Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'богословски'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. Епископ крушевачки Давид: Два текста који илуструју речи: богословски подбачено научнo недобачено Епископа Максима Васиљевића, О неумољивом Богу и асиметричној синергији (или: о инхерентној антиномији црквеног подвига, Теологија.нет), и: Blic-а, од 16-ог јула 2019. год. (Верници упутили писмо врху СПЦ, траже смену владике Хризостома …) (То јест о наступу бљуц-артиљерије на Свети Синод СПЦ-е, н. п.). * 1а. У оркестрираној режији против Светог Синода и синодалаца главну пажњу привлачи наступ првог члана оркестра и његове цветне салве. А он, наравно да се упиње да бриљира на овим деоницама: Оформљени укус или пуританство; друго и другачије у било ком виду које није на сметњи; други и префињена аргументација против њега; љубав која зна да дојади; чтец који изговара ђаконску јектенију благословом архијереја; егоистична жеља да се други усрећи нашом визијом живота; способност других да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње; завист због неслободе и нељубавности; дух апостолске авантуре у Духу Светом који се не крије иза наше углађености; крајње наиван и патетичан изглед намере појединих да спутају бујање богословских исказа; заносна вера јеромонаха Николаја Велимировића у идеје панхуманизма и свечовека, дивљење неким хиндуистичким идејама и одсуство надлежних цензора да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова); теолошка цензура као блага парафонија, а не као скретање у јерес; појединци који и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес; модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак, што све затвара врата за горућа питања; … о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге … Жички епископ Николај као изасланик Српске Цркве у Константинопољу који умољава Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника; … архијереји које је надгласала блага већина која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“ (све то, и о томе 1920. године). Док је преосвећени аутор рачунао да ће му речи одзвањати као звоно или мјед што јечи (1. Кор. 13, 1), а нису му зајечале, са речима пак које ћемо у наставку навести догодиће се опет слична ствар: да ће и оне потпасти под исказ светог апостола Павла: кимвал који звечи (1. Кор. 13, 1). Наиме, те речи су подругљиве, и стварају утисак да их је изрицао неко ко је припадао, и који ће даље припадати најстаријем и најистрајнијем цензору у нашој Цркви. Зато их треба чути: Самозвани „Цензор“, мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату, дави ко змија жабу, самозвани стални Портпарол, самонаметнути Цензор, Ваш образ, он тамо све и сва, ноторни издајник Светог Косова АВ, ПБ није средњошколска установа него подлеже универзитетским узусима и обичајима, сирово и сухо дрво, Савет Професора који неће прихватити синодску одлуку … С обзиром на то да су ове речи изговорене ван контекста чињеница и ствари које су се реално догодиле — ми их не можемо сматрати другачијим, него онаквим какве јесу: кимвалом који звечи. ** 2б. У приступу тексту часне сестре Дезидерије (Blic, 16. 07. 2019, уторак, 1-2), ми смо у њему одмах препознали извор и достављача информација, који је и сенка што стално осењује најпубличније бљуц-гласило; и још онога који помоћу овога гласила командује брзом неутрализацијом непожељних-ближњих. И док знак за паљбу даје он-незамењиви арбитар фамозног бљуц-гласила, оданде на његов знак ватру пушта часна сестра Дезидерија. Она је пак та медијска вештакиња која решава питања по кратком поступку. А који би разлог томе био овајпут? Божем, одмазда коју су чланови Светог Синода извршили над онима који се не слажу са мишљењем и политичким ставом истога тога Синода. (Небулоза! Наш ремарк). Зато једног од његових чланова сада треба медијском хајком проказати за симонију и коцку, а затим га приморати да се повуче са своје дужности. (В.: Blic, 16. јули 2019, 1-2). Тада би и правда, наводно обесправљених верника, била задовољена! Наше речи савешћу руковођене Полна и емоционална незрелост и недефинисаност личности јесте појава која може бити производ насиља извршеног над њима од стране других доминирајућих. А даља ланчана реакција на претходно јесте опет насиље, извршено над њиховим етосом и еросом у периоду њиховог сазревања и животног опредељивања. Тако ће се коначно у искуству тих људи показати да је над њиховим етосом и еросом био извршен и сами обред кастрације. Трансфер пак који је по диктату кренуо к њима у ствари је бреме које им је заједница предала. Тако су диктатом самог вође предати јарам и стигма, тешки за ношење. Зато и саме нус-појаве тог насиља не могу изостати, па ће се оне даље манифестовати: било у виду нескривене самодопадљивости-нарцисоидности, па и аутоеротизма, било у виду прикривеног еротизма који тражи и налази видове растерећења. Током трајања тога болног процеса