Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божидар'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Srpski Korto Malteze Jedan od retkih snimaka na kojima se vidi (prvi s leva) Božidar Karađorđević, praunuk vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa. Božidar je odrastao u Francuskoj nakon što su u unutrašnjim obračunima u Srbiji sredinom XIX veka Karađorđevići bili primorani da emigriraju. Vodio je avanturistički život: služio je u Legiji stranaca gde je odlikovan za hrabrost u borbama u današnjem Vijetnamu, proputovao je Indiju i seriju putopisa pretvorio u knjigu "Enchanted India" koja je izazvala dosta paznje, bavio se slikarstvom, primenjenom umetnošću, novinarstvom, i bio je pripadnik pariskog art kružoka na Monmartru, sa Sarom Bernar i Tuluz Lotrekom. Preminuo je u Parizu 1908. godine i danas je, uprkos svom izuzetnom i slikovitom životu, potpuno zaboravljena ličnost... by Bane Gajic Ko је био кнез Божидар Карађорђевић? Љупки принц У историји постоје сличности и подударности. Оне чине човекову прошлост јединственом целином и нераскидивим логичким следом. Оне не чине прошлост једноличном, сиромашном и досадном, већ, напротив, постепено уводе све људе и народе којима припадају у један велики систем. Систем који неки зову цивилизација. Посебно је тешко оним народима који дуго нису имали слободу и били су лишени државе, да се врате у окриље светске породице народа. Проучавајући историју ових народа често у њиховим брзим, претешким, прескупим, заморним и често неуспешним напорима да надоместе изгубљена столећа налазимо занимљиве и неочекиване сличности с другим народима и њиховом историјом. Србија је последња европска држава у којој је трајао сукоб две династије око престола. Баш као што је осамдесет шест година беснела борба двеју династија – Карађорђевића и Обреновића – владајуће и претендујуће лозе монарха који су се смењивали на српском трону. Постојале су и бочне лозе које су такође тежиле власти. Србија је имала срећу да поред свих немира, сукоба и жртава тешког и необјављеног династичког грађанског рата не доживи и долазак треће династије на престо. Песимисти би помислили како Србија можда не би преживела своју династију Бурбона-Орлеана. Кнез Божидар Карађорђевић припадао је управо таквој споредној грани династије Карађорђевића. Кад је 1808. године Србија добила прво уставно уређење, Карађорђе Петровић постао је наследни вожд. Његов најстарији живи син Алекса постао је тада престолонаследник. Устанак је 1813. године пропао, а Карађорђе је погинуо 1817. године. Столетни рат Алекса Карађорђевић имао је само дванаест година кад је пропала устаничка Србија; свега шеснаест кад му је убијен отац. Тада је живео у Бесарабији. У историју је ушао као личност која је објавила столетни династички рат. У документу под насловом Објавленије („Објава”) Алекса је уценио главе кнеза Милоша Обреновића и његовог брата господара Јеврема. Првом претендујућем српском владару није пошло за руком да испуни обећање и убице Обреновића награди стотинама хиљада дуката и највишим државним дужностима. Није успео да дође на кнежевски престо, ни да се врати у родну земљу. Кратак живот Алексе Карађорђевића онемогућио је и његове потомке да се икада закнеже или закраље. Умро је 1830. године пошто је навршио двадесет девет година. Зато је 1842. године, приликом смене династија, Алексин брат Александар постао уставобранитељски кандидат за српски престо. Алекса се оженио у Кишињеву. Његова супруга Марија Трокин, кћерка руског царског дворског маршала, оставила је у наслеђе њиховом сину Ђорђу феуд једног села. Ђорђе се школовао у војним школама у Русији. У Србију се вратио пред крај Кримског рата, изазвавши велику пажњу забринутих конзула Велике Британије и Француске. Руски официр у Србији, предводник старије гране Карађорђевића, у време кад династија није уживала признато право наслеђа, Ђорђе се убрзо оженио најмлађом кћерком мајора Мише Анастасијевића Сарком. Кнез Александар Карађорђевић, тадашњи владар Србије, био је зет најутицајније политичке породице нашег народа из времена устанака – Ненадовића. Старија грана породице Ђорђевим венчањем ородила се с дунавским Ротшилдом и српским Меценом. Ђорђе и Сарка имали су два сина – Алексу и Божидара. Управо ради кандидатуре Ђорђа Карађорђевића на кнежевски престо, Миша Анастасијевић је повео велику политичку борбу за успоставу олигархије у Србији. С тим циљем пред очима ставио се на чело Светоандрејске скупштине (децембар 1858–фебруар 1859). Из ових разлога је изградио највишу и најраскошнију зграду тадашњег Београда – Капетан-Мишино здање – намеран да је претвори у двор. Покушај није успео. Претендент није био заинтересован. Обреновићевци су на скупштини и у окупљеном мноштву били надмоћни. Сарадник „Британике” Пошто су 1858. године Карађорђевићи прогнани из Србије, Алекса и Божидар провели су живот у иностранству. Божидар Карађорђевић рођен је почетком 1862. године, вероватно у Паризу. Била је то славна година за Србију, за чијег је трајања почело ослобађање њених градова. Божидар