Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'богословском'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. Светом Литургијом и свечаном академијом на Православном богословском факултету Универзитета у Београду прослављен је празник Светога Саве, првог Архиепископа српског. Прослава Савиндана на Богословском факултету у Београду | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са функције такође тражио Синод? Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку. Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати? Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго? И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ? То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни. Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене? Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ? Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета. Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Имате ли још нешто да кажете на крају? Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог? Извор: Теологија.нет View full Странице
  3. Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са функције такође тражио Синод? Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку. Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати? Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго? И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ? То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни. Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене? Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ? Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета. Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Имате ли још нешто да кажете на крају? Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог? Извор: Теологија.нет
  4. Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду Какав учитељ, такав и ученик! – То се остварило у случају несмиреног епископа Максима Васиљевића, и његовог духовника, неумиреног Атанасија Јевтића. У најновијем тексту, Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега) (овде) Максим даје један портрет, који се назива Родина-мать, а евоцира чувени Совјетски мобилизацијски плакат Отаџбина мајка зове. Жељко Познановић: „Само онај ко мрзи Русију као грађанин Васиљевић може да ову слику злоупотреби као сублиминалну поруку позива на побуну и мобилизацију студената у зашиту њега и њихових НАТО господара“. Максим, Родина-мать, 1999 Родина-мать зовет! Сигурно је да студенти не би могли – барем не већи број њих – да разумеју ову асоцијацију, али се она разуме из даљег текста, али и из прашине која се подигла. Пошто је изградио о себи слику мученника који страда на правди Бога, Максим закључује: „Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо 'попу поп, а бобу боб', а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте 'непобедиво оружје и утврђење вере'. Црква није просто лечилиште, него и место где 'умиремо да бисмо живели', на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду“. - Владика Григорије као саучесник Нећу се бавити овим патетичним текстом, иако ћу се вратити на Максима и његов позив на побуну, него ћемо видети и његове саборце. Наиме, владика Григорије и о. Вукашин Милићевић су гостовали на Novoj S (N1). Када су „дарвинисти“ били кажњени, једна од мера је била и забрана да без Патријарховог благослова могу да говоре у медијима. Вукашин није имао благослов и лагао је безочно да им је Патријарх објаснио да се то односи на клирике из других епархија (овде). То је бесмислица за свакога ко познаје црквена правила. Наиме, ниједан свештеник или епископ не може да проповеда у епархији другога ако претходно не добије дозволу (благослов). Овде је посреди безобразлук, јер Вукашин је имао сада и експлицитну забрану да гостује код Бећковићке. Како овде трубе о демокрацији и „злом Синоду“, напомињем да је митрополит Амфилохије – познат као демократа – забранио епископу Игњатију Мидићу да предаје на филозофском у Никшићу: Ти не можеш да проповедаш у мојој епарији! Исти Радовић – док је мењао болесног патријарха Павла – је забранио Григорију да гостује на београдској телевизији. Реците ми како се зове овај садашњи Григоријев гест? Наиме, није добио благослов Патријарха. Зашто овај Милићевићев, на први поглед, самоубилачки гест? Зато што му је, како се чује, а то не могу и децидирано да тврдим, Григорије обећао да ће га одвести у Немачку, а затим и што се нада да ће га мама заштитити. Наиме, Вукашинова мајка, Лепосава Милићевић је била јуловка и министар, али умешана и у милионске афере (овде и овде). Треба имати образ као ђон и као дете јуловца критиковати СНС! Волео бих да видим што је то ЈУЛ био бољи од СНС!? Него, нафатирали се тада, па би да продуже. Зашто помињем отворено лагање, а не неговорење истине? Па да послушам владику Григорија! Владичанска се не пориче! Наиме, он код Бећковићке: „Ово је последица нашег држања очију затворених и нашег пуштања да се лаж расцвјета. Лаж је само почетак, завршетак је насиље. Имамо ону: „Ко лаже тај краде, ко краде тај убија.“ Кад је почело да се толико лаже и кад је престало да се говори: „Дај не лажи“ или „Престани да лажеш?“ Зато ја кажем и Вукашину и Григорију, престаните да лажете! Сам Григорије ми даде благослов да му то кажем! Дурић не само да уме да слаже, него је и лицемер. Он је тражио да се уклони патријарх Павле (овде), а сада пише: „Глупост је дефект људскости, а не интелекта. Патријарх Павле је рекао: За човека који не верује у Бога не можемо са сигурношћу рећи да је будала, а онај ко верује у свашта, за њега то можемо рећи са сигурношћу“. Григорије има дефект људскости, и то лепо потврђује. Али има и талента за политичара, јер једно ће јуче рећи, а данас друго. Не пита се како Синод добро „убоде“ и одликова Додика, који је и у мају био са АВ на Сабору (иако ван заседања)? Па Додик и Вучић су дугогодишњи другари и сарадници, а сада би Григорије, који је урадио безброј послова са Додиком, да каже како није друговао са АВ! Међутим, историја каже друго. Кад му је требало, није био гадљив на Вучићеве паре. АВ рече да је Србија уложила 700.000 еура у храм те изразио наду да ће он засијати до 2020. године. Саборна црква у Мостару до темеља је спаљена у јуну 1992. године (овде). Тада је АВ био заједно са Додиком. Наравно да се Дурић дружио и са Тадићем, али и са Ђиласом... Григорије је обновио своју кампању за патријарха. Користи ову хаотичну ситуацију не би ли профитирао. Зато сада буче против Синода и Патријарха. Вајан борац за демократију и науку, а у ствари најобичнији опортуниста и трансформер. Објавио је и интервју своје мајке (овде), који је само делимично њен, јер се ту вади за разне гафове и покушава да замаже шта се заиста и десило. Бескрупулозност му је галактичких размера јер користи ову старицу у своје циљеве. Говори како је све љубав, а мајка му вели да се није удала из љубави и то наглашава! Сина свога зове Владика. Мене моја никад не зове Поп. То каже када је неко пита шта сам. Иначе сам за њу: Мој Зоран. Ова је речита: „Ја сам свом сину недавно рекла, да се не би кад преварио да носи дугу браду. Да се фино понаша, да се фино подшиша