Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'богословског'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Православни богословски факултет Универзитета у Источном Сарајеву прославио је празник Светог Василија Острошког, крсну славу те високошколске установе Српске Православне Цркве. Прослава Светог Василија започела је светом Литургијом коју је у фоанском храму Светог Саве служио Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслуживање настојатеља манастира Стањевића архимандрита Јефрема, протојереја-ставрофора проф. др Драгомира Санда (изасланика декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду), проф. др Владислава Топаловића (декана Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву), Милутина Андрића (духовника Факултета) и доц. др Владимира Ступара, архијерејског намесника србињског протојереја Николе Ковача, јереја Љубомира Пријовића (в.д. ректора Богословије Светог Петра Сарајевског) и Душана Андрића (старешине цркве Светог оца Николаја), као и ђакона Будимира Гардовића и Ранка Ковача. Благодат богослужења окупила је мноштво верника, који су испунили не само наос простране фочанске цркве у изградњи него и њену припрату, а многи од њих су узели учешћа у светим тајнама Тијела и Крви Христове. Беседио је митрополит Хризостом који је надахнуто казивао о лику и делу Светог Василија Острошког као узору за хришћански живот и богословље. Посебно благољепно су појали искусно и реномирано СПД Слога из Сарајева али и тек оформљено СПД Побратимство из Фоче уз наизменично и братско дириговање господе Стефана Мојсиловића и Борислава Бјелогрлића. Свештенство и верни народ учествовали су и у обреду ломљења славског колача и пројавили заједништво у прослављању Светог Василија Острошког. После литургијског славља, прослављање Светог Василија Острошког наставило се у сали фочанског Позоришта где је приређена свечана празнична академија. Поред начелника Општине Фоча г. Радисава Машића и других представника политичког, привредног и културног живота Општине Фоча и Републике Српске, међу званицама су били и уважени муфтија гораждански Ремзија еф. Питић и проф. др Марио Бернардић, представник Католичког богословског факултета Универзитета у Сарајеву, као и декани братских факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Присутне су поздравили декан Православног богословског факултета протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, Високопреосвећени Митрополит даборобосански г. Хризостом, протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо (у име ПБФ Универзитета у Београду) и проректор Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Дејан Бокоњић. Проф. Топаловић је сумирао протеклу академску годину и истакао постигнућа Православног богословског факултета, нарочито на пољу међународне и међурелигијске сарадње. Митрополит Хризостом је честитао на досадашњим успесима и упутио на потребу да се наставници и сарадници Православног богословског факултета труде и даље како би Богословски факултет привукао студенте из целог света. Проф. Сандо је пренио поздраве колега са београдског Богословског факултета, а проф. Бокоњић указао на улогу наставника и студената Православног богословског факултета у свим процесима који су се дешавали на Универзитету у Источном Сарајеву и захвалио на помоћи Богословског факултета који је увек деловао у правцу смиривања неспоразума и спровођења свих законских процесура на академски и законит начин. СПД Слога из Сарајева под диригентском палицом Стефана Мојсиловића још једном је очарало све присутне извођењем низа црквених композиција, од којих је најистакнутије било певање тропара Христовог Васкрсења на шест различитих језика и напева. Затим су уручена признања Православног богословског факултета - „Златна плакета“ коју је Наставно-научно веће Православног богословског факултета доделило: -Митрополиту дабробосанском г. Хризостому, за помоћ приликом огранизовања Међународног научног скупа „Свети Јован Златоуст данас“, али и за свакидашњи труд и сарадњу са Богословским факултетом; -Философском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, за помоћ и сарадњу у организацији више међународних научних скупова посвећених јубилејима које обележава Српска Православна Црка у овој и следећој години; -Екононском факултету Универзитета у Источном Сарајеву из Брчког, за дугогодишњу подршку и пријатељство са Богословским факултетом; -Проректору Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Дејану Бокоњићу, за помоћ и сарадњу са Православним богословским факултетом приликом процеса реакредитације Православног богословског факултета; -Проф. др Дарку Ђогу, за труд на Богословском факултету али и на афирмацији Православног богословског факултета у медијском простору. У име награђених на признањима се захвалио Д. Ђого. Како приличи свечаности, додељене су дипломе студентима који су у протеклој години окончали студије на мастер студијама и основним студијама на Богословском фалултету. Такође, додељене су награде најбољим студентима по годинама и студијским програмима. Најбољи студент Православног богословског факултета јесте г. Стојан Чупић са просеком 9,65. Прослављање Светог Василија Острошког настављено је славском трпезом коју су за званице приредили наставници и сарадници Богословског факулета. Извор: Српска Православна Црква
