Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 100 results

  1. Човеку је врло тешко да прими ближњег у своје срце. И врло често Бог не постаје наш Бог, већ „мој“ Бог, зато што се покушаји других људи да уђу у овај наш „свети“ савез доживљавају као духовна агресија. За човека је врло важно да искуси да је мој Бог и твој Бог, да је твој грех, колико год ми био одвратан, у извесном смислу и мој грех. И не могу да те одбацим и да кажем: „Лош си, иди.“ Треба да схватим: ти си тако лош зато што сам и ја тако лош; кад би ја био другачији и ти би био другачији. Врло често се дешава да човек који наизглед живи мање-више побожно (наравно, то је наизглед) као да се уздиже на неки ниво и све људе који засад живе другачије схвата као људе ниже врсте. У ствари, треба да схватимо да се Бог не односи тако према нама. Бог све воли. Не зато што је тако снисходљив, већ зато што је за Њега сваки човек посебна личност. И много грешимо кад почињемо да сортирамо. А нехотице управо то чинимо!
  2. А о дану том или о часу нико не зна, ни анђели који су на небесима, ни Син, до Отац (Мк 13, 33) Једном приликом, након што сам прочитао један текст на тему "Зашто хришћани не признају Мухамеда за пророка?", погледао сам накратко у коментаре испод текста и наишао на разне муслимане који су се хтјели успротивити. Један коментар ми је запао за око, дакле тамо пише стих који сам горе навео и ово: Како је могуће да Бог не зна? Када су га питали када ће доћи судњи дан, Исус је одговорио да нико не зна, ни он - син, само Отац. По хришћанском учењу Исус је Бог, како је дакле могуће да Бог не зна? Ово питање ме мучи дуже вријеме, тако да би замолио вас драга браћо, ако неко зна, да ми растумачи ово, јер сам нисам довољно мудар. Послато са SM-J320H користећи Pouke.org мобилну апликацију
  3. У суботу 23. фебруара 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог свештеномученика Харалампија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Рабровцу. Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Владан Јовановић, протојереј Петар Лесковац, јереј Рашко Стјепановић, јереј Михаило Аврамовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Небојша Поповић. У склопу Литургије крштен је Теодор, син рабровачко-белосавачког пароха протојереја Владана Јовановића. Звучни запис беседе Богонадахнуту беседу наш Епископ посветио је појмовима добра и зла и њиховом значају у животу хришћана. Владика је рекао да смо дужни да делима љубави умножавамо добро у себи, пре свега чинећи другима, а да је зло све што чинимо против Бога и љубави. “Кад би људи живели по хришћанским врлинама не би било ни ратова, ни убистава, ни неморала. Јер зашто бисмо ратовала, када бисмо желели да други живи као што живим ја? Нека би Господ дао да ми убелимо наша срца, душе, умове, као што је овај храм бео, а бела боја је симбол чистоте. Нека би Господ дао да убелимо наше душе Духом Светим, а не духом овога времена. Јер све што се негативно дешава у нашем времену је последица тога што они који зло чине нису примили Духа Светог, већ живе саобразно духу овога времена. Иако смо позвани на овај свет, последњи део и печат Символа вере нас учи да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Зато се и сабирамо у нашим храмовима, у лађама спасења и бродовима којима се крећемо ка будућем веку и непролазном дану. Бог нам је овај живот дао не да га преспавамо, него да радимо, али не да деламо по свом уму, него по уму Цркве Христове, по уму Божијем”, истакао је наш Архијереј. С обзиром на то да је на Литургији крштен и мали Теодор, Епископ је позвао родитеље, кума и све ближње да му буду светли примери у животу и да му помогну да увиди колико је важно да чини добро, а да се клони од сваког зла. Извор: Епархија шумадијска
  4. Бог, по благости Својој, приводи из небића у биће, све постојеће и о ономе, што ће бити, има предзнање. И тако, ако они који греше, не би у будућности добили постојање, онда се они не би могли учинити злима, (а зато) о њима не би било предзнања. Јер се виђење односи ка ономе, шта јесте; а предзнање према ономе, што ће неизмењиво да се деси. Али, у почетку постојање (уопште), а затим већ постојање добра или зла. Ако би за оне, који би по благости Божијој, добили постојање у будућности, то послужило као препрека за добијање постојања, (услов) што ће се они, по сопственој жељи, учинити злима, би онда значио да би зло победило благост Божију. Јер све што Бог ствара, ствара добрим; сваки по сопственом произвољењу, избору, бива добар или зао. Иако, чак и Господ говори: Боље би му било да се није родио онај човек (Мк. 14:21), то Он говори, не порицајући Своје сопствено створење, већ зло, које је изникло у Његовој творевини, као последица њеног сопственог избораи лењости. Јер лењост њене сопствене воље је учинила за њу некорисним, добро дело Творца. Тако, ако неко, коме су поверени од цара богатство и власт, употреби то против свог доброчинитеља, то ће га цар, након што га смири, праведно казнити, ако увиди, да ће он до краја да остане веран својим властољубивим замислима. СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН https://grigorijepalama.wordpress.com/2016/08/14/свети-јован-дамаскин-зашто-је-бог-уна/
  5. Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у свештеној обитељи манастора Подмаине на евхаристијском сабрању у недељу о митару и фарисеју, 17. фебруара 2019. лета Господњег. За званичне интернет странице манастира Подмаине доносимо видео запис беседе.