и да не пристане никад да буде патријарх јер би се моје кости у гробу окренуле. Иди, сине, у пензију и одмарај се“. Ово нису Старичине речи, него брутални спин. Јер је Григорије дуго носио дугачку браду и косу. Наиме, интервју је од 03. окт. 2019, а недавно не може да сеже у 2013. годину! Тада је Григорије „косијанер“ и брадоња (овде). Неки необдарен интелигенцијом је смислио овај спин. Јер је Григорије носио браду и косу најмање 14 година (постао је владика 1999), а реченица имплицира да је никад није носио: да се не би кад преварио да носи дугу браду. За млађе: у српском је кад негација, и у овом контексту значи никад. На крају, сад се Владика сети да послуша мајку? Перверзна је и жеља да не буде патријарх, јер је то тежак крст и он треба да се одмара и ужива, али ако га већ зову, онда ће прекршити мајчину и њој ће се кости тумбати у гробу! Па крст је бити и обичан хришћанин! О чему прича „ова“ старица? Исто што и каже Максим да се Григорије жртвовао што је отишао за Немачку. Иста кухиња. - Владика Игњатије као саучесник у пучу Декан ПБФ је имао довољно времена да ради свој посао, али се у њега није мешао. Други су мислили за њега. Није преузео одговорност. Синод му је још у јуну саопштио шта да изврши. О то се оглушио. Покушали су да добију на времену. Потрошили су и новце и килограме живаца са суманутим захтевима за нови сабор. На сасвим јасном српском сам поручио Игњатију да да оставку ако не може да реши проблем. Послушао је лоше саветнике и зато га бије гр̏ад по глави. У целој овој причи Владика је изгубио образ. Ја бих пожелео – да ми се тако нешто деси – да ми се земља отвори под ногама. Шта сада радити? Не знам. Ја сам људима говорио да могу да ме једном не послушају на исповести, а да кад други пут дођу, и виде да су се угрували, јер нису послушали, имају само још једну шансу. Трећи пут не могу да ми изађу на очи. Саветовао сам Игњатију да да оставку још пре неколико месеци. Није послушао. Обрлатили га дворски пророци. Да ће ствар бити поново као потврда да Дух Свети има смисла за хумор, они су седницу НН Већа на ПБФ сазвали на мој рођендан, 12 нов. Тада Игњатије треба да поднесе оставку, али да се јавно гласа. Да се виде птице ком јату припадају. Не стиде се ваљда својих ставова? Толико су тражили Сабор. Ево да сада стану на црту. Што би се стидели свог мишљења? Даље, Игњатије више није у позицији да сам поднесе оставку, јер је његово скидање наложио Синод. То је могао да уради пре. Ова пак бескрупулозна удружба, која је увукла у блато Игњатија, покушава и да га обмане, говорећи како он морада буде ражалован од НН Већа, а не самостално. То је лаж, јер по члану 19 статута ПБФ: Декану престаје мандат пре истека времена на које је изабран: на лични захтев... Опет, чл. 20: Декан може бити разрешен дужности пре истека мандата ако: прекрши кодекс професионалне етике. То се и десило. Игњатије није само одбио да изврши наредбу Синода, него је и слагао Синод. То се у синодском акту, који већ кружи нетом, овако вели: „С обзиром на ове и друге пропусте којима jе нажалост дезинформисан Свети Архијерејски Синод...“. – Сада, Владико, немој да се љутиш на мене, него на тога ко те је натерао да покушаш да слажеш (дезинформишеш) Синод и да пошаљеш лажна документа, а ја твој прљав веш нећу износити, док ти пак знаш шта си урадио. И нисам ја крив што те сада карам, него тај који те је поучио да слажеш! Да ли заиста мислиш да у Синоду седе малоумници који не знају законе, а исте владике и попови и цивили ти објашњавају да ови немају појма? Слагао си, и ту бога нема. Ти „пријатељи“ су те увукли у све ово. Не Ава Римски. И ја сам једини – ако не грешим – који је писао у твоју заштиту од Артемија и других. Иако нисам имао никаквог интереса. Као ни сада. И молим се за тебе. Но, то је све небитно, јер је то лична димензија, него да видимо шта ће даље да се деси. - Максим као вођа побуњеника Максим је најчудеснији мученик који се јавио. Уникалан је. Човек кука како је прогоњен и злостављан од злих стараца из Синода итд. Као патролог, изјављујем: Не видех мученика који је правио петиције у своју одбрану! Човек се разлетео по целом свету не би ли спасао своје место на ПБФ! Уз то, успео је само да демонизује СПЦ и Синод. Ништа друго. Јер је његова теза била да зли Синод прогања њега и врлог Вилотића, као носиоце научне светлости и сл. Зашто се Максим не радује мучеништву? Јер је антипод мученичког етоса. Најобичнији шарлатан и ругач хришћанским врлинама. Разобличава га св. Игњатије Богоносац: „Немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем“ (Римљанима 6, 2). Богоносац је молио римљане да не подмите некога из власти и да га онемогуће тако да пострада за Христа. Овај лажни мученик пише петиције да не пострада! O tempora, o mores! Човек представља као да су га бацили у језеро које гори сумпором. А само га уклањају са катедре коју не би могао обнашати на неком престижном Универзитету. Кад је толики квалитет, зашто се брине? Запослиће га на неком факултету у свету. И тамо ће ширити православље. Зашто се не запосли код свог пријатеља, еп. Лонгина, у Либертивилу, и држи 5-6 катедри, јер је способан, и спаси ту школу? - Да кажем унапред: Када Сабор напокон рашчини овог владику, он ће без канонског отпуста прећи под Фанар. И наставиће да ради против СПЦ. Питам и Синод: Шта још Максим треба да направи да би био рашчињен? Да убије некога? Да као Григорије узме да рукама дави владике, како каза, што се чу наоколо да је претио у Жичи? Григорију то није ново, јер је претио човеку да ће га појести као шампиту, па овај умре (овде). Патријарх каза да нам усташе не требају поред Григорија (по сведочанству неколико владика). Тако фанариоти прете нама, и то су ови јаничари од њих научили, да ће нас бичевати као стоку ако не подржавамо примат Истамбула (овде). Григорије набаци маску анђела, али је скине кад је насамо са тобом. - Сценарији око ПБФ Максим је организовао неколико петиција да би га спасили од злог Синода и Патријарха који је на умору (све класични спинови). Прва петиција је на енглеском (овде). Исто је преведено на српски (овде): „Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед дубоко забрињавајућих вести и одлука које долазе из вољене Српске Патријаршије. Објединили смо се у овом апелу будући забринути због напада на слободу говора и академске мисли, независност универзитета и црквени морал. Подршка овом апелу је велика, а број потписника би био и много већи да период за прикупљање потписа нисмо ограничили на три дана“. Текст на енглеском је највероватније писао сам Максим, јер садржи барем 10 грешака, а навео бих само 2: 1) Већ у првој реченици стоји We, orthodox academic theologians, come to express our profound frustration from a decision of the... а треба ...our profound frustration about a decision of the. Поред тога сама употреба фразе come to express је непримерена у овом случају; 2) While advocating for Marko Vilotic's excellence too, we intend to say little more about bishop Maxim Vasiljevic. Због погрешне граматике ова реченица добија сасвим друго значење од намераваног. Њен завршни део уместо намеравамо рећи мало више о епископу Максиму овако написан