Карађорђевић проживеће кратак живот. Тај живот ће, међутим, у неколико сегмената испунити, како је то сликовито рекао Монтењ, „максимум човекових могућности”. Божидар ће током четрдесет шест година живота радити као неуморни уметник – вајар и сликар. Кнежеве приповетке сабране су 1921. године и објављене под насловом „Многоструки живот”. Тек део ових приповедака преведен је на српски језик. Преводиће дела с четири језика – Толстоја, Јокаја Мора (Сан и живот), Ернеста Волцогена (Треће колено)... Пропутоваће Балкан – Црну Гору, Албанију, Далмацију, Босну, посетиће Свету гору – доспеће до северне Африке, Скандинавије, Индије... Писаће књиге и објављивати путописе. Његове успомене из Индије „Забелешке из Индије” доживеле су превод на енглески језик (преведене као „Зачарана Индија”). У овом путопису критиковао је неправде британске колонијалне власти у Индији. А ево каквим је богатим изразом и раскошним стилом вождов праунук описао одлазак из Индије: „Ружичаста светлост прожела је читаву сцену ватреним сјајем, и изненада, без сумрака, тама је одузела одраз стварима, утопивши их у пурпурну прашину; и тамо, где је нестала Индија, из океана се извила бела магла у којој су се огледале звезде.” У старијим годинама, даровити кнез постао је писац чланака и „Енциклопедији Британици”. Судбина и скроман иметак подстакли су га да почне да ради као златар и гравер. Новине су писале о принцу раднику, а пријатељи се присећали особе која је увече пресвлачила раднички мантил и облачила фрак. Божидар Карађорђевић био је познаник великана свога доба: Ламартина, Виктора Игоа, пријатељ сликарке Марије Баскирчеве, присан пријатељ Пијера Лотија. Вредни кнез уметник био је доктор права, али је живео животом уметника, који је дању радио као радник јувелир, у слободно време израђивао уметничка дела, а увече, у фраку, одлазио у париску оперу. Наклоњена јавност француске престонице познавала га је као „љупког принца”. Божидар Карађорђевић једини од свих Карађорђевића посетиће Србију током деведесетих година 19. века. Допутовао је до Тополе, где је видео цркву на чијем зиду је био натпис који је спомињао његовог деду као наследника српског трона. За такав пут требало је храбрости, макар колико и за посету Индији. У то време још је на снази био устав чијим су чланом Карађорђевићи проглашени за „проклете”. Следећи пут кнез Божидар посетиће Србију заједно с братом, после Мајског преврата из 1903. године и обнављања власти Карађорђевића. Крунисање стрица Петра Карађорђевића Божидар је пратио као дописник париског „Фигара”. За разлику од брата Алексе, Божидар никад није истицао полагање права на српски престо. Алекса је то учинио само једном, дајући интервју за париске новине током деведесетих година 19. века. Ипак, њихова мајка Сарка настојала је да синовима прибави српски престо. Зато их је још као дечаке представила и османском султану и руском цару. Иако нису имали успеха, Алекса је као официр, добровољац, учествовао у сва три рата који су између 1912. и 1918. године вођени за ослобођење и уједињење српског народа. Са српском војском се борио на Куманову и прешао Албанију. Умро је у иностранству 1920. године. Најбољи изасланик Српства Божидар Карађорђевић није дочекао ове велике и тешке ратове. Умро је почетком 1908. године, још једне судбоносне године у историји Балкана – кад је Босна и Херцеговина присаједињена Аустроугарској. Иза њега је остало богато књижевно дело и бројна уметничка заоставштина. Учесник прве југословенске изложбе одржане у Београду 1904. године многа дела оставио је у Србији. У музејима се чувају његови прелепи пејзажи и композиције насликане на кожи. Његовим брошевима много деценија дичиле су се све старије београдске даме. Алексина и Божидарова мајка Сарка наследила је синове. После изградње Универзитетске библиотеке у Београду старица је поклонила стотинак његових преосталих књига овој новој просветној установи. Божидар Карађорђевић оставио је иза себе важно и достојно дело. Непримећен, као и многи међу онима којима судбина наметне да својим суграђанима након дугог живљења у изгнанству почну да се чине као странци. Овај каваљер Легије части и витез Карађорђеве звезде, био је уз Чедомиља Мијатовића и Јована Мариновића најбољи живи изасланик Српства у Европи и споменик оновременог јединства Србије и Старог континента. Судбина Божидара Карађорђевића слична је усуду Велимира Обреновића, ванбрачног сина кнеза Михаила Обреновића – добровољног прогнаника, усамљеника и великог добротвора наше омладине и културе. Слични су њихови животи који су били племенити због њихових узвишених мотива, а не племићког порекла. Кнез Божидар је такође био велики представник једног времена, остаје нам да се питамо какав би у овом добу осредњих владалаца био краљ. Ипак, да ли су знање, истанчана душа и уметничка надареност оно што препоручује за власт у добру и миру? А шта рећи о веку светских ратова и великог пада човечанства? Старија грана Карађорђевића у извесној мери подсећа на прогнане француске Орлеане. Управо после пада Луја Филипа 1848. године, његови наследници, грофови од Париза, показали су се, упркос неуспешним претензијама на краљевски престо, као врсни војници, историчари и путници. Можда је таква чудна упоредност судбина, у ствари судбоносна порука о крају бел епока. Чедомир Антић Ko је био кнез Божидар Карађорђевић? | Politikin Zabavnik POLITIKIN-ZABAVNIK.CO.RS