  6. Једном приликом сам се задржао у холу једне радио-станице у пријатељском ћаскању и чуо сам од саговорника оштру мисао која је севнула као муња. Рекао је: „У новије доба су се развила три антихришћанска пројекта: социјализам, национализам и либерализам. Прва два су достигла своје логичне границе и доживела фијаско. Логичне границе су истовремено и историјски кошмари – то су совјетски бољшевизам и немачки нацизам. А либерализам још увек није добио шансу да се максимално оваплоти у историји. Али свако ко има очи да види већ види да ће то бити исти такав тоталитарни кошмар прикривен словесним примамљивим веловима. Иста нетолерантност према другачијем мишљењу, исти прогони због убеђења, иста антихришћанска догматика...“ Савремени либерализам се уопште не бори за права и слободе у уобичајеном, класичном смислу ове речи. Он диже хајку и прогони све оне који се не слажу с њим. Управо о томе смо разговарали. Само што је било речено у брзини. Крајњи национализам је раскринкан, дакле, није страшан. Украјинско искуство гласно говори о томе да је национализам жив и смртоносно опасан. О њему треба говорити суштински откривајући његову безбожну и демонску суштину. А као помоћник у овом разговору може нам послужити Паул Тилих – протестантски богослов који је напустио Немачку после доласка Хитлера на власт и који је много писао о квазирелигијама – управо овим: национализму, бољшевизму и либерализму. Религију као психолошки феномен Тилих дефинише на следећи начин: „стање обузетости огромним интересовањем у поређењу с којим сва остала интересовања бивају припремна и које садржи у себи одговор на питање о смислу нашег живота“. Националиста је психолошки у потпуности обузет својом идеологијом. Бог за њега није прва и главна стварност. Ово место код националисте заузима „идеја нације“. Управо „идеја“, пошто се сама нација не може ни обујмити, ни опипати. Материјалиста који верује у материју и њене законе не верује у конкретан камен, дрво, кап кише итд. Он верује „у сву материју одједном“, а то је очигледно идеалан појам. Појам који је доступан апстрактном уму, али не конкретном осећању. Исто тако и националиста не верује у конкретне носиоце националности, не верује у Иване и Степане, већ у „идеју нације“, која је за њега изнад свега, укључујући и Господа Бога. То је без сумње идолопоклоничка вера, како је Тилих карактерише. Он пише: „У секуларним квазирелигијама максимално интересовање је усмерено на објекте као што су нација, наука, посебан облик или стање друштва или највиши идеал човечанства који се у овом случају сматрају за божанске“. То је вера која је усмерена на „лажне границе“, пошто су „у идолопоклоничкој вери све претходне, коначне реалности подигнуте на ниво максимума“. Либерал верује у науку, комуниста у праведно светско друштво, националиста у јединственост своје нације и њену будућу победу и сви су они чисти идолопоклоници. Даље. „Уколико нација представља нечији максимални интерес, назив нације постаје свето име и самој нацији се приписују божанске особине.“ Као илустрацију ове тезе можемо истаћи да је поклич „Слава Украјини“ прво критиковао, нико други до поглавар гркокатолика Андреј Шепетицки. Он је исправно сматрао да се слава може узносити Богу (возглас на мирној јектенији – „Јер Теби припада свака слава, част и поклоњење“). И католици су се вековима обично поздрављали са: „Слава Исусу Христу““ Али за паганина предмет максималног интересовања није Господ, дакле, свака слава се не узноси Њему, већ нацији, чије име је светије. Лажни бог је увек окрутан. Поред „слава Украјини“ се обавезно и органски налази „смрт непријатељима“. То није случајност, већ законитост. И Тилих се не зауставља на речима „демонска квазирелигија“. Кад се нација боготвори испоставља се да је овај бог демон. Он жели жртве, крваве ритуале, ноћно падање у транс уз светлост бакљи. Потребни су му жречеви и војници, скинути скалпови непријатеља и опојна атмосфера оргија искљученог разума. Украјина после Мајдана је просто један велики очигледни приручник за проучавање датог материјала. Демон по имену Украјина приморава људе да пуне топове чије су цеви управљене на мирне градове. Исти овај демон подруме Службе државне безбедности претвара у ћелије за мучење, сличне ћелијама Трећег Рајха. Демон је циничан. Он има много руку као Шива који уништава. Он с насладом уништава све што среће на свом путу и његов ђавољи кикот може да чује онај ко уме да се моли. Тилих поставља питање: одакле „води порекло“ ова истинска зла сила? И одговара: кривица је у слабљењу благодатне религије, у томе што је разједају критицизам и секуларизам. Христос није важан. Христос није потребан. Црква је исмејана у новинама и посвтовњачили су је многи њени служитељи. После тога ово свето и празно место испуњава крвожедна лаж. Слабост Руске Цркве је, – каже он, – крива за долазак бољшевика на власт, а слабост немачког хришћанства је крива због моћи нацистичког неопаганства. На врхунцу дрскости квазирелигије покушавају да „увуку цркве у орбиту неопаганских идеја и култне праксе“. Тако су бољшевици направили џепну цркву обновљенаца (коју је, узгред речено, признао Цариград), а хитлеровци су захтевали покорну лојалност од немачких цркава. Исто стоје ствари и у Украјини. Савремене гркокатолике и лажне православце у Украјини повезује „етнођавоиманост“ која им је заједничка. Ни за једне ни за друге нису Христос, нису Његово дело и реч, није Црква објекат максималног интересовања. Објекти који њих највише занимају јесу идеја националног ослобођења (од кога?), митске величине и напокон – вечне борбе против Москве. На основу овога они ће се неизбежно привлачити и тежити ка уједињењу. Процес ће највероватније бити врло противречан, јер многе догме и обичаји морају бити згажени као неважни. Али је процес неизбежан. За његово остварење међу гркокатолицима је унапред смишљена теорија „заједничке кијевске крстионице“ која, по њиховом мишљењу, на другостепеним основама треба да уједини оно што се не може ујединити. Додаћемо, вероватно и последње. Сва три пројекта – либерализам, национализам и комунизам – налазе се у перманентном стању међусобног непријатељства. Либерали мрзе нацисте и комунисте. Комунисти не трпе либерале и нацисте. А нацисти су подједнако енергично спремни да се боре, како против ослабелих комуниста, тако и против глобалног либералног пројекта који јача. Ова три антихришћанска пројекта не могу се помирити по дефиницији. А Црква, која једнако страда од стране првих, других и трећих, мора имати очи да види и мора бити подједнако удаљена од ових дрских духовних фалсификата. Црква мора преживети. Што ће она, несумњиво и учинити, пошто наш Господ, како је победоносно иронисао Честертон, „уме да васкрсава из мртвих“. Извор: Православие.ру