значи: не намеравамо рећи више о епископу Максиму. Тешко је поверовати да су нпр. Бер и Лаут могли потписати овако назврени текст (има Таса неки израз, не сећам се... иронишем). А да је Макса писао овај текст говори највише податак да ни његова мајка не би могла оволико да га хвали као он што је исхвалио себе! Када сретнем Бера и Лаута, рећи ћу им да их је поздравио Вилотић, и са задовољством гледати њихова зачуђена лица: Ко је то? А онда ћу их упитати и за те генијалне Максимове теолошке ставове. Барем 1 да ми наведу! Дакле, ово није била јавна петиција, него приватно послато мејлом, али и са сигурно много краћим текстом, па су потписи били бланко. Наравно да се Максим неће хвалити петицијом у којој се тражи његово свргавање (овде). Максим има и петицију на МАСИ (овде), а вели се: „Синод Српске православне цркве је мимо свих законских овлашћења наложио декану ПБФ... одузме право двојици наставника овог факултета да на њему предају. Синод злоупотребљава институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања предвиђен чланом 95. Статута ПБФ, те произвољно тумачи и повлачи одобрење наставницима, чиме нарушава радна права и аутономију наставника који предају на Универзитету у Београду“. Постоји институција која одлучује да ли је нешто урађено мимо свих законских овлашћења, а не ова мрежа. Даље, не постоји никакав институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања, већ је то регулисано статутом ПБФ, где у прамболи пише: „Универзитет у Београду - Православни богословски факултет... је самостално правно лице, установа Српске православне цркве и државе Србије у саставу Универзитета у Београду... од његовог оснивања. Факултет се налази под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве. Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски“. Дакле, ПБФ је установа Цркве и Државе, али под пуним духовним и канонским окриљем СПЦ. Црква надгледа и равна овим факултетом и у духовном смислу (доктрина) и правном (канонски). Одредница пуним значи да је та власт потпуна, а не да неко може ван СПЦ да је мења. Зато се и наставља: Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски. Еx officio значи по праву. То даље значи да Патријарх може да самостално одлучује по свим питањима на ПБФ. То је по статуту. Дакле, сам Патријарх може да смени декана, али се у пракси поштује процедура и установе које постоје на ПБФ, осим кад ове не покушају да се побуне, као што је сада случај. Сасвим је јасно да либераши (преобучени бивши комунисти) покушавају да отму БФ од Цркве. Тако пишу у овој петицији: „Такође, тражимо да се рад ПБФ врати у оквире регулисане Статутом Универзитета и Законом о високом образовању и да се из Статута ПБФ уклони одредба о давању сагласности Синода СПЦ предавачима на факултету“. Другим речима, да ПБФ нема никакве везе са СПЦ. Зашто се Максим и Вилотић и Игњатије нису пре бунили против ових одредби? Они су по истим одредбама постављени на места која су обнашали, а по истим сада и лете. Шта им ту није јасно? Зли Синод им је одговаро када су добили радна места, сада им смета? И ове уредбе проглашавају недемократичнима! Па није Црква луда да им преда БФ у руке. Дакле, пучисти ће бити скинути. ПБФ може и да се осамостали, да се отпусти скоро половина кадра, и да ови праве неки свој факултет јер ће морати да напусте зграду. Све владике пучисти и свештеници биће рашчињени, лаици анатемисани. Онда нека праве свој факултет. Но, тај кадар неће бити запослен у СПЦ. Тада ће се видети и какви су то стручњаци, јер ниједан неће моћи да се запосли у Византолошком или сличним институцијама јер су неуки. Сада нека подрже Игњатија у самоубилачком артемитском подухвату, а када овај буде рашчињен, питаћу их где ће бити свештеници. Ми смо мала Црква. Сви се знамо. Доживели смо то да су нас некада комунисти избацили са Универзитета, а да то сада покушавају наши који наши никад и нису били. Преживели смо комунисте, преживећемо и ове. View full Странице
  5. Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић) говорио је данас у Атини, на Међународном богословском симпосиону „Православно богословље и Просвета, допринос Светог Јустина Поповића и о. Георгија Флоровског“, под покровитељством Светог синода Грчке цркве, на тему: Отац Јустин – сав Јеванђеље и јеванђелист. “Божанска љубав излиће се на све и божанска светлост све ће обасјати, али не принудно и тирански, већ по мери отворености и пријемчивости свакога. Сви Анђели и људи биће возглављени у Телу Христовом и моћи ће да учествују у Заједништву Светога Духа, и обитаваће у дому Оца свога, као умно другачија лична и непоновљива бића, јер у Оца мога небеског станови су многи (Јн. 14, 2), дакле, и различити – али опет сједињени и личећи једни на друге, јер ће у свима бити једна енергија и познање једне благодати вечног живота Свете Тројице”. Владику Атанасија дочекала је у Атини његова нова књига на грчком језику Ο Πρώτος Λόγος, коју је приредио професор Догматике са солунског Универзитета “Аристотелио”, г. Јован Курембелес. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду Какав учитељ, такав и ученик! – То се остварило у случају несмиреног епископа Максима Васиљевића, и његовог духовника, неумиреног Атанасија Јевтића. У најновијем тексту, Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега) (овде) Максим даје један портрет, који се назива Родина-мать, а евоцира чувени Совјетски мобилизацијски плакат Отаџбина мајка зове. Жељко Познановић: „Само онај ко мрзи Русију као грађанин Васиљевић може да ову слику злоупотреби као сублиминалну поруку позива на побуну и мобилизацију студената у зашиту њега и њихових НАТО господара“. Максим, Родина-мать, 1999 Родина-мать зовет! Сигурно је да студенти не би могли – барем не већи број њих – да разумеју ову асоцијацију, али се она разуме из даљег текста, али и из прашине која се подигла. Пошто је изградио о себи слику мученника који страда на правди Бога, Максим закључује: „Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо 'попу поп, а бобу боб', а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте 'непобедиво оружје и утврђење вере'. Црква није просто лечилиште, него и место где 'умиремо да бисмо живели', на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду“. - Владика Григорије као саучесник Нећу се бавити овим патетичним текстом, иако ћу се вратити на Максима и његов позив на побуну, него ћемо видети и његове саборце. Наиме, владика Григорије и о. Вукашин Милићевић су гостовали на Novoj S (N1). Када су „дарвинисти“ били кажњени, једна од мера је била и забрана да без Патријарховог благослова могу да говоре у медијима. Вукашин није имао благослов и лагао је безочно да им је Патријарх објаснио да се то односи на клирике из других епархија (овде). То је бесмислица за свакога ко познаје црквена правила. Наиме, ниједан свештеник или епископ не може да проповеда у епархији другога ако претходно не добије дозволу (благослов). Овде је посреди безобразлук, јер Вукашин је имао сада и експлицитну забрану да гостује код Бећковићке. Како овде трубе о демокрацији и „злом Синоду“, напомињем да је митрополит Амфилохије – познат као демократа – забранио епископу