Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'богослов'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Христос је близу! Свети Симеон Нови Богослов Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они". Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује. Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином. У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима" (Мт. 16, 16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проловеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?! Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванћеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24). Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу. Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака. Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу. Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?! Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!" Зар је далеко Онај Који тако говори!? преузето из "Православног мисионара" број 2, 1977. година
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије јутрос, 21. маја, на празник Светог апостола и еванђелисте Јована Богослова, служио је Свету архијерејску литургију у цркви која је посвећена овом љубљеном Христовом ученику у Побрђу у Доњем Грбљу, као и помен оцу Мому Кривокапићу. Звучни запис беседе У архипастирском слову Високопреосвећени владика је казао да нам данашње Јеванђеље говори да је Господ својим љубљеним учеником, који је био поред распећа Христовог са женама мироносицама и Богородицом, рекавши му „Ево ти мајке!” а Њој: “Ето ти сина!”, себе замјенио у односу на Пресвету Дјеву – Мајку своју. Такође, за вријеме Тајне вечере вољеном ученику који се наслонио на Његове груди, Господ је рекао ко ће да га изда. “Открио му је најдубљу истину и тајну о себи као јединородном Сину Божијем, као Богу љубави који је дошао у овај свијет да га преобрази, да препороди људску природу и да човјеку смртном и пролазном даде бесмртност и непролазност, да себе као љубав вјечну и непролазну постави као мјерило и живота и Бога, и односа Бога према свијету, и као мјерило људских односа: човјека према човјеку и човјека према творевини.” Митрополит је казао да зато нема ништа чудесније написано људском руком и посвједочено од онога што је посвједочио Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу, као и Посланицама, нарочито у првој глави Јовановог Јеванђеља у којем је записана најдубља истина о Христу Богочовјеку: У почетку бјеше Логос (Слово), и Логос бјеше у Богу, и Бог бјеше Слово… Кроз њега је све постало што је постало, и без њега ништа не постоји што постоји. Он бјеше живот који дарује свјетлост свијету. И свјетлост се свијетли у тами, и тама га не може обузети. Подсјетио је да је Свети Јован у свом Јеванђељу говорио о Светом Јовану Крститељу који је прорекао и предуказао Христово жртвовање и распеће, смрт, али и посвједочио Њега као живот вјечни, као непролазну и вјечну свјетлост: “Свјетлост која је у дубинама свеукупне творевине, дјело руку јединороднога Сина Божијег, која је у дубинама људскога бића, ума, срца и душе. Свјетлост која обасјава све и свја, смртна бића преображава у бесмртна и непролазна.” Обраћајући се сабраном народу, владика је казао да су њихови преци били изузетно мудри јер су овај храм посветили управо Светом Јовану, ономе којег је Господ љубио толико да је Мајку своју њему предао на чување. Пожелио је да Господ и нас обдари том свјетлошћу, да и себе и свијет око себе, и све што се догађа у свијету, сагледавамо у тој свјетлости непролазној и вјечној, која једина обасјава и просвећује људски ум, срце, душу и вид и која од човјека бића пролазнога чини њега вјечним и непролазним, управо благодарећи тој свјетлости и животу, Њему као животу вјечном и непролазном. Како је казао Митрополит, Господ нам је подарио такве свеце и учитеље, избрао такве ученике, да Га посвједоче својим животом и дјелима који су то свједочанство пренијели кроз вјекове до наших времана: “А и данас то исто свједочанство Црква Христова то свједочи истоку и западу, сјеверу и југу”, бесједио је Архиепископ цетињски додавши да је Црква, која је тјело Христово, носилац те божанске свјетлости, тога знања и божанске мудрости, на распећу од времена Христовога распећа до данас, али и носилац и дародавац живота вјечнога и васкрсења. “Видите шта се догађа овдје у овој Црној Гори, Боки и Брдима. Ова савремана црногорска власт позива на пут који је беспуће, на пут одрицања од Бога љубави и Цркве Божије, на стварање своје сатанске безбожне цркве, богопротивне цркве која је разапела Христа и оне правде коју је примјенио Понтије Пилат прихвативши лажи о Христу и осудивши Га на смрт и распеће”, нагласио је владика. Примјетио је да је савремена правда много блиска тој пилатовској правди посебно овдје код нас у овим преломним временима: Даље је објаснио да је Литургија дјело Божије, дјело народа Божијег – Христовог народа, сабираног од свих земаљских народа без обзира из ког се народа физички, земаљски, ствара, јер је Господ рекао својим ученицима: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповиједио: “Тај народ Божији је јединствени и неуништиви зато што Божији. Он је вјечан јер је вјечан онај који је његова душа и срце и најдубља истина и његова свјетлост као живот и вјечна свјетлост”, казао је на крају литургијске бесједе Митрополит Амфилохије. На крају Свете службе Божије у част Светога Јована Богослова, храмовне славе ове светиње у Побрђу, Митрополит је благосиљао и пререзао славски колач честитајући празник а овогодишњи кум Жарко Милојко је предао дио славског колача домаћину славе за следећу годину Љубу Божовићу. Храм Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу је јединствен у Грбљу стога што има три олтара. Поред централног, посвећеног Светом Јовану Богослову има још два олтара, лијеви, посвећен Светом апостолу Петру и десни посвећен Светом великомученику Георгију. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је обишао цркве Свете Тројице и Светог Николе Горње-грбаљске парохије на Пелинској Рудини. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Прилог Радио-Беседе: О Света Три јерарха: Извор: Ризница литургијског богословља
  4. Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство. Житије Светог Григорија Богослова Свети Григорије Богослов: О достојанству човека Свети Григорије Богослов: Тешко оном ко богословствује у нечистоти и без подвига! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Зоран Ђуровић: Свети Григорије Богослов у анегдоти светог Јеронима Стридонског Приложио бих латински текст и превод једног одломка из писма св. Јеронима, и после дао кратак коментар на овај занимљиви и интригантни текст. Реч је о LII писму и параграфу 8. Критичко издање целог писма, које је по сачуваним манускриптима (више од 300) било једно од најчитанијих писама Далматинца, приредио је аустријски филолог Isidor Hilberg и налази се у CSEL 54, 413–441. Исто, али са малим разликама: PL 22, 527-540. Писмо је настало половином 393, и упућено је младом јеромонаху Непотијану у Алтинуму, провинција Венеција-Истра. Ad Nepotianum, Ep. LII, 8. Непотијану, писмо 52, 8 8 (1) dicente te in ecclesia non clamor populi sed gemitus suscitetur; lacrimae auditorum laudes tuae sint. sermo presbyteri scripturarum lectione conditus sit. nolo te declamatorem esse et rabulam garrulumque sed mysteriorum peritum et sacramentorum dei tui eruditissimum. verba volvere et celeritate dicendi apud inperitum vulgus admirationem sui facere indoctorum hominum est. adtrita frons interpretatur saepe quod nescit et cum aliis suaserit sibi quoque usurpat scientiam. (2) praeceptor quondam meus Gregorius Nazanzenus rogatus a me ut exponeret quid sibi vellet in Luca sabbatum δευτερόπρωτον, id est ‘secundoprimum’, eleganter lusit: “docebo te”, inquiens, “super hac re in ecclesia, in qua omni mihi populo adclamante cogeris invitus scire quod nescis aut certe si solus tacueris, solus ab omnibus stultitiae condemnaberis”. nihil tam facile quam vilem plebiculam et indoctam contionem linguae volubilitate decipere, quae quidquid non intellegit plus miratur. (3) Marcus Tullius, ad quem pulcherrimum illud elogium est: “Demosthenes tibi praeripuit ne esses primus orator, tu illi, ne solus”, in oratione pro Quinto Gallio quid de favore vulgi et de inperitis contionatoribus loquatur, adtende: “his autem ludis—loquor enim quae sum ipse nuper expertus—unus quidam poeta dominatur, homo perlitteratus, cuius sunt illa convivia poetarum ac philosophorum, cum facit Euripiden et Menandrum inter se et alio loco Socraten atque Epicurum disserentes, quorum aetates non annis sed saeculis scimus fuisse disiunctas. atque his quantos plausus et clamores movet! multos enim condiscipulos habet in theatro qui simul litteras non didicerunt”. 8 (1) Када проповедаш у цркви, гледај да не побуђујеш аплаузе, већ покајнички јецај у људима; нека ти сузе твојих слушалаца буду похвале. Требало би да проповед презвитера буде зачињена његовим читањем Светог Писма. Не желим да будеш рецитатор, галамџија-шарлатан или испразни говорник, него стручњак у тајнама и потпуно научен сакраментима свога Бога. Сипање речи и брзина говора како би стекли дивљење неискусне руље карактеристично је за неуке људе. Безобразник често објашњава оно што не зна, а пошто увери друге, сам за себе узурпира знање. (2) Када сам питао мог бившег учитеља, Григорија из Назијанза, да ми објасни шта у Луке значи субота, δευτερόπρωτον, то јест другопрва (Лк 6, 1), елегантно је доскочио одговарајући: „То ћу те научити у цркви; тамо ћеш, када ми цео народ буде аплаудирао, бити присиљен против своје воље да знаш оно што не знаш, или ћеш, без сваке сумње, ако будеш само ти ћутао, само ти од свих бити оптужени за глупост“. Нема ничег лакшег, него окретним језиком преварити прост народ и неуку скупину – која, ономе што не разуме, још више му се диви. (3) Пази шта је Марко Тулио – коме је одата најдивнија почаст: „Демостен је теби ускратио да не будеш први оратор; а ти њему да не буде једини“ – рекао у својој одбрани Квинта Галија говорећи о благонаклоности мноштва и о неуким демагозима: „Овим наиме играма – говорим о ономе чему сам и сам недавно био присутан – извесни песник, изузетно образован човек, који је аутор драме о банкетима између песника и философа, доминирао је када је ставио Еврипида и Менандра да разговарају међусобно и на другом месту – Сократа и Епикура, раздвојеним, као што знамо, временом када су живели не годинама, већ вековима. И колико великих аплауза и повика изазива овим делом! То је зато што он има много студената у позоришту који, као и он, нису се учили књизи”. Схолија - У цркви (in ecclesia) се ваља разумети храм у коме је проповедао Непотијан, не Црква у општем смислу. - Именица clamor означава одушевљено клицање, аплауз, буку, кричање... Аплаузи и повици у старој Цркви су били нормална ствар: Августин, serm. 19,4; 163B.5; tract. in Ioh. 3, 21; serm. 96, 4; Златоусти, hom. 1 in Ioh. (PG 59, 37). Знамо пак да су Јероним (comm. in Hiez. 34,1–31), као и Златоусти (hom. 30 in Act. PG 60, 225) били алергични на аплаузе ако је реторика требало да буде у првом плану а не једноставна апостолска реч. Знамо такође да је Јероним био окренут аскези и један је од првих промотера монашке аскезе, не само на речи него и на делу. Није место да говорим зашто је морао да побегне на Исток. Карактер му ни најмање није био сладак, језик често отрован, а успевао је да се одмах посвађа и са добронамерним људима, чега је најкламорознији (кад смо већ у латинском...) пример св. Августин. Тек касније је Јероним схватио да га овај није провоцирао и мир је нађен. Међутим, са Оригеновом доктрином и Руфином никад се није помирио, иако је наставио да поштује Оригеновог ученика (чији је и сам био ученик једно време) Дидима Слепог. Ми смо у епохи када се почиње гојити ткз. „мучеништво савести“. Немамо више мучеништво у крви, скоро да је нестало. Зато одлазак у пустињу. На прагу смо настајања и исповедања помисли, које ће се касније спојити са исповешћу и створити тежак проблем који и данас опстаје у Цркви. Јеронимов „мотивациони говорник“ треба да побуди осећај мизерије у људима и да ови плачу; данас имамо супротно – да побуди осећај радости и вољености без обзира на све. И једно и друго су крајности. Царски, средњи, пут – како је то лако рећи и звучи паметно – требало би да буде истинско хришћанство (и ово може да буде демагошка реч) живљено у нашој историји и у палости. - Бити експерт у mysteria и sacramenta је предуслов за бити говорник у Цркви. Хрвати ово преводе као отајства и тајне, код нас се разлика изгубила, јер је у питању иста реалност, односно синоними. Срби преводе са „Свете Тајне“. Експерт и учен у тајнама се сигурно не односи на оно што бисмо данас назвали литургичарем (окрени се лево, сада десно, 2 корака, укрсти руке овако, онако, прсте у овом положају, сада воздухом лелујај овако итд.). По свој прилици се односи на оригеновско учење да је Писмо оваплоћени Логос. И вели да из њега треба проповедати. Но, то не искључује тајну свршавања евхаристије практично. Јер је и сама проповед била део исте. Препирка да ли се ради о сакраменту као таквом или стручном образовању за неко ауторитативно тумачење Писама ми се чини плодом наших модерних назора. Опет, тај ко је свршавао евхаристију био је и проповедник. Тај принцип се довео у питање са Оригеном (тек после је постао презвитер), али се – надам се здравом разуму – решење нашло и са св. Јефремом који је на Западу постао Доктор Цркве, иако ђакон. У православном свету је писац од ауторитета. Имамо и мноштво простог света који је у календару и поштују се њихова мишљења. - Рецитатори, шарлатани, галамџије, испразни говорници су за презир. Судски процес у римско доба је био живописан. Адвокат није морао ни да познаје право, него да буде „мотивациони говорник“. Као и данас што у common law имамо адвоката који треба да убеди пороту. Ваља нам познавати менталитет тадашњег друштва, адвокат није неко ко добро познаје законе, али могао је бити адвокатом добар оратор. Тако се законом, којим је цар Јулијан прогласио максималан број правника одређен за град Рим и карактеристике које је сам адвокат требало да има, није постављала као обавеза познавања закона! Између осталог, не треба заборавити да готово све до скоро трећег века правних школа није постојало. - Дођосмо и до анегдоте о Назијанзину. Неко написа у преподобном духу: „Јер да Свети Григорије користи реч фразу 'испашћеш будала', у то никако не можемо поверовати, пошто је употребу те речи Господ забранио. Такође, да се закључити да Свети Григорије говори духом гордости античких филозофа, а не хришћанског смирења. Он не само да жели да нешто пошто-пото докаже, већ и да себе уздигне изнад опонента и да га посрами и понизи пред другима“. Ја пак нисам преподобан, него научник. У самом старту Јероним чини један отклон у односу на Григорија називајући га бившим, некадашњим учитељем. Прилог quondam овде има функцију придева, тако да се не треба превести са некад, једном приликом итд. сам питао учитеља, него некадашњи учитељ. Како је Григорије некадашњи учитељ Јероним га ставља у групу ових оратора који траже аплаузе. Верујем да је сасвим изгубио и суптилну иронију и истинитост у Григоријевом исказу – Назијанзин му одговара вешто, елегантно (eleganter). Григорије не спада у оне који су тежили аплаузима и похвалама ради њих самих, него истине ради која се скривала у лепој речи. Прекоравајући антиохијце рећи ће: „Они не траже свештенике него реторе!