  7. У петак 25. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља свету мученицу Татијану, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Каленић. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Сава Арсенијевић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, јеромонах Тихон, протојереј Драгослав Цветковић, јереј Борис Миливојевић и ђакон Урош Костић. Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Звучни запис беседе По прочитаној Јеванђелској причи Преосвећени се обратио присутнима поздравом празника Богојављења који носи поруку да се Господ није јавио само на реци Јордану, већ се јавља и сада свакој богочежљивој души. “Бог се јавља сваком човеку по мери његове вере и жеље. Ако не чујемо глас јављања Божијег, треба да се запитамо шта није у реду са нашим односом према другима и према Богу. Онај који не осећа јављање Бога он је сав утонуо у себе, сав је испуњен собом и не осећа другог. Бог се ником не намеће. Он чека да га ми пожелимо и да чујемо поруку Јорданску: “Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте”. Литургија је Богојављење. Али онај који није на Литургији неће осетити Богојављење, јер његов ум блуди, те се тек понекад сети где се налази. Док онај који осећа Богојављење и када се сврши света Литургија он живи литургијским животом и изван храма”, поучио је Епископ. Преосвећени је посебно нагласио да је Господ примио крштење у Јордану од Јована Крститеља, не зато што је то њему било потребно, већ ради нас и нашег спасења. “Он се својим крштењем поистоветио са свим људима, грешницима, онима који жеље покајање. Из љубави Бог грли грешнике, јер је и дошао ради грешника. У наставку Преосвећени је говорио о љубави Божијој, али и о једној другој љубави коју данас прослављамо, љубави Мајке Божије. Данас прослављамо икону Богородице Млекопитатељнице. Ову икону је Свети Сава добио у Палестини да њом просвећује род Српски. Зашто се ми баш молимо Мајци Божијој? Зато што Бог Њу слуша. Једна потврда нам је довољна да ово схватимо, а то је свадба у Кани Галилејској. Када им је недостало вина, нису имали смелости да приђу Христу, али су имали смелости да приђу Мајци Божијој. Богородица се моли Сину за оне који који се њој моле. Стално говори, не само онима у Кани Галилејској, већ и нама данас: “Шта год вам каже учините”, подсетио је Владика Јован. На самом крају поуке Преосвећени је подвукао да се Богородица моли за све нас и када ми не знамо како да се молимо. Не треба нам нека школа за ово, јер и неписмени могу да науче ове речи: “Пресвета Богородице спаси нас”. По заамвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, а након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска
  8. На Празник Богојављења, дана 19. (6) јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско Сабрање у Храму Рођења Јована Крститеља у Шипову. Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Петар Миловац, Драган Шкалоња, Радослав Станковић, Љубинко Аничић, ђакон Немања Рељић и Дејан Грчић. Послије прочитаног Јеванђеља Епископ Сергије се обратио поздравним ријечима честитајући данашњи Празник вјерном народу Шипова. Звучни запис беседе Господ се спушта међу народ, бива крштен руком Јована Претече, Бог се унижава да би се човјек узвисио, спушта се на земљу да би се човјек уздигао до Небеса. То је најбоље показао својим крштењем када се Он, Свевишњи Бог крштава руком слуге, иако будући без гријеха, ради нас и нашег спасења прима крштење, као почетак свога Божанственог Домостроја Спасења. У току Свете архијерејске Литургије Преосвећени Владика додијелио је пречасном протопрезвитеру Љубинку Аничићу право ношења напрсног крста. Послије заамвоне молитве извршен је чин Великог водоосвећења, а потом се образовала литија која се спустила до ријеке Пливе гдје се пливало за Часни Крст.ђђ Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  9. У суботу 19. јануара 2019. године, на празник Богојављења, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу. Преосвећеном владики су саслуживали: протојереји-ставрофори Бранислав Цинцаревић и Ненад Микић, протојереји Миодраг Павловић, Борислав Стаменковић и Владица Савић, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка, ђакони Владимир Стевановић и Ђорђе Филиповић, уз прелепо одговарање хора "Бранко". У току Литургије у чин презвитера рукоположен је ђакон Владимир Стевановић. Након заамовне молитве, испред храма, уследио је чин Великог освећења воде. Звучни запис беседе Извор: Епархија нишка
  10. Тема људских права је више него актуелна. О њој се говори са различитим поводима, намерама и из различитих углова. Утемељена је на слободи човека. Као таква она има порекло у давној прошлости. Ипак, као уставно гарантовано право човека везује се за модерну. Анализирајући питање људских права Христо Јанарас пише: „Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на философији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од Средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у Средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила ‘људским’, дакле заједничким свим људима без разлике.“ Када се помене реч „просветитељство“ укључује се и помисао на световни карактер чиниоца везаних за њега. Међутим, то је само делимично тачно. Познаваоци ове тематике истичу да сви припадници покрета просветитељства нису били нерелигиозни. Посебно истичу разлику између енглеског и француског просветитељства. Дејвид Литл пише: „Међутим, стварност је много сложенија. Прво, просветитељство није било идеолошки јединствено. Француско просветитељство је, наглашавајући атеизам и антиклерикализам, заиста имало снажан световни призив, али енглеско просветитељство га није имало. Џон Лок, један од отаца модерних идеја о људским правима, је био побожни хришћанин који је бранио слободу верског богослужења и савести, да би се обезбедила чистота религије и да би се држава заштитила од доминације Цркве. Сматрао бих да је ова идеја постала заштитни знак америчког предања религијске слободе, која дакле много тога дугује Локу. Ма колико звучало изненађујуће Лок је као аргумент у прилог забрани самоубиства навео убеђење да људски животи у крајњој линији припадају Богу а не њима самима!“ Посебан разлог промовисању људских права у двадесетом веку био је изазов фашизма. Други светски рат који је разорио велики број држава, уништио мноштво живота на најсвирепије начине, ставио је након наступања мира ову тему на сто међународне политике. На заседању Генералне скупштине Уједињених нација 10. децембра 1948. године усвојена је Декларација о правима човека. Утемељена је на основним вредностима: праву на живот, слободу, разум, савест, веру, равноправности заједничке људске природе. Циљ је био заштита права човека не само од фашизма, већ од сваког политичког покрета који би са позиције власти над људским животима исте под било којим изговором угрожавао и њима манипулисао. До данас под изговором заштите људских права учињено је много добра, али и много зла. Стога је непрестано потребно преиспитивање ове теме. Православље ту не сме остати немо, већ је позвано да предочи своје виђење проблема. У својој студији о људским правима Констадинос Деликонстадис је записао упечатљиву Кантову мисао: „Право је зеница ока Божијег на земљи.