Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'богослужење'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 35 results

  1. Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ову пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију. Прво бденије – сиже великопосних дана Друго бденије – похвално пјеније Богомајци Прилог васељенски Радио-Светигора: Бранислав Илић говорио о службама Првог и Другог бденија • Радио ~ Све SVETIGORA.COM Катихета Бранислав Илић говорио је за наш Радио о службама Првог и Другог бденија које се служе у сриједу, односно петак Пете недјеље Часног поста. Прво бденије –... Прилог Радио Беседа: Богослужбене особености пете недеље Свете Четрдесетнице – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној Марији Египћанки. Пету недељу Великог поста... Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду. Звучни запис предавања (радио Слово љубве) На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи, високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту. Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од IV до IX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју. Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Критског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Канон Светог Андреја Критског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма. Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве. Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста. У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Какав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима. Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама. Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Копти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Копти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова. Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Како би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Крв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава. Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“. Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Крв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Крвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Колико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Катихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије. Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини. Коначно, Високопреосвештени Митрополит Иларион закључио је своје предавање са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења. Ђакон др Србољуб Убипариповић Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, одржаће у уторак, 18. фебруара 2020. године, с почетком у 12 часова, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, одржаће у уторак, 18. фебруара 2020. године, с почетком у 12 часова, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Реке људи сливале су се у Капелу Свете Петке на Калемегдану и ове године уочи и на сам дан празника, 27. октобра, из свих крајева не само Србије, већ и света, а трпеза љубави је била припремљена за 3.500 људи, казао је за Слово љубве протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, старешина јединствених светиња на Београдској тврђави посвећених Пресветој Богородици и Светој Петки, подсећајући да је од ове храмовне славе започето обележавање читаве седмице пре празника, са благословом Патријарха српског Иринеја, манифестацијом у част многопоштованој светитељки, под именом "Недеља Свете Петке". Звучни запис разговора Отац Владимир је заблагодарио Редакцији Радија Слово љубве на благовременом обавештавању верног народа о молитвеним и другим духовним сабрањима у овим светињама. У наставку отац говори о активном духовном животу под окриљем два храма на Калемегдану које свакодневно посећују и многобројни туристи, поручујући да су службе сада чешће, да су богослужења посебно потребна људима у великим градовима и да је огањ Божјег присуства првенствено у богослужењу: "Не можемо бити бољи људи ако нисмо ближи људскоме у нама, а то не можемо ако не приђемо Богу". Извор: Радио Слово љубве
  6. И ове године Управа полиције Црне Горе је забранила свештенству Митрополије црногорско-приморске и вјерном народу да на празник Преображења Господњег у цркви посвећеној овом празнику на Ивановим коритима служе Свету литургију поводом храмовне славе те светиње. Јаке полицијске снаге (више од 15 полицајаца и интервентна возила) које су биле распоређене око Цркве Преображења на Ивановим коритима онемогућиле су свештенству Митрополије црногорско- приморске (протојереју-ставрофору Гојку Перовићу, протојереју-ставрофору Обрену Јовановићу и ђакону Душану Биговићу, као и Рајку Радусиновићу, предсједнику Црквене општине Цетиње) да уђе у овај свети храм подно Ловћена. Полиција је поступала по рјешењу Министарства унутрашњих послова које је забранило одржавање Свете службе Божије иако је Митрополија црногорско-приморска уредно пријавила њено одржавање и правни тим Митрополије на ово рјешење уложило жалбу Управном суду, на коју није добијен одговор. Из Митрополије је саопштено да је незапамћено да се данас у савременој Црној Гори забрањују богослужења и то у храму који је својина Митрополије црногорско-приморске. Овакво поступање и забране Светих служби Божијих нијесу карактеристика савремених друштава, сматрају у Митрополији. На Преображење вјековима се служила Света служба Божија у овом светом храму на Ивановим коритима, те вишегодишње забране молитвеног сабирања представљају незаконито поступање и поигравање са најдубљим осјећањима православних вјерника. Али, у Митрополији црногорско-приморској се надају да ће ипак преовладати разум и да ће догодине моћи да се празник Преображења Господњег литургијски прослави и на Ивановим коритима како доликује и како је то било вијековима. Управа полиције већ годинама незаконитим рјешењима забрањује богослужење у Цркви Светог Преображења Господњег на Ивановим коритима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Од 23. до 25. јула 2019. г. одржан округли сто на наведену тему, у организацији Синодског одељења за манастире и монаштво, Комисије Међусаборског присуства по питању организације манастира и монаштва и Новодевичког манастира Вазнесења Господњег у Петрограду. На заседању 24. јула монаси су слушали предавања посвећених значају богослужења за савремени општежитељни манастир. Други део рада је посвећен дискусији на тему: „Специфичности манастирског богослужења: практична питања“. После Литургије 25. јула разговарало се на тему „Време молитве и време рада:организација распореда живота братије на богослужењима и при испуњењу манастирских послушања; стварање услова за могућности келејне молитве у манастиру; практични аспекти примене монашких традиција при одржавању келејног правила; савремени опит у читању Исусове молитве.“ Разматран је и пројекат документа „свештенослужење монаха у парохијама“. Извор: Српска Православна Црква