“ (οὐ γὰρ ζητοῦσιν ἱερεῖς, ἀλλὰ ῥήτορας, orat. 42, 24). Јеронимово питање о δευτερόπρωτον суботи ме не интересује овде, јер је компликовано, немамо отачког консензуса, а највероватније је (намерна?) грешка преписивача, јер je у најважнијим кодексима немамо (Синајски, Ватикански, Паришки) и она је hapax legomenon у НЗ. Григорије користи реч будала, и Јерониму сигурно није лако да је понови. Сам Исус брани да се некоме каже будало, а опет употребљава тај израз. То нам сведочи Писмо. Наиме, Мт 5, 22: „Ако ли ко рече брату своме: Рака! биће крив синедриону; а ко рече: Будало! биће крив паклу огњеноме (ὃς δ’ ἂν εἴπῃ Μωρέ, ἔνοχος ἔσται εἰς τὴν γέενναν τοῦ πυρός). Опет, Мт 32, 17: „Будале и слепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује?“ (μωροὶ καὶ τυφλοί). Матејев израз за будалу је морос, μωρός. Ово је од почетка стварало проблем преводиоцима. Јер како Исус може некоме да каже, не говори другоме будало, а сам назива људе будалама? Весели преводиоци су се досетили да исту именицу, морос – будала, преводе различито! Тако у нашем званичном преводу имамо: Безумници и слијепци!, што је очигледно погрешан и тенденционалан превод, јер Синод је направио неки „средњи“ превод да се обичан народ не би збуњивао. И то је разумљиво за време од пре 3 деценије. Једва је ко читао Писмо. Но, нису они једини, како рекох, јер и у Вулгати имамо исти механизам, превођење једне речи на 2 различита начина, иако нема никакве потребе за посезањем за синонимима. Тако Мт 5, 22: „qui autem dixerit: Fatue, reus erit gehennae ignis“. Напротив, у Мт 32, 17: „Stulti et caeci!“. А о истој ствари се ради, јер придев fatuus значи глуп, смешан, будаласт, док stultus значи то исто. Јероним ће прибећи овој другој варијанти stultus, кад га је Григорије нагрдио, али се и у његовом случају види да је гледао да ублажи речено, па вели: solus ab omnibus stultitiae condemnaberis: оптужен за глупост. То је отприлике као кад на српском кажемо: рекао ми је да причам глупости, а не да сам глуп. Но, ни Господ Исус а ни Оци нису избегавали да кажу другоме да је глуп. Да ли имамо неку недоследност? Не бих рекао. Јер као што имамо заповест: Не убиј, нико неће осудити онога ко убије у самоодбрани или да заштити ближње. А у тој заштити му се неће урачунати као самоубиство ако и погине за некога кога је штитио иако у безнадежној ситуацији. Тако и назвати некога будалом је условљено оним другим. То може бити разликовано и са тиме ко ти је брат, јер иако су фарисеји de iure били Исусова браћа, он de facto, пориче и крвну везу ако се на делу разликује са другима. Тако Мт 12, 48-50: „Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати“. Шта би било то што бежи св. Јерониму и сличнима? То је нит која води још од Платон, од његовог кратког дела Ион, које је Григорије свакако читао. Тамо: Завист против рапсода изазива њихов сјај у одевању, и што продиру у дух Хомера, а не да га само празно понављају (530bc). Да си образован, могао би говорити и о др. песницима (532c), али о Хомеру говориш по божијем надахнућу (533d). Муза најпре једног надахне, па се то ланчано пренесе, јер сви добри епски песници певају, не умешношћу, него у заносу надахнути (533e). Ни лирски песници не певају у светлости разума, него се предају хармонији и ритму, па их обузима бахански занос (534a). Песници певају само једну врсту песама, и не могу друге, јер то чине по надахнућу, а не по разуму. Бог им је одузео размишљање, па се њима служи као својим устима (534cd). Песници су тумачи богова (534е). Рапсод када глуми у заносу непосредно доживљава приповедане догађаје (535бц), и исте осећаје преноси на публику (535e). Бог све вуче како хоће: први је песник, па рапсод, па народ (536a). У мало реченица је све речено. Богослов је могао да интегрише у себе дух паганске мисли, док се Јероним са тиме хрвао, па је сањао једном да га Христос походи и пита: Чији си ти ученик? Мој или Цицеронов? У светлу ове агоније и другачије формације свести ваља разумети овај сукоб. Код Григорија је реч мистерија и она је изговорена у оквиру круга који би требало да се њоме уједини, повеже. Нешто слично имамо и у Јеронима који тражи побуђивање осећања у слушалаца, али је донекле спољашње јер је експерт у тајнама стручњак за написано. Његова логика не може да прихвати бесмислено, као на пример другопрва субота, а Григорије му каже да ће знати и то што не зна у оквиру ове мистерије која обухвата и реч и аплаузе и повике одобравања. Латинском духу објективног испитивања ствари Григорије је вешто заскочио, мада је Јероним остао разочаран. Руфин ће рећи да је он хтео да се само хвали познанствима са чувеним особама са Истока, али се ја не бих одважио да то и потпишем. Јероним једноставно није могао да разуме ову другу културу, која, иако се тицала исте ствари, имала је другачију визуру. Наравно да никоме не може пасти на памет да Јероним није бесконачно много добра урадио на приближавању ових светова. Зато је vir trilinguis с правом у хору светаца. View full Странице
  6. Зоран Ђуровић: Свети Григорије Богослов у анегдоти светог Јеронима Стридонског Приложио бих латински текст и превод једног одломка из писма св. Јеронима, и после дао кратак коментар на овај занимљиви и интригантни текст. Реч је о LII писму и параграфу 8. Критичко издање целог писма, које је по сачуваним манускриптима (више од 300) било једно од најчитанијих писама Далматинца, приредио је аустријски филолог Isidor Hilberg и налази се у CSEL 54, 413–441. Исто, али са малим разликама: PL 22, 527-540. Писмо је настало половином 393, и упућено је младом јеромонаху Непотијану у Алтинуму, провинција Венеција-Истра. Ad Nepotianum, Ep. LII, 8. Непотијану, писмо 52, 8 8 (1) dicente te in ecclesia non clamor populi sed gemitus suscitetur; lacrimae auditorum laudes tuae sint. sermo presbyteri scripturarum lectione conditus sit. nolo te declamatorem esse et rabulam garrulumque sed mysteriorum peritum et sacramentorum dei tui eruditissimum. verba volvere et celeritate dicendi apud inperitum vulgus admirationem sui facere indoctorum hominum est. adtrita frons interpretatur saepe quod nescit et cum aliis suaserit sibi quoque usurpat scientiam. (2) praeceptor quondam meus Gregorius Nazanzenus rogatus a me ut exponeret quid sibi vellet in Luca sabbatum δευτερόπρωτον, id est ‘secundoprimum’, eleganter lusit: “docebo te”, inquiens, “super hac re in ecclesia, in qua omni mihi populo adclamante cogeris invitus scire quod nescis aut certe si solus tacueris, solus ab omnibus stultitiae condemnaberis”. nihil tam facile quam vilem plebiculam et indoctam contionem linguae volubilitate decipere, quae quidquid non intellegit plus miratur. (3) Marcus Tullius, ad quem pulcherrimum illud elogium est: “Demosthenes tibi praeripuit ne esses primus orator, tu illi, ne solus”, in oratione pro Quinto Gallio quid de favore vulgi et de inperitis contionatoribus loquatur, adtende: “his autem ludis—loquor enim quae sum ipse nuper expertus—unus quidam poeta dominatur, homo perlitteratus, cuius sunt illa convivia poetarum ac philosophorum, cum facit Euripiden et Menandrum inter se et alio loco Socraten atque Epicurum disserentes, quorum aetates non annis sed saeculis scimus fuisse disiunctas. atque his quantos plausus et clamores movet! multos enim condiscipulos habet in theatro qui simul litteras non didicerunt”. 8 (1) Када проповедаш у цркви, гледај да не побуђујеш аплаузе, већ покајнички јецај у људима; нека ти сузе твојих слушалаца буду похвале. Требало би да проповед презвитера буде зачињена његовим читањем Светог Писма. Не желим да будеш рецитатор, галамџија-шарлатан или испразни говорник, него стручњак у тајнама и потпуно научен сакраментима свога Бога. Сипање речи и брзина говора како би стекли дивљење неискусне руље карактеристично је за неуке људе. Безобразник често објашњава оно што не зна, а пошто увери друге, сам за себе узурпира знање. (2) Када сам питао мог бившег учитеља, Григорија из Назијанза, да ми објасни шта у Луке значи субота, δευτερόπρωτον, то јест другопрва (Лк 6, 1), елегантно је доскочио одговарајући: „То ћу те научити у цркви; тамо ћеш, када ми цео народ буде аплаудирао, бити присиљен против своје воље да знаш оно што не знаш, или ћеш, без сваке сумње, ако будеш само ти ћутао, само ти од свих бити оптужени за глупост“. Нема ничег лакшег, него окретним језиком преварити прост народ и неуку скупину – која, ономе што не разуме, још више му се диви. (3) Пази шта је Марко Тулио – коме је одата најдивнија почаст: „Демостен је теби ускратио да не будеш први оратор; а ти њему да не буде једини“ – рекао у својој одбрани Квинта Галија говорећи о благонаклоности мноштва и о неуким демагозима: „Овим наиме играма – говорим о ономе чему сам и сам недавно био присутан – извесни песник, изузетно образован човек, који је аутор драме о банкетима између песника и философа, доминирао је када је ставио Еврипида и Менандра да разговарају међусобно и на другом месту – Сократа и Епикура, раздвојеним, као што знамо, временом када су живели не годинама, већ вековима. И колико великих аплауза и повика изазива овим делом! То је зато што он има много студената у позоришту који, као и он, нису се учили књизи”. Схолија - У цркви (in ecclesia) се ваља разумети храм у коме је проповедао Непотијан, не Црква у општем смислу. - Именица clamor означава одушевљено клицање, аплауз, буку, кричање... Аплаузи и повици у старој Цркви су били нормална ствар: Августин, serm. 19,4; 163B.5; tract. in Ioh. 3, 21; serm. 96, 4; Златоусти, hom. 1 in Ioh. (PG 59, 37). Знамо пак да су Јероним (comm. in Hiez. 34,1–31), као и Златоусти (hom. 30 in Act. PG 60, 225) били алергични на аплаузе ако је реторика требало да буде у првом плану а не једноставна апостолска реч. Знамо такође да је Јероним био окренут аскези и један је од првих промотера монашке аскезе, не само на речи него и на делу. Није место да говорим зашто је морао да побегне на Исток. Карактер му ни најмање није био сладак, језик често отрован, а успевао је да се одмах посвађа и са добронамерним људима, чега је најкламорознији (кад смо већ у латинском...) пример св. Августин. Тек касније је Јероним схватио да га овај није провоцирао и мир је нађен. Међутим, са Оригеновом доктрином и Руфином никад се није помирио, иако је наставио да поштује Оригеновог ученика (чији је и сам био ученик једно време) Дидима Слепог. Ми смо у епохи када се почиње гојити ткз. „мучеништво савести“. Немамо више мучеништво у крви, скоро да је нестало. Зато одлазак у пустињу. На прагу смо настајања и исповедања помисли, које ће се касније спојити са исповешћу и створити тежак проблем који и данас опстаје у Цркви. Јеронимов „мотивациони говорник“ треба да побуди осећај мизерије у људима и да ови плачу; данас имамо супротно – да побуди осећај радости и вољености без обзира на све. И једно и друго су крајности. Царски, средњи, пут – како је то лако рећи и звучи паметно – требало би да буде истинско хришћанство (и ово може да буде демагошка реч) живљено у нашој историји и у палости. - Бити експерт у mysteria и sacramenta је предуслов за бити говорник у Цркви. Хрвати ово преводе као отајства и тајне, код нас се разлика изгубила, јер је у питању иста реалност, односно синоними. Срби преводе са „Свете Тајне“. Експерт и учен у тајнама се сигурно не односи на оно што бисмо данас назвали литургичарем (окрени се лево, сада десно, 2 корака, укрсти руке овако, онако, прсте у овом положају, сада воздухом лелујај овако итд.). По свој прилици се односи на оригеновско учење да је Писмо оваплоћени Логос. И вели да из њега треба проповедати. Но, то не искључује тајну свршавања евхаристије практично. Јер је и сама проповед била део исте. Препирка да ли се ради о сакраменту као таквом или стручном образовању за неко ауторитативно тумачење Писама ми се чини плодом наших модерних назора. Опет, тај ко је свршавао евхаристију био је и проповедник. Тај принцип се довео у питање са Оригеном (тек после је постао презвитер), али се – надам се здравом разуму – решење нашло и са св. Јефремом који је на Западу постао Доктор Цркве, иако ђакон. У православном свету је писац од ауторитета. Имамо и мноштво простог света који је у календару и поштују се њихова мишљења. - Рецитатори, шарлатани, галамџије, испразни говорници су за презир. Судски процес у римско доба је био живописан. Адвокат није морао ни да познаје право, него да буде „мотивациони говорник“. Као и данас што у common law имамо адвоката који треба да убеди пороту. Ваља нам познавати менталитет тадашњег друштва, адвокат није неко ко добро познаје законе, али могао је бити адвокатом добар оратор. Тако се законом, којим је цар Јулијан прогласио максималан број правника одређен за град Рим и карактеристике које је сам адвокат требало да има, није постављала као обавеза познавања закона! Између осталог, не треба заборавити да готово све до скоро трећег века правних школа није постојало. - Дођосмо и до анегдоте о Назијанзину. Неко написа у преподобном духу: „Јер да Свети Григорије користи реч фразу 'испашћеш будала', у то никако не можемо поверовати, пошто је употребу те речи Господ забранио. Такође, да се закључити да Свети Григорије говори духом гордости античких филозофа, а не хришћанског смирења. Он не само да жели да нешто пошто-пото докаже, већ и да себе уздигне изнад опонента и да га посрами и понизи пред другима“. Ја пак нисам преподобан, него научник. У самом старту Јероним чини један отклон у односу на Григорија називајући га бившим, некадашњим учитељем. Прилог quondam овде има функцију придева, тако да се не треба превести са некад, једном приликом итд. сам питао учитеља, него некадашњи учитељ. Како је Григорије некадашњи учитељ Јероним га ставља у групу ових оратора који траже аплаузе. Верујем да је сасвим изгубио и суптилну иронију и истинитост у Григоријевом исказу – Назијанзин му одговара вешто, елегантно (eleganter). Григорије не спада у оне који су тежили аплаузима и похвалама ради њих самих, него истине ради која се скривала у лепој речи. Прекоравајући антиохијце рећи ће: „Они не траже свештенике него реторе!