  2. Црква Христова је природни и икономични наследник Старог Израила. Као таква безусловно прихвата Писмо за своје, притом га надопуњујући новозаветним корпусом књига. Дакле, надопуњује га најсветијим нормативом који је стваран ауторитетима Цркве, што алудира на то какво мјесто у хришћанству ужива Стари Завјет. Тајна Христова, тајна Његове Личности, јесте нешто „ново под Сунцем“ али истодобно и испуњење цијелог припремног старозавјетног периода, који је Он сажео и дао му есхатолошку димензију. Због тога је за нас ова тема од изузетног значаја. Можда ће неко, из перспективе савремене научне перцепције, рећи да је у двадесет првом вијеку бесмислица враћати се и прихватати нешто „старо“. Међутим, оно што је недвосмислен став Цркве, јесте да је Стари Завјет њен инспиративни (богонадахнути) континуитет, Богом дан као увертира спасоносног домостроја. Већ сама релација у наслову „Стари Завет“ и „хришћанска теологија“, наводи нас на питање шта је заједничко и шта је епицентар и полазиште и једног и другог? Када би то била једна ријеч која треба да илуструје ове двије цјелине, то би онда била Ријеч – Богочовек (Τεαντρόπως). Бог који установљава Стари Савез и Син Човечији који конституише Нови Савез са људима, откривен је у једној Личности - Господа Исуса Христа. У најширем смислу, Он је и именовање и одговор на ову тему. Дакле, значај Старог Завета за хришћанску теологију, као и значај саме теме је вишеструк. Њихов заједнички циљ јесте сведочење да хришћанство није нова религија и човјечанска наука, већ живот откривен Богом и испуњен у Сину Божијем. Цео текст у Word формату Извор: Поуке.орг
  3. Од најранијих времена питање егзистенције Старог Завјета у Цркви није довођено у питање. Први хришћани били су Јудеји. Из саме те чињенице, дâ се закључити, да прво што је инкорпорирано у основе хришћанског учења јесте „Писмо“. Управо структура Библије је формирана додавањем Новог Завјета Старом, а не обрнуто. Црква Христова је природни и икономични наследник Старог Израила. Као таква безусловно прихвата Писмо за своје, притом га надопуњујући новозаветним корпусом књига. Дакле, надопуњује га најсветијим нормативом који је стваран ауторитетима Цркве, што алудира на то какво мјесто у хришћанству ужива Стари Завјет. Тајна Христова, тајна Његове Личности, јесте нешто „ново под Сунцем“ али истодобно и испуњење цијелог припремног старозавјетног периода, који је Он сажео и дао му есхатолошку димензију. Због тога је за нас ова тема од изузетног значаја. Можда ће неко, из перспективе савремене научне перцепције, рећи да је у двадесет првом вијеку бесмислица враћати се и прихватати нешто „старо“. Међутим, оно што је недвосмислен став Цркве, јесте да је Стари Завјет њен инспиративни (богонадахнути) континуитет, Богом дан као увертира спасоносног домостроја. Већ сама релација у наслову „Стари Завет“ и „хришћанска теологија“, наводи нас на питање шта је заједничко и шта је епицентар и полазиште и једног и другог? Када би то била једна ријеч која треба да илуструје ове двије цјелине, то би онда била Ријеч – Богочовек (Τεαντρόπως). Бог који установљава Стари Савез и Син Човечији који конституише Нови Савез са људима, откривен је у једној Личности - Господа Исуса Христа. У најширем смислу, Он је и именовање и одговор на ову тему. Дакле, значај Старог Завета за хришћанску теологију, као и значај саме теме је вишеструк. Њихов заједнички циљ јесте сведочење да хришћанство није нова религија и човјечанска наука, већ живот откривен Богом и испуњен у Сину Божијем. Цео текст у Word формату Извор: Поуке.орг View full Странице
  4. Глумац Божидар Боле Стошић преминуо је јуче у болници у Београду у 82. години, после дуге и тешке болести, речено је Танјугу у Позоришту на Теразијама. Каријеру дугу више од пола века почео је као Боле из бурета у дечјој емисији "Хиљаду зашто", а последњи пут на сцени је заиграо у мјузиклу "Фантом из опере" у свом Позоришту на Теразијама. Најшира публика га памти по улогама у телевизијским серијалима "Породично благо" и "Срећни људи", али и по сјајној роли у мјузиклу "Неки то воле вруће" у Позоришту на Теразијама. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић упутио је саучешће породици, пријатељима и колегама преминулог уметника. "Више од пола века играо је у свим медијима, од позоришта и филма до телевизије. Играо је и драмске улоге, али је остао најпрепознатљивији по комичним ликовима изразитог набоја, у темпераментним варијацијама овдашњег менталитета", навео је Вукосављевић. Он је додао да ће одлазак Болета Стошића оставити трајну празнину у културном животу Србије, али ће његов "раскошни артизам остати уметнички подстицај новим генерацијама глумаца". Место и време сахране биће накнадно саопштени.