Игњатију Мидићу да предаје на филозофском у Никшићу: Ти не можеш да проповедаш у мојој епарији! Исти Радовић – док је мењао болесног патријарха Павла – је забранио Григорију да гостује на београдској телевизији. Реците ми како се зове овај садашњи Григоријев гест? Наиме, није добио благослов Патријарха. Зашто овај Милићевићев, на први поглед, самоубилачки гест? Зато што му је, како се чује, а то не могу и децидирано да тврдим, Григорије обећао да ће га одвести у Немачку, а затим и што се нада да ће га мама заштитити. Наиме, Вукашинова мајка, Лепосава Милићевић је била јуловка и министар, али умешана и у милионске афере (овде и овде). Треба имати образ као ђон и као дете јуловца критиковати СНС! Волео бих да видим што је то ЈУЛ био бољи од СНС!? Него, нафатирали се тада, па би да продуже. Зашто помињем отворено лагање, а не неговорење истине? Па да послушам владику Григорија! Владичанска се не пориче! Наиме, он код Бећковићке: „Ово је последица нашег држања очију затворених и нашег пуштања да се лаж расцвјета. Лаж је само почетак, завршетак је насиље. Имамо ону: „Ко лаже тај краде, ко краде тај убија.“ Кад је почело да се толико лаже и кад је престало да се говори: „Дај не лажи“ или „Престани да лажеш?“ Зато ја кажем и Вукашину и Григорију, престаните да лажете! Сам Григорије ми даде благослов да му то кажем! Дурић не само да уме да слаже, него је и лицемер. Он је тражио да се уклони патријарх Павле (овде), а сада пише: „Глупост је дефект људскости, а не интелекта. Патријарх Павле је рекао: За човека који не верује у Бога не можемо са сигурношћу рећи да је будала, а онај ко верује у свашта, за њега то можемо рећи са сигурношћу“. Григорије има дефект људскости, и то лепо потврђује. Али има и талента за политичара, јер једно ће јуче рећи, а данас друго. Не пита се како Синод добро „убоде“ и одликова Додика, који је и у мају био са АВ на Сабору (иако ван заседања)? Па Додик и Вучић су дугогодишњи другари и сарадници, а сада би Григорије, који је урадио безброј послова са Додиком, да каже како није друговао са АВ! Међутим, историја каже друго. Кад му је требало, није био гадљив на Вучићеве паре. АВ рече да је Србија уложила 700.000 еура у храм те изразио наду да ће он засијати до 2020. године. Саборна црква у Мостару до темеља је спаљена у јуну 1992. године (овде). Тада је АВ био заједно са Додиком. Наравно да се Дурић дружио и са Тадићем, али и са Ђиласом... Григорије је обновио своју кампању за патријарха. Користи ову хаотичну ситуацију не би ли профитирао. Зато сада буче против Синода и Патријарха. Вајан борац за демократију и науку, а у ствари најобичнији опортуниста и трансформер. Објавио је и интервју своје мајке (овде), који је само делимично њен, јер се ту вади за разне гафове и покушава да замаже шта се заиста и десило. Бескрупулозност му је галактичких размера јер користи ову старицу у своје циљеве. Говори како је све љубав, а мајка му вели да се није удала из љубави и то наглашава! Сина свога зове Владика. Мене моја никад не зове Поп. То каже када је неко пита шта сам. Иначе сам за њу: Мој Зоран. Ова је речита: „Ја сам свом сину недавно рекла, да се не би кад преварио да носи дугу браду. Да се фино понаша, да се фино подшиша и да не пристане никад да буде патријарх јер би се моје кости у гробу окренуле. Иди, сине, у пензију и одмарај се“. Ово нису Старичине речи, него брутални спин. Јер је Григорије дуго носио дугачку браду и косу. Наиме, интервју је од 03. окт. 2019, а недавно не може да сеже у 2013. годину! Тада је Григорије „косијанер“ и брадоња (овде). Неки необдарен интелигенцијом је смислио овај спин. Јер је Григорије носио браду и косу најмање 14 година (постао је владика 1999), а реченица имплицира да је никад није носио: да се не би кад преварио да носи дугу браду. За млађе: у српском је кад негација, и у овом контексту значи никад. На крају, сад се Владика сети да послуша мајку? Перверзна је и жеља да не буде патријарх, јер је то тежак крст и он треба да се одмара и ужива, али ако га већ зову, онда ће прекршити мајчину и њој ће се кости тумбати у гробу! Па крст је бити и обичан хришћанин! О чему прича „ова“ старица? Исто што и каже Максим да се Григорије жртвовао што је отишао за Немачку. Иста кухиња. - Владика Игњатије као саучесник у пучу Декан ПБФ је имао довољно времена да ради свој посао, али се у њега није мешао. Други су мислили за њега. Није преузео одговорност. Синод му је још у јуну саопштио шта да изврши. О то се оглушио. Покушали су да добију на времену. Потрошили су и новце и килограме живаца са суманутим захтевима за нови сабор. На сасвим јасном српском сам поручио Игњатију да да оставку ако не може да реши проблем. Послушао је лоше саветнике и зато га бије гр̏ад по глави. У целој овој причи Владика је изгубио образ. Ја бих пожелео – да ми се тако нешто деси – да ми се земља отвори под ногама. Шта сада радити? Не знам. Ја сам људима говорио да могу да ме једном не послушају на исповести, а да кад други пут дођу, и виде да су се угрували, јер нису послушали, имају само још једну шансу. Трећи пут не могу да ми изађу на очи. Саветовао сам Игњатију да да оставку још пре неколико месеци. Није послушао. Обрлатили га дворски пророци. Да ће ствар бити поново као потврда да Дух Свети има смисла за хумор, они су седницу НН Већа на ПБФ сазвали на мој рођендан, 12 нов. Тада Игњатије треба да поднесе оставку, али да се јавно гласа. Да се виде птице ком јату припадају. Не стиде се ваљда својих ставова? Толико су тражили Сабор. Ево да сада стану на црту. Што би се стидели свог мишљења? Даље, Игњатије више није у позицији да сам поднесе оставку, јер је његово скидање наложио Синод. То је могао да уради пре. Ова пак бескрупулозна удружба, која је увукла у блато Игњатија, покушава и да га обмане, говорећи како он морада буде ражалован од НН Већа, а не самостално. То је лаж, јер по члану 19 статута ПБФ: Декану престаје мандат пре истека времена на које је изабран: на лични захтев... Опет, чл. 20: Декан може бити разрешен дужности пре истека мандата ако: прекрши кодекс професионалне етике. То се и десило. Игњатије није само одбио да изврши наредбу Синода, него је и слагао Синод. То се у синодском акту, који већ кружи нетом, овако вели: „С обзиром на ове и друге пропусте којима jе нажалост дезинформисан Свети Архијерејски Синод...