Фотија за Искру 13. Новембар 2017 - 17:55 -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања, каже у разговору за „Искру“ епископ тузланско-зворнички г. Фотије. Ваше Преосвештенство, на устоличењу говорили сте о великим страдањима српског народа у епархији на чијем сте челу. О страдањима и у Првом, и у Другом светском рату, али и у ближој прошлости, од 1991. до 1995. године. Сада се поново скрнаве српске цркве, српска горбоља. Шта саветујете онима који дођу на своје гробље а нађу порушене споменике, дођу у цркву па нађу је оскрнављену? -Живот је велика драма. Највећи умови овога света, од античких мудраца, Сократа и Платона, па све до модерних материјалиста и егзистенцијалиста, покушавали су да објасне тајну живота, ту драму и преплет светлости и таме, добра и зла, и нису успели. Боље рећи, успели су делимично. За нас верујуће хришћане, једино решење и одговор на све животне и људске недоумице дао је сам Христос, поставши реалан и савршен човек, а будући Син Божији од вечности. Ушавши у матицу и вртлог овога света, Христос је постао Пут, Истина и Живот, дарујући нам све то својим Крстом и Васкрсењем. Све, дакле, што затекнемо срушено, било цркве или села, то видимо као крст и страдање и све то вапије за обновом и васкрсењем. Мисија једних је да руше, других да обнављају. Ово друго је, мислим, узвишеније. На челу сте највеће епархије СПЦ у Босни и Херцеговини. У кавом сте стању затекли народ, цркве, манастире, свештенство, монаштво, шта је оно што им свакодневно говорите, саветујете… Шта су најважнији послови пред Вама? -Оно што је добро започето, да наставимо, немањићки да градимо цркве и манастире и чувамо народну душу од зла и греха. Ова епархија је велико градилиште. Требају нам три живота да бисмо све довршили. То је једна димензија нашег подвига. Друга, можда тежа и узвишенија је како да и у наше време тзв. постмодернизма посведочимо живог Христа, да га оживимо и оприсутнимо у реалном животу. То је пуноћа подвига и нас владика, свештеника и Цркве у целини. Без тога смо у искушењу да све сведемо на приче и духовну археологију. Не треба заборавити да су Дванаесторица галилејских рибара покрстили читаву васељену, древну Грчку и Рим, јер су имали Христа у срцима својим. То мора бити и наш идеал данас, без обзира што, по свим знацима, живимо пред крај људске историје. Говорили сте на устоличењу и потреби јачања националне свести код нашег народа. То је сада поприлично у колизији са новим европским трендовима где се ништи све што је национално, где се јачање националне свести, традиције, вере, често назива национализмом, шовинизмом… -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања. Тако ће последња превара постати гора од прве, наиме, све тоталитарне државе и системи, биће само бледа сенка онога што нам се спрема. Има ли томе лека и како се томе супротставити, том „стакленом дворцу“, како га је називао Достојевски? Има! Људскост и поштење и све оно што једна нација, као дар од Бога носи у себи. У томе нема никаквог шовинизма, нити теорије натчовека, већ је то афирмација нације у оном најбољем и исконском смислу. Управо је то разлог зашто Путин враћа патриотизам у руске школе; јер у руској идеји не постоји глобализам, већ братство свих народа, утемељено на божанским и људским принципима. Сведоци смо политике двоструких аршина, да се за све што се на овим просторима десило криви само једна страна, док се на другој ослобађају кривице они чија је кривња сасвим извесна, јасна… Сведоци смо неправди које боле до самог срца. Како реаговати на те неправде? Шта је Ваш очински, пастирски савет? -Овај свет је долина плача, долина јада, муке и неправде. И тако ће, на жалост, бити све до Другог доласка Христовог и Суда Божијег, када ће Бог избрисати сваку сузу са људског лица. То је једина утеха, а не илузија, која даје истински смисао свему и зато не завидимо џелатима и злотворима, јер они никада неће видети Лице Божије. Земаљски судови су као све земаљско – променљиви и непостојани. Несавршени. Трагичари су они људи који траже и очекују коначну правду у овоме веку и у овоме животу. То ће бити само у вечности, а до тада нам ваља у мукама и невољама спасење тражити. Сведоци смо бројних страдања српског народа нарочито на српском Косову. Отимања тероторије, отимања и рушења цркава, манастира, отимања имовине, паљења кућа, убистава… Какав би требало да буде наш одговор као народа, да опстанемо, а истовремено и да останемо на путу о којем Ви говорите? -Наш Патријарх Иринеј често говори да је Косово наш Јерусалим. Тамо је наша духовна Колевка, не мит и митологија. Колико се ми Срби будемо враћали себи, Богу и својој вери, толико ћемо се враћати Косову и Метохији, Лазаревом завету и косовским божурима. Не може један народ да живи без својих корена. Сваки се човек, као и један народ, у светом Јеванђељу упоређују са дрветом. Наши српски корени су на Косову, а плодови су по читавом свету, ма где наш народ живео. Моћници овога света, руковођени идејом глобализма, покушавају да нам отму Косово, али неће успети, јер је Божија прва и последња. Косово можемо изгубити само онда, ако га не буде у нашим срцима. Нападима су изложени наша вера, наш језик, породица, традиција, култура, све оно на чему почивамо као народ. Уместо старих и проверених веза и пријатељстава по вери и крви, нуде нам се нека нова непримерена нашем духу и традицији… Шта ће од од нас остати ако останемо без своје вере, без свог језика, писма, крсне славе, породице, традиције? -Негде је један амерички дипломата на питање: „Докле ћете мучити и унижавати Србе?