Претражи Живе Речи Утехе

У уторак, 21. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и јерођакон Јован (Прокин). Звучни запис беседе За певницом су појали вероучитељи г. Никола Ђурица и г. Марко Стевановић, а чтецирали су вероучитељ г. Борко Богићевић и г. Илија Арсенијевић. Верницима је Владика протумачио јеванђељску причу о неплодној смокви истакавши да сваки човек, као и цела твар, има своје назначење: “Бог се јави браћо и сестре! На првим страницама Библије читамо како је Бог створио видљиви, невидљиви, биљни, морски свет, и на крају је створио човека, као круну свега створеног. И све што је Бог свторио дао је човеку да човек све то приводи Богу. И човек је одговоран за сву ту творевину. Зато ћемо видети код светог апостола Павла где каже како творевина уздише што човек не ради на спасењу, а све што је Бог створио, створио је да буде спашено. Свака твар у овоме свету има свој Богом дани циљ и има своје назначење. Ево сада смо овде чули једну предивну причу о смокви, како је Господ пролазио тим крајевима и огладнео, што нам говори да је Бог истинити Бог и истинити човек, да има и божанску и човечанску природу. И када је пришао смокви на којој није нашао рода, иако баш и није било време смоакава, али твар треба да живи тако да у сваком тренутку очекује Спаситеља и да у сваком тренутку треба да да плод. Назначење смокви је да рађа смокве, назначење анђела је да слуша Бога, назначење човека је да се уподобљава Богу. Све што се човек више уподобљава Богу, то све више подстиче и друге да се уподобљавају Богу. Ми хришћани не смемо мислити само на себе и само на своје спасење. Свако је од нас одговаран за све и сви су одговорни за свакога. Ако ми своје назначење не испуњавамо, онда смо бесплодни, имамо само спољашњи изглед човека, а унутра немамо. Као и смоква, која је имала лишће, али није имала плода, није имала Бога. Не испуњава ли своје назначење, онда свака твар потпада под осуду, јавно или тајно. Бог је човеку дао разум да помоћу Божјом спозна тајну и овога и онога света. Све је Бог учинио тако, Богочовек је дошао у овај свет да целу творевину, а на првом месту човека, врати своме назначењу. Назначење човека је да се уподобљава Богу. Он даје силе и крепости да човек све своје немоћи исцељује. Човек треба да се наоружава силом Божјом, да тражи помоћ Божју. Али не можемо ништа учинити ако се не молимо. Дакле, браћо и сестре, пример смокве и пример у светy јесте да смоква служи човеку, а човек Богу. Како човек служи Богу? На много начина, али ниједан начин не може се остварити ако човек не служи Богу вером. Вера значи да човек свим својим силама треба да живи Богом и ради Бога. Све што је Бог учинио, учинио је ради нас и ради нашег спасења. Бог се објавио и јавио, да схватимо, да не оглувимо на Божје јављање. Бог се и данас јавља на овој Литургији. Имаш ли тако јаку веру да чујеш то Божије јављање? Онај ко прилази Богу треба да верује да Бог постоји. Бог награђује оне који у Њега верују. Бог награђује оне који рађају дела. Чим ослаби вера, онда све у човеку слаби. Ми вером спознајемо Бога, а не знањем. Дакле, да имамо на уму ову данашњу јеванђељску причу и наше назначење, и то да ћемо дати одговор Богу. Када испуњава своје назначење, човек постаје Бог по благодати. За све што желимо да испунимо, треба да тражимо помоћ Божију и силу Божију која може све да исправи што човек упропасти. Наше је само да направимо први корак, да пружимо руку и да прихватимо ту стално испружену руку Божију, а онда ће нас Бог водити и руководити”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Ђорђа на Бановом Брду служио је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. По окончању свете архијерејске Литургије Преосвећени Епископ Стефан одслужио је Чин Великог освећења воде. У наставку је, традиционално, организована литија до Аде Циганлије где је одржано пливање за Часни крст. Звучни запис беседе Литију је предводио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефа са свештенством АЕМ, а уз верни народ су били и припадници Жандармерије, Војске Србије, дипломатског кора и Свибора. Пре почетка пливања Епископ Стефан је произнео молебствије и благослов за пливаче. На крају је произнео беседу у којој је присутнима пренео благослове Свјатјејшег Патријарха српског Г. Иринеја и између осталог рекао да се: „Бог се јави и Бог нам се јавља свакога дана. У нашем народу Бог нам се јавља осамсто година, јер како славимо осамсто година Цркве ми сведочимо да нам се Бог јавља и да је Бог са нама“. Председник организационог одбора манифестације, протојереј-ставрофор Славко Божић, у знаку мира међу људима, из великог крста пустио је 7 голубова, а затим се присутнима обратио помоћник градоначелника града Београда г. Андрија Младеновић и истакао да смо сви заједно у вечној победи Исуса Христа. „Када имамо јаку веру све тешкоће можемо победити“ рекао је председник општине Чукарица и члан организационог одбора, г. Срђан Коларић. Пре изласка пливача, глумац Лепомир Ивковић изрецитовао је песму „Балканац“ Десанке Максимовић. Ове године за Часни крст пливало је 60 припадника жандармерије, војске, Свибора али и осталих људи. Овогодишњи победник је студент треће године Војне академије, Ђорђе Рацковић. Прошлогодишњи победник Павле Драгишић је почасно отпливао 33м која представљају број година Исуса Христа када је разапет. На манифестацији је и додељена награда најбољем песнику на тему Богојављења и пливања за Часни крст. Српски оперски певач, г. Оливер Њего отпевао је песму „Пукни Зоро“ коју је како каже поклонио свим присутним људима. На крају манифестације после проглашења победника присутнима се обратио и захвалио на учешћу и присуству протојереј-ставрофор Славко Божић. Извор: Радио Слово љубве

Оваплоћена Реч није апстрактан појам него реалност. Бог тражи прилику да се оваплоти у нашем животу. Он се оваплоћује у нашем животу сваки пут када испуњавамо Његове заповести и вољу, када размишљамо о Њему, када у молитвама разговарамо са Њим и призивамо Га. Он се у нама оваплоћује када нашу душу улажемо у добру, утешну реч, када се удаљавамо од злих дела. Морамо у себи да ослободимо место за Богооваплоћење, будући да смо испуњени „бесмисленим отпадом”: празним обавезама и бригама, непотребним стварима, сувишним речима, недовршеним пословима. Као што је блажени Августин рекао: „Бог жели да нам нешто пружи, али не може, јер су нам руке пуне, те Он нема где да нам то пружи”. Душа не може да издржи без Бога. Без Њега, она се гуши и мучи се. Тражење алтернативе је неразборито, бесциљно, узалудно и не води ничему. Нико и ништа не може да замени Бога. Неопходно је пружити прилику Богу да се оваплоти у нашој души и животу. Потребно је очистити мисли и срце од „отпада”. Како то учинити? Постоји неколико начина. „Чувај безазленост и гледај правичност, јер има останка у човеку мирном” (Пс. 36, 37). А где је мир, тамо је Бог. Треба следовати примеру оних људи који се крећу у том правцу. Међу нама постоје подвижници који се тихо и кротко подвизавају у Име Христово. Такве људе је могуће препознати по њиховом мирном духу, добродушности и унутрашњој лепоти. Да бисмо постали Божји, потребно је да допустимо Богу да уђе у наш живот. Други услов за оваплоћење Бога у нашим животима јесте – прихватање Његових дарова. Он нам пружа Своју љубав, али ми је одбијамо, даје нам вечност, али ми одустајемо од ње. Увек осећамо дубоко смирење и скрушеност када нас неко несебично воли. Са сигурношћу знамо да љубав није могуће заслужити, купити или постићи силом – љубав примамо као дар, као чудо. То је почетак смирења. „Бог нас воли забадава”, говорио је митрополит Антоније Сурошки. Божја љубав, која нам је дарована, биће почетак Богооваплоћења у нашим животима. Митрополит бориспољски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Из дискриминаторног и неуставног Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница који је Скупштина Црне Горе усвојила у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године протјеран је Бог“- поручио је Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Звучни запис емисије Ово издање емисије ,,Питајте свештеника“ посветили смо усвајању Закона који је, осим што је изазвао немиле сцене у црногорској Скупштини и на протестним окупљањима у Подгорици и осталим градовима Црне Горе, изазвао велико незадовољство међу православним вјерницима и оставио горак утисак да су у Скупштини Црне Горе погребени право и правда. Тим поводом на питања наших слушалаца на тему поменутог Закона одговарао је отац Велибор Џомић. Он поручује да ми православни вјерници треба храбро и са вјером да ходимо путем Христовим. „Ни милиметра назад! Наша борба тек предстоји“ –поручује отац Велибор. Он додаје да је једино у Црној Гори спорно ако је Српска православна црква власник неке цркве док то није случај у осталим земљама широм свијета и наглашава да нам је потребна јака вјера јер све оно што на Цркву и Хришћане долази споља само нас јача. „Битна је наша саборност и јединство у свему као и вјера у Богомладенца Христа. Такође, у правном смислу предузећемо све оно што је до нас. Могу већ да најавим нашу иницијатину за оцјену уставности овог Закона. Потребна нам је молитва цијеле Цркве за мир, љубав и слогу. Ово је један од најтужнијих Божића који дочекујемо у историји наше Цркве у Црној Гори, ипак нема страха. Најжалије ми је било људи у Парламенту јер знам да многима није по срцу ово што су урадили, али су на себе преузели једну велику одговорност пред Богом, Светим Василијем, Светим Петром и свима светима из рода нашега. Ми као Хришћани треба да се молимо и за оне који су, овом приликом, исказали непријатељски однос према нашој Цркви која је родила и утемељила Црну Гору“- поручује отац Велибор. У емисији можете чути одговоре оца др Велибора Џомића на питања наших слушалаца међу којима и како је текао досадашњи процес припреме закона док он није упућен у Скупштину, шта су садржале примједбе Правног савјета наше Митрополије и Епархије Будимљанско никишћке на предлог закона и какав је био став Владе Црне Горе према њима, да ли су препоруке из мишљења Венецијанске комисије правилно и доследно имплементиране у предлог закона. Отац Велибор је коментарисао и дешавања у Скупштини Црне Горе приликом расправе и гласања о Закону, осврнуо се и на то које су то најспорније одредбе предлога закона које су изазвале оправдано незадовољство вјерног народа. Да ли је тачно да су цркве и манастири у Србији уписани као својина државе Србије као што је то више пута до сада наведено од представника Владе као и да ли је манастир Острог уписан на Патријаршију. Отац Велибор нам је говорио и о томе које су наредне активности Правног савјета. Емисију ,,Питајте свештеника“ са оцем Велибором Џомићем топло вам препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

У Недјељу 27. по Педесетници, у трећу недјељу пред Божић - на Детињце 22. децембра, 2019. године, одслужена је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, коју је служио Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић). Владици Атанасију саслуживали су овом приликом Архимандрит Данило Трпчевски игуман свете лавре манастира светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици, протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води црквени музичар, појац и диригент Марија Јовићевић. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан и празник детињаца, надахнутим пастирским словом обратио се преосвећени Владика г. Атанасије. Преосвећени владика Атанасије је током свог архипастирског обраћања вјерном народу говорио о призвању човјека и његовог назначења у овоме животу, будући да је сваки човјек бескрајно вриједна и непоновљива личност, а која исписује по његовим ријечима ново Јеванђеље, својим дјелима и својим животом. Почетни дио свог обраћања Владика Атанасије је говорио о вјечном Јеванђељу, као вјечној благовијести, односно о Господу Исусу Христу Сину Божијем: ,,Јеванђеље је књига вечнога живота и свака реч Јеванђеља је реч вечнога живота, видео је и Свети Јован Богослов у Откривењу, на острву Патмосу како Ангео носи вечно Јеванђеље - вечно Јеванђеље то је сам Син Божији, Он је вечна благовест, радосна вест, спасоносна вест Бога Оца - роду људскоме. Кажу свети оци да је Јеванђеље благовест Божија људима кроз Сина оваплоћенога који онима који му верују даје вечни и бесконачни живот. Христос је вечно Јеванђеље, Христос је вечни живот." ,,Наша вера драга браћо и сестре јесте хришћанска - христовска, христоносна. А није довољна само религиозност, будући да свако људско биће има једну урођену религиозност. Мудри историчар нашег времена, рекао је: ,,Није човек само Homo sapiens - разуман, није Homo Faber - радник, него је и homo religiosus - религиозно је биће човек зато што је боголико и богочежњиво, Богу устремњено и чезне Христу. Зато је сваки човек благовесник, зато је сваки човек мало Јеванђеље." - нагласио је он. У даљем наставку Преосвећени Владика г. Атанасије је говорио о Христовом спасењу и људском у Њему усиновљењу Богу Оцу, подвлачећи притом да су зато светитељи важни будући да су свеитељу оприсутњење благодати Божије: ,,Кад је Свети Јован Богослов завршио своје јеванђеље каже: ,,Има и много шта другог што учини Исус које кад би се редом пописало ни у сами свет мислим не би стале написане књиге." Свети отац Јустин Ћелијски, богоугодник нашег времена, веома мудар богослов рекао је: ,,Шта је то? Како то? Како не би стало у све књиге? А у ствари то што не би стало, то су људи, као нова жива Јеванђеља. Свако од нас продужава Јеванђеље и свако од нас је јеванђелиста, благовести Христово име, Христово спасење и наше вечно у Њему усиновљење Богу Оцу. Зато су светитељи тако важни, зато су они оприсутњење благодати Божије." Пресовећени Владика г. Атанасије се осврнуо и на празник Свете Ане, мајке Пресвете Владичице Богородице: ,,Данас је празник Свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Она је данас на овај дан зачела, а била је претходно дуго година нероткиња. Али је Бог благословио да на овај дан зачне Пресвету девојчицу Марију која ће постати Богородица и тачно је од данас до рођења Пресвете Богородице у септембру - 9 мјесеци. Данас је Ана Света зачела и зато се данас прославља њено зачеће. Прославља се јер је зачела то свето биће, ону која је оправдала и васпоставила нашу праматер Еву." ,,Нека је срећан празник свим мајкама, али Вас молим мајке, учите децу страху Божијем. Није добро да све попуштате деци тобож из љубави према њима. Каже премудри Соломон: ,,Ко штеди прут, тај мрзи своје дете!" Не кажем да децу треба тући прутом, али, треба им показати да не могу све да раде, показати им да њихова воља још није искусна воља да знају шта треба да бирају. Зато учите децу страху Божијем, као што праве мајке и уче." - закључио је Епископ Атанасије. На самом крају свог архипастирског обраћања Владика Атанасије је указао да Бог није страх, већ да је Бог радост и спасење: ,,Безбожници, комунисти, марксисти и ко још све не, говорили су да је страх произвео веру, па је и један наш писац, комуниста, а сматрају га великим рекао: ,,Па свака вера је страх!' А ја му кажем, Ваша вера је страх јер имате лажног Бога! Зато се бојите, а мени мој Бог није страх, него је радост и спасење. Човек је одговоран, носи одговорност какав свет бира, каквог Бога бира, какву мисао и какву идеологију - човек је одговоран за оно што бира. Зато смо ми хришћани изабрани, али смо и изабрали јединог живог и истинитог Бога." - закључио је Преосвећени Епископ г. Атанасије. Након одслужене Архијерејске Литургије евхаристијско заједничарење настављено је у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења гдје су дјеца полазници Школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења заједно са својим вјероучитељима припремила богат програм поводом празника Детињаца. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Тачно, Бог не кажњава, него се ми удаљујући од њега лишавамо његове благодати и заједнице и упадамо у разне невоље, које субјективно доживљавамо као Божију казну. Покајање је повратак Богу у нашем срцу. У причама Соломоновим 23.26 стоји "Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе". Традиција православног исихазма нас учи да је најважније на путу покајања (преумљења) да чувамо срце јер сва зла дела човекова долазе из срца ("Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. И ово је што погани човека" Мт 15.19). Овде се не мисли на срце као центру осећања (емоција), што је прво што помислимо када се говори о срцу. У библијској традицији срце је центар човекове личности. Ово је јако важно да разумемо јер се очишћење срца често помиње у Светом писму. Нпр. у Књизи Сираховој 1.6 Бог је дао људима "срце да размишљају", псалмопојац говори о "мислима срца" (Пс 33.11). Тврдокорно срце означава затворену личност која се затворилила у своје себично ја и не види Бога нити му отвара двери срца. О свему овоме можете детаљније прочитати код владике Јеротеја Влахоса у Православној психотерапији https://svetosavlje.org/terapija-duse-svetootacka-psihoterapija/11/ Грех је последица неприродног покрета наше воље, која се уместо према Богу окреће према твари. Зато јелинска реч за грех ἀμαρτία (амартиа) означава промашај мете, циља. Човек непрестано настоји да се оствари као личност, али уместо да постане личност, он се индивидуализује. Дакле, уместо да живо и опитно доживи себе у заједници са Богом и другима, и још више као део створеног света, човек се затвара у свој свет који пројектује његов ум. Другим речима уместо да гледамо у стварност око себе ми навлачимо својеврсне virtual reality наочаре и живимо у свету који заправо нема везе са стварношћу. Замислите човека који носи такве наочаре и покушава да обавља неке сваккодневне послове. Он ће бити као слепац који тумара тамо-амо правећи неке неразумљиве покрете, удара у намештај и људе око себе и стално се љути што његово тело није употпуности утопљено у ту виртуелну стварност. Ми смо јако слични таквом човеку, наше узбуркане емоције су реакције тела на наше мисли и одражавају стални конфликт између света у коме ми мислимо да живимо и духовне реалности које нисмо свесни. Овде је умесно условно поменути чувену Платонову алегорију о пећини из његове књиге "Држава" (goo.gl/o8kh3L). Наравно, у хришћанском смислу аутентични живот није ослобођење душе од тела, већ обожење душе и тела, целокупног човека, благодаћу Божијом. Човек који изађе из пећине својих менталних пројекција упознаје стварност на један други начин и ступа у непосредну заједницу са живим и личним Богом. Када човека окади миомир Духа Светога мењају се ставови о свету око нас. Многе ствари које су нам биле јако важне су неважне и безначајне, страхови и зебње које су нас мучили нестају и остаје једино благодарност, љубав и страх Божији (стална пажња срца да не отпадне од заједнице са Богом и врати се у пећину свог слепила и илузија). Човек по својој природи тежи бесмртности, истинском знању, љубви и светлости али пали ум у нашој природи нам говори да сми ми извор и бесмртности и знања и љубави и зато гомиламо око себе материјална богатства, сакупљамо знања и почасти и љубав доживљавамо искључиво као емоцију која треба да задовољи нашу себичност. Наравно у таквом стању, стално смо у конфликту једни са другима. Наш свет изгледа као трагично друштво духовних зомбија који су већином духовно мртви, али се крећу као живи. У томе је дубока трагедија људског рода, посебно када нисмо чак ни свесни да живимо у заблуди и да треба да се пробудимо из сна, него покушавамо нашом ограниченом логиком да разумемо зашто нам се све то догађа. Живимо у сталном страху од смрти, бола, патње, понижења, тражимо непрестано потврду свога сопства кроз друге и када наилазимо на недовољно пажње и разумевања падамо у очајање. Корен свих ових проблема јесте управо "философија" прародитељског греха, да можемо да будемо богови сами по себи, да Бог зна да смо ми богови и да само не жели да се ми остваримо као такви. Из такве демонске логике долази мржња према Богу и бесомучно настојање да себе учинимо боговима. Наравно, са таквим дубоким подсвесним ставом, да свет постоји само нас ради и да смо ми центар тог света, неопходно улазимо у проблеме са другима који имају исте такве проблеме. Настају свађе, сукоби, ратови и цела људска историја нам показује трагику пале природе. Ми себе не видимо онаквим какви јесмо јер то можемо једино када нас обасја благодат Божија, већ правимо унутрашњу пројекцију себе у свом уму, постављамо велика очекивања пред собом, нама владају амбиције и похлепа и други око нас постају потенцијални непријатељи и препрека за наше циљеве. Помињете свесно упадање у грех. Онај који је упознао духовно грех као болест своје душе не греши свесно, већ по рђавој навици и палој природи и зато је потребан напор (подвиг) оснажен благодаћу Божијом да се вратимо у природно стање. Ову борбу описује нам апостол Павле у Рим 7.18-19 и 22-25: "Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени....Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха." Човек се својим силама не може ослободити закона греха који је у нама. То је могуће једино у заједници са Богом који васцелу творевину преко свога Светог Духа напаја животворним енергијама за које треба да отворимо своје срце. У тој синергији (садејству) нашег труда да се ослободимо рђавих навика и Божије благодати која по мери нашег труда делује у нама од телесног постајемо духовни и у нашим удовима почиње да делује духовни закон љубави Божије. То је основа хришћанског подвига и кључ за разумевање покајања. Оно што називамо библијским језиком Божијим опроштајем је загрљај Божије љубави која несметано делује у нашим срцима јер смо га отворили за ту љубав (која је енергија Духа Светога) и одбацили рђава дела која су наше срце иначе држали затвореним. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Ове године навршава се 25 година од препорода монашког живота у Сретењском манастиру. Покретач и организатор рада на обнављању обитељи, духовни васпитач браће, студената богословије и парохијана у току свих ових година био је владика Тихон (Шевкунов), тадашњи архимандрит и садашњи Митрополит псковски и порховски – намесник манастира у периоду 1994-2018. године. Владика Тихон нас ни данас не напушта својом молитвеном бригом, саветима и помоћи, на чему смо му дубоко захвални. Поводом значајног датума припремили смо мали избор цитата владике Тихона као извесну поуку, као духовне оријентире по којима хришћани данас треба да граде свој живот. Кад смо започињали манастирски живот у Сретењској обитељи отац Јован (Крестјанкин) је рекао: „Сваки дан – Литургија!“ Сваки дан. Тада сам био сам. Испочетка ми се учинило да је овакав благослов претеран. Зашто сваки дан? Народ се неће окупити, сасвим је довољно служити два-три пута недељно, тим пре што стално треба да трчим и обављам разноразна економска питања и послове. Међутим, нисам се усудио да не послушам – и веома ми је драго што се нисам оглушио о очев благослов. За манастир је врло важно да се свакодневно служи Света литургија. За парохију вероватно – више пута недељно. Литургија је темељ над темељима духовног живота, и заједнице, и свештеника. *** Има једна стара руска пословица: „Две најтеже ствари на свету јесу да човек негује старе родитеље и да се моли Богу.“ Како је говорио један подвижник: „Молити се Богу значи крв проливати.“ Манастирски послови и дани Сваки монах има потребу за осамљивањем, унутрашњим и спољашњим. Да ми је неко на почетку рекао да ћу се, побегавши из главног града и дошавши у манастир, поново наћи, не само у Москви, већ у њеном центру, вероватно бих се ужаснуо. Мислим да исто тако сви они који сањају о монаштву, не могу чак ни да претпоставе где ће се временом наћи и на каквим послушањима ће бити. Али Господ нас милостиво води Својим путевима ка ономе што треба да испунимо. *** Живот свештеника је стални труд. У манастиру је сваки монах веома заузет од понедељка до суботе: сталне службе, осим тога послушања, а често их има по два-три. У суботу увече је бденије. У недељу су једна или две Литургије. Нема слободних дана. *** Мислим да је за манастира исправно и корисно – између осталог, усудићу се да кажем и духовно корисно – кад монаси у већој мери или у потпуности сами издржавају своју обитељ. *** Иако се Сретењски манастир налази у центру града и око нас има мало стамбених зграда, код нас на службе долазе људи из целе Москве, често долазе и из Подмосковља. Наравно, то нас веома радује, али је истовремено и велика одговорност. Главни задатак манастира се састоји у томе да помогне монаху да остави свет и све што је у свету ради служења Богу и људима на спасење своје душе. Ако се манастир по Божијем Промислу налази у центру великог града и ако је Господ довео монаха у њега он не треба да се одриче духовног и просветитељског служења, уколико га Црква позива на такво служење. Савремени манастир у граду, у насељу, мора имати просветитељску мисију. И она је тесно повезана с путем личног спасења којим овде иде сваки сабрат – исто као што је пут спасења свештеника, духовника, нераскидиво повезан с људима који долазе код њега: Се, аз и дјети, јаже ми даде Бог (Ис. 8: 18). Господ нас призива да градимо Христову Цркву На шта Господ позива све нас, који смо се овде окупили да бисмо почели рад на Божијој њиви, на припрему за служење Богу? Шта у овом свету раде разни људи? – Научници граде науку, грађевинци граде зграде, политичари граде државу, лекари граде здравље људи. А на шта смо ми позвани? – Само на једно: Господ нас позива да градимо Христову Цркву. Никога другог Бог није поставио на ова дела осим епископа, свештеника и ђакона. Да приводимо људе Богу – то је посао за сву историју човечанства, за све генерације хришћана без изузетка. Да говоримо, да сведочимо својим животом, да благовестимо о Богу Који је Отац свих људи, Који васкрсава сваког човека, Који је за свакога припремио Своје бесконачно Царство. Како треба говорити о томе? То је питање које се поставља сваком хришћанину. И свако треба и својим