“. – Сада, Владико, немој да се љутиш на мене, него на тога ко те је натерао да покушаш да слажеш (дезинформишеш) Синод и да пошаљеш лажна документа, а ја твој прљав веш нећу износити, док ти пак знаш шта си урадио. И нисам ја крив што те сада карам, него тај који те је поучио да слажеш! Да ли заиста мислиш да у Синоду седе малоумници који не знају законе, а исте владике и попови и цивили ти објашњавају да ови немају појма? Слагао си, и ту бога нема. Ти „пријатељи“ су те увукли у све ово. Не Ава Римски. И ја сам једини – ако не грешим – који је писао у твоју заштиту од Артемија и других. Иако нисам имао никаквог интереса. Као ни сада. И молим се за тебе. Но, то је све небитно, јер је то лична димензија, него да видимо шта ће даље да се деси. - Максим као вођа побуњеника Максим је најчудеснији мученик који се јавио. Уникалан је. Човек кука како је прогоњен и злостављан од злих стараца из Синода итд. Као патролог, изјављујем: Не видех мученика који је правио петиције у своју одбрану! Човек се разлетео по целом свету не би ли спасао своје место на ПБФ! Уз то, успео је само да демонизује СПЦ и Синод. Ништа друго. Јер је његова теза била да зли Синод прогања њега и врлог Вилотића, као носиоце научне светлости и сл. Зашто се Максим не радује мучеништву? Јер је антипод мученичког етоса. Најобичнији шарлатан и ругач хришћанским врлинама. Разобличава га св. Игњатије Богоносац: „Немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем“ (Римљанима 6, 2). Богоносац је молио римљане да не подмите некога из власти и да га онемогуће тако да пострада за Христа. Овај лажни мученик пише петиције да не пострада! O tempora, o mores! Човек представља као да су га бацили у језеро које гори сумпором. А само га уклањају са катедре коју не би могао обнашати на неком престижном Универзитету. Кад је толики квалитет, зашто се брине? Запослиће га на неком факултету у свету. И тамо ће ширити православље. Зашто се не запосли код свог пријатеља, еп. Лонгина, у Либертивилу, и држи 5-6 катедри, јер је способан, и спаси ту школу? - Да кажем унапред: Када Сабор напокон рашчини овог владику, он ће без канонског отпуста прећи под Фанар. И наставиће да ради против СПЦ. Питам и Синод: Шта још Максим треба да направи да би био рашчињен? Да убије некога? Да као Григорије узме да рукама дави владике, како каза, што се чу наоколо да је претио у Жичи? Григорију то није ново, јер је претио човеку да ће га појести као шампиту, па овај умре (овде). Патријарх каза да нам усташе не требају поред Григорија (по сведочанству неколико владика). Тако фанариоти прете нама, и то су ови јаничари од њих научили, да ће нас бичевати као стоку ако не подржавамо примат Истамбула (овде). Григорије набаци маску анђела, али је скине кад је насамо са тобом. - Сценарији око ПБФ Максим је организовао неколико петиција да би га спасили од злог Синода и Патријарха који је на умору (све класични спинови). Прва петиција је на енглеском (овде). Исто је преведено на српски (овде): „Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед дубоко забрињавајућих вести и одлука које долазе из вољене Српске Патријаршије. Објединили смо се у овом апелу будући забринути због напада на слободу говора и академске мисли, независност универзитета и црквени морал. Подршка овом апелу је велика, а број потписника би био и много већи да период за прикупљање потписа нисмо ограничили на три дана“. Текст на енглеском је највероватније писао сам Максим, јер садржи барем 10 грешака, а навео бих само 2: 1) Већ у првој реченици стоји We, orthodox academic theologians, come to express our profound frustration from a decision of the... а треба ...our profound frustration about a decision of the. Поред тога сама употреба фразе come to express је непримерена у овом случају; 2) While advocating for Marko Vilotic's excellence too, we intend to say little more about bishop Maxim Vasiljevic. Због погрешне граматике ова реченица добија сасвим друго значење од намераваног. Њен завршни део уместо намеравамо рећи мало више о епископу Максиму овако написан значи: не намеравамо рећи више о епископу Максиму. Тешко је поверовати да су нпр. Бер и Лаут могли потписати овако назврени текст (има Таса неки израз, не сећам се... иронишем). А да је Макса писао овај текст говори највише податак да ни његова мајка не би могла оволико да га хвали као он што је исхвалио себе! Када сретнем Бера и Лаута, рећи ћу им да их је поздравио Вилотић, и са задовољством гледати њихова зачуђена лица: Ко је то? А онда ћу их упитати и за те генијалне Максимове теолошке ставове. Барем 1 да ми наведу! Дакле, ово није била јавна петиција, него приватно послато мејлом, али и са сигурно много краћим текстом, па су потписи били бланко. Наравно да се Максим неће хвалити петицијом у којој се тражи његово свргавање (овде). Максим има и петицију на МАСИ (овде), а вели се: „Синод Српске православне цркве је мимо свих законских овлашћења наложио декану ПБФ... одузме право двојици наставника овог факултета да на њему предају. Синод злоупотребљава институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања предвиђен чланом 95. Статута ПБФ, те произвољно тумачи и повлачи одобрење наставницима, чиме нарушава радна права и аутономију наставника који предају на Универзитету у Београду“. Постоји институција која одлучује да ли је нешто урађено мимо свих законских овлашћења, а не ова мрежа. Даље, не постоји никакав институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања, већ је то регулисано статутом ПБФ, где у прамболи пише: „Универзитет у Београду - Православни богословски факултет... је самостално правно лице, установа Српске православне цркве и државе Србије у саставу Универзитета у Београду... од његовог оснивања. Факултет се налази под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве. Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски“. Дакле, ПБФ је установа Цркве и Државе, али под пуним духовним и канонским окриљем СПЦ. Црква надгледа и равна овим факултетом и у духовном смислу (доктрина) и правном (канонски). Одредница пуним значи да је та власт потпуна, а не да неко може ван СПЦ да је мења. Зато се и наставља: Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски. Еx officio значи по праву. То даље значи да Патријарх може да самостално одлучује по свим питањима на ПБФ. То је по статуту. Дакле, сам Патријарх може да смени декана, али се у пракси поштује процедура и установе које постоје на ПБФ, осим кад ове не покушају да се побуне, као што је сада случај. Сасвим је јасно да либераши (преобучени бивши комунисти) покушавају да отму БФ од Цркве. Тако пишу у овој петицији: „Такође, тражимо да се рад ПБФ врати у оквире регулисане Статутом Универзитета и Законом о високом образовању и да се из Статута ПБФ уклони одредба о давању сагласности Синода СПЦ предавачима на факултету“. Другим речима, да ПБФ нема никакве везе са СПЦ. Зашто се Максим и Вилотић и Игњатије нису пре бунили против ових одредби? Они су по истим одредбама постављени на места која су обнашали, а по истим сада и лете. Шта им ту није јасно? Зли Синод им је одговаро када су добили радна места, сада им смета? И ове уредбе проглашавају недемократичнима! Па није Црква луда да им преда БФ у руке. Дакле, пучисти ће бити скинути. ПБФ може и да се осамостали, да се отпусти скоро половина кадра, и да ови праве неки свој факултет јер ће морати да напусте зграду. Све владике пучисти и свештеници биће рашчињени, лаици анатемисани. Онда нека праве свој факултет. Но, тај кадар неће бити запослен у СПЦ. Тада ће се видети и какви су то стручњаци, јер ниједан неће моћи да се запосли у Византолошком или сличним институцијама јер су неуки. Сада нека подрже Игњатија у самоубилачком артемитском подухвату, а када овај буде рашчињен, питаћу их где ће бити свештеници. Ми смо мала Црква. Сви се знамо. Доживели смо то да су нас некада комунисти избацили са Универзитета, а да то сада покушавају наши који наши никад и нису били. Преживели смо комунисте, преживећемо и ове.