самоотуђења пак, неминовно ће доминирати медикаментоза. Даље последице у вези са претходним могу бити, рецимо: да неко лепо пише а да нетачно мисли и да лоше говори, да слика као наивац и допадљиво, али на уштрб иконографији, затим да као мислилац користи обмане и лажи као делове и наставке помоћу којих ће премошћавати своје вапијуће празнине. Или ће их он опет користити као закрпе којима би да покрпи своју менталну одеротину. Скупа с тим иде и нарцисоидни активизам и фрапирање других њиме. И све тако, и у форми Аугијевих изби. Невоља пак бива што се то такође збива у нашем монашком свету; ту где су заједно са добрим делом наших лаика тиховање и боготражитељство давно већ постали неотуђиви знак нашег црквеног колективног распознавања. Та невоља се дакле продужава зато што из Еолових мехова стално излећу штетни ветрови који неутврђене људе вијају на разне погрешне, и опасне стране. * Услов да се уврстиш у елиту, у друштво посвећених или у заједницу Светих (Владика Николај, Старац Силун, Старац Софроније, Патријарх Павле, …) јесте да им подражаваш, и да личиш на њих вером, надом, љубављу и подобијем, укључујући и подобије спољашње. То даље значи да их не треба цитирати тако што ћеш им учитавати себе и своје мисли и речи; не, него што ћеш имати њиховог духа расуђивања, њихово богољубље и њихово човекољубље. Узбасамачивати се дакле треба смирењем, не само одређеном сумом знања и информација, а низбасамачивати се треба опет смирењем, све до држања ума у аду своје палости и палости света, но наравно без очајавања што ми нисмо први у свему, него што су уместо нас такви неки други људи, које ионако треба чинити већима од себе, по истинитој речи јеванђелској: да су међу нама први они који ће бити последњи. ** У самоме богословствовању никада не треба замењивати тезе нити прелазити црту, упркос ходању дуж саме црте; рецимо по угледу на светога Николаја, који је у обраћању свих народа њиховоме богу видео обраћање Богу Отаца наших. Но он при том рецимо, нигде и никада није поистоветио Логоса са Таоом, Алахом, Будом, Заратустром, …! И опет, апропо светога Николаја, он је итекако знао да је давно већ, било дошло до премошћења хришћанства и националне религије у Кинеза, па и до напретка у томе: оснивањем хришћанске Цркве у Кини и у Јапану, те појавом хришћана исповедника оваплоћенога Логоса и мученика за Њега, а не за Таоа. Проповед је наиме тамо већ била осенила кинески свет речју о Логосу Исусу Христу, након чега је Тао постао анахрон. Штавише, он је остао оно што је званично и био: чинилац и штаство миљеа тамошњег света погруженог у системе и лавиринте сујеверја. Остао је дакле, није се са Логосом стопио!!! Зато и у вези са самим светитељством Николајевим треба поставити питање: Да је остао само западни мислилац, и панхуманиста, и познавалац свечовека и хиндуизма, … да ли би се он икада узбасамачио до охристовљења и обожења, или би само низбасамачио по њивама глади, као већина његових негдашњих западних колега? *** Нема цензора без аутоцензуре; узалуд нечије набеђивање других да су они цензори ако се не пази на себе, еда би се и на друге могло пазити. Чему убеђивати друге да су такви када су они само добронамерна и доброжелатељна браћа? Чему уопште ругање црквеним послушањима и благословима када знамо да нас у Цркви ни саме ситнице не воде ситничарењу, него да нас у њој баш све води крупницама?! И још три добронамерности с наше стране. Ако нам неспретно баратање двосмисленостима може заклонити истину, колико ју тек обмана, односно лаж могу заклонити? Може ли ученик бити већи од учитеља свога? Зар ученику није довољно да буде као учитељ његов? Да ли је ново и непоновљивост увек гаранција истине и истинитости, а старо и понављање увек знак неистине и лажи?! Зар се ученик не креће у самим границама Предања и тога што му је предато да држи верно до смрти? Када то не би било тако, ученик и новајлија би се, судећи и по каноничности и по антиномичности хришћанских ствари, морао наћи у великој неприлици; и опет он у томе да му сама новачења не би била од помоћи. Но излаз из невоља је увек ту: Древни: Repeticio mater studiorum est. (Понављање је мати учења). Народни: Послушај кад ти два кажу. Можемо ли се играти црквеним и богословским темама као играчкама за децу, којима се дечје жеље испуњавају?! **** Питања и проблеми не завршавају се овде, него се још настављају продуженим питањем типа: „а шта ће народ рећи“, рецимо о другом браку млађих свештеника? Односно када се првобрачни договорно разведу — он ради друге а она ради другог?! Да ли ће исти захтев свештеника или његовог лобисте и заговорника важити када се и друга супруга буде упокојила? Ваљда ће и првобрачни свештеник једанпут умрети, па ће и његова удова попадија морати да постави питање самога свога другог, или недајбоже трећег брака, с обзиром да се и те ствари неочекивано закомпликују и лако отргну контроли? А то опет бива када се рецимо органска веза слова и духа