“ Основно полазиште хришћанства је утемељење изворишта људских права. Оно се налази у створености човека од стране Бога и постојању Лика Божијег у сваком човеку. Употреба слободе на добро или зло чини да човек поступа у складу са Божијом вољом или против ње. Поштујући законодавство које штити права човека на слободу избора, Православна Црква сведочи да је потребно имати одговорност. Она није пуки избор између добра и зла, већ одлука за стремљење бића ка свом Извору – Богу. Рођење Бога међу људима је чин који има несагледиву важност за тему људских права. Овим догађајем је Бог показао да није престао да воли људе, да и даље промишља о њима и жели да се спасу. Неуништивост Божијег Лика је посведочена, али је човек позван да живећи Христом преображава палу природу узводећи је у богоподобно живљење. Тиме је подвиг и борба са сопственим греховима постала основно поље хришћанског виђења људских права. Могли бисмо рећи да је човеку на овај начин даровано право да постане Бог. Ипак, не по природи, већ по благодати. Ово пројављује важну чињеницу: природа сама по себи није савршена, већ јој треба усхођење и посета Божије благодати да би се усавршавала. Тиме се не потцењује природа, јер она носи печат Лика Божијег. Он може бити избледео, помућен наносима греха, али човек остаје биће које Бог воли и жели да спасе. На човеку је да пројави да ли воли Бога и жели да учествује у Њему. Светитељи су најбољи пример и путоказ шта то значи. У тексту тропара из Чина опела пише: „Слика сам неизрециве Твоје славе иако носим ране грехова… Некад си ме из небића саздао и својим божанским ликом почаствовао. Но због преступа заповести опет си ме вратио у земљу из које сам узет. Уздигни ме до боголикости, стару красоту опет уобличи.“ У савременом свету је много изопачености које се под маском људских права покушавају промовисати као нормалан и достојанствен начин живљења. По речима једног теолога постоји „тиранија маргиналних идеологија“. Не негирајући право избора и не посежући за методама принуде, Православна Црква има мисију да сведочи етос који је из Откривења Божијег добила као дар за живот света. Плачући над сопственим и греховима целог света, призвани смо да будемо светлост свету како би и други видећи веру нашу заволели Бога Кога проповедамо и кроз Њега се мењали у „меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). Протонамесник Александар Р. Јевтић Храм Светог Саве, Краљево Извор: Епархија жичка
  11. У навечерје празника Рођења Господа и Спаса нашега Исуса Христа излио се велики благослов на заједницу православних верника у Загребу. На Бадњи дан је служена света архијерејска Литургија у загребачком Саборном храму Преображења Господњег којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован, уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, те свештеника, свештеномонаха и ђакона Саборног храма и Епархије пакрачко-славонске. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Пред почетак свете Литургије свечано су дочекане иконе Пресвете Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице. Иконе су стигле као благослов Свештене царске лавре манастира Хиландара са Свете Горе, где су и урађене по узору на оригинале који се чувају у овом светом манастиру. После уношења у храм иконе су постављене на проскинитарије где ће трајно остати на поклоњење загребачким верницима и њиховим потомцима. После читања Јеванђеља које говори о родослову Господа Исуса Христа, верницима је реч о Јеванђељу упутио Епископ Јован. По речима Епископа Јована „ми смо данас, из посланице апостола Павла, слушали о духовним праоцима свих нас. О тјелесним смо чули из Јеванђеља. Наши духовни оци су од Аврама, који је био онај који је први послушао глас Господњи који му је рекао: „Иди из свога града Ура“, који је један од праисконских градова човјечанства и у коме тече мед и млијеко, јер се налази недалеко од Едена, од Рајскога врта у богатој Месопотамији. Аврам је био онај који је послушао Бога, као што га Адам није послушао. Тај Аврам је родио Исака, оног који ће се смијати, како каже јеврејска ријеч, а овај Јакова, а он Јосифа и дванаест племена Израиљевих. То је изабрани народ Божији. Не изабрани тијелом него изабрани духом, који сав почива само на томе што је Аврам послушао ријеч Господњу. С друге стране, чули смо детаљан, прецизан родослов, генеалогију Господа Исуса Христа по његовом поочиму на земљи, како бисмо то ми рекли, обручнику Пресвете Богородице од које је Он заиста примио тијело људско. Ту је, дакле, вјера, и ту је тијело. И једно и друго, и дух и тијело су сабрани у данашњим читањима, а ми се ових дана бавимо једном и једином темом, а то је како Господ постаје тијело. Како истинити Господ, друга Личност Свете Тројице постаје тијело и истински човјек. Наредних хиљда година свака јерес која се појави у Цркви бавиће се само тиме, негирањем да је Христос постао истински човјек. Да је Бог постао човјек и да је постао помазаник, Месија. Бог је онај који спасава јер је речено „Дај му име Исус јер ће он спасити народ свој“. Тај Исус је, у ствари, референца на Исуса Навина који је увео народ израиљски у обећану земљу када их је Мојсије превео преко Црвеног мора“. По завршетку свете Литургије Епископ Јован и Митрополит Порфирије су благословили бадњаке који су верници понели као благослов својим домовима. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  12. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је на Бадњи дан Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле уз присуство многобројног верног народа. Владики је саслуживало братство Саборног храма, а Свету Литургију пратило је појање црквеног хора "Бранко". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ нишки одржао је беседу у којој је благословио Бадњи дан, али и празник отаца и праотаца Христових по телу - све старозаветне патријархе, пророке, праведнике који су најављивали долазак Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. У недељу, 32. по Духовима, уочи Рођења Христовог, на Светој Литургији читан је почетни одељак из Јевађеља по Матеју из кога можемо видети, како је рекао Владика нишки у беседи, да је Исус Христос, осим што је истинити Бог, истовемено и истинити Човек. Извор: Епархија нишка
  13. У недјељу 6. јануара, када наша Света црква молитвено прославља Бадњи дан и Оце, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Испред цркве Свете Тројице постављени су бадњаци, а Светом Литургијом началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Зосима сабраћа острошке обитељи и јереј Бојан Радуновић, парох горњеполимско-гусињски, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Рођењу Богомладенца Христа, сабранима је бесједио о. Владимир. – Ово је дан када се Бог полако открива свијету као свесавршена љубав, зато што се Бог открио не као властелин, као страшни свемоћни судија и разарач, него као Дијете. Ево дивног дана када се Бог јавља и постаје човјек, један од нас, као немоћан, смртан човјек, али да би нам својом смрћу на крају прибавио спасење – казао је о. Владимир. Он је казао да смо призвани да имамо љубав по лику Божије љубави, да будемо спремни да се жртвујемо за ближње своје, као што је Отац дао Сина да буде жртвован на крсту. – Ми смо призвани због Христа и због ближњих својих да дајемо живот свој, јер је Христос сам рекао данема веће љубави од оне када живот свој дајемо за ближње своје. Треба да имамо непоколебљиву вјеру у промисао Божији и када нам се чини да смо притијешњени са свих страна, не треба да тражимо разумијевање, помоћ и оправдање од људи, него да се надамо на свесилну руку Божију, која ће нас у посљедњи час избавити и спасити – казао је о. Владимир и додао да данас треба да се радујемо, јер је ово дан када Дјева Марија иде из Назарета у Витлејем гдје ће родити Спаситеља свијета. Сабрани који се постом, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Исуса Христа примили су Свето Причешће. Потом су саслужитељи служили Вечерњу службу. Велико повечерје са литијом служиће се у 16 часова, а у наставку ће острошка обитељ са вјерним народом налагати бадњаке. Извор: Манастир Острог