  8. Отац Слободан је, на почетку емисије, тумачио Свето Јеванђеље на другу недјељу по празнику Педесетнице, када Господ наш Исус Христос позива свете апостоле Симона Петра и Андреја брата његовог, као и Јакова Зеведејева и Јакова брата његовог на aпостолску службу, ријечима „Хајте за мном и учинићу вас ловцима људи“, а затим говорио и о завјетном празнику српског народа-Видовдану који смо недавно прославили ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Он је затим поучио наше слушаоце о смислу, значају и правилима Петровског поста који је у току, о посту у сусрет празнику Светих првоврховних апостола Петра и Павла. Отац Слободан је потом, одговарајући на питања наших слушалаца, говорио о лијечењу хомеопатијом и да ли православни треба да се лијече том методом, како неиспуњен дати завјет Богу може утицати на наше духовно стање, да ли дјеци треба избацити из литературе ,,Хари Потера“ и шта би требало да читају дјеца, да ли користити друштвене мреже фејсбук и остале и на који начин нам то може бити и на корист, и на многа друга питања на која ћете наћи одговоре ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  9. Пре скоро седамдесет година (1904), Баланос је написао књигу под насловом: „Да ли је Православна Јелинска Црква само богослужбена заједница?". Блаженопочивши професор покушава, поменутом књигом, да оповргне критике Западњака, који се баве Православном Црквом, од којих је већина сматрала да је Православна Црква само „богослужбена заједница". Као сажети израз овог става Западњака, Баланос наводи речи познатог Kattenbusch: „Црква је у византијском периоду, и у целој садашњој области источног Хришћанства, само богослужбена заједница, супротно древној Цркви, која није била само богослужење; док је на Истоку била надасве или само богослужење"(1). Уместо да се критички осврне на само схватање Kattenbuschа и других о богослужењу - које схватање је производ читаве духовне конструкције западне мисли - Баланос просто покушава да докаже да је Православна Црква нешто више од богослужбене заједнице. По њему, она је одувек имала и има, осим богослужбеног, догматског и етичког интересовања, још и свест свога посланства (апостолства) у свету. У наставку, он подвлачи цивилизацијску и педагошку њену улогу, улогу у ширењу свештене и световне мудрости, у очувању етоса и обичаја, у буђењу патриотизма итд(2). Поред тога, и за њега богослужење остаје оно што Западњаци зову ritus, тј. пуко вршење богослужбених религијских обавеза (ритуала). Самом својом критиком Баланос прихвата расцепљеност између богослужења и вере (догме), етоса и богослужења, богослужења и живота. Ово схоластичко и неорганско схватање богослужења не одликује само Запад и Баланоса; постоји читав богословски и црквени менталитет те врсте. Тамо, пак, где нема унутрашњег, органског, тј. јеванђелског сагледавања хришћанског живота и свих елемената из којих се састоји тај живот, тешко је, или боље рећи, немогуће дати исправан одговор на било коју тему у вези са реченим. Оно што важи за богослужење, подједнако важи и за девственост (безбрачност). По општем схватању, безбрачност се разликује од брачног живота само по уздржању безбрачника од брачног општења. Ово схватање има непосредни одраз и у схватању о начину и месту живљења безбрачника, и о самом смислу безбрачности, о сврси и вези са богослужењем. По томе, безбрачност као таква бива оцењена као „више доприносећа" Цркви од брака, и безбрачници као веома „искористиви материјал" за разне општекорисне циљеве. Под таквом призмом, богослужење је за безбрачнике средство индивидуалног укрепљења „за делатност". Са друге стране, због њихове безбрачности, они се приносе ради бољег савршавања „богослужбених обавеза". Речено, пак, већ није ни истинско богослужење, ни истинска безбрачност, него је пре својеврсна карикатура и једног и другог. Чак и онда када говоримо о богослужењу као „освећујућем делу" Цркве, не говоримо пуно ствари. И тада раздељујемо нераздељиво тело вере, живота, проповеди и богослужења и, свесно или несвесно, помажемо да се словесна служба претвори у „религиозно вршење обреда" или у ритуализам или у површну сентименталност. Прво, пак, што је потребно чинити ради исправног поимања тајне: богослужење - девственост, јесте богословско-црквени приступ, опипавање унутрашњег њеног здања и органска веза са свеукупним животом у Христу, тј. са вером (догмом) и са етосом Цркве. Тема је веома опширна, и зато ће „опипавање" бити дословно опипавање и покушај исправног постављања пред проблемом. Прво о богослужењу. Шта је заиста богослужење? Да ли је оно „дело", средство, проста обавеза хришћанина између других „дела" и обавеза његових? Да ли констатација, одапета на нашу Цркву као осуда, да је кроз векове она остала „богослужбена заједница" заиста потребује оповргавање, или, пак, прихватање као похвале, која изражава најдубљу истину о Цркви? Пре ће бити ово друго. Зашто? Јер богослужење није, нити може да буде, прост религиозни обред, нити неко дело (освећујуће) просто засебно од такозване поучавајуће или пастирске делатности Цркве. Богослужење се дотиче саме суштине Цркве и васколике њене Тајне. Та, пак, суштина је сам Христос и нови живот у Христу. Богослужење се не просто дотиче, него се поистовећује са тим новим животом у Христу. Црква богослужењем пројављује, остварује и предаје самог Христа и сам живот у Њему. Према томе, богослужење је пројава и остварење сабрања верних у вери и у новом животу. Речено сведочи и прво сабрање верних апостолског доба и свако сабрање у тој вери и животу. Према томе, погрешна вера и искривљени етос не могу да пројаве и дају исправно богослужење. Постоји органска зависност ова три елемента између себе. Читамо карактеристично о пустињским Оцима, да су могли да знају по ставу у време молитве да ли је онај ко се моли јеретик или православан. Ово потврђује да је заиста могуће да само из исправне вере извире исправно славословље и начин славословљења; да је богослужење остварење вере, у пуном значењу израза. Управо је због тога и свети Василије говорио: „Треба да се крштавамо онако како смо примили, да верујемо онако како се крстимо, да славословимо онако како смо поверовали"(3). Није, дакле, случајна чињеница то што су православно богослужење и богослужбени списи Цркве пре свега догматског садржаја, истовремено садржећи и чист православни етос. Православна Саборнокатоличанска Црква нема само литургијско, догматско и морално „интересовање" и делатност, него су исправна вера, истинско славословље и аутентични етос нераздељиво огњиште, које својим пламеном спасава и прображава човека и васиону. Глагол „λατρεύω" значи „служим, услужујем"; а именица „λατρεία" значи „служба", служење приношено Богу. Као што је принос суштина Свете Литургије (која, опет, са тајном Евхаристије представља центар сваког богослужења), тако је и са читавим богослужењем. Богослужење као служба и принос није просто спољашње дело. Оно одликује целокупни став човека пред Богом, а тај став је у целини својој богослужбени. Уколико жели достојно да одговори на покрет бескрајне љубави Божије, човек треба да задобије једнонаравље са Богом, тј. да задобије бескрајно богољубље и човекољубље, тј. да живи на начин Христов. „Словесна служба" као духовна служба није ништа друго до само „живљење по Христу", да употребимо диван израз светог Златоустог. И као што је жртва, Крст, принос крви и живота, суштина дела Христовог, исто треба да буде и суштина људског дела, богослужења и живота. Само тада ће богослужење заиста бити „живљење по Христу". Следствено, богослужење није просто неки обред који се тиче само појединих тренутака у човековом животу. Оно уоквирује све пределе људског живота. Када човек богослужи на исправан начин, не приноси само своје дарове и славословље устима. Он истовремено приноси тело и крв своју, постаје свештеник свога тела и врлине по души. Речено значи да богослужење по својој природи тражи распрострањење свог етоса, тј. богослужбеног и жртвеног етоса, на васцели живот и ход човека пред Богом. Насупрот, ако се одсече или ограничи на вршење обреда без спознаје истинске дубине његове, која је истоветна са дубином вере и живота, онда у ствари губи свој садржај и смисао. Као што су вера и етос повезани, исто су органски повезани богослужење и такозвано „поучавајуће дело" Цркве, тј. њена проповед. Не само зато што је проповед неразумљива изван литургијског сабрања, него и стога што је само богослужење проповед. Оно проповеда „приказом" Домостроја Божијег, сликама и приказима, покретима, силом и благодаћу, које пружа вернима. Литургијско сабрање је опипљиви знак Божијег присуства на земљи. Пројава и откривење Његове славе и красоте, истовремено и остварење тајне Цркве Његове. Свим реченим богослужење проповеда и онима који су унутар и онима који су изван Цркве, на начин живљи од било које речи. Не освећује само тајна. И реч, проповед, силом својом у благодати, освећује ум и срце слушаоца. Не проповеда само реч, него и тајна, јер има у себи Божију силу и премудрост. И богослужење и проповед су темељ и извор пастирствовања, то су основни начини пастирствовања народом Божијим. У време богослужења и било ког чинодејства, човек се учи како треба да верује, како треба да живи, дејствује, љуби; задобија ум Христов, начин живота Светих и саборно расуђивање Цркве. Када живот хришћанина (следствено и свештеника) и свакодневно дејствовање престану да буду наставак богослужења и престану да извиру из његове разборитости, тада тај хришћанин постаје „двоједушан човек, непостојан у свим путевима својим" (Јак. 1,8). Ако уопште није стекао ову богослужбену разборитост, сматрајући да је његов живот уопштено нешто друго у односу на богослужбени живот, да је могуће да ван богослужења има другачији начин размишљања, други темељ и другачији начин живота и може да користи друга средства и да стреми другим циљевима, онда ће и богослужење његово бити обичан ритуализам без садржаја и живота. Онда ће и живот његов бити без истинске дубине. Чак и ако неко сматра богослужење за „богослужбено време" или за средство „укрепљења" за делатност, показује да није дошао до правог смисла и да није задобио саборни духовни вид вере и живота у вери. Богослужење није средство, оно је начин постојања. Узводи се и приноси се једино Богу: „приличи једино божанској природи". Оно је молитвени и благодарствени став човека пред Богом, принос дарова и живота Њему. Истовремено је и задобијање дарова Божијих (корен „λα" глагола „λατρεύω" значи „имам, стичем, задобијам"). Према томе, „λατρεύω" значи „служим", живим по Христу и задобијам Га, задобијам вечну Силу и Хлеб живота. То је и прави смисао тајни, са Евхаристијом као срцем њиховим, али и смисао васцелог живота. И сама Црква није ништа друго до заједничарење Бога и човека, заједничарење које после Оваплоћења Господњег постоји као реалност, као Богочовечанско Тело и Пуноћа Његова и као простор у Духу истинског богослужења, којим верни узрастају докле не достигну „у меру раста пуноће Христове" (Еф. 4,13). Ако је речено богослужење, шта је онда девственост? Постоји ли нека веза између њих? Треба одмах од почетка рећи да веза постоји, и то органска. Не само да су повезани између себе, него девственост, као христолики живот, представља органски и нераздељиви део горенаведене словесне службе. И девственост је истинско богослужење као свецелосни принос и као подражавање Богу. Тајна (девствености) исходи из тајне Бога. Јер, по Светим Оцима, Девствени Отац је, пре векова, девствено родио Девственог Сина, који је, опет, у последње време, био рођен од Дјеве (Девственице) Марије. И превечно, и у времену, Рођење Јединородног Сина Божијег садржи у себи тајну Девствености. Према томе, само девствена душа може достојно да прими и роди једног таквог Девственика Сина. Девственост је прво и последње у животу („Јер о васкрсењу нити се жене, нити удају, него су као анђели Божији на небу" Мт 22,30). Онај, пак, ко следи пут девствености, стреми једнонарављу са Богом и Христонарављу, у егзистенцијалном смислу речи. Његово присуство у свету сведочи есхатон човека. Девствена душа је душа која носи Девственог Сина Божијег у себи. И као што се наводи у првој од две посланице девственицима, које се погрешно приписују светом Клименту: „Сви који желе да подражавају Исусу Христу, дужни су да у свему пресликају икону Његову. Будући да су се обукли у Христа, дужни су да пресликају подобије Његово и у срца своја и у сав начин живота и дејствовања свога"(4). Као што је девственост Пресвете Богородице имала за циљ припрему за зачеће Господње, тако и истински девственик, по светом Златоусту, „о једном се само стара, да душу своју изграђује, тај свети Храм да украшава... светошћу по телу и по духу"(5). Безбрачност, пак, која нема за једини циљ уподобљавање Христу изграђивањем душе и чистотом тела, него унапред поставља нешто друго себи за циљ, на пример, општекорисна дела, делатност, ма колико она света била, никада не може достићи до њеног смисла, тј. до истинске целомудрености (=здравоумља), до целовитости и пуноће разборитости и уподобљења Христу. Девственички етос је богослужбени. У свакидашњем језику „λατρεύω" значи апсолутну обожавајућу љубав ка некој личности. Слично је и са девственошћу. Неко је девственик зато што жели да служи Богу свим бићем својим. Без овог свецелосног богослужења није могуће да девственост постоји. Следствено томе, девственик се поистовећује са богослужитељем. Девственик је девственик тиме што има један ерос, једну љубав, једно богослужење: Бездан Божији у Тајни Христовој. Ту, и само ту, он сусреће свог ближњег, налази себе и творевину Божију. Он све предаје Христу, да би исто примио од Њега целовито, христолико, преображено, „ново". Љубав према Господу загрева његово срце љубављу и према ближњем. Христос је за њега „свеза љубави" и пуноћа њена. Оно што не налази у тој пуноћи и кроз њу, он сматра непостојећим и недостојним богослужења, као нешто што загађује и изопачује девственост бића његовог. Целомудреност (=девственост) је словесна служба само као принос и жртва свецелосна на Христов начин. Тај свецелосни принос је суштина трију монашких завета: послушности, нестицања (=сиромаштва) и девствености. То је суштина и уопште хришћанског живота. Јер не постоје два етоса у Цркви Божијој, нити две вере, нити два богослужења („монашко" и „световно"). Постоји само једна вера (православна), само један етос („Христонаравље"), и само једно богослужење (словесно). Ако није могуће да постоји један монашки и други световни етос, утолико мање је могуће да постоји другачији етос оних који по неопходности живе девствено у свету, од етоса оних монахујућих. Погрешно је сматрати девственике првих времена (следствено и савремене девственике који по неопходности живе у свету) за другачије од монаха, који су се појавили као установа, углавном од четвртог века па надаље. Начин њихових живота се поистовећивао и поистовећује се. Монашка пустиња није ништа друго осим наставка пустиње, у којој је живео, не само девственик, него цела прва Црква. Скоро сви проучаваоци се слажу да је прва Црква по свему „монашког" карактера. И то захваљујући интензивном животу у Христу и непосредном есхатолошком ишчекивању. Реч Апостола: „Јер немамо овде постојана града, него очекујемо будући" (Јев. 13,14) изразила је најдубљи осећај и сазнање свих хришћана првих времена, без изузетака. Када су, пак, хришћани почели да праве компромисе са „овде постојаним градом", тј. са световним начином размишљања, већина девственика је отишла ка пустињи организујући „антиполис" (Флорофски) и сведочећи животом и присуством својим есхатон, долазећи град Бога живога. У часу када безбрачник, девственик, изгуби „монашки начин размишљања", пустињског расуђивања, аутоматски се одриче самога себе, јер се одриче бескрајне љубави ка Богу, која је суштина девствености. Поменута љубав је могуће да се роди и узрасте једино у перивоју истинског богослужења (Општежићу, пустињи). Човек који живи у пустињи, „пуст" од своје особите воље (као онај ко у послушности „служи" вољи Божијој), без икаквог овоземаљског имања (будући сиромашан, нестицатељ) и безбрачан (богослужбено приносећи тело и биће