светих канона апстрахује и негира?! Баш и као када се грубо раздвајају онтологија и етика?! Поготову када се хришћанској етици, библијској и предањској, светоотачкој и светотајинској намерно наноси штета, и то по нечијој тврдоглавости?! Ну, чиме то? Френетичним негирањем етике, макар она била и хришћанска! Али барјактари те ствари се ни овде не заустављају! Да би им се застава вијорила они бране мисију данашње Цркве од оних који је своде на идеолошки обрачун са неистомишљеницима (да ли са њима самима? Н. п.) и прогон (да ли њих самих? Н. п.) због другачијег фокуса и неспретно срочене мисли и сл. (да ли због њихових тумачења догмата, канона, православног етоса? Н. п.), због чега су последице толико штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. (Ако је цитирани аутор пре 50 година, рецимо 1968. год. био једногодишњак, о каквој је стагнацији под комунизмом он лично могао знати тада, а о њој говорити данас?! (Видети: Трн у оку Синода, Danas, 27. 07. 2019, субота, 1.) Зачуђујућа је упорност којом преосвећени аутор чланка оправдава себе за све што каже; и опет је зачуђујућа лакоћа којом он прелази преко других мишљења која се не би поклапала са његовим! (Видети Епископ Максим Васиљевић, у: Бела боја сликарског платна (или: о покајању и будућој чистоти, Теологија.нет, 26. јул 2019)). ***** Но вратимо се последицама хипотетичког другог брака удовог свештеника, који преосвећени Максим, ако га тачно разумемо заговара, са нашом напоменом да се његов проблем не би ни само ту зауставио. Не лези враже, шта бисмо чинили када би и неком епископу, односно заговорнику ове ствари у блиској будућности пало на памет да посегне за епископским браком? И то у тренутку када би неки епископ и малодушним постао, па на пример упитао: Ко би и њему у старости, немоћноме могао бити од било какве помоћи?! Шта ли би тек тада народ рекао?! Зато хајде да се већ једанпут обратимо народу овим речима: Народе, слатки брате, помагај! Но не тако што ћеш нам све досад ожењене женити, и женити нам и све до сада неожењене!!! Како год било, или да ће бивати, наш најбратскији и најмилоснији предлог по питању и ове ствари би гласио: Часне сестре Дезидерију и Дорку држати што даље и по страни, док још колико-толико има времена за избављење од свих, па и од овога белаја!!! Епископ крушевачки Давид Преузмите текст у .pdf формату ОВДЕ Извор: Епархија крушавачка View full Странице
  2. Епископ крушевачки Давид: Два текста који илуструју речи: богословски подбачено научнo недобачено Епископа Максима Васиљевића, О неумољивом Богу и асиметричној синергији (или: о инхерентној антиномији црквеног подвига, Теологија.нет), и: Blic-а, од 16-ог јула 2019. год. (Верници упутили писмо врху СПЦ, траже смену владике Хризостома …) (То јест о наступу бљуц-артиљерије на Свети Синод СПЦ-е, н. п.). * 1а. У оркестрираној режији против Светог Синода и синодалаца главну пажњу привлачи наступ првог члана оркестра и његове цветне салве. А он, наравно да се упиње да бриљира на овим деоницама: Оформљени укус или пуританство; друго и другачије у било ком виду које није на сметњи; други и префињена аргументација против њега; љубав која зна да дојади; чтец који изговара ђаконску јектенију благословом архијереја; егоистична жеља да се други усрећи нашом визијом живота; способност других да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње; завист због неслободе и нељубавности; дух апостолске авантуре у Духу Светом који се не крије иза наше углађености; крајње наиван и патетичан изглед намере појединих да спутају бујање богословских исказа; заносна вера јеромонаха Николаја Велимировића у идеје панхуманизма и свечовека, дивљење неким хиндуистичким идејама и одсуство надлежних цензора да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова); теолошка цензура као блага парафонија, а не као скретање у јерес; појединци који и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес; модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак, што све затвара врата за горућа питања; … о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге … Жички епископ Николај као изасланик Српске Цркве у Константинопољу који умољава Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника; … архијереји које је надгласала блага већина која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“ (све то, и о томе 1920. године). Док је преосвећени аутор рачунао да ће му речи одзвањати као звоно или мјед што јечи (1. Кор. 13, 1), а нису му зајечале, са речима пак које ћемо у наставку навести догодиће се опет слична ствар: да ће и оне потпасти под исказ светог апостола Павла: кимвал који звечи (1. Кор. 13, 1). Наиме, те речи су подругљиве, и стварају утисак да их је изрицао неко ко је припадао, и који ће даље припадати најстаријем и најистрајнијем цензору у нашој Цркви. Зато их треба чути: Самозвани „Цензор“, мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату, дави ко змија жабу, самозвани стални Портпарол, самонаметнути Цензор, Ваш образ, он тамо све и сва, ноторни издајник Светог Косова АВ, ПБ није средњошколска установа него подлеже универзитетским узусима и обичајима, сирово и сухо дрво, Савет Професора који неће прихватити синодску одлуку … С обзиром на то да су ове речи изговорене ван контекста чињеница и ствари које су се реално догодиле — ми их не можемо сматрати другачијим, него онаквим какве јесу: кимвалом који звечи. ** 2б. У приступу тексту часне сестре Дезидерије (Blic, 16. 