  5. Ипостас хришћанске антропологије историјски можемо сместити у време синаксиса у Сионској горњици. Силаском Духа и почетком „Духовске ере“, настаје и еклисиолошка димензија икономије. Возлављење (рекапитулација) људске природе домостројем Духа, сотириолошки је значајна за човечанство, oд космогонијских догађаја, преко Педесетнице до данас. Холистички приступ човеку, као бићу заједнице и односа, могућ је кроз Павлово трихотомно „скенирање“, не само овостраног него и оностраног човека као таквог, што ћемо даље у тексту и образложити. „Дух дише гдје хоће...“ (Јн 3, 8) али конкретно у Цркви (Д/даровима), коју конституише и која Њиме партиципира у Божанском Животу. Будући Христом са десне стране Оца, Тело Христово (Црква), егзистенцијално самом човеку који је део Њега, даје бесмртност и битије. Тиме се човек као део Цркве (Црква) показује и као део и дело Христа и самог Бога Оца, у Тројици прослављеног. Дух, душа и тело симбиотички и несмесиво постојећи, чине да човек буде каквим је наречен – Биће за вечност, живот и непропадљивост, Св. Духом удеоничарећи Тројици као Њена икона. Кроз целу нитну хришћанске антрополошке мисли, од апостола Павла и Иринеја Лионског, до Симеона Новог, икономијска перцепција Духа може се сагледати у рефлексији Павлових речи: „Духа не гасите“ (1. Солуњанима 5, 19). Баш зато што не „дише“ насумично, него конкретно и делатно, слободно станиште Духа (Црквa) је у самој личности човека, телесног, душевног али надасве Д/духов(нос)ног човека. Par excellence парадигме тога су догађаји од Оваплоћења и Христовог Васкрсења, до догађаја Педесетнице на сабрању у горњици. Подражавајући догађаје у историји, човек у Литургији Д/духом оприсутњује Есхатон и већ отпочету Парусију. По мишљењу Св. Симеона Новог Теолога, не угасити се не заповеда негде где више не гори и не тиња. Тиме знамо да у човеку опипљиво, од момента иницијације, Дух печатом дара „недостатке допуњује“ и за нас моли: „Ава, Оче“ (Гал 4, 6). Део тог контекста је и реч: „Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак да свијетли свима који су у кући“ (Мт 5, 15). У том смислу је и сама етимологија речи икономија (οἰκονομία). Потенцијалност начина постојања човека Духом у Цркви, прогресиван је и задат. Дарови Духа су искључиво у заједници у којој „дише“ (Цркви), у Св. Евхаристији и човеку као личносном ентитету заједнице коју сачињава. Учење Св. Максима о логосима бића, рефлектујући примрак дубоке и неисказиве љубави Божије према човеку, придодаје аргументованост става да је уистину наречен за божански суживот. Трихотомна Антропологија апостола Павла потпомаже нам да сагледамо теантропично Икономију Духа. Татијанско мишљење о подвојености Духа, Његовој истовременој трансцедентности и „материјалности“, одвела је ово погрешно учење у правац онтолошке дијастиме саме Тројице. Отачка мисао о „икони и подобију“, коју је после пада човек запрљао, одговор је на питање самог смисла и актуелности Икономије Духа. У свом апофатичком богословљу Св. Теофило Антиохијски прелепо описује: „Небеса су Његово дело, земља Његова творевина, море Његово здање, човек је Његово створење и икона“ (άνθρωπος πλάσμα και εικων αύτου έστιν). Раздвајање човека од Бога, јесте истовремено раздвајање од Живоносног Духа и самог Живота – Оца. Слободно опредељење, као изазов за наивног човека, учинило га је окренутог земљи. Отац кроз Логоса испуњава наречење човека, са – учешћем Духа и Његовим послањем и мисијом, разјасњујући тиме икону и враћајући пакибитије човека. Духовни човек није моралиста и пијетиста, него онај који је причешћен (у најдубљем смислу речи), благодаћу и даровима Духа Светога испуњен - човек. Богочовечански динамизам креће се Његовом иницијативом слободно и релационо, али одговором човека на само један избор. У томе је тајна и парадокс али и прави смисао и циљ спасења душе – духа ( што су термини преплетени код Св. Иринеја Лионског, који пишући некад са малим „д“, а некада са великим, суштински прожима и осмишљава душу Светим Духом). Самовољно одсечен (ἀποκόπτω) од Избора и усмерен ка промашеним изборима, човек и његов дух по себи немају Живоносности Духоносне. Бесмртност у хришћанско – антрополошкој перспективи, не може бити самоизнедрена, самодовља, себи подобна, него воспримљена. Начин постојања Тројице огледало је за живот човека и његову егзистенцију (у свим временима) – однос у љубави, заједници личности и иконичној перихорези. Зато је Тријадологија, Христологија и Пневматологија животодавно решење кључа у Икономији и Богословљу, чија је ћерка Хришћанска Антропологија. За Поуке.орг Божидар Васиљевић