своје Девственом Сину), такав човек, као једино имање и храну и једино спасење има веру, молитву и богослужење. Он служи, слуша, богослужи и девственује, да би задобио Христа, једину Наду и Љубав у пустињи свог живота. Пустиња, пак, није само место, него је првенствено начин и став. Богослужење, дакле, за девственике није проста обавеза, већ нешто неупоредиво узвишеније и значајније: начин њиховог постојања, дисање њихово. Пустињацима живота, девственицима, поручује Дамаскин Студит: „Молим вас да се не одвајате од Бога, ни од срца свога, него останите у њему и чувајте га сећањем на Господа Исуса Христа"(6). Богослужење је ово „неодвајање" од Бога, непрестано спомињање Господа. Постоји ли други начин да неко буде послушан, сиромашан и девственик, ако сећање на Бога не замени у њему све што је туђе Богу? По Светом Григорију Синајском, ум блуди чим се удаљи од „сећања на Бога"(7), тј. чим престане да богослужи и да се моли. Човек је по природи богослужбено биће. Када не богослужи истинитом Богу вером, животом и послушношћу, његово богослужбено својство тражи излаз у лажном богослужењу, телослужењу, егоизму, среброљубљу и идолопоклонству свакога облика и вида. Све речено и томе слично, библијски сагледавано, није ништа друго до блуд. А блуд је смрт за девственост. Врло је важно ово органско јединство, са једне стране, између девствености и богослужења, а са друге, између блуда и идолопоклонства. Само када неко има „мисао на Бога уместо дисања"(8), само је тада могуће да буде девственик, само тада узраста истинска целомудреност у њему. Зато Дамаскин Студит даје заповест свима који манастирским животом служе Богу: „Непрестано обитавајте призивајући име Исуса Христа, да срце прогута Господа и Господ срце и да два постану једно"(9). Све напред речено важи за сваког девственика, према томе и за онога ко (по неопходности) борави у свету. Савремени живот плаши превеликим посветовњачењем (секуларизацијом) менталитета. Једини начин отпора том световном начину размишљања јесте богослужење и литургијски живот. Потреба за богослужењем може се осетити посебно тамо где богослужења нема и где је у свим димензијама својим присутан савремени начин живота и посветовњачен (секуларизован) менталитет његов. Савремени свет намеће себе и свој начин размишљања на разне начине: књигом, науком, сликом, новинама, комуникацијама и туризмом, радиом, модом, мноштвом приказа које буквално поробљују сва чула људска и самог човека. Ако свему томе додамо већ постојећи у нама „немар живота" и „телесно расуђивање" са грехом, али и са дејством сатане, постаће нам јасно да једино богослужење, као начин постојања човека и као евхаристијско сабрање, јесте у положају да искорени из нас и около нас расуђивање овога света; да нас спасе од застрањења и да преобрази свет. „Све је, пак, сећањем на Господа открила подвижничка душа, било зло, било добро"(10). Свет једино Господ може да победи. Богослужењем и покајањем човек задобија силу Божију, ум Христов, саборно расуђивање и етос Цркве. Само се тиме побеђују нечастиви, свет и тело. Речено важи за сваког хришћанина, а посебно за монаха. Цвет девствености је посебан цвет, кога је тешко узгајати на путевима овога света. Излазак девственика четвртог века и потоњих векова из света и њихов улазак у пустињу, био је исход искуства света и искуство људске слабости. Да није свет данас постао мање свет, или да се није људска слабост претворила у силу? Насупрот, никада свет није био тако моћан и човек толико немоћан. Али онда, откуд данас тежња за изласком девственика из пустиње и уласком у свет? „Ради добробити света", рећи ће неко. Можда се, пак, иза тог „доброг расположења" крије још један доказ снаге света и његове победе? Да ли је „добро расположење", које превиђа вековно искуство Цркве и Светих Њених, довољно да оправда улазак девственика у свет и њихов излазак из опробаног простора за цветање девствености: излазак из манастира, општежића и пустиње? И, свакако, излазак пре уласка у поменути простор! Данас се налазимо пред парадоксалном појавом: савремени човек, уморан од световне цивилизације и духовно гладан, све више се окреће пустињи да би се спасао; а девственик, голуб и житељ пустиње, одлази из свог дома, да „спасава" тог човека и да би се спасао у свету! Исход, пак, овог парадоксалног феномена може бити веома трагичан: свет и човек да се не спасу, а девственик да обрете свој гроб. Јер свеукупно одрицање од света (које је управо девственост, послушност и сиромаштво) јењава и прети му опасност да се накнадно претвори у прихватање света и следствено у „блуд", ако не узрасте и не развија се у простору саборног богослужења (општежићу, пустињи). Због тога, улазак девственика (безбрачних клирика) у свет могуће је оправдати само као крајњу неопходност Цркве, а никада као нормално стање, које изражава њено расуђивање. Излазак из простора пустиње зарад потреба Цркве не значи и излазак из начина пустиње. Ако се случајно десе обе ствари, онда девственик постаје трагикомично биће. Задобија расуђивање „безбрачника", који је изгубио прави смисао своје безбрачности. Љубав ка девствености и целомудрености, као подражавање Бога и сједињења са Девственим Сином, претвара се у „нељубавну љубав", која се задовољава уздржањем од брака ради „хуманитарних" циљева. „Нељубавном љубављу", пак, нити се свет спасава, нити се Бог задобија, нити је могуће да човек буде неповређен и целовит. И Свети су излазили да би служили Цркви у свету, али већ стекавши пустињу као једину својину, распињани непрестано на крсту Љубави ка ближњем и на Крсту божанске љубави, лишени своје праве и једине отаџбине, пустиње. Ишли су у свет, не зато што су веровали у своје способности, него не би ли се можда спасла која душа, макар они „изгубили" своју душу. Тај Крст је и Крст девственика, који живи у свету, и истинског брака. На изузетан начин описује га један савремени руски Старац, пишући једном јеромонаху, који по послушању живи у свету: „Из искуства знам да је опасно за нас да живимо у грешном свету. Ђаво не спава, грешни свет вуче и саблажњава, тело врије. Бој се света, тела, ђавола, бој се себе! Љуби све и бежи од свих ка Распетом Господу...". Са јелинског превео Дејан Ристић Извор: Српска Православна Црква
  10. На Велики петак, 13/26. априла 2019. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, служено је свечано вечерње богослужење са изношењем плаштанице. Уз појање стихире ,,Тебе одјејушчагосја свјетом јако ризоју," Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење братства Саборног храма предводио је део Вечерње службе, када се износи и полаже плаштаница у Христов гроб. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Вечерње Великог петка, служи се у трећи час дана, тј. у време распећа Спаситеља. Све оно ка чему је водила ноћ која је претходила Христовом страдању сада се остварује. Чаша за коју се Господ моли да га мимоиђе сада је ту, и Он је испија до дна, до смрти, до силаска у ад и погребења. Господ оставља своје ученике са срцем које је преплашено и искидано тугом. Чаша сладосног пића вечног живота на Вечери Господњој, сада је за Христа и Његову Мајку Пресвету Богородицу, чаша смртне жалости. Да би напунио ту чашу Богочовек је био понижен, а да би је оживотворио, Он умире на Крсту, да би све нас привео из смрти у живот, од земље ка небу. Да би Адама избавио из ада, сам Господ силази у њега. Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Извор: Епархија бачка
  11. Протопрезвитер-ставрофор Слободан - Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки, одржао је 24. марта 2019. године предавање на тему: Богослужење и Велики пост. Предавање је одржано у свештеној обитељи манастира Подмаине код Будве.