07. 2019, уторак, 1-2), ми смо у њему одмах препознали извор и достављача информација, који је и сенка што стално осењује најпубличније бљуц-гласило; и још онога који помоћу овога гласила командује брзом неутрализацијом непожељних-ближњих. И док знак за паљбу даје он-незамењиви арбитар фамозног бљуц-гласила, оданде на његов знак ватру пушта часна сестра Дезидерија. Она је пак та медијска вештакиња која решава питања по кратком поступку. А који би разлог томе био овајпут? Божем, одмазда коју су чланови Светог Синода извршили над онима који се не слажу са мишљењем и политичким ставом истога тога Синода. (Небулоза! Наш ремарк). Зато једног од његових чланова сада треба медијском хајком проказати за симонију и коцку, а затим га приморати да се повуче са своје дужности. (В.: Blic, 16. јули 2019, 1-2). Тада би и правда, наводно обесправљених верника, била задовољена! Наше речи савешћу руковођене Полна и емоционална незрелост и недефинисаност личности јесте појава која може бити производ насиља извршеног над њима од стране других доминирајућих. А даља ланчана реакција на претходно јесте опет насиље, извршено над њиховим етосом и еросом у периоду њиховог сазревања и животног опредељивања. Тако ће се коначно у искуству тих људи показати да је над њиховим етосом и еросом био извршен и сами обред кастрације. Трансфер пак који је по диктату кренуо к њима у ствари је бреме које им је заједница предала. Тако су диктатом самог вође предати јарам и стигма, тешки за ношење. Зато и саме нус-појаве тог насиља не могу изостати, па ће се оне даље манифестовати: било у виду нескривене самодопадљивости-нарцисоидности, па и аутоеротизма, било у виду прикривеног еротизма који тражи и налази видове растерећења. Током трајања тога болног процеса самоотуђења пак, неминовно ће доминирати медикаментоза. Даље последице у вези са претходним могу бити, рецимо: да неко лепо пише а да нетачно мисли и да лоше говори, да слика као наивац и допадљиво, али на уштрб иконографији, затим да као мислилац користи обмане и лажи као делове и наставке помоћу којих ће премошћавати своје вапијуће празнине. Или ће их он опет користити као закрпе којима би да покрпи своју менталну одеротину. Скупа с тим иде и нарцисоидни активизам и фрапирање других њиме. И све тако, и у форми Аугијевих изби. Невоља пак бива што се то такође збива у нашем монашком свету; ту где су заједно са добрим делом наших лаика тиховање и боготражитељство давно већ постали неотуђиви знак нашег црквеног колективног распознавања. Та невоља се дакле продужава зато што из Еолових мехова стално излећу штетни ветрови који неутврђене људе вијају на разне погрешне, и опасне стране. * Услов да се уврстиш у елиту, у друштво посвећених или у заједницу Светих (Владика Николај, Старац Силун, Старац Софроније, Патријарх Павле, …) јесте да им подражаваш, и да личиш на њих вером, надом, љубављу и подобијем, укључујући и подобије спољашње. То даље значи да их не треба цитирати тако што ћеш им учитавати себе и своје мисли и речи; не, него што ћеш имати њиховог духа расуђивања, њихово богољубље и њихово човекољубље. Узбасамачивати се дакле треба смирењем, не само одређеном сумом знања и информација, а низбасамачивати се треба опет смирењем, све до држања ума у аду своје палости и палости света, но наравно без очајавања што ми нисмо први у свему, него што су уместо нас такви неки други људи, које ионако треба чинити већима од себе, по истинитој речи јеванђелској: да су међу нама први они који ће бити последњи. ** У самоме богословствовању никада не треба замењивати тезе нити прелазити црту, упркос ходању дуж саме црте; рецимо по угледу на светога Николаја, који је у обраћању свих народа њиховоме богу видео обраћање Богу Отаца наших. Но он при том рецимо, нигде и никада није поистоветио Логоса са Таоом, Алахом, Будом, Заратустром, …! И опет, апропо светога Николаја, он је итекако знао да је давно већ, било дошло до премошћења хришћанства и националне религије у Кинеза, па и до напретка у томе: оснивањем хришћанске Цркве у Кини и у Јапану, те појавом хришћана исповедника оваплоћенога Логоса и мученика за Њега, а не за Таоа. Проповед је наиме тамо већ била осенила кинески свет речју о Логосу Исусу Христу, након чега је Тао постао анахрон. Штавише, он је остао оно што је званично и био: чинилац и штаство миљеа тамошњег света погруженог у системе и лавиринте сујеверја. Остао је дакле, није се са Логосом