“ (οὐ γὰρ ζητοῦσιν ἱερεῖς, ἀλλὰ ῥήτορας, orat. 42, 24). Јеронимово питање о δευτερόπρωτον суботи ме не интересује овде, јер је компликовано, немамо отачког консензуса, а највероватније је (намерна?) грешка преписивача, јер je у најважнијим кодексима немамо (Синајски, Ватикански, Паришки) и она је hapax legomenon у НЗ. Григорије користи реч будала, и Јерониму сигурно није лако да је понови. Сам Исус брани да се некоме каже будало, а опет употребљава тај израз. То нам сведочи Писмо. Наиме, Мт 5, 22: „Ако ли ко рече брату своме: Рака! биће крив синедриону; а ко рече: Будало! биће крив паклу огњеноме (ὃς δ’ ἂν εἴπῃ Μωρέ, ἔνοχος ἔσται εἰς τὴν γέενναν τοῦ πυρός). Опет, Мт 32, 17: „Будале и слепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује?“ (μωροὶ καὶ τυφλοί). Матејев израз за будалу је морос, μωρός. Ово је од почетка стварало проблем преводиоцима. Јер како Исус може некоме да каже, не говори другоме будало, а сам назива људе будалама? Весели преводиоци су се досетили да исту именицу, морос – будала, преводе различито! Тако у нашем званичном преводу имамо: Безумници и слијепци!, што је очигледно погрешан и тенденционалан превод, јер Синод је направио неки „средњи“ превод да се обичан народ не би збуњивао. И то је разумљиво за време од пре 3 деценије. Једва је ко читао Писмо. Но, нису они једини, како рекох, јер и у Вулгати имамо исти механизам, превођење једне речи на 2 различита начина, иако нема никакве потребе за посезањем за синонимима. Тако Мт 5, 22: „qui autem dixerit: Fatue, reus erit gehennae ignis“. Напротив, у Мт 32, 17: „Stulti et caeci!“. А о истој ствари се ради, јер придев fatuus значи глуп, смешан, будаласт, док stultus значи то исто. Јероним ће прибећи овој другој варијанти stultus, кад га је Григорије нагрдио, али се и у његовом случају види да је гледао да ублажи речено, па вели: solus ab omnibus stultitiae condemnaberis: оптужен за глупост. То је отприлике као кад на српском кажемо: рекао ми је да причам глупости, а не да сам глуп. Но, ни Господ Исус а ни Оци нису избегавали да кажу другоме да је глуп. Да ли имамо неку недоследност? Не бих рекао. Јер као што имамо заповест: Не убиј, нико неће осудити онога ко убије у самоодбрани или да заштити ближње. А у тој заштити му се неће урачунати као самоубиство ако и погине за некога кога је штитио иако у безнадежној ситуацији. Тако и назвати некога будалом је условљено оним другим. То може бити разликовано и са тиме ко ти је брат, јер иако су фарисеји de iure били Исусова браћа, он de facto, пориче и крвну везу ако се на делу разликује са другима. Тако Мт 12, 48-50: „Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати“. Шта би било то што бежи св. Јерониму и сличнима? То је нит која води још од Платон, од његовог кратког дела Ион, које је Григорије свакако читао. Тамо: Завист против рапсода изазива њихов сјај у одевању, и што продиру у дух Хомера, а не да га само празно понављају (530bc). Да си образован, могао би говорити и о др. песницима (532c), али о Хомеру говориш по божијем надахнућу (533d). Муза најпре једног надахне, па се то ланчано пренесе, јер сви добри епски песници певају, не умешношћу, него у заносу надахнути (533e). Ни лирски песници не певају у светлости разума, него се предају хармонији и ритму, па их обузима бахански занос (534a). Песници певају само једну врсту песама, и не могу друге, јер то чине по надахнућу, а не по разуму. Бог им је одузео размишљање, па се њима служи као својим устима (534cd). Песници су тумачи богова (534е). Рапсод када глуми у заносу непосредно доживљава приповедане догађаје (535бц), и исте осећаје преноси на публику (535e). Бог све вуче како хоће: први је песник, па рапсод, па народ (536a). У мало реченица је све речено. Богослов је могао да интегрише у себе дух паганске мисли, док се Јероним са тиме хрвао, па је сањао једном да га Христос походи и пита: Чији си ти ученик? Мој или Цицеронов? У светлу ове агоније и другачије формације свести ваља разумети овај сукоб. Код Григорија је реч мистерија и она је изговорена у оквиру круга који би требало да се њоме уједини, повеже. Нешто слично имамо и у Јеронима који тражи побуђивање осећања у слушалаца, али је донекле спољашње јер је експерт у тајнама стручњак за написано. Његова логика не може да прихвати бесмислено, као на пример другопрва субота, а Григорије му каже да ће знати и то што не зна у оквиру ове мистерије која обухвата и реч и аплаузе и повике одобравања. Латинском духу објективног испитивања ствари Григорије је вешто заскочио, мада је Јероним остао разочаран. Руфин ће рећи да је он хтео да се само хвали познанствима са чувеним особама са Истока, али се ја не бих одважио да то и потпишем. Јероним једноставно није могао да разуме ову другу културу, која, иако се тицала исте ствари, имала је другачију визуру. Наравно да никоме не може пасти на памет да Јероним није бесконачно много добра урадио на приближавању ових светова. Зато је vir trilinguis с правом у хору светаца.
  7. На дан када наша света Црква молитвено прославља Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, 26. септембра/9. октобра, житељи Бача свечано су прославили своју храмовну славу. Молитвено сабраније започело је бденијем којим је началствовао презвитер Негослав Бељански, парох из Српског Милетића. На дан Празника, свету Литургију служио је протопрезвитер Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки, уз саслужење свештенства и ђаконства из оџачког, врбашког и новосадског намесништва, а у присуству верног народа из општине Бач. У својој беседи после читања јеванђелског одељка, прота Душан осврнуо се на значај и улогу светог апостола Јована Богослова, истакавши велику љубав коју је поседовао, одупирући се свим недаћама и искушењима са вером и надом у Васкрсење и живот вечни. Након заамвоне молитве извршен је трократни опход и помен упокојеним парохијанима, ктиторима и приложницама храма у Бачу, а потом су и благосиљани славски дарови – колач и жито. Овогодишњи црквени кум, господин Сретко Кајганић са породицом, храму у Бачу дароваo je владичански трон. Залог кумства за следећу годину преузела је госпођа Милена Бабић Трајић. По завршетку славских богослужења приређене су трпезе љубави. Настојатељ храма Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова у Бачу, отац Предраг Делић, захвалио је братству Епархије бачке и парохијанима на љубави и труду, пожелевши свима срећан и благословен празник и храмовну славу. После вечерњег богослужења, испред храма приређен је богат културно-уметнички програм у ком су наступали ђаци из Oсновне школе Вук Караџић у Бачу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Свети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван "сином громова", пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене цедомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у светом Еванђељу вели за њега да је он "ученик кога љубљаше Исус". Повезана вест: Лик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства. Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо. После успенија Пресвете Богородице свети Јован крену са својим учеником Прохором у Малу Азију да тамо проповеда реч Божју, пошто му та област припаде коцком. Идући тамо свети Јован туговаше, јер предвиде напасти на мору, које и предсказа ученику свом Прохору. И када у Јопи седоше на лађу, и лађа се отисну морем, у пет сати после подне настаде силна бура, и лађа се ноћу разби, и сви што беху на лађи пливаху по таласима морским држећи се ко је за шта имао. И сутрадан у подне море их избаци све са Прохором на обалу, на пет потркалишта од Селевкије; једини Јован остаде у мору. Пошто много плака за Јованом, Прохор крену сам у Азију. У четрдесети дан путовања он стиже у једно место крај мора звано Мармареот, и ту се задржа да се одмори. И када једном посматраше море и туговаше за Јованом, морски таласи са великом хуком запљуснуше обалу и избацише Јована жива. Прохор притрча да види кога је то избацило море, и обрете Јована, подиже га са земље, и загрливши се они плакаху и благодараху Бога за све. Тако свети Јован четрдесет дана и ноћи проведе у мору, и благодаћу Божјом остаде жив. Ушавши у Мармареот, он" заискаше хлеба и воде, па пошто се поткрепише они отпутоваше у Ефес. Када уђоше у град Ефес, њих срете жена по имену Романа, чувена по злу чак до Рима; она држаше у граду народно купатило. И она, најмивши Јована и Прохора, одреди их да раде у купатилу, и страховито их мучаше. Вештином својом она их намами да јој раде: Јована одреди да ложи ватру, а Прохора да доставља воду, и то док год су живи. И у таквој невољи они проведоше не мало времена. Но у том купатилу беше демон, који сваке године удављиваше по једног који су се купали у њему - младића или девојку. А када се то купатило зидало, онда су, по савету демона, У темеље његове узидали живе: младића и девојку. Од тога времена и поче се догађати такво убиство. А деси се у то време да у купатило дође један дечак по имену Домн, син градског старешине Диоскорида. И када се Домн мијаше у купатилу, нападе на њега демон и удави га. То силно потресе Роману, и она много плака за Домном. Вест о смрти Домновој се брзо пронесе по целом Ефесу; а Диоскарид када чу за смрт свога сина, препуче му срце од бола и он умре. Међутим Романа се много мољаше Артемиди да васкрсне Домна, и молећи се кидаше тело своје, али јој то ништа не поможе. У то пак време Јован распитиваше Прохора шта се то догодило. Приметивши их где разговарају, Романа дохвати Јована и стаде га силно тући, грдећи га и вређајући га и сваљујући на њега кривицу за Домнову смрт. Напослетку му рече: Ако не васкрснеш Домна, ја ћу душу твоју одвојити од тела твог, - Тада Јован, помоливши се Господу, васкрсе дечака. Роману спопаде ужас, и она називаше Јована Богом или Сином Божјим; међутим Јован проповедаше силу Христову и учаше вери у Христа. Затим свети Јован васкрсе и Диоскорида; и вероваше у Христа Диоскорид и Домн и Романа, и крстише се. И обузе страх све људе, и дивљаху се ономе што се догоди; и једни говораху за Јована и Прохора да су врачи, а други одговараху да врачи не васкрсавају мртве. Јован пак отера духа злог из купатила, и пребиваху они с Прохором у дому Диоскоридовом, утврђујући новопросвећене у вери и учећи их врлинском живљењу. Једном се у Ефесу веома свечано празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код храма Артемидиног; а прекопута храма стајаше идол те богиње. Тада свети апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују демона. Народ се страховито разјари и стаде бацати камење на светог апостола, али ни један камен не паде на њега, него се сви каменови враћаху и погађаху оне који их бацаху. Свети Јован, подигавши руке к небу, помоли се Богу, и одмах настаде страховита врућина и жега, од које паде двеста људи који сви умреше. А остали једва дошавши себи од страха, молише светог апостола да се смилује на њих, јер их беше спопао трепет и ужас. А када се свети Јован помоли Богу, сви умрли васкрснуше, и сви припадоше к Јовану, и поверовавши у Христа крстише се. И тамо, на месту званом Тихи, свети апостол исцели раслабљенога који је лежао дванаест година. И исцељени прослави Бога. Међутим пошто свети Јован чињаше и многа друга чудеса и знамења, и глас о томе пронесе се на све стране, то демон који живљаше у идолишту Артемидином, бојећи се да и сам не буде прогнан одатле Јованом, узе на себе обличје војника, седе на видном месту и горко плакаше. Пролазници га питаху одакле је и због чега тако силно плаче. А он им говораше: Ја сам из Кесарије Палестинске, старешина сам над тамницама, и пре дани ми бише на чување два знаменита врача из Јерусалима, Јован и Прохор, који су осуђени на смрт због многобројних злих дела, и јутрос су требали бити погубљени. Но они помоћу мађија својих побегоше ноћу из окова и тамнице, и ја због њих западох у смртну опасност, јер кнез хоће да погуби мене место њих, Ја умолих кнеза да ме пусти да идем у потеру за њима, и ево чујем да се ти врачи налазе овде, али немам никога који би ми помогао да их ухватим. - Говорећи то, демон показа и писмено уверење о томе; а показа и велику своту злата, обећавајући да ће га дати онима који погубе те враче. Чувши то неки се војници сажалише на њега, па подстакоше народ против Јована и Прохора, и дошавши к дому Диоскоридову рекоше: "Или нам предај враче, или ћемо ти кућу запалити". Но Диоскорид више вољаше да му кућа изгори, неголи да им преда светог апостола са учеником његовим Прохором. Међутим свети апостол сазнавши Духом да ће овај народни метеж изићи на добро, предаде себе и Прохора овој гомили неверника. Вођени гомилом они дођоше до Артемидиног храма. Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим, нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај народ против нас? - Демон одговори: Двеста четрдесет и девет година ја пребивам овде, и ја подигох овај народ против вас. - Свети апостол му на то рече: У име Исуса Назарећанина наређујем ти да напустиш ово место. - И одмах изиђе демон. А све присутне људе захвати ужас, и они повероваше у Христа. А сатвори Јован и велика знамења, те се врло много народа обрати ка Господу. У то време цар римски Домицијан подиже велико гоњење на хришћане, и свети апостол Јован би оклеветан пред њим. Епарх Асиски ухвати светог апостола и посла га окована у Рим ћесару, где ради исповедања Христа би прво бијен, па затим испи чашу пуну смртоносног отрова. А када му, по речи Христовој: "Ако и смртно што испију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), отров не нашкоди, онда га бацише у котао пун кипећег уља, али свети апостол и отуда изиђе неповређен. И народ викаше: Велик је Бог хришћански! - А ћесар, не смејући више мучити Јована, јер га сматраше за бесмртна, осуди га на прогонство на острво Патмос, као што и каза у сну Господ Јовану: Ваља ти много пострадати, и бићеш прогнан на једно острво, коме си ти веома потребан. Узевши Јована с Прохором војници их одведоше на лађу и отпловише. Једнога дана за време пловидбе седоше велможе царске да обедују, и при изобиљу јела и пића весељаху се. А један од њих, младић, играјући омаче се и паде с лађе у море и потону. Тада се њихово весеље обрати у плач, и радост у тугу, јер нису могли помоћи паломе у дубину морску. Нарочито силно ридаше отац тога младића који такође беше на лађи, и хтеде се бацити у море да га други не задржаше. Знајући чудотворну силу Јованову, сви они усрдно мољаху Јована да им помогне. А он упита свакога од њих, каквог ко бога поштује. Један рече: Аполона, други - Зевса, трећи - Херкула, неки - Ескулапа, други - Артемиду Ефеску. И рече им свети апостол: Толико богова имате, и они не могу да спасу једног потонулог човека! - И остави их тако уцвељене до сутрадан. А сутрадан се сажали свети апостол због погибије младића, и помоли се Богу усрдно са сузама. И море се одмах узбурка, и један талас запљусну лађу и избаци младића жива пред ноге Јовану. Видевши то, сви се удивише и обрадоваше спасењу младића. Јована пак почеше веома уважавати и скинуше с њега железне окове. Једном ноћу, пред саму поноћ, настаде велика бура на мору, и сви у очајању стадоше вапити, јер се и лађа поче разваљивати. Онда завапише к Јовану молећи га да им помогне и умоли свога Бога да их спасе погибије. А.он, наредивши им да ћуте, поче се молити, и одмах преста бура и наста тишина велика. - Један војник на лађи разболе се од страшне срдобоље, и беше на самрти; свети апостол га оздрави. - На лађи нестаде воде, и многи, изнемогавши од жеђи, беху на умору. Свети Јован рече Прохору: Напуни судове морском водом. - И када судови бише напуњени, свети апостол рече: У име Исуса Христа захватајте и пијте. - И захвативши нађоше да је вода слатка, и пошто се напише они одахнуше. Видевши таква чудеса, сапутници светог Јована крстише се и хоћаху да пусте Јована на слободу, да иде куда хоће. Али он их усаветова да га одведу на одређено место. Дошавши на острво Патмос они предадоше писмо игемону. А таст игемонов Мирон узе Јована и Прохора у свој дом. Миронов најстарији син Аполонид имађаше у себи демона погађачког, који предсказиваше будућност; и сви сматраху Аполонида за пророка. Но у време када свети Јован улажаше у дом Миронов, Аполонида тог часа нестаде без трага; он побеже у други град, бојећи се да Јован не истера из њега духа погађачког. А када у дому Мироновом настаде јадиковање због Аполонида, дође Мирону писмо од Аполонида, у коме га извештаваше да је њега врач Јован својим мађијама отерао од куће, и да се он не може вратити док Јован не буде погубљен. Прочитавши ово писмо Мирон оде к своме зету игемону и обавести га о овој ствари. Игемон ухвати Јована и хтеде га бацити зверовима да га поједу. Али Јован замоли игемона да мало причека и да му дозволи да свога ученика пошаље к Аполониду, обећавајући да ће га вратити кући. Игемон допусти да пошаље ученика, а самог Јована веза двема веригама и посади у тамницу. И крену Прохор к Аполониду са Јовановом посланицом, у којој беше написано овако: "Ја Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божија, погађачкоме духу који живи у Аполониду наређујем именом Оца и Сина и Светога Духа: изиђи из створења Божијег и никада не улази у њега, него буди сам ван овог острва у местима безводним, а не међу људима". - Када Прохор дође к Аполониду са оваквом посланицом, демон одмах изиђе из њега. Аполанид дође к памети и, као пробудивши се из сна, пође са Прохором натраг у свој град. Али не оде право кући, него најпре похита у тамницу к Јовану, и припадајући к ногама његовим принесе му благодарност што га ослободи нечистог духа. Дознавши за повратак Аполонида, родитељи, браћа и сродници, сви се слегоше и радоваху се, а Јован би ослобођен тамнице. Аполонид пак казиваше о себи еледеће: Већ је много година прошло од онога часа када ја, одмарајући се на својој постељи у дубоком сну, угледах с леве стране постеље човека који ме продрма и разбуди; тај човек беше црњи од главње, очи му сијаху као свеће, н ја задрхтах од страха. А он ми рече: "отвори уста своја"; ја их отворих, и он уђе у уста моја и испуни моју утробу; и од тог тренутка он учини те ми постаде познато и добро и зло, и све што се догађа у кући. А када апостол Христов уђе у нашу кућу, тада ми онај што обитаваше у мени рече: "бежи одавде, Аполониде, да не би умро злом смрћу, јер овај човек је врач и хоће да те умртви". И ја одмах побегох у други град. А када ја покушавах да се вратим, он ми не даваше, говорећи: "ако Јован не умре, ти не можеш живети у својој кући". Но када Прохор стиже у град у коме бејах, и ја га угледах, - нечисти дух тог тренутка изађе из мене на исти начин на који је и ушао у утробу моју; и мени лакну, велики терет нестаде, ум мој дође у здраво стање, и ја се осетих добро. Чувши ово, сви припадоше к ногама Јовановим. А он отворивши уста своја поучи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И верова Мирон са женом и децом својом, и сви се они крстише, и би радост велика у дому Мироновом. А после и жена игемонова Хрисипа, кћи Миронова, прими свето крштење са сином својим и свима слугама својим; а за њом се крсти и муж њен Лаврентије, игемон острва Патмоса, скинувши притом власт са себе, да би слободније служио Богу, И проведе свети Јован са Прохором три године у дому Мироновом, проповедајући реч Божју. И сатвори он ту силом Исуса Христа многа знамења и чудеса: болесне исцели, и демоне прогна, храм Аполонов са свима његовим идолима сруши једном речју својом, и многе, обративши вери у Христа, крсти. На острву Патмосу бејаше неки врач по имену Кинопс; он живљаше у пустом месту и много година познаваше се с нечистим дусима. Због опсена које је он изводио, сви га житељи острва сматраху за бога. А жреци Аполонови, бесни на апостола Јована што им сруши идолиште Аполоново и што све људе обрати у своју хришћанску веру, отидоше Кинопсу и жаљаху му се на апостола Христова, молећи га да одмазди за срамоћење богова њихових. Но Кинопс не хте да сам иде у град, пошто много година живљаше у том месту не одлазећи никуд. Међутим грађани све више долажаху к њему са истом молбом. Онда им он обећа да ће у дом Миронов послати злог духа, да узме душу Јованову и преда је вечноме суду. И сутрадан он посла к Јовану једнога од кнезова над злим дусима, наређујући му да му донесе душу Јованову. Дошавши у дом Миронов демон стаде на месту где беше Јован. Угледавши демона Јован му рече: Наређујем ти именом Исуса Христа да се не макнеш са тог места док ми не кажеш ради чега си дошао овамо к мени. - Везан Јовановом речју, демон остаде непомичан и рече Јовану: Аполонови жреци дођоше код Кинопса и замолише га да оде у град и наведе на тебе смрт, но он не хте, говорећи: "много година живим ја на овом месту не одлазећи никуда; зар да сада трудим себе због човека бедног и ништавног? Идите ви својим путем, а ја ћу сутра послати свога духа, и он ће узети душу његову и донети је мени, а ја ћу је предати вечноме суду". - И упита Јован демона: Је ли те он кадгод слао да узмеш душу човечију и однесеш њему? - Демон одговори: Сва Сатанина сила је у њему, и он има договор са нашим кнезовима, и ми смо с њим, те Кинопс слуша нас и ми њега. - Тада свети Јован рече: Ја апостол Исуса Христа наређујем теби, зли душе, да више не улазиш у обиталишта људска, нити да се враћаш Кинопсу, него да идеш са овога острва и да се мучиш. - И демон се одмах удаљи са острва. Међутим Кинопс, видевши да се дух не поврати, посла другога; али и овај такође пострада. И још друга два кнеза таме посла он: једноме нареди да уђе код Јована, а другоме да стоји напољу, да би му донео одговор. Ушавши код Јована демон пострада онако исто као и они ранији ; а други демон који стајаше напољу, видевши невољу свога друга, побеже Кинопсу и исприча му шта се догоди. То разјари Кинопса и он, узевши огромно мноштво демона, оде у град. И обрадова се сав град видевши Кинопса, и сви долазећи клањаху му се. Нашавши пак Јована где учи људе, Кинопс се страховито разљути и рече народу: Људи слепи, залутали сте са правога пута, почујте мене! Ако је Јован праведан, и све што он говори истинито, нека он поразговара са мном, и нека учини чудеса каква ја чиним, па ћете видети ко је од нас већи, Јован или ја. Ако се он покаже већи од мене, онда ћу и ја веровати речима и делима његовим. И обрати се Кинопс једноме младићу и рече: Младићу, је ли ти жив отац? - Младић му одговори: Умро је. - Упита га Кинопс: Каквом је смрћу умро? - Овај одговори: Био је морепловац, и кад се разбила лаћа, удавио се у мору. - И рече Кинопс Јовану: Сада, Јоване, покажи силу своју, да бисмо поверовали речима твојим: приведи оца жива сину његовом. - Јован одговори: Христос ме није послао да мртве из мора подижем, него да заблуделе људе поучавам. - И рече Кинопс свему присутном народу: Бар ми сад поверујте да је Јован варалица и обмањује вас: узмите и држите док ја не доведем младићу оца његова жива. - И они ухватише Јована, а Кинопс рашири руке и пљесну њима, и зачу се пљесак на мору, и сви се уплашише, а Кинопс постаде невидљив. И сви повикаше: Велики си, Кинопсе. И изненада изађе Кинопс из мора, држећи, како рече, оца младићева. И сви се задивише. И Кинопс упита младића: Је ли ово твој отац? Да, господине! одговори младић! Тада се сви поклонише Кинопсу, и хтедоше да убију Јована. Али им Кинопс забрани говорећи: Када будете видели веће ствари од овога, онда нека он буде мучен. Затим Кинопс призва другог човека и упита га: Јеси ли имао сина? Овај одговори: Да, господине, имао сам, али га неко из зависти уби. И одмах Кинопс гласно призва по имену и убијенога и убицу, и они одмах предстадоше И упита Кинопс човека: Је ли ово твој син? Да, господине! одговори овај. Тада Кинопс упита Јована. Дивиш ли се, Јоване? Свети Јован одговори: Не, ја се томе не дивим. Кинопс на то рече: Веће ћеш ствари од овога видети, и тада ћеш се дивити, и нећеш умрети док те ја не застрашим знамењима. Свети Јован одговори Кинопсу: Знамења твоја брзо ће се срушити. Чувши овакве речи народ се баци на Јована и тукоше га дотле док не закључише да је мртав. И рече Кинопс народу: Оставите га несахрањена, да га птице небеске разнесу. И они отидоше од тог места радујући се с Кинопсом и славећи га. После тога Кинопс, чувши да је Јован жив и учи народ на месту званом Каменовалиште, дозва демона помоћу кога чињаше чаролије, призивање мртвих тЛ; vEKpo^vretaj.И отишавши к Јовану рече му: Хотећи да ти приредим још већи срам и осуду, ја сам те зато оставио досад у животу; хајдмо на морску обалу, и тамо ћеш видети силу моју и постидећеш се. А праћаху Кинопса три демона које народ сматраше за људе, вас крснуте Кинопсом из мртвих. И Кинопс, силно запљескавши рукама својим, загњури се у море и постаде невидљив за све присутне. И народ повика: Велики си, Кинопсе, и нема другога као што си ти. А Јован нареди демонима који стајаху у облику људи да се не мичу с места. И помоли се Господу да се Кинопс више не појави жив, и би тако: јер море се изненада узбурка и расталаса, и Кинопс не изиђе више из мора него остаде у дубини морској, као некада бедни фараон. А демонима које народ сматраше за људе, васкрснуте из мртвих, Јован рече: У име Исуса Христа распетог и у трећи дан васкрслог, напустите ово острво. И они тог часа нестадоше. А народ сеђаше на обали три дана и три ноћи чекајући да Кинопс изађе из мора; отуда, од глади, жеђи и сунчане жеге многи између њих изнемогоше и лежаху безгласни, а три детета умреше. Тада Јован, сажаливши се на народ, помоли се за њихово спасење, много им говори о вери, васкрсе три умрла детета, исцели болеснике, и сви се они једнодушно обратише ка Господу, крстише се, и разиђоше кућама својим славећи Христа Бога. А Јован се врати у дом Миронов, и често одлазећи к народу учаше их вери у Господа Христа Исуса. Једном свети апостол обрете крај пута болесног човека који је страховито патио од грознице и исцели га крсним знаком. Када то виде један Јеврејин по имену Филон, који се препираше са светим апостолам о стварима из Светога Писма, замоли апостола да сврати у његов дом. Жена пак Филонова беше губава; она припаде к апостолу, и тог часа се исцели од губе и поверова у Христа. Тада поверова и сам Филон, и крсти се са целим својим домом. Потом изађе свети Јован на трг, и слеже се к њему народ да чује из уста његових спасоносно учење. Дођоше и жреци идолски, од којих један, кушајући светог апостола, рече: Учитељу, имам сина хромог у обе ноге, молим те, исцели га; а ако га исцелиш, онда ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. - Свети апостол му рече: Зашто тако кушаш Бога који ће обелоданити лукавост твога срца? - Рекавши то Јован посла к сину