Претражи Живе Речи Утехе

У организацији Српске православне Црквене општине футошке, у недељу Православља, 25. фебруара 2018. године, у свечаној дворани Светосавског дома, катихета Бранислав Илић је одржао предавање на тему: „Богослужење прве седмице Великог поста и недеља Православља“. Предавача је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице најавио протонамесник Миле Мајкић, парох футошки. У свом предавању катихета Бранислав ставио је посебан нагласак на богослужбени живот свештеног периода Свете четрдесетнице, подсетивши да су хришћани дубоко подвижничка и богослужбена бића. Посебна пажња посвећена је Литургији Пређеосвећених дарова која је центар великопосних богослужења, и како је предавач нагласио, која представља један особити дар Цркве у овим пречасним данима. Завршавајући своје предавање катихета Бранислав се осврнуо и на богослужбене особености и химнографију недеље Православља. На крају предавања, сабране је очинским речима поздравио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма, који је предавачу заблагодарио на поучном, садржајном, јасном и надахнутом предавању. Извор: Радио Беседа

Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, које је одржао у свештеној обитељи горњег манастира Острог, 20. августа 2014. лета Господњег. Видео запис предавања доносимо благодарећи Острог ТВ студију. View full Странице

Његово Високопреосвештенство Георгије, архиепископ михајловско-кошички је са више свештених лица и уз учешће великог броја верних, први пут после 50 година, одслужио православно богослужење у селу Даргов, недалеко од Кошица у Словачкој. Богослужење је одржано 8. маја 2018. год. када се прославља завршетак Другог светског рата, који је у Словачкој државни празник: „На месту где је у Другом светском рату пострадао огроман број војника окупљамо се сваке године код споменика овим жртвама. Захваљујући једној благочестивој породици, која је поклонила земљу за изградњу будућег православног манастира, ове године смо се сабрали такорећи на своме - да прославимо обновљење ове парохије и поставимо духовни темељ манастира посвећеног српском светитељу Василију Острошком. Будући манастир требало би да буде духовни центар православних у Словачкој,“ рекао је владика Георгије. Према програму, богослужење је било предвиђено на земљишту где треба да се подигне будући манастир, али због дуго очекиване кише, коју је по мишљењу верника послао сам св. Василије, акатист св. Василију Острошком, парастос за војника пострадале у Другом светском рату и сечење славског колача обављено је у сеоској кући у Даргову. Верни народ је целивао и епитрахиљ св. Василија, добио је његове иконице и био је помазан светим уљем. Владика Георгије је додао: „У околини села Даргова проливено је много крви, и верујемо да ће и будући манастир св. Василија Острошког, који мири и непријатеље, донети освећење овоме месту и људима који ће овде живети и молити се за пострадале, као и за мир у целоме свету.“ Разлог зашто ће нови манастир бити посвећен управо св. Василију Острошком јесте тај што су верници Михаловско-кошичке епархије више пута посећивали манастир Острог у Црној Гори, где су били љубазно дочекани од стране манастирског братства и игумана – митрополита Амфилохија. „Ми смо и много благодарни Српској Православној Цркви што нас је у међуратном времену духовно родила и организовала Православље у Карпатима захваљујући битољском епископу Јосифу и преп. Јустину Ћелијском. Морам да кажем да сам и ја лично доживео помоћ св. Василија. Наиме, пре четири године био са на путовању у Црној Гори и тамо сам примио вест да је моја мајка парализована, и прогнозе су биле врло лоше. Одмах сам отишао у Острог и код моштију св. Василија молио сам се да мојој мајци помогне. И, верујте, после два дана моја мајка је стала на ноге и сад може да хода без проблема,“ објаснио је владика Георгије. Изградња манастира започеће после добијене документације следеће године изградњом капеле по узору на Ловћанску капелу, у облику ротунде, коју је свети кнез Петар Петровић Његош II подиго у част свога стрица св. Петра Цетињског. „Пошто садашња црногорска влада не дозвољава обновљење овог светог места, како каже митрополит Амфилохије, само Ловћенско брдо рађа своје сестре не само у Србији, него и по целом свету и у нашем Даргову,“ рекао је владика Георгије. Ако Бог пошаље добре људе – приложнике, око капеле ће се временом израдити и манастирски конак. У овом манастиру ће се похранити и велики број светих моштију које је Владика добио као благослов за Православну Цркву у Словачкој. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У светлости Празника над празницима, доносимо текст катихете Бранислава Илића о Пасхалном богослужењу. Све текстове истог аутора можете да прочитате ОВДЕ Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. О Пасхи Господњој Свети Григорије Богослов поучава: Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике. Из овог слова Светог Григорија Богослова, видимо да је Васкрсење Господње Празник над празницима, и славље над слављима како у богослужбеном животу Цркве, тако и у животима свих хришћана који исповедају радост Васкрсења, јер ваистину Васкрсење постаде основ наше вере и проповеди, на шта нас подсећа и Свети aпостол Павле: Ако Христос не устаде, онда је празна проповед наша, и вера наша. Тако наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог. По учењу наше свете цркве, сваки човек је Крсто-васкрсно биће, биће које се непрестано у животу сараспиње са Христом, али увек и изнова Саваскрсава са Њим. Пре него што своју пажњу усмеримо ка богослужбеним особеностима Празника над празницима, потребно је нагласити да поред овог годишњег торжественог празновања Васкрсења Господњег, живећи као литургијска заједница, ми бивамо сведоци Васкрсења и учесници Васкрсне радости приликом сваког нашег активног учествовања у Светој Евхаристији, коју Свети Јован Златоусти назива Пасхом. Да је то заиста тако, сликовито нам сведочи и молитва Васкрсење Христово видевши коју литург изговара након причешћа верних. Овај литургјски моменат сведочи, да су учесници Васкрсне радости и Васкрсне реалности само они који узимају активно учешће у Светој евхристији и Тајни причешћа светињама тела и крви Господње. Вођен овим богатим и дубоко литургијским опитом, преподобни Серафим Саровски је током целе године своју браћу и сестре по вери поздрављао сверадосним и свепобедним поздравом Христос Васкрсе! Богослужбено прослављање Празника над празницима, једним делом почело је већ на Василијевој Литургији на Велику суботу, на којој су свештенослужитељи са себе скинули тамно одјејаније и потом и себе и цео храм обукли у бело Васкрсно одјејаније. Сам садржај вечерње Литургије на Велику суботу указује на увод у Васкрсно славље, Васкрсне стихире, прокимен после Апостола, причастен, само су неке од особености које указују на величање Пасхе Господње. О Пасхалном јутрењу Пре почетка Пасхалног јутрења служи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе, као и на чијем крају се уз појање тропара „Јегда снишел јеси…ˮ плаштаница уноси у олтар и полаже се на Часну трпезу, где остаје до оданија Пасхе. Након тога, гасе се сва светла у храму, и све свећа и кандила (осим централног кандила на Часној трпези), и пред сам почетак Пасхалног јутрења Епископ (или началствујући презвитер), обучен у потпуно одјејаније, са централног кандила са Часне трпезе пали свећу, а потом излази кроз царске двери уз појање стиха: Приђите примите светлост, од Незалазне светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих. Тада сав народ прилази и пали свећу, примивши тако незалазну светлост. Када је реч о овом чину примања светлости, јако је битно нагласити да је ова светлост иста она благодатна светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим и свако од нас примивши светлост од презвитера, прима ону истинску и незалазну светлост која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Када сав народ прими светлост, сви литијски излазе из храма, и чине трократни опход уз појање Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимо. Многи богослужбени устави уопште не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање испред затворених храмовних врата одакле предстојатељ и почиње Пасхално јутрење. Након опхода презвитер поставља Еванђеље на налоњ који се налази испред западних врата храма. Пракса Православних Грка, која се усталила и код нас, подразумева читање Еванђеља пре почетка Пасхалног јутрења, кроз које бивамо уведени и бива нам речју Господњом саопштена вест о Васкрсењу. Потом предстојатељ држећи свећу и кадионицу у рукама, почиње са возгласом Слава Светој једносушној након чега громким гласом три пута свечано пева тропар Васкрса Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, а онима који су у гробовима живот дарова.ˮ потом народ понавља исти тропар још три пута. После тога свештеник почиње са свечаним изговарањем Пасхалних стихова, између којих народ пева Васкршњи тропар: „Нека Васкрсне Бог и разаспу се непритељи Његови, нека беже од лица Његова они који га мрзе! Као што изчезава дим, да изчезну, као што се топи восак на домаку огња! Тако да погину грешници од лица Божија, а праведници да се развеселе! Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему! Затим предстојатељ отпоје тропар до пола, а народ наставља, након чега са сваком побожношћу улазе у храм певајући тропар Васкрса. Када уђу у храм, ђакон са амвина произноси велику јектенију, након које почиње да се поје цео Пасхални канон који је саставио Свети Јован Дамаскин. На почетку сваког ирмоса свештеник кади цео храм, и после сваке песме следи мала јектенија са својим возгласима. Ирмоси Пасхалног канона: Васкрсења је дан просветлимо се народи, Пасха Господња Пасха, од смрти к животу и са земље ка Небесима, Христос Бог нас преведе, док певамо победне песме. Ходите да пијемо ново пиће, не из камена неплодног чудесно источено, но извор нетрулежи из орошеног гроба Христа, у њему се утврђујемо. На божанској стражи богоречити Авакум, нек стане с нама, и покажите светлосносног ангела, који јасно говори: Данас би спасење свету, јер Васкрсе Христос као свесилан. Јутрењујмо, јутрењујмо, најраније, уместо мириса песму принесимо Владици, видимо Христа сунце Правде, који све животом обасја. Христе сишао си у дубину земље, и скршио си вериге вечне, које су држале тамо свезане, и Тридневан као из звиери Јона, васкрсао си из гроба. Младиће из пећи избавивши, би човек, страда као смртан, и страдањем смртним у непропадљивост облачи красоту, једини благословени Бог отаца и препрослављен. Овај наречени и свети Дан, једини Цар и Господар суботе, Празник над празницима и славље је над слављим, у њему благословимо Христа у векове. Велича душа моја Васкрслог тридневно из гроба Христа Животодавца: Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња на теби засија, ликуј сада и весели се Сионе а Ти Чиста красуј се Богородице, Васкрсењу Сина Твога. Након Пасхалног канона и мале јектеније, поје се Пасхални светилен Плотију уснув Док после Васкрсних стихира на хвалитне појемо такозване Пасхалне стихире. За време појања ових Пасхалних стихира Епископ држћи Еванђеље, презвитери и ђакон икону Васкрсења, излазе на солеју и народ прилази на целивање. Након овог свечаног чина и отпојаних пасхалних стихира, у праксу је ушло и читање Васкршњег слова Светог Јована Златосутог: Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Потом ђакон произноси сугубу и прозбену јектенију након чега предстојатељ даје Пасхални отпсут. Овде је занимљиво споменути да презвитер једино у Пасхалном периоду, отпуст даје држећи Часни Крст у рукама. Христос, воскресиј из мертвих, смертију смерт поправиј и сушчим во гробјех живот даровавиј, Истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матере и всјех свјатих, помилујет и спасет нас, јако благ и человјекољубец. Амин. Онда три пута подижући крст говори поздрав Христос воскресе! а читав народ одговара: Воистину воскресе!. Опет се три пута пева тропар Христос воскресе и завршава се речима: И нам дарова живот вјечниј, поклањајемсја Јего тридневному воскресенију. Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“. (Отац Александар Шмеман) Особености Пасхалне Литургије Пре почетка sвете Литургије, литур уместо молитве „Царе небески…ˮ изговара тропар Васкрса. Након Литургијског возгласа предстојатељ почиње Литругију исто као и Пасхално јутрење, појањем Васкршњег тропара и читањем Пасхалних стихова, након чега следи велика јектенија. Свакодневни антифони, замењени су празничним антифонима, док се као входни стих пева „У Црквама благосиљајте Бога Господа са извора израиљевихˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме, док се као причастен поје „Тјело Христово…ˮ са својим нарочитим стиховима: Велика је тајна, Твога Христе Васкрсења! Добровољно си дошао на страдање, Бесмртни! Тада и ад сретнувши те угорча се, јер му је одузета власт над душама! Тада се обрадова и Марија Мироносица, поклонивши се Богу испред гроба! Реците Петру и осталим апостолима, да је Васкрсао из мртвих бесмртни! Целе светле седмице богослужење бива у потпуности исто као на сâм дан Празника над празницима, указујући тако на победоносни и спасоносни значај Васкрсења Господњег и нашег богослужбеног учествовања у њему. Као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и сапуници на путу страдања, тако сада обасјани Пасханом светлошћу богослужбено бивамо учесници радости над радостима. Све́тлый и спаси́тельный день возсия́ нам, бра́тие, Го́спода на́шего Иису́са Христа́ Воскресе́ние. Сего́ ра́ди разли́чными мужи́ украси́ся Це́рковь Госпо́дня, се бо, по́стное вре́мя преше́дше, Воскресе́ния ра́дости достиго́хом. Ра́дуется у́бо вся тварь Воскресе́нием Христа́ Бо́га на́шего, не́бо просвеща́ется, и земля́ украша́ется, мо́ре утиша́ется, мучи́тели умолка́ют, благове́рнии преспева́ют, оглаше́ннии просвеща́ются, врази́ в мир прихо́дят, греси́ разреша́ются, це́ркви веселя́тся и Христо́с прославля́ется. Но и ма́тернима рука́ма носи́мыя Царе́ви Ве́чному све́тло да́ры прино́сят, не ма́сличный цвет, но новокре́щеных звезд сия́ние. Нас же гре́шных и смире́нных иере́ев подо́бное славословле́ние с похвало́ю приими́. Помяни́, я́ко Благ и Человеколю́бец, и́же во вла́сти суть, умиря́ющих Тобо́ю вруче́нное христиа́нское жи́тельство, ве́ру утверди́, язы́ки укроти́, весь мир умири́, предстоя́щия лю́ди единомы́сленною любо́вию соблюди́. Ты бо еси́ и́стинный Бог, Живо́т ве́чный, и Тебе́ сла́ву возсыла́ем, Отцу́ и Сы́ну и Свято́му Ду́ху, ны́не и при́сно и во ве́ки веко́в. Ами́нь. (Заамвона молитва Пасхе) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице

У организацији Српске православне Црквене општине футошке, у недељу Православља, 25. фебруара 2018. године, у свечаној дворани Светосавског дома, катихета Бранислав Илић је одржао предавање на тему: „Богослужење прве седмице Великог поста и недеља Православља“. Предавача је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице најавио протонамесник Миле Мајкић, парох футошки. У свом предавању катихета Бранислав ставио је посебан нагласак на богослужбени живот свештеног периода Свете четрдесетнице, подсетивши да су хришћани дубоко подвижничка и богослужбена бића. Посебна пажња посвећена је Литургији Пређеосвећених дарова која је центар великопосних богослужења, и како је предавач нагласио, која представља један особити дар Цркве у овим пречасним данима. Завршавајући своје предавање катихета Бранислав се осврнуо и на богослужбене особености и химнографију недеље Православља. На крају предавања, сабране је очинским речима поздравио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма, који је предавачу заблагодарио на поучном, садржајном, јасном и надахнутом предавању. Извор: Радио Беседа View full Странице

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА ФУТОШКА ОРГАНИЗУЈЕ ПРЕДАВАЊЕ НА ТЕМУ: "БОГОСЛУЖЕЊЕ ПРВЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА И НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА" Предавач: Катихета Бранислав Илић Недеља, 25. фебруар 2018. године Свечана дворана Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу 19:00 часова ИЗВОР: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота Фото: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Постоје многи аспекти идеје жртве, али ја бих започео оним што ме највише занима, а то је богослужење. Мени оно изгледа као само средиште идеје жртвовања и место где се сусрећу све пројаве исте идеје: одрицање, приношење и преображај. На Западу се појавило неслагање о схватању Евхаристије као жртве. На једној страни је становиште према којем се из Евхаристије мора уклонити жртвени аспект, пошто се Христова жртва прихвата као јединствена и потптуна; са друге стране постоји схоластичка идеја која жртву дефинише једино у појмовима искупљења и покајања, као нешто у вези са крвљу, чиме се задовољава божански гнев или правда. Увек сам осећао да је цела дебата заправо погрешна, јер оваква врста теологије и религије жртву тумачи у смислу некаквог правног поравњања: захтевано задовољење, обавеза творевине према Творцу, нешто попут пореза – жртвовање најбоље животиње или чак детета да би се задовољила некаква објективна нужност. Према мом мишљењу, ово је перспектива којој није потребна само исправка, већ је неопходно поновно радикално промишљање, које би обухватило и њене темеље, почевши од разумевања саме природе жртвовања, од стране богослова готово заборављене, а која се понекад поново открива у религијским истраживањима. Пре свега, желео бих истаћи да је жртвовање онтологија. Оно није резултат нечега, већ је главни израз или прво откривење самог живота; духовни садржај живота. Тамо где нема жртвовања, нема ни живота. Жртвовање је укорењено у препознавању живота као љубави – давања које није због тога желим више за себе, или да би се задовољила нека објективна правда, већ зато што је ово једини начин постизања пуноће могуће за мене. Александар Шмеман Дакле, пре него што жртвовање прерасте у испаштање, обештећење или искупљење, оно је заправо природно кретање самог живота. Овакво виђење жртвовања налазим у источној Евхаристији, у којој, пре него што дођемо до тренутка распећа, говоримо о жртвовању у виду хваљења, а о спасењу као повратку на жртвени начин живота. Супротност жртвовању је конзумеризам, идеја да све припада мени и да ја треба то да узмем. Наша обнова из тога (конзумеризма) одвија се само сложеним кретањем, чији пример видимо у Евхаристији, где ми себе нудимо (Христу), а уједно нас Христос прихвата нудећи нам себе. Тако, супротно ставовима појединих научника и феноменолога религије, рекао бих да жртвовање не води порекло из страха, колико из потребе за заједницом у стварном смислу, заједничарењем које је давање и учествовање. Део животиње који нам служи као храна, али није употребљен као храна, већ је спаљен и понуђен Богу, значи да ми