  14. „Срећан Божић“, жеља је која се пред крај сваке године изговара милионима пута. Једноставна је. Али, да ли сте икада размишљали о томе да „Божић“ заправо значи „Христово рођење“ и да „Срећан Божић“ представља жељу да све у нама и око нас буде такво да се без проблема оствари рођење Христово? Заиста имам необичног Бога! Свакако, ако причамо о православљу, требало би да говоримо о Богу који и ове године тражи место да се роди у друштвима – супер маркетима бола, рата, неправде, и у срцима – агенцијама усамљености, безнадежности, расизма. „Видим чудесно и несхватљиво тајинство“ (Ирмос 9. песме Божићног канона, 1. гласа, прим. прев.). Како бих, дакле, могао да опишем (уз сву своју неспреност и изненађење) свог Бога? Мој Бог – исељеник Христос је Син Божји, Бог и он сам, који се иселио са својих небеса да би сишао на земљу као у туђину. А у тој туђини има много тога да уради, од бивања новорођенчета у јаслама, до распећа и васкрсења. Дакле, радник је у туђини (Јн 5, 17). Но и тамо је непрестано био мигрант: Богородица га је зачела у Назарету, рођен је у Витлејему, био у збегу у Египту, одгајен у Назарету, живео је у непрестаном покрету (Мт 2-3; Лк 2, 1-5; Дап 10, 38-39). Зар и сам то није рекао: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечји нема где главе заклонити“ (Мт, 8, 20)? Дакле, убица Ирод се острвио на новорођенче-досељеника. Да ли вас то на нешто подсећа? Можда је у наше време Ирод оставио старомодни мач и зграбио свастику? И шта данас значи „мигрант“? Пакистанац у Енглеској? Грк у Немачкој? Можда Албанац у Грчкој? Безначајни мали људи у страној земљи, рећи ћете. А шта ћемо са тим што је мој необични Бог Себе поистоветио са њима? „Странац бејах… кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (уп. Мт 25, 31-46). Мој Бог – недостојанствен Ствари су могле бити другачије. Дакле, рођење у палати, дворцу, вили, на јахти, и слично. Свакако да је свемоћни Бог могао и тако да уради. Али тада то не би био хришћански Бог, зато што је тај Бог изабрао јасле; зато што тај Бог најдубље воли, не своје достојанство, него човека. И ако данашњи системи напајају и напајају се пожељним понашањем („како треба“) које сваког човека затвара у херметички покров престижа, власти и изолованости, мој Бог је „узео обличје слуге и постао човек“ (Флп 2, 7) зато што „није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој“ (Мт 20, 28). Мој Бог – смутљивац Христос није дошао у духовни туризам. Није дошао да благослови трулеж, смрт, искоришћавање. Његовим рођењем „народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“ (Мт 4, 16). Он Сам је то рекао: послан сам „да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће се отпустити и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу“ (Лк 4, 18-19). Његовим рођењем је у историју ушла Љубав, с месом и костима, која од тада настоји да све прожме. Љубав није сладуњаво осећање, није избегавање одговорности, није попустљивост и неутралност. Она је једини аутентични начин живота, те стога сукоб са сваким равнодушним поретком ствари. Тако су у очима сваког режима хришћани (дужни да буду) „они што узмутише цели свет“ (Дап 17, 6). Дакле, колико истините могу бити речи „Срећан Божић“ које ће пожелети они који се изјашњавају као хришћани, али су продали своју душу партијском газди, или закидају на надници свом раднику Филипинцу, или напросто шаљу своје дете у колеџ док други родитељи школују децу онде где им то дозвољава субвенција за незапослене? (Имућнији Грци, а нарочито новопечени богаташи, своју децу обично шаљу у скупе приватне америчке колеџе, а готово је правило да их у кући опслужују странци, углавном Филипинци, који за ниску плату и најчешће непријављени, дакле без здравственог и социјалног осигурања, раде све од кувања, чишћења, чувања деце, шетања паса, уређивања баште па до релаксационе масаже. Прим. прев.). Мој Бог – анти-Пепељуга Сећате ли се „доказа“ у бајци о Пепељузи? Ципелица коју је пробала била је њена! И све се даље добро одвијало, за све, као и за ногу девојке која је обула ципелу у свом броју. Чини ми се да је мој Бог лошије среће. Често чинимо све што можемо да Га на силу угурамо у наше појединачне ципеле које Га некада болно стежу, а некада несношљиво „плива“ у њима. Једино што желимо јесте да наметнемо свој број другоме, па чак и ономе кога речима признајемо за свог Бога. И тако „бог“ ког стварамо по својој мери може бити „бог“ нечовекољубив, вољан да спали све које сматрамо за своје непријатеље, „бог“ бестелесан, „бог“ неприступачан, „бог“ ратоборан, укратко, „бог“ који се никада није нашао у Витлејему; не-помазаник и анти-помазаник. „Мој“ је зато што је „наш“ На крају, потичем из многодетне породице. Зар не би било будаласто кад би један од моје браће почео да верује да је наш отац само његов? Због тога, када му се обраћамо, не кажемо „Оче мој“ него „Оче наш“, Оче свих нас. И пошто је „Отац наш“, сви ми смо браћа, од исте „материје“ саздани. „Јер сте сви синови Божји вером у Христа Исуса… Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један, у Христу Исусу“ (Гал 3, 26-28). Мој Бог је и мој отац управо зато што је отац сваког човека који долази у свет, а не зато што је наводно мој сопствени. Ако је мој сопствени, онда је мој осуђеник. Рођење Христово значи да се по први пут у историји Бог сјединио са човеком. Син Божји се очовечио, примио људску природу (узео је стварно људско тело и душу). То тело с којим се по први пут сусрећемо у јаслама, прво је људско тело које је, напојено живоносним божанством, дошло до Васкрсења и победило пропадљивост и смрт. Оно, међутим, не представља прошлост. Само ако помислимо на тајну Евхаристије која се савршава у свакој цркви, осетићемо да се Христос није повукао са земље, него нам је оставио Себе као своје Тело, да би сваки човек могао да постане његов уд, сателесан Телу Богочовека.[1] Срећан Божић браћо, и имајмо на уму: Ако се Христос није оваплотио за последњег „циганина“ (како нажалост модерни Грци радо називају сваког ко им се не допада), тада се није оваплотио ни за кога од нас. Извор: Теологија.нет