  6. „А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази.“ (Јн 16, 13) Ипостас хришћанске антропологије историјски можемо сместити у време синаксиса у Сионској горњици. Силаском Духа и почетком „Духовске ере“, настаје и еклисиолошка димензија икономије. Возлављење (рекапитулација) људске природе домостројем Духа, сотириолошки је значајна за човечанство, oд космогонијских догађаја, преко Педесетнице до данас. Холистички приступ човеку, као бићу заједнице и односа, могућ је кроз Павлово трихотомно „скенирање“, не само овостраног него и оностраног човека као таквог, што ћемо даље у тексту и образложити. „Дух дише гдје хоће...“ (Јн 3, 8) али конкретно у Цркви (Д/даровима), коју конституише и која Њиме партиципира у Божанском Животу. Будући Христом са десне стране Оца, Тело Христово (Црква), егзистенцијално самом човеку који је део Њега, даје бесмртност и битије. Тиме се човек као део Цркве (Црква) показује и као део и дело Христа и самог Бога Оца, у Тројици прослављеног. Дух, душа и тело симбиотички и несмесиво постојећи, чине да човек буде каквим је наречен – Биће за вечност, живот и непропадљивост, Св. Духом удеоничарећи Тројици као Њена икона. Кроз целу нитну хришћанске антрополошке мисли, од апостола Павла и Иринеја Лионског, до Симеона Новог, икономијска перцепција Духа може се сагледати у рефлексији Павлових речи: „Духа не гасите“ (1. Солуњанима 5, 19). Баш зато што не „дише“ насумично, него конкретно и делатно, слободно станиште Духа (Црквa) је у самој личности човека, телесног, душевног али надасве Д/духов(нос)ног човека. Par excellence парадигме тога су догађаји од Оваплоћења и Христовог Васкрсења, до догађаја Педесетнице на сабрању у горњици. Подражавајући догађаје у историји, човек у Литургији Д/духом оприсутњује Есхатон и већ отпочету Парусију. По мишљењу Св. Симеона Новог Теолога, не угасити се не заповеда негде где више не гори и не тиња. Тиме знамо да у човеку опипљиво, од момента иницијације, Дух печатом дара „недостатке допуњује“ и за нас моли: „Ава, Оче“ (Гал 4, 6). Део тог контекста је и реч: „Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак да свијетли свима који су у кући“ (Мт 5, 15). У том смислу је и сама етимологија речи икономија (οἰκονομία). Потенцијалност начина постојања човека Духом у Цркви, прогресиван је и задат. Дарови Духа су искључиво у заједници у којој „дише“ (Цркви), у Св. Евхаристији и човеку као личносном ентитету заједнице коју сачињава. Учење Св. Максима о логосима бића, рефлектујући примрак дубоке и неисказиве љубави Божије према човеку, придодаје аргументованост става да је уистину наречен за божански суживот. Трихотомна Антропологија апостола Павла потпомаже нам да сагледамо теантропично Икономију Духа. Татијанско мишљење о подвојености Духа, Његовој истовременој трансцедентности и „материјалности“, одвела је ово погрешно учење у правац онтолошке дијастиме саме Тројице. Отачка мисао о „икони и подобију“, коју је после пада човек запрљао, одговор је на питање самог смисла и актуелности Икономије Духа. У свом апофатичком богословљу Св. Теофило Антиохијски прелепо описује: „Небеса су Његово дело, земља Његова творевина, море Његово здање, човек је Његово створење и икона“ (άνθρωπος πλάσμα και εικων αύτου έστιν). Раздвајање човека од Бога, јесте истовремено раздвајање од Живоносног Духа и самог Живота – Оца. Слободно опредељење, као изазов за наивног човека, учинило га је окренутог земљи. Отац кроз Логоса испуњава наречење човека, са – учешћем Духа и Његовим послањем и мисијом, разјасњујући тиме икону и враћајући пакибитије човека. Духовни човек није моралиста и пијетиста, него онај који је причешћен (у најдубљем смислу речи), благодаћу и даровима Духа Светога испуњен - човек. Богочовечански динамизам креће се Његовом иницијативом слободно и релационо, али одговором човека на само један избор. У томе је тајна и парадокс али и прави смисао и циљ спасења душе – духа ( што су термини преплетени код Св. Иринеја Лионског, који пишући некад са малим „д“, а некада са великим, суштински прожима и осмишљава душу Светим Духом). Самовољно одсечен (ἀποκόπτω) од Избора и усмерен ка промашеним изборима, човек и његов дух по себи немају Живоносности Духоносне. Бесмртност у хришћанско – антрополошкој перспективи, не може бити самоизнедрена, самодовља, себи подобна, него воспримљена. Начин постојања Тројице огледало је за живот човека и његову егзистенцију (у свим временима) – однос у љубави, заједници личности и иконичној перихорези. Зато је Тријадологија, Христологија и Пневматологија животодавно решење кључа у Икономији и Богословљу, чија је ћерка Хришћанска Антропологија. За Поуке.орг Божидар Васиљевић View full Странице