храну, заправо, делимо са Богом, постајући тако једносушни Њему. Мислим да је ова идеја жртвовања изворнија од било које друге идеје о смислу жртвовања. Снага жртвовања је у давању, пошто давање јесте живот; то је давање-и-примање. Зато је цело наведено кретање средишње и узајамно. Велики део западног богословског гледишта за основ себи узима страх или неку врсту лаког, прекомерног оптимизма. За нас који смо у оквиру источног Православља ово је једна потпуно другачија духовна клима. Веома је тешко западним појмовима изразити искуство источне Цркве. Узмимо за пример целокупно предање у вези са жртвовањем у (западној) Миси: преломљено тело, проливена крв. У источном православљу хлеб и вино посматрамо као символе стварања; вино је евхаристијски дар, не зато што личи на крв, већ зато што је крв живот, а вино је нешто што „весели срце човека“. Зато, када на почетку Евхаристије Богу приносимо дарове још увек нисмо дошли до Крста и страдања, већ смо једноставно и радосно обновили стање у којем смо постали причасници живота; хлеб и вино је оно што постаје моје тело и моја крв. Ово је основна ствар: радост због тога што смо у Христу приступили жртвеном начину живота. Не само да се препуштамо, већ се узносимо, а нема краја могућности тог узношења. Ово не значи да зло не постоји, што би неки закључили да је наше мишљење, укључујући, бојим се, и Тејара де Шардена (Teilhar de Chardin) – а то је слабост коју налазим у његовим ставовима. Зло је веома значајно и жртвовање има везе с њим; али морамо изградити перспективу у којој идеја жртвовања неће бити сведена само на ниво испаштања и покајања за грех. Морамо се отарасити овог окрњеног гледишта, а са друге стране, не можемо остати ни на претераном оптимизму, по којем све што треба да радимо јесте да сваку радњу учинимо радосним приношењем. Не, јер како Паскал каже: „у овом свету Христос је разапет“; зло је стварно присутно и идеја жртвовања јесте да се радост, свакако, не може постићи без страдања; али страдање у примеру Распећа је само по себи победа. Смисао Христове смрти није задовољење саме смрти, већ промена значења. Но, смрт је и даље смрт. Ово објашњавамо учењем о Христовом силаску у Ад. Целокупни поглед на жртвовање зависи од полазне тачке. Почетак је везан за нешто што припада стварном животу, пре постојања зла и било каквог греха. Тек потом долази други ниво: зло, издаја, страдање, смрт. Жртвовање је присутно и овде, али стиче нову енергију и иде коначно према трећем нивоу, добијајући есхатолошко значење: крај свега, а заправо испуњење свега у савршеном жртвовању, савршеном заједништву, савршеном јединству. Ово су три димензије жртвовања, за које мислим да се морају поново успоставити због уравнотежења гледишта и богословља жртвовања. Сматрам да су ова становишта суштински битна: благодарење, заједничарење, одрицање, давање и примање, преображај. Сва су она неопходна за употпуњење гледишта. У идеји заједнице (Бога и човека) поставља се питање који је човеков удео; како човек испуњава своју жртвену улогу? Можда је Богу потребно да буде нахрањен. Чини ми се како би овде могли промислити о месту хране у причи о стварању и паду. У митологији стварања човек је створен као гладно биће, због чега је Бог створио свет, као храну њему. Човек је зависан, а зависност је врста објективног ропства. Но, ако је Бог господар, а ми само робови, шта Он може примити од света, где све ионако зависи од Њега? Овде се појављује жртвовање, али и свештенослужење. Свештенослужитељ је прво и пре свега приноситељ жртве – не говорим о свештенству у црквеном значењу – и зато, он је човек који ту зависност може слободно преобразити (у нови однос); он је човек који може рећи хвала. У тренутку у којем роб, створен од Бога, може захвалити Богу за свој живот и храну, он је ослобођен; жртва, благодарење је ослобађајуће. Пад (или како се још назива „првобитни грех“) сам увек разумевао као губитак жеље човека да буде свештенослужитељ или као жељу да се не буде свештенослужитељ, већ потрошач; и онда, мало по мало, он почиње сматрати да јести и пити представљају његова права, што је потпуно поробљавање, јер се правима не назире крај. Достојевски нам у „Злим дусима“ приказује човека који хоће своје коначно/крајње право – да буде Бог; због тога извршава самоубиство, не би ли показао да је слободан попут Бога. Међутим, управо нас приношење, благодарење и хваљење чине истински слободним. Тајна хране је да она остаје без смисла уколико не постане живот. Храна коју једем је мртва, али њено васкрснуће у мени мора бити нешто више од пуких калорија и протеина, она мора бити истинска света тајна жртвовања. Можда би требало да се осврнемо на крајњи аспект жртвовања, а то је мучеништво, за које сматрам да га ваља разликовати од херојства. Ово друго налазимо готово свугде, чак и међу животињама. То је, наравно, једна врлина од великог поштовања и не мислим да је унизим, али мучеништво је нешто сасвим другачије. Мученици су били сведоци; сведоци преображаја смрти. Оно што Христос уништава није физичка, већ духовна смрт, која је отуђење у којем живимо – отуђење једних од других, од света, од природе, отуђење од Бога и пре свега, отуђење од нас самих. Први хришћански мученик, Стефан, умирући је рекао: „Видим небо отворено“. Он је посведочио како смрт постаје живот. „Рођендане“ мученика Црква слави према дану њихове смрти, јер на тај дан они су „рођени“. Мученик смрт не види као неко повећање капитала добрих дела, на основу којих Црква може исписати чекове, већ као жртву љубави и хвале; њему је дата изузетна привилегија да се придружи Христу у смрти, која није несрећан случај, већ врхунац потпуно испуњеног живота. Ипак, не морамо ићи чак до мучеништва како бисмо нашли стварну улогу страдања. Сви страдамо, обично веома пасивно; али постоји још једна врста страдања коју себи намећем када нешто „жртвујем“ или се нечег „одричем“. То је страдање онога који се подиже након пада. Један руски песник је рекао „Дај ми снаге, Господе, да се суочим са Твојим строгим Рајем“. Он користи реч „строги“ другачије од уобичајене представе о Рају као месту задовољства, другачије од утиска да ће у вечном животу све бити лако. Идеја је више да је страдање сами смисао повратка, откривања и узрастања. Ово је идеја Тејара де Шардена: страдање као услов узрастања, јер све што узраста страда. Тако, постоји страдање које се бира зато што не постоји други начин достизања сопственог истинског „ја“. Није Бог створио страдање, већ сам га ја увео отпадајући од тог (правог) живота; зато је повратак правом животу болан. Он захтева дисциплиновање. То покреће питање читавог данашњег приступа животу и медицини. Наравно, напредак у медицини (раст медицинског знања) је вредан хвале, али са друге стране, бојим се да ћемо ускоро постати друштво у којем ће страдање бити буквално забрањено законом. То није шала – то је страшно. Већ сада у цркви је веома тешко проповедати било шта што узнемирава људе; све оно о чему се проповеда мора имати некакав срећан крај. Сматрам да вера мора одговорити поновним успостављањем правог значења страдања. Видим да људи ментално оболевају зато што се не могу више суочити са страдањем. Целокупна идеја социјалне државе упућује на веровање да страдање јесте противприродни злочин – ти не смеш да патиш! Не верујем да је Бог створио страдање и смрт. Он није створио свет у којем се свака љубав завршава раздвајањем, у којем је све супротно од онога што желимо. Да би се то разумело, Литургија нас увек враћа на тренутак када Бог, створивши свет, „виде да је веома добар“. Једино када је сломљено нешто веома добро, спреман си да платиш готово било коју цену како би га обновио. У овоме је наше учествовање: жртвовање није само у сврху наше добити. Оно се придодаје енергији у свету која обнавља живот. Христос, користећи масивно оружје, из љубави жртвујући се Својом смрћу, учинио је смрт слугом живота. Он смрт преобраћа у живот. Овоме су мученици заправо сведоци, али и судеоници. Велика је дубина смисла жртвовања. Стога се поново мора изградити синтеза његових аспеката, који су у наше време разбијени. Можда истина постоји у готово свакој теорији, уколико их неко сабере и доведе на почетак у којем је жртвовање сама суштина богоствореног живота, јер је и сам Бог жртвен, стално (Себе) даје, омогућава учествовање Својој творевини. Оно што је, у крајњој линији, Богу потребно заузврат, оно што Га „храни“ јесте љубав. Чудно је то како су наше идеје о смислу жртвовања тако сиромашне када је његово право значење садржано у самом имену: „учинити светим, учинити целовитим“ (латински: sacrificium – жртвовање, од sacer – свет и facio – чинити, направити). Губљење тог значења је суштина секуларизма и конзумеризма. Секуларизам није, као што неки мисле, порицање Бога; религија која нуди здравље и терапије свих врста је уклопива са секуларизмом: идеја да ти је потребна апотека, психотерапеут и религија како би био здрав. Секуларистички поглед на свет никада нисам посматрао као просто атеистички, већ као порицање жртвовања: светог и целовитог, свештенослужења као начина живота. Секуларна идеја јесте да је свакоме потребна религија зато што она помаже одржању реда и поретка, олакшава нам, итд. Овакво становиште пориче нивое. Целокупна терминологија ране Цркве је о узлажењу на следећи ниво: „И Који се вазнео на небеса“. Пошто је Он човек, и ми се у Њему уздижемо. Хришћанство почиње да пропада чим идеју о нашем узлажењу (узрастању) у Христовом вазнесењу – кретање жртвовања – почиње да замењује идеја о Његовом силаску. И управо смо ту данас; увек се ради о довођењу Њега у обичан живот, што би, према нашем мишљењу, решило наше друштвене проблеме. Црква мора сићи у гето, у свет у свој његовој стварности. Но, да би избавила свет од друштвених неправди, пре свега је потребно, не толико силазити у његове несреће, колико у овом свету имати неколико сведока могућег узлажења. – Александар Шмеман „Евхаристијско богословље“, стр. 67-74. http://www.otacnik.com/2011/12/blog-post_14.html Књигу можете наручити преко Фејсбук странице ОТАЧНИКА View full Странице