  12. У организацији Српске православне Црквене општине футошке, у недељу Православља, 25. фебруара 2018. године, у свечаној дворани Светосавског дома, катихета Бранислав Илић је одржао предавање на тему: „Богослужење прве седмице Великог поста и недеља Православља“. Предавача је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице најавио протонамесник Миле Мајкић, парох футошки. У свом предавању катихета Бранислав ставио је посебан нагласак на богослужбени живот свештеног периода Свете четрдесетнице, подсетивши да су хришћани дубоко подвижничка и богослужбена бића. Посебна пажња посвећена је Литургији Пређеосвећених дарова која је центар великопосних богослужења, и како је предавач нагласио, која представља један особити дар Цркве у овим пречасним данима. Завршавајући своје предавање катихета Бранислав се осврнуо и на богослужбене особености и химнографију недеље Православља. На крају предавања, сабране је очинским речима поздравио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма, који је предавачу заблагодарио на поучном, садржајном, јасном и надахнутом предавању. Извор: Радио Беседа
  13. Предавача је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице најавио протонамесник Миле Мајкић, парох футошки. У свом предавању катихета Бранислав ставио је посебан нагласак на богослужбени живот свештеног периода Свете четрдесетнице, подсетивши да су хришћани дубоко подвижничка и богослужбена бића. Посебна пажња посвећена је Литургији Пређеосвећених дарова која је центар великопосних богослужења, и како је предавач нагласио, која представља један особити дар Цркве у овим пречасним данима. Завршавајући своје предавање катихета Бранислав се осврнуо и на богослужбене особености и химнографију недеље Православља. На крају предавања, сабране је очинским речима поздравио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма, који је предавачу заблагодарио на поучном, садржајном, јасном и надахнутом предавању. Извор: Радио Беседа
  14. Гост Јутарњег програма био је др Владимир Антић, доцент на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Говорећи о православном богослужењу, наш саговорник је најпре указао на старозаветне јудејске корене комплетног богослужбеног система наше свете Цркве, а потом је говорио о значају дневног молитвеног ритма у животу православних хришћана. У разговору са нашим гостом, дотакли смо се и проблематике у вези с немогућношћу свакодневног присуства свих верника богослужењима у храму. Извор: Радио Беседа
  15. У недељу 31. по Духовима - Светих Праотаца, 30. децембра 2018. године, на дан успомене Светог пророка Данила, Светог преподобног мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију и осветио живопис у храму Преображења Господњег у Трновици. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Видоје Лукић, архијерејски намјесник зворнички и Славенко Томић, парох треће парохије зворничке, Вујадин Станишић, парох прве парохије доњобрезичке, Драгиша Томић, надлежни свештеник и протођакон Богдан Стјепановић. Послије замвоне молитве Епископ је осветио живопис у храму, који је живописао г-дин Јован Атанасковић из Београда. Епископ Фотије се на крају свете Литургије обратио вјернима пригодном бесједом, потом је одликовао Архијерејском граматом поједине добротворе који су помогли приликом живописања храма. У току Литургије, Епископ је рукоположио, у свештени чин ђакона, дипломираног теолога Давора Арнаута, вјероучитеља у Зворнику. Архијерејској Литургији је присустовало велики број вјерника парохије кисељачко-јасеничке и трновичке и већина је приступила Светој тајни причешћа. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  16. Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, које је одржао у свештеној обитељи горњег манастира Острог, 20. августа 2014. лета Господњег. Видео запис предавања доносимо благодарећи Острог ТВ студију. View full Странице
  17. Богослужење је одржано 8. маја 2018. год. када се прославља завршетак Другог светског рата, који је у Словачкој државни празник: „На месту где је у Другом светском рату пострадао огроман број војника окупљамо се сваке године код споменика овим жртвама. Захваљујући једној благочестивој породици, која је поклонила земљу за изградњу будућег православног манастира, ове године смо се сабрали такорећи на своме - да прославимо обновљење ове парохије и поставимо духовни темељ манастира посвећеног српском светитељу Василију Острошком. Будући манастир требало би да буде духовни центар православних у Словачкој,“ рекао је владика Георгије. Према програму, богослужење је било предвиђено на земљишту где треба да се подигне будући манастир, али због дуго очекиване кише, коју је по мишљењу верника послао сам св. Василије, акатист св. Василију Острошком, парастос за војника пострадале у Другом светском рату и сечење славског колача обављено је у сеоској кући у Даргову. Верни народ је целивао и епитрахиљ св. Василија, добио је његове иконице и био је помазан светим уљем. Владика Георгије је додао: „У околини села Даргова проливено је много крви, и верујемо да ће и будући манастир св. Василија Острошког, који мири и непријатеље, донети освећење овоме месту и људима који ће овде живети и молити се за пострадале, као и за мир у целоме свету.“ Разлог зашто ће нови манастир бити посвећен управо св. Василију Острошком јесте тај што су верници Михаловско-кошичке епархије више пута посећивали манастир Острог у Црној Гори, где су били љубазно дочекани од стране манастирског братства и игумана – митрополита Амфилохија. „Ми смо и много благодарни Српској Православној Цркви што нас је у међуратном времену духовно родила и организовала Православље у Карпатима захваљујући битољском епископу Јосифу и преп. Јустину Ћелијском. Морам да кажем да сам и ја лично доживео помоћ св. Василија. Наиме, пре четири године био са на путовању у Црној Гори и тамо сам примио вест да је моја мајка парализована, и прогнозе су биле врло лоше. Одмах сам отишао у Острог и код моштију св. Василија молио сам се да мојој мајци помогне. И, верујте, после два дана моја мајка је стала на ноге и сад може да хода без проблема,“ објаснио је владика Георгије. Изградња манастира започеће после добијене документације следеће године изградњом капеле по узору на Ловћанску капелу, у облику ротунде, коју је свети кнез Петар Петровић Његош II подиго у част свога стрица св. Петра Цетињског. „Пошто садашња црногорска влада не дозвољава обновљење овог светог места, како каже митрополит Амфилохије, само Ловћенско брдо рађа своје сестре не само у Србији, него и по целом свету и у нашем Даргову,“ рекао је владика Георгије. Ако Бог пошаље добре људе – приложнике, око капеле ће се временом израдити и манастирски конак. У овом манастиру ће се похранити и велики број светих моштију које је Владика добио као благослов за Православну Цркву у Словачкој. Извор: Српска Православна Црква
