Претражи Живе Речи Утехе

У навечерје празника свете великомученице Марине, 29. Јула 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Горњег манастира Острога пето издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гости пете емисије били су протосинђел Сергије (Рекић), намесник острошке светиње; протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки, са којима је разговарао катихета Бранислав Илић. Музички део емисије ангелским гласом употпунила је млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Ова јединствена емисија која је реализована у окриљу кивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, почела служењем акатиста великом острошком чудотворцу који су на платоу испред Горњег Острога служили протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки и јерођакон Роман, сабрат острошки, уз милозвучно појање Бранке Зечевић и острошких појаца. Свети Василије је био старатељ око Цркве и светиње Божије, чувар и проповедник праве вере, крсто-васкрсне вере којом је као човек и светац Божји узрастао, руководећи своју паству ка радости Царства небеског, истакао је отац Драгослав у беседи после акатиста. Након две музичке композиције које је извела наша гошћа, на самом почетку разговора отац Сергије је изнео основне детаље о историјату острошке светиње уз посебан нагласак да је све у овој небоземној светињи стављено у службу Литургије и непрестаног узношења молитвеног вапаја и славопоја Господу који је диван у светима својим, а најдивнији у Светом Василију. Вођени примером из житија светог Василија Острошког, да је он као дечак Стојан са великом побожношћу приступао светом храму гледајући у богослужењу истинско васпитање, отац Сергије је поучио о правилном приступању моштима. Сусрет са светитељем и његовим моштима увек је нов и непоновљив, зато је важно да са побожношћу приступамо светињи носећи у срцу своме молитву, истакао је намесник острошке светиње. Надовезујући се на тему приступања моштима, отац Драгослав је са гледаоцима поделио своја искуства са дежурства крај кивота. Према речима пароха паштровско-тудоровићког ово је посебна духовна школа крај кивота, човек доживљава нову спознају васцеле творевине и увек нова и непоновљива духовна искуства. Отац Сергије је у наставку говорио на тему чуда и чудотворства поучивши све да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере. У духу ове изузетне теме отац је изнео неколико личних сведочанстава о исцељењима која су се благодаћу Божјом и љубављу светог Василија догодила у острошкој обитељи. Литије су велики благослов Божији и чудо светог Василија, јасно се осети да литије у одбрану светиња руководи свети Василије као пастир и верни молитвеник пред Господом, нагласио је отац Сергије. Пред крај емисије отац Сергије је одговарао на питања која су поставили наши гледаоци Раде Булајић, управник Архива и Ризнице манастира Острог; Јулијана Поповић, професор биологије из Подгорице, као и Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену. Јерођакон Роман је милозвучни појањем величанија светом Василију острошком крунисао део емисије који смо посветили разговору са оцима Сергијем и Драгославом. Емисија је закључена премијерним извођењем песме "Светиње". Пре извођења ове предивне песме Бранка Зечевић је поделила са гледаоцима како се пројавила њена љубав према појању. Према сведочанству ове младе и успешне уметнице појање је јединствени израз служења Богу и народу. Нашој сестри Бранки желимо пуно успеха у даљем раду! Редакција портала и Живе речи ТВ, посебну благодарност упућује Острог ТВ студију, на челу са нашим братом и пријатељем Радисавом-Рајом Јеврићем, на директном преносу из острошке светиње и на целокупној техничкој подршци у погледу овог издања емисије "Живе речи". Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Живе речи

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру преподобног Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је, говорећи о недавном рушењу конака манастира Светог Василија Острошког на Бриској годи код Улциња,рекао да присуствујемо наставку рушења светиња које су кроз историју рушили окупатори. “Не би смјело да се настави то рушење, неће дати Бог. Овдје је Црква Божја кроз вјекове, она обнавља непрекидно, обнавља људске душе, препорађа памћењем на Исуса Христа, Сина Божијега”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је рекао да је у улцињском крају саграђено преко 5000 великих зграда, хотела, међу којима и хотели криминалаца – без икаквих дозвола. “Десетине џамија је подигнуто. И нека је подигнуто. Боље је градити, него ли рушити. Међутим, једино што се руши јесу црквене зграде. Просто је то невјероватна прича”, рекао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Слободан: “Да да Бог да, молитвама Светог аве Јустина превазиђемо сва искушења”. Емисија “Питајте свештеника“ у којој је, на прву недјељу по Педесетници, празник преподобног аве Јустина ћелијског и врањског био свештеник Слободан Лукић парох црмнички. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Светом Литургијом, вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа, литијом око цркве, резањем славског колача и славском трпезом саборно и молитвено у острошкој светињи је прослављен празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројчиндан, уједно и храмовна слава цркве Свете Тројице у Доњем Острогу. Литургијом је началствовао протосинђел Сергије намјесник острошки, а саслуживали су му сабраћа јеромонах Владимир, јерођакони Роман и Зосима, протојереј Никола Пејовић подгорички парох и јереј Ранко Радоњић. После причешћивања вјерног народа, свештенство је служило вечерњу службу са кољенопреклоним молитвама и призивом Светог Духа, а вјерни народ је по древном православном обичају плео вијенце од свјеже покошене траве која се у цркву уноси на овај велики празник. Потом је храм Свете Тројице опходила литија, током које су прочитани одломци из Јеванђеља и благосиљана острошка обитељ, поклоници храм, упокојени оци, праоци, ктитори и приложници светиње и сабрани вјерни народ. Благосиљан је и пререзан славски колач. На крају богослужења надахнут великим празником, сабранима је бесједио о.Никола који између осталог казао да је данашњи дан празник у коме се сабирају сви празници. – Наш Бог није неки апстракни бог, који сједи на небу и наређује нама људима шта ћемо да радимо. Наш Бог је Бог који се открио и јавио као Света Тројица. Прво откривење Божије било је на Светом сабору, када се сабраше у вјечном сабору и одлучише да створе свијет и човјека по слици Његовој. Друго јављање било је управо тај акт стварања свијета и човјека, а онда се у Старом завјету Бог открива и јавља на разне начине. Мојсију Боговидцу се открио и рекао да је Он Онај који јесте, то значи Онај који од вјечности постоји. Онда се јавља и праоцу нашем Авраму и то је најчешћа икона којом се слика Пресвета Тројица, у виду три анђела. Тиме Бог припрема свијет за цјелокупно откровење – објаснио је о. Никола. Бога нико никад није видио, јер је Он непојмљив и несхватљив нашем људском уму, али зато је послао Сина свог јединородног, да онај који вјерује у Њега и види Њега, вјерује и види Оца који Га је послао, казао је о. Никола и додао да је управо пуноћа тога откровења Божијег данашњи празник. – Господ наш Исус Христос испуњава обећање својим ученицима и од Оца свога ниспосла Духа Светога на своје ученике и апостоле, Духа Светога који ће их увести и који их уводи у сваку истину, Духа Светога који им је спустио небо на земљу и који је дао својим светим апостолима и ученицима да и они и сви који буду за њима ходили да се узносе на небеса – нагласио је о. Никола. Обраћајући се дјеци и објашњавајући суштину Педесетнице, о. Никола је казао да је овај дан рођендан Цркве. – Као што ви славите ваше рођендане, тако и Црква има свој рођендан. Као што за рођендан сабирате своје најмилије, тако је и црква сабрала нас. Као што за рођендан увијек имамо трпезу, и данас имамо трпезу. Имамо и торту, овај славски колач је торта. Тако да је и пуноћа наших рођендана у рођендану Цркве. Од дана силаска Светог Духа на апостоле, Црква постаје она духоносна заједница. Духом Светим смо сви сабрани у једно Тијело Христово – рекао је о. Никола и објаснио да данашњи празник открива заблуду онима који често кажу ”не треба мени Црква, ни попови, ја имам свој однос са Богом”. Овај празник их, казао је о. Никола демантује. – Црква је мјесто обиталишта славе Божије и силе Божије. И Духом Светим запечаћена и зато је не могу паклена врата надвладати. Она није везана за земљу, нити за ништа земаљско. Везана је за небеса. Добро је неко рекао да они нама не могу коријене да ишчупају, јер нијесу засађени за земљу, него су наши коријени на небесима – рекао је о. Никола и додао да је за наше вријеме много важно то да знамо. Сваки ће се гријех опростити, само неће хула на Духа Светога, рекао је о.Никола и објаснио шта то значи. -То је хула која разбија јединство Цркве и зато ће Свети Оци рећи да ни мученичка крв не може надокнадити и скупити оне који чине расколе у Цркви. То је нарочито важно за нас данас овдје – закључио је о.