“, одговорио: „Док не направимо од њих Чехе.“ То је суштина. Све обезличити, модификовати и направити човека новог доба (New Age), који једе да би живео и живи да би јео. Управо оно што је говорио Велики инквизитор код Достојевског: Ми ћемо нахранити људе и они ће поћи за нама. Зато је данас задатак Цркве и сваког нормалног човека патриоте да се супротстави том унижењу људског бића и да сви заједно кажу: „Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих.“ Сви заједно смо, дакле, позвани да чувамо све оно позитивно што је човек вековима створио – дар језика, писменост, културу. Једино се на тај начин можемо супроставити Молоху глобализма, о чему су писали Орвел и други умни људи, они који сачуваше божански лик и божанску икону у себи. Такви људи су нада и утеха нашег времена, јер су чувари вере и људског достојанства. Зоран Шапоњић Извор: http://iskra.co
  14. Интервју епископа Фотија за Искру 13. Новембар 2017 - 17:55 -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања, каже у разговору за „Искру“ епископ тузланско-зворнички г. Фотије. Ваше Преосвештенство, на устоличењу говорили сте о великим страдањима српског народа у епархији на чијем сте челу. О страдањима и у Првом, и у Другом светском рату, али и у ближој прошлости, од 1991. до 1995. године. Сада се поново скрнаве српске цркве, српска горбоља. Шта саветујете онима који дођу на своје гробље а нађу порушене споменике, дођу у цркву па нађу је оскрнављену? -Живот је велика драма. Највећи умови овога света, од античких мудраца, Сократа и Платона, па све до модерних материјалиста и егзистенцијалиста, покушавали су да објасне тајну живота, ту драму и преплет светлости и таме, добра и зла, и нису успели. Боље рећи, успели су делимично. За нас верујуће хришћане, једино решење и одговор на све животне и људске недоумице дао је сам Христос, поставши реалан и савршен човек, а будући Син Божији од вечности. Ушавши у матицу и вртлог овога света, Христос је постао Пут, Истина и Живот, дарујући нам све то својим Крстом и Васкрсењем. Све, дакле, што затекнемо срушено, било цркве или села, то видимо као крст и страдање и све то вапије за обновом и васкрсењем. Мисија једних је да руше, других да обнављају. Ово друго је, мислим, узвишеније. На челу сте највеће епархије СПЦ у Босни и Херцеговини. У кавом сте стању затекли народ, цркве, манастире, свештенство, монаштво, шта је оно што им свакодневно говорите, саветујете… Шта су најважнији послови пред Вама? -Оно што је добро започето, да наставимо, немањићки да градимо цркве и манастире и чувамо народну душу од зла и греха. Ова епархија је велико градилиште. Требају нам три живота да бисмо све довршили. То је једна димензија нашег подвига. Друга, можда тежа и узвишенија је како да и у наше време тзв. постмодернизма посведочимо живог Христа, да га оживимо и оприсутнимо у реалном животу. То је пуноћа подвига и нас владика, свештеника и Цркве у целини. Без тога смо у искушењу да све сведемо на приче и духовну археологију. Не треба заборавити да су Дванаесторица галилејских рибара покрстили читаву васељену, древну Грчку и Рим, јер су имали Христа у срцима својим. То мора бити и наш идеал данас, без обзира што, по свим знацима, живимо пред крај људске историје. Говорили сте на устоличењу и потреби јачања националне свести код нашег народа. То је сада поприлично у колизији са новим европским трендовима где се ништи све што је национално, где се јачање националне свести, традиције, вере, често назива национализмом, шовинизмом… -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања. Тако ће последња превара постати гора од прве, наиме, све тоталитарне државе и системи, биће само бледа сенка онога што нам се спрема. Има ли томе лека и како се томе супротставити, том „стакленом дворцу“, како га је називао Достојевски? Има! Људскост и поштење и све оно што једна нација, као дар од Бога носи у себи. У томе нема никаквог шовинизма, нити теорије натчовека, већ је то афирмација нације у оном најбољем и исконском смислу. Управо је то разлог зашто Путин враћа патриотизам у руске школе; јер у руској идеји не постоји глобализам, већ братство свих народа, утемељено на божанским и људским принципима. Сведоци смо политике двоструких аршина, да се за све што се на овим просторима десило криви само једна страна, док се на другој ослобађају кривице они чија је кривња сасвим извесна, јасна… Сведоци