  18. Његово Високопреосвештенство Георгије, архиепископ михајловско-кошички је са више свештених лица и уз учешће великог броја верних, први пут после 50 година, одслужио православно богослужење у селу Даргов, недалеко од Кошица у Словачкој. Богослужење је одржано 8. маја 2018. год. када се прославља завршетак Другог светског рата, који је у Словачкој државни празник: „На месту где је у Другом светском рату пострадао огроман број војника окупљамо се сваке године код споменика овим жртвама. Захваљујући једној благочестивој породици, која је поклонила земљу за изградњу будућег православног манастира, ове године смо се сабрали такорећи на своме - да прославимо обновљење ове парохије и поставимо духовни темељ манастира посвећеног српском светитељу Василију Острошком. Будући манастир требало би да буде духовни центар православних у Словачкој,“ рекао је владика Георгије. Према програму, богослужење је било предвиђено на земљишту где треба да се подигне будући манастир, али због дуго очекиване кише, коју је по мишљењу верника послао сам св. Василије, акатист св. Василију Острошком, парастос за војника пострадале у Другом светском рату и сечење славског колача обављено је у сеоској кући у Даргову. Верни народ је целивао и епитрахиљ св. Василија, добио је његове иконице и био је помазан светим уљем. Владика Георгије је додао: „У околини села Даргова проливено је много крви, и верујемо да ће и будући манастир св. Василија Острошког, који мири и непријатеље, донети освећење овоме месту и људима који ће овде живети и молити се за пострадале, као и за мир у целоме свету.“ Разлог зашто ће нови манастир бити посвећен управо св. Василију Острошком јесте тај што су верници Михаловско-кошичке епархије више пута посећивали манастир Острог у Црној Гори, где су били љубазно дочекани од стране манастирског братства и игумана – митрополита Амфилохија. „Ми смо и много благодарни Српској Православној Цркви што нас је у међуратном времену духовно родила и организовала Православље у Карпатима захваљујући битољском епископу Јосифу и преп. Јустину Ћелијском. Морам да кажем да сам и ја лично доживео помоћ св. Василија. Наиме, пре четири године био са на путовању у Црној Гори и тамо сам примио вест да је моја мајка парализована, и прогнозе су биле врло лоше. Одмах сам отишао у Острог и код моштију св. Василија молио сам се да мојој мајци помогне. И, верујте, после два дана моја мајка је стала на ноге и сад може да хода без проблема,“ објаснио је владика Георгије. Изградња манастира започеће после добијене документације следеће године изградњом капеле по узору на Ловћанску капелу, у облику ротунде, коју је свети кнез Петар Петровић Његош II подиго у част свога стрица св. Петра Цетињског. „Пошто садашња црногорска влада не дозвољава обновљење овог светог места, како каже митрополит Амфилохије, само Ловћенско брдо рађа своје сестре не само у Србији, него и по целом свету и у нашем Даргову,“ рекао је владика Георгије. Ако Бог пошаље добре људе – приложнике, око капеле ће се временом израдити и манастирски конак. У овом манастиру ће се похранити и велики број светих моштију које је Владика добио као благослов за Православну Цркву у Словачкој. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. О Пасхи Господњој Свети Григорије Богослов поучава: Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике. Из овог слова Светог Григорија Богослова, видимо да је Васкрсење Господње Празник над празницима, и славље над слављима како у богослужбеном животу Цркве, тако и у животима свих хришћана који исповедају радост Васкрсења, јер ваистину Васкрсење постаде основ наше вере и проповеди, на шта нас подсећа и Свети aпостол Павле: Ако Христос не устаде, онда је празна проповед наша, и вера наша. Тако наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог. По учењу наше свете цркве, сваки човек је Крсто-васкрсно биће, биће које се непрестано у животу сараспиње са Христом, али увек и изнова Саваскрсава са Њим. Пре него што своју пажњу усмеримо ка богослужбеним особеностима Празника над празницима, потребно је нагласити да поред овог годишњег торжественог празновања Васкрсења Господњег, живећи као литургијска заједница, ми бивамо сведоци Васкрсења и учесници Васкрсне радости приликом сваког нашег активног учествовања у Светој Евхаристији, коју Свети Јован Златоусти назива Пасхом. Да је то заиста тако, сликовито нам сведочи и молитва Васкрсење Христово видевши коју литург изговара након причешћа верних. Овај литургјски моменат сведочи, да су учесници Васкрсне радости и Васкрсне реалности само они који узимају активно учешће у Светој евхристији и Тајни причешћа светињама тела и крви Господње. Вођен овим богатим и дубоко литургијским опитом, преподобни Серафим Саровски је током целе године своју браћу и сестре по вери поздрављао сверадосним и свепобедним поздравом Христос Васкрсе! Богослужбено прослављање Празника над празницима, једним делом почело је већ на Василијевој Литургији на Велику суботу, на којој су свештенослужитељи са себе скинули тамно одјејаније и потом и себе и цео храм обукли у бело Васкрсно одјејаније. Сам садржај вечерње Литургије на Велику суботу указује на увод у Васкрсно славље, Васкрсне стихире, прокимен после Апостола, причастен, само су неке од особености које указују на величање Пасхе Господње. О Пасхалном јутрењу Пре почетка Пасхалног јутрења служи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе, као и на чијем крају се уз појање тропара „Јегда снишел јеси…ˮ плаштаница уноси у олтар и полаже се на Часну трпезу, где остаје до оданија Пасхе. Након тога, гасе се сва светла у храму, и све свећа и кандила (осим централног кандила на Часној трпези), и пред сам почетак Пасхалног јутрења Епископ (или началствујући презвитер), обучен у потпуно одјејаније, са централног кандила са Часне трпезе пали свећу, а потом излази кроз царске двери уз појање стиха: Приђите примите светлост, од Незалазне светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих. Тада сав народ прилази и пали свећу, примивши тако незалазну светлост. Када је реч о овом чину примања светлости, јако је битно нагласити да је ова светлост иста она благодатна светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим и свако од нас примивши светлост од презвитера, прима ону истинску и незалазну светлост која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Када сав народ прими светлост, сви литијски излазе из храма, и чине трократни опход уз појање Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимо. Многи богослужбени устави уопште не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање испред затворених храмовних врата одакле предстојатељ и почиње Пасхално јутрење. Након опхода презвитер поставља Еванђеље на налоњ који се налази испред западних врата храма. Пракса Православних Грка, која се усталила и код нас, подразумева читање Еванђеља пре почетка Пасхалног јутрења, кроз које бивамо уведени и бива нам речју Господњом саопштена вест о Васкрсењу. Потом предстојатељ држећи свећу и кадионицу у рукама, почиње са возгласом Слава Светој једносушној након чега громким гласом три пута свечано пева тропар Васкрса Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, а онима који су у гробовима живот дарова.ˮ потом народ понавља исти тропар још три пута. После тога свештеник почиње са свечаним изговарањем Пасхалних стихова, између којих народ пева Васкршњи тропар: „Нека Васкрсне Бог и разаспу се непритељи Његови, нека беже од лица Његова они који га мрзе! Као што изчезава дим, да изчезну, као што се топи восак на домаку огња! Тако да погину грешници од лица Божија, а праведници да се развеселе! Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему! Затим предстојатељ отпоје тропар до пола, а народ наставља, након чега са сваком побожношћу улазе у храм певајући тропар Васкрса. Када уђу у храм, ђакон са амвина произноси велику јектенију, након које почиње да се поје цео Пасхални канон који је саставио Свети Јован Дамаскин. На почетку сваког ирмоса свештеник кади цео храм, и после сваке песме следи мала јектенија са својим возгласима. Ирмоси Пасхалног канона: Васкрсења је дан просветлимо се народи, Пасха Господња Пасха, од смрти к животу и са земље ка Небесима, Христос Бог нас преведе, док певамо победне песме. Ходите да пијемо ново пиће, не из камена неплодног чудесно источено, но извор нетрулежи из орошеног гроба Христа, у њему се утврђујемо. На божанској стражи богоречити Авакум, нек стане с нама, и покажите светлосносног ангела, који јасно говори: Данас би спасење свету, јер Васкрсе Христос као свесилан. Јутрењујмо, јутрењујмо, најраније, уместо мириса песму принесимо Владици, видимо Христа сунце Правде, који све животом обасја. Христе сишао си у дубину земље, и скршио си вериге вечне, које су држале тамо свезане, и Тридневан као из звиери Јона, васкрсао си из гроба. Младиће из пећи избавивши, би човек, страда као смртан, и страдањем смртним