животом, и речју да одговори на њега, зато што је то Христова заповест. То је оно што је Он свима нама заповедио пре Свог одласка из света. Свештенство је велики благослов Божији Нека би дао Господ да предстојеће служење, предстојећи живот хришћанина и свештеника Бога Вишњег за вас представљају радосну свест о томе да је све то велики благослов Божији, да све то није ништа друго до посебан пут, пут божанске спознаје, с којим се ниједна спознаја не може упоредити. Нека би дао Господ да овај пут за вас буде пут Живота, пут у Царство Небеско, које је Господ Бог одредио за свакога ко иде за Њим. *** У делу служења Цркви Божијој које вам предстоји све зависи само од сваког од вас. Да ли ћете моћи да схватите шта је потпуно поверење у Божији Промисао? Да ли ћете моћи да схватите шта је послушање, да схватите сву његову узвишеност, да схватите шта је самоодрицање, шта је смирење? Ако будете успели да стекнете ово разумевање, ловац на људске душе – ђаво – никад неће моћи тако да се дотакне нашег срца да га освоји. Ђаво ће прићи свакоме без изузетка, али смо упозорени на ово предстојеће искушење. И зато, уздајући се у силу Божију, смело идите овим дивним путем. И не заборавите: мало је оних које је Господ призвао да Му служе. И имајући то на уму, благодарите Богу. Још једном ћу поновити речи из Јеванђеља: Он је „призвао оне које је хтео“, апостоле и вас, њихове будуће наследнике. Он ће вам корак по корак откривати лепоту усхођења ка Богу и разумевање како да ка овој божанској висини водите људе које вам поверава. Пришао ми је један младић који се спремао да постане свештеник и рекао да из све снаге, свом својом душом жели да се подвизава у стицању љубави према Богу и ближњем, да сву своју снагу жели да посвети управо томе. Упитао је да ли исправно чини. Одговорио сам му: „Боље је да своју снагу употребиш за стицање смирења. А Господ ће ти послати истинску и непролазну љубав, која се не подвргава никаквим променама, због тога што ћеш посветити свој труд стицању смирења, сазнаћеш шта је то.“ Пронаћи вољу Божију Свештеник, духовник, има један задатак: да заједно с човеком који је дошао код свештеника као код духовника, тражи и пронађе вољу Божију за њега. Не да исхитрено каже: „Ево, то је воља Божија,“ већ да је постепено проналази у овим или оним човековим животним околностима. Самоуверено је у глупо кад човек тврди: „Откривена ми је воља Божија.“ Отац Јован (Крестјанкин), старац којем је по мом дубоком уверењу Господ заиста откривао вољу Божију о људима само ми је једном рекао: „То је воља Божија за тебе.“ У појединим животним околностима није нимало тешко пронаћи вољу Божију, зато што је врло јасно изложена у Јеванђељу. Међутим, понекад су околности тако замршене да је врло тешко схватити како човек треба да поступа. Да, духовнику понекад није нимало лако да доведе човека до тога да схвати вољу Божију. Није случајно што су свети оци писали да је пастирско служење – „уметност над уметностима и наука над наукама“. Моћ вере Постоји највећа, и најсвемоћнија сила у човеку. То није моћ власти, то није снага убеђивања, није то моћ ума и није моћ новца. То је моћ вере. У човечанству не постоји ниједна већа сила. Али је то посебна вера. Вера која Самог Господа подстиче да учини оно за шта човек моли. Господ нас води Цео наш живот је учење и лекција, „наказаније“ на црквенословенском, зато што ове лекције понекад уопште нису тако лаке, већ су покаткад, напротив, болне, строге и тешке. Међутим, увек треба да имамо на уму да нам их, сваком човеку, Својој творевини, Свом чеду – увек даје Сам Господ Бог. *** Пут хришћанина у Царство Небеско увек ступа у противречност, увек је у супротности с путем у овом свету. Управо то чини крст – пут у Царство Небеско и пут овог света. Управо то је наш крст. Управо то су оне неизбежне тешкоће, наш неизбежни нонконформизам, односно принципијелан поглед у којем нема никаквог пристајања на оно с чим се не слажеш, што је у супротности с твојим убеђењима – управо то чини наш крст. Заповести Божије и наше страсти и живот по законима овога света су наш крст свакога дана и свакога тренутка. *** Нас, немоћне и раслабљене, подржавају, воде нас. Господ по Свом Промислу и преко Својих верних ученика – светаца, све у животу уређује тако да нас води ка спасењу. Само да не покваримо овај сопствени пут. *** Господ свако пало биће, сваког од нас води кроз искушења, која јачају у нама веру, истину и духовну слободу. Међутим, не дозвољава да нас задесе искушења која превазилазе наше снаге. Он као Отац Који нас воли зна кад је дошло време да посрами наше греховне људске наде и слабе, немоћне снове. И зна кад постајемо спремни за то да се пред нама открију истине божанске љубави како бисмо видели бесконачно изобиље онога што је Бог припремио свакоме ко Га воли. *** Мајка Божија је посебан, бесконачно свети и велики дар хришћанском свету. У животном искуству генерација и генерација хришћана, свих хришћанских народа, дошло је до спознаје особитог места Пресвете Богородице у животу хришћана и појединих људи – Христових ученика. Зато Јој се тако посебно молимо, зато се с таквим поверењем и уздањем односимо према молитвама упућеним Пресветој Богородици. *** Шта је чудо? Чудо је кад Господ неправилно поступа. Уместо да тоне у води Он иде по њој. Уместо да пусти да жена мирно умре од крварења Он је исцељује. С тачке гледишта овог света оно што Бог чини је неправилно. С тачке гледишта света не треба окретати други образ својим личним непријатељима, већ им се треба окрутно осветити и тако даље. Али видимо како је дивно, праведно и савршено оно што Господ с тачке гледишта овог света чини неправилно. Нека се љубав Божија одазива и у нашим срцима Шта човека може да повезује с Богом? Само једно – љубав. Само њу Он очекује од нас. Ако смо ученици Христови треба да имамо на уму да сва наша искушења нису ништа у поређењу с благодаћу и силом, свемоћи, милосрђем и љубављу Божијом. Нека би дао Бог да овде, у Сретењском манастиру, међу братијом, студентима, сарадницима и парохијанима владају љубав, ватрена вера, искрена и жарка међусобна брига које нам је Христос заповедио. Да увек владају мир и радост у Христу. А за то је потребно само једно: да Господ Исус Христос, да верност Њему, испуњавање Његових заповести, буду главни циљ у животу и братије, и парохијана. Тада ће се све туђе, све завидљиво, зло и кушачко што се појављује на човековом животном путу, повући и неће имати никаквог битног значаја, претвориће се ни у шта – у пару, у маглу поред Исуса Христа Господа и Бога нашег. Да знамо само Бога Господа Исуса Христа, да тежимо само ка Њему. И тек онда ће сви проблеми, невоље и потешкоће, сва искушења бити лако савладани. Ми живимо у другим вредностима, у другим димензијама, живимо као једна породица. То ни из далека није савршена, земаљска породица. Да бисмо прошавши кроз искушења, кроз свест о греховима и покајање за њих постали потпуно другачија породица, породица светих, породица у којој постоји само једно осећање – љубави, захвалности, радости у Богу, и како би сва егоистична осећања и свака заблуда остали иза нас. *** Бог показује Своју љубав у нади да ће се ова љубав одазвати и у нашим срцима. Љубав према људском роду до страдања и саме смрти. Треба лако праштати Праштати треба лако и с радошћу. С таквим душевним расположењем да нам у души остане светло осећање да смо, по милости Божијој напокон учинили нешто што је заиста веома потребно и важно и за нас саме, и за нашег ближњег. И јесте управо тако! Пустили смо, колико је од нас зависило, човека на слободу из вечне смрти. Исцелили смо, колико нам наше ограничене могућности допуштају, човека од вечне смрти и пакла. Бојте се незахвалних људи! Родитељи, васпитавајте захвалност у деци. То је главна ствар коју можете да одгајите у њима. Не говорим о спољашњим знањима. Већ духовно васпитавајте у својој деци веру и захвалност, а све остало ће се придодати. Али ако се због неких околности збуњујете и сматрате да захвалност сама треба да никне у срцу вашег детета – тешко грешите: ђаво неће седети скрштених руку и почеће да насађује незахвалност, коју сам има, у срца ваше деце. А ви ћете пожњети плодове свог нерада и најстрашнијег људског порока – незахвалности, која ће у вама самима изазвати ужас и збуњеност. Сви хришћани су задивљујуће стваралачки људи Уметник украшава платно и доноси га људима на дар. Композитор ствара уметничко дело. А хришћанин покушава да очисти и преобрази своју душу и да је принесе Богу. То је најдивније и најзанимљивије стваралаштво од свих која постоје на земљи. Зато ми се чини да су сви хришћани задивљујуће стваралачки људи. *** Онај који је узео пет талената и онај који је узео два талента од свог Господара двоструко су Му умножили ове таленте. Али их Господар није узео. Њему ови таленти нису потребни, опет их је дао... А шта Му треба? Потребно Му је стваралаштво, какво год било зато што су ове слуге створене по Његовом лику и подобију. Моја генерација је, световним језиком речено, имала среће. А ако кажемо с црквене тачке гледишта, задесила нас је велика милост Божија: ми смо свештеници, монаси и епископи, удостојили смо се да обнављамо епархије, манастире и храмове. Ми смо срећни људи. Лекције стараца Пре свега, поуке нам је давао отац Јован (Крестјанкин), који је благословио да се оснује московско подворје. Недавно сам био у Печорама, отишао сам код њега на гроб, на један дан. После тога смо архимандрит Таврион, садашњи манастирски духовник, и ја стајали заједно у храму на служби, и он за време катизме одједном каже: „Слушај, сећаш ли се који је данас дан?“ – „Који?“ – „Празник „Иверске“ иконе Мајке Божије. Отац Јован нас је 1993. године, баш на овај дан благословио да оснујемо подворје Псково-Печерског манастира.“ Осетио сам велику топлину и радост кад сам чуо за ову значајну подудартност и ове речи. Заиста, управо пре седамнаест година, отац Јован ми је потпуно неочекивано, и за мене, и за све, одједном рекао: „Ти ћеш основати подворје Псково-Печерског манастира у Москви. Ничега се не бој!“ Кад је подворје почело да расте отац Јован је благословио да се оснује манастир који ће свеједно остати повезан с Псково-Печерским манастиром. Код нас коначе браћа из Печора, и ми често одлазимо код њих, и као и раније Псково-Печерски манастир, његова духовна традиција и духовни завети његових стараца умногоме одређују наш живот. Отац Јован је врло много писао о уређењу манастирског живота, пратио је, посебно у првим годинама, како се манастир развија, пратио је сложену ситуацију у којој се подворје налазило због познатих догађаја 1994-1995. године у црквеном животу у Москви. И за нас је његова пажња, наравно, била од непроцењиве важности. Отац Јован нам није говорио у принципу ништа што би се разликовало од онога што је написано у његовим писмима о монаштву. Али су то биле његове скривене мисли, стечене у страдању и у искуству проверени путеви уређења монашког живота. У књизи „Невести, а свети“ документовано се говори о свету који се налази поред нас. У непосредној близини нашег свакодневног и уобичајеног. Само што то ми у важним и испразним пословима не примећујемо овај свет. Док се не испостави да проведемо живот не примећујући главно. Главна ствар о којој се говори у „Несветима, а светима“ јесте општење између Бога и човека и како се то дивно и прекрасно одвија. *** Пошто сам слаб човек често ми је потребна утеха, између осталог, и у борби с помислима сумње, маловерја и чамотиње... Књигу „Несвети, а свети“ сам, између осталог, написао и за самог себе, како бих је поново читао и говорио себи: „Слушај, пријатељу, а да ли се сећаш каквих је било догађаја, какве догађаје ти је Господ слао у животу? И још се усуђујеш да нешто лупаш?!