стопио!!! Зато и у вези са самим светитељством Николајевим треба поставити питање: Да је остао само западни мислилац, и панхуманиста, и познавалац свечовека и хиндуизма, … да ли би се он икада узбасамачио до охристовљења и обожења, или би само низбасамачио по њивама глади, као већина његових негдашњих западних колега? *** Нема цензора без аутоцензуре; узалуд нечије набеђивање других да су они цензори ако се не пази на себе, еда би се и на друге могло пазити. Чему убеђивати друге да су такви када су они само добронамерна и доброжелатељна браћа? Чему уопште ругање црквеним послушањима и благословима када знамо да нас у Цркви ни саме ситнице не воде ситничарењу, него да нас у њој баш све води крупницама?! И још три добронамерности с наше стране. Ако нам неспретно баратање двосмисленостима може заклонити истину, колико ју тек обмана, односно лаж могу заклонити? Може ли ученик бити већи од учитеља свога? Зар ученику није довољно да буде као учитељ његов? Да ли је ново и непоновљивост увек гаранција истине и истинитости, а старо и понављање увек знак неистине и лажи?! Зар се ученик не креће у самим границама Предања и тога што му је предато да држи верно до смрти? Када то не би било тако, ученик и новајлија би се, судећи и по каноничности и по антиномичности хришћанских ствари, морао наћи у великој неприлици; и опет он у томе да му сама новачења не би била од помоћи. Но излаз из невоља је увек ту: Древни: Repeticio mater studiorum est. (Понављање је мати учења). Народни: Послушај кад ти два кажу. Можемо ли се играти црквеним и богословским темама као играчкама за децу, којима се дечје жеље испуњавају?! **** Питања и проблеми не завршавају се овде, него се још настављају продуженим питањем типа: „а шта ће народ рећи“, рецимо о другом браку млађих свештеника? Односно када се првобрачни договорно разведу — он ради друге а она ради другог?! Да ли ће исти захтев свештеника или његовог лобисте и заговорника важити када се и друга супруга буде упокојила? Ваљда ће и првобрачни свештеник једанпут умрети, па ће и његова удова попадија морати да постави питање самога свога другог, или недајбоже трећег брака, с обзиром да се и те ствари неочекивано закомпликују и лако отргну контроли? А то опет бива када се рецимо органска веза слова и духа светих канона апстрахује и негира?! Баш и као када се грубо раздвајају онтологија и етика?! Поготову када се хришћанској етици, библијској и предањској, светоотачкој и светотајинској намерно наноси штета, и то по нечијој тврдоглавости?! Ну, чиме то? Френетичним негирањем етике, макар она била и хришћанска! Али барјактари те ствари се ни овде не заустављају! Да би им се застава вијорила они бране мисију данашње Цркве од оних који је своде на идеолошки обрачун са неистомишљеницима (да ли са њима самима? Н. п.) и прогон (да ли њих самих? Н. п.) због другачијег фокуса и неспретно срочене мисли и сл. (да ли због њихових тумачења догмата, канона, православног етоса? Н. п.), због чега су последице толико штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. (Ако је цитирани аутор пре 50 година, рецимо 1968. год. био једногодишњак, о каквој је стагнацији под комунизмом он лично могао знати тада, а о њој говорити данас?! (Видети: Трн у оку Синода, Danas, 27. 07. 2019, субота, 1.) Зачуђујућа је упорност којом преосвећени аутор чланка оправдава себе за све што каже; и опет је зачуђујућа лакоћа којом он прелази преко других мишљења која се не би поклапала са његовим! (Видети Епископ Максим Васиљевић, у: Бела боја сликарског платна (или: о покајању и будућој чистоти, Теологија.нет, 26. јул 2019)). ***** Но вратимо се последицама хипотетичког другог брака удовог свештеника, који преосвећени Максим, ако га тачно разумемо заговара, са нашом напоменом да се његов проблем не би ни само ту зауставио. Не лези враже, шта бисмо чинили када би и неком епископу, односно заговорнику ове ствари у блиској будућности пало на памет да посегне за епископским браком? И то у тренутку када би неки епископ и малодушним постао, па на пример упитао: Ко би и њему у старости, немоћноме могао бити од било какве помоћи?! Шта ли би тек тада народ рекао?! Зато хајде да се већ једанпут обратимо народу овим речима: Народе, слатки брате, помагај! Но не тако што ћеш нам све досад ожењене женити, и женити нам и све до сада неожењене!!! Како год било, или да ће бивати, наш најбратскији и најмилоснији предлог по питању и ове ствари би гласио: Часне сестре Дезидерију и Дорку држати што даље и по страни, док још колико-толико има времена за избављење од свих, па и од овога белаја!!! Епископ крушевачки Давид Преузмите текст у .pdf формату ОВДЕ Извор: Епархија крушавачка