Никола и додао да благодарећи моштима Светог Василија у Острогу увијек Тројчиндан, јер се божанска благодат свакодневно на видљив и опипљив начин излива на људе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 3. јуна 2020. године, на празник Светих цара Константина и његове мајке Јелене, свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђевим Ступовима. Звучни запис беседе -Бог је у срцу цара Константина видио честитост и велики духовни потенцијал, који ће се касније пројавити. Када је цар Константин кренуо на Рим да узме власт, имао је опаког супарника Максенција, који је био паганин, али Светом цару Константину, када се молио Богу, како је знао по свом обичају, јавио се Крст Господњи са неба и обасјала га је Божја свјетлост, као и апостола Павла. Угледао је знак Христов, Крст Господњи на коме је писало, а тако му је и речено, да са тим знаком треба да иде да побиједи свог непријатеља. Наредио је да се одмах на штитове његове војске испише знак крста Господњег, а он је од тада добио обрећење и постао хришћанин“, рекао је Владика, додавши да се цар Константин крстио убрзо након тога, у поодмаклим годинама живота. Навео је да је постао светитељ и раван апостолима, а оно што, по Владикиним речима, треба посебно нагласити јесте да је Свети цар Константин остао веран овом виђењу у све дане живота. -Подигао је многе храмове, сазвао Први васељенски сабор, а што се посебно истиче – он је дао слободу хришћанству, забранио да било ко смије бити гоњен због његове вјере. Он није прогласио хришћанство за главну религију, само је забранио гоњење и дао слободу вјере. То је било довољно да вјера, која је до тада била гоњена, узме толико маха да убрзо заузме цијело Римско царство, а касније, полако, један по један народ, тако и словенске народе, међу њима српски народ, беседио је епископ Јоаникије. -Сви народи Европе постали су хришћански народи и много шире од тога, па је тешко процијенити колика је улога у томе Светог цара Константина. Важно је напоменути да је његова мајка, Света царица Јелена, која је била његов савладар, али њој није било стало до власти, него је затражила одобрење од свог сина да иде у Свету земљу, да тражи Крст Господњи, који се јавио у виђењу цару Константину, казао је Владика, наводећи да је и она подигла многе храмове на местима великих Христових дела, у Витлејему и по Палестини. -Нашла је Крст Господњи који је пројавио своју силу, зато се цар Константин и његова мајка царица Јелена сликају, најчешће, заједно и то са крстом, како држе Крст Господњи и тако свједоче вјеру, указао је Његово Преосвештенство, поручујући: -Од цара Константина па надаље, док је било хришћанских царева, идеал правог владара био је владар хришћанин, који се клања Крсту Христовом и који Крст Христов, као знамење вјере, уздиже високо, штити вјеру, штити светиње, штити свој народ, штити завјет. Имамо велику поворку хришћанских царева, а он је корјен хришћанских царева све до цара Николаја мученика, који му је, у много чему, по вјери био подобан. Давањем слободе хришћанству почиње нова ера у хришћанству. Имамо еру гоњења, а онда еру слободе, међутим, то гоњење на Цркву Божју трајало је, и поред тога, у многим периодима касније хришћанске историје, нарочито у 20. вијеку, а, ево, видимо, да се то продужава и у 21. вијеку. Међутим, кад је вјера најјача – када је гоњена, тада је вјера најјача. Када је Црква гоњена, увијек има један број људи, мањи, али су вјерни и непоколебљиви, као што је био Свети великомученик Георгије и многи мученици 20. вијека. Они су посвједочили своју вјеру и из тог мучеништва, из мученичке крви вјера се обнавља. -Мислите ли да би у Црној Гори била тако сада вјера јака и у успону, да ли би се тако славило име Божје, да није мученичке крви митрополита Јоаникија и преко стотине свештеника и многих других хришћана, који су пострадали за Христа у безбожном 20. вијеку, у вријеме комунистичке владавине. Али, баш онда кад су мислили да ће са вјером бити готово, она је васкрсла, нагласио је Владика. Јубилеј – 21 годину архипастирске службе епископу Јоаникију, у име свештенства и верног народа, честитао је протојереј-ставрофор Драган Ристић: -Нека Вам је, драги Владико, срећно и благословено, данашњи Свети цар Константин, царица Јелена, Часни Крст Господњи, који часно носите, да Вам буду на помоћи у овом времену у којем живимо. Да Вам Бог да снаге да ова искушења, која су на Цркви и на Вама, стојички поднесете, а ми свештеници и овај вјерни народ смо ту, да будемо од руке. Нека је срећно и благословено. На многаја љета!, казао је прота Драган Ристић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Светом архи­је­реј­ском Литур­ги­јом на Спа­сов­дан у Хра­му Све­тог Ваз­не­се­ња Господ­њег у Жар­ко­ву, началство­вао је викар Њего­ве Све­то­сти – Њего­во Пре­о­све­штен­ство Епи­скоп реме­зи­јан­ски Г. Г. Стефан. Саслу­жи­ва­ли су му про­то­је­реј-ста­вро­фор Часлав Марин­ко­вић, про­то­је­реј-ста­вро­фор Никола Трај­ко­вић, јереј др Нико­ла Гаврић, јереј Алек­сан­дар Јова­но­вић, про­то­ђа­кон Радо­мир Перчевић и про­то­ђа­кон Мла­ден Кова­че­вић. Чиње­ни­ца да Спа­сов­дан увек пада у четвр­так (четр­де­се­ти дан по Вас­кр­су) није спре­чи­ла да се на Литур­ги­ји сабе­ре вели­ко мно­штво мешта­на који су дошли да се зајед­но са сво­јим вла­ди­ком и све­ште­ни­ци­ма помо­ле за спа­се­ње све­та и сва­ко добро од Госпо­да које нам је на спа­се­ње. Након Све­то­га При­че­шћа када се при­че­стио вели­ки број паро­хи­ја­на, усле­ди­ла је и Лити­ја око хра­ма. У Лити­ји су зајед­но са мешта­ни­ма уче­шћа узе­о и Пред­сед­ник Град­ске Општи­не Чука­ри­ца Г. Срђан Кола­рић са сво­јим сарад­ни­ци­ма. У духу хри­шћан­ске тра­ди­ци­је сва­ке годи­не се реже и слав­ски колач, а дома­ћин ове годи­не је био углед­ни бизни­смен из Бео­гра­да и осве­до­че­ни при­ја­тељ и добро­твор Хра­ма Све­то­га Ваз­не­се­ња Господ­њег у Жар­ко­ву Г. Милош Цве­тић. За сле­де­ће дома­ћи­не су се при­ја­ви­ли све­ште­ни­ци Небој­ша Мили­ће­вић и Мар­ко Стан­ко­вић. После реза­ња слав­ског кола­ча све при­сут­не је поздра­вио вла­ди­ка Сте­фан пре­нев­ши бла­го­сло­ве Њего­ве Све­то­сти Патри­јар­ха срп­ског Г.Г. Ири­не­ја и рекав­ши да дана­шњи пра­зник не доно­си ништа мање сла­вље и ништа мању радост од оне Вас­кр­шње. Вла­ди­ка је иста­као како је наш Бог једи­ни пра­ви Бог коме је ста­ло до спа­се­ња сва­ко­га чове­ка и Који се због тога родио на земљи као човек, и Који је вас­кр­сао и Који с е ваз­нео на Небе­са и сео са десне стра­не Бога Оца руше­ћи тако сву ово­зе­маљ­ску логи­ку. Вла­ди­ка је позвао народ да се на свим Литур­ги­ја­ма, а наро­чи­то слав­ским саби­ра­мо у што већем бро­ју како бисмо се на тај начин више при­бли­жи­ли Богу јер како је Сам Господ рекао да тамо где се сабе­ру дво­је или тро­је у Име Њего­во да Је и Он Сам ту при­су­тан. Након тога се захва­лио и четво­ро­ма добро­тво­ра, добит­ни­ци­ма Гра­ма­те коју Њего­ва Све­тост доде­љу­је они­ма који су пока­за­ли несе­бич­ну љубав и рев­ност пре­ма Срп­ској Пра­во­слав­ној Цркви. Текст гра­ма­те је про­чи­тао Архи­је­реј­ски наме­сник бео­град­ско-посав­ски и ста­ре­ши­на хра­ма про­то­је­реј-ста­вро­фор Бран­ко Митро­вић. Ово­го­ди­шњи добит­ни­ци гра­ма­та су Г. Милан Трај­ко­вић, дипло­ми­ра­ни инже­њер елек­тро­тех­ни­ке из Бео­гра­да, Г-ђа Јасми­на Челе­бић, маги­стар еко­ном­ских нау­ка из Бео­гра­да, Г-ђа Све­тла­на Гуџе­вић и Г-ђа Сен­ка Будић. Про­та се захва­лио и свим дру­гим при­ло­жни­ци­ма не ума­њу­ју­ћи нима­ло зна­чај њихо­вих при­ло­га и дона­ци­ја за које је рекао да рав­но­прав­но ути­чу на одр­жа­ва­ње и улеп­ша­ва­ње хра­ма и рекао да ће се уско­ро поче­ти са радо­ви­ма на изград­њи новог паро­хиј­ског дома. Извор: Световазнесенских храм у Жаркову

Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан. Звучни запис беседе "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем." Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје. На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању. Извор: Радио Слово љубве

Дана 17. маја 2020. године, у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту недалеко од Переделкина. По завршетку Литургије поглавар Руске Цркве је одржао проповед. У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас је васкршња недеља у којој се сећамо разговора између Христа Спаситеља и жене-Самарјанке (Јн. 4: 5-42). Познато је да су Самарјани, као и Јевреји – семитско племе које је живело у центру Палестине. Дешава се да односи између комшија или рођака буду поремећени; тако је између два племена – јеврејског и самарјанског – владало стално непријатељство, које се није односило само на свакодневицу, већ је имало извесну верску димензију. Данашњи одломак из Јеванђеља говори управо о томе. Чули смо како је Господ док се налазио у Самарији, био код Јаковљевог бунара. Овај древни бунар заиста потиче из времена праоца Јакова, Исаковог сина, Аврамовог унука и Самарјани га поштују као велику светињу. Код овог бунара из којег су Самарјани захватали воду, Христос је срео жену, а по тадашњим обичајима није требало да ступе у усмени контакт, зато што Јевреји нису разговарали са Самарјанима. Међутим, Господ неочекивано од жене-Самарјанке тражи воду: дај Ми да пијем. Она Му каже: зар не знаш да ми не разговарамо? Међутим, Господ без обзира на то наставља разговор и она Му поставља питање о ономе што је за Самарјане било најважније, зато што их је управо то одвајало од Јудеја. Ово пита зато што је Спаситељ није познавао, а рекао јој је све о њеном животу – о томе да је имала неколико мужева и о томе да човек с којим тренутно живи уопште није њен муж. Самарјанка је отрчала у своје село и почела да окупља народ говорећи: да није ово Онај Којег чекамо? Да није Месија? Јер рекао је све што се односило на мој живот, премда није могао да зна... Потресена оним што јој је Спаситељ открио Самарјанка Му је упутила главно питање: зашто се ви клањате у Јерусалиму, а ми на овој планини? Јер Самарјани нису ишли на поклоњење у Јерусалим, већ су се клањали Богу на планини Герзим, недалеко од самог центра Самарије, и на овој гори су приносили жртве. Управо питање о месту поклоњења Богу је у религиозном смислу делило Самарјане од Јевреја и Самарјанка је хтела да зна где заправо треба да Му се клањају – у Јерусалиму или на овој гори. Међутим, Господ јој уопште не одговара оно што је она очекивала да чује. Он каже да ће ускоро наступити време и да је већ наступило кад се људи Богу неће клањати у Јерусалиму и на гори, већ у духу и истини. Ове речи Спаситеља се односе на целу историју која је почела