  2. Поводом 10-годишњице постојања ове високе богословске установе, њен председник митрополит волоколамски Иларион одслужио је 6. априла Божанску Литургију у московској цркви Усековања Светог Јована Крститеља, уз саслужење свештених лица који делују при овом Институту. Служби су присуствовали ректори и професори московских универзитета, као и професори и студенти Богословског института за постдипломске студије Светих Кирила и Методија. На крају богослужења јеромонах Јован Копејкин, заменик ректора за развој овог Инстутута, срдачно је поздравио Архијереја поводом 10-годишњице, приметивши да је током ових година овде студирало 2.000 људи, међу којима 100 новоизабраних архијереја. Уз то је Институт организовао 20 значајних међународних студијских конференција и основао издавачку кућу која је до сада издала преко 500.000 књига. Митрополит Иларион је честитао свима присутнима десетогодишњицу овог Института и изложио своју визију даљег унапређења богословско-научне наставе на њему. Извор: Српска Православна Црква
  3. Пречасни др Јоан Молдовеану изабран је за новог декана Богословског факултета „Патријарх Јустинијан“. Тренутно је професор историје Румунске Православне Цркве и на овом положају наслеђује преч. др Стефана Бучиуа, који је био декан факултета више од десет година. Нови декан је докторирао на Аристотеловом универзитету у Солуну 1999. године. Његова теза је била „Везе између румунских кнежевина и Свете Горе (1650-1863)“, и написана је под руководством проф. Атанасија Каратанасиса. Говори неколико страних језика и аутор је многих чланака и књига објављених на румунском, грчком и енглеском језику. Од 2003. године отац Јоан Молдовеану служи у капелици Благовести при Грчкој амбасади у Букурешту. Извор: Српска Православна Црква
  4. Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен. Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе. Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида. Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света. Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе. Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9). Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи… Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив.
  5. „Ми морамо да се дружимо са песницима, списатељима, беседницима и свим људима који нам могу рећи нешто корисно за нашу бригу о души.“ Св. Василије Велики, Беседа младима о користи од јелинских списа Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен. Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе. Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида. Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света. Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе. Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9). Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи… Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив. View full Странице
  6. Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је пожаревачко-браничевски и смедеревски и професор догматике и етике на Православном богословском факултету у Београду. Школовање Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност… Постдипломске студије По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу. У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник. Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар. Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама. У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик. Монашење и рад на факултету После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха. У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима. Епископ браничевски Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву,[тражи се извор] посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији. Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа. Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост. Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава. Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру. Библиографија „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91. „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47. „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67. „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129. „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28. „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40. „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66. „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83. „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102. „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123. „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134. „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148. „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157. „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170. „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176. „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183. „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215. „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995. „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995. „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995. „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996. „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996. „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1) „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997. „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997. „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998. „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998. „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000. „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000. „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000. „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001. „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001. „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001. „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002. „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003. „Светост у литургијском схватању“ „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. http://www.crkvasvetogluke.com/наш-владика-игнатијемидић-постао-је-н/