У новом издању емисије "Изабери веронауку" на таласима Радија Беседапослушајте вероучитеља и катихету Бранислава Илића који говори о Светом Писму и богослужењу. Гост је подсетио да се Свето Писмо и богослужење на свештени и благословени начин међусобно прожимају. Аутор и водитељ емисије: Драгана Машић, вероучитељ и теолог Сва гостовања у емисијама катихете Бранислава Илића, можете послушати ОВДЕ Извор: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Пошто видим да су ови минеји на српском доста преузимани, а нисам написао извор одакле су скинути. Па ако некога интересује ево линк: http://www.novisrbljak.narod.ru/bogosluzb_knjige.html На том сајту имате и остале Богослужбене књиге. Кад је већ отворена тема, занима ме да ли је неко штампао минеје и да ли се код некога у Цркви већ користи ?

Делегација верске службе Националне гарде Охаја, која борави у седмодневној посети Србији, присуствовала је данас Светој архијерејској литургији коју је у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу служио Његово преосвештенство Епископ шумадијски и војни Јован, уз саслуживање свештенства Епархије шумадијске и војних свештеника међу којима је био и војни православни свештеник из Националне гарде Охаја Џејмс Сејзмор. Литургији је присуствовао и амбасадор САД у Београду Кајл Скот. Представници верске службе Националне гарде Охаја имали су и јединствену прилику да обиђу и Спомен-костурницу храма у којој је поред 20.000 српских хероја, страдалих у Колубарској бици, сахрањено и више од 30.000 аустроугарских војника погинулих у једној од најважнијих бици Првог светског рата на простору Србије. Гости из Охаја су од локалних свештеника, могли нешто више да сазнају о значају битке која се и данас изучава у светским војним школама. Након Свете архијерејске литургије и обиласка Спомен-костурнице, Епископ шумадијски и војни Јован приредио је пријем за госте из Националне гарде Охаја, коме је, поред припадника Војске Србије, присуствовао и амбасадор САД Кајл Скот. Делегација верске службе Националне гарде Охаја ће у наставку посете обићи Музеј ваздухопловства и две протестантске цркве у Панчеву, затим ће бити гости на пријему код надбискупа Римокатоличке цркве Станислава Хочевара, посетиће Исламску и Јеврејску заједницу Србије, а примиће их и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић. View full Странице

О поретку црквених Богослужења Сва црквена Богослужења деле се на три круга: дневни, недељни и годишњи. ДНЕВНИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА 1. Дневним кругом Богослужења се називају она Богослужења, која се савршавају у св. Православној Цркви у току једног дана (24 сата). Дневних Богослужења постоји девет: вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење, први час, трећи час, шести час, девети час и Божанствена Литургија. По узору на Мојсија, који описујући стварање света, почиње "дан" од вечери, тако и у православној Цркви дан почиње од вечери - вечерњом службом. Вечерње - је служба, која се савршава на крају дана, увече. Том службом ми се захваљујемо Богу за протекли дан. Повечерје - је служба, која се састоји од читања низа молитава, у којима ми молимо од Господа Бога опроштење грехова и да Он нама, идућим (грјадушчим) на спавање, пода покој тела и душе и сачува нас од лукавстава ђаволских за време сна. Полуноћница - служба која је одређена за савршавање у поноћ, као сећање на ноћну молитву Спаситеља у Гетсиманском врту. Та служба призива верујуће да буду свагда спремни за дан Страшног Суда, који ће наступити изненада, као "младожења у поноћи" сагласно причи о десет девојака. Јутрење - је служба, која се савршава ујутру, пре изласка сунца. Том службом ми благодаримо Богу за прошлу ноћ и молимо од Њега милости за наступајући дан. Први час, одговара нашем седмом часу изјутра, и освештава молитвом наступајући дан. Трећи час, одговара нашем деветом часу изјутра, и сећа нас на силазак Светог Духа на апостоле. Шести час, одговара нашем дванаестом часу дана, и сећа нас на распеће Господа нашега Исуса Христа. Девети час, одговара нашем трећем сату поподне, и сећање је на крстну смрт Господа нашега Исуса Христа. Божанствена Литургија је најважије Богослужење. На њој спомињемо, сећамо се, целог земног живота Спаситеља и савршава се тајна св. Причешћа, коју је установио Сам Спаситељ на тајној вечери. Литургија се служи изјутра, пре подневног јела. Све ове службе су се у древним данима у манастирима и код отшелника савршавале посебно, у тачно за сваку, одређено време. Али касније, због прилагођавања верницима, оне су биле сједињене у три Богослужења: вечерње, јутрење и дневно. Вечерње - Богослужење састоји се од деветог часа, вечерњег и повечерја. Јутрење - од полуноћнице, јутрења и првог часа. Дневно - из трећег и шестог часа и Литургије. Дан уочи великих празника и недељних дана савршава се вечерња служба, у којој се сједињују: вечерње, јутрење и први час. Такво Богослужење назива се свеноћним бденијем (свеноћном), јер је код древних хришћана оно трајало целу ноћ. Реч "бденије" значи: будност. Прегледна шема дневног круга Богослужења Вече. 1. Девети час. - (у 3 часа поподне) 2. Вечерње. 3. Повечерје. Јутро. 1. Полуноћница. - (у 12 час. ноћу) 2. Јутрење. 3. Први час. - (у 7 час. изјутра) Дан 1. Трећи час. - (у 9 час. изјутра) 2. Шести час. - (у 12 час.- у подне) 3. Литургија. НЕДЕЉНИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА 2. Недељним или седмичним, кругом Богослужења назива се поредак служби у току седам дана недеље. Сваки дан недеље посвећен је неком важном догађају или посебно поштованом светоме. У недељу - Црква спомиње и прославља Васкрсење Христово; У понедељак (први дан после недеље), прослављају се бестелесне силе - Ангели, саздани пре човека, најближе слуге Божије; У уторак - прославља се свети Јован Крститељ, као највећи од свих пророка и праведника; У среду се сећамо како је Јуда издао Господа и у вези са тим, се савршава служба у сећање на Крст Господњи (посни дан). У четвртак се прослављају св. Апостоли и св. Николај Чудотворац; У Петак се спомињу крсна страдања и смрт Спаситеља и савршава се служба у част Крста Господњег (посни дан). У суботу - дан покоја - прославља се Божија Мајка, Која се прославља и свакодневно, праоци, пророци, апостоли, мученици, преподобни, праведни и сви свети, који су достигли упокојење у Господу. Такође се помињу сви умрли у истинитој вери и нади на васкрсење и живот вечни. ГОДИШЊИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА 3. Годишњи круг Богослужења је поредак служби у токе целе године. Сваки дан у току године посвећен је неком од светих, а такође и посебним светим догађајима -празницима и постовима. Од свих празника у години највећи празник је Светло Христово Васкрсење (Пасха). То је Празник над празницима и Слава над славама. Пасха не бива пре 22-ог марта (4 април по новом) и не бива после 25-ог априла (8 маја по новом), у први недељни дан после пролећног пуног месеца. Затим, у току године, постоји дванаест великих празника, установљених у част Господа нашег Исуса Христа и Божије Мајке. Постоје и празници у част великих светих и у част бесплотних (бестелесних) Сила небеских - ангела. Тако се сви празници у години деле по свом садржају на: Господње, Богородичине и празнике светих. По времену празновања празници се деле на: непокретне, који бивају сваке године увек у исти дан у току месеца, и покретне, који мада увек бивају у исти седмични дан, падају у различите дане у току месеца, зависно од времена празновања Пасхе. По величанствености црквених служби, празници се деле на велике, средње и мале. Велики празници увек имају свеноћно бденије; средњи празници - не увек. Богослужебна црквена година почиње 1-ог септембра по старом календару, а цео годишњи круг Богослужења утврђује се у односу на празник Пасхе. http://mojepravoslavlje.blogspot.com/search?updated-min=2012-01-01T00:00:00-08:00&updated-max=2012-09-16T10:56:00-07:00&max-results=50&start=12&by-date=false

Занима ме, због чега су потребни религијски обреди као нпр. литургија? Ако нам је за спасење потребна љубав и вера, због чега су потребни ти обреди? Исус у Новом Завету није правио никакве обреде колико знам. Постоји Тајна вечера која је по учењу Цркве прва литургија, али ја ту не видим неки обред. Искрено, не видим неки посебан разлог чему то. Молити се можемо и кући и свуда. Исус каже да се молимо стално ако можемо. Вера нема везе са тим. Можемо веровати и без тих обреда. Може неко баш да ми објасни због чега је то тако. Што је нпр. потребно (не сад морати као код других) одлазити недељом у цркву? Такође, што су потребне неке да кажем процедуре при тим обредима, било да је литургија, причешће, сахране, крштења итд. Зар је то толико битно или се може једноставно рећи: Крстим те у име Оца, Сина и Светога Духа и покваси га мало. Или венчања. Хвала унапред.