“ То је победа светих новомученика Мисао о томе да изградимо храм и да га посветимо новомученицима у нама се родила одавно, практично од почетка препорода обитељи. Место на којем се манастир налази – Бољшаја Лубјанка – је место заточеништва, страдања и мученичке смрти многих исповедника, православних хришћана верних Богу – јерарха, свештеника и мирјана. За нас је био веома важан духовни задатак да подигнемо храм који прославља њихову верност, храброст, духовну лепоту и подвиг, да призовемо њихове молитве за нас. *** На територији Сретењског манастира који је затворен 1920-их година такође су се налазиле јединице ЧК и НКВД-а. И овде је било каземата, и овде је било мучења. Ми за земљу Сретењског манастира кажемо да је антиминс. У антиминс на којем се служи Света литургија – посебно платно које благосиља архијереј и које се ставља на престо у олтару, ушивају се мошти светих мученика. А земља на Бољшој Лубјанки је један велики антиминс. *** Шта може бити боље за осмишљавање трагичних догађаја у нашој историји од храма Божијег? Речима се не може осмислити. Па, рећи ће правилне речи, изразиће правилне мисли, даће тачне оцене. Али је овде у питању нешто веће. Треба да постоји храм-споменик нашим новомученицима – дивно светао. Храм, чија идеја ће бити прелазак из патње у радост, из таме на светлост, од трулежног ка нетрулежном, од нашег времена ка оном стању кад, као што је Господ рекао, времена више неће бити – ка Царству Небеском. Зар то није светао и радостан догађај? Победа светих новомученика! Као епиграф би се могле навести речи оца Јована (Крестјанкина) који је говорио да су дани које је провео у логору били најсрећније године у његовом животу, кад је Христос био поред њега. Нови храм Сретењског манастира је назван у част свепобеђујућег Христовог Васкрсења и у част верних ученика Господа Исуса Христа – Његових светих новомученика и исповедника. Осмишљавамо пут који су прешли наша земља и народ, пажљиво слушамо лекције које треба да извучемо и схватамо главно: све је само у рукама Божијим. Господ свргава у пакао и изводи из њега. Управо то се десило нашој отаџбини, која је била свргнута у пакао и поново изведена ка Христовом Васкрсењу, ка васкрсењу живота у Богу за многе милионе наших сународника. Треба да запамтимо: живимо у Светој Русији Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити! Наравно, само ум пун предрасуда и злобе може да тврди да се у Русији ништа не дешава набоље, да су узалудне молитве новомученика. Сећам се покојног сабрата из Донског манастира, оца Данила, који се често чудио: „Како можете да не верујете у препород Русије? А молитве збора новомученика?! Оних који су пролили крв за Христа, који се сад моле пред престолом Божијим за нас, за нашу Русију, за нашу Цркву?!“ Говорио је: „Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити!“ Поновићу, само пристрасан ум који не воли Русију може да тврди да се у Русији не дешава ништа позитивно. наравно да се дешава. У храмовима видимо већ нову генерацију омладине која је одгајена у православљу. Таквих младих људи има и има их много. Видимо мноштво људи који су стекли веру, који се спасавају и кају. Видимо и спољашњи препород. Кад бисмо само позлаћивали куполе, а кад би Православна Црква духовно умрла, то би било ужасно. Али на срећу, Црква остаје верна свом Учитељу, Господу Исусу Христу. Она иде за Њим, она мноштво људи води у Царство Небеско. Главни задатак Православне Цркве јесте да испраћа своје грађане у Царство Небеско. Један светитељ који се упокојио у ХХ веку је рекао: „Не треба тражити свету Русију, треба живети у њој.“ И ми, по милости Божијој, живимо у њој, у светој Православној Цркви која једина може да нам дарује мир, утеху, смисао овог живота и вечно спасење. Извор: Православие.ру

Из овога што смо до сада говорили, јасно је да се овом свештеном службом освећују сви верници. Но, вредно би било видети да ли се то увек збива. 2. Ово свештенослужење представља приношење Дарова; али дарови не бивају увек прихваћени од Бога, него има случајева када због неваљалства оних који их приносе, бивају презрени и одбачени. Много је примера за то како код старих тако и код оних који живе у доба благодати. Испитајмо, дакле, да ли се можда и ови Дарови понекад не приносе узалуд, па пошто нису примљени, и не освећују онако како то служба обећава; а то све зато што их не приносе увек врлински људи, него их понекад чак и они неваљали приносе. 3. Да Бог заиста и те Дарове одбија кад је нечист онај ко их приноси, то је очито из онога што Црква чини. Наиме, онима за које зна да су смртно сагрешили, не допушта да такве Дарове приносе; а ако се они на тако нешто и дрзну, она их не прима, него их одбацује заједно са њиховим Даровима. Али, пошто Црква не познаје добро све те људе, него већина од њих остаје незнана, а божанска Трпеза ипак прима њихове Дарове, шта о тим Даровима треба да знамо? Јесу ли неприхваћени од стране Бога и јесу ли лишени свакога освећења? Ако је то тачно, незнано је кад су освећени – јер, углавном, или сумњамо у начин приношења тих Дарова, или нам је он у потпуности непознат. И тако ће верници, приступајући светим Тајнама колебљиво и без вере, остати без икакве користи од њих. 4. Шта бисмо о овоме могли рећи? Да се приношење Дарова савршава у два чина. Најпре верник од своје куће приноси Дарове и предаје их свештенику у руке, а затим Црква те исте Дарове приноси Богу. Прво приношење, кад је грешан онај ко прилаже, бива узалудно и никакве користи приложнику не доноси управо зато што „је грешан; јер, то што се приноси није само по себи одбојно Богу, будући да је сва творевина Божија добра. 5. Оно друго приношење Дарова, међутим, које врлински људи чине у славу Бога и у славу светих, за спасење васељене и за сваки добри захтев уопште, ништа не може омести да буде добро примљено. Јер, никаква нечистоћа од руку онога који их је најпре донео, није остала на Даровима;него, пошто остају чисти и пошто су чисти они који их сада приносе, бивају освећени и освећују оне који се моле. И никаква прљавштина греха никада не може почивати на бесловесним и неживим стварима, јер грех је болест воље, па само словесна бића могу бити упрљана грехом. 6. Али, ако су Дарови које грешници приносе увек чисти, зашто их онда правило Цркве не прихвата? Да би посрамила оне који их приносе како би научили колико је велики гнев Божији против њих, јер Он чак и Своја створења, којима нема шта приговорити, због њих одбија и презире; и да се, поучивши се томе, уплаше и поправе свој живот. Но, самим Даровима Црква никакво неваљалство не приписује. Због тога нема никакве сметње да ови Дарови буду прихваћени и освећени, јер њихово друго приношење обављају честити људи. 7. Могао би, међутим, неко рећи: па нису честити ни сви свештеници који обављају принос, него неки од њих болују од великог неваљалства;на тај начин наше речи долазе под сумњу. Наиме, кад се деси да су оба приносиоца Дарова богомрски, што може да буде, како ће се онда постићи то да Дарови буду угодни Богу и да их Он прими, односно да буду свети и освећујући? Никако;него ће тада уистину бити неприхватљиви; и увекће бити под сумњом пошто су сумњиви и начинионих који их приносе службу савршавајући. Јер, Апостол каже: „Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему?“ Тако ће бити много неверице и сумње у вези са службом, и нигде никакве извесности; а причешће светим Даровима неће донети никакве користи верницима који се без вере причешћују. 8. То ће рећи и у таквој недоумици ће бити онај ко сматра да је свештеник сам господар приношења ових Дарова. Наравно да није; оно главно што остварује ово приношење јесте благодат која освећује – јер приношење Дарова садржано је у њиховом освећењу – а свештеник је у свакој прилици њен служитељ. Јер, он од себе ништа не приноси, нити се усуђује да учини или да каже нешто по свом расуђивању и по свом уму, него само оно што је од благодати примио – било да је то чин, или реч, или дело; поступајући на начин који му је одређен, он узвраћа Богу оно што је од Њега добио. И тако су Дарови увек богоугодни и од Бога прихваћени јер су увек принесени на начин који је Њему угодан. 9. Колико је значајно да ли је приносилац Дарова по себи неваљао? Јер, његово неваљалство ништа не придодаје Даровима нити тај принос чини горим – као што неки лек који је начинио човек неук и невешт лекарском умећу, ништа не спречава да донесе оздрављење; довољно је да га је овај начинио по заповести лекара и по упутству за припремање које му је дато. Такав лек, заиста, неће бити узалудан због неукости онога који га припрема, него ће бити спасоносан због умећа онога који је дао упутство за његово справљање. Јер, од неукости служитеља ништа није примио, него је потпуно начињен лекаровим умећем. 10. Тако и овде, божанска благодат све остварује. Свештеник је само њен служитељ, који чак ни тај дар служења нема по себи – и њега је од благодати стекао. Јер, свештенство је то: сила која опслужује светиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Свете Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Беседа Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, изговорена на Аранђеловдан 2009. лета Господњег, на литургијском сабрању у београдском Саборном храму Светог архангела Михаила. ... Господ је сакрио од мудрих и разумних, а открио безазленима, открио дјеци. То су ријечи, драга браћо и сестре, из Светог Јеванђеља у којима ми сазнајемо да су многе тајне које су сакривене онима који су мудри, који су разумни, или који мисле да су мудри. Оно што је њима сакрио, открио је онима који су невинога, чистога и безазленога срца. Многе су тајне сакривене од људског ума, људског разума, а једна од тих тајни која је сакривена од разумних људи јесте управо тајна наше небеске браће, Светих Архангела и Ангела, Херувима, Серафима, Господстава, Власти и осталих небеских чинова. Наше небеске браће створене руком Божијом, што је већ објашњено на првим страницама Откривења, када се говори како је Бог створио Небо и земљу. Под Небом богомудри људи су управо подразумијевали небеску, ангелску војску, небеску нашу браћу, који потврђују да човјек није сам у васиони као разумно биће. Бог је испунио своју творевину безбројним чудесима и уградио у своју творевину небеске тајне. Једна од најсветијих тајни управо јесте постојање наше небеске браће. И, с друге стране, наш живот се прожима са животом свеукупне творевине Божије, и кроз то постоји прожимање између земаљске и небеске браће, између ангелске војске и људи који су на земљи. Свеукупно предање свето, живо предање то посвједочује. Безбројни су свједоци те велике и свете истине да је наш живот сједињен са животом Архангела Михаила, да небеске силе уграђују себе силом Божијом и Божијим благословом, у творевину, нарочито у људску историју и у људски живот. /.../ Девет је ангелских и архангелских чинова који се помињу, у предању, Божијем Откривењу, који учествују у историји свијета својим дејством и својим присуством. Посебно мјесто међу њима заузима Св. Архангел Михаило, па Св. Архангел Гаврило. Михаило, који је вјерност Божија и доброта Божија, што значи његово име. Гаврило, који је сила и крепост Божија. Гаврило, који се толико пута, и у Старом и у Новом Завјету јављао као благовјесник тајни Божијих. То је онај Гаврило који се јавио и Пресвјетој Дјеви и објавио јој радосну вијест, а преко Ње и свима нама о рођењу Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, другог лица Пресвете Тројице. Међу њима се помиње и Рафаило. Рафаило који значи: исцјељење Божије. И друга дивна имена, као што је име Ангела и Архангела Урила, који значи: огањ Божији. Други значи: узвишење Божије, прослављање имена Божијег. И тако редом, сваки од њих је свједок, носилац Божијих тајни. А сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављају Оца и Сина и Духа Светога. Јер, и то је посвједочено, да када је Сатанаил, Луцифер отпао, када се одрекао Бога, а Господ нам то свједочи како га је видио, Сатанаил је као муња пао са неба. Његовим доласком је он поражен, понижен, када је он посумњао у Бога у својој гордости, онда је Архангел Михаило рекао: "Стојмо добро, стојмо са страхом!" – и тиме је призвао све остале небеске силе архангелске да стану са Божијим страхом и да запјевају ову пјесму коју ми пјевамо непрекидно на Светој Литургији: "Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја" – "Свет, свет, свет је Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе Његове!" Ангелска пјесма, која постаје и наша пјесма. Пјесма коју поју небеске силе око престола Божијег, неизрецивог и неисказивог, а онда и ми овдје на земљи, њихова браћа, на њихов начин, њих изображавајући, и ми такође појему ту пјесму, тако да одјекује иста пјесма и славословље Богу и на небу и на земљи. Управо ћемо сада, на Светој Литургији, изговарати оне ријечи које то потврђују: "Иже Херувими тајно образујушче и животворјашчеј Тројицје, трисвјатују пјесан припјевајушче" – ми који Херувиме тајно изображавамо и животворну Тројицу прослављамо, сада одбацимо сваку земаљску бригу да би примили, на архангелски и ангелски начин, Господа Христа и да би ми, на ангелски начин, прославили Господа на небу овом дивном пјесмом и свједочанством да је Бог Отац и Син и Дух Свети. Зато и пјевамо три пута: "Свет, свет, свет..." Пјевају ангели и пјевамо и ми заједно са ангелима, њих изображавајући и на тај начин исказујући и своју вјерност живоме Господу, своје јединство и заједништво са нашом небеском браћом. По вјерним предањима, сваки народ има свог Архангела који управља његовим животом. А исто тако, и сваки човјек на земљи, особито онај који је крштен, има ангела чувара који га прати и који га подстиче и управља путем који води у живот вјечни. И ако су небеске силе испунила славословља имена Божијег, онда и ми који смо овдје, њихова браћа на земљи, призвани смо да непрекидно Бога славословимо. Ако је њих Господ испунио огњем Својим, небеским, вјечним, непролазним, и свјетлошћу, онда смо призвани да будемо носиоци истога огња небескога и те силе божанске. Није ли Господ рекао, када је са малом дјецом био, "то је са Бога и са неба"? О, када би се хтјело да се тај огањ распламса! Огањ Васкрсења Христовог, Свјетлост Његовог Преображења, Свјетлост лица Његовог, која обасјава сваког човјека који долази на овај свијет. Тај огањ, на коме се грију наша небеска браћа, којим се ми просвјећујемо и освећујемо, којим су се просвјећивали и освећивали сви свети пророци и апостоли, свети Божији угодници и носиоци силе Божије. Том свјетлошћу и огњем небеским се хранио и њиме се освећивао и анђео наше Цркве Светосавске, блаженог спомена наш Патријарх Павле. Сав свој живот је усмјерио у том правцу, од дјетињства свог непрекидно чезнући да буде смјерни носилац тога огња Божијега. Па, и сами сте свједоци, не само док је био са нама тјелесно и док је свједочио Господа и проповједао Јеванђеље Његово, него и на његовом самртном одру, како је дивно његов лик сијао, испуњен небеским миром, небеском добротом. /.../ Каже се за једног древног пустињака да се непрекидно молио Богу да га не прослави међу људима. А Господ му подари тај огањ, ту свјетлост, тако да је лице његово засијало и било узвишеније од свјетлости сунца. Исто тако, и наш анђео наше Цркве Светосавске /.../ није тражио земаљску славу, славу од људи, него се уклањао, живјећи тихо и скромно и безазлено. И, ево, Господ није услишио његове молитве да га не прослави, него га је прославио и народ Божији који се сабрао, њих стотине хиљада да га испрати и био свједок како је Господ прославио тог Свог угодника, тог ангела Цркве наше, који је изображавао својим животом ангелске силе и хранио се Хљебом Живота. Нека би Господ и његовим молитвама, и молитвама свих Светих, молитвама светих Архангела и Ангела и свих небеских сила, и нама подарио тога огња ангелскога, небескога, и нека би нас учинио вјесницима Своје Славе у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светом литургијом која је служена у 20. недељу по Духовима, у Саборном Храму Светог Јована Владимира у Бару, началствовао је парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу протојереј-ставрофор Милош Весин. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под руководством магистра Маје Басараб. У литургијској бесједи отац Милош Весин је нагласио да је свако јеванђелско читање не само поука, него и порука, порука наде прије свега. Осврнувши се на данашње Јеванђеље, отац је казао да се уочава неколико значајних момената који се додирују из живота свакога од нас. Први моменат јесте да имамо Господа који се саосјећа са свим нашим недаћама, невољама и тегобама. Апостол Лука нам даје једну кратку социолошку структуру ондашњег друштва, напомињући да је умро син јединац мајке која је уз то била удовица. Дакле, у тој једној реченици много тога је речено. И онда, помиње апостол Лука, да је Христос видјевши ту мајку која сахрањује сина јединца осјетио сажаљење. „Дакле, то је прва и основна порука овог данашњег читања. Да ми имамо Господа који саосјећа, који има моћ да сажаљева са нама, а сажаљевати значи носити са неким његову жалост, саучествовати у нечијој жалости. И зар није то велика нада? Зар није то моћно охрабрење да ми имамо Господа који има вољу и снагу да сажаљева са нама? У свакој ситуацији и колико год да нам се често чини да је Бог и далеко и високо, предалеко и превисоко од свих наших оних свакодневних, врло често ситних, али нама итекако крупних проблема и недаћа, то уопште није тачно.“ Господа интересује све оно што спада у садржај наше свакодневице, бесједио је даље протојереј-ставрофор Милош Весин. Подсјетио је да су прве ријечи Христове када је видио ожалошћену мајку: „Не плачи“! „Ријечи које Он, ево кроз овај временски ехо, упућује читавом људском роду последњих двије хиљаде и више година. Не плачи! Другим ријечима, плач не смије да буде наш крајњи одговор на чињеницу, и то катастрофалну чињеницу смрти, присуства смрти као нестанка, као престанка једног односа прије свега. И колико год да је са једне стране плач нормална реакција у нашој свакодневици, исто толико колико год је тај плач са једне стране нормалан, плач не смије да буде наш коначни одговор у ситуацијама које нам изгледају неизбјежне, затим бескрајне и коначне. Управо зато Христос говори: Не плачи!“ Затим је објаснио да је Христос силом свога Божанства знао да то није крај односа између мајке и сина, и да то није крај битисања тог младог човјека. Апостол Лука описује сцену када је Христос приступио онима који су носили тог мртвог младића и рекао им да застану и директно се обратио умрлом младићу рекавши му: „Момче! Теби говорим. Устани!“ „Данас то многима, нажалост и међу нама православним хришћанима, дјелује помало бајковито, невјероватно, нестварно. И све што дубље урањамо у такве мисли да су библијски описи ових спасоносних догађаја само једна лијепа прича, заправо доказујемо колико смо сами далеко од библијске стварности. Колико смо изгубили моћ библијског поимања, другим ријечима, колико смо далеко од библијског ума“, казао је прота. Појаснио је да библијски ум значи живјети по слову Светога писма, по слову Божијег закона. Другим ријечима, бити вазда са Богом љубави, са Богом мира, са Богом правде, али исто тако бити и са својим ближњима. „И зато Христос, како једна дивна црквена песма каже, мијења поредак природе. Јер никада још није било виђено, нити се чуло да је икада неко некоме могао рећи, некоме ко је умро, устани. А Христос управо на тај начин мијења поредак природе доказујући да је Он господар и живота, али и смрти. И шта се онда десило? Ништа. Христос једноставно васпоставља поремећени поредак и то апостол Лука у врло мало ријечи описује када каже да је Христос вратио сина мајци својој.“ Наравно, прва реакција која је обузела све оне који су присуствовали том чудесном догађају била је страх. што је, како је објаснио отац Милош, увијек наша прва реакција на оно што је непознато и на оно на шта немамо никаквог одговора. „И једино што је народ могао да каже јесте, да констатује, да се велики пророк појавио међу нама. И да је Господ походио народ свој. Господ не само да је тада као оваплоћена Ријеч Божија сишао са Неба, дошао и поживео са људима, не само тада, него Он и данас свакога дана у свакоме граду, у свакоме селу походи народ свој. Он и данас свакој мајци, свакоме оцу, свакоме супругу, свакој жени, сваком сину, свакој ћерци, дакле свакоме ономе ко је остао без свог најмилијег и најдражег поручује и казује: Не плачи! А то, да Он и данас свакоме од оних који су у Господу уснули упућује исте ове ријечи као и сину Наинске удовице. Устани! О томе нам свједочи истинитост васкрсења.“ Васкрсење јесте порука свима који су у гробовима, казао је прота Милош и нагласио да није битан временски период и да није важно што ми то не видимо сада. Оно што јесте битно, јесте да је то чињеница на којој почива овај свијет, чињеница о стварности васкрсења. „И због тога нека ова јеванђелска порука дуго одјекује нашим срцима. Да имамо, прије свега, Бога који уме да се сажали на нас, који види сваку нашу муку, али и да имамо Бога који је у стању да поврати онај поремећени поредак, да онима који су неутјешни каже: Не плачи, а онима који су умрли каже: Устани. Заиста, Бог као и некада, тако и данас, походи народ свој. Амин.“ На крају се протојереј-ставрофор Милош Весин захвалио оцу Слободану и осталим свештеницима на љубави коју су му указали и на дивном служењу Божанствене литургије. Посебну захвалност је упутио хору при саборном храму на величанственом литургијском појању и свом присутном народу на заједничкој молитви. У име свих који се сабирају и Богу моле у овом светом храму, оцу Милошу Весину на његовој љубави и труду захвалио се прота Слободан Зековић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, дана 20. октобра 2019. године, када Црква слави свете мученике Сергија и Вакха, светом Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, умировљени парох и ђакон Војислав Николић. У својој богонадахнутој беседи Владика Херувим обратио се сабраном верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље данашња света Литургија, у Преображењској капели у манастиру у Даљ Планини. Благодат Божја нас је сабрала да узнесемо дарове, да принесемо Жртву и да се на првоме месту помолимо Господу и заблагодаримо за сва добра која нам је дао. Бог нам је дао благодат љубави, благодат наде и благодат мира. Све то је данас испуњено на литургијском сабрању у овој нашој заједници. То је учинила благодат Светога Духа – да будемо сви у једном Духу, у молитви, у заједници, у жртви, у љубави сабрани око Тела и Крви Христове. То је лепота и испуњење заповести које је Господ оставио човеку. Господ је човеку оставио да живи у миру, нади и љубави. Нада је та која изграђује заједницу, која изграђује Цркву Божју, и да стичемо Небеске врлине како бисмо се уврстили у ред светих Божјих угодника. Да ли постоји већа благодат, благодатнија заједница од ове литургијске заједнице? Наравно да не постоји. Ни једна друга заједница, ни једна индивидуална оствареност у свету не може нам дати такве благодатне дарове као што нам може дати литургијска заједница. На светој Литургији видимо савршенство служби Божјих које се врше. Од чтечева, ђакона и свештеника до свих осталих који су ту да служе. Није ни Епископ ту онај који ће бити владар или деспот, него онај који ће служити своме народу, повереноме му стаду. Ту се руши сва индивидуалност која може да изроди различите проблеме и да нас одведе у пакао сопствених мисли. Често се дешава међу нама свештеницима, јер смо и ми људи од крви, да имамо сумњу да ли ме неко погрешно погледао или мислио о мени. На основи таквих премиси ми стварамо судове и улазимо у пакао сопствених мисли и не видимо благодат и светлост. Не видимо тада ни Христа који је Светлост овога света, јер смо заробљени својим мрачним мислима и својом сујетом, заробљеним смо својим унинијем које нас удаљава од заједнице са Богом и са другим човеком. Ако живимо у заједници са другима и ако живимо једни за друге онда смо заиста благословени и присутна је Божја благодат. Нажалост, овај век носи са собом такве последице и сурогате да не можемо схватити и својим умом разумети шта се све то слива у мислима и срцима сваког од нас појединачно. То требамо изграђивати на онај начин који је Господ оставио човеку, то је начин којем нас учи Јеванђеље. Јеванђелска љубав нас учи да не доживљавамо и не гледамо све тако. Требамо гледати једни на друге као браћа, а не као непријатељи или супарници или противници једни другима. Ако тако наступамо и то тако гледамо, онда немамо напретка и не познамо суштину друштвеног живота. Онда нисмо црквени народ, већ смо смутни људи, људи који живе у тами и сенци смрти. Не видимо тада Светлост Васкрсења, не видимо радост која треба да произилази из црквене литургијске заједнице. Заиста, после свете Литургије свако од нас треба да осети радост, растерећење, љубав и благодат, све оне дарове који ће нас држати до наредног литургијског сабрања и поново разбудити и распламсати пламен кандила наше вере. Ако тако буде Христос ће бити наш крајеугаони камен, наш темељ и ослонац у овом свету. Благодат треба да нас испуњава, да надопуњава недостатке и да увек испред себе имамо Христа. Требамо да размишљамо на који начин требамо да поступамо и да служимо Христу. Не да размишљамо на који начин се служи Епископу или било коме другоме у црквеној служби, него како се служи Христу. Господ Христос треба да нам буде први и основни темељ нашег живота и размишљања. Ако тако буде и ако тако живимо и учимо, знаћемо да смо на путу свих дивних светитеља које смо прослављали задњих 800 година, светога Саве и светога Симеона. Нису се они угледали ни на какве идеологије, него су се искључиво угледали на Христа. Христа су ставили испред себе, Он је био огледало пуноће и испуњења живота. Ако заиста будемо тако живели, ако се будемо угледали на то како су они живели, знаћемо да смо у пуноћи у заједници и љубави. Нека је благословен данашњи дан и света Литургија, нека нас благодат Божја увек сабира и да у тој благодати увек живимо, нека љубав надвлада све недостатке и трзавице и све оно што нас удаљава од заједнице љубави Божје. За то смо позвани, за то се требамо кајати. Света тајна покајања јесте управо најлепши цвет овога света, када са сузама перемо своје срце и своју душу да би Христос могао да се усели и буде део нашега живота. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих мученика Сергија и Вакха служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Пантелејмона у Брђанима. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, архимандрит Манастира Вујна Јован (Никитовић), протојереј Милорад Величковић, јереј Звонко Рацић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Након прочитаног Јеванђеља које нам говори о чудесном улову и првом позиву у апостолску службу Владика Јустин се обратио сабраном народу. Владика је на почетку своје беседе подсетио на велики јубилеј осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и да је то централни догађај у овој години. Данашње Јеванђеље нам говори једну причу са Генисаретског језера како је Господ Исус Христос дошао рибарима, јер је тако било устројено да Господ Бог који је рођен овде на земљи међу нама често није имао где да главу склони. То чини међу рибарима где се осећао најбезбедније, јер су рибари простодушни, радни и вредни људи. Рибари су ти који стално гледају у небо да ли ће им Господ Бог послати улов, јер то што они раде се не види голим оком, јер риба је под водом. Господ улази у лађу код Симона Петра и моли га да се мало удаљи од обале, јер је било много људи на обали и да би га боље чули. Један број оних који су чули проповед пошли су за Христом, док други који нису нашли потврду за своју сујету, заљубљеност у себе, они су се одвратили. Господ говори Симону Петру да баци мреже на дубину, а он каже да су се трудили целу ноћ и ништа нису уловили. Али послуша реч Божију и уловише много рибе и напунише две пуне барке. Видели су да Господ Исус Христос који је са њима није само обичан човек. Стога, Симон Петар када виде силу Божију рече: Иди Господе од мене, јер сам ја грешан човек. И заиста тек када човек упозна Бога види колико је грешан, слаб и немоћан. Без Бога се меримо са оним што је у природи и са онима који су око нас, па налазимо да смо често бољи од осталих. И тада Господ позива прве апостоле Симона Петра, Андрију, Јакова и Јована, који оставише своје мреже, родитеље, место и пођоше за непознатим да их учини ловцима људи. Пођоше за Господом Христом који још није ушао у славу Своју. Овакву љубав Христос је могао да нађе само код простих рибара, зато их и позива да пођу за Њим. Својим апостолима Христос даје највећу тајну, да спознају ко је истинити Бог. Да кроз спознају Бога, спознају себе и даје им Духа Светог да проповедају реч Божију. Том речју, ево, већ две хиљаде година уловљена је читава васељена. Дакле, бацили су мрежу на дубину где је крупан улов. У плићацима где је ситна риба лове они који су страшљиви, несигурни и немају поверења. Они који се осмеле да чују реч Божију чак и кад им нешто делује немогуће – Богу је све могуће. Често смо ми хришћани сведоци да што је нама немогуће, Бог нам кроз извесно време да. Бог нам отвара врата да уђемо у предворје највећих тајни и тако из тајне у тајну, из силе у силу, ми узрастамо у меру раста Христовог. Тачно је да се ми усавршавамо, али као људи често пута и грешимо. Када сагрешимо морамо да знамо да се враћамо назад, не стојимо у месту. А тек они који никада не одлазе у Цркву и немају везу са Богом, њих су силе овог света одвојиле и полако их увлаче у свој промисао, јер овај свет има своје размишљање, радости и интересантне делове. Али овај читав свет у злу лежи, по речима Светог апостола Јована Богослова. Господ је овај свет створио савршен, али људи су злоупотребом упропастили свет. Пошто видимо да је Бог тај који нас спасава, да је Он милост и љубав, ми као хришћани смо дужни из љубави, не из ропске покорности, да се молимо Њему, да држимо заповести Његове. Онога тренутка када престанемо да држимо заповести које нас изграђују и утврђују, морамо да знамо да смо се удаљили од Бога и требамо да се вратимо – јер смо крштени, миропомазани и Дух Свети је на нама. Бог нам је дао све потребне силе да овде на земљи имамо живот достојан човека, а када напустимо ову земљу нека нам Господ Бог дарује Царство небеско. Владика Јустин је овом приликом старешину Храма Светог Пантелејмона јереја Звонка Рацића одликовао чином протонамесника. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави, где се отац Звонко захвалио Владики Јустину на канонској посети и добијеном чину. Извор: Епархија жичка

У бројним полемикама везаним за доношење Закона о слободи вјероисповиjeсти, заговорници доношења овог прописа у медијском простору намијењеном афирмисању власти настоје одржати стари марксистички наратив који би се могао парафразирати на следећи начин – остајући на трагу антицивилизацијских вриједности Православна Црква жели да стопира доношење овог Закона. Из те перспективе, Црква се већ два миленијума супротставља човјековој слободи, индивидуалности и сваком напретку, a Влада силом рационалне аргументације сузбија ове мрачњачке тенденције Цркве. Да ли је побједа концепта вјерских слобода заправо пораз хришћанских идеја као што се то жели приказати у про-режимским медијима? Како би одговорили на ово питање потребно је сагледати историју развитка принципа слободе вјероисповијести. Обично се сматра да је овај принцип зачет у филозофским постулатима просветитељства који су кулминирали доношењем Првог амандмана у Сједињеним Америчким Државама 15. децембра 1791. године. Ипак филозофски концепт слободе вјероисповијести сеже у много даљу прошлост, а сама кованица „слобода вјероисповијести“ настала је у Цркви. Први пут се чита у дјелу ранохришћанског апологете Тертулијана који је стварао у другом и трећем вијеку по Христу. Рођени Картагињанин, овај обраћеник из паганизма, отачкој мисли допринио је са својих 30 дјела, а данас је препознат по сентенци sanguis Christianorum semen /Ecclesiae/ (крв Хришћана је сјеме /за нове Хришћане/). Teртулијан је стварао у вријеме оштрих прогона Цркве од стране римске државе који су испровоцирани неприхватањем Хришћана да поштују римске богове. Жеља да се наметне вјеровање у пагански пантеон допуњена је захтјевом да се обожава и римска држава оличена у функцији императора. Упорност Хришћана у противљењу тим захтјевима резултирала је различитим прописима и прогласима против Цркве. Тертулијан је, као врсан правник, оспоравао такве прописе као супротне основним начелима римског права. Историчар западног Хришћанства Роберт Вилкен (Robert Louis Wilken) у својој књизи „Слобода у Божијим стварима – Хришћанско поријекло слободе вјероисповијести“ (Liberty in the Things of God: The Christian Origins of Religious Freedom), износи став да се коријени савременог схватања слободе вјероисповијести налазе у Тертулијановим полемикама нарочито у његовој Апологији. Ово се нарочито односи на Тертулијанов став да слобода упражњавања религије представља суштинску компоненту људске личности – „то је привилегија својствена само људској природи“. Наш најпознатији патролог владика Атанасије Јевтић такође препознаје ове Тертулијанове ставове. Он у првој књизи своје Патрологије каже да Тертулијан „тражи слободу религиозне савјести“ и преноси његове ријечи: „Само је Хришћанима забрањено да имају своју религију, гдје је онда та фамозна римска слобода савјести?“ Ова реченица дио је већ поменутог дјела Апологија или Апологетик у ком се први пут користи фраза слобода вјеровоисповијести, у контексту да свако има слободу да вјерује у Бога ког сматра за правог (colere ius est praeter Deum verum). Већ поменути професор Вилкен сматра да је Тертулијан први човјек у историји западне цивилизације који је искористио синтагму слобода вјероисповијести (freedom of religion). Он сматра да је ова ранохришћанска апологија имала извјестан утицај на формирање законодавства САД нарочито на протоуставне одребе Notes on the State of Virginia које је написао Томас Џеферсон. Џеферсон је у својој личној библиотеци имао примјерак Тертулијанове Апологије, а Вилкен преноси да су дјелови који се односе на вјерске слободе били подвучени у његовом примјерку. Он наводи да шеснаест вјекова дијели двије невјероватно сличне реченице – Џеферсонову „Мене не поврjеђује aко мој комшија вјерује да постоји 20 богова или да бог уопште не постоји“ и Тертулијанову „Вјеровање једне особе не штети и не поврjеђује другог“ али се уздржава од доношења закључка о директном утицају. Тертулијанов Апологетик није једино дјело у ком он пише о слободи вјероисповијести. У свом дјелу Скапули које је заправо писмо проконзулу Африке истог имена, Тертулијан наводи да Хришћани нису ничији противници јер „само они љубе своје непријатеље“ и тражи за њих неодузимљиво право на слободу вјероисповијести: „Религији није својствено принуђивати на вјеру која се прима по вољи, а не по принуди“. Одакле Тертулијану овако савременe идеје? Оне проистичу из самог xришћанског разумијевања достојанства људске личности као таквог. Створен као икона Божија човјек има слободу – да ли жели да одржава заједницу са Творцем или не жели. Његошев стих „Бог je саздао слободу за човјека“ сликовито објашњава да без слободе не бисмо били људска бића. Следствено, порицати слободу другоме, нарочито слободу вјероисповијести, значи порицати елемент његове људске природе. Важно је разумјети да концепт слободе вјероисповијести није стран хришћанској мисли. Овај значајан стуб савременог демократског друштва изникао је из црквеног предања и он Цркви није наметнут, нити га она прихвата под принудом. Црква мора бити равноправан саговорник чија ће права бити поштована и мишљење озбиљно и добронамјерно сагледано. Павле Божовић, новинар радија Светигоре, дипломирани правник, теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак, 11. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Иллић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. У надахнутој беседи којом се верницима обратио, Епископ Јован је говорио о усавршавању у вери и науци Христовој: Your browser does not support the HTML5 audio tag. “Чули смо, браћо и сестре, данашње Јеванђеље у којем видимо како је Господ бирао место где би народ могао да стане. Њега су пратили не само ученици Његови, него и народ. Христос је чинио чуда због себе, него ради народа, а народ је, знајући да Христос исцељује, доводио болеснике Њему. Господ је приликом исцељивања људи тражио узрок болести и тамо где је грех био узрок болести Господ је лечио душу човека. А када се душа ослободи греха, она онда тражи Бога, јер душа је богочежњива. Кад се човек ослободи једног греха, код њега су одмах узвишенија размишљања, он задобија благодат Божију. Чим се трудиш задобијаш благодат, ако послушаш задобијаш благодат. Ми хришћани смо вечити ученици Христови. И ученик схвата лекцију и усавршава се у лекцији све дотле док осећа да треба да изађе пред учитеља и положи испит. Али када ученик себе постави за учитеља, то је толико страшно да тај ученик се више не спрема за испит, јер мисли ја сам сад учитељ, а није прошао свој ученички стаж. Ово данашње Јеванђеље нам је толико поучно јер видимо да су људи ишли за Господом и да Господ не бира људе који ће Га пратити, већ људи бирају Њега. Он све те људе уједињује својом науком, али уједињује онога ко хоће да буде уједињен. Бог се теби и мени нуди, човече! Он нам се даје, стално нам се даје кроз Цркву своју, кроз свету Литургију. Света Литургија је она вечито постављена трпеза. Човек који нема Бога у себи, он и није прави човек, он има изглед човека, али не носи суштину у себи. Зато Јеванђеље каже: “Пазите како слушате”. Неко ће слушати онога који њему одговара, који њему повлађује, а неће слушати онога који му указује на његове недостатке, са њим ће прекинути. Браћо и сестре, Христова цела наука и цело Свето Писмо сажето је управо у овим заповестима и блаженствима која смо данас чули. Из Светог Писма видимо, када је Господ нахранио онај народ који је данима био далеко од својих домова, да ко се храни речју Божијом он ће лакше поднети и недостатак телесне хране. Онај човек који прима хришћанске врлине у своје срце и душу, тај човек постаје силан, али не својом силом, већ божанском силом. Сила Божија задобија се онако како Црква учи, како Јеванђеље учи, а не на неки наш начин. У немоћи се сила Божија пројављује. Ми смо задобили благодат, кроз крштење и свете тајне. Када бисмо ту благодат сачували ми бисмо се спасили. Благодат Божија чува човека ако човек чува благодат Божију. У данашњем Јеванђељу можемо се запитати шта је то што народ вуче ка Христу? То је њихова вера. Дакле све нам зависи од вере. А шта значи веровање? Значи одрећи се себе, у дубини срца срести се са Богом. Вера значи и приношење, и ко највише верује, тај највише и дарује. Вера је као и љубав, а љубав ништа не тражи, она се даје. Нека нам Господ помогне да слушамо Јеванђеље и да мало размишљамо да ли се иоле у нечему трудимо, и да ли је тај наш труд проверен Црквом. Нека нам Господ помогне да се усавршавамо у хришћанским врлинама, али знајте ми смо људи такви па не умемо ништа постепено, него хоћемо све од једном. Почни са једном врлином, па кад усавршиш њу она ће сама повући и сваку следећу. Уздајмо се у Бога, верујмо у Бога и биће нам боље”. Извор: Епархија шумадијска