након Његовог доласка у свет. Сад је за хришћанина, с тачке гледишта спасења, свеједно где ће се клањати Богу, јер је главно да Му се клања у духу и истини. Шта значе речи дух и истина? Истина означава истинску веру, а истинска вера претпоставља одређена знања. Знамо како су се у току целе историје људи борили за истинску веру, зато што им је било јасно: ако истина не господари људским разумом, за човека остаје сакривено нешто најважније, што једино може да одреди његов животни пут. Истина заиста спада у оно што се у људској личности дешава на нивоу спознаје. Зато није случајно то што се у току целе хришћанске историје Црква толико залагала за то да се истина, истина коју је Бог открио, коју је Господ лично дао апостолима, а преко апостола – целој Цркви, сачува без оштећења. Из историје Цркве знамо какве страшне битке су се водиле око истине, колико често су се појављивале јереси, односно свесно извртање истине. И да би се уништила многобројна људска лукава мишљења, васељенски сабори су се окупљали у току целог првог миленијама, разматрала су се питања вере и брањена је управо она истина коју је Господ предао Својим апостолима. Међутим, она се брани и даље, и у другом миленијуму, као што ће се вероватно бранити и убудуће, и борба за истину ће трајати док год постоји људски род. А зар све оно што данас доживљавамо на интелектуалном нивоу, зар рационални изазови који се упућују Цркви и хришћанским уверењима, не захтевају од нас борбу, зар не захтевају од нас заштиту истине? Што више знања човек поседује, тим више рационалних аргумената има које користи да би довео у сумњу божанску истину. И ово се не дешава зато што су знања неспојива с вером, већ зато што човек, наоружавши се знањима, својој личности придаје значај који умногоме премашује његов истински значај. Знамо да је човек ослањајући се на своја знања, почео да ставља себе на место Бога, и то се први пут није десило у XXI или ХХ веку, већ још у доба антике, кад је разум постао до те мере довољан себи у човековом животу да је потиснуо Бога на периферију живота. Али ако говоримо о данашњици, ове ствари се дешавају и данас – и то још више, јер усвајајући научна знања многи сматрају да им она откривају коначну истину. Међутим, уопште није тако, зато што се коначна истина налази ван рационалног знања. Коначна истина је тамо где је Бог, а Бог се не може спознати само разумом. Он се спознаје у духу и истини. Истина, наравно, спада у област разума, а дух је нешто сасвим друго. То је дејство божанске благодати, а ако се благодат не дотиче човековог срца, он ни на који начин не може да се приближи Богу разумом. Ако нема божанске благодати, разум ће све више и више одвајати човека од Бога, што се данас и дешава. Много је оних који се, постајући образовани људи, уместо да своје срце и свој разум окрену ка Богу, све више и више удаљавају од Њега. Бог се спознаје у духу и истини. То је завет за све нас. То значи да за нас рационална истина није нешто непотребно или другостепено. Заиста, сви смо позвани да развијамо свој разум, да по могућству стичемо образовање, усмеравамо све снаге разума, између осталог, за разумевање божанских тајни. Али нам разумевање никад неће бити дато ако не узрастамо у духу. А дух је наш унутрашњи живот. Дух је оно што ће отићи у вечност заједно с нашом душом. И док наш разум, који делује по физиолошким законима које је Бог уткао у људску природу, има ограничено време постојања, душа и дух, у којима ће такође бити присутно разумско начело, прелазе у вечност. Нека нам данашњи одломак из Јеванђеља помогне да схватимо да су дух и истина оно што треба да буде присутно у животу сваког човека. Не можемо да тражимо истину игноришући дух, и вероватно не можемо тежити ка стицању духовних ствари игноришући истину. Ево зашто је Господ рекао: наступиће време, и већ је наступило кад ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини. И то је толико важно данас, у наше посебно време, које обилује највећим научним открићима – да све снаге разума буду подржане силом духа. Вероватно о томе треба да размислимо управо сад кад је, без обзира на сва колосална људска знања, људски род неочекивано задесила пандемија страшне болести. То заиста представља известан изазов научном знању. Наравно, научници ће открити начин за борбу с овом болешћу, али у извесном тренутку треба да размислимо о томе зашто већ данас нисмо у стању да одмах зауставимо ову пандемију ослањајући се на снагу разума. Господ дозвољава да нас ова искушења задесе зато да бисмо могли да размислимо о својој ограничености. Не полази нам све за руком, и немамо одмах успеха у свему, и погињући се пред лицем Божјим, треба да измолимо од Њега помоћ, не само за то да усавршавамо свој разум, већ и за то да стално узвишавамо свој дух и да дух наш разум учини плодним. Онда неће бити никаквих противречности између науке и религије, између спољашњег света који нас окружује, и духовног света у складу с којим Црква живи. Ка овој синтези духовног и материјалног, рационалног и духовно узвишеног, треба да стреми људски род. И можда ће нам потреси кроз које тренутно пролазимо, помоћи да постанемо свесни тога да је највећа истина повезана са силом људског духа. И нека нам Господ помогне у томе! Амин. Извор: Православие.ру

Његова Светост Патријарх српски Иринеј богослужи овог јутра, на празник Светог Василија Острошког, у Храму посвећеном овом светоме на Бежанијској коси. Звучни запис беседе По благослову Патријарха Иринеја, празничну беседу произнео је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије у Нишу. Говорећи о значају данашњег празника прота Милутин је рекао да је "св. Василије живео у можда најтежем времену за српски народ. И када се св. Василије са српским народом нашао у безизлазу, завапио је Господу једином спаситељу, који нас позива на покајање, али нам га не намеће јер нам је даровао слободу". "Оно што Господ од нас очекује јесте да му ми сами приђемо", рекао је прота Милутин. У беседи после освећења славских дарова, жита и колача, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је подсетио да се "Бог особито осећа и Своју милост показује у Својим храмовима,тамо где се Црква моли". "Када су дошли људи да откопају мошти светога Василија Острошког чудотворца, нашли су да су целе, а лице му је било боје воска" рекао је Патријарх и наставио: "он је велики дар Божији нашем народу и нашој Цркви. Али не само нашој Цркви већ и целоме свету, јер се милост Божија се пројављује чак и иновернима". "Људи данас траже и питају се да ли има Бога. А ко хоће да види Бога нека погледа свете наше цркве кроз које се Бог открива и показује, кроз које је Бог присутан у животу народа и свакога појединца". Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју саслуживали су протојереји - ставрофори Милутин Тимотијевић, Радич Радичевић и Бранислав Цинцаревић, протођакон Стеван Рапаић и ђакон Владимир Руименић. Кумови овогодишње славе су Драган и Виолета Ташковић, док суи се за следећу годину јавили Зоран и Татјана Бојовић. Извор: Радио Слово љубве

Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости. Да ли схватамо шта значи бити слеп од рођења, увек живети у непрозирној тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама, након које следи вечита тама после смрти. Матронушка није била просто слепа, она уопште није имала очи. Чврсто затворени капци су заклањали очне дупље, као код оне беле птице коју је њена мајка сањала пре њеног рођења. У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Ко је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама. Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Како каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега. Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога. Кад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак. У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти. Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Кад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење. Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека. Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Каже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Кад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба. У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“ Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили. Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Крста, а то значи – до светлости Његовог Крста и Васкрсења. Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Кад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице! Извор: Православие.ру