Најстроже се проводи прва седмица Великог поста, која и у богослужењима нема у себи ничег празничног, свечаног. Ако током ње, у обичне дане, то јест од понедељка до петка, падне било који празник, он се преноси или на Сиропусну недељу, или на суботу прве седмице. На Сиропусну недељу се преноси чак и један од Дванаест великих празника - Сретење Господње. У прва четири дана те седмице на Великом повечерју чита се, подел>ен на четири дела, Велики покајни канон преподобног Андреја Критског, коме се у среду и четвртак придодаје канон преподобној Марији Египћанки. У прву суботу Великог поста савршава се празновање Светог великомученика Теодора Тирона (Теодорова субота), у спомен на то како је овај свети, јавивши се из другог света, спасао хришћане у прву седмицу поста од оскврњене хране, која је, по заповести цара Јулијана Одступника, била попрскана крвљу од жртава идолима. Он је обавестио о томе епископа Евдоксија и посаветовао га да уместо ове оскврњене хране употреби "кољиво", то јест кувану пшеницу са медом. После заамвоне молитве на Пређеосвећеној литургији у петак, која се већ односи на суботу, обавља се молебно пјеније светом Теодору Тирону са освећењем кољива, које се после Литургије дели верујућима. Недеља Православља У прву недељу Великог поста прославља се Победа Православља,у спомен на обнављање иконопоштовања у време царице Теодоре 842. године. У саборним црквама се тога дана после Литургије служи, "Чин Православља", који се састоји из молебног појања за обраћење заблуделих, објављивања "анатема" свим одступницима од истинске вере и сејачима лажних учења, "вечног спомена" свим поборницима Православља и многољетствија свим верним чедима Цркве и заштитницима свете вере. Ово је веома свечани чин и зато га служи самоархијереј уз велико сабрање саслужитеља. У обичним парохијским храмовима служи се само први део тога чина, који садржи молебнопојање. Служба светоме из Минеја, чији спомен падне у Недељу Православља, служи се у петак на повечерју (и уопште, службе светима из Минеја, који падну у суботе и недеље свете Четрдесетнице, поју се у петак на повечерју). У суботу друге, треће и четврте седмице Великог поста служи се заупокојена служба са помињањем умрлих. Али ако у једну од тих субота падну Обретење, Младенци, Благовести или храмовни празник, заупокојена служба се изоставља. Друга недеља Великог поста У другу недељу Великог поста слави се спомен светог Григорија Паламе, архиепископа Солунског, који је од јеретика Варлаама заштитио учење о божанствености благодатне светлости којом је Господ засијао на Тавору и која озарује човека након најдубљег подвига молитве и поста. Ово је, да тако кажемо, празник победе православног подвижништва над рационалистичким лажним учењима која одричу значај подвига поста. Крстопоклона недеља Треће недеље Великог поста обавља се служба у част Крста Господњег, који се на свеноћном Бденију, после Великог славословља, свечано износи на средину храма ради поклоњења, услед чега не само та недеља, то јест тај недељни дан, него и читава седмица која следи, носе назив Крстопоклона. У средний поста крст се износи како би ободрио и окрепио духовне силе оних који посте, подсећајући их на страдања Господња претргоьена ради нашег спасења и преславно васкрсење Његово које је затим уследило. Због тога Црква, прослављајући Крст Господњи, пева: "Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим". Изношење Крста обавља се на исти начин као за празник Воздвижења, али нема подизања, већ само поклоњење Крсту уз појање: "Кресту Твојему". Ово поклоњење Крсту понавља се такође у понедељак и среду Крстопоклоне седмице на Првом часу, уместо појања: "Стопи моја направи по словеси Твојему..." и у петак након отпуста свих часова, када се након целивања Крста он односи у олтар. Приликом поклоњења крсту увек се певају стихире: "Придите, вјернији, Животворјашчему Древу поклонимсја..." Током читаве ове седмице у богослужбеним песмама прославља се Крст Господњи. У среду и петак ове седмице служба је по Триоду, а светоме из Минеја чита се на Повечерју. Четврта недеља Великог поста Четврте недеље Великог поста слави се спомен преподобног оца нашег Јована Лествичника, који је читав пут духовног, подвижничког живота представио у својој чувеној књизи "Лествица духовна, која узводи на небо" и на примеру сопственог изузетног подвижничког живота пружио узор како треба пролазити тим путем. У Јеванђељу које се чита на Литургији тога дана (Мк. 9,7-31), спомиње се пророштво Господа о томе да ће бити убијен и да ће васкрснути. Пета седмица Великог поста Ова седмица обележена је посебним богослужењима и за њу постоји нарочит распоред читања катизми Псалтира. У четвртак 5. седмице на јутрењу, које се служи у среду увече, чита се Велики канон преподобног Андреја Критског у целини, заједно са каноном преподобној Марији Египатској, услед чега се ова служба у народу назива "Андрејево" или "Маријино стајање". На јутрењује одређено да се чита житије преподобие Марије Египћанке, и то први део после катизми и сједална, а други после треће песме канона. На вечерњу уочи овог дана, то јест у среду на Пређеосвећеној литургији, осим пет стихира преподобног Јосифа Студита које се певају на шест, певају се по азбучном реду и 24. стихире преподобног Андреја Критског. Ове стихире се одликују посебном умилношћу и по своме садржају личе на Велики канон. Све поменуте покајне стихире завршавају се истим речима: "Господи, прежде даже до конца погибну, спаси мја" ("Господе, пре но што до краја погинем, спаси ме"). На дан канона повечерје је мало и то у келијама, као и полуноћница. И после јутрења "читаву службу читамо брже", то јест без певања и поклона, а молитву преподобног Јефрема Сиријског прате само три поклона, а не шеснаест, "ради напорног бденија". У четвртак се, због Великог канона служи литургија Пређеосвећених Дарова. Ако у среду и четвртак пете седмице падне празник Благовести, онда се певање Великог канона преноси на уторак исте седмице и, сходно томе, обавља се у понедељак увече. У суботу пете седмице празнује се "Похвала Пресвете Богородице" уз читање акатиста који је подељен на четири дела, услед чега се та субота назива такође "суботом акатиста". Ова служба је установлена у спомен на више дозбављења Константинопоља од непријатеља заштитом и заступништвом Богомајке, Која се у акатисту зато и прославља као "Изабрана Војвоткиња". Ово богослужење се назива "акатистом", што на грчком значи "несједалан", јер током њега није дозвољено да се седи. Није тачно познато ко је саставио овај акатист: једни га приписују хронографу из IX века Георгију Амартолу, други патријарху Сергију, који је живео за време цара Ираклија у VII веку, трећи преподобном Роману Слаткопојцу, а неки и патријарху Фотију. На дан суботе акатиста повечерје је мало и чита се у келијама као и полуноћница. Сам акатист се чита на јутрењу, из четири дела, замењујући обичне сједалне, кондак и икос. Први део почиње певањем кондака: "Взбраној Војеводје побједитељнаја" и кађењем, при чему се приликом првог певања обавља кађење читавог храма, док се уз остала три дела обавља само мало кађење. Сваки пут се прочитају по три икоса и три кондака, а читање се завршава поновним певањем кондака "Взбраној Војеводје". Ово јутрење завршава се певањем Великог славословља. Пета недеља Великог поста У пету недељу Великог поста слави се спомен преподобие мајке наше Марије Египћанке, и то само у случају ако у тај дан не падне претпразништво, попразништво или празник Благовести, као ни Младенци. У Јеванђељу на Литургији опет се наводи пророштво Господа о Његовом страдању, смрти и васкрсењу. Преподобна Марија Египћанка се тога дана спомиње као пример истинског покајања, које потпуно препорађа човека, чак и када је дубоко огрезао у блату греха. Читава шеста седмица Великог поста која затим следи назива се Цветном седмицом и служи као претпразништво Уласка Господњег у Јерусалим, који се назива још и Цветном недељом. Петак шесте седмице Великог поста је крај свете Четрдесетнице, па се зато на јутрењу и на вечерњу тога дана по два пута пева умилна стихира: "Душекорисно савршивши Четрдесетницу, молимо да и свету седмицу страдања Твојих видимо, Човекољупче..." Овим се заправо завршава време које је Црква наменила за покајање. Даље следе два празника и седмица посвећена