његовом са оваквим речима: У име Христа Бога мог, устани и дођи к мени. - И овај одмах устаде и дође здрав к светоме; а отац његов, због овог кушања, тог истог часа охроме на обе ноге, и од силних болова јаучући паде на земљу и мољаше светог апостола: Смилуј се на мене, свече Божји, и исцели ме именом Христа, Бога твог, јер верујем да нема друтог Бога осим Њега. - Дирнут молбом, свети апостол исцели жреца, и научивши га вери крсти га у име Исуса Христа. Сутрадан дође Јован на место где лежаше човек који паћаше од водене болести и који седамнаест година беше прикован њоме за постељу. Апостол га исцели речју и просвети светим крштењем. Тог истог дана посла по Јована човек који после Миронава зета Лаврентија постаде игемон, усрдно га молећи да дође дому његовом; јер жени игемоновој која беше трудна дође час да роди, и она се силно мучаше не могући да се породи. Апостол убрзо дође, и чим ногом крочи на праг, жена се тог часа породи, и болови јој уминуше. Видевши то игемон поверова у Христа са домом својим. Пошто проживе тамо три године, Јован отиде у други град, удаљен педесет стадија, чији житељи беху помрачени тамом идолопоклонства. Када уђе у град он виде народ где приређује празник демонима, и неколико свезаних младића. Јован упита једнога од оних што стајаху тамо: Због чега су свезани ови младићи? - Човек тај одговори: Имамо великог богавука, коме сада приређујемо празник; њему дакле биће ови младићи заклани на жртву. - Јован замоли човека да му покаже тог бога њиховог. А човек му на то рече: Ако хоћеш да га видиш, почекај до десет сати, па ћеш угледати жреце где са народом иду на место где се јавља бог; пођи и ти с њима, и видећеш бога вука. - Јован му рече: Видим да си добар човек, а ја сам дошљак; молим те, одведи ме одмах на то место, јер веома желим да видим вашег бога; и ако ми га покажеш, даћу ти скупоцени бисер. - Човек одведе Јована и показа му баруштину, пуну блата и воде, и рече му: Одовуд бог наш вук излази и показује се народу. - И чекаше Јован појаву тога бога; и гле, око десет сати дана појави се демон, излазећи из воде у облику огромног вука. Зауставивши га именом Христовим, свети Јован га упита: Колико година живиш овде? - Седамдесет година одговори ђаво. На то му апостол Христов рече: Наређујем ти именом Оца и Сина и Светога Духа, иди са овог острва, и никада не долази овамо. - И ђаво тог часа ишчезе. А човек онај, видевши све то, препаде се и припаде к ногама светог апостола. Апостол га научи светој вери, и рече му: Ето, добио си бисер од мене који сам ти обећао. - У то време стигоше на то место са свезаним младићима жреци, држећи ножеве у својим рукама, и огромна маса света с њима. И дуго чекаху појаву вука, да му закољу младиће као храну. После дугог чекања, њима приђе Јован и моли их да ослободе невине младиће, и рече им: Нема више вашег бога вука; то беше демон, и сила Исуса Христа победи га и протера. - А они чувши да је пропао вук уплашише се; и пошто дуго тражише бога свог и не нађоше га, ослободише младиће и отпустише их здраве. А свети Јован им поче проповедати Христа и изобличавати њихову заблуду; и многи од њих поверовавши крстише се. У граду том беше купатило. Једном се у њему купаше син Зевсова жреца, и би удављен од ђавола који живљаше тамо. Када чу за то, отац његов с великим плачем дојури к светом Јовану молећи га да му васкрсне сина и обећавајући да ће и сам поверовати у Христа. Свети апостол пође с њим и именом Христовим васкрсе умрлога. И упита он младића шта би узрок његове смрти. Младић одговори: Када се купах у купатилу., неки црнац изиђе из воде, дохвати ме и удави. - Дознавши да у том купатилу живи демон, свети апостол га закле и упита: Ко си ти и зашто живиш овде? - Демон одговори: Ја сам онај кога ти протера из купатила у Ефесу, и живим овде већ шеста година пакостећи људима. - Свети апостол га протера и из овог краја. Видевши то жрец поверова у Христа, и крсти се са сином и са свим домом својим. После тога изађе Јован на трг, и к њему се слеже малтене сав град да слуша реч Божју. И гле, жена нека паде к ногама његовим с плачем га молећи да јој исцели ђавоиманог сина, за кога је лекарима дала скоро све своје имање. Свети апостол нареди да му га доведу, и чим посланици рекоше ђавоиманоме: "зове те Јован", ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он, дошавши к апостолу здрав, верова у Христа и крсти се заједно са својом мајком. У том истом граду беше чувени храм идола Бахуса, кога идолопоклоници називаху "оцем слободе". Сабирајући се ту о његовом празнику са јелом и пићем, људи и жене се весељаху; и опивши се чињаху велико безакоње у част поганог бога свог. Дошавши тамо за време празника, свети Јован их изобличаваше за тако скаредно празновање њихово; а жреци, којих тамо бејаше врло много, дохватише апостола и бише га, па га извукоше напоље и свезана бацише, а сами се опет вратише к поганом делу свом. Свети пак Јован помоли се Богу да не трпи такво безакоње њихово, и одмах се идолски храм сруши из темеља и поби све жреце, а остали људи преплашени одвезаше светог апостола и молише га да и њих не погуби. У том граду бејаше знаменити врач по имену Нукијан. Дознавши за разрушење храма и погибију жречева он се веома разљути, и дошавши к светом Јовану рече му: Ниси добро урадио што си храм Бахусов срушио и жреце његове погубио; због тога су сви силно љути на тебе; него те молим да их васкрснеш као што си васкрсао жречевог сина у купатилу, па ћу тада и ја поверовати у Бога твог. - Свети Јован одговори: Разлог њихове погибије би безакоње њихово; зато они нису достојни да живе овде, него нека се муче у паклу. - Нукијан рече на то: Ако их ти не можеш васкрснути, онда ћу ја именом богова мојих васкрснути жреце и васпоставити храм, али ти нећеш избећи смрт. - Рекавши то они се растадоше. Јован оде да учи народ, а Нукијан се упути к срушеном храму, и обишавши га врачајући учини те се јавише дванаест демона у облику побијених жречева, којима он нареди да пођу за њим и убију Јована. Но демони рекоше: Нама је немогуће не само убити њега, него чак ни појавити се на оном месту где се он налази; а ако хоћеш да Јован умре, иди и доведи овамо народ, да би се народ, видевши нас, разјарио против Јована и погубио га. - Нукијан оде, и нашавши много народа где слушају учење светог Јована повика на њих громким гласом: О, неразумни! зашто дозвољавате да вас обмањује овај странац, који уништи ваш храм са жрецима, и који ће погубити и вас ако га будете слушали? Него хајдете са мном да видите жречеве своје које ја васкрсох; још ћу и ваш срушени храм васпоставити на ваше очи, што Јован учинити не може. - И сви као да су без ума пођоше за њим оставивши Јована. Али свети апостол, идући са Прохором другим путем, пре њих стиже на место где беху демони у облику васкрслих жречева. А демони, угледавши Јована, одмах ишчезоше. И гле, када Нукијан дође с народом и не нађе демоне, силно се ожалости, па поново поче обилазити око разрушеног храма врачајући и призивајући демоне, али без икаквог успеха. А кад се спусти вече, разјарени народ хтеде да убије Нукијана што их је преварио. Неки предложише: Да ухватимо Нукијана и одведемо к Јовану, и што нам он рекне то ћемо учинити. - Чувши то свети Јован их предухитри и пре њих стиже на пређашње место. А људи, довевши Нукијана пред светог Јована, рекоше: Ова варалица и непријатељ твој скова план да те погуби; ево, мићемо учинити с њим оно што нам ти кажеш. - Свети апостол им рече: Пустите га, нека се покаје. Сутрадан Јован опет учаше народ вери у Христа, и многи од њих поверовавши молише Јована да их крсти. А кад их Јоваи доведе на реку, Нукијан врачањем својим претвори воду у крв. Свети Јован молитвом ослепи Нукијана, и учинивши воду поново чистом крсти у њој све који беху поверовали. Побеђен тиме, Нукијан дође к себи, и искрено се кајући моли светог апостола да буде милостив према њему. Видевши Нукијаново покајање и довољно га поучивши, свети апостол га крсти, и Нукијан одмах прогледа, и уведе Јована у свој дом. А када Јован уђе у Нукијанов дом, сви идоли што беху у дому изненада попадаше и у прах се разбише. Видевши то чудо, Нукијанови укућани се уплашише, па поверовавши у Христа крстише се. Житије Светог Јована Богослова у целости прочитајте на интернет страници Ризница литургијског богословља и живота
  9. У уторак 21. маја 2019. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру у Поганову. Преосвећеном владики су саслуживали архимандрит Рафаило (Голушин), архимандрит Јован (Јеленков) и ђакон Ђорђе Филиповић. Након заамовне молитве Епископ је осветио славске дарове и преломио славски колач са протосинђелом Мардаријем (Ковачевићем), настојатељем ове свете обитељи. Домаћин славе био је г. Горан Мирковић, радник и организатор манастирске радионице за израду свећа. Извор: Епархија нишка
  10. Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство. Свети Григорије Богослов: О достојанству човека И муж њен имађаше од Бога овако виђење у сну: Певао је он из Давидовог псалма стихове, које никада у устима имао није, сем ако их није био чуо од супруге своје која се често молила. Сам пак он није се молио, нити је умео, нити хтео да се моли. Те речи из псалма, које је певао у сну, биле су ове: Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи! (Пс. 121, 1). И певајући то, он је у срцу осећао неку милину. И пренувши се од сна, радоваше се. И исприча својој жени. А она разумеде да то сам Бог призива њеног мужа светој Цркви својој. И стаде га отада марљивије поучавати хришћанској вери. И упути га на пут спасења. Догоди се да се у то време налазио у Назианзу свети Леонтије, епископ Кесарије Кападокијске, који је ишао у Никеју на Први Свети Васељенски Сабор. Блажена Нона доведе овомс светитељу свога мужа Григорија, те га овај својим рукама крсти. После светог крштења Григорије стаде водити праведан и богоугодни живот, као што и доликује истинском и правом хришћанину. И Григорије показа толики напредак у побожности и добрим делима, да је касније био изабран за епископа у истом граду Назианзу. Али о томе ће бити речи доцније. Живећи са таквим мужем у чесном браку, блажена Нона жељаше да добије мушко чедо. И приношаше топле молитве Даваоцу свих добара, да јој подари сина. И обећаваше још пре зачећа, као некада Ана за Самуила, да ће, ако добије сина, дати га на службу Богу. И Господ, који твори вољу богобојажљивих, и слуша молитве њихове, услиша молитву срца жене побожне, и у сну јој преко божанског откривења показа дете које је имала родити. И виде Нона сина пре роћења, какав изгледа у лицу, и сазнаде му име. И кад дође време, она роди мушко дете, и надену му очево име Григорије, као што јој би у сну речено. To беше око 330. године. Велику благодарност узношаше она Богу и дете потпуно препусти Божјем промислу. И одмах My сасвим поклони оно што од Њега измоли молитвом. Али га одмах не крстише. Јер у то време беше обичај у многих хришћана да крштење одлажу до оног узраста и година, у којима се Господ наш Христос крсти од Јована на Јордану, тојест до тридесете године. Али касније, са оправданих разлога, овај обичај би укинут од овог светог Григорија Богослова, и од Василија Великог, и од Григорија Ниског, и од других великих Отаца. И по том древном обичају хришћанском, дете свети Григорије не би одмах крштено, него крштење његово би одложено до његове тридесете године, А када дете Григорије мало поодрасте, дадоше га, по обичају, да учи школу. И растући по годинама, он растијаше и разумом. И сходно имену свом, Григорије беше оштроуман, будан и марљив у учењу, и превазилазаше своје вршњаке. Њему не сметаху дечачке године, да разуме и схвати оно што само људи зрели могу разумети и схватити. Још у детињству беше врло озбиљан: мрзео је дечје нгре и шале и претставе; вежбао се у врлинама и учењу, и није губио време на бесмислице. А кад прилично беше поодрастао, побожна мајка поучаваше га у побожности многим материнским саветима. Причала му је како је он плод њене молитве, како га је усрдним молитвама измолила од Бога, и како га је пре зачећа обећала Богу на службу. И добри јуноша слагаше у срцу свом речи мајчине, и просвећиваше душу своју вером, надом и љубављу ка Христу, истинитом Богу. А веома заволе целомудреност душе и чедност гела, и заветова се да ће своју чедност марљиво чувати до краја живота. На ово би упућен с једне стране, честим мајчиним поукама пуним љубави, а с друге, једним сном који је имао у дечачким годинама. О томе сну причао је каоније сам ово: Спавајући једном, он виде у сну где две девице стоје близу њега. Обучене у беле хаљине, оне беху дивне, a пo узрасту и годинама равне. На њима не беше никаквих спољашњих накита: ни злата, ни сребра, ни бисера, ни драгог камења, ни свилених меких хаљина, ни златних појаса. He беху горде са лепоте своје, нити охола погледа, нити им косе беху расплетене, чиме обично световне девојке лове младиће, и о чему се обично брину. Но ове две девојке беху одевене у просте чисте беле хаљине, пристојно опасане, имале су танке велове не само преко главе него и преко лица, очију оборених, образа заруменелих од девојачког стида, пуне целомудрености. Усне им беху као црвена ружа; ћутљивост њихова беше врло речита пристојношћу. Гледајући их, он осећаше велику радост у срцу свом, и мишљаше да нису од земнородних, него да су надчовечанска бића. А оне, видећи како им се он много радује, заволеше га, и грљаху га као чедо своје. А кад их он упита, ко су, и одакле су дошле, прва рече да је Чедност, а друга – Уздржање. И причаху му како стоје пред престолом Цара славе, Христа, и како се наслађују лепотом Небеских девица. И говораху му: Чедо, буди једне мисли с нама! ум свој присаједини уму нашем, и лице своје сатвори као лица наша, да бисмо те, обасјана изванредном светлошћу, узнеле на небо, и поставиле те близу бесмртне Тројичне светлости. – Рекавши то, оне се узеше на небо, летећи као крилате. А дечак Григорије праћаше их погледом пуним љубави, све док не зађоше у небеса. И пренувши се од сна, осети како му је срце препуно неисказане милине и радости. И од тога доба његов је