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Томину недјељу Свету архијерејску литургију на темељима ранохришћанског храма на древној Дукљи код Подгорице. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да су у апостолско доба страдали хришћани и да су биле затворене двери када су се били сабрали ученици Христови од страха Јудејаца. “И ево, те затворене двери и данас се догађају, и у наше вријеме после толико вјекова, од страха модерних Јудејаца. Међутим, Господ се и тада појавио, и данас се јавља Господ. Присутан је овдје са нама и међу нама. Господ се појавио кроз затворена врата и поздравио ученике своје поздравом којим се и ми поздрављамо на овој Светој служби: Мир вам”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тај мир свједочи Црква Божја кроз вјекове, призивајући све људе и све земаљске народе на мир у Христу Богу. “И на помирење, на узајамну заједницу, на љубав према живоме Богу и на љубав једних према другима”, нагласио је Владика. Казао је да је након што је Господ поздравио тим поздравом своје ученике, апостол Тома провјерио ране Христове.. “И онда је завапио: Господ мој и Бог мој! Признао га је као Бога и Спаситеља, као Сина Божијега. А Господ му је рекао: Повјеровао си зато што си видио и опипао. Блажени су они који не видјеше, а повјероваше. И такви су хришћани двије хиљаде година блажени – који вјерују у живога Господа, иако немају прилике, пошто се Господ вазнио на небеса, да опипају ране Његове”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је говорио и о корона вирусу као освети природе због човјековог насиља над њом. “То се догађа због тога што човјек своју људску природу не употребљава на начин како је то Бог благословио. А Бог је благословио првога човјека и прву жену ријечима: Рађајте се и множите се и напуните земљу. То је благослов да се напуни земља новим покољењима. А они који су скренули са тога Божјега пута, они данас, намјесто да рађају, стварају бракове који су лажни бракови, који су поклоњење људским страстима и људским немоћима које израбљују и уништавају људску природу”, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да се у исто вријеме озакоњује и убијање дјеце у материнским утробама. “И то постају закони те модерне Европе која тиме постаје нова Содома и Гомора. А од Содоме и Гоморе на крају је остало Мртво море, у коме од тада до данас нема никаквог живота. То је, дакле, пут Содоме и Гоморе, пут смрти, пут ништавила, обоготворења смрти и онога што је пролазно, поклоњења демонским силама и одрицања од Божјега пута, одрицања од истинске употребе творевине коју нам је Бог дао и од истинске употребе људске природе на начин како је то Бог благословио”, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије осврнуо се на крају на чињеницу да је из познатих разлога данас би мали број сабраних на овом светом мјесту. “И поред тога, овдје је данас велики сабор, јер су сабрани владари који су овдје владали, на челу са Светим Јованом Владимиром, и сви они који су градили ову светињу, обнављали је, у њој се крштавали. Присутни су, јер је присутан сам Господ Бог наш који и све њих чини присутним. Сви они се радују што и ми настављамо ово свето дјело“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на "власт нам брани", али то је наша власт, јер "даћу вам владара по срцима вашим", каже Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "А Бог као Бог", који је уочи Празника над празницима објављен на порталу Ин4с, а који ми преносимо у целости: Сјутра је Васкрс и вољела бих да вам кажем нешто о Причешћу. Не као теолог, јер свака теологија која се сведе на ријечи, без праксе, је бесмислена, већ као једна из народа, са доста лошом праксом и тренутним осјећајем неснађености у ситуацији у којој се налазимо. Питање Причешћа се свело на нападање од стране оних који о томе не знају баш ништа – љевичари су и веома острашћени. Масовна одбрана долази од стране оних који, такође, о томе не знају ништа, десничари су, и веома острашћени. Ситуација је таква да страсти морају ка нечему да се усмјере, а пошто у висине не идемо, налазимо тачке око себе. Политика је пала у запећак, мора нешто, осим вируса да се актуелизује, нешто конкретније и познатије. Сада, вољела бих да могу објаснити Причешће некоме ко то види само као „једење из једне кашичице“ и Литургију као „скуп у организацији свештених лица“. Немогуће је, јер то није ствар дебате и различитих мишљења, то су просто различити нивои знања. А нивои се не сусрећу ни у једном свијету, ни у једном универзуму. Јасно ми је да нецрквени Цркву посматрају кроз призму људи који долазе у њу, и да јој на основу тога приписују све оне мане и несавршености које ми, као хришћани, носимо са собом. Али то што смо ми несавршени, не значи да је и Црква. При томе, наравно, не мислим на Цркву као институцију, то је нека посебна прича, мислим на Цркву као живи организам, који не престаје толико година и који је слика вјечности. Питање простора и времена је у православљу посебна тема, али желим да вам кажем, да Васкрс није празник који славимо из године у годину, историјски јесте, већ је оно што је увијек. То је оно чеми се надамо, али нажалост, често за њега везујемо слике страшног мучилишта, па из страха и долазимо у Цркву, а „страх каља образ често“. Васкрс је побједа над смрћу, тајна који можете само вјером доказати, а вјера није доказ ни у једном систему. Или је имате или је немате. Васкрс и Причешће су жеља да будемо бољи. Молим вас немојте ми одузимати право на жељу да будем боља. С друге стране, ово је први Васкрс који проводимо у изолацији, „социјалној дистанци“, глобални термин са којим се свијет први пут сусреће, живот са којим се хришћанство први пут сусреће. Вјерујем да ће наш одговор да ли знамо шта је заједница, бити пресудан за будући вијек. Дан пред празник, сједим сама у кући у којој сам провела дјетињство и размишљам колико смо ми срећан народ. Кад кажем „народ“ мислим на Хришћане. Добили смо могућност да се преиспитамо. Добили смо вријеме. Можда смо све радили погрешно. Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на „власт нам брани“, али то је наша власт, јер „даћу вам владара по срцима вашим“, „виђи овај народ с тоалет папиром“, али ми смо тај народ, то су ближњи наши, а ако не могу да волим ближњега свога, као себе, заслужујем ли ја Васкрсење? „А будала ми честита Велики Петак, а тој најтужнији дан у хришћанству“, па онда будимо тужни, а не зли, јер до скоро смо сви у Црној Гори Велики Петак славили и дочекивали као Нову Годину. У Цркви смо сви једно у Христу, и то је оно у шта заиста, најискреније вјерујем. У томе је суштина православног хришћанства. Нема мушког и женског, богатог и сиромаха, старог и младог, Србина и Црногорца. То је оно због чега ја бирам да будем хришћанка. Али то није демократија и моје право на ово или оно, то је Причешће из једне чаше, гдје приступам после моје Циганке из храма, без гађења и страха, и гдје смо ми апсолутно једнаке. То чак нису ни литије. Дивне јесу, али нису суштина хришћанског живота. Превише смо јаки на ријечима, а никакви у срцима нашим. И онда како да побиједимо смрт, ако не можемо да побиједимо ни на изборима? Радујем вам се свима, и десничарима и љевичарима, са жељом да не мрзите и себе и мене – то сам схватила. Христос Васкрсе! Ина Пламенац Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свештеник Ненад Андрић из Ваљевске Епархије исцијелио се од корона вируса. Њему су доктори, управо на празник Васкрсења Христовог, сапштили да је после више од мјесец дана борбе, побиједио вирус. Отац Ненад је са нама подијелио тешке тренутке своје борбе, нагласивши да му је највише помогао Господ Бог, Свети Василије Отрошки и молитве нашег Митрополит Амфилохија, свештенства, монаштва и вјерног народа. Звучни запис разговора ,,Завјетовао сам се да ћу кад оздравим доћи код Светог Василија Острошког да му се захвалим што ме је, својим молитвама, исцијелио“- каже отац Ненад и додаје да љекари лијече а само Бог исцјељује. Он је осврнуо и на витешку борбу љекара и медицинског особља у борби са овом пошасти и њихово одрицање и несебичну жртву за ближње своје. Отац Ненад каже да га је укријепио и дух наших литија у Црној Гори. ,,Поносни смо овдје на ваше литије које су и нама унијеле дух, који нам је много помогао да се изборимо са свим што нас је снашло“. Он је говорио и о својим сјећањима на блаженог спомена Владику ваљевског Милутина, који се упокојио од последица вируса корона. ,,Васкрс ми донесе радост. Христос воскресе! Негативни су тестови, Богу хвала. Изашао сам кући. Христос мили је победио у мени. ,,Велика је борба била са вирусом који ми је жестоко напао плућа. Најприје Богу хвала, Пресветој Богородици и свима Светима. Ништа без Божје помоћи. Хвала онима који су показали љубав ближњих и жртву докторима из Ваљева, као и КБЦ “Драгиша Мишовић”, свим сестрама и хигијеничаркама. Људи, они раде нон- стоп. То је борба под маскама. Такав труд и жртву нисам никада видио. Емпатија се осјећа на сваком кораку. Њихова љубав према пацијентима је огромна. Док се ми боримо да дишемо, они све чине за нас као за најрођеније да нам олакшају. Кад нам је боље, орадосте се и пуни су среће. Ми Срби смо златан народ. Доктор на интезивној нас је бодрио ријечима: ,,Браћо, сви смо ми слична генерација (ја сам 1974. годиште). Има сви да изађете здрави одавде. Мора да буде добро. Мора!!! „ Проф. Ђукић и др Пеђа обилазе редовно све нас заражене као и други љекари иако смо сви били заражени. Кад неко умре бол се осећа по лекарима и медицинским сестрама. Ћутимо. Сви смо постали фамилија. Кад неко оздрави, радујемо се! Сви се радујемо. Многи медицински радници су се такође. Каже ми медицинска сестра да није видјела дуго своју дјецу јер је у самоизолацији, па се боји да ако се она зарази, не зарази и њих. То је жртва као код првих хришћана. Честитали су нам и Васкрси и донијели офарбана васкршња јаја… Срби су заиста Христов народ“- каже отац Ненад. Свештеник Ненад наглашава да су мјере мере опреза заиста потребне. Он је од срца захвалио манастиру Острогу на челу са Митрополитом Амфилохијем, манастирима Тумане, Хиландар, Ћелије ваљевске и мати Гликерији за молитве Ави Јустину, Лелић са Светим владиком Николајем, свештенству и монаштву Епархије ваљевске, са вјером да се уснули у Христу владика Милутин моли за своју духовну децу. Извор: Радио Светигора