успомени на последње дане земаљског живота Господа, на Његова страдања, крсну смрт и погребење, која се зато и назива Страсном (тј. страдалном) седмицом. У суботу уочи Цветне недеље слави се спомен великог чуда које је Господ учинио у Витанији шест дана пре Пасхе, васкреавши четвородневног Лазара. Зато се ова субота и назива Лазаревом. Васкрсење Лазарево је свим људима јасно показало божанску силу Христову и пре Његових страдања и смрти уверило је људе у васкрсење Христово и у опште васкрсење свих умрлих. Ова мисао је изражена и у тропару: "Обшчеје воскресеније прежде Твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигл јеси Лазарја, Христе Боже..." ("У опште васкрсење пре Твога страдања уверавајући, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже"). У складу са тим на јутрењу Лазареве суботе певају се васкрене песме: после друге катизме васкрени тропари "Ангелских собор удивисја...", после сједална "Воскресеније Христово видјевше..." "Свјат Господ Бог наш", "Преблагословена јеси, Богородице Дјево..." Јутрење се завршава Великим славословљем. Од Лазареве суботе до Томине недеље не пева се Лестњејшују". На Литургији се уместо Трисвете песме пева "Јелици во Христа крестистесја...". На трпези се осим уља и вина дозвољава и употреба икре. Цветна недеља У шесту недељу Великог поста, која се назива Цветном недељом, празнује се Улазак Господњи у Јерусалим - царски пут нашег Господа и Спаситеља на страдања и крсну смрт, "ради нас људи и ради нашег спасења". Пред Господом, као пред царемпобедником, носили су палмине гране. По тим гранама и сам празник је добио назив "Цвети". То је Господњи празник, један од дванаест великих, и читава служба односи се само на празник. Он нема ни претпразништво, ни попразништво. Служи се Свеноћно бденије са уобичајеним поретком. Особеност представља само освештање палмових грана, односно код нас грана врбе, као биља које рано даје пупољке. Одмах након Јеванђеља чита се 50. псалам, за време чега свештеник кретообразно са свих страна кади у средний храма припремљене врбове гране (врбице). Затим, после возгласа ђакона: "Господу помолимсја", свештеник чита из Триода нарочиту молитву за благосиљање врбице и кропи је светом водом. Типиком је одређено да се за време певања Полијелеја целива свето Јеванђеље, а не икона која стоји на средний храма. У пракси се допушта да верни поред Јеванђеља целивају и икону, а затим свештеник, приликом миросања (помазивања освећеним јелејем), свакоме даје освећену врбицу и запаљену свећу. Са врбицама и свећама у рукама верни потом стоје до краја јутрења. У Јерусалиму са палмовим гранама стоје и до краја Литургије. Служи се Литургија светог Јована Златоуста. Увече на вечерњу има само 6 стихира на "Господи возвах", а не 10, као током првих 5 недеља Великог поста. И мада има Входа, нема више Великог прокимена, него се произноси прокимен дана: "Се ниње благословите Господа вси раби Господњи". Даље следи преодевање у црне одежде приликом читања "Сподоби, Господи" и великопосни крај вечерња, као и током свих претходних недеља поста. Произноси се нарочити отпуст прва три дана Страсне седмице: "Грјадиј Господ на вољнују страст нашего ради спасенија..." Страсна седмица Повечерје се поје мало са посебним трипјесњецом Триода и увече се служи Јутрење Великог понедељка. На овом јутрењу Црква нас позива да дочекамо "почетак страдања Господњих", "да са очишћеним разумом и умртвљеним страстима пратимо Господа на путу у Јерусалим", "да се распнемо са Њим и да се умртвимо Њега ради за сласти живота", како бисмо "са Њим живели". На овом јутрењу се после "Алилуја" пева дирљиви тропар: "Се Жених грјадет в полуношчи" "косно и велегласно, и со слаткопјенијем равно" три пута. Затим иду три катизме са сједалнима после сваке од њих, а после трећег сједална возглашава се: "И о сподобитисја нам слишанију свјатаго Евангелија..." ("И да се удостојимо слушања светог Јеванђеља") након чега следи читаное Јеванђеља које садржи повест о делима и речима Господа последних дана Његовог земаљског живота, недуго пре крених страдања, а посебно Његове знамените приче и беседе о крају света и Његовом Другом доласку. Током целе Страсне седмице Минеј се у потпуности одлаже и читава служба обавља се само по Триоду. Службе из Минера светима чији спомен пада у Страсну и Светлу седмицу читају се раније, на повечерјима за време читавог Великог поста. Уместо целог канона узима се само трипјесњец из Триода (а на Велики уторак само двопјесњец), са припевом: "Слава Тебје Боже..." После мале јектеније у све ове дане, до Великог четвртка, пева се дирљиви ексапостилар [светилан] "Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшениј, и одјежди не имам, да вниду воњ: просвјети одјејаније души мојеја, Свјетодавче, и спаси мја" ("Двор Твој видим украшен, Спасе мој, а одеће немам да бих ушао унутра: просветли одећу душе моје, Светлодавче, и спаси ме"). Стихира има и на хвалите (мада се "Всјакоје диханије" не пева) и на стиховње. Велико славословље се не пева него се чита и крај јутрења је великопосни. Затим следи великопосни Први час, али без катизме и са кондаком Триода. На Велики понедељак служе се великопосни часови трећи, шести и девети са изобразительном, а затим литургија Пређеосвећених Дарова. Трећи и шести час имају катизму, певају се тропари часова, кондак Триода и на крају сваког часа, као и обично у посту, чине се велики поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског. На литургији Пређеосвећених Дарова чита се само Јеванђеље, без апостола и прокимена. Главну особеност часова током прва три дана Страсне седмице представља што се на њима прочита читаво Четверојеванђеље, на тај начин што се Јеванђеље по Матеју прочита из два пута, Јеванђеље по Марку такође из два пута, Јеванђеље по Луки из три пута и Јеванђеље по Товану из два путра, али само до почетка описа светих страдања - до речи: Сада се прослави Син Човечији... Тако током ова три дана на свакоме од три часа - трећем, петом и деветом, бива по једно читање, а укупно девет читања. По тој схеми обавља се богослужење у прва три дана Страсне седмице - Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Али сваки од ова три дана има и своје нарочите спомене, те сходно томе и свој садржај богослужбених песама и читања. У Велики понедељак слави се спомен целомудреног Тосифа, кога су браћа из зависти продала у Египат, као праслике Христове, и тога како је Господ проклео неплодну смокву, као праслику јудејског зборишта које је Господа предало на смрт. У Велики уторак спомиње се прича Господа о десет девојака и о талантима, други долазак Господњи и страшни суд. У Велику среду спомиње се како је жена грешница помазала Господа у Витанији, у дому Симона губавога, а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после након догађаја. У песмама се дирљиво и поучно пореди поступак покајане блуднице и ученикаиздајника. У уторак и среду служи се Велико повечерје и носе се црне одежде. У Велику среду пре Литургије уместо отпуста часова са изобразительном, свештеник чита молитву: "Владико многомилостиви..." која се током читавог Великог поста чита на крају Великог повечерја. Приликом читања ове молитве сви који се моле у храму клањају се до земље. Затим свештеник моли опроштај, као на почетку свете Четрдесетнице. Исто чине сви присутни. На крају Литургије, код "Буди имја Господње..." последњи пут се чита молитва преподобног Јефрема Сиријског са три земна поклона и "потпуно престају поклони који се чине у цркви". Овим се коначно завршава све што је карактеристично за великопосно богослужење и почињу посебна богослужења, везана специјално за страдања Господња ("страдална" или "страсна богослужења"). Велики четвртак На Велику среду увече облаче се тамноцрвене одежде, као и за Литургију на Велики четвртак. Служи се Мало повечерје са Трипјесњецом, а за њим, обично увече, јутрење Великог четвртка (према Типику у седми час ноћи, то јест у поноћ). На Велики четвртак спомен је Тајне вечере и смирења Господњег, које се изразило кроз прање ногу Својим ученицима и установљење Свете Тајне Тела и Крви Његове. На јутрењу после "Алилуја" пева се три пута тропар "Јегда славни ученици на умовенији вечери просвјешчахусја..." и одмах после њега, без катизме (Псалтир се одлаже до Томине недеље, осим 17. катизме на Велику суботу), чита се Јеванђеље