У периоду претпразништва Рођења Пресвете Богородице, у петак 20. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирао је г. Владан Степовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Беседећи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља у којем је свети јеванђелист Јован забележио Господњу заповест о међусобној љубави, Епископ Јован говорио је управо о неопходности присуства и отелотворења Божије љубави у животима хришћана. “Заиста ако читамо Свето Писмо са разумевањем, ми ћемо видети да Свето Писмо највише говори о љубави Божијој која је Бога свела на земљу. Свето Писмо нам говори како Христос воли свакога човека, а у исто време нам говори да човек треба својим христољубљем да узврати на то Божије човекољубље. Бог жели да се спасемо. Човек се воли преко Бога, а и Бог се воли преко човека. Зато љубав Божија воли сваког човека. Бог воли грешника да би он дошао себи, а праведника Бог воли како би се он још више учврстио у својој праведности. Љубав не сме да буде себична, а ми морамо волети сваког човека, не бисмо ли подстакли другога, пробудили га, да и он испуњава Божије заповести. Љубав треба да буде двосмерна, да прво дајемо па да онда тражимо да нам буде узвраћена. Све је дато човеку хришћанину, дат му је Бог, дате су му свете тајне, Црква, све како би се спасио и постао свет. Човек без Христа је ништа. Чим се не преображаваш то значи да не желиш да се преобразиш. “Вером ходимо, а не знањем”, како каже апостол Павле. Овај свет који у злу лежи, он неће љубав, хоће мржњу и свађу, зато многи устају на оне људе који носе Бога у себи. Бог зна и наше грехе и наша добра. Он је Свезнајући јер је свуда присутан, али је џаба за човека ако он није сместио Бога у себе. Треба једно да знамо, а то је да онај ко је задобио љубав он је задобио и Бога, а онај ко је отуђен од Бога отуђен је и од љубави, јер Бог је љубав. Да се молимо Богу, браћо и сестре, да се љубав Божија отелотвори у нама, да заиста волимо Бога. Где је љубав, ту нема места за мржњу, за зло. Где је љубав ту је хармонија. Све док не увидимо да је проблем у нама, нема нам спасења”, поучио је вернике својом богонадахнутом беседом Епископ шумадијски Господин Јован. Извор: Епархија шумадијска

-Патрон Епархије бачке прослављен у Врбасу- Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), прослављен је у четвртак, 6/19. септембра 2019. године у Врбасу. Свету архијерејску Литургију испред Храма Вазнесења Господњег служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Филарет и Јован, владике бачки Иринеј и мохачки Исихије, свештенство и монаштво Бачке епархије и других епархија Српске Православне Цркве. Честитајући епархијску славу, Митрополит је указао на историју чудесног догађаја који прослављамо и на велики значај ангелских сила у животу сваког човека. Искушења која имамо, проблеми на које наилазимо у свакодневном животу, увек долазе по Промислу Божјем. Ми знамо да је Бог Љубав, да нас воли и више него што можемо да замислимо. Ако је Он као Љубав послао на нас понеко искушење, Он је ставио изазов пред нас, поставио је задатке које треба да решимо. Нису ти проблеми никада већи од снага духовних које носимо у себи, само је важно да имамо одлучну вољу, јеванђелску веру и поверење у Бога. Смисао свога постојања треба да тражимо у храму Божјем баш онако како су кроз векове то чинили и наши преци, показујући да је Црква простор снаге, идентитета, али истовремено и извор живота вечнога. И када није било државе у нашем народу – а много више је није било него што је она постојала – наш народ је живео свестан онога што он јесте, свестан свога идентитета, јер је био утемељен вером у Христа и Црква је била оно што му је давало снагу. Нека би Господ дао да и ми – угледајући се на наше претке, живећи сада и гледајући у будућност пре свега – гледамо у Царство небеско, навео је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Епископ бачки г. Иринеј поздравио је архијереје који су дошли да увеличају празничну прославу и честитао је славу својој браћи и саслужитељима свештеницима, ђаконима и целокупном народу Божјем у Епархији бачкој. Нека Бог дâ да – у здрављу и у сваком духовном добру – заједно Господу служимо и општимо у Христовој љубави једни са другима, како овде тако и свугде где Господ благослови. Ја се надам, ако Бог дâ, да ћемо се и идуће године, било где да буде слава у нашој Епархији, поново наћи, поручио је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој, у чин протонамесника, произвео је презвитере: Новицу Ракића, Николу Темеринца, Петра Бикара, Горана Ранисављевића, Петра Ђукића, Игора Игњатова, Бранислава Ђурагића, Александра Игњатова, Ђорђа Стојисављевића, Велимира Врућинића, Синишу Тривића, Радоја Марковића, Жељка Васића, Борислава Тошића, Стојана Марића, Саву Николића, Бранислава Шијачића, Срђана Нешића, Игора Стакића, Дарка Јелића и Далибора Ратника. У чин протојереја, владика Иринеј произвео је протонамеснике: Брану Миловца, Драгољуба Клисарића, Слободана Лазића, Алексеја Бланушу, Милана Ђурића, Миладина Бокорца, Мирослава Милића, Борислава Милића, Миливоја Шемића, Радосава Пантелића, Горана Артукова, Стевана Лукића, Винка Стојаковића, Дојчина Стојановића, Миленка Поповића, Славка Стојисављевића, Душана Ђукића, Славка Протића, Славољуба Лугоњића, Гордана Увалића, Србислава Стојанова, Миодрага Шипку, Драгана Стокина и Цветка Миливојевића. Правом ношења напрсног крста одликовани су протојереји: Драгољуб Ердељан, Радован Лазић, Славко Пајовић, Чедомир Чалић и Радомир Нунић. Архијерејске грамате признања додељене су, на предлог Епископа бачког, г. Владу Глођовићу и г. Владимиру Врбашком, за изградњу Вазнесењског храма у Врбасу, као и за генералну обнову Ваведењског храма у Врбасу. Светој Литургији присуствовао је г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са Црквама и верским заједницама, а благољепије службе украсили су хор Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин и појци Световаведењског храма у Врбасу. Изградња Вазнесењског храма у Врбасу почела је 2007. године, по нацртима архитекте Љубише Фолића. Храм је грађен у комбинацији византијског и моравског стила. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску Литургију у Горњем острошком манастиру у 10. недјељу по Духовима, 25.августа 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Фотија, Аникиту и друге. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Високопреосвећеном Митрополиту саслуживало је 18 свештенослужитеља, а евхаристијском сабрању је присуствовало више стотина вјерника који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу. Сабранима се, након читања зачала из Светог Јеванђеља, архипастирским словом обратио Митрополит Амфилохије. Подсјетио је на ријечи прочитаног Јеванђеља о исцјељењу дјетета које је мјесечарило, а кога је сам Господ исцијелио и нагласио да исцјељења има само тамо гдје има истинске и праве вјере. -Вјером Бог силази међу нас и усељава се у наша срца и дејствује, кроз вјеру истинску и праву. Та вјера је засијала овдје у острошкој светињи кроз Светог Василија Острошког и том вјером, његовом вјером ми се исцјељујемо, читава покољења. Свети Василије који је свега себе предао у руке Господње од утробе мајке своје, васпитан у страху Божијем, у вјери, нади и љубави. Овдје је у овој острошкој светињи примио распеће, сараспео се Христу испуњен великом вјером и Божијом снагом. Ево га Свети Василије Острошки дејствује и нас данас исцјељује од болести и првенствено од најопакије болести која влада људима, а то је болест невјеровања, болест отуђења људског срца, ума и људског понашања од вјерности Богу живоме и истинитоме – казао је Митрополит Афилохије и додао да Господ кроз вјекове исцјељује безбројне душе које су вјерне Богу, које се у Бога уздају и које Бога исповиједају и једино се Њему клањају. Митрополит је подсјетио да је Свети Василије био васпитан у страху Божијем од своје мајке Анастасије. -Тако свака мајка треба да научи своје дијете прво истинској и правој вјери и животу по вјери. Тако је Света Анастасија научила свога сина, потоњег Светог Василија Острошког од почетка његовог живота, хранећи га својим материнским млијеком, хранила га је и другом храном, прије свега и изнад свега вјером. Научила га је Оче наш, ону најљепшу молитву коју смо од Христа примили и учили. По угледу на Свету мајку Анастају, треба свака мајка да научи прије свега своје дијете, прије свих осталих школа и знања која стиче и која су потребна, да научимо своју дјецу молитву Оче наш – казао је Митрополит Амфилохије и додао да ријечи ”хљеб насушни” који се помиње у тој молитви подразумијева Свето Причешће, хљеб који силази с неба, сам Христос Господ. У исповиједању вјере, Симболу вјере, исповиједамо Свету Тројицу и то је такође нешто што мајке и очеви да науче себе и своју дјецу, рекао је Митрополит Амфилохије. – Тиме треба да утемељите свој живот и живот своје дјеце, управо на ономе што је једини истински и непоколебљиви темељ, а то је управо Христос Господ и другог темеља не може нико поставити овдје на земљи, на којој се гради људски живот. Друге хране не може даривати ни мајка, ни отац, ни човјечанство роду људскоме, мимо те хране која силази с неба, Христа Бога нашег. Земаљски хљеб сигурно је оно што треба људима, али ако се тај земаљски хљеб и храна не освештају небеским хљебом, Христом Богом, Тијелом Његовим, Крвљу Његовом, онда је џабе што се хранимо земаљском храном која данас јесте, а сјутра није – истакао је Митрополит Амфилохије. Извор: Манастир Острог

На празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана (15.8.2019.) Њихова Преосвештенства Епископ новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин и Епископ далматински Г. Никодим служили су Свету Архијерејску Литургију у Голубићу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У храму посвећеном овом великом светитељу окупио се велики број верника којима се Епископ Никодим обратио честитавши им данашњу славу. Владика Никодим најпре је захвалио Епископу Лонгину на његовом труду и бризи о нашем народу на овим просторима, коју стално показује иако је одавде удаљен хиљадама километара. „Владика Лонгин је провео пуно времена на овим просторима, најпре као ђак у крчкој богословији, касније као професор, а онда и као Епсикоп деведесетих година када је овде било најтеже. Он и сада, када је у далекој Америци, стално зове и пита за нас, често нас и посети и за то желим од срца да му захвалим“, рекао је Епископ далматински. Он је такође изразио радост што смо се данас овде окупили у тако великом броју да прославимо једног дивног угодника Божијег који је међу првима пострадао и показао нам како треба да исповедамо веру Христову. Владика Никодим предао је затим реч Епископу Лонгину који је нагласио да му је пре свега драго што овдашњи свештеници на челу са својим Епсикопом са таквим ентузијазмом чувају нашу стару веру. „Видим да овде има пуно радости и да се они јако труде, а радује их, наравно, кад има народа који овде борави и долази. Нисмо заборавили светиње Епархије далматинске, а посебно наше манастире и богословску школу и где год да смо отишли, увек смо присутни овде макар молитвом. Јако сам радостан што је баш Владика Никодим овде сад Епископ, млади човек који је рођен овде и после дуго година да је мајка родила сина који је завршио богословију, постао школовани калуђер и кога је Црква поставила на светилник, да буде светлост да би други верници могли слушајући њега, сарађујући са својим Владиком и свештеницима и да душу спасу и веру одрже. Ми овде имамо праву, аутентичну веру, онакву какву је Христос проповедао, а од нас зависи колико ми ту веру живимо и колико од ње имамо духовне користи. Можемо ми да волимо што су цркве старе, што су манастири лепи, а конаци украшени, али ако у нашем срцу и души нема вере, ако нам срце није отворено за Бога и за ближње своје онда ми нећемо имати много користи од тога што се називамо православним хришћанима. Што смо више Духом Светим просвећени и што више има јеванђељске љубави у нама, ми смо јачи, снажнији, радоснији, осећамо да смо сви браћа и сестре и онада нам ништа није тешко. Кад нам је Бог првом месту, онда нам је све друго у животу на свом месту, а ако Бога нема све нам се поремети, приоритети нам се помешају и онда патимо. Ту нам помаже наше свето православље и Црква и зато је добро знати о својој вери, читати житија светаља, то није намењено само калуђерима, већ је за све људе“, поручио је Епископ Лонгин и пожелео да Господ чува православни народ Далмације и све људе добре воље, да сви живимо у миру и да наше сутра буде веселије. Извор: Епархија далматинска ..:: СПЦ - Епархија далматинска ::.. WWW.EPARHIJA-DALMATINSKA.HR