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Велики четвртак Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије рукоположио је у чин ђакона апсолвента Богословског факултета Миливоја Бакића. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика Амфилохије је рекао да се отуђење од Бога стално догађа са човјеком и са људским родом. “Кнезови земаљски нападају Господа, одричу се Господа и Христа Његовог. То се догодило и са Јеврејима када су прешли пустињу послије њиховог ослобођења од египатскога ропства. А Пасха, празник који Јевреји и данас празнују је као такав управо спомен на то њихово ослобођење и пролазак кроз Црвено море”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је изабрани народ, кад га је пророк Мојсије призвао Богу на Гори сионској, створио златно теле. “Да се њему клања, а не живоме и истинитоме Богу који се јавио Мојсију и подарио му десет Божјих заповијести. Открио је правила живота и како треба да живи тај изабрани народ и како треба да живе сви људи на земљи. Али, Јевреји су направили златно теле, сјећајући се онога уживања које су имали у Египту као робови”, казао је он. Додао је да су се они тим чином вратили ропском стању изабранога народа Божјега. “Али, Господ је преко Мојсија открио прави и истински пут којим треба да ходи тај изабрани народ”, казао је Митрополит Амфилохије. Владика је подсјетио да је прије Свога распећа Господ с ученицима прославио Пасху, празник избављења и спасења. “И ту је показао својим ученицима својим бескрајним богочовјечанским смирењем пут којим и они треба да ходе. Скинуо је своју горњу хаљину, опасао се и опрао ноге својим ученицима”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је Господ тиме показао истински и прави пут онима који су Његови. “То је пут смирења бескрајнога, пут служења, пут љубави према Богу и према ближњима”, објаснио је Владика. Рекао је да се послије тога догодила Тајна вечера Христова са ученицима Његовим која се, ево, наставља двије хиљаде година. “И ми је настављамо овдје у престоном граду Црне Горе, у овој светињи Божјој”, закључио је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је Бог попустио и попушта вирусе због људскога гријеха, као што је у древна времена попустио на Содому и Гомору. “Тако и данас Он попушта на ову савремену Содому и Гомору, не да би уништио човјека него да би га спасио и да би га вратио у кивот спасења. Као што је у древна времена вратио изабрани народ у кивот Нојев, као што је вратио на Тајној вечери оне који исповиједају Њега”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Лазареву суботу са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да болести и вируси нијесу за пропаст, уништење и смрт. Звучни запис беседе “Него су за славу Божју, да се Бог прослави и покаже своју силу. Тако и ове несреће које су данас спопале свијет, и нас овдје, такође нијесу за уништење човјека. и за његову пропаст, него су припрема за његово духовно буђење и морални препород и преображај, да би онда кроз тај духовни и морални преображај дошло и до његовог васкрсавања у вјечности”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ће се кроз ову данашњу болест Бог прославити, а људи се преобразити. “Повратиће се људи живоме Богу без кога нема живота. , без кога тријумфује смрт… И све што се догађа, и болести и страдања безн Њ3ега, она су заиста пропаст и уништење човјеково. Али, кроз Њега и и Њему све добија вјечни и непролазни смисао, чак и таква страдања као што је ово данашње страдање”, рекао је он. Владика је насгласио да Бог овакве пошасти попушта због подстицај човјека на његово буђење духовно, његов препород морални. “Попушта их не да уништава, не да смрт буде коначна ријеч о човјекуи о свијету, него да би се човјек крот то отријезнио, пробудио и да би, као Лазар Четвородневни васкрсао из мртвих, да би сила Христовог васкрсења обнављала људе и земаљске народе. Зато је Бог попустио ову невољу”, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преносимо беседу протојереја ставрофора Милорада Лончара, произнету у цркви Свете Тројице у Бранзвику, у Митрополији аустралијско-новозеландској, на Благовести 2020. године, а објављену на интернет страници ове митрополије, као и на Јутјуб каналу - страница Св. Тројица Бранзвик. Звучни запис беседе Прота Милорад у својој надахнутој беседи поручује: "Ово је чудно време, време које нас је затекло, збунило, разочарало, уплашило, помало обезглавило и значајно нам променило живот. Ово је време када смо принуђени да остајемо кући. Време када се десило оно што се никад у историји Цркве није десило. Наиме, ово је време када смо стављени у позицију да ми, који предводимо црквени, духовни и богослужбени живот, морамо да молимо народ да у свему томе не учествује. То је парадокс своје врсте. Литургија као круна нашега богослужења, која је принос, који се приноси од свих и за све, која освећује све и истински сједињује човека са Богом, служи се без верних. Храмови наши морају да буду затворени. Врата духовне болнице за људе у ово време нису отворена. Све смо ми то мирно примили, јер смо изложени нападу невидљивог непријатеља званог вирус. Сведоци смо тога да су странице друштвених мрежа за комуникацију преплављене разним информацијама о томе зашто се ове све дешава, како се дешава, од кога долази, ко стоји иза тога итд. Износе се многе теорије завере о томе да је то све организовано да би се срушила економија, припремио народ за тоталну контролу од стране оних који управљају светом, да би се десило ово или оно. Ми нисмо у ситуацији да тврдимо једно или друго. Нисмо стручни ни компетентни да се тиме бавимо нити поседујемо чињенице на основу којих бисмо могли стати на страну једних или других заступника ових теорија. Оно што са сигурношћу можемо да кажемо јесте чињеница да нас је наша држава, а видимо да су и у другим државама заузели сличне или исте ставове, оставила по страни, уврстивши нас у службе без којих се може. Ми свакако поштујемо одлуку државе и није нам циљ да посебно критикујемо, али смо слободни да поставимо питање својој држави о томе. Лагано, ненаметљиво, један мали несташни вирус, који бира оне које жели да поведе са собом, ушао је међу нас и преусмерио нам живот. Ми, који смо васпитани у духу Цркве, знамо да је ђаво, иако побеђен, још увек присутан и да свакодневно нуди нове идеје. Један не мора да верује у теорију завере, али нема сумње да се на примеру овога што се дешава веома јасно види ђаволски посао. Само је ђаво могао да смисли овакво зло са којим се цео свет бори и које прети колапсу светске економије, начина живота и будућности. Оно што је добро у овој невољи, а Бог сваку невољу искористи на неко добро, јесте да се породицама пружила прилика да се друже, да обедују заједно, да се моле заједно, да разговарају, да наглас размишљају о значају слободе, која нам је тренутно ускраћена. Најважније је да се молимо Богу код своје куће усрдније него што смо то до сада чинили. Да забрану доласка на Литургију прихватимо са смерношћу и трпљењем, поучени примером Пресвете Богородице, коју данас славимо. Литургија, која се служи у свим нашим храмовима, приноси се за све, и за вас који сте код куће и неће Бог оставити народ свој зато што је наступила ова пауза за заједничку молитву. Нека се не плаши срце ваше, јер ни једно зло није трајало до века. Сетимо се нашега владике Његоша, који је написао: „Страх животу често образ каља, јунаштво је цар зла свакојега“. Треба бринути о себи и својој безбедности, али треба, такође, разумети да се ништа не дешава без воље Божије. Не треба нико да очајава зато што не може да дође на богослужење, јер Бог нам неће замерити због не доласка у храм, у овим условима, али ће нам зато свима помоћи, ако му се будемо молили, да оснажимо и да схватимо колико нам стварно значи заједништво у Светој Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме. Молите се Мајци Божијој, којој тако често певамо: Пресвјатаја Богородице спаси нас!, да нас спасе и помилује; њој, „која је родила Избавитеља заробљених“, да нас избави из заробљеништва страха и ограничења сваке врсте. Молите се Богородици, која је на данашњи дан, пре два миленијума, изрекла оно судбоносно: „Ево слушкиње Господње“, да нас научи смирењу и извршењу воље Божије, јер је у смирености и послушности истинска снага свакога од нас, снага која сваки страх и сваку болест побеђује. И, на крају, помолимо се Мајци Божијој молитвом коју је написао свети Јустин ћелијски: „Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, (Пресвета) водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин". Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

-Никада једно искушење не долази само. У овом тренуту када се читав свет хвата у коштац са корона вирусом, Загреб је данас, у јутарњим часовима, доживео и земљотрес. Колико је мени до сада познато нема пострадалих међу нашим верницима, али свавако постоје велика оштећења на зградама које поседује наша Митрополија, изјавио је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. -Пре свега, велика оштећења постоје на нашем Саборном храму на Цвјетном тргу у Загребу. Она су доста велика, а пстоји бојазан да су још већа када будемо видели какава је статичка ситуација на храму. Иначе, храм спада у прву категорију заштите споменика културе Хртватске. Храм је, као и католичка катедрала у Загребу, дело аустријског архитекте Хермана Болеа, док је живопис рад познатог руског иконописца Александра Мухина, који тренутно предводи радове украшавања ентеријера храма Светог Саве у Београду, истакао и је Митрополит и поручио: -Овом приликом, ја се обраћам свим нашим верницима и уопште људима који имају било какву потребу везану за корона вирус или за последице јутрошњег земљотреса да нам се обрате, да се обрате нашим свештеницима, а ми ћемо колико су то наше моћи учинити све да им помогнемо. Верујемо да нас Бог не оставља и да нас на овај начин призива к Себи. Сигруно је да никада искушњења нису већа од духовних снага које ми као људи носимо, поготову ако смо солидарни и ако функционишемо као заједница. Извор: Инфо-служба СПЦ