  7. Посебност овог доба године рађа категорије животних симбола, које се у овом периоду као ензими или иглице појаве у ваздуху, већ од саме помисли на посебне, драге и Богом дане људе. Wassily Kandinsky — Ahtyrka. Red Church, 1908 Личност с којом се са првим снијегом необјашњиво сусретнем у мислима јесте посве мотивациона. Прије но што му споменем име и наведем неке експликације његовог персоналитија, морам да нагласим да није ријеч о сумњивом бихејвиоризму писца, нити когнитивним сликама које би биле препоручљиве за посматрање. Доживљаје и утиске које компаративна лингвистика у мени ажурира на помен те личности, покушаћу да укратко пренесем. Ријеч је о архиепископу Марку (Арндту) берлинскогерманском Руске Заграничне Цркве. Тог 17. маја 2007. деценијска рана Руске Цркве у Отаџбини и расијању је зацијељена. На добијању Томоса канонског јединства РПЦ-а и Руске Заграничне Цркве (која долази под свештени хитон Московске Патријаршије), највише после Бога је учинило посредништво архиепископа Марка, који је био главна спона. Као председник преговорне комисије у име Заграничне Цркве и први замјеник предсједника Синода, одиграва кључну улогу помирења. Двадесети вијек у периодима Првог свјетског рата (неправедно умањеног назива "Велики рат") и Другог свјетског рата, уздрмао је цивилизацијске токове, философске доктрине али и поимање граница мизантропије. Људски потенцијал је уистину рефлектован као дихотоман, да му се "Бог обрадује али и ђаво застиди". Историјски, геополитички и политичко - антрополошки контексти двадесетог вијека, одразиће се и на живот Цркве и њену мисију. Њемачка у двадесетом вијеку доживљава промјене које ће се одразити и на појединачним примјерима. Живот владике Марка би се у том погледу и кроз ту призму најбоље могла процијенити као позитивно значајна и актуелна за нас. Рођен је 29. Јануара (можда отуда сњежна конекција са писцем) 1941. чиме је генерацијска припадност довољно историјски и генетички ретро, да изобличи негативности учмалих времена, а опет довољно искуствено и реформски савремена, да заинтригира и одговори на зов младих душа. Све то опет уобличено аскетским сензибилитетом и припадношћу светогорској провинијенцији, што је донекле заједничка црта и наших Отаца овог калибра. Посебан моменат који се истиче у теологији архиепископа, коме очигледно није страна лингвистичка философија (с обзиром на вокацију), јесте есхатолошка антропологија. У контексту мартирологије и агиологије, архиепископ Марк акцентује “изградњу будућности Цркве на живом сјећању на наше Свете Мученике”. Таква перспектива “будућег испочетка”, цијелу нит свевремености Цркве обједињује и актуализује. “Блажени су они који чувају јединство Цркве”- овако би у најмању руку гласило прво блажено које би Господ изрекао са Горе блаженстава у ово наше вријеме. Видимо и то да би арх. Марк био међу њима као макариос. Очигледно је да данас "не ратујемо (само) против крви и меса, него против поглаварства, и власти и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју" (Еф 6, 12). Да би се схватио теолошки и антрополошки концепт личности архиепископа, морамо се осврнути на пикантерије животног пута. Занимљиво је одрастање. Мајка му је била солисткиња, а отац музичар. Будући да му је деда био пастор Евангелистичко - лутеранске цркве и теолошки се усмјерава рано. Док су живјели у планинама Источне Њемачке, бака га је често молила да јој у дугим зимским ноћима чита Библију јер је слабије видјела. Уз то би се нашла и понека књига из историје религија, библијске археологије и др. Обриси ове личне историографије подсјећају на Паскалову сентенцу, која се учи из историје и философије религија, а бака на главног њеног актера: "А да сам више изучавао природу, вјеровао бих као бретонска сељанка". Карактеристично је да се за свој богословски и пастирски рад као млад монах увијек окретао Атосу. То ће изграђивати и касније као архипастир. Своју православност архиепископ Марк дугује сусрету са руском емиграцијом у Њемачкој, али и негативној рецепцији нацизма и комунизма у породици. Нацисти и комунисти су прогањали његову породицу, а руски језик је као полиглота учио зарад лакше апологије. У парохији Св. Александра Невског у Мангејму је у двадесет другој години крштен. Усавршио је славистику на факултету у Франкфурту, гдје