у непропадљивост облачи красоту, једини благословени Бог отаца и препрослављен. Овај наречени и свети Дан, једини Цар и Господар суботе, Празник над празницима и славље је над слављим, у њему благословимо Христа у векове. Велича душа моја Васкрслог тридневно из гроба Христа Животодавца: Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња на теби засија, ликуј сада и весели се Сионе а Ти Чиста красуј се Богородице, Васкрсењу Сина Твога. Након Пасхалног канона и мале јектеније, поје се Пасхални светилен Плотију уснув Док после Васкрсних стихира на хвалитне појемо такозване Пасхалне стихире. За време појања ових Пасхалних стихира Епископ држћи Еванђеље, презвитери и ђакон икону Васкрсења, излазе на солеју и народ прилази на целивање. Након овог свечаног чина и отпојаних пасхалних стихира, у праксу је ушло и читање Васкршњег слова Светог Јована Златосутог: Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Потом ђакон произноси сугубу и прозбену јектенију након чега предстојатељ даје Пасхални отпсут. Овде је занимљиво споменути да презвитер једино у Пасхалном периоду, отпуст даје држећи Часни Крст у рукама. Христос, воскресиј из мертвих, смертију смерт поправиј и сушчим во гробјех живот даровавиј, Истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матере и всјех свјатих, помилујет и спасет нас, јако благ и человјекољубец. Амин. Онда три пута подижући крст говори поздрав Христос воскресе! а читав народ одговара: Воистину воскресе!. Опет се три пута пева тропар Христос воскресе и завршава се речима: И нам дарова живот вјечниј, поклањајемсја Јего тридневному воскресенију. Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“. (Отац Александар Шмеман) Особености Пасхалне Литургије Пре почетка sвете Литургије, литур уместо молитве „Царе небески…ˮ изговара тропар Васкрса. Након Литургијског возгласа предстојатељ почиње Литругију исто као и Пасхално јутрење, појањем Васкршњег тропара и читањем Пасхалних стихова, након чега следи велика јектенија. Свакодневни антифони, замењени су празничним антифонима, док се као входни стих пева „У Црквама благосиљајте Бога Господа са извора израиљевихˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме, док се као причастен поје „Тјело Христово…ˮ са својим нарочитим стиховима: Велика је тајна, Твога Христе Васкрсења! Добровољно си дошао на страдање, Бесмртни! Тада и ад сретнувши те угорча се, јер му је одузета власт над душама! Тада се обрадова и Марија Мироносица, поклонивши се Богу испред гроба! Реците Петру и осталим апостолима, да је Васкрсао из мртвих бесмртни! Целе светле седмице богослужење бива у потпуности исто као на сâм дан Празника над празницима, указујући тако на победоносни и спасоносни значај Васкрсења Господњег и нашег богослужбеног учествовања у њему. Као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и сапуници на путу страдања, тако сада обасјани Пасханом светлошћу богослужбено бивамо учесници радости над радостима. Све́тлый и спаси́тельный день возсия́ нам, бра́тие, Го́спода на́шего Иису́са Христа́ Воскресе́ние. Сего́ ра́ди разли́чными мужи́ украси́ся Це́рковь Госпо́дня, се бо, по́стное вре́мя преше́дше, Воскресе́ния ра́дости достиго́хом. Ра́дуется у́бо вся тварь Воскресе́нием Христа́ Бо́га на́шего, не́бо просвеща́ется, и земля́ украша́ется, мо́ре утиша́ется, мучи́тели умолка́ют, благове́рнии преспева́ют, оглаше́ннии просвеща́ются, врази́ в мир прихо́дят, греси́ разреша́ются, це́ркви веселя́тся и Христо́с прославля́ется. Но и ма́тернима рука́ма носи́мыя Царе́ви Ве́чному све́тло да́ры прино́сят, не ма́сличный цвет, но новокре́щеных звезд сия́ние. Нас же гре́шных и смире́нных иере́ев подо́бное славословле́ние с похвало́ю приими́. Помяни́, я́ко Благ и Человеколю́бец, и́же во вла́сти суть, умиря́ющих Тобо́ю вруче́нное христиа́нское жи́тельство, ве́ру утверди́, язы́ки укроти́, весь мир умири́, предстоя́щия лю́ди единомы́сленною любо́вию соблюди́. Ты бо еси́ и́стинный Бог, Живо́т ве́чный, и Тебе́ сла́ву возсыла́ем, Отцу́ и Сы́ну и Свято́му Ду́ху, ны́не и при́сно и во ве́ки веко́в. Ами́нь. (Заамвона молитва Пасхе) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  20. У светлости Празника над празницима, доносимо текст катихете Бранислава Илића о Пасхалном богослужењу. Све текстове истог аутора можете да прочитате ОВДЕ Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. О Пасхи Господњој Свети Григорије Богослов поучава: Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике. Из овог слова Светог Григорија Богослова, видимо да је Васкрсење Господње Празник над празницима, и славље над слављима како у богослужбеном животу Цркве, тако и у животима свих хришћана који исповедају радост Васкрсења, јер ваистину Васкрсење постаде основ наше вере и проповеди, на шта нас подсећа и Свети aпостол Павле: Ако Христос не устаде, онда је празна проповед наша, и вера наша. Тако наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог. По учењу наше свете цркве, сваки човек је Крсто-васкрсно биће, биће које се непрестано у животу сараспиње са Христом, али увек и изнова Саваскрсава са Њим. Пре него што своју пажњу усмеримо ка богослужбеним особеностима Празника над празницима, потребно је нагласити да поред овог годишњег торжественог празновања Васкрсења Господњег, живећи као литургијска заједница, ми бивамо сведоци Васкрсења и учесници Васкрсне радости приликом сваког нашег активног учествовања у Светој Евхаристији, коју Свети Јован Златоусти назива Пасхом. Да је то заиста тако, сликовито нам сведочи и молитва Васкрсење Христово видевши коју литург изговара након причешћа верних. Овај литургјски моменат сведочи, да су учесници Васкрсне радости и Васкрсне реалности само они који узимају активно учешће у Светој евхристији и Тајни причешћа светињама тела и крви Господње. Вођен овим богатим и дубоко литургијским опитом, преподобни Серафим Саровски је током целе године своју браћу и сестре по вери поздрављао сверадосним и свепобедним поздравом Христос Васкрсе! Богослужбено прослављање Празника над празницима, једним делом почело је већ на Василијевој Литургији на Велику суботу, на којој су свештенослужитељи са себе скинули тамно одјејаније и потом и себе и цео храм обукли у бело Васкрсно одјејаније. Сам садржај вечерње Литургије на Велику суботу указује на увод у Васкрсно славље, Васкрсне стихире, прокимен после Апостола, причастен, само су неке од особености које указују на величање Пасхе Господње. О Пасхалном јутрењу Пре почетка Пасхалног јутрења служи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе, као и на чијем крају се уз појање тропара „Јегда снишел јеси…ˮ плаштаница уноси у олтар и полаже се на Часну трпезу, где остаје до оданија Пасхе. Након тога, гасе се сва светла у храму, и све свећа и кандила (осим централног кандила на Часној трпези), и пред сам почетак Пасхалног јутрења Епископ (или началствујући презвитер), обучен у потпуно одјејаније, са централног кандила са Часне трпезе пали свећу, а потом излази кроз царске двери уз појање стиха: Приђите примите светлост, од Незалазне светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих. Тада сав народ прилази и пали свећу, примивши тако незалазну светлост. Када је реч о овом чину примања светлости, јако је битно нагласити да је ова светлост иста она благодатна светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим и свако од нас примивши светлост од презвитера, прима ону истинску и незалазну светлост која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Када сав народ прими светлост, сви литијски излазе из храма, и чине трократни опход уз појање Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимо. Многи богослужбени устави уопште не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање испред затворених храмовних врата одакле предстојатељ и почиње Пасхално јутрење. Након опхода презвитер поставља Еванђеље на налоњ који се налази испред западних врата храма. Пракса Православних Грка, која се усталила и код нас, подразумева читање Еванђеља пре почетка Пасхалног јутрења, кроз које бивамо уведени и бива нам речју Господњом саопштена вест о Васкрсењу. Потом предстојатељ држећи свећу и кадионицу у рукама, почиње са возгласом Слава Светој једносушној након чега громким гласом три пута свечано пева тропар Васкрса Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, а онима који су у гробовима живот дарова.