дух пламтео ревносним чувањем своје чедности. Он се трудио да своју чедност сачува великим уздржањем, избегавајући свако наслађивање храном, пијанством и преједањем. После овог светог Григорија блажена Нона роди и другога сина, Кесарија, и кћер Горгонију. Васпитавала их је у побожности и књижној мудрости. А блажени Григорије, желећи да се потпуно усаврши у беседништву, философији, и целокупној мудрости јелинској, отпутова најпре у Кесарију Кападокиску, где се упозна са Василијем Великим, а затим у Кесарију Палестинску, где у то време беху чувене школе. Тамо му главни учитељ беше Теспезије ритор. Затим отиде у Александрију. И тамо од многих људи накупи много мудрости, и обогати се знањем. После тога, зажелевши да иде у Атину, он седе на лађу са људима нехришћанима. А када су били на пучини, наста силна бура на мору, и сви беху у очајању, и оплакиваху телесну смрт. Григорије пак плакаше, бојећи се духовне смрти, пошто још не беше крштен већ само оглашен. И сећаше се древних чудеса Божјих на води: преласка Израиљаца преко Црвеног Мора, спасења Јониног из китовог трбуха; и с ридањем се мољаше Богу, да их избави од погибије. За ту његову опасност на мору његовим родитељима би откривено у сну. И они одмах стадоше на молитву, и топле сузе проливаху, молећи Бога да буде у помоћи њиховом сину на мору. И Бог, чувајући слугу свог Григорија на корист других, и спремајући га да буде тврђава Цркве, укроти свирепу буру на мору и запрети ветровима. И наста тишина велика на мору. И сви на лађи, видећи да су преко очекивања спасени од дављења, и као да су се из мртвих вратили, прославише Христа Бога. Јер знађаху да се море утиша што је Григорије у молитви призивао свемоћно име Христа Бога. Осим тога, један младић, сапутник и пријатељ светог Григорија, виде ноћу за време буре Григоријеву мајку, блажену Нону, где иде по мору, хвата лађу која тоне и извлачи је на копно. И одмах се утиша море. И младић исприча то виђење свима. И сви исповедише да је Григоријев Бог велики помоћник, и узнесоше My благодарност, и вероваше Га. A отац пак Григоријев, који се у Назианзу са сузама молио за свога сина Григорија, и после молитве заспао, имаде овакво виђење у сну: Виде једног преисподњег демона Ерина, где Григорију спрема погибију на мору. А Григорије га дохвати рукама, и победи. – По овом виђењу отац Григоријев дознаде да се Григорије спасао од топљења. И са супругом узнесоше благодарност Богу. – А Григорије настави без опасности пловидбу, и стиже у Атину. У Атини свети Григорије изучаваше световне науке. И сви се дивљаху бистрини ума његова и целомудрености живота његова. Ускоро дође у Атину и свети Василије ради изучавања философије. И постадоше Григорије и Василије присни пријатељи и другови. Дом им беше један, храна једна, дух један, умовање једно, и нарав једна, као да су рођена браћа. А обојица беху виђени и угледни у Атини. Јер за кратко време превазиђоше своје учитеље, те они, ученици, постадоше учитељи својим учитељима. У то време над Римљанима и Грцима цароваше Констанције, син Константина Великог, a y Атини изучаваше философију Јулијан, који касније постаде цар и отступник од Бога. О њему је Григорије често говорио: О! како велико зло римска и грчка земља хране! – Јер је провиђао шта ће од њега бити. Пошто су доста година провели у Атини, и потпуно изучили сваку науку, и превазишли атинску мудрост, Василије отпутова у Египат да се тамо у духовних људи учи духовној мудрости, као што о томе пише у његовом Житију, а Григорија умолише Атињани, те га задржаше као учитеља. Али он мало остаде тамо, јер чу да му је отац постављен за епископа у Назианзу, те се одмах врати к оцу свом у своју отаџбицу. Било му је тада нешто преко тридесет година. И он онда прими свето крштење из руку очевих. И хтеде да се одмах повуче из света и удаљи у пустињу, али га родитељи задржаше код куће. Живећи код куће, свети Григорије се заветова да се никада не куне, нити узалуд призива име Божје. И тај завет одржа до краја свога живота. Он је непрестано читао божанске књиге, проводећи и дан и ноћ у богомислију, у богоразмишљању. И много пута је имао виђење Христа. Затим се указа потреба, те га отац рукоположи за презвитера. Поред тога отац је желео да га начини епископом. Али свети Григорије, избегавајући такав чин и почаст, а жудећи за монашким молитвеним тиховањем, тајом побеже, и одбеже у Понт к своме пријатељу, светоме Василију. Свети Василије је тада такође већ био презвитер, и већ имао у Понту манастир са мноштвом монаха. Он је и писао био Григорију из Понта, свесрдно га позивајући код себе. И тако њих двојица опет, као некада у Атини, стадоше живети заједно, имајући један другог себи за образац врлина, и угледајући се један на другог. И заједнички писаху подвижничка правила за монахе. И проведе тамо свети Григорије са светим Василијем доста времена. Затим умре Григоријев брат Кесарије. И плакаху за њим родитељи много. А отац са сузама писаше Григорију, убеђујући га да се врати к њему и помогне му у старости. И блажени Григорије с једне стране бојећи се да се не огреши о оца, a c друге видећи потребе Цркве, – јер Аријева јерес тада силно потресаше Цркву, а и оца његовог због наивности његове беше обманула мало, – оде из Понта у Назианз. И помагаше оцу у црквеним пословима, и у домаћинству. И када изложи оцу Аријеву јерес, излечи му ону малу рану што му та болест беше задала. Када се после смрти Константинова сина Констанција зацари Јулијан, испуни ce Григоријево пророштво о њему, јер тај безаконик сатвори велико зло, одрекавши се Христа јавно и устројивши гоњење на Христову Цркву. Против њега је устао свети Григорије преко многих богомудрих списа својих, изобличавајући његову заблуду и пагубну идолску прелест и лажне јелинске басне. Законопреступник Јулијан није дуго царовао, јер је злом смрћу завршио. После њега зацари се Јовијан, благочестиви хришћанин. За време његово цветала је вера Христова. После Јовијана зацари се аријанац Валент. И аријанска јерес се опет осили, и притешњаваше православне по целом свету. Тада и у Кесарији Кападокијској аријанство хтеде да зарази многе својим зловерјем и помете Христову Цркву, а архиепископ Јевсевије, невичан, колебаше се, јер не имађаше уза се Светог Василија. Дознавши за то, свети Григорије писа овоме, саветујући му да умоли аву Василија да се из Понта врати у Кесарију и помогне у борби против злочестивих. Исто тако писа и светом Василију, пријатељски га саветујући и молећи, да преда забораву пређашњи Јевсевијев гнев против њега, и оде у Кесарију у помоћ беспомоћнима, и одбрани Цркву од аријанаца. Тако свети Григорије помоћу својих писама помири архиепископа Јевсевија и светог Василија, и удеси те свети Василије дође у Кесарију Кападокијску. И чим он дође, посрами аријанце, те једни од њих умукоше, a други се повукоше. А архиепископ Јевсевије радоваше се светом Василију, и поживе с њим у љубави све до смрти своје. На упражњени архиепископски престо у Кесарији православни око 370. г. поставише Василија Великог, иако он то није хтео. A зловерни аријанци роптаху против тога, и понесени завишћу учинише те се град Тиана одвоји од Кесарије. Јер у Тиани беше епископ Антим, који се лицемерно правио православан. Одвојивши се од Василија са својим једномишљеницима епископима, он се прогласи митрополитом тианским. На тај начин се Кападокијска област подели на двоје, и настаде велики спор око граница епархија. Свети Василије, видећи да су од његове епархије узели неке градове и села, створи овакав план: између Кесарије и Тиане налазио се мали град Сасим; у њему треба основати епископију; и за епископа поставити човека побожна, који би распре утишао, и многе душе у вери сачувао. Немајући за то место човека подесна, свети Василије написа писмо своме другу, светом Григорију, молећи га да се прими за епископа у граду Сасиму, јер нико не би био тако способан да тамо утврди веру као он. Свети Григорије му одговори, одлучно одбијајући да се прими епископства. И још много пута писао му је свети Василије поводом исте ствари, али све је било узалуд. Онда се свети Василије диже и лично оде у град Назианз. Тамо се договори са старим Григоријем, епископом назаинским, оцем светог Григорија, и они обојица убедише Григорија да се прими епископског чина. И тако по сили неопходности свети Григорије постаде епископ града Сасима. Када за то сазнаде тиански митрополит Антим, који је Сасим присвајао својој епархији, доведе тамо војску да не допусти Григорију да заузме епископски престо. А војска је још и пут чувала. На путу за Сасим, свети Григорије дознаде за Антимову злобу и војну силу, и оде у један манастир, и служаше болесницима. Затим се повуче у пустињу на жуђено безмолвије, усамљеничко монашко подвизавање. Али после извесног времена, на преклињање родитеља, он се опет врати у Назианз, јер му родитељи беху веома остарели, и његова им помоћ беше врло потребна, пошто осим њега нису имали друге деце. Јер Кесарије, други син њихов, беше умро, као што то раније споменусмо. А и кћер њихова Горгонија беше променила светом. Обојима свети Григорије одржа посмртно слово. И тако престарелим родитељима беше остао само свети Григорије, као једина зеница очију њихових. И било је немогуће оглушити се о родитеље. Свети Григорије био је дужан да им у старости послужи, и да их сахрани када се упокоје. Тако се свети Григорије врати опет из пустиње у Назианз. Отац његов Григорије, већ изнемогли старац, жељаше да син његов Григорије још за живота његова заузме епископски престо у Назианзу. И мољаше, и преклињаше, па чак и заклињаше сина да пристане на то. Али он, повињујући се заповести очевој, водио је све црквенепослове, но нипошто није хтео да заузме епископски престо. И он рече оцу: Оче, немогуће ми је да за твога живота заузмем твој епископски престо. – Отац више не наваљиваше за то, али препуштајући му сву бригу о Цркви, говораше му: Сине мој, док сам ја у животу, буди ми жезал старости моје; a пo одласку мом из овог света, учини како ти буде најзгодније. После тога престави се стари Григорије, епископ назиански, отац светога Григорија, пошто је на епископском престолу седео четрдесет и пет година. Када се преставио, било му је сто година. И би славно сахрањен, јер и свети Василије Велики дође на његову сахрану. А госпођа Нона, мајка светог Григорија, остаде у животу. Али ускоро се и она упокоји у Господу. И њој беше такође сто година. Пошто сахрани своје свете родитеље, и ослободи се бриге о њима, свети Григорије жељаше да се ослободи и вреве светске, јер га народ салеташе да заузме епископски престо оца свог. И он кришом оде у Селевкију, и борављаше при цркви свете првомученице Текле. Одатле би другарским молбама позван од светог Василија Великог, да узме на себе бригу о сиротиштима и болницама. Јер свети Василије беше подигао велике домове за збрињавање оних који немају где главе склонити. И смести у њима убоге и болесне, удовице, и сиромахе, и странце. И храњаше их. И ту бригу о њима повери своме милом другу. И беше свети Григорије хранитељ убогих, служитељ болесних, и утешитељ странаца. У то време од јереси аријанске, која је већ много година потресала Цркву Божју, као од неке хидре нова глава, произађе нова јерес, и наношаше штете многима. Та јерес беше Македонијева. Она је хулила на Светога Духа. Док су аријанци исповедали да је Отац – Бог нестворени, предвечни, а Син – створен, не једносуштан са Оцем и не савечан; дотле су македонијевци исповедали да је Син раван Оцу, али су хулили на Духа Светог: једни су од њих говорили да је Дух Свети твар а не Бог, а други – да није ни твар ни Бог. И њих свети Григорије називаше полу аријанцима, јер су поштовали Сина а бешчестили Светога Духа. Ова се јерес нарочито ширила у Византу. И саборском одлуком светог Василија Великог и многих других православних епископа, свети Григорије би усаветован да, као човек мудар и силан у речи, иде у Визант и тамо сузбије ту јерес а заштити праве догматс свете вере. Али пре но што он крену за Визант свети Василије Велики се разболе и упокоји. И тако се угаси свемирски светилник. Свети Григорије је дуго плакао за њим. И надгробним словом се опростио са њим. Потом крену на пут, и стиже у престоницу Византије, Цариград крајем 379 г. Ту га с радошћу дочекаше православни. Али нађе Цркву Христову умањеном, и број се верних могао лако избројати, пошто је велики део града био пошао за јересима. У рукама су јеретичким били и сви огромни и дивни храмови Божји. Само један мали и стари храм свете Анастасије, на који јеретици нису обраћали пажњу, беше остављен православнима. И свети Григорије се одмах даде на посао. Као некад Давид наоружан праћком против Филистимљана, тако свети Григорије, наоружан речју Божјом против јеретика, побеђиваше их у препиркама, и њихове догмате кидаше као паучину. И својим богомудрим и богонадахнутим речима он сваки дан привођаше многе од зловерја православном правоверју. И за кратко време толико се умножи Црква Христова, да је било немогуће избројати њене верне. А број јеретика се из дана у дан смањиваше. И збиваше се оно што у Светом Писму пише за дом Давидов и за дом Саулов: Дом Давидов све већма јачаше, а дом Саулов постајаше све слабији (2 Цар. 3, 2). Но још аријанско и македонијевско зло не беше престало, појави се нови јеретик од Сирије, Аполинарије. Он је зло учио о оваплоћењу Господњем: Христос тобож нији примио душу човечанску, него је место душе имао Божанство. На тај начин, оваплоћење Господње није истинито, није стварно. Пошто овај јеретик беше речит и вичан јелинској мудрости, многе заведе у своју јерес. А ученици се његови размилеше по свима земљама, као удицом ловећи неуке и вукући их у погибао. И добри подвижник свети Григорије опет имађаше велику борбу, борећи се са овим јеретицима. Оне што су отпадали од Православља он је изобличавао, претио, молио; друге је у вери одржавао; а треће од пада подизао. А Аполинаријеви ученици, идући по народу, клеветаху светог Григорија, како он тобож дели Христа на два сина. Упорно и свуда протурајући ту клевету, они успеше да у народу изазову гнев и