и докторира, и као предавач у Гејделбергу и Ерлангену. Касније је као мудар човјек препознао гдје ће се најбоље усавршити и утврдити православну теологију. С јесени 1973. уписује Теолошки факултет СПЦ-а гдје је 1979. год. дипломирао. Гејделбергски факултет на коме отпочиње каријеру, даје му препоруке професора њемачког и руског са искуством. Разлог његовог останка у Њемачкој је интригантан. Наиме, када му је Св. Синод РПЦЗ понудио катедру у САД-у и дужност у Синоду, он је одбио због блискости Њемачке Грчкој, тј. Светој Гори. Своју љубав према Светој Гори продужава и као архиепископ , чувајући истовјетни типик и правило у келији манастира Св. Јова у Минхену. Посјећујући старце на Атосу и Каруљи, напајао се на извору монашког искуства Православне Цркве. Ипак боравак у Србији га после Свете Горе највише одређује оним што је данас - једним од најугледнијих архијереја и духовника Православне Цркве. Припада уском кругу ученика Преподобног оца Јустина, који га је харизматски и етерично трасирао. Свједоци смо еклисијалних и секуларних криза. Тешко је одупријети се носталгичном утиску који се пројављује из неких ранијих времена, када су се такве прилике позитивно ријешавале. Једном приликом упитан о дешавањима у Украјини, арх. Марк је одговорио да чак и онај ко се уопште не разумије у црквену политику, може да изведе закључак: "да се води јавна борба за власт". Modus vivendi православних заједница старог континента, особито Њемачке и Британије, како га он види, треба да послужи за примјер. Питање православне дијаспоре које треба да се ријеши је став који арх. Марк дијели са нашом Помјесном Црквом; док свакодневна брига свих треба да буде свакодневно старање о хришћанском начину постојања, а не свођење православности на викенде и празнике. Светогорски светоназор синтетизован са српским богословљем, омогућио му је адекватну перцепцију дубоке интерне фокусираности на питања Православља, а исто тако и на апсорпцију оних изван. На основу тога, заиста се оправдава мисао да се душа јежи на помисао. Божидар Васиљевић Интернет издање: Поуке.орг
  8. Размишљајући о антрополошкој теми "праведности природе", прво што ми позитивно и асоцијативно узбурка сензибилитет, у том погледу, јесте мултипродуктивност снијега. Када је антропологија насилно покушала раскинути везе са Теантропологијом, једино се природа (не и природњаштво) одупрла програмској утопији и антропологији суноврата. Снажна и магична синтеза ватрености експресије, коју снијег собом побуђује, и импресије неумољиве ледености којом задивљује, подједнако су заступљене како у географским тако и у духовним димензијама. Посебност овог доба године рађа категорије животних симбола, које се у овом периоду као ензими или иглице појаве у ваздуху, већ од саме помисли на посебне, драге и Богом дане људе. Wassily Kandinsky — Ahtyrka. Red Church, 1908 Личност с којом се са првим снијегом необјашњиво сусретнем у мислима јесте посве мотивациона. Прије но што му споменем име и наведем неке експликације његовог персоналитија, морам да нагласим да није ријеч о сумњивом бихејвиоризму писца, нити когнитивним сликама које би биле препоручљиве за посматрање. Доживљаје и утиске које компаративна лингвистика у мени ажурира на помен те личности, покушаћу да укратко пренесем. Ријеч је о архиепископу Марку (Арндту) берлинскогерманском Руске Заграничне Цркве. Тог 17. маја 2007. деценијска рана Руске Цркве у Отаџбини и расијању је зацијељена. На добијању Томоса канонског јединства РПЦ-а и Руске Заграничне Цркве (која долази под свештени хитон Московске Патријаршије), највише после Бога је учинило посредништво архиепископа Марка, који је био главна спона. Као председник преговорне комисије у име Заграничне Цркве и први замјеник предсједника Синода, одиграва кључну улогу помирења. Двадесети вијек у периодима Првог свјетског рата (неправедно умањеног назива "Велики рат") и Другог свјетског рата, уздрмао је цивилизацијске токове, философске доктрине али и поимање граница мизантропије. Људски потенцијал је уистину рефлектован као дихотоман, да му се "Бог обрадује али и ђаво застиди". Историјски, геополитички и политичко - антрополошки контексти двадесетог вијека, одразиће се и на живот Цркве и њену мисију. Њемачка у двадесетом вијеку доживљава промјене које ће се одразити и на појединачним примјерима. Живот владике Марка би се у том погледу и кроз ту призму најбоље могла процијенити као позитивно значајна и актуелна за нас. Рођен је 29. Јануара (можда отуда сњежна конекција са писцем) 1941. чиме