  15. У последњим данима Божићног поста, на почетку 2019. године, када Православна Црква слави спомен на Светог мученика Бонифатија, Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету Литургију у манастиру Липар. Епископу су саслуживали јереји Срђан Кандић и Слободан Савковић као и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе Епископ се у беседи обратио присутном народу говорећи о смислу предстојећег празника Божића: “Божић je најрадоснији празник, како кажу свети оци, да није било Божића не би било ни Васкрса ни Преображења. Најрадоснији је, “Јер нам се Дете даде, јер је са нама Бог”, како се каже у служби на повечерју Божића. Има ли шта радосније за род људски који је сав био у греху (по речима светог апостола Павла, толико да се чаша безакоња од људских грехова прелива), да баш у том тренутку, посла Бог Сина Свог у овај свет. Зато човек мора да буде благодаран, што нам се дао Бог и што смо ми Њему дати. Све је на овом свету лаж, осим вере, љубави и Јеванђеља, јер je све ново, у Господу Христу. То Дете које нам се даде објављује анђелску песму “Слава на Висини Богу и на земљи мир и међу људима добра воља”. Од воље човекове и жеље зависи његово спасење. Ми би требало да живимо у Христу. Зато је Господ дошао на земљу, да би нас мртве и пролазне обдарио животом вечним, да би нас превео из небића у биће, зато што су људи толико пали да је требало да дође сам Бог да нас спасе. Доласком Бога на овај свет, сјединило се небо и земља, помирило се небо и земља, а ту је поделу направио човек. Помирио се човек са човеком, помирио се човек са Богом. У Цркви Христовој све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Бог је вечан по природи, а човек вечан по благодати. Бог је љубав по природи, а човек љубав по благодати. Свакога дана би требало да се молимо за Духа Светога, онако како се молимо да нам Бог да насушни хлеб. Бог је вољан сваки дан да нам пошаље Духа Светога, у зависности од нашег стања духовног”. Епископ је беседу завршио поуком да би требало да иштемо Духа Светога и да га не гасимо у себи, а ако га угасимо гресима, да га обнављамо врлинама. Извор: Епархија шумадијска
  16. Протосинђел Андреј Дечанац професор Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену служио је у недељу Светих Праотаца, Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића, протојереја Љубомира Јовановића, јереја Младена Томовића и јереја Слободана Ђорића, пароха призренског. Протосинђел Андреј је у свом поучном слову подсјетио да се у предстојећем, једном од највећих хришћанских празника, Рођењу Христовом, испунила Тајна побожности за коју апостол Павле каже да се састоји у томе што се Бог јавио у тијелу, оправдао у Духу, проповједао незнабожцима и узнео у сили. Он је истакао да се за ту велику Тајну побожности припремамо и да сваки празник за нас у Цркви представља моменат у коме се ововремено и пролазно среће, љуби и грли са оним ванвременим и вјечним. Истичући да је Христово рођење један од највећих догађај у људској историји , отац Андреј је казао да је то догађај у коме се сам Бог обукао у људско тијело и учинио га дијелом вјечности. То је за нас отворило вјечност јер сваки човјек дијели ту људску природу коју је Господ узнио на Небеса и са којом је сио са десне стране Оца и самим тим има могућност да постоји у вјечности са Богом. „Христос се, дакле, обукао у људско тијело, Друго лице Свете Тројице, и тиме нам је отворио врата вјечности!. Али ако је његова улога у историји спасења била толико важна, гдје је био, зашто се о Њему није чуло много до Божића – Његовог рођења? Чуло се итекако, једино што многи људи нијесу могли да разумију све оно што је Господ покушавао да саопшти кроз историју преко својих, прије свега, пророка и праотаца.“ Отац Андреј је подсјетио да се данас наша Црква управо сјећа праотаца, оних који су у Старом завјету вјером препознали Христа и прије Његовог оваплоћења и доласка, којима је Духом било откривено да ће Он доћи и који су вјеровали у Месију: „Вјеровали су у Спаситеља који ће цио род човјечански кроз сво вријеме, и у прошлости и убудуће, спасти и одвести у живот вјечни. Праоци су Га виђали и многа јављања у Старом завјету којима се то говори, кажу свети оци, биле су христофаније. Наши праоци су могли видјети Христа прије Његовога оваплоћења и препознали Га као Божанско биће или као анђела Божијег, јер нијесу били сигурни пошто је пуноћа откровења, која су назначена у Старом завјету, наступила када је наступила пуноћа времена – када је Пресвета Богородица родила свога Сина, Господа нашега Исуса Христа Друго лице Свете Тројице.“ Говорећи о тој пуноћи времена, отац је истакао да је она везана за Божић када славимо и Матер Бога нашега која је послужила великој Тајни, која је у сржи домостроја, замисли о томе како треба спасити свијет нашег Бога. Сви праоци и прамајке који су имали искуство сусрета са Богом, који су га видјели и прије Његовог оваплоћења, носили су то сјећање, вијест да ће доћи Месија, помазаник Божији, Спаситељ – Исус Христос и да ће донијети спасење цијелом роду људском. Протосинђел Андреј Дечанац је нагласио да је суштина Божића што је Друго лице Свете Тројице – Син Божији обукао тијело људско, мада Га многи нијесу познали. Говорећи о данашњој јеванђељској причи о вечери на коју су многи позвани, отац је појаснио да се Божије откривење пружа свима, а прије свега се пружило јеврејском народу који је био носилац истините вјере. Он је објаснио да оно што је најбоље у јеврејском народу јесте да је он био носилац пророчанства да ће Месија доћи и да ће бити син човечији: „Међутим, они који су га познали су увијек били у мањини. То не треба да нас изненади јер знамо да ће истинско право стадо Христово бити у мањини кроз сво вријеме, као што је и у Старом завјету било у мањини. Каже Господ у Јеванђељу: Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам да Царство.“ Данас на многим мјестима у свијету као и на Косову и Метохији, одакле долази отац Андреј, хришћани су мало стадо, али не треба да се бојимо због тога што би воља Оца нашег да нам да Царство: „Али то Царство које нам Отац даје преко Сина Свога, није од овога свијета и вијека, оно је везано за вјечност, за наше јединство са Богом и могућност да постојимо вјечно у Царству Божијем.То је била порука коју су Свети пророци и праоци преносили кроз вријеме“, казао је протосинђел Андреј Дечанац. Појаснио је да кад читамо Стари завјет видимо да је он увод који није заокружен и да своју поноћу може да добије само у Новом завјету и пожелио да нам Дух Свети да да у радости препознамо значај долазећег празника. „Да се радујемо заједно са праоцима и оцима, том њиховом пророчанству о доласку Исуса Христа – Спаситеља, Месије, да покушамо што више себе да припремимо, молитвом, постом, добрим дијелима за долазак Господа у тијелу и да га прославимо онако како то доликује. Да се зарадујемо могућношћи коју нам је Бог дао преко Сина Свога да присаједињујући се Њему сви уђемо у Царство небеско“, поручио је протосинђел Андреј Дечанац у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Велики број народа причестио се Светим Христовим тајнама. На крају Литургије а поводом Материца сетринство из Кола српских сестара „Свети Јован Владимир“ дјеци је уручило поклоне, а сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У недељу, 03/16. децембра 2018. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, началствовао је Литургијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Митрополиту Порфирију је саслуживао јеромонах Севастијан (Гордон), настојатељ манастира Крка у Епархији Далматинској и братство Саборног храма. По прочитаном одломку из Јевађеља беседио је Митрополит Порфирије. Говорећи о исцељењу десеторице губавих Митрополит је истакао да у овој причи видимо да „Бог не дели људе по боји коже и по имену, па чак ни по вери. Не бира коме ће чинити доброчинство. Он унапред свима даје добро и у односу на сваког човека, без разлике, упућује љубав, своју благодат, свој благослов и милосрђе. Али само понеко је спреман да дар прими као дар и спреман је да узврати благодарношћу за то што је добио. Онај који је отворен за Господа, онај који у Њему препознаје истинског Спаситеља и Љубав и свестан је да свакога дана и свакога трена Бог чини у односу на њега доброчинство, тај исказује то својом благодарношћу.“ Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  18. Предавање протонамесника Милорада Мировића, пароха новосадског и уредника Радија Беседе, "Земља постаде Небо, јер Бог постаде Човек", које је одржао у Кули. View full Странице