  3. У четвртак 30. маја 2019. године отпочела је матура и богословски испит зрелости за ученике XXXIII генерације обновљене Цетињске богословије (2014-2019). По одлуци Светог архијерејског синода Српске православне цркве, изасланик на матури и богословском испиту зрелости ове године у Цетињској богословији је протојереј-ставрофор др Владимир Ступар, професор Богословског Факултета у Фочи. На почетку матуре и богословског испита зрелости, изасланик је одржао сједницу са ректором и професорима богословије, на којој је утврђен распоред испита. После сједнице, ученицима је секретар богословије професор Драган Радоман, прочитао правилник о полагању писменог испита. Ове године Свети архијерејски синод Српске православне цркве за рад на писменом задатку у јунском испитном року школске 2018/2019. године, одредио је следеће теме: 1. Пустите дјецу нека долазе Мени; јер је таквих Царство Божије (ср. Ми. 10, 14). 2. Јер, ви сте храм Бога живога;…пазите добро како живите…(ср. 2. Кол. 6,16 и Еф. 5,15). 3. Заслуга Светог Саве за добијање аутокефалности Српске Православне Цркве. Израда писменог задатка траје четири сата. Наредних дана ученици ће полагати усмени дио матурских испита из предмета: Светог писма Старог и Новог завјета, Догматике, Етике, Историје Српске цркве, Историје хришћанске Цркве, Црквеног појања са типиком, Литургике, Црквеног и брачног права. Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У име Тројединог Бога, по благослову и уз руковођење наших Цркава, Међународна комисија за англиканско-православни богословски дијалог састала се у Ларнаки, на Кипару, од 13. до 20. октобра 2018. године како би наставила разматрања везана за екологију и за питања о крају и окончању живота. У име Кипарске Цркве домаћин скупа био је Његово Високопреосвештенство митрополит китионски Хризостом. Комисија изражава дубоку благодарност Високопреосвећеном на широкогрудој дарежљивости и топлом гостопримству. Као и увек, рад Комисије је праћен свакодневним молитвама и богослужењима. Комисија је присуствовала недељној евхаристијској служби у англиканској катедрали Светог Павла у Никозији, Божанској Литургији у саборном храму Светог Лазара у Ларнаки, и свечаном вечерњем богослужењу у храму Светог Луке, небеског покровитеља места Арадипу. Комисија је имала духовну радост приликом посете светим местима и поклоњења чесним моштима, као што су храм Ангелоктисти у Китиу код Ларнаке, Византијски музеј Архиепископа Макарија III у Никозији, и храм Часног Крста у Пано Лефкари. Комисија је наставила да разрађује богословско разумевање људске личности сходно начелима која су постављена у њеној Договореној изјави Према обличју и подобију Божјем: надом испуњена антропологија, Бафало 2015 (In the Image and Likeness of God: A Hope-Filled Anthropology, Buffalo 2015). Ове године фокус рада је био усмерен на извођење практичких импликација Договорене изјаве у Бафалоу: тачније, на горућа питања повезана са природном средином и екологијом, као и на питања везана за крај људског живота. Према договору на Малти 2017. године, прве нацрте двеју нових договорених изјава, која се односе на управо поменута питања, на основу раније приложених саопштења чланова Комисије, припремили су двојица чланова Комисије. Те нацрте потом је размотрила и ревидовала група за припрему нацрта заједно са њихопвим састављачима. У јуну 2018. године ова група се ради тога састала у Богословској академији на свештеном острву Халки, у Турској. Прерађени нацрт изјаве о природној околини: Чувари творевине: надом испуњена екологија (Stewards of Creation: A Hope-filled Ecology) размотрен је на нашим пленарним заседањима, којом приликом су на конструктиван начин изнети критички осврти. Комисија је имала задовољство да установи дубоко слагање у нашим гледиштима, како у вези са старањем о творевини, тако и у вези са стварањем прилика за заједничко деловање. Прелиминарно је разматран и нацрт изјаве о питањима у вези са крајем и окончањем људског живота: [Богдан Лубардић] Еутаназија: хришћански приступ животу и смрти (Euthanasia: the Christian approach to Life and Death). Комисија је са жаљењем слушала о томе да и надаље људи доживљавају бол и страдања услед окупације севера Кипра, те се стога молила за брзо, праведно и мирно разрешење те ситуације. Чланови Комисије су се такође помолили за здравље Његовог Блаженства Архиепископа кипарског Хризостома који се налазио у болници ради хируршке интервенције током недеље у којој се одржавани радни састанци Комисије. Чланови Комисије су осетили доброту локалних хришћана, већ према њиховом традиционалном гостопримству. Чланови су посетили Скупштину и Народни музеј места Арадипу, да би уследила свечана вечера коју је приредио градоначелник. Комисија је после вечерње службе у храму Светог Луке присуствовала и фестивалу културе у Арадипу, најзад, уприличена је и посета селу Пано Лефкара. Његово Високопреосвештенство Митрополит Хризостом приредио је свечану вечеру у Дому културе „Свети Георгије“. Комисија ће наставити свој рад у октобру 2019. године у Кентерберију. Домаћин скупа биће Англиканска заједница. Сапредседавајући са англиканске стране: Aрхиепископ армашки др Ричард Кларк, (Црква Ирске) Сапредседавајући