  7. Научно наставно веће ПБФ БУ на својој седници је донело одлуку да за новог Декана ове високошколске установе буде изабран епископ браничевски Игнатије (Мидић), редовни професор ПБФ БУ Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је пожаревачко-браничевски и смедеревски и професор догматике и етике на Православном богословском факултету у Београду. Школовање Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност… Постдипломске студије По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу. У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник. Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар. Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама. У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик. Монашење и рад на факултету После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха. У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима. Епископ браничевски Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву,[тражи се извор] посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији. Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа. Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост. Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава. Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру. Библиографија „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91. „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47. „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67. „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129. „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28. „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40. „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66. „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83. „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102. „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123. „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134. „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148. „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157. „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170. „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176. „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183. „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215. „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995. „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995. „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995. „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996. „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996. „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1) „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997. „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997. „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998. „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998. „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000. „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000. „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000. „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001. „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001. „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001. „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002. „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003. „Светост у литургијском схватању“ „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. http://www.crkvasvetogluke.com/наш-владика-игнатијемидић-постао-је-н/ View full Странице
  8. Игњатије браничевски са својом бараберијом преузео управу на Богословском факултету у Београду На седници Наставно-научног већа Богословског факултета одржаној 26. јуна 2018, на коме право гласа имају сви наставници (редовни, ванредни професори и доценти), за новог декана, после два мандата протојереја ставрофора др Предрага Пузовића, већином гласова изабран је епископ пожаревачки и браничевски Игњатије Мидић. На тајном гласању Мидић је добио 22 гласа, док је његов опонент, протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, добио 15 гласова. Мидић је по избору именовао нове продекане: за наставу – протођакона др Златка Матића, који се налази на челу Одбора за верску наставу Епархије браничевске, за финансије – протојереја др Александра Ђаковца, донедавно уредника новина београдске Патријаршије Православље и за науку проф. др Богољуба Шијаковића, који је у више наврата био продекан овог Факултета, а у јавности је остао упамћен као савезни министар вера у Влади СЦГ и републички министар вера у Влади Републике Србије. Матић и