  7. Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta 12. novembra raspravlja o smeni dekana Akademska javnost protiv sinodskih odluka Sednica Nastavno-naučnog veća Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta na kojoj bi trebalo da se razmatra odluka Svetog arhijerejskog sinoda SPC o uskraćivanju blagoslova dekanu ove visokoškolske ustanove zakazana je za 12. novembar, nezvanično saznaje Danas. Piše: D. J. - J. T.05. novembra 2019. Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu Foto: spc Iako je bilo nezvaničnih najava da bi episkop braničevski Ignatije (Midić) mogao sam da se povuče sa mesta dekana, da bi se sprečili dalji progoni na ovoj visokoj školi, u crkvenim izvorima spekuliše se da su mnogi profesori Bogoslovskog fakulteta za glasanje o sinodskoj odluci. Sinod traži povlačenje vladike Ignatija zbog nesprovođenja ranije sinodske odluke o uklanjaju iz nastave dvojice predavača Bogoslovskog fakulteta – redovnog profesora episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) i docenta Marka Vilotića, sekretara episkopa diseldorfsko-nemačkog Grigorija (Durića). Posle pisma podrške vladici Maksimu i Marku Vilotiću, kojim se 86 pravoslavnih teologa sa 40 akademskih institucija iz 13 država obratilo Sinodu, juče se oglasila i Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA). Mreža poziva kolege sa univerziteta u Srbiji i ostale zainteresovane da potpišu peticiju kojom se od nadležnog ministarstva i uprave Univerziteta u Beogradu traži da stanu u zaštitu autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, kao punopravne članice BU. U saopštenju Mreže ističe se da je „Sinod SPC mimo svih zakonskih ovlašćenja naložio dekanu PBF da oduzme pravo dvojici nastavnika ovog fakulteta da na njemu predaju“ i „zloupotrebljava institut običajnog davanja saglasnosti za izbor u nastavnička zvanja predviđen Statutom ovog fakulteta“. „Sinod se direktno meša u unutrašnja pitanja fakulteta i univerziteta imenovanjem svojih predstavnika kao ‘posmatrača i izaslanika na sednicama fakultetskih tela, a među njima i Saveta Fakulteta’, protivno Zakonu o visokom obrazovanju, Statutu Univerziteta i Statutu PBF. Pritisci na kolege sa PBF traju još od istupa grupe od 12 nastavnika i saradnika koji su zajednički potpisanim Stavom ustali protiv Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije u obrazovnom sistemu Srbije… Apelujemo na Univerzitet u Beogradu i Ministarstvo prosvete da spreče dalje proganjanje nastavnika i dekana ovog fakulteta. Takođe, tražimo da se rad PBF vrati u okvire regulisane Statutom Univerziteta i Zakonom o visokom obrazovanju i da se iz Statuta PBF ukloni odredba o davanju saglasnosti Sinoda SPC predavačima na fakultetu, koja se koristi za unutarcrkvene obračune kojima ne sme biti mesto unutar Univerziteta“, traži se u peticiji Mreže, koja će biti predata Univerzitetu, Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu i Ministarstvu prosvete pre održavanja sednice Nastavno-naučnog veća 12. novembra. Peticija za podršku očuvanju autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu November 4, 2019 In Vesti Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti poziva koleginice i kolege sa univerziteta u Srbiji i ostale zainteresovane, da potpišu peticiju kojom se od nadležnog ministarstva i uprave Univerziteta u Beogradu traži da stanu u zaštitu autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF), kao punopravne članice Univerziteta. Ukazujemo da je Sinod SPC sledećim postupcima grubo prekršio i nastavlja da krši prava nastavnika i autonomiju PBF, a time i autonomiju Univerziteta u Beogradu. 1. Sinod Srpske pravoslavne crkve je mimo svih zakonskih ovlašćenja naložio dekanu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu da oduzme pravo dvojici nastavnika ovog fakulteta da na njemu predaju. Episkop Maksim Vasiljević, redovni profesor i docent Marko Vilotić lažno su optuženi da krše Statut Univerziteta u Beogradu. 2. Sinod zloupotrebljava institut običajnog davanja saglasnosti za izbor u nastavnička zvanja predviđen članom 95. Statuta PBF, te proizvoljno tumači i povlači odobrenje nastavnicima, čime narušava radna prava i autonomiju nastavnika koji predaju na Univerzitetu u Beogradu. Nakon odbijanja dekana PBF Ignatija Midića da otpusti pomenute kolege, Sinod je izvršio pritisak na Nastavno naučno veće PBF da pokrene proceduru za smenu dekana. Sednica NNV je zakazana za 12. novembar. 3. Sinod se direktno meša u unutrašnja pitanja fakulteta i univerziteta imenovanjem svojih predstavnika kao „posmatrača i izaslanika na sednicama fakultetskih tela, a među njima i Saveta Fakulteta“, protivno Zakonu o visokom obrazovanju, Statutu Univerziteta i Statutu PBF. 4. Pritisci na kolege sa PBF traju još od istupa grupe od 12 nastavnika i saradnika koji su zajednički potpisanim Stavom ustali protiv Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije u obrazovnom sistemu R. Srbije. Patrijarh Irinej je 20. maja 2017. uputio dekret, koji nikada nije povučen, kojim zabranjuje javne nastupe svim nastavnicima, saradnicima i zaposlenima na PBF bez njegovog prethodnog odobrenja. Apelujemo na Univerzitet u Beogradu i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da spreče dalje proganjanje nastavnika i dekana ovog fakulteta. Takođe, tražimo da se rad PBF vrati u okvire regulisane Statutom Univerziteta i Zakonom o visokom obrazovanju i da se iz Statuta PBF ukloni odredba o davanju saglasnosti Sinoda SPC predavačima na fakultetu, koja se koristi za unutar-crkvene obračune kojima ne sme biti mesto unutar Univerziteta. Peticiju možete potpisati na sledećem LINKU.