ˮ потом народ понавља исти тропар још три пута. После тога свештеник почиње са свечаним изговарањем Пасхалних стихова, између којих народ пева Васкршњи тропар: „Нека Васкрсне Бог и разаспу се непритељи Његови, нека беже од лица Његова они који га мрзе! Као што изчезава дим, да изчезну, као што се топи восак на домаку огња! Тако да погину грешници од лица Божија, а праведници да се развеселе! Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему! Затим предстојатељ отпоје тропар до пола, а народ наставља, након чега са сваком побожношћу улазе у храм певајући тропар Васкрса. Када уђу у храм, ђакон са амвина произноси велику јектенију, након које почиње да се поје цео Пасхални канон који је саставио Свети Јован Дамаскин. На почетку сваког ирмоса свештеник кади цео храм, и после сваке песме следи мала јектенија са својим возгласима. Ирмоси Пасхалног канона: Васкрсења је дан просветлимо се народи, Пасха Господња Пасха, од смрти к животу и са земље ка Небесима, Христос Бог нас преведе, док певамо победне песме. Ходите да пијемо ново пиће, не из камена неплодног чудесно источено, но извор нетрулежи из орошеног гроба Христа, у њему се утврђујемо. На божанској стражи богоречити Авакум, нек стане с нама, и покажите светлосносног ангела, који јасно говори: Данас би спасење свету, јер Васкрсе Христос као свесилан. Јутрењујмо, јутрењујмо, најраније, уместо мириса песму принесимо Владици, видимо Христа сунце Правде, који све животом обасја. Христе сишао си у дубину земље, и скршио си вериге вечне, које су држале тамо свезане, и Тридневан као из звиери Јона, васкрсао си из гроба. Младиће из пећи избавивши, би човек, страда као смртан, и страдањем смртним у непропадљивост облачи красоту, једини благословени Бог отаца и препрослављен. Овај наречени и свети Дан, једини Цар и Господар суботе, Празник над празницима и славље је над слављим, у њему благословимо Христа у векове. Велича душа моја Васкрслог тридневно из гроба Христа Животодавца: Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња на теби засија, ликуј сада и весели се Сионе а Ти Чиста красуј се Богородице, Васкрсењу Сина Твога. Након Пасхалног канона и мале јектеније, поје се Пасхални светилен Плотију уснув Док после Васкрсних стихира на хвалитне појемо такозване Пасхалне стихире. За време појања ових Пасхалних стихира Епископ држћи Еванђеље, презвитери и ђакон икону Васкрсења, излазе на солеју и народ прилази на целивање. Након овог свечаног чина и отпојаних пасхалних стихира, у праксу је ушло и читање Васкршњег слова Светог Јована Златосутог: Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Потом ђакон произноси сугубу и прозбену јектенију након чега предстојатељ даје Пасхални отпсут. Овде је занимљиво споменути да презвитер једино у Пасхалном периоду, отпуст даје држећи Часни Крст у рукама. Христос, воскресиј из мертвих, смертију смерт поправиј и сушчим во гробјех живот даровавиј, Истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матере и всјех свјатих, помилујет и спасет нас, јако благ и человјекољубец. Амин. Онда три пута подижући крст говори поздрав Христос воскресе! а читав народ одговара: Воистину воскресе!. Опет се три пута пева тропар Христос воскресе и завршава се речима: И нам дарова живот вјечниј, поклањајемсја Јего тридневному воскресенију. Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“. (Отац Александар Шмеман) Особености Пасхалне Литургије Пре почетка sвете Литургије, литур уместо молитве „Царе небески…ˮ изговара тропар Васкрса. Након Литургијског возгласа предстојатељ почиње Литругију исто као и Пасхално јутрење, појањем Васкршњег тропара и читањем Пасхалних стихова, након чега следи велика јектенија. Свакодневни антифони, замењени су празничним антифонима, док се као входни стих пева „У Црквама благосиљајте Бога Господа са извора израиљевихˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме, док се као причастен поје „Тјело Христово…ˮ са својим нарочитим стиховима: Велика је тајна, Твога Христе Васкрсења! Добровољно си дошао на страдање, Бесмртни! Тада и ад сретнувши те угорча се, јер му је одузета власт над душама! Тада се обрадова и Марија Мироносица, поклонивши се Богу испред гроба! Реците Петру и осталим апостолима, да је Васкрсао из мртвих бесмртни! Целе светле седмице богослужење бива у потпуности исто као на сâм дан Празника над празницима, указујући тако на победоносни и спасоносни значај Васкрсења Господњег и нашег богослужбеног учествовања у њему. Као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и сапуници на путу страдања, тако сада обасјани Пасханом светлошћу богослужбено бивамо учесници радости над радостима. Све́тлый и спаси́тельный день возсия́ нам, бра́тие, Го́спода на́шего Иису́са Христа́ Воскресе́ние. Сего́ ра́ди разли́чными мужи́ украси́ся Це́рковь Госпо́дня, се бо, по́стное вре́мя преше́дше, Воскресе́ния ра́дости достиго́хом. Ра́дуется у́бо вся тварь Воскресе́нием Христа́ Бо́га на́шего, не́бо просвеща́ется, и земля́ украша́ется, мо́ре утиша́ется, мучи́тели умолка́ют, благове́рнии преспева́ют, оглаше́ннии просвеща́ются, врази́ в мир прихо́дят, греси́ разреша́ются, це́ркви веселя́тся и Христо́с прославля́ется. Но и ма́тернима рука́ма носи́мыя Царе́ви Ве́чному све́тло да́ры прино́сят, не ма́сличный цвет, но новокре́щеных звезд сия́ние. Нас же гре́шных и смире́нных иере́ев подо́бное славословле́ние с похвало́ю приими́. Помяни́, я́ко Благ и Человеколю́бец, и́же во вла́сти суть, умиря́ющих Тобо́ю вруче́нное христиа́нское жи́тельство, ве́ру утверди́, язы́ки укроти́, весь мир умири́, предстоя́щия лю́ди единомы́сленною любо́вию соблюди́. Ты бо еси́ и́стинный Бог, Живо́т ве́чный, и Тебе́ сла́ву возсыла́ем, Отцу́ и Сы́ну и Свято́му Ду́ху, ны́не и при́сно и во ве́ки веко́в. Ами́нь. (Заамвона молитва Пасхе) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  21. У организацији Српске православне Црквене општине футошке, у недељу Православља, 25. фебруара 2018. године, у свечаној дворани Светосавског дома, катихета Бранислав Илић је одржао предавање на тему: „Богослужење прве седмице Великог поста и недеља Православља“. Предавача је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице најавио протонамесник Миле Мајкић, парох футошки. У свом предавању катихета Бранислав ставио је посебан нагласак на богослужбени живот свештеног периода Свете четрдесетнице, подсетивши да су хришћани дубоко подвижничка и богослужбена бића. Посебна пажња посвећена је Литургији Пређеосвећених дарова која је центар великопосних богослужења, и како је предавач нагласио, која представља један особити дар Цркве у овим пречасним данима. Завршавајући своје предавање катихета Бранислав се осврнуо и на богослужбене особености и химнографију недеље Православља. На крају предавања, сабране је очинским речима поздравио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма, који је предавачу заблагодарио на поучном, садржајном, јасном и надахнутом предавању. Извор: Радио Беседа View full Странице
  22. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА ФУТОШКА ОРГАНИЗУЈЕ ПРЕДАВАЊЕ НА ТЕМУ: "БОГОСЛУЖЕЊЕ ПРВЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА И НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА" Предавач: Катихета Бранислав Илић Недеља, 25. фебруар 2018. године Свечана дворана Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу 19:00 часова ИЗВОР: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота Фото: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...