Ђаковац су пре избора за доценте били асистенти Игњатија Мидића, и своје докторске дисертације одбранили су под његовим руководством. Пораз Вукашиновића означио је и крај вишедеценијске диктатуре Иринеја Буловића на овом факултету. Буловић је, иако пензионисан пре три године, и даље редовно присуствовао седницама Наставно-научног већа на основу дозволе коју је добио од Синода. За Вукашиновића су гласали чланови Већа одани Буловићу и свештеници који су застрашени било од епископа бачког, било од осионог првог архијерејског намесника београдског, док иза епископа браничевског стоје либерални лаици и струја лојална бискупу Гргуру Дурићу, Буловићевом најљућем опоненту. После избора остаје горак утисак да се борба водила између ноторног криминалца у мантији (Вукашиновић) и контроверзног епископа – литургијског реформатора - чији јеретички ставови већ деценијама потресају Српску Цркву. Подсетимо, Мидић је до титуле редовног професора дошао са две књиге (у којима је прежвакавао јеретичка учења титуларног митрополита пергамаског Јована Зизиуласа) и са комплетом уџбеника за верску наставу који је после бурних негодовања наставника и негативних оцена Завода за унапређивање васпитања и образовања Републике Србије повучен из употребе. Закључак се намеће сам по себи: Богословски факултет остаје у раљама дилетантизма, далеко од истинске црквености и истинског академизма. http://borbazaveru.info/content/view/10758/1/
  9. Слава Факултета Светог Василија у Фочи 15. Мај 2018 Дан успомене Светог оца нашег Василија Острошког и крсна слава Богословског факултета у Фочи који носи светитељево име свечано је прослављен у храму Светог Саве у Фочи. Свету архијерејску Литургију са професорима богословских факултета из Фоче и Београда, в.д. ректора богословије и свештенства Митрополије дабробосанске служио је Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом, који је на крају свете Литургије благословио славско кољиво и колач. На светој Литургији певало је Српско певачко друштво Слога из Сарајева. Након Литургије приређена је духовна академија у Општинском центру за културу на којој су се, осим домаћина, обратили и честитали крсну славу декану, професорима и студентима Богословског факултета: начелник Општине Фоча, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду проф. др. Предраг Пузовић, преставник Универзитета Источно Сарајево и Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом. Сви су они истакли велики значај Богословског факултета у Фочи и велику улогу коју има и врши како у локалној заједници тако и широм Митрополије дабровосанске, наше помесне Цркве и нашег Народа. У току духовне академије декан проф. др Владислав Топаловић уручио је дипломе дипломираним теолозима који су од прошлогодишње до овогодишње крсне славе дипломирали на овом факултету, као и дипломе мастера онима који су завршили мастер студије. На крају духовне академије декан је уручио и три Златне плакете Богословског факултета заслужним појединцима, посче чега је прочитана одлука Високопреосвећеног Митрополита г. Хризостома о постхумном одликовању проф. др. Милана Радуловића Златним орденом Светог Петра Сарајевског и Дабробосанског. Обзиром да нико из породице покојног проф. Радуловића није присутвовао академији Високопреосвећени Митрополит је орден предао проф. др Дарку Ђогу и умолио га да одликовање у његово име уручи породици Радуловић. Извор: Митрополија даброосанска
  10. Слава Факултета Светог Василија у Фочи 15. Мај 2018 Дан успомене Светог оца нашег Василија Острошког и крсна слава Богословског факултета у Фочи који носи светитељево име свечано је прослављен у храму Светог Саве у Фочи. Свету архијерејску Литургију са професорима богословских факултета из Фоче и Београда, в.д. ректора богословије и свештенства Митрополије дабробосанске служио је Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом, који је на крају свете Литургије благословио славско кољиво и колач. На светој Литургији певало је Српско певачко друштво Слога из Сарајева. Након Литургије приређена је духовна академија у Општинском центру за културу на којој су се, осим домаћина, обратили и честитали крсну славу декану, професорима и студентима Богословског факултета: начелник Општине Фоча, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду проф. др. Предраг Пузовић, преставник Универзитета Источно Сарајево и Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом. Сви су они истакли велики значај Богословског факултета у Фочи и велику улогу коју има и врши како у локалној заједници тако и широм Митрополије дабровосанске, наше помесне Цркве и нашег Народа. У току духовне академије декан проф. др Владислав Топаловић уручио је дипломе дипломираним теолозима који су од прошлогодишње до овогодишње крсне славе дипломирали на овом факултету, као и дипломе мастера онима који су завршили мастер студије. На крају духовне академије декан је уручио и три Златне плакете Богословског факултета заслужним појединцима, посче чега је прочитана одлука Високопреосвећеног Митрополита г. Хризостома о постхумном одликовању проф. др. Милана Радуловића Златним орденом Светог Петра Сарајевског и Дабробосанског. Обзиром да нико из породице покојног проф. Радуловића није присутвовао академији Високопреосвећени Митрополит је орден предао проф. др Дарку Ђогу и умолио га да одликовање у његово име уручи породици Радуловић. Извор: Митрополија даброосанска View full Странице