  8. У Москви је на Факултету за постдипломске и докторске студије Светих равноапостолних Ћирила и Методија 23. септембра 2019. почео Други међународни симпосион истраживача Новога завета на тему „Марково јеванђеље у историјском и богословском контексту“. У име ректора овог Факултета митрополита Илариона госте је поздравио доцент катедре за библијске студије М. Г. Селезњев. Конференција је наставила са излагањем професора са Јејлског богословског факултета Џона Колинса на тему „13. глава Марковог Јеванђеља у контексту јудејске есхатологије“. Симпосион ће трајати до 26. септембра, а на њему ће своја научна излагања саопштити библисти из Русије, САД, и европских земаља по питањима историјских и богословских аспеката изучавања Маркових јеванђеља. На крају рада симпосиона говориће и ректор овог Факултета митрополит Иларион. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. У суботу 1. јуна 2019. године, на празник Светог свештеномученика Патрикија епископа бруског, Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило Бојовић, учестовао је на матури и богословском испиту зрелости зрелости у Цетињској богословији за ученике XXXIII генерације обновљене Цетињске богословије (2014-2019). Некадашњег професора и васпитача у Цетињској богословији, Владику Кирила, дочекали су ректор, професори и изасланик Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, протојереј-ставрофор др Владимир Ступар, професор Богословског Факултета Светог Василија Острошког у Фочи. Прије испитивања кандидата одржана је кратка сједница испитног одбора, на којој је утврђен план полагања. Владика Кирило учестовао је као члан испитног одбора у току испита из Литургике. Професори и ђаци Владици Кирилу су у знак сјећања на данашњи дан, поклонили и нову књигу Владике Атанасија (Јевтића) Патрологија , том IV, латински оци и писци од Никеје до 11 вијека. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. ПБФ објављује да ће у среду, 13. фебруара у 12.00 часова у Великом амфитеатру Гост предавач на часу Патрологије 2 бити Његово блаженство Г Јован Архиепископ охридски СПЦ
  11. Традиција одржавања Светосавског универзитетског турнира дуга четврт века успешно је настављена 29. јануара 2019. године на Православно богословском факултету Универзитета у Београду. Шесту годину заредом, Богословски факултет је домаћин љубитељима древне игре. Овогодишњи турнир је окупио 49 учесника. Оно што је обележило овај турнир студената, професора и гостију је веома јак професорски и гостујући састав. За разлику од прошлогодишњег турнира када су професори доминирали, овога пута победничка места су заузели гости. Победио је ФИДЕ мајстор Драшко Бегуш, професор гимназије у Шапцу и професор у Савременој гимназији у Београду. Он је освојио 6,5 поена и за поен побегао најближим пратиоцима, другопласираном ФИДЕ мајстору, новинару Милану Јеремићу и трећепласираном Драгану Драгићу из Завода за израду новчаница. Најуспешнији студент на турниру је био Славен Паштар (Пољопривредни факултет) са 5 поена колико је имао и другопласирани Матија Лојовић (Математички факултет). Трећу студентску награду је освојила женски ФИДЕ мајстор Лена Миладиновић (Факултет политичких наука) са 4,5 поена која је освојила и прву женску награду. Другу награду за студенткиње је освојила Тијана Петровић (Филолошки факултет) са 4, а трећу Анђела Миљков (Факултет музичке уметности) са 3 поена. Славен Паштар и Лена Миладиновић, као најуспешнији студент и студенткиња на турниру стекли су право учешћа на финалном турниру студената и студенткиња Београда који носи назив „Трофеј Верице и Срећка Недељковића“. У конкуренцији професора победио је ФИДЕ мајстор Милош Николић са 5 поена, доцент на Сабораћајном факултету, други је био Драган Б Попадић, професор на Филозофском факултету са 4,5 поена, а трећи је био Владета Милин (Филозофски факултет) такође са 4,5 поена. Захваљујући бројним донаторима сви учесници турнира су добили вредне награде и поклоне. Ове године то су били: Епархија бачка, Патријаршијски управни одбор, Издавачки фонд СПЦ Архиепископије београдско-карловачке, Задужбина манастира Хиландара, Музеј Српске Православне Цркве и Библиотека Српске Патријаршије. Турнир су, као и прошле године, отворили протојереј-ставрофор проф. др Драган Милин, у име домаћина, а у име Универзитетског спортског савеза Београда и као судија, Небојша Баралић. Турнир се играо по швајцарском систему у 7 кола са темпом игре 10 минута по играчу уз бонификацију од 5 секунди по потезу. Резултати, табеле и комплетна статистика може се пронаћи на следећем линку: http://chess-results.com/tnr411044.aspx?lan=1&art=1&turdet=YES Организатори турнира су били Православно богословски факултет, Универзитетски спортски савез Београда, Шаховски клуб „Богослов“ и Шаховски клуб „Студентски град“, а судио је Небојша Баралић, међународни шаховски судија. Извор: Српска Православна Црква
  12. У руском Духовно-културном центру у Паризу 29. новембра 2018. године одржана је Међународна богословска конференција посвећена 60-годишњици смрти угледног руског богослова Владимира Николајевича Лоског (1903-1958). Прво предавање је изложио митрополит волоколамски Иларион, који је истакао да је богословско дело поч. Лоског унело значајан прилог развоју хришћанског богословља у 20. веку. И данас, у 21. веку, његови радови и даље су очували актуалност и значај. Као што је познато, управо позив „напред ка Оцима“ лежао је у основи богословског метода водећих представника Париске богословске школе у коју спадају протојереј Георгије Флоровски и Владимир Лоски. Рад Владимира Лоског је захватао више тема, као што су догматско и мистичко богословље, патрологија, еклисиологија, религијска философија, црквена уметност. Међу најпознатијим његовим делима су „Мистичко богословље Источне Цркве“ (преведено на више светских језика), „Догматско богословље“, „Боговиђење“, „По обличју и подобију“ и друга. Не мање од значаја је његов фундаментални рад о Мајстору Екхарту, немачком мистичару из 12. века, чији радови су допринели проучавању католичке мистике. Дела Владимира Николајевича не одликује стављање нагласка на схоластички рационализам, већ на живи опит општења с Богом. О животу и делу Владимира Лоског је познати црквени публициста и новинар Анатолије Васиљевич Ведерников објавио књигу под насловом „Владимир Лоски и његово богословље“, у којој је истакао да је Лоски био склон сазерцатељној молитви. „На свеноћним бденијима Владимир Лоски је често прислуживао: носио је свећу или додавао кадионицу свештенику. И то је чинио сасвим једноставно. Без обзира на то, никада није испуштао молитву из вида. Према мишљењу свештеника, у њега је било „литургијско сазерцање“ и он би се понашао као мало дете које трчи по храну. Понекад је читао шестопсалмије. И у његовом снажном гласу осећао се древни призив на молитву.