по Луки, зачало 108, о Тајној Вечери. После Јеванђеља чита се 50. псалам и, без молитве уобичајене за читав пост: "Спаси, Боже, људи Твоја...", одмах почиње канон: "Сеченоје сечетсја море чермноје...". Ексапостилар. "Чертог Твој". Има стихира на хвалите и на стиховње, а Славословље се чита. После "Благо јест", Трисвете песме и "Оче наш" пева се тропар "Јегда славниј...", следи сугуба јектенија и после возгласа и "Утверди Боже..." чита се Час први, са тропаром и кондаком Триода, чију особеност представља то што се између богородичних читају паримеји - "Пророштва Јеремијина" у којима пророк созерцава непријатељство јудејских старешина против Христа, види Његову кротост и незлобивост, са којима Он предаје Себе у руке безаконика и тугује због њих. Трећи, Шести и Девети час савршавају се просто, без певања, са тропаром и кондаком Триода, којима се придодаје Изобразительна, након чега следи отпуст. Литургија светог Василија Великог се спаја се са вечерњем, слично као што бива у навечерје Рождества Христовог и Богојављења. Читају се и три пророчка паримеја, затим мала јектенија, Трисвето и даље по реду Литургија на којој се уместо Херувимске песме, уместо причасног, за време причешћа и уместо "Да испољњатсја уста наша..." пева "Вечери Твојеја тајнија дњес, Сине Божиј, причастника мја прими: не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја Господи во Царствији Твојем". Постоји и нарочит отпуст: "Иже за превосходјашчују благост" (На овој Литургији, ако постоји потреба, припремају се Свети Дарови за причешћивање болесних). После заамвоне молитве у саборним храмовима обавља се Чин прања ногу. Архијереј излази на Царске двери, да га нико не придржава, без жезла, и стаје на место за облачење; пред њим један ђакон носи Јеванђеље, а друга двојица бокал и лавор. Свештеници, седећи на горњем месту, споро читају 50. псалам. Протођакон, уз певање 5. песме канона Великог четвртка, доводи на средину храма у паровима дванаесторицу свештеника, који сви седају и тако остају све време, чак и приликом читања Јеванђеља. Протођакон произноси Велику јектенију са нарочитим прозбама: "О јеже благословитисја и освјатитисја умовенију сему...", док архијереј чита молитву. Затим протођакон чита Јеванђеље по Јовану о прању ногу, а за то време архијереј чини све оно што се у тамо говори о Исусу Христу и пере ноге свој дванаесторици свештеника који представљају апостоле. Најстарији међу свештеницима представља апостола Петра и са њим архијереј води дијалог јеванђелским речима. Архијереј сам довршава читање Јеванђеља у коме Господ објашњава значење прања ногу које је обавио. На крају он чита молитву да Господ опере сваку прљавштину и нечистоту душа наших.[1] Током страсне седмице обавља се "мировареније" (кување мира) и освећење мира. Раније је мировареније обављано у Патријаршијској ризници, а освећење мира у Успенској цркви у Москви и у Кијево-Печерској лаври у Кијеву.[2] Свето миро се употребљава: 1. у Светој Тајни Миропомазања, 2. за освећење новог храма - њиме се помазују антиминс, Престо и зидови, и 3. за свечани обред крунисања царева и краљева. Велики петак Велики петак је спомен светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је ради нас добровольно претрпео пљување, ударце, шамаре, увреде и смрт на крсту. Зато је одређено да се ноћ уочи Великог петка проводи у слушању Јеванђеља о страдањима Христовим. Повест о Христовим страдањима излаже се хронолошким редом, кроз 12 читања изабраних из сва четири Јеванђеља. Ова Јеванђеља читају се током читавог јутрења Великог петка, које се служи на Велики четвртак увече, а према Типику почиње у 2. час ноћи, то јест у 7 сати увече. Зато јутрење Великог петка носи нарочит назив: "Посљедованије (чин, поредак) светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа". Приликом сваког читања Јеванђеља удара се у звоно, тако да број удараца показује редни број Јеванђеља које се чита. Након што буде прочитано и дванаесто Јеванђеље, удара се 12 пута, а затим кратко звоне сва звона. Читање Јеванђеља сви слушају са упаљеним свећама. Након сваког читања пева се: "Слава долготерпјенију Твојему, Господи". Пре првог и последњег Јеванђеља кади се читав храм, почев од средине. Пре читања јереј или архијереј износи Јеванђеље из олтара на средину цркве, где се оно полаже на налоњ и ту остаје до краја последњег читања. Изношење Јеванђеља обавља се после Шестопсалмија, Велике јектеније, "Алилује" и певања тропара "Јегда славнији ученици..." током кога се кади читав храм. Царске двери све време остају отворене. Читања Јеванђеља распоређена су између песама јутрења. Између првог, другог, трећег, четвртог, петог и шестог Јеванђеља одређена су по три антифона, сједалан и мала јектенија. За време сваког сједална јереј кади свети олтар, па се зато не седа: "певамо га стојећи" - каже Типик. Тако читање Јеванђеља на овом јутрењу као да замењује читање катизми. После шестог Јеванђеља певају се "Блажена" са тропарима, а затим се пре седмог Јеванђеља произноси прокимен: "Раздјелиша ризи Моја себје, и об одежди Мојој меташа жребиј". Пред осмо Јеванђеље чита се педесети псалам и пева Трипјесњец. После трипјесњеца и свјетилна "Разбојника благоразумнаго..." чита се девето Јеванђеље. Затим се пева "Всјакоје диханије" са стихирама, и чита се десето Јеванђеље. Након тога читају се Велико славословлю (не пева се), прозбена јектенија и једанаесто Јеванђеље. Следе стихире на стиховње и дванаесто Јеванђеље. Крај јутрења је обичан: "Благо јест", Трисвето, "Оче наш", пева се тропар: "Искупил ни јеси од кљатви законија" сугуба јектенија и нарочит отпуст: "Иже опљеванија и бијенија и заушенија и крест и смерт претерпјевиј..." Први час се не спаја са јутрењем. На Велики петак ујутро, "о другом часу дана", а то је по нашем рачунању у 7 (односно 8) ујутро, служе се Царски часови, на којима се певају посебни тропари, читају старозаветна пророштва о страдањима Христовим, апостолска дела и поново страдална Јеванђеља, тако да се на Првом часу излаже сва повест о страдањима Христовим по јеванђелисти Матеју, на трећем часу по Марку, на Шестом часу по Луки и на Деветом часу по Јовану. Да не би био нарушен најстрожи пост који је за тај дан одређен, као и из нарочитог побожног поштовања према Голготској Жртви која је тога дана принесена, на Велики петак се уопште не служи Литургија, осим ретког изузетка када на тај дан падне празник Благовести, у ком случају се служи Литургија светог Јована Златоуста. Око три (односно четири) сата поподне (према Типику "о десетом часу дана"), када је Господ Исус Христос издахнуо на крету, служи се вечерње. На њему се читају три паримеја: из књиге Изласка, у којој је представљен Мојсије како се моли за преступнички јеврејски народ, као праслика општесветског Голготског Заступника; из књиге о Јову, где је представљен праведни Јов који је после изузетних страдања овенчан милостима Божијим, као слика Божанског Страдалника; и из књиге Исаијине, где је у 53. глави овај пророк, прозван "старозаветним Јеванђелистом", тако живо и са трепетом созерцавао понижение Искупительа света. Затим се чита Апостол - Посланица апостола Павла Коринћанима, где се приповеда о Божанској Премудрости и сили које су се откриле кроз крст Христов и, на крају, чита се заједничка повест о страдањима Христовим из три Јеванђеља - по Матеју, Луки и Товану, као и повест о погребењу Христовом. Потом следе сугуба и прозбена јектенија, које су као и увек одвојене молитвом "Сподоби, Господи", и певају се стихире на стиховње. Приликом певања последнее стихире: "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју", свештенослужитељ кади, обилазећи три пута око плаштанице која представља Господа положеног у гроб, и лежи на Престолу. Уз певање тропара "Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело Твоје, плаштаницеју чистоју обвив и воњами во гробје новје покрив положи" ("Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто тело Твоје, обави га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши положи га у нови гроб") сви свештенослужитељи подижу плаштаницу изнад својих глава и кроз северне двери износе је на средину храма, полажући је тамо на посебно припремљени сто, који служи као слика гроба. Ради изношенна плаштанице предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније, а испод плаштанице носи Јеванђеље, које се потом полаже на плаштаницу. Након полагања плаштанице у гроб око ње се три пута кади и произноси се одговарајућа поука. Затим се говори отпуст: "Иже нас ради человјеков и нашего ради спасенија..." сви се клањају пред плаштаницом и целивају је уз певање стихире: "Придите ублажим Јосифа приснопамјатнаго".