  11. На истом факултету је 1962. године одбранио веома цењену докторску дисертацију под називом „Утицај исихазма на црквену политику Руса: 1328-1406“, која је и данас једно од референтних дела по питању утицаја византијског исихазма на Русе током 14. века. Још као асистент на факултету узима активно учешће и у раду Института за балканске студије у Солуну. Од 1963. до1967. године био је управник Словенског одељења овог Института, на коме је основао школу за изучавање словенских језика и установио „Билтен словенске библиографије“, поставши њен главни и одговорни уредник. На Катедри за црквену историју словенских народа и средњовековну словенску књижевност Богословског факултета у Солуну изабран је за доцента 1965. године, за ванредног професора 1968., а за редовног 1974. године. Од 1990. до 1997. био је председник управног већа Института за балканске студије из Солуна. Сенат Аристотеловог универзитета у Солуну доделио му је 1998. године титулу почасног професора. Професор Тахиаос је био дописни члан Атинске академије, инострани члан Српске академије наука и уметности (1981) и Бугарске академије наука (1989), почасни члан руских и украјинских научних института, као и почасни доктор четири инострана факултета. Научно-истраживачко поље професора Тахиаоса било је историјски и културни утицаји Византије на словенски свет. Његов обимни научни опус укључује велики број публикација на грчком, француском, енглеском, руском, српском и италијанском језику, који осветљавају многе аспекте трансмисије идеја из области историје словенских помесних православних Цркава, средњовековне књижевности и културе, црквене политике, као и кирило-методијевског предања. Аутентични научно-истраживачки допринос професора Тахиаоса на пољу проучавања миленијумског византијско-словенског наслеђа оставио је препознатив и неизбрисив печат у савременим студијама. Истовремено, његов одлазак оставља ненадокнадиву празнину на овом пољу. Као изузетан предавач, увек актуелан и провокативно интересантан, оставио је дубог траг на многе своје студенте, од којих су неки постали и његове колеге на факултету. Био је „прототип професoра“, како се умесно изразио на његовом опроштају декан Теолошког факултета у Солуну Панајотис Скалцис. Но, оргиналност и величина Тахиасовог професорског лика и дела не сагледава се само у његовом научно-истраживачком доприносу византијско-словенским студијама, већ и у његовој харизматичној личности да своја научна сазнања актуелно, аргуменатовано и убедљиво интерпретира савременом друштву. У личности универзитетског професора Антонија Тахиаоса хармонично и јединствено су уједињени ревносни научно-истраживачки дух, изузетан таленат предавача, госпоствен, племенит и великодушан карактер професора. Ако је историја учитељица живота, онда је професор Тахиаос извлачио најбоље из историје црквеног живота православних народа, нешто што је учинило не само његов рад успешним, већ и оставило поуздани залог за будућност. Својим научно-истраживачким делима Тахиаос је аутентично и аргументовано исцртао историјски беочук живота који повезује византијско-словенски и савремени православни свет. Стога и не чуди што је изврсност његовог академског лика и дела већ одавно премашила границе Грчке и постала препозната диљем словенског православног света. Са осећањем васкршње радости опраштамо се од професора Антонија-Емилијана Тахиаоса са жељом да му Васкрсли Господ подари место у Земљи Живих. Мирко Сајловић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  12. На други дан Пасхе, 10. априла 2018. године, у 87. години живота, преставио се у Васкрслом и Животодавном Господу Антоније-Емилијан Тахиаос, пензионисани редовни професор Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну. Антоније-Емилијан Тахиаос је рођен у Солуну 1931. године. После завршених основних студија на Богословском факултету у родном граду, постидипломске студије је наставио у Паризу на Сергијевом институту (Institut russe de théologie orthodoxe) и на Сорбони (Éсоlе pratique des hautes études). Ту се од 1954. до 1957.г., под руководством професора А. В. Карташова, Ј. Мајендорфа, еп. Касијана (Безобразова) и André Vaillant-а, специјализовао за историју словенских Цркава и старословенску филологију. По повратку у отаџбину и након трогодишњег одслужења војног рока, изабран је за асистента на Историјско-богословском одељењу Богословског факултета у Солуну (1961-1963). На истом факултету је 1962. године одбранио веома цењену докторску дисертацију под називом „Утицај исихазма на црквену политику Руса: 1328-1406“, која је и данас једно од референтних дела по питању утицаја византијског исихазма на Русе током 14. века. Још као асистент на факултету узима активно учешће и у раду Института за балканске студије у Солуну. Од 1963. до1967. године био је управник Словенског одељења овог Института, на коме је основао школу за изучавање словенских језика и установио „Билтен словенске библиографије“, поставши њен главни и одговорни уредник. На Катедри за црквену историју словенских народа и средњовековну словенску књижевност Богословског факултета у Солуну изабран је за доцента 1965. године, за ванредног професора 1968., а за редовног 1974. године. Од 1990. до 1997. био је председник управног већа Института за балканске студије из Солуна. Сенат Аристотеловог универзитета у Солуну доделио му је 1998. године