У молитвеним данима Васкршњег поста и припреме за прослављање празника Христовог Васкрсења 2020. г. Господње, када нас је, по Божијем допуштењу, задесила невоља епидемије вируса COVID 19, обраћамо се свештенству и вјерном народу Митрополије Црногорско-приморске и Епархије Будимљанско-никшићке, и свим људима добре воље, сљедећим пастирским упутством: *Ми вјерујући хришћани живимо у друштву које, поред нас чине припадници других вјера, па и нецрквени и невјерујући људи, а све нас заједно, као Божија створења погађа ова стихија и опасност могуће заразе. Зато смо дужни да се у свему владамо по прописима и савјетима здравствене струке, објављених ових дана са званичних државних адреса. Невоља је иста за све, а вјеровање и начин уздања у Божију силу, нијесу исти код нас хришћана и код других људи. Отуда се, у ове дане, од нас тражи савјесно, разумно и солидарно понашање – које неће помутити ред и поредак у држави и друштву. Наша Црква је код вас, заједно са свима вама. Све људе воли и за све се Богу моли. Наш узвик: ”не дамо светиње” важи и овдје јер сваки човјек је светиња коју треба штитити и бранити од било какве заразе и гријеха. *Свим вјерујућим људима, нарочито оним старијим од 65 година, очински савјетујемо да не напуштају своје домове, чак ни онда када је у питању потреба за богослужењем и причешћем Светим Тајнама. Сваког од њих, причестиће надлежни свештеник, у њиховом дому, и по њиховој израженој вољи и захтјеву. Можемо и треба да сви вјерни претворимо своје домове у храмове, по ријечи атинског Архиепископа Јеронима, да у њима ујединимо своја срца, тражећи здравља и милост Божију за све људе. Да се увијек сјећамо да је хришћанска љубав покретач за заштиту све браће наше. Боравим у дому, зато што волим свог ближњег. Бог је свуда присутан кроз нашу молитву и љубав. *Хигијену у храмовима треба држати, као и до сада, у беспрекорном реду, како налаже црквена традиција и однос поштовања према светињама (иконе, крста, богослужбених књига и осталих предмета и црквених сасуда). Храмови треба да су отворени и провјетрени од јутра до вечери, како би вјерници могли ступити у њих и обавити своју молитвену потребу. *У дане служења Свете Литургије, током седмице и у недјељени дан – вјерници ће бити обавјештени о распореду служби у свим градским и приградским храмовима, како би се обезбједило у њима учешће вјерника, а опет – у складу са прописаним здравственим мјерама (растојање међу људима – било да се ради о затвореним или отвореним просторима ). *Вјернима посебно наглашавамо да је Свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом која нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Љекар душа и тела наших, те да Тело и Kрв Господња, које се примају за здравље душе и тијела, никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе. Међутим, исто тако Свето Причешће, не представља магијску заштиту од вирусâ и заразних болести које нам пријете са других страна, ─ изван светог Путира, ─ приликом доласка у цркву, или повратка својим домовима, или боравка у зараженим срединама. Зато је неопходно да практикујемо све мјере заштите које је држава прописала. Kо год се неодговорно понаша у датим околностима заправо куша Господа Бога свога, а неријетко и саблажњава браћу и сестре своје (Епископ бачки Иринеј). *За све друге духовне богослужбене потребе (исповијест, крштење, опијело, парастос и сл) препоручујемо вјерницима да у договору са парохијским свештеником, предузму све – како би се поменуте свештенорадње обавиле у складу са свим прописаним здравственим мјерама. Колико нам треба духовна помоћ и заштита – призивањем Благодати Божије, кроз црквене молитве, у истој мјери се од нас тражи крајња одговорност у погледу спровођења оних мјера које штите и нас саме и друге људе око нас, од опасности епидемије која убија људе широм свијета. *Црква Христова своја богослужења није обустављала ни у далеко тежим условима средњовјековне куге, разних колера и грозница, па ни скорашњих епидемија с краја 20. и почетка 21. вијека. И никада, у тим околностима, није се десило, да се кроз црквене скупове или у вези са њима, преноси ни једна од заразних болести. Таква је наша вјера и такав је наш однос према духовним светињама. Међутим, да бисмо помогли цијелом нашем душтву, у погледу свеопштег, пријеко потребног, дисциплиновања и међусобног угледања, – позивамо све, још једном, да се све горе наведено, поштује, као највећи и најјаснији Божији благослов. *По дивној ријечи Светог Григорија Богослова и ова епидемија је ”облачак који ће брзо проћи”. Зато не плашимо се, страх и паника је најопаснији вирус, али по оној народној ”чувајмо се да нас и Бог сачува”. Показујемо одговорност зато што волимо Бога и ближње а не зато што страх куца на наша врата. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Недељу Православља, првој недељи Часног поста, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију Светог Василија Великог у Саборном храму у Нишу. Преосвећени Владика Арсеније произнео је током Свете Евхаристије надахнуту беседу о Недељи Православља, коју у целини можете чути у наставку. Звучни запис беседе "Бог је урамио лик свој, икону своју у блатњаво тело човечије, зато је сваки човек мали Бог у блату" започео Владика Арсеније своју беседу тумачењем Преподобног оца Јустина Ћелијског речи из Књиге Постања. "Прва недеља Часног поста - Недеља Православља је прослава Светих икона, прослава лика Христовог по коме нас је Бог Отац створио" каже Епископ нишки у својој беседи. Извор: Радио Глас

Подгорица је и вечерас у знаку литијског подвига за одбрану светиња, вјере православне и људског достојанства. Поруке које су послате са овог, до сада највећег масовношћу, али и љубављу, крсног хода, свима који имају очи да види и уши да чују су јасне: „Не дамо светиње јер нећемо да останемо без своје очевине“ и „Нема радости и мира уколико наша побједа не буде побједа љубави“. Поруке су упутили испред Храма Христовог Васкрсења архимандрит Сава, игуман манастира Високо Дечани, и архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Господње из Епархије жичке, који су предводили вечерашњи свешетни ход улицама главног града Црне Горе. У литији су били ходочасници који су прије 12 дана кренули од Храма Светог Саве из Београда, као и бројни ходочасници из разних крајева Црне Горе. Неуморни храбри подвижници Огњен Мараш и Милош Ајковић из Зете, којима су се касније придружили Александар Бабић (40) из Пријепоља и Мирослав Антић (51), Кристијан Којичић, Горан Пајовић и Драган Ајковић, прешли су 500 км братске љубави од Београда до Подгорице. Понос свога рода Велибор Петрић, Марко Барјактаревић из Берана и Немања Вучковић из Зете стигли су пјешке од Цркве Свете Тројице у Будви. Ништа мањи није ни подвиг Илије, Бобане и Данила из Никшића, Бијелог Поља и Берана који су рано јутрос започели крсни ход кренувши из Никшића. Из Херцег Новог су стигли пјешке Александар Самарџић, Драгољуб Ковачевић, Александар Падров и Радош Рубежић и породица Радомировић. Средњошколци из Подгорице Борис Кажић, Новица Ђикановић, Антоније Кнежевић, Данило Павићевић и Јован Ражнатовић, а придружили су им се касније и Лука Поповић и Лазар Барац, упутили су се пјешке у манастир Острог и онда назад. У свештени подгорички ход улила се и ријека благочестивих људи двије велике литије из приградских насеља: Старог аеродрома и Зете, која се слила у једну са литијом која је кренула из манастира Дајбабе. Архимандрит Сава Јањић је донио благослове Епископа Теодосија, дечанске братије, свештенства и монаштва, вјерног народа страдалне Епархије рашко-призренске, поздраве из Грачанице, царског Призрена, Пећаршије, Девича, Ђаковице…Поручио је да је народ КиМ са својом браћом у Црној Гори: „Све нас држи једна вјера, једна истина, један Господ Исус Христос који нас окупља и даје снаге. Дивимо се вашој устрајности и достојанству које већ два мјесеца показујете на овим молитвеним скуповима. Свима сте нам примјер и надахнуће, само наставите тако, остајемо заједно! Овдје смо са једним разлогом да бранимо светиње.“ Отац Сава је рекао да су светиње наши светионици који свијетле као орјентири у мраку и указују нам на пут Божији, на пут спасења: „Светиње нам говоре ко смо били, шта јесмо и шта треба да будемо. Оне су израз наше живе вјере, љубави оних који су их подизали и у њима се вјековима молили. Бранећи светиње, бранимо своје куће, породице, своје име, језик, достојанство и све оно што нас чини оним што јесмо“. Дечански игуман је поручио да светиње не могу и не смију да нас раздвајају јер су оне мјесто сусрета и помирења, не само за хришћане, већ и за оне који другачије вјерују у Бога. „И данас Дечани и све наше светиње свијетле и хришћанима и муслиманима и свима који отворе своје очи за тајну љепоте и премудрости Божије“, казао је о. Сава и примјетио да би неки да виде светиње као музеје и културна добра, а не као мјеста молитве и Божије домове: „Управо је у томе овај несрећни закон споран. Неки би да светиње претворе у државно власништво које Црква наводно може само да користи као подстанар.“ Поручио је да „ми нијесмо и не можемо бити подстанари. Домаћин у својој кући не може бити подстанар“, те да „смо зато овдје да дигнемо свој глас и кажемо: Не дамо светиње!“ Нагласивши да је цио свијет позван да постане дом Божији, дечански игуман је објаснио да су литије у којима се Литургија преноси на улице у радости и пјесми заправо Црква, и да је сваки човјек који препозна у себи и другима лик Божији Црква…. „Наш подвиг није борба која се заснива на подијели, сукобу, или, не дао Бог, на насиљу…Мржња се не може побиједити мржњом, земаљске побиједе увијек имају побједнике и побјеђене. Наша побједа мора да буде побједа свих у којој сви препознајемо правду и истину, честитост и доброту, и скидамо мрачни повез који нам не да да видимо истину“, нагласио је о. Сава. Позвао је још једном све који су одговорни у Црној Гори да савјесно и разумно размотре новонасталу ситуацију и да заједно са епископима и народом нађу пут који ће сачувати владавину права и закона који ће учврстити мир, да никада више не устане брат на брата, комшија на комшију. „И само то ће бити побједа свих нас! А до тада наше је да овим молитвеним скуповима и литијама палимо свјетла и указујемо на истину и правду и одагнамо лаж и неправду. Истином, правдом, пјесмом, мирним крсним ходовима, осмјехом дјеце ми следујемо само нашем Господу, који нас учи да треба свјетлост свету и со земљи. Зато упалимо наше светиљке и одагнајмо мрак, неистине, предрасуде, страх и горчину… пројавимо слободу и истину и Бог ће нам помоћи.