  19. У недјељу, 16. децембра, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија. Светом Литургијом началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе Он је овом приликом први дио свог пастирског слова посветио суштини прочитане јеванђелске приче, тумачећи и приближавајући свима сабранима њен дубљи смисао. Он је говорио о важности непрестаног преиспитивања гдје се ми налазимо са својим духовним животом, те је подвукао и важност имања благодарности према Богу сваког тренутка у нашем животу. Отац Мирчета је навео да често због наше слабости, након што добијемо оно за чим смо вапили, за шта смо молили и што смо измолили од Господа - заборавимо, не сјетимо се да заблагодаримо Господу, те је упозорио да нас такав приступ животу може довести и у горе стање од оног претходног: "Ето нам поуке из овога примјера, из ове јеванђелске приче. Зар и ми тако не чинимо као ови људи ? Од онога момента када нам буде боље, кад ријешимо наш проблем, када се исцијелимо од наше болести, када често почнемо духовно да живимо, када нас дотакне благодат Божија, кад осјетимо пуноћу живота, често због наших слабости то заборавимо, заборавимо да заблагодаримо, па се вратимо на стање које чак може да буде горе од оног претходног." - подсјетио је отац Мирчета. Он је у даљем свом излагању подсјетио и на шта нас опомињу управо и јеванђелска прича и пост који постимо, наводећи да је неопходно да се човјек труди и стражи над собом, над својом душом, будући да посједовање истинске захвалности осим димензије људског дјела и дивног покрета душе иима по његовим ријечима и васпитни значај: "То нас данашње јеванђеље опомиње и овај пост који постимо. Опомиње нас да човјек непрестано треба да се труди, да непрестано мора да стражи над собом. А један од начина тог труда јесте да заблагодаримо, да захваљујемо Богу. Да не заборавимо да заблагодаримо Богу. А зашто ? Зато што између осталог осим што је то дивни покрет душе, што је људско дјело - да захвалимо Ономе који нас дарује, благодарност посједује, има и васпитни значај. Управо зато што нас подсјећа на оно што је важно и на Онога који нам дарује.'' Он је у последњем дијелу свога обраћања нагласио колико је потребно и колико је важно да сваки дан започињемо и завршавамо са благодарношћу према Богу: ''Дакле, оно што би требали да се поучимо из данашњег јеванђеља јесте да сваки наш дан завршавамо са благодарношћу Богу и да сваки наш дан започињемо са благодарношћу Богу. Јер ако Бог буде на нашим уснама, то је сигурна нада да ће бити и у нашим срцима!" - закључио је тиме своје пастирско обраћање протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици
  20. На Литургији, којој је присуствовало мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Славко Максимовић, свештеник у пензији, протојереј-ставрофор Саво Тодоровић, привремени парох парохије друге доњобрезичке, протојереј Вујадин Станишић, привремени парох парохије прве доњобрезичке, јереј Милорад Зарић, протођакон Богдан Стјепановић и протођакон Жељко Секулић, парохијски ђакон при храму Вазнесења Господњег у Доњем Брезику. Данас је Црква у Доњем Брезику, осим велике духовне радости због посјете свога Архијереја, посебно благодарна јер је Епископ Фотије дугогодишњег свештеника протојереја Вујадина Станишића произвео у чин протојереја-ставрофора и поучио га да му дато признање буде мотив за још већи и приљежнији рад на Њиви Господњој. Иначе, у храму Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра прошле године. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  21. У недељу, дана 11. новембра 2018. године, када се наша Света Црква литургијски сећа Светог Аврамија Затворника и Свете Анастасије Римљанке, Епископ Херувим је благоизволео началствовати литургијским сабрањем у цркви Преноса моштију светог оца Николаја у Мирковцима. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић парох мирковачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На литургијске возгласе и прозбе је одговарала богословска омладина и ђаци ОШ Мирковци предвођени својим вероучитељем г. Драганом Ристанићем. Радост заједничарења су увеличали својим присуством и представници световних власти г. Горан Рељић, начелник Општине Кистање, г. Вујо Крнета, председник Већа српске националне мањине Кистање и г. Момо Грчић. На крају Свете Евхаристије Владика је проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре и драга децо Божија, данас смо се окупили на овај свети евхаристијски дан да бисмо принели бескрвну жртву од свих и за све. Велики је дан данас овде у Мирковцима, што смо се сабрали у овој мученичкој цркви Божијој, која је у току своје историје претрпела страшна страдања. Међутим, она и данас светли светлошћу Васкрсења и људи који су данас овде, су они који су се молили да ова светиња заживи и да буде место окупљања нашега народа у овом месту. Као што смо и данас чули кроз Свето Јеванђеље, како нас Господ посећује на разне начине, управо из приче о Јаировј кћери ми смо видели на који начин све Бог долази и посећује свакога човека. Такође, кроз Светитеље које ми данас прослављамо видимо различите дарове кроз које се Бог кроз људе пројављује овоме свету. Свети Аврамије Затворник, који је ћутао, молио се, трпео целокупно мученичко страдање, због проповеди и сведочења Јеванђеља и Васкрслога Христа, задобија спасење и Црква га прославља. Исто тако, и Анастасија Римљанка, која је на велике муке била бачена, ниједнога тренутка се није хтела предати незнабожачким џелатима који су је мучили, него је у срцу своме носила венац вечне славе и непрестано је у својим мученичким страдањима вапила ка Господу, да јој помогне, узме душу њену и настани је у Рају сладости. -Кроз данашње Свето Јеванђеље чули смо да Бог и поред свих мука, ако жели и ако човек има вере у себи, може да чини различита чуда. То се и десило у данашњој јеванђелској причи када је Господ оздравио жену која је боловала од течења крви 12 година. Заиста су дарови у Цркви Божијој велики и Бог се нама јавља на различите начине. Благодат Божју можемо примити и осетити само ако живимо светотајинским животом, ако живимо Јеванђељем у Телу и Крви Христовој. Никако другачије ни лепше ми не можемо ступити у заједницу са Богом, и не можемо стварити тај најлепши однос човека са Богом. Али превасходно се морамо смирити једни међу другима, бити браћа једни са другима, и носити благи јарам Христов једни другима. Једино на такав начин ћемо бити сведоци управо тога Васкрсења и Страдања Христовога којем сваки Хришћанин треба да стреми и непрестано да се сећа у своме овоземаљскоме животу. -Ако градимо љубав једни међу другима, онда ћемо изграђивати љубав према Богу. Јер сваки