титулу почасног професора. Професор Тахиаос је био дописни члан Атинске академије, инострани члан Српске академије наука и уметности (1981) и Бугарске академије наука (1989), почасни члан руских и украјинских научних института, као и почасни доктор четири инострана факултета. Научно-истраживачко поље професора Тахиаоса било је историјски и културни утицаји Византије на словенски свет. Његов обимни научни опус укључује велики број публикација на грчком, француском, енглеском, руском, српском и италијанском језику, који осветљавају многе аспекте трансмисије идеја из области историје словенских помесних православних Цркава, средњовековне књижевности и културе, црквене политике, као и кирило-методијевског предања. Аутентични научно-истраживачки допринос професора Тахиаоса на пољу проучавања миленијумског византијско-словенског наслеђа оставио је препознатив и неизбрисив печат у савременим студијама. Истовремено, његов одлазак оставља ненадокнадиву празнину на овом пољу. Као изузетан предавач, увек актуелан и провокативно интересантан, оставио је дубог траг на многе своје студенте, од којих су неки постали и његове колеге на факултету. Био је „прототип професoра“, како се умесно изразио на његовом опроштају декан Теолошког факултета у Солуну Панајотис Скалцис. Но, оргиналност и величина Тахиасовог професорског лика и дела не сагледава се само у његовом научно-истраживачком доприносу византијско-словенским студијама, већ и у његовој харизматичној личности да своја научна сазнања актуелно, аргуменатовано и убедљиво интерпретира савременом друштву. У личности универзитетског професора Антонија Тахиаоса хармонично и јединствено су уједињени ревносни научно-истраживачки дух, изузетан таленат предавача, госпоствен, племенит и великодушан карактер професора. Ако је историја учитељица живота, онда је професор Тахиаос извлачио најбоље из историје црквеног живота православних народа, нешто што је учинило не само његов рад успешним, већ и оставило поуздани залог за будућност. Својим научно-истраживачким делима Тахиаос је аутентично и аргументовано исцртао историјски беочук живота који повезује византијско-словенски и савремени православни свет. Стога и не чуди што је изврсност његовог академског лика и дела већ одавно премашила границе Грчке и постала препозната диљем словенског православног света. Са осећањем васкршње радости опраштамо се од професора Антонија-Емилијана Тахиаоса са жељом да му Васкрсли Господ подари место у Земљи Живих. Мирко Сајловић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Православни богословски факултет Универзитета у Београду свечано је обележио славу _ Светог Саву просветитеља српског. Славље је започето Светом литургијом у факултетској цркви Светог Јована Богослова. Потом је у Великом амфитеатру ПБФ одржана Свечана академија у присуству представника Универзитета, Римокатоличке цркве и бројних интелектуалаца, као и студената факултета. Овогодишњу беседу произнео је декан факултета протојереј ставрофор професор доктор Предраг Пузовић. Он је истакао три извора светости Светитеља Саве. То су његова вера у Господа Исуса Христа, опит Свете Горе Атонске, и утемељење Српске аутокефалне цркве чију 800. годишњицу почињемо да обележавамо од ове године. Његова Светост патријарх српски господин Иринеј у свом Поздравном слову нагласио је да је дан Светога Саве наш највећи национални празник јер смо Светим Савом везани за Господа Христа. Свјатејши патријарх је пожелео добродошлицу свима који су дошли у Богословски факултет као црквени дом у коме се на најбољи начин спремају будући служитељи наше Свете Цркве.
  14. Православни богословски факултет Универзитета у Београду свечано је обележио славу _ Светог Саву просветитеља српског. Славље је започето Светом литургијом у факултетској цркви Светог Јована Богослова. Потом је у Великом амфитеатру ПБФ одржана Свечана академија у присуству представника Универзитета, Римокатоличке цркве и бројних интелектуалаца, као и студената факултета. Овогодишњу беседу произнео је декан факултета протојереј ставрофор професор доктор Предраг Пузовић. Он је истакао три извора светости Светитеља Саве. То су његова вера у Господа Исуса Христа, опит Свете Горе Атонске, и утемељење Српске аутокефалне цркве чију 800. годишњицу почињемо да обележавамо од ове године. Његова Светост патријарх српски господин Иринеј у свом Поздравном слову нагласио је да је дан Светога Саве наш највећи национални празник јер смо Светим Савом везани за Господа Христа. Свјатејши патријарх је пожелео добродошлицу свима који су дошли у Богословски факултет као црквени дом у коме се на најбољи начин спремају будући служитељи наше Свете Цркве. View full Странице
  15. Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је 12. новембра 2017. године свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Нишу. Епископу је поред нишког свештенства саслуживао и архимандрит Прокопије Тајар из Сирије уз појање нишке Црквене певачке дружине Бранко и присуство студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду са професорима др Ненадом Милошевићем и др Србољубом Убипариповићем. Након свете Службе одржан је помен нишким свештеномученицима и мученицима у параклису храма и уприличен пријем студената и професора код Његовог Преосвештенства у Светосавском дому. Звучни запис беседе Епископа Арсенија Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...