је генерацијска припадност довољно историјски и генетички ретро, да изобличи негативности учмалих времена, а опет довољно искуствено и реформски савремена, да заинтригира и одговори на зов младих душа. Све то опет уобличено аскетским сензибилитетом и припадношћу светогорској провинијенцији, што је донекле заједничка црта и наших Отаца овог калибра. Посебан моменат који се истиче у теологији архиепископа, коме очигледно није страна лингвистичка философија (с обзиром на вокацију), јесте есхатолошка антропологија. У контексту мартирологије и агиологије, архиепископ Марк акцентује “изградњу будућности Цркве на живом сјећању на наше Свете Мученике”. Таква перспектива “будућег испочетка”, цијелу нит свевремености Цркве обједињује и актуализује. “Блажени су они који чувају јединство Цркве”- овако би у најмању руку гласило прво блажено које би Господ изрекао са Горе блаженстава у ово наше вријеме. Видимо и то да би арх. Марк био међу њима као макариос. Очигледно је да данас "не ратујемо (само) против крви и меса, него против поглаварства, и власти и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју" (Еф 6, 12). Да би се схватио теолошки и антрополошки концепт личности архиепископа, морамо се осврнути на пикантерије животног пута. Занимљиво је одрастање. Мајка му је била солисткиња, а отац музичар. Будући да му је деда био пастор Евангелистичко - лутеранске цркве и теолошки се усмјерава рано. Док су живјели у планинама Источне Њемачке, бака га је често молила да јој у дугим зимским ноћима чита Библију јер је слабије видјела. Уз то би се нашла и понека књига из историје религија, библијске археологије и др. Обриси ове личне историографије подсјећају на Паскалову сентенцу, која се учи из историје и философије религија, а бака на главног њеног актера: "А да сам више изучавао природу, вјеровао бих као бретонска сељанка". Карактеристично је да се за свој богословски и пастирски рад као млад монах увијек окретао Атосу. То ће изграђивати и касније као архипастир. Своју православност архиепископ Марк дугује сусрету са руском емиграцијом у Њемачкој, али и негативној рецепцији нацизма и комунизма у породици. Нацисти и комунисти су прогањали његову породицу, а руски језик је као полиглота учио зарад лакше апологије. У парохији Св. Александра Невског у Мангејму је у двадесет другој години крштен. Усавршио је славистику на факултету у Франкфурту, гдје и докторира, и као предавач у Гејделбергу и Ерлангену. Касније је као мудар човјек препознао гдје ће се најбоље усавршити и утврдити православну теологију. С јесени 1973. уписује Теолошки факултет СПЦ-а гдје је 1979. год. дипломирао. Гејделбергски факултет на коме отпочиње каријеру, даје му препоруке професора њемачког и руског са искуством. Разлог његовог останка у Њемачкој је интригантан. Наиме, када му је Св. Синод РПЦЗ понудио катедру у САД-у и дужност у Синоду, он је одбио због блискости Њемачке Грчкој, тј. Светој Гори. Своју љубав према Светој Гори продужава и као архиепископ , чувајући истовјетни типик и правило у келији манастира Св. Јова у Минхену. Посјећујући старце на Атосу и Каруљи, напајао се на извору монашког искуства Православне Цркве. Ипак боравак у Србији га после Свете Горе највише одређује оним што је данас - једним од најугледнијих архијереја и духовника Православне Цркве. Припада уском кругу ученика Преподобног оца Јустина, који га је харизматски и етерично трасирао. Свједоци смо еклисијалних и секуларних криза. Тешко је одупријети се носталгичном утиску који се пројављује из неких ранијих времена, када су се такве прилике позитивно ријешавале. Једном приликом упитан о дешавањима у Украјини, арх. Марк је одговорио да чак и онај ко се уопште не разумије у црквену политику, може да изведе закључак: "да се води јавна борба за власт". Modus vivendi православних заједница старог континента, особито Њемачке и Британије, како га он види, треба да послужи за примјер. Питање православне дијаспоре које треба да се ријеши је став који арх. Марк дијели са нашом Помјесном Црквом; док свакодневна брига свих треба да буде свакодневно старање о хришћанском начину постојања, а не свођење православности на викенде и празнике. Светогорски светоназор синтетизован са српским богословљем, омогућио му је адекватну перцепцију дубоке интерне фокусираности на питања Православља, а исто тако и на апсорпцију оних изван. На основу тога, заиста се оправдава мисао да се душа јежи на помисао. Божидар Васиљевић Интернет издање: Поуке.орг View full Странице
×
×
  • Креирај ново...