ближњи је наш брат, сваки ближњи је икона Христова. Ако на тај начин живимо, ако једни са другима у међусобној љубави будемо били, онда смо засигурно синови и кћери Божије, и деца Божија, управо по оном позвању по коме нас Бог непрестано позива. На крају свете Службе Божије тражимо Благослов Господњи да буде на нама од сада и кроз сву вечност! Тај благослов који носите са овог Светога Богослужења, непрестано треба да сија у срцима вашим, да ширите благу реч Јеванђеља, да носите са собом печат Васкрсења, печат Вазнесења и да се припремате за други Христов долазак, који је близу, јер у овом времену у којем пловимо лађом спасења која је узбуркана, не знамо ни дана ни часа, али свакако треба непрестано да се припремамо за Христов долазак. На који начин? Никако другачије него врлинским животом и светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква је сведок тога живота, јер Она постоји, и поред свих недаћа и свих мука које ми као људи пролазимо. Она је ту да сведочи најлепши печат нашега живота, а то је Васкрсење које се десило да би се нама људима отворила Врата Раја, да би и ми могли бити у заједници и загрљају Божијем. -Нека би Господ дао да се ова заједница овде у Мирковцима умножи, да остане и опстане у овоме мученичком времену, обремењеном свим другим вредностима сем оним који нас узводе ка Царству Божијем. Нека би Господ дао да она опстане и да буде благословена од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења се наставила за Трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома у Мирковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  22. У недељу, дана 11. новембра 2018. године, када се наша Света Црква литургијски сећа Светог Аврамија Затворника и Свете Анастасије Римљанке, Епископ Херувим је благоизволео началствовати литургијским сабрањем у цркви Преноса моштију светог оца Николаја у Мирковцима. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић парох мирковачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На литургијске возгласе и прозбе је одговарала богословска омладина и ђаци ОШ Мирковци предвођени својим вероучитељем г. Драганом Ристанићем. Радост заједничарења су увеличали својим присуством и представници световних власти г. Горан Рељић, начелник Општине Кистање, г. Вујо Крнета, председник Већа српске националне мањине Кистање и г. Момо Грчић. На крају Свете Евхаристије Владика је проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре и драга децо Божија, данас смо се окупили на овај свети евхаристијски дан да бисмо принели бескрвну жртву од свих и за све. Велики је дан данас овде у Мирковцима, што смо се сабрали у овој мученичкој цркви Божијој, која је у току своје историје претрпела страшна страдања. Међутим, она и данас светли светлошћу Васкрсења и људи који су данас овде, су они који су се молили да ова светиња заживи и да буде место окупљања нашега народа у овом месту. Као што смо и данас чули кроз Свето Јеванђеље, како нас Господ посећује на разне начине, управо из приче о Јаировј кћери ми смо видели на који начин све Бог долази и посећује свакога човека. Такође, кроз Светитеље које ми данас прослављамо видимо различите дарове кроз које се Бог кроз људе пројављује овоме свету. Свети Аврамије Затворник, који је ћутао, молио се, трпео целокупно мученичко страдање, због проповеди и сведочења Јеванђеља и Васкрслога Христа, задобија спасење и Црква га прославља. Исто тако, и Анастасија Римљанка, која је на велике муке била бачена, ниједнога тренутка се није хтела предати незнабожачким џелатима који су је мучили, него је у срцу своме носила венац вечне славе и непрестано је у својим мученичким страдањима вапила ка Господу, да јој помогне, узме душу њену и настани је у Рају сладости. -Кроз данашње Свето Јеванђеље чули смо да Бог и поред свих мука, ако жели и ако човек има вере у себи, може да чини различита чуда. То се и десило у данашњој јеванђелској причи када је Господ оздравио жену која је боловала од течења крви 12 година. Заиста су дарови у Цркви Божијој велики и Бог се нама јавља на различите начине. Благодат Божју можемо примити и осетити само ако живимо светотајинским животом, ако живимо Јеванђељем у Телу и Крви Христовој. Никако другачије ни лепше ми не можемо ступити у заједницу са Богом, и не можемо стварити тај најлепши однос човека са Богом. Али превасходно се морамо смирити једни међу другима, бити браћа једни са другима, и носити благи јарам Христов једни другима. Једино на такав начин ћемо бити сведоци управо тога Васкрсења и Страдања Христовога којем сваки Хришћанин треба да стреми и непрестано да се сећа у своме овоземаљскоме животу. -Ако градимо љубав једни међу другима, онда ћемо изграђивати љубав према Богу. Јер сваки ближњи је наш брат, сваки ближњи је икона Христова. Ако на тај начин живимо, ако једни са другима у међусобној љубави будемо били, онда смо засигурно синови и кћери Божије, и деца Божија, управо по оном позвању по коме нас Бог непрестано позива. На крају свете Службе Божије тражимо Благослов Господњи да буде на нама од сада и кроз сву вечност! Тај благослов који носите са овог Светога Богослужења, непрестано треба да сија у срцима вашим, да ширите благу реч Јеванђеља, да носите са собом печат Васкрсења, печат Вазнесења и да се припремате за други Христов долазак, који је близу, јер у овом времену у којем пловимо лађом спасења која је узбуркана, не знамо ни дана ни часа, али свакако треба непрестано да се припремамо за Христов долазак. На који начин? Никако другачије него врлинским животом и светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква је сведок тога живота, јер Она постоји, и поред свих недаћа и свих мука које ми као људи пролазимо. Она је ту да сведочи најлепши печат нашега живота, а то је Васкрсење које се десило да би се нама људима отворила Врата Раја, да би и ми могли бити у заједници и загрљају Божијем. -Нека би Господ дао да се ова заједница овде у Мирковцима умножи, да остане и опстане у овоме мученичком времену, обремењеном свим другим вредностима сем оним који нас узводе ка Царству Божијем. Нека би Господ дао да она опстане и да буде благословена од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења се наставила за Трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома у Мирковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице
  23. Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен. Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије. Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом. Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл. Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек: У безверју је сух, опустошен, А неподношљив терет данас носи... И схвата да је сав упропаштен, И жеђа веру – али он да проси... Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања. Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква. Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека. Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива. Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући. Али ја сам тек почео причу о Богу. Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“. Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност. Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...