с православне стране: Митрополит белгијски, Атинагора, (Цариградска Патријаршија) Представници Православне Цркве: Митрополит Зимбабвеа Серафим (Александријска Патријаршија), Протојереј Џонатан Хемингс (Антиохијска Патријаршија), Протојереј професор др Георгије Д. Драгаш (Јерусалимска Патријаршија), Професор др Богдан Лубардић (Српска Патријаршија), Митрополит трговиштански Нифон (Румунска Патријаршија), Протојереј професор др Георгије Звиададзе (Грузијска Патријаршија), Професор Натан Хоуп (Албанска Црква), Митрополит китионски Хризостом (Кипарска Црква), Професор др Милтијадис Константину (Грчка Црква) и Протојереј др Христос Христакис (сасекретар) Чланови Комисије који нису присуствовали скупу: Протојереј професор др Валентин Васечко (Московска Патријаршија) и Епископ филомелионски Илија (Албанска Црква). Представници Англиканске Цркве: др Филип Аспинал (Англиканска Црква Аустралије), Умберто Маиздегу Гонклавес (Епископална Англиканска Црква Бразила), Грејем Ашер (Црква Енглеске), Каноник Алисон Џојс (Црква Енглеске), Каноник др Сара Роуланд Џонс (Црква у Велсу), Каноник Филип Хобсон OGS (Англиканска Црква Канаде), Мајкл Луис (Епископална Црква у Јерусалиму и Средњем истоку), Каноник Хосам Наум (Епископална Црква у Јерусалиму и Средњем истоку), Каноник др Џон Жибо (сасекретар) и Нил Вајгерс (Канцеларија Англиканске заједнице [АСО]). Чланови Комисије који нису присуствовали скупу: Преузишени др Роуен Вилијамс (Црква Енглеске), Пречасни отац Марк Билимориа (Црква Цејлона) и Пречасна Гчебиле Фумзиле Џина (Англиканска Црква Јужне Африке). Превод са енглеског: професор др Богдан Лубардић Извор: Српска Православна Црква
  5. У име Тројединог Бога, по благослову и уз руковођење наших Цркава, Међународна комисија за англиканско-православни богословски дијалог састала се у Ларнаки, на Кипару, од 13. до 20. октобра 2018. године како би наставила разматрања везана за екологију и за питања о крају и окончању живота. У име Кипарске Цркве домаћин скупа био је Његово Високопреосвештенство митрополит китионски Хризостом. Комисија изражава дубоку благодарност Високопреосвећеном на широкогрудој дарежљивости и топлом гостопримству. Као и увек, рад Комисије је праћен свакодневним молитвама и богослужењима. Комисија је присуствовала недељној евхаристијској служби у англиканској катедрали Светог Павла у Никозији, Божанској Литургији у саборном храму Светог Лазара у Ларнаки, и свечаном вечерњем богослужењу у храму Светог Луке, небеског покровитеља места Арадипу. Комисија је имала духовну радост приликом посете светим местима и поклоњења чесним моштима, као што су храм Ангелоктисти у Китиу код Ларнаке, Византијски музеј Архиепископа Макарија III у Никозији, и храм Часног Крста у Пано Лефкари. Комисија је наставила да разрађује богословско разумевање људске личности сходно начелима која су постављена у њеној Договореној изјави Према обличју и подобију Божјем: надом испуњена антропологија, Бафало 2015 (In the Image and Likeness of God: A Hope-Filled Anthropology, Buffalo 2015). Ове године фокус рада је био усмерен на извођење практичких импликација Договорене изјаве у Бафалоу: тачније, на горућа питања повезана са природном средином и екологијом, као и на питања везана за крај људског живота. Према договору на Малти 2017. године, прве нацрте двеју нових договорених изјава, која се односе на управо поменута питања, на основу раније приложених саопштења чланова Комисије, припремили су двојица чланова Комисије. Те нацрте потом је размотрила и ревидовала група за припрему нацрта заједно са њихопвим састављачима. У јуну 2018. године ова група се ради тога састала у Богословској академији на свештеном острву Халки, у Турској. Прерађени нацрт изјаве о природној околини: Чувари творевине: надом испуњена екологија (Stewards of Creation: A Hope-filled Ecology) размотрен је на нашим пленарним заседањима, којом приликом су на конструктиван начин изнети критички осврти. Комисија је имала задовољство да установи дубоко слагање у нашим гледиштима, како у вези са старањем о творевини, тако и у вези са стварањем прилика за заједничко деловање. Прелиминарно је разматран и нацрт изјаве о питањима у вези са крајем и окончањем људског живота: [Богдан Лубардић] Еутаназија: хришћански приступ животу и смрти (Euthanasia: the Christian approach to Life and Death). Комисија је са жаљењем слушала о томе да и надаље људи доживљавају бол и страдања услед окупације севера Кипра, те се стога молила за брзо, праведно и мирно разрешење те ситуације. Чланови Комисије су се такође помолили за здравље Његовог Блаженства Архиепископа кипарског Хризостома који се налазио у болници ради хируршке интервенције током недеље у којој се одржавани радни састанци Комисије. Чланови Комисије су осетили доброту локалних хришћана, већ према њиховом традиционалном гостопримству. Чланови су посетили Скупштину и Народни музеј места Арадипу, да би уследила свечана вечера