злобу против светога Григорија. Јер и водена капља, ако често пада, дуби камен. Они који нису умели да се снађу у превиспреним речима јеретичким, и да схвате дубине тајне очовечења Христова, стадоше место православних пастира и учитеља поштовати вукове и јеретике, и њима веровати. И пастира који проповеда истину, сматраху за вука и јеретика. И изазвавши побуну, камењем засуше светог Григорија, као некада Јевреји светог првомученика Стефана, али га не убише пошто је Бог штитио свога угодника. Али пошто не беху задовољили своју злобу, они га зверски шчепаше, и градскоме епарху на суд одведоше, као неког бунтовника, и виновника нереда и побуна. А светитељ, потпуно невин, али кротак и смирен срцем, иако у толикој опасности од народа, говораше Христу Богу свом: Ради имена твог, Христе, ако и пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном (Пс. 22, 4). А епарх, знајући да је невин, а притом видећи и очигледну злобу људску, пусти га на слободу. И изиђе без рана и бијења мученик, без мучења – венценосац, имајући само једно: добру вољу да страда за Христа. Због таквих подвига и силних борби са јеретицима, свети Григорије се прочу, и постаде познат свима, и свуда слављаху мудрост његову, и од целе свете православне Цркве би му дат назив: Богослов. Као древноме Богослову, светом Јовану, девственику и возљубљеном ученику Христовом. Овај назив, иако се даје свима великим учитељима и светитељима уопште, јер су сви богословили благочесно о Светој Тројици, светом Григорију је дат за изванредне и изузетне заслуге у овом погледу. Као знак за његове победе и триумфе над тако великим и многобројним јеретицима. И отада стадоше га сви називати Богословом. Веома вољен од православних, сви су они желели да им он буде патријарх. Усто и Петар, патријарх александријски, који дође после Атанасија Великог, писао је светом Григорију Богослову хотећи да му повери престо Константиновог града као човеку достојном и који је толике трудове поднео за Цркву Христову. Али злобни људи спречише то одмах на овај начин: У Цариграду се налажаше један јелински философ, присталица циничке философије, по имену Максим, по рођењу Египћанин. Беше то човек лукав, препреден, вешт и пакостан. Он дође к светоме пастиру, Григорију Богослову, одбаци јелинско безбожје, крсти се и постаде члан свете Цркве. И вођаше рђав живот, лицемерно се покривајући побожношћу као овчијом кожом: уствари пак изнутра беше вук, што се доцније и обелодани. А светитељ Божји Григорије, не знајући његову поквареност, сматрао је његово обраћење у хришћанство за велику ствар, па га прими под свој кров и за своју трпезу. И учини га клириком. Он пак, угледајући се на Јуду, намисли да отступи од свог оца и учитеља, и да поведе борбу против њега. За ту своју намеру нађе помоћника у једном презвитеру који се није Бога бојао, a био је вичан сплеткама. И стаде Максим потајно са овим лукаво смишљати, како да се докопа патријаршијског престола у Цариграду. Али пошто им је за такав подухват било потребно доста злата, да би митом и поклонима придобили многе за своје једномишљенике, они се најпре дадоше на посао да дођу до злата. И уз помоћ Сатане дођоше до жељеног злата на овај начин. У Византију дође са острва Таса један презвитер, и донесе много злата ради куповине мермерних плоча које се доносе из Прикониса. Максим и његов помоћник преварише овога великим обећањима, те му узеше злато. И оно им беше доста да остваре свој зли план. И тајно послаше у Александрију многе и велике поклоне патријарху Петру, и епископима и клирицима што су поред њега, молећи га много да пошље у Византију своје епископе, који би Максима довели на патријаршиски престо. Саблажњен поклонима, Петар као да заборави на своје раније писмо светоме Григорију, пристаде на њихову молбу, и одмах посла у Цариград своје египатске епископе. Дошавши у Цариград, они се никоме не јавише, ни пастиру, ни клиру, нити коме од кнезова, Него за време јутрења уђоше с Максимом у цркву, да га посвете за архиепископа. Свети Григорије беше у то време болестан. Вест о томе разнесе се одмах на све стране, и за тили час слегоше се презвитери, клирици и много народа. И то не само православни, него и јеретици. Јер сви беху изненађени том потајном злобом и незаконитим посвећењем. И распалише се гневом, и викаху на египатске епископе, и спречише их да своју неправедну намеру сроведу у дело. Постиђени, епископи изиђоше из цркве, и уђоше у кућу неког свирача, и тамо извршише неправилно посвећење, и објавише Максима за цариградског патријарха. Уз Максима беху неки од духовних лица и од мирјана: једни од њих били су због преступа одлучени од Цркве, други – подмићени, а трећи – прелашћени обећањем поклона и почасти. Нажалост, Максима подржаваше и римски епископ Дамас. А огромна већина народа, и то све честити граћани, беху силно љути на Максима, и грђаху га страшно. Негодоваху, и на самог светог Григорија што је таквог човека примио под свој кров и удостојио га свога пријатељства. А свети им одговараше, говорећи: Људи немојте се љутити на мене што сам му чинио добро, не прозревши његову поквареност. Јер ми нисмо криви, ако не можемо да прозремо унапред нечију поквареност. Једино Бог зна унутрашње тајне људске. Осим тога, зар нам Закон Божји не наређује, да очински с љубављу отварамо срце своје свакоме долазиоцу? Спаситељ рече: Који долази к мени, нећу га истерати напоље. За мене је била велика ствар што Максим од јелинског идолопоклонства приђе крштењу, и што од Зевсовог служитеља постаде служитељ Свете Тројице. Притом се показиваше и врлинаст, иако лицемерно, као што се већ обелодани његово лицемерство и поквареност. Али није наше да такве ствари испитујемо, јер нам није дано да улазимо у тајне помисли људске, нити да знамо будућност, сем кад нам Бог тако нешто открије. Ми гледамо на лице а Бог на срце. – Успокојен таквим речима, народ се још са већом љубављу припијаше уз светог Григорија Богослова. Максим пак поведе са собом све египатске архијереје који га поставише за архијереја, и отиде код благочестивог цара Теодосија Великог, који се тада налазио са војском у Солуну. И приступивши му, мољаше га да му да патријаршијски престо цариградски. Јер кукавац, пошто му црквена правила не даваху власти, намисли да од царских наредаба добије власт управљати Црквом. Желео је да чини насиље, не да епископује. Стога благочестиви цар с великим гневом и претњом отера Максима и епископе што беху с њим. И отпловише сви у Александрију, где се Максим опет лати истога посла. Јер напунивши златом руке многих клирика Александријске цркве, он је дрско и безочно говорио патријарху Петру: Или ми издејствуј цариградсјси престо, или од твога отступити нећу. – И вештим сплеткама копаше јаму патријарху, и сигурно би остварио своју пакосну намеру, да за то убрзо не дознаде епарх александријски. Бојећи се да у народу не настане нека побуна, епарх протера Максима силом и са срамом из Александрије. Свети Григорије Богослов, пошто му у Византу телесно здравље беше сасвим оронуло, одрече се управе над Византијском црквом, и жељаше да отпутује у своју отаџбину, у Назианз. И изговори народу последњу поуку, саветујући им да држе чисту веру и чине добра дела. А кад народ разазнаде да хоће да иде од њих, настаде плач, и сви као да једним устима говораху: О оче! одлазећи од нас, ти одводиш са собом и Свету Тројицу! Јер без тебе неће у овом граду бити правог исповедања Свете Тројице. Заједно с тобом отићи ће из овог града Православље и побожност. Када свети Григорије чу овакве речи од народа, и виде народни плач, одустаде од намере, и обећа им да ће остати код њих док се епископи не скупе на сабор. Јер се очекивао сабор епископа, да изабере достојног човека за патријарха. Светитељ је то чекао: да на престолу види пастира православног, па да иде у своје отачаство. У то време благочестиви цар Теодосије беше у рату са варварима. Пошто их победи, он са триумфом дође у Цариград. А патријаршијску саборну цркву држаху аријанци, и патријарх им беше Демофил. Православни пак, као што је већ речено, имађаху мали и стари храм свете Анастасије. Цар позва Демофила, и саветоваше му да прими православну веру. Ако пак неће, онда да уступи своје место. Демофил, упорна срца, претпостави да буде лишен престола, него да напусти своје зловерје. И предаде цар светом Григорију Богослову и православнима саборну цркву, коју су аријанци држали четрдесет година. Предаде им и све остале цркве. И кад архијереј Божји Григорије с клиром и народом хтеде да уђе у цркву, мноштво аријанаца, наоружаних као за рат, стајаху пред црквом, спречавајући православне да уђу. А светом Григорију прећаху смрћу. И најмише једног младића, снажног и безочног, да се крадом привуче Григорију, и зарије му нож у стомак. Али Бог штићаше свога служитеља. И беше силна хука и бука и метеж од стране аријанаца, и сигурно би учинили неко зло, да није дошао сам цар и увео светог архијереја у цркву. A православни народ, весели и радосни, узнесоше захвалност Богу, проливајући сузе радоснице, што после толико година добише натраг своју светињу. И једнодушно се обратише цару, молећи га да на патријаршијски престо посади Григорија Богослова. A светитељ, због сталних телесних болести својих немајући снаге да говори громко усред народног клицања, рече преко једног клирика ово: О чеда моја! сада је време да благодаримо и славимо Бога једнога у Тројици, што нам поврати цркву нашу. Због тога треба сада да величамо доброту Божју, а питање патријаршиског престола решићемо касније! – Чувши ове архијерејеве речи, народ престаде са клицањем. И кад се заврши света литургија, сви се разиђоше. А аријанци умукоше посрамљени. Благоверни цар Теодосије веома поштоваше светог Григорија Богослова, као оца свог. Али он не одлажаше често код цара, добро се сећајући Соломонових речи: Ретко нека ти нога ступа у кућу ближњега твог, да не би, наситивши се тебе, омрзао на те (Прич. 25, 17). Главна брига светитељева беше: да стално поучава народ, да посећује болеснике и исцељује их, да теши оне којима се чини неправда, да штити немоћне, и да стадо своје чува од јеретичких саблазни. А понекад је одлазио и на село, јер је волео безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање. А тим одмором је помало лечио честе болести своје, да му тело не би изнемогло за остале трудове. Иако је господарио огромним црквеним имањем, он никада не узе за себе ниједну драхму, нити испитиваше црквене економе колики су приходи а колики расходи. Сматрао је да то није посао епископа већ економа. А препоручиваше свима, да имају чисту савест пред Богом. Малаксавајући од свагдашњих трудова и старости, свети Григорије се једном разболе, и лежаше на одру. Народ сазнаде и дође да га обиђе. А он, седећи на одру, питаше их: Шта желите, чеда моја? Који је разлог, те сте дошли к мени? – А они му се поклонише, и захваљиваху му много за његове трудове: што град очисти од јереси, што многе цркве које су аријанци држали дуго година опет поврати православнима, што толика добра учини свима својим поукама и својим пастирским старањем око свију. И говораху: Сада пак, о оче! ако одлазиш к Богу, помоли се за своје стадо, за благоверног цара, и за сву Цркву. – Светитељ их обавести, да његова болест није на смрт. И пошто их по обичају свом поучи, отпусти их. И пошто сви изађоше, остаде један младић, и припаде к ногама светитељевим, са сузама и ридањем молећи га да му опрости грех. А када светитељ упита какав је то грех, младић ништа не одговори, већ само ридаше и опроштај мољаше. Тада неко од присутних рече: To je убица твој, оче! који по наговору јеретика хтеде да ти зарије нож у стомак, али те Христос заштити. И ето, сада се каје, и моли опроштај. – Светитељ рече младићу: Мили, нека ти Господ наш Исус Христос буде милостив, и нека ти опрости грехе твоје! Само отсада буди наш, остави јерес, и приступи Христу Богу, и Њему служи верно. – И тако с опроштајем отпусти тога младића. О томе сазнаде сав град, и дивећи се његовој незлобивости, још више га заволеше. Потом се стадоше стицати епископи у Цариград 381, године, с једне стране ради бирања престоничког патријарха, a с друге – да се на другом Васељенском Сабору предаду анатеми јереси и потврди Православље. – И скупише се сто педесет православних епископа, међу којима најстарији беше свети Мелетије антиохијски. Тада свети Григорије Богослов, болестан и тужан, и преко своје воље би посађен на патријаршијски престо, пошто су га молили цар и сав народ. Затим се после не много дана разболе пресвети Мелетије, патријарх антиохијски, и отиде ка Господу. Онда дођоше епископи из Египта и Македоније, и негодоваху због постављења Григоријевог, пошто је без њих био изабран. И говораху да је његово постављење неправилно, јер је постављен не од александријског већ од антиохијског патријарха. Јер међу патријарсима александријски престо је први после римског, па je зато требало да он постави цариградског патријарха. И би међу епископима велика несугласица, и врева, и распра. Једни говораху да је Григоријево постављење правилно, други – да није. И свађаху се епископи међу собом. А када свети Григорије Богослов виде каква је због њега распра и свађа међу епископима, устаде у сабору, одржа говор свима, и рече: Свештени и чесни пастири, ја нисам желео да узимам управу над Цариградском црквом, иако је ова црква узрасла и учврстила се мојим знојем и трудом. Мени је доста било да то препустим Богу, и да од Њега очекујем награду. Али љубав словеснога стада и општа одлука епископа примора ме да примим престо. Сада пак чујем да се многима то не допада. Знајте дакле, да не иштем ни богатства, ни високе положаје, ни почасти, нити желим да се називам патријарх цариградски, и без туге одлазим из епископије. А ви се договарајте, и чините што вам је воља. Мени је одавно мила пустиња. Јер нас не лишавају Бога они што нас лишавају престола. Рекавши то, он изађе, и напусти патријаршију, и усели се у једну малу кућицу, удаљену од цркве, избегавајући вреву и расправљање оних што су долазили к њему. А многи од народа долажаху код њега, и мољаху га да се сажали на стадо своје, и да га не оставља, пошто је толики зној и труд уложко, те га је умножио. И говораху: О оче! покажи милост према љубљеној деци својој, ради које си се толико времена мучио! поклони им и остатак дана својих, да бисмо, по престављењу твом, имали тело твоје, ми који смо просветљени твојим учитељством. – А светитељ, као чадољубив отац, би тронут, и беше у недоумици шта да ради. И мољаше Бога да Он учини како је најбоље. На Сабору епископа расле су несугласице и распре. Блажени Григорије дође на Сабор, одржа говор, и рече: Људи и сапастири Христова стада, срамота је што се толико свађате ви, који треба да друге поучавате миру. Јер како можете друге учити слози и једномислију, када је таква неслога међу вама? Но ја вас молим пред самом Пресветом и Једносушном Тројицом да успоставите мир и љубав међу собом, те да сложно решите црквена питања. А ако сам ја узрок вашој неслози и подвојености, нисам вредноснији од пророка Јоне, баците ме у море, и утишаће се ваша бура. Волим да пострадам, ако хоћете, иако сам невин, само да се ви помирите, и будете једномислени. Рините ме с престола, протерајте из града, само љубите истину и мир, са пророком Захаријем говорим (Захар. 