[3] После вечерња следи Мало повечерје, на коме се пева Канон о распећу Господњем и на плач Пресвете Богородице. Ако на Велики петак падну Благовести, онда се служи Литургија светог Јована Златоуста, која се по обичају спаја са вечерњем. Но, у Типику није речено када се у том случају обавља изношење плаштанице, па је у пракси ово питање решавано на различите начине. У СанктПетербуршкој епархији било је одређено да се по окончању Литургије, одмах након отпуста, певају стихире на стиховње Великог петка, при чему су се свештенослужитељи за то време преоблачили из празничних у црне одежде, а плаштаница је полагана на Престо и уз певање тропара "Благообразниј Јосиф" изношена као и обично. Сличай распоред дао је и митрополит Филарет Московски, с тим што је одредио да се стихире на стиховње певају после Заамвоне молитве. Велика субота Богослужење Велики суботе представља побожно бдење над гробом Господњим. То је спомен на пребивање Господа у гробу и Његов силазак у ад. У седми час ноћи по Типику, а по нашем рачунању у један сат после поноћи, служи се јутрење Велике суботе. На овом јутрењу које данас често бива на Велики петак увече, после шестопсалмија, "Бог Господ", тропара "Благообразниј Јосиф...", Слава, "Јегда снишели јеси к смерти, Животе Бесмертниј..." И ниње, "Мироносицам женам..." пева се 17. катизма: "Блажени непорочни", при чему се после сваког стиха ове катизме певају или читају кратке песме које се називају надгробним похвалама и у којима се прославља умрли и погребени Господ. Ово је плач на гробу Божанског Покојника. При томе, Царске двери се отварају, свештенослужитељи излазе на средину храма и стају пред плаштаницу, па се обавља потпуно кађење читавог храма, почев од плаштанице. Ово надгробно појање дели се на три статије, при чему после сваке следи мала јектенија и кађење. После треће статије певају се Васкрсни тропари: "Ангелскиј собор удивисја..." ("Анђелски сабор се задиви..."). Сви стоје са упаљеним свећама. Следи сједалан, 50. псалам и Канон Велике суботе: "Волноју морскоју" ("Таласима морским"), који описује пометњу неба и земље пред страшним призором - како Њихов Господ лежи у гробу. Канон уједно објашњава значење Спаситељеве крсне смрти, Његовог погреба и силаска у ад. Током певања овог канона свештенослужитељи улазе у олтар. Предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније (црно), а након последње стихире на Хвалите, док се пева: "Преблагословена јеси, Богородице Дјево..." опет сви долазе на средину храма, пред плаштаницу. Предстојатељ возглашава: "Слава Тебје, показавшему нам свјет" и пева се Велико славословље, за време кога се гроб са плаштаницом кади три пута унакрст. За време последњег "Свјатиј Боже", које се пева надгробним напевом, свештенослужитељи узимају плаштаницу на.своје главе и обносе је три пута око цркве ("идући на исток и савијајући на запад... уз појање 'Свјатиј Боже'"), при чему настојатељ испод плаштанице носи Јеванђеље. Кад се овај опход заврши (за време опхода звоне сва звона), улазе у храм и плаштаницу опет постављају у гроб. Свештеник возглашава: "Премудрост прости", а затим, док се пева "Благообразии Јосиф", три пута кади око гроба. Поменуто ношење плаштанице означава силазак Господа после смрти у ад и Његово нераздвојно пребивање са Оцем на престолу. Црквене песме и читања која одмах следе уливају наду у васкрсење, па тако настаје промена у расположењу оних који се моле. Чита се тропар пророштва и возглашава прокимен: "Воскресни, Господи, помози нам, и избави нас имене ради Твојего". Потом се чита паримеј из пророштва Језекиљиног о сувим костима које су оживеле у пољу, најављујући васкрсење мртвих, а затим иде други прокимен, опет васкрсни: "Воскресни, Господи, Боже мој, да вознесетсја рука Твоја, не забуди убогих Твојих до конца" и чита се Апостол о томе да нас је Господ Исус Христос искупио од проклетства закона, те да је Он наша Пасха (1.Кор. 5,6-8,заједно са Гал. 3,13-14). Возглас: "Да воскреснет Бог и расточатсја врази Јего" са стиховима, подсећа нас на приближавање Васкрса. Затим се чита Јеванђеље по Матеју (исто као и дванаесто светих страдања), о печаћењу гроба Господњег и постављању страже на њега. Након тога се произноси сугуба и прозбена јектанија, отпуст и следи целивање плаштанице, при чему се пева "Придите ублажим Јосифа приснопамјатнаго...". Овоме се придодаје још и Први час. Литургија светог Василија Великог се на Велику суботу служи касније него других дана у години, према Типику "о десетом часу дана", то јест после три сата поподне (код нас обично у један поподне). Пре ње служе се обични часови, трећи, шести и девети, уз Изобразитељну са тропарима и кондак Велике суботе. Сама Литургија почиње вечерњем које се већ односи на следећи дан, то јест на Васкрс, па се ту зато са песмама Велике суботе сједињују свечане васкрсне песме, тачније прве четири стихире на "Господи возвах" првог гласа. После "Свјете тихиј" не говори се прокимен, него се одмах возглашава: "Премудрост" и чита се 15 паримеја који садрже пророштва о искупљењу људског рода које је остварено смрћу Сина Божијег. Након читања 6. паримеја пева се свечани припев "Славно бо прослависја", а након 15. паримеја - припев песме тројице младића: "Господа појте и превозносите во всја вјеки". Уместо Трисвете песме пева се "Јелици во Христа креститесја, во Христа облекостесја. Алилуја" у част крштења оглашених које је у старини обављано на Велику суботу. После читања Апостола - који објашњава значење Свете Тајне Крштења, кроз коју бивамо погребени са Христом да бисмо заједно са Њим и устали за нови, безгрешни живот у Богу - уместо обичног "Алилуја", пева се, са стиховима 81. псалма, припев "Воскресни, Боже, суди земљи, јако Ти наследиши во всјех јазицјех". Док се ово поје, свештеници и ђакони у олтару свлаче црно одјејаније и облаче бело, васкрсно. Исто тако мењају се покривачи на Престолу, Жртвенику и свим налоњима, да ништа црно у храму не остане. Ђакон затим у светлој ризи излази на средину храма, како би, попут Анђела који се јавио приликом васкрсења Христовог, благовестио о Васкрсломе, и чита Јеванђеље по Матеју, које говори о земљотресу на гробу Господњем, о Његовом васкрсењу, о јављању женама мироносицама, о бекству стражара и о томе како су их првосвештеници поткупили, као и о јављању Господа ученицима у Галилеји, са заповешћу да иду и науче све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Затим следи Литургија својим уобичајеним поретком, само што се уместо херувимске, пева нарочита песма: "Да молчит всјакаја плот человјеча и да стојит со страхом и трепетом..." Како мали, тако и велики вход врше се око плаштанице, а пред њом се обављају и сва читања и произносе јектеније. Уместо "Достојно" (односно "О тебје радујетсја") пева се ирмос девете песме канона: "Не ридај Мене Мати, зрјашче во гробје..." Причастан: "Воста, јако спја Господ и воскресе спасајај нас". После Литургије обавља се благосиљање хлеба и вина (чита се иста молитва као и на литији, али без спомињања "пшенице и јелеја"). Хлебови и јелеј се освећују зато да би верујући могли да се окрепе, јер се у старини после ове Литургије, која се завршавала касно (у Типику је речено: "еклисијарх треба да пази, да када се Литургија завршава, буде други час ноћи"), верујући се нису разилазили по кућама, него су остајали у храму, слушајући читање књиге Дела апостолских све до самог Васкршњег јутрења. Према Типику читава књига Дела апостолских треба да буде прочитана до четвртог часа ноћи, то јест до десет увече, за када је одређена такозвана "Пасхална полуноћница" - служба која у Типику не носи никакав наслов, а састоји се од читања уводних молитава, канона Велике суботе "Волноју морскоју", Трисвете песме, "Оче наш", певања тропара: "Јегда снишел јеси к смерти, Животе бесмертниј...", кратке сугубе јектеније (као на Малом вечерњу) и васкрсног отпуста. За време девете песме канона свештенослужитељи окаде плаштаницу, однесу је у олтар и положе на Престо, где лежи до оданија празника Васкрса.