“ У тој свјетлости, како је рекао, видјећемо лица једни другима, лица свога ближњега, и размјети да нема радости и мира уколико наша побједа не буде побједа братске љубави. Најмасовнијем скупу у новијој историји Подогорице, обратио се васкршњим поздравом и словом љубави архимандрит Овчарско-кабларске клисуре Тимотеј, који је донио благослов првопрестоне седмоврате Епархије жичке, молитве и благослов Епископа жичког Јустина, свештенства и монаштава те епархије, односно молитве и благослов првог епископа жичког Сетога Саве, с надом да ће Свети Сава измирити и данашњу завађену браћу. „Света Жича и свето гудало то је српски народ очувало“, цитирао је отац Тимотеј Светог владику Николаја савјетовавши да се чува свето гудало као највећа светиња јер „када нисмо имали историчаре и школе, имали смо свето гудало и свете гусле које су нас училе историји, вјери, побожности, васпитању, културни чојству, људскости и јунаштву“. „Светиње бранимо зато што су наше, и зато што нису наше него наших предака који су их нама оставили у насљеђе, и нису наше него наших потомака којима треба да их предамо у насљеђе. Наше су утолико уколико их чувамо, бранимо, штитимо, обнављамо, уљепшавамо и такве украшене добрим дјелима, врлинама, молитвом, саборношћу и слогом предамо нашим потомцима у насљеђе да их и они чувају“, казао је, између осталог, отац Тимотеј. Вјерни народ сабран пред Саборним храмом благословио је и поздравио протојереј Никола Пејовић који је казао да молећи се за братску слогу, мир и љубав, ми те молитве износимо из храмова на улице црногорских градова призивајући све људе да дођу у литије и да, кроз њих, Црна Гора постане једна велика породица. „Свети Василије је започео ове наше литије. Ми само за њим идемо, никога не слушајући, слиједећи само њега који нас води путем Богочовјека Христа. И као што је дом и срце Светог Василија отворено за сваког човјека, тако су и ова наша сабрања отворена за сваког оног коме је правда, истина мир и братска слога и љубав на првом мјесту. Ове литије су прилика да позовемо све да Црна Гора буде држава свих нас и једна велика породица, у којој различитости нећемо гледати као мане већ као врлине и богатство“, поручио је отац Никола. Вече су учинили незаборавним ђаци призренске Богословије и Асим Сарван, нажалост, изостао је најављени наступ „Београдског синдиката“ пошто су јуче враћени са црногорске границе, због, како су навели, националне безбједности. “Београдски синдикат” је недавно објавио пјесму “Свиће зора” посвећену литијама у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша окупљања у храму. На њиховим лицима се оцртава дубоко неразумевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у речи сличне овим: “У реду, ударио си у веру, хајде, нека ти буде. Али, зашто још и у Цркву ићи и толико времена и снаге на то траћити? Ево, нпр. ја такође верујем у Бога. Али, ја верујем у својој души. Ја носим Бога у својој души и нису ми потребне никакве спољашње церемоније и ритуали. Сети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: да бих општио с Богом, мени нису потребни никакви посредници!” Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желео још апостол Павле: ''... да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човеку, вером да се усели Христос у срца ваша'' (Ефес. 3, 16-17). Да је речи Бог је унутар мене рекао преподобни Серафим Саровски - те речи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено сведочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма, који он посећује тек понекад, и не осећа толико - из таквих уста такве би речи такође биле оправдане. Али, када такве речи слушамо од малограђана. Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а, какви су вас конкретно ваши духовни подвизи довели до таквог успеха? Имате Бога у души? Појасните, молимо вас, какав је био ваш молитвени пут? Колико често изговарате Молитву Господњу? Шта - Оченаш и не знате баш напамет? У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин ви проживљавате присуство Бога у вашој души? Какве плодове дарова Духа ви у себи осећате? Да вам припомогнемо: А плод је Духа љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржавање (Гал. 5,22-23). Имате ли ви та осећања? Не, не мислимо на особине вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што раније нисмо имали, али је, приликом нашег духовног рођења, ушло у наш живот, обновило га. Није ваљда да се не сећате тог обновљења? Надамо се да у вашем душевном искуству можете разликовати: ово је присуство Бога, а ово је испољавање обичних, људских особина: осећање лепоте, хармоније, осећање савести, људски афинитет према некоме? Не можете? Да ли то значи да ви уопште нисте приметили тренутак када је Бог, Творац Васељене, ушао у ваш живот и у вашу душу? Зар се то може не приметити? Дакле, можда Он није ни улазио? Јер, вера није обична пасивна сагласност: “Но, добро, слажем се, тамо негде постоји оно Нешто”. Вера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа. Вера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вера активно жуди. Вера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосећа, али још није постало очигледно. Стремљење ка ономе што је већ дотакло наш живот, бацило на њега свој одбљесак, али још није ушло у њега целовито. Вера - то је жељење новог искуства. Али, они који говоре: “Ја имам своју веру, она је у мојој души” - говоре то са тако покислим очима да је веома тешко поверовати да су икада осећали икакво стремљење ка Богу. Не можемо волети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човеку. Исто тако, не можемо веровати, а да никако не испољавамо своју веру у неким спољашњим дејствима. Ви који тврдите да имате “Бога у души” - шта сте ви то учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама променило од тог Сусрета? Да ли сте заволели Оног Којег сте срели? И, шта ви то радите ради те љубави? Ако ли вас, пак, оваква питања наводе да збуњено ћутите, па немојте бар сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вечно стојите на једном месту, не презирите оне који корачају, чак и ако се успут и спотичу. Али, и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповед? За то је данас довољно укључити радио. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Да бисмо принели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са именима за молитвени помен ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Тек се десетим или стотим делићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принети Богу, можемо то учинити на било ком месту. Све што постоји на свету и онако припада Њему. Али, има један такав делић бивствовања, у коме је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други, то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Градитељ свега не улази без питања. И, од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју нам је даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самима, и својим прохтевима и страстима. У религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важније од онога зашто ми тражимо Бога је - зашто Он тражи нас. Зашто ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: “Дај нам, Господе, много здравља, успеха и додатака на плату!” Али, зашто зове Његова Реч: Приђите Мени, сви који сте уморни и обремењени? Нема у том позиву понуде као: И, дајте Ми то и то... Тај позив говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: И ја ћу вас одморити... Наћи ћете покој душама вашим. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм – то су зидови подигнути око Тајанства причешћивања. А, Тајанство се састоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне вечере. Нама је дата могућност да постанемо причасници Божанске природе. Бог је нас тражио. И нашао. А, ми, једноставно треба да пођемо и станемо на место где Бог ближе него игде прилази људима, на место где Он људима раздаје најневероватније Дарове. Ако Чашу са Причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо: “Бог је мени и онако у души”? Он, Вечни, жели да се са нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вечном нашем животу, не бисмо остали непоправљиво усамљени. ...Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови? Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу о митару и фарисеју, када наша Православна црква прославља успомену на Пренос моштију Светог Јована Златоуста, у својој првој канонској посјети парохији љељеначкој боравио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Свету архијерејску Литургију, у храму Свете Тројице у Љељенчи, Преосвећени владика Фотије је служио уз саслужење пароха бијељинских, протојерејâ-ставрофорâ Жике Мићановића и Горана Ненића те протођакона Богдана Стјепановића. На Светој Литургији је узело учешће мноштво народа како ове тако и сусједних парохија, нарочито оних најмлађих који су великом броју приступили Светом Причешћу. У својој бесједи, Епископ Фотије је честитајући данашњи празник, кроз примјере из приче О царинику и фарисеју из данашњег Светог Јеванђеља, говорио о правој и истинској вјери, о битности искреног покајања и исповјести, као и начину припреме правог вјерника за приступ Светом Причешћу. ''Свако од нас зна шта Бог треба да му опрости, јер имамо савест која нас испитује и говори нам шта не чинимо добро. Да слушамо своју савест онда бисмо дошли код свога свештеника и исповедали се и кајали као цариник из данашње јеванђељска приче'' - поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви поручује рођаку и његовим колегама: “ Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи“ Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви ступови у Беранама, протосинђел Хаџи Јеротеј Калуђеровић, упутио је отворено писмо свом брату од тетке Мијазу, који је запослен у МУП Црне Горе и његовим колегама полицајцима. Писмо преносимо у целости: „Е мој брате Мијазе! Пре тридесет и осам година, као твој брат Омер, заједно смо седели у клупи, читали српске писце, писали и говорили српским језиком код професора Милана Цимбаљевића. А сада, српски језик, из кога је настао црногорски са три нова слова, свима смета. Ако могу Америка и Аустралија, два континента, да говоре језиком друге државе, Енглеске , па им то не смета, зар смо ми нешто већи народ од њих па нам је понижење да говоримо српским , до јуче матерњим језиком. Трагајући за смислом живота, ја сам постао православни монах Српске Православне Цркве. А ти трагајући за хлебом, постао си полицајац црногорског режима. И сада стојимо један наспрам другога, као непријатељи. Пошто само чекаш команду па да удариш по мени, дужан сам да ти укратко објасним шта је то Српска Православна Црква тј. вера, па кад ме будеш ударао да знаш зашто ме удараш. Православна вера је љубав према: Богу Оцу, Који је кроз свога јединородног Сина створио свевидљиво и невидљиво Духом Светим. Који је створио човека ( па и нас двојицу) по своме лику и подобију као разумно биће, саздавши га од праха земаљског удахнувши у њега дух, ум и разум као и слободну вољу, која је услов за постојање љубави. Као што је Бог један у Тројици , тако је и човекова душа тројична од ума, разума и духа, а ипак је једна душа тј. један човек. Као што за некога можемо да кажемо да је уман, за некога да је разуман, а за некога да је духован, тако је онај ко је сав у складу са Богом , и уман и разуман и духован, тј. савршен човек са здравом душом. Љубећи Бога, човек љуби и све што је Бог створио, а то укључује пре свега човека, како пријатеља тако и непријатеља, све живо као и неживо тј. сву творевину Божју. Живећи по Божјим заповестима нама се омогућава да смо у љубави, миру и заједници са Богом, а самим тиме и са свима људима као и са свом творевином. Јер што је човек ближи Богу то је ближи људима, и обратно, што је даљи од Бога даљи је од људи. Сваки човек који се роди, има у својој души усађену потребу за заједницом са Богом. Што цар Давид сликовито каже: Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијему“. Човек који искрено осећа ту жеђ за Богом, и искреним срцем тражи Бога, који у свему види мудрост Божију и диви јој се, који воли сваког човјка без обзира на нацију, веру или боју, који не уме да мрзи непријатеље већ и њих воли, али као некога за кога зна да није у праву па његово незнање толерише, а њега воли као човека, који не чини ништа што би нанело зло било коме у било ком погледу, који се труди да чини само добро подједнако и пријатељима и непријатељима, који верује и поштује свакога човека, који кад му удариш шамар окрене ти и други образ да му удариш и други шамар, ако ће те то чинити срећним, који ако му тражиш у зајам новац или нешто друго не тражи да му вратиш, који ако му тражиш кошуљу да ти и хаљину, који ако му кажеш да ти помогне један сат помогне ти цели дан, који ако ти учини добро посрами се ако га за то похвалиш, који ако га мрзиш уклања се од тебе са болом у души јер је узрок твоје несреће, који свима чини добро а сматра то за ништа јер је дужан да тако чини, који не прави разлику између лепих и ружних, између богатих и сиромашних, између учених и неучених, пријатеља и непријатеља, већ их све воли подједнако без разлике, који ни у мислима не прима помисли о прељуби јер зна да тако прља и помрачује своју душу, а душа покреће тело па самим тиме прља и тело, који мрзи на лаж а радује се истини, који све даје да учини другога срећним а не тражи ништа за узврат, све трпи и све сноси и свему се радује, ради љубави која му даје снагу и силу да живи. У таквом срцу Бог може да се усели и да се огледа као у огледалу. Наравно, да би човек постао овакав, потребан је велики труд и много молитве Богу да га очисти од греха и преобрази да може да твори вољу Божју. Ако се роди човек који има један добар део ових наведених врлина, и ако Бог види његову настројеност да тежи ка усавршавању, тј. да жели да има чисту душу, родио се он ма где па макар и у некој забити, Бог ће наћи начина да га доведе на прави пут, тј. на пут ка Богу. Сада брате Мијазе, када знаш о чему се ради, лакше ми је да примим батине од тебе. Као што је Господ Исус Христос са крста рекао: Оче опрости им јер не знају шта чине. Тако и ја могу да кажем за вас: Господе Исусе Христе опрости им јер не знају шта чине и кога гоне. Ово није борба за власт, јер нама је Бог заповедио да поштујемо сваку власт, што и чинимо. Ово је борба против неправедног закона који гази верску слободу и омогућава држави да отме светиње. Докле ће нам се стране силе смејати. Докле ће цепкати и делити наш народ и правити од њега нове: Вере, нације и партије и тако изазивати грађанске ратове који трају већ вековима. Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи. Покажимо свиту да смо храбри и јединствени и да више нико не може да манипулише нама. Будимо светлост и пример свету, да виде како је лепо кад сва браћа живе заједно. Зато позивам све људе добре воље и чисте савести, свих вероисповести, нација и свих политичких опредељења, да нам се придруже у борби за слободу вере, за истину и правду, и покажемо свету да је љубав према Богу и човеку сила коју нико не може разорити“. Протосинђел Јеротеј Калуђеровић, Манастир Ђурђеви Ступови Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Већина руских грађана верује у Бога. Не говорим само о православнима, него и о муслиманима и о многима другим,“ изјавио је патријарх московски и све Русије Кирил 1. фебруара 2020. године на свечаном пријему поводом 11-годишњице свога устоличења. Према речима Предстојатеља РПЦ, ако се у химни Русије, која је једна од државних симбола земље, налазе речи „Хранимаја Богом роднаја страна“ (Богом чувана отаџбина), зашто се то исто не може казати у нашем Уставу“. Треба се молити, трудити се, тако да се у нашем Основном закону спомене Бог, позвао је Свјатејши владика. „Иако тога још нема, мислим да својим заједничким напорима и молитвама можемо припомоћи како би се тако узвишена идеја каква је вера у Бога, која формира морал и личну и друштвену и политичку личност, била присутна и у нашем Уставу,“ истакао је Свјатјејши. По његовом мишљењу, већ данас се може почети са разматрањем тога питања. Извор: Инфо-служба СПЦ

Често су противници вере постављали следеће софистичко питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ? АКО ЈЕ СВЕМОГУЋ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? На то питање позната су ми два одговора, један сам одговор дао ја када ми је, док сам био питомац на војној академији поставио један други питомац (кадет) муслиманске вере, а други веома мудар одговор на то исто питање сам чуо од блаженопочившег патријарха Павла док сам се једном возио са њим аутобусом од Београда до Краљева 1997 године. 1) мој одговор: друг ми је поставио питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ И АКО ЈЕСТЕ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? Такво питање је класична философска заскочица, тј један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је НЕЛОГИЧНО. Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично? Рекао сам му да се у логици по правилу постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања и да бих му то појаснио хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе: 1. Бог све може 2. Може ли Бог оно што не може? (као што је речено може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање „може ли оно што не може“) А пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса или исказ чини само то питање бесмисленим, тј нелогичним, и на основу две премисе, тј на основу два исказа која се међусобно искључују не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам. 2) Одговор патријарха Павла: Године 1997, ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр имао сам ту част да сам ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар наишао на нашег драгог Патријарха. Но моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту: „Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима: ВАША СВЕТОСТИ ДА ЛИ ЈЕ ВАШ БОГ СВЕМОБУЋ? А ја га погледам и кажем: ЈЕСТЕ А он ће даље: А КАД ЈЕ ОН СВЕМОГУЋ ДА ЛИ МОЖЕ ОН ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? Ја га погледам и кажем му: ПРИЈАТЕЉУ, ЈА БИХ ТЕ НЕШТО ЗАПИТАО, АЛИ НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће: НЕЋУ.А ја му опет кажем: ПРИЈАТЕЉУ, ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈА ПИТАМ ЈОШ ЈЕДНОМ, А НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће мени: НЕЋУ.А ја га и по трећи пут запитам: А ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈОШ ЈЕДНОМ ПИТАМ ДА НЕЋЕШ МОЖДА ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће мени: МА НЕЋУ ДА СЕ НАУЉТИМ!И ја му онда кажем: ДОБРО КАД НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ. А РЕЦИ ТИ СВИМА НАМА ДА ЛИ ТИ МОЖЕШ ДА БУДЕШ ПАМЕТАН? А он ћути и ћути и размишља: ако каже МОГУ, значи није паметан; ако каже НЕ МОГУ, значи опет није паметан. И ћути и ћути и на крају каже: НИ ЈЕДНО НИ ДРУГО ЈА ВЕЋ ЈЕСАМ ПАМЕТАН!!! И ја му кажем: ЕТО ПРИЈАТЕЉУ МОЈ И МОЈ БОГ ЈЕ СТВОРИО КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ! А он ме запита са чуђењем: А КОЈИ ЈЕ ТО КАМЕН? И ја му кажем: ТИ СИ ТАЈ КАМЕН, НЕ МОЖЕ ТЕБЕ НИ БОГ ДА СПАСЕ АКО ТИ НЕЋЕШ ДА СЕ СПАСЕШ“. А наш мудри патријарх је под тим каменом који је Бог створио, а који ни он не може да подигне назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава. Мудри патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ. Извор: Манастир Ћелије код Лајковца