смо неправди које боле до самог срца. Како реаговати на те неправде? Шта је Ваш очински, пастирски савет? -Овај свет је долина плача, долина јада, муке и неправде. И тако ће, на жалост, бити све до Другог доласка Христовог и Суда Божијег, када ће Бог избрисати сваку сузу са људског лица. То је једина утеха, а не илузија, која даје истински смисао свему и зато не завидимо џелатима и злотворима, јер они никада неће видети Лице Божије. Земаљски судови су као све земаљско – променљиви и непостојани. Несавршени. Трагичари су они људи који траже и очекују коначну правду у овоме веку и у овоме животу. То ће бити само у вечности, а до тада нам ваља у мукама и невољама спасење тражити. Сведоци смо бројних страдања српског народа нарочито на српском Косову. Отимања тероторије, отимања и рушења цркава, манастира, отимања имовине, паљења кућа, убистава… Какав би требало да буде наш одговор као народа, да опстанемо, а истовремено и да останемо на путу о којем Ви говорите? -Наш Патријарх Иринеј често говори да је Косово наш Јерусалим. Тамо је наша духовна Колевка, не мит и митологија. Колико се ми Срби будемо враћали себи, Богу и својој вери, толико ћемо се враћати Косову и Метохији, Лазаревом завету и косовским божурима. Не може један народ да живи без својих корена. Сваки се човек, као и један народ, у светом Јеванђељу упоређују са дрветом. Наши српски корени су на Косову, а плодови су по читавом свету, ма где наш народ живео. Моћници овога света, руковођени идејом глобализма, покушавају да нам отму Косово, али неће успети, јер је Божија прва и последња. Косово можемо изгубити само онда, ако га не буде у нашим срцима. Нападима су изложени наша вера, наш језик, породица, традиција, култура, све оно на чему почивамо као народ. Уместо старих и проверених веза и пријатељстава по вери и крви, нуде нам се нека нова непримерена нашем духу и традицији… Шта ће од од нас остати ако останемо без своје вере, без свог језика, писма, крсне славе, породице, традиције? -Негде је један амерички дипломата на питање: „Докле ћете мучити и унижавати Србе?“, одговорио: „Док не направимо од њих Чехе.“ То је суштина. Све обезличити, модификовати и направити човека новог доба (New Age), који једе да би живео и живи да би јео. Управо оно што је говорио Велики инквизитор код Достојевског: Ми ћемо нахранити људе и они ће поћи за нама. Зато је данас задатак Цркве и сваког нормалног човека патриоте да се супротстави том унижењу људског бића и да сви заједно кажу: „Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих.“ Сви заједно смо, дакле, позвани да чувамо све оно позитивно што је човек вековима створио – дар језика, писменост, културу. Једино се на тај начин можемо супроставити Молоху глобализма, о чему су писали Орвел и други умни људи, они који сачуваше божански лик и божанску икону у себи. Такви људи су нада и утеха нашег времена, јер су чувари вере и људског достојанства. Зоран Шапоњић Извор: http://iskra.co View full Странице
  15. Творите милостињу. Дајте милостињу. О, када бисте знали!...И Влахуца каже: «милост је свеколико Свето Писмо!» То је нешто највеће могуће. Јер тада значиш да љубиш. И, гле, значи васпитање. Човече, ако каже: «Примићете сто пута онолико», не бој се да ћеш осиромашити. Хоћеш ли да се обогатиш? Дај! Али шта, зар гледамо да се обогатимо? Боли ме срце за убогога. Не боли ли те срце за њега, уопште? Био сам затечен пред једним просјаком, који је био без ногу, на улици. И овај је очекивао да изврнем џепове, без шале. Али ја нисам имао ништа. Десило се да немам ништа. Ишао сам пешице, нисам имао новца ни за такси. И рекао са му: «Брате, немој се љутити, немам ништа, али ти дајем топлу руку!» - «О, оче, тако што ми нико није дао!» И рекох себи: «Снашао сам се! Победио сам!» Е, хоћу да вам кажем: не будите равнодушни. И не чекајте да их сретнете. Тражите их. Тражите их, јер нашавши њих, нашао си себе. Записао си се тамо, горе. Не може те заборавити Спаситељ, не може те заборавити када твориш такву милостињу. И откидајте од себе по сваку цену. Сад, милостиња не значи само да вадиш из торбе; имаш пријатеља који пати, који не знам ти шта, који је тужан: «Што си тужан? Што си тужан?» И тешиш га. И не остављаш га уопште. И значи да си учинио милостињу према њему. И дајеш му корисну реч: «Остави, море, што је умро отац, остави, мили, јер зна Бог. Немој се исцрпљивати. Хајде да будемо спокојни, хајде да га помињемо, да му помогнемо тамо (јер можемо да му помогнемо, сходно свом живљењу)». И пошто сте ми искали корисно слово, испричаћу вам причицу. Неки ученик је био љут што га његов отац, који је био на самртничкој постељи, није благословио, да би се и он спасао. Речи благослова који беху примила сва остала браћа биле су ове: «Спашавај се!» И рекли су оцу: «Гле, ученику ниси рекао корисно слово». – «Позовите га овамо». И онда му је отац рекао као што вам и ја сада казујем: «Спашавајте се! Спашавајте се!» IZVOR

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...