“ Склоност ка сазерцању, постизању Бога кроз молитву одразило се и на карактер богословске мисли Владимира Лоског, коме је нарочито била блиска мистичка страна богословског сазнања. Без мистичког опита, сматрао је он, истинско богословље је немогуће. Силом прилика Владимир Лоски је био призван да о Православљу сведочи, пре свега, у западном свету. Писао је на француском језику, а руском читалаштву су му радови познати у преводима. Његово обраћање светим Оцима, мистичком доживљају православног богословља, насупрот схоластичкој традицији, било је веома значајно за западног читаоца који је могао да често превиди битне карактеристике православног богословља. Митрополит Иларион истиче да је актуалност православног сведочења на Западу очувана је и у наше дане. Опит међухришћанског дијалога показује да је православно богословље у западној мисли и даље умногоме замагљено и није до краја јасно. Многи западни хришћани су слушали о суштини Православља, а нису се упознали са њим непосредно, тако да радови Владимира Лоског за многе представљају увод у православно богословље, приручник за изучавање источног богословског предања које се ослања на светоотачко наслеђе. Догматско богословље не треба сводити на сувопарно изучавање историје догмата. У предању источне Православне Цркве постоји круг тема, као што су боговиђење, сазерцање Божанског Савета, обожење људске природе, које имају како догматску тако и мистичку компоненту. Све ове теме које су од кључног значаја за поимање правосланог богословља, није могуће искључити из истраживачког рада уколико желимо да га у потпуности упознамо. Радови Владимира Лоског, нарочито његов уџбеник из Догматике, могли би послужити као показатељ како се предаје Догматика, која је код нас била увелико под утицајем западног богословља. Завршавајући своје излагање, митрополит Иларион истиче да је наслеђе Владимира Лоског универзално, пошто се обраћа непосредно опиту живог општења с Богом. Карактеришући ту богословску карактеристику Лоског, протојереј Јован Мајндорф је написао. „И као историчар и као богослов, Владимир Лоски нас позива на дијалог, на такав дијалог који води дубоко у суштину ствари, тражећи истину која обједињује и ослобађа: истину, не византијску, не латинску, него само ону која происходи од Духа истине, од Онога који исходи из Оца.“ На овом симпозијуму обрађене су теме: „Примери пријема богословља В. Лоског у савременој Русији“ (А.И. Кирлежев), „Ново обраћање Оцима Цркве: неопатристичка синтеза В. Лоског“ (П.Б. Михаилов), „Учење Светог Максима Исповедника у богословском наслеђу В. Лоског“ (П.Ј. Малков), „Схватања општења у правном, социолошком и еклисиолошком контексту“ (Стефан Домушћи), „Рецепција радова В. Лоског“ (патролог и богослов Жан-Клод Ларше), „Мистичко богословље између Истока и Запада“ (Горан Секуловски), „Наводи Светог Григорија Паламе код Владимира Лоског“. Конференцијом су руководили др филолошких наука на Католичком институту у Паризу, предавач Московске духовне академије свештеник Сергије Ким и др филолошких наука на Париском универзитету Сорбона, научни саветник Лувенског универзитета (Максим Венецков). Извор: Српска Православна Црква
  13. На Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи 8. октобра 2018. године призивом Светог Духа почела је нова академска 2018/19. година. Претходно је у храму Светог Саве у Фочи, који је још у изградњи, свету архијерејску Литургију служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владислав Топаловић, декан Богословског факултета и архијерејски заменика, Милутин Андрић, Владимир Ступар и Ненад Тупеша, протојереји Александар Видаковић и Никола Ковач, као и ђакони Ранко Ковач и Будимир Гардовић. Извор: Српска Православна Црква
  14. На Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи 8. октобра 2018. године призивом Светог Духа почела је нова академска 2018/19. година. Претходно је у храму Светог Саве у Фочи, који је још у изградњи, свету архијерејску Литургију служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владислав Топаловић, декан Богословског факултета и архијерејски заменика, Милутин Андрић, Владимир Ступар и Ненад Тупеша, протојереји Александар Видаковић и Никола Ковач, као и ђакони Ранко Ковач и Будимир Гардовић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Предавање на отварању одржао је митрополит Иларион на тему „Матејево јеванђеље у црквеном предању и у савременој науци“ изазвало је живу дискусију, која је изнедрила низ важних проблема у дијалогу савремене науке и црквеног предања, а уз то, нагласила неопхдоност таквог дијалога, који је обогатио његове учеснике, а и уоцртао путеве за даљу сарадњу. Велики број новизаветника из читавог света изложио је стручно предавање на неку од тема везаних за ово Јеванђеље. Извор: Српска Православна Црква
  16. У Москви, на Богословском факултету за последипломске и докторске студије, у сарадњи с Друштвом новозатвених студија (SNTS), од 24. до 28. септембра 2018. године одржан је међународни научни симпосион на тему Матејевог јеванђеља. Првог дана су ректор Богословског факултета за последипломскем и докторске студије Митрополит волоколамски Иларион и председник Источноевропског одбора SNTS К.-В. Нибур потписали споразум о сарадњи ове две научне установе. Предавање на отварању одржао је митрополит Иларион на тему „Матејево јеванђеље у црквеном предању и у савременој науци“ изазвало је живу дискусију, која је изнедрила низ важних проблема у дијалогу савремене науке и црквеног предања, а уз то, нагласила неопхдоност таквог дијалога, који је обогатио његове учеснике, а и уоцртао путеве за даљу сарадњу. Велики број новизаветника из читавог света изложио је стручно предавање на неку од тема везаних за ово Јеванђеље. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. У организацији Екуменског теолошког истраживачког братства из Израела, у присуству интелектуалне и духовне елите града Јерусалима и Израела, предавање је одржано на Салезијанском теолошком факултету у Јерусалиму. Са благословом Његове Светости Патријарха јерусалимског г. Теофила, уз саслужење епископа г. Исидора и свештеног клира Јерусалимске Патријаршије, владика г. Јован служио је свету Литургију на Гробу Господњем у недељу, 18. марта 2018. године.
  18. У оквиру радне посете Израелу 21. марта 2018. године године, Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован одржао је предавање на тему „Никон Јерусалимац и повратак Свете земље у српско богословље“. У организацији Екуменског теолошког истраживачког братства из Израела, у присуству интелектуалне и духовне елите града Јерусалима и Израела, предавање је одржано на Салезијанском теолошком факултету у Јерусалиму. Са благословом Његове Светости Патријарха јерусалимског г. Теофила, уз саслужење епископа г. Исидора и свештеног клира Јерусалимске Патријаршије, владика г. Јован служио је свету Литургију на Гробу Господњем у недељу, 18. марта 2018. године. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...