8, 19). Здраво да сте, свештени пастири, и сећајте се мојих трудова! Када он то рече, постидеше се сви противници, и беху дирнути његовим речима. А свети Григорије напусти Сабор, са намером да се врати у своје отачаство. Али најпре оде цару, да се опрости са њим. И рече му: Царе, за многа доброчинства твоја која си учинио Цркви, нека те Христос награди у дан награде! А дар који сада иштем од тебе, моћни господару, не одреци ми. He иштем имања, нити молим за своје сроднике, нити хоћу скупоцене покриваче за свети престо, него желим одмор себи уморном од трудова, еда би престала и завист многих, и ти својим напором смирио епископе! Учини крај борби међу епископима ти, који си учинио крај безочностп варвара! украси своју победоносну државу тиме што ће епископи имати мир и слогу међу собом! А они ће то имати, ако ми допустиш да ја отпутујем у своје отачаство. Ето, тај поклон молим од тебе! ту ми последњу милост укажи! Цар се зачуди речима светитељевим, и заплака. Заплакаше и присутни великаши. Јер сви гајаху према њему огромну љубав, и нису
  11. Предавања епископа проф. др Атанасија (Јевтића) из Патрологије 2 на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 2011. View full Странице
  12. Митрополиту су саслуживали, ректор богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, јеромонах Јустин Мреновић, јерођакон Онуфрије Савић и ђакон Душан Биговић. За пјевницом су појали и у олтару чтецирали ученици IV разреда. После прочитаног одјељка из апостола и јеванђеља, Митрополит Амфилохије је бесједио о великом учитељу Цркве Православне, Јовану Златоустом, који је изабрани међу изабранима, и својим животом и дјелима, који је читавим својим бићем свједочио пут Христов. Владика је у бесједи поучио сабране монахе, ученике и вјерни народ о светитељу, поручивши ученицима, да се у свом животу угледају на овог великог јерарха Цркве Христове и да неко из ове генерације настави изучавање јелинског језика, како би се превела сва дјела Светог Јована Златоустог са грчког на српски језик. Митрополит Амфилохије ће данас освештати и пререзати славски колач у трпезарији Цетињске богословије и присуствовати слави вицематураната, са гостима богословије, чији је разредни старешина професор мр Слобо Станишић. Извор: Радио Светигора
  13. На празник Преноса моштију Светог Јована Златоустог, у петак 9. фебруара 2018. године, свету литургију у Цетињском манастиру служио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством и свештеномонаштвом, поводом славе IV разреда Цетињске богословије, који су XXIII генерација обновљене богословије ‎(2014-2019). Звучни запис беседе Митрополиту су саслуживали, ректор богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, јеромонах Јустин Мреновић, јерођакон Онуфрије Савић и ђакон Душан Биговић. За пјевницом су појали и у олтару чтецирали ученици IV разреда. После прочитаног одјељка из апостола и јеванђеља, Митрополит Амфилохије је бесједио о великом учитељу Цркве Православне, Јовану Златоустом, који је изабрани међу изабранима, и својим животом и дјелима, који је читавим својим бићем свједочио пут Христов. Владика је у бесједи поучио сабране монахе, ученике и вјерни народ о светитељу, поручивши ученицима, да се у свом животу угледају на овог великог јерарха Цркве Христове и да неко из ове генерације настави изучавање јелинског језика, како би се превела сва дјела Светог Јована Златоустог са грчког на српски језик. Митрополит Амфилохије ће данас освештати и пререзати славски колач у трпезарији Цетињске богословије и присуствовати слави вицематураната, са гостима богословије, чији је разредни старешина професор мр Слобо Станишић. Извор: Радио Светигора View full Странице
  14. Теми образа (лика) и подобија Божјег у човеку, једној од централних у хришћанској антропологији оци ране цркве су разнолико прилазили. Лик Божји су посматрали у разумној (духовној) природи човека, у његовој слободној вољи, бесмрћу, господственом положају, као цара видљивог света, склоности ка карактерном усавршавању, способности да ствара. Најраспрострањенији је ипак, био став, по коме је лик Божји укључен у људску душу, тачније у њеним „вишим“ сферама (деловима) – уму (nous), разуму (dianoia) или духу (pneuma). Таквог став придржавао се и Григорије. У једном од својих „Мистичких спевова“ он тако говори о лику Божјем у човеку: „Било (је време) када је високи логос ума, следујући великом Уму Оца основао свет који није до тада постојао. Он рече и саврши се шта је хтео. Али када је све то - земља, небо, море саставило космос, затребао је созерцатељ Премудрости, мајке свега, страхопоштовани цар свега земаљског. Тада Логос узевши део новостворене земље, бесмртним рукама саставио је мој лик, коме је дао нешто од свога живота, тако што је у њега послао духа, који је струја невидљивог божанства. Тако је из праха и дихања створен човек – лик Бесмртнога, пошто у обома (Богу и човеку) царује природа ума. Зато сам ја по своме земном (пореклу) призван у овај живот, али због делића Божанства ја носим у грудима љубав (према Божанском). (…) Уопште, Григорије говори нарочито узвишено о човеку. У једној од његових песничких молитава читамо: „Твоја слава (kleos) – човек, кога си поставио за анђела, појца твога сјаја!“ На другом месту Григорије говори о човеку као храму Божијем и „створеном богу“: „Ако будеш ниско мислио о себи, (напомињем ти), да си ти Христово створење и дихање, достојно поштовања, честица (Њега), а затим и небесни и земни; ти – створени бог, незаборавни производ Творца, који кроз Христова страдања иде ка непролазној слави… Јер је човек храм великога Бога; и он себе чини таквим (храмом), ко се дреши од земље и непрестано иде ка небу. Овај ти храм заповедам да сачуваш благоуханим, твојим делима и речима (тако да свагда имаш Бога унутар себе…“ Дакле, главна назнака и призвање човека – (је да) усходи од земаљског ка небеском, од људског ка Божијем. Бог је, по Григорију, створио човека због тога да он достигне вишу славу и „замени у себи земно (небесним)… као бог, свагда да ходи Богу“. Будући богом по своме потенцијалу, човек треба да достигне такав степен богоуподобљења, при коме постаје свецело обожен. Циљ човековог живота је да „постане бог и дух… стекне достојанство светозарног ангеоског лика, задобивши за велике трудове још већу награду“. У овоме је Григорије веран свој источно-хришћанској традицији. Извор: Српска Православна Црква
  15. Григорије развија, за хришћанство традиционалну тему Божјег лика у човеку. „Човек је твар и образ (лик) великога Бога“, читамо у једној од његових песама. У другој песми он говори о човеку као прекрасном и нераспадљивом лику небеске Речи, подвлачећи сродство између Христа, Који се и Сам показује као „лик“ невидљивог Бога, и човек створен по лику и подобију Божјем. Теми образа (лика) и подобија Божјег у човеку, једној од централних у хришћанској антропологији оци ране цркве су разнолико прилазили. Лик Божји су посматрали у разумној (духовној) природи човека, у његовој слободној вољи, бесмрћу, господственом положају, као цара видљивог света, склоности ка карактерном усавршавању, способности да ствара. Најраспрострањенији је ипак, био став, по коме је лик Божји укључен у људску душу, тачније у њеним „вишим“ сферама (деловима) – уму (nous), разуму (dianoia) или духу (pneuma). Таквог став придржавао се и Григорије. У једном од својих „Мистичких спевова“ он тако говори о лику Божјем у човеку: „Било (је време) када је високи логос ума, следујући великом Уму Оца основао свет који није до тада постојао. Он рече и саврши се шта је хтео. Али када је све то - земља, небо, море саставило космос, затребао је созерцатељ Премудрости, мајке свега, страхопоштовани цар свега земаљског. Тада Логос узевши део новостворене земље, бесмртним рукама саставио је мој лик, коме је дао нешто од свога живота, тако што је у њега послао духа, који је струја невидљивог божанства. Тако је из праха и дихања створен човек – лик Бесмртнога, пошто у обома (Богу и човеку) царује природа ума. Зато сам ја по своме земном (пореклу) призван у овај живот, али због делића Божанства ја носим у грудима љубав (према Божанском). (…) Уопште, Григорије говори нарочито узвишено о човеку. У једној од његових песничких молитава читамо: „Твоја слава (kleos) – човек, кога си поставио за анђела, појца твога сјаја!“ На другом месту Григорије говори о човеку као храму Божијем и „створеном богу“: „Ако будеш ниско мислио о себи, (напомињем ти), да си ти Христово створење и дихање, достојно поштовања, честица (Њега), а затим и небесни и земни; ти – створени бог, незаборавни производ Творца, који кроз Христова страдања иде ка непролазној слави… Јер је човек храм великога Бога; и он себе чини таквим (храмом), ко се дреши од земље и непрестано иде ка небу. Овај ти храм заповедам да сачуваш благоуханим, твојим делима и речима (тако да свагда имаш Бога унутар себе…“ Дакле, главна назнака и призвање човека – (је да) усходи од земаљског ка небеском, од људског ка Божијем. Бог је, по Григорију, створио човека због тога да он достигне вишу славу и „замени у себи земно (небесним)… као бог, свагда да ходи Богу“. Будући богом по своме потенцијалу, човек треба да достигне такав степен богоуподобљења, при коме постаје свецело обожен. Циљ човековог живота је да „постане бог и дух… стекне достојанство светозарног ангеоског лика, задобивши за велике трудове још већу награду“. У овоме је Григорије веран свој источно-хришћанској традицији. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Епископ западноамерички проф. др Максим (Васиљевић) на представљању шестог тома Сабраних дела Светог Јована Златоустог, Градска библиотека, Врњачка Бања, 14. октобрa 2017. View full Странице
  17. Свети апостол и јеванђелист Јован. Родио се овај свети ученик Христов у рибарској породици. Родитељи му беху благочестиви и веома побожни људи и тако одгајише и свог сина Јована. Заједно са својим братом Јаковом, кренуо је за Христом и никада Га није напуштао. За њега се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући Га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија. Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес. Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство. Поживео је овај угодник Божји више од 100 година. Црква два пута у години прославља овог светитеља и то: 26 септембра када се сећамо његова упокојења и 8. маја, јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит. И зато нека под дејством његове молитве и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести и нека нас удостоји љубави Христа Бога нашег. Тропар (глас 2): Апостоле Христу Богу возљубљене, ускори избавити људи безотвјетни, пријемљет тја припадајушча, иже падша на перси пријемиј; јегоже моли Богослове, и належашчују моглу језиков разгнати, просја нам мира и велија милости. Преподобни Арсеније Велики Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: "Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?" Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: "Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом. Света Емилија Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године. Преподобни Арсеније Трудољубиви Преподобни Арсеније Трудољубиви монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку.
  18. Свети апостол и јеванђелист Јован. Родио се овај свети ученик Христов у рибарској породици. Родитељи му беху благочестиви и веома побожни људи и тако одгајише и свог сина Јована. Заједно са својим братом Јаковом, кренуо је за Христом и никада Га није напуштао. За њега се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући Га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија. Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес. Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство. Поживео је овај угодник Божји више од 100 година. Црква два пута у години прославља овог светитеља и то: 26 септембра када се сећамо његова упокојења и 8. маја, јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит. И зато нека под дејством његове молитве и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести и нека нас удостоји љубави Христа Бога нашег. Тропар (глас 2): Апостоле Христу Богу возљубљене, ускори избавити људи безотвјетни, пријемљет тја припадајушча, иже падша на перси пријемиј; јегоже моли Богослове, и належашчују моглу језиков разгнати, просја нам мира и велија милости. Преподобни Арсеније Велики Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: "Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?" Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: "Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом. Света Емилија Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године. Преподобни Арсеније Трудољубиви Преподобни Арсеније Трудољубиви монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...