На празник када наша Света црква прославља Светог пророка Илију, 02. августа, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј – ставрофор Драган Митровић, а саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић и Бранко Вујачић. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Сабраном вјерном народу поучним словом обратио се протојереј Предраг Шћепановић који се осврнуо на дјелатну постојану и тврду Божију вјеру и љубав Светог Пророка Илије, коју је показивао кроз цијели свој живот. Он је указао на то да је Свети Илија живио таквим врлинским нарочитим животом да га је чак Господ удостојио да не окуси смрти: ,,Свети Илија је уз Еноха једини човјек у историји рода људског, који није окусио смрти. Сам Господ побједитељ смрти и дародавац живота вјечног, Богочовјек Исус Христос прошао је кроз понижење смрти, а Свети Пророк Илија којег данас славимо, дакле није кроз то прошао.“ Отац Предраг се у свом даљем обраћању посебно осврнуо на битност имања тврде Божије вјере и поуздања у Бога, упркос многим искушењима која нас могу у животу снаћи: ,,Свети Илија нам данас поручује да будемо вјерни Богу истинитом. Дакле, било какве недаће, болести, туге и патње да нас снађу на овом животном путу, ми треба да постојано идемо за Христом Богом.“ Онај који у Бога вјерује неће бити постиђен, казао је отац Предраг и објаснио да ће вјерног кријепити благослов Божији и сила Божија са небеса, иста она која је кријепила и пророка Илију за његовог земног живота: „Иста та сила Божија ће бити и јесте са нама – по истинитој ријечи Господњој: Ево Ја сам са вама у све дане живота ваших! Нека је благословен Бог наш и Бог Илијин, Бог који нам је дао ову вјеру православну, да је љубоморно чувамо, да постимо, да се молимо правом Богу, а не лажним боговима“, нагласио је отац Предраг. У завршном дијелу свог пастирског обраћања, протојереј Предраг је указао да треба увијек стављамо истинске вриједности и истинско богатство наше душе и бића испред пролазног и пропадљивог богатства од којег нема истинске користи човјеку: ,,Нико од нас није гадљив на новац, истина је да нам је свима потребан за основне животне потребе. Али, нама хришћанима и сваком човјеку треба да буде оно основно богатство у Богу. Живот брзо пролази и само оне вјечне вриједности у души које остају – то су истинске вриједности и то је истинско богатство за које треба да се молимо Господу Богу“ , поручио је отац Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак, 12. јула 2019. год., ПетроПавлов манастир је прославио манастирску славу. Свету Архијерејску Литургију служио је Владика Григорије уз саслуживање Владике Атанасија и свештеника наше и других eпархија. Послије читања Св. Јеванђеља бесједио је Владика Григорије. У току Свете Литургије у чин свештеника рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Њемачкој епархији СПЦ. Св. Чаши је, као и увијек на овај дан, приступило више стотина причасника, који су се причешћивали из више путира. Након тога су вјерни у свечаној литији уз појање тропара извршили опход око манастирске порте. По повратку, испред храма Св. Ап. Петра пререзан је славски колач, приликом чега се присутнима честитали манастирску славу игуман манастира Тврдош Сава и градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије рекао је на Петровданској духовној академији у Бијелом Пољу да је православље у Црној Гори угрожено, јер је суочено са злом – настојањем црногорске власти да отме Цркви оно што нису отеле претходне генерације безбожне власти. “ Комунисти су отимали земљу и зграде, али нису храмове. Ови сад хоће да одузму и храмове и говоре да се не зна поријекло храмова, то једино од њих можете чути“ , рекао је Владика синоћ на академији. Додао је да једина имовина којој се не зна поријекло јесте њихова. Владика Јоаникије позвао је све који имају моћ у Црној Гори и у Европи да се по истим критеријумима испита и њихова и црквена имовина. Епископ Јоаникије истакао је да предложени „закон о слободи вјере“ нема никакве везе са слободом, већ са угрожавањем православља и ограничавањем могућности да се храмови користе у сврхе за које су намијењени. „Врши се велико безакоње и, будите сигурни, ми можемо опстати. Хоћемо да спријечимо ово зло. Ово није удар на нас који носимо црне мантије, већ удар на православље, на душу, на завештање, на претке, на ћирилицу и на све оне вриједности које су наши преци његовали кроз вјекове – рекао је Епископ будимљанско-никшићки. „Ко разори храм Господњи и њега ће Бог разорити“, поручио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 24. јуна 2019. године, када наша Света Црква прославља успомену на Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву, у месту Раниловић, надомак Аранђеловца, верни народ је дочекао свога Архијереја заједно са свештенством орашачког намесништва у порти храма Св. апостола Вартоломеја и Варнаве. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслуживање архијерејског намесника опленачког, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, протојереја-ставрофора Драгана Јездића, госта из Брчког, архијрејског наменсика орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протојереја-ставрофора Драгомира Кеџића, протонамесника Ивана Теодосића, јереја Немање Искића и ђакона Уроша Костића, Стевана Илића и Александра Бабића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. По прочитаном Светом Јеванђељу, Епископ је присутне вернике поучио беседом. Епископ Јован је своју проповед започео речима: “Где се служи Литургија, невидљиви Бог је увек присутан”. Подсетио нас је још и да је основно начело молитве благодарност. “Господ нас обилно дарује својим даровима, а на нама је да Му кроз свој живот искажемо захвалност на тим даровима, јер требамо да живимо живот достојан Бога, достојан правог хришћанина. Најпре бисмо требали да се запитамо да ли ми заиста живимо исправно и да ли Богу показујемо поштовање и благодарност за благослов који смо добили од Њега? Прави пример исправног живота треба да нам буду Свети апостоли, јер су они ти који су ревносно проповедали и ширили реч Христову. Дарови које су апостоли добили од Господа су да болесне лече, васкрсавају мртве и многе друге, а те дарове су добили на дар и Господ их саветује да их на дар и дају. Господ им је рекао да ће моћи да стају на змије и скорпије али да им неће наудити и та вера са којом су они то носили са собом им је био основни покретач. Данас, када бисмо ми покушали тако нешто, спречила би нас сумња, она сумња која нас спутава, али ако искрено верујемо у Бога ту нема никаквог места сумњи”, поучио је Епископ Јован. “Свети апостоли су гарант наше вере”, каже Преосвећени Владика, “јер су они ти који су Господа видели и опипали, који су Његови сведоци. Апостоли су били одушевљени тиме да им се и демони покоравају, али их је Господ подсетио да не треба то да им значи већ чињеница да су њихова имена записана на небесима. Тамо где влада љубав, ту нема места страху, јер љубав припада ономе који верује”. Епископ нас је подсетио да обратимо пажњу на свој живот јер онако како сејемо, тако ћемо и пожњати. Извор: Епархија шумадијска

Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Диван је Бог у светима својим!" У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог бкагословеног и дивног разлога овај недељни дан називамо недељом свих светих (Αγίων Πάντων). Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу нашем што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У молитви првога часа презвитер стојећи пред иконом Спаситеља исповеда да Господ наш просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, указујући на веома битну и узвишену чињеницу да је сваки хришћанин потенцијални светитељ, те тако овај празник поред богослужбеног свечаног прослављања свих светих за нас има и педагошки значај да нас подсети ради чега смо саздани и на ком темељу се темељи хришћански начин постојања. У синаксару који читамо на јутрењу недеље свих светих каже се да у овај благословени дан празнујемо све свете угоднике Божје који због великог мноштва светитељских празникâ нису својим дана празновања, али и због оних светитеља која је Господ по својој љубави и свом промислу прославио, али их није нама пројавио. Црква у овај недељни дан прославља све светитеље саборно како би нама недостојнима указала на саборни акт заједничарења у Господу који је био основа живота свих угодника Божјих који су се сви једногласно и без изузетка подвизавали у једном Господу нашем Исусу Христу. Почетак овог саборног прослављања потиче из првих векова, после великих гоњења која су потресала цркву. Времена гоњења су била веома тешка и мучна, али са друге стране и пуна духовне радости јер небеса беху испуњена светих мученика који Господа прославише својом проливеном крвљу. Због великог броја светих мученика чија имена и нису позната, али и чији тачан број није познат, црква је одредила један колективни празник свих светих мученика. Празник свих светих мученика који је празнован у древној цркви, спомиње и знаменити Свети Јован Златоусти у неколико својих надахнутих омилија. Касније, из овог јединственог саборног празника свих светих мученика настао је данашњи недељни празник свих светих. У многим стихирама које појемо на богослужењима недеље свих светих можемо уочити да црквени песник са сваком пажњом и молитвеним поштовањем помиње све светитељске степене: Пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике, преподобне… Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије гостујући у једној од емисија Радија Светигора, поделио је са верним слушалаштвом духовне поуке свог духовног оца преподобног Пајсија Светогорца, и испричао следећу причу: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ Овим недељним даном завршава се употреба цветног триода, и почиње се са активном употребом октоиха у комбинацији са минејем. Овим недељним даном почињу столпови Еванђеља, тако на јутрењу недеље свих светих слушамо прво Васкрсно еванђењље и појемо прву еванђелску стихиру. У недељу другу по Педесетници почиње рачунање столпова гласова по којима се употребљава октоих и у тај недељни дан почињено са појањем првог гласа. Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија у недељни дан свих светих, поучава: „Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје. Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом… ве долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа. Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.ˮ По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. (тропар) Као Створитељу све створене природе, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике: Њиховим молитвама у неизреченом миру сачувај Твоју Цркву и Твој народ заступништвом пресвете Богородице, Многомилостиви. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

На Спасовдан, дана 06. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Архипастиру су саслуживали: јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, парох доброводски и ђакони Радован Арсеновић из Трпиње и Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Трпињи! Нека вам је срећан овај дивни празник, који можемо назвати и празником радости. Велика је радост за све хришћане јер се овим празником потврђује икономија нашега спасења, потврђују се сви догађаји од Рођења, па до Страдања и Васкрсења. Као круну свих ових догађаја дочекаћемо празник Педесетнице који јесте Рођендан Цркве. Црква у личности Господа Исуса Христа има своју Главу, свог Оснивача. Христос је страдао и васкрсао ради нас и нашега спасења. Христос је страдао из љубави према човеку, никако другачије него из превелике бриге и љубави коју Бог има према човеку. Падом смо се одвојили од заједнице са Богом, а Страдањем и Васкрсењем Христовим поново је отворена могућност човеку да обнови заједницу са Живим и Делатним Богом. Христос није васкрсао само зато како би нама показао своју силу и моћ, него да би показо какву љубав Бог има према човеку и да загреје наша срца како бисмо и ми имали љубави једни према другима. Тајна Васкрсења и Вазнесења је у томе да изграђујемо међусобну љубав, ону божанску љубав којом Бог љуби човека. Бог нас воли и љуби без обзира какве грехове чинили, својом неограниченом љубављу Бог нас кроз Тајну покајања грли и сједињује у заједницу Цркве Божје. Човек не може бити себичан, Господ нас није томе учио. Не може човек себе постављати на место Христово, на место Судије Васељене и да сматра како су сви други у заблуди. Ту онда нема нити љубави нити Цркве која нам је остављена као залог да бисмо кроз Тело и Крв Христову приступали Вечној Заједници. Не можемо бити себичан народ без љубави. Бог има љубави да нас воли овакве какви јесмо, грешни смо и ходимо земљом чинећи лоша дела. Почевши од мене првога, не могу се ни ја издвојити без обзира на службу коју имам. Зрно покајања мора бити и у мени, зрно љубави да волим сваког човека. То онда вреди и прелива се на све остале. Нека нас овај дан научи да љубимо једни друге, да не будемо себични него људи Христови који следе Јеванђеље. Јеванђеље Христово је у овом свету преточена љубав Божја, кроз Јеванђеље се учимо врлинама, трпљењу и љубави. Учимо се како је живети у Цркви Божјој, да не бисмо били индивидуалци не желећи заједницу. Морамо имати заједницу са Црквом Божјом јер кроз Цркву тече Јеванђеље изливајући се на душу свакога човека. Јеванђеље буди и снажи и крепи, оно треба да буде темељ нашега живота. Требамо да разумемо речи Јеванђеља како не бисмо отишли у гордост или прелест, како бисмо разумели Цркву и њену хијерархију. Зна се какве службе у Цркви постоје и каква су богоугодна дела у свакој од њих. Када то успемо бићемо народ на јеванђеоском путу, на путу љубави и милости Божје. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ”кирбај” овде у Трпињи која је заиста једна жива заједница у Христу, народ који је у Духу Цркве. Тако требате наставите да живите и за целу вечност. Амин. По одслуженој светој Литургији Преосвећени Владика осветио је и преломио славски колач са овогодишњим кумом господином Драганом Ристанићем чија је породица приредила послужење за све присутне. Трудом ЦО Трпиња приређен је и славски ручак како би у парохијском дому била настављена радост заједничарења. Извор: Епархија осечкопољска и барањска