коју је приредио градоначелник. Комисија је после вечерње службе у храму Светог Луке присуствовала и фестивалу културе у Арадипу, најзад, уприличена је и посета селу Пано Лефкара. Његово Високопреосвештенство Митрополит Хризостом приредио је свечану вечеру у Дому културе „Свети Георгије“. Комисија ће наставити свој рад у октобру 2019. године у Кентерберију. Домаћин скупа биће Англиканска заједница. Сапредседавајући са англиканске стране: Aрхиепископ армашки др Ричард Кларк, (Црква Ирске) Сапредседавајући с православне стране: Митрополит белгијски, Атинагора, (Цариградска Патријаршија) Представници Православне Цркве: Митрополит Зимбабвеа Серафим (Александријска Патријаршија), Протојереј Џонатан Хемингс (Антиохијска Патријаршија), Протојереј професор др Георгије Д. Драгаш (Јерусалимска Патријаршија), Професор др Богдан Лубардић (Српска Патријаршија), Митрополит трговиштански Нифон (Румунска Патријаршија), Протојереј професор др Георгије Звиададзе (Грузијска Патријаршија), Професор Натан Хоуп (Албанска Црква), Митрополит китионски Хризостом (Кипарска Црква), Професор др Милтијадис Константину (Грчка Црква) и Протојереј др Христос Христакис (сасекретар) Чланови Комисије који нису присуствовали скупу: Протојереј професор др Валентин Васечко (Московска Патријаршија) и Епископ филомелионски Илија (Албанска Црква). Представници Англиканске Цркве: др Филип Аспинал (Англиканска Црква Аустралије), Умберто Маиздегу Гонклавес (Епископална Англиканска Црква Бразила), Грејем Ашер (Црква Енглеске), Каноник Алисон Џојс (Црква Енглеске), Каноник др Сара Роуланд Џонс (Црква у Велсу), Каноник Филип Хобсон OGS (Англиканска Црква Канаде), Мајкл Луис (Епископална Црква у Јерусалиму и Средњем истоку), Каноник Хосам Наум (Епископална Црква у Јерусалиму и Средњем истоку), Каноник др Џон Жибо (сасекретар) и Нил Вајгерс (Канцеларија Англиканске заједнице [АСО]). Чланови Комисије који нису присуствовали скупу: Преузишени др Роуен Вилијамс (Црква Енглеске), Пречасни отац Марк Билимориа (Црква Цејлона) и Пречасна Гчебиле Фумзиле Џина (Англиканска Црква Јужне Африке). Превод са енглеског: професор др Богдан Лубардић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. На изради ЛЕКСИКОНА учествовао је велики број домаћих и иностраних стручњака (види Аутори). Лексикон библијске егзегезе (ЛБЕ) садржајно нема неки постојећи узор или образац из области лексикографије који прати и на који се ослања. Водећа идеја при изради ЛБЕ била је двострука. Прво, писању одредница није се приступало механички, у смислу да се само суво академски изложе садржаји одабраних појмова, него се у самим одредницама као и концепцији може увидети основна херменеутичка интенција. Друго, Лексикон је базично смештен у православни контекст, али не ‘православни’ у уско конфесионалном смислу, јер сами садржаји библијске поруке пружају жесток отпор таквом приступу. ЛБЕ је садржајно и концепцијски добио ‘православну арому’ тако што полази из теолошког и културолошког контекста особеног за источно-православно предање. Основна теза која је узидана у темеље Лексикона гласи: библијски текст је историјски текст, али с једне стране, то је текст који има своју историју, а с друге, то је текст који исписује нашу историју као појединаца и цркава. Схваћен на овај начин, од тренутка настанка и путујући кроз векове, библијски текст нам је данас вишеструко испосредован. Историја и теорија тих посредовања, уз уважавање „другости“ текста, тј. поштовање према библијском тексту у његовом сопственом историјском контексту, као и садашњи тренутак као моменат потенцијалне актуализације текста за савременог човека, чине окосницу Лексикона (види Предговор). Изабране одреднице: Еванђеље, Филмска интерпретација Библије, Ипонија, Историја облика, Контекстуални приступ, Нови историзам, Постколонијална херменеутика, Триод. Лексикон се може купити у Библијском институту или користити у библиотеци Института.
  7. У издању БИБЛИЈСКОГ ИНСТИТУТА ПБФ и СЛУЖБЕНОГ ГЛАСНИКА изашао је из штампе ЛЕКСИКОН БИБЛИЈСКЕ ЕГЗЕГЕЗЕ, којег су приредили проф. др Родољуб Кубат и проф. др Предраг Драгутиновић. ЛЕКСИКОН оваквог садржаја и обима први пут се појављује на српском језику, а по обиму одредница, ово дело пледира да се смести у капитална богосовска дела од значаја за читаву хришћанску Васељену... На изради ЛЕКСИКОНА учествовао је велики број домаћих и иностраних стручњака (види Аутори). Лексикон библијске егзегезе (ЛБЕ) садржајно нема неки постојећи узор или образац из области лексикографије који прати и на који се ослања. Водећа идеја при изради ЛБЕ била је двострука. Прво, писању одредница није се приступало механички, у смислу да се само суво академски изложе садржаји одабраних појмова, него се у самим одредницама као и концепцији може увидети основна херменеутичка интенција. Друго, Лексикон је базично смештен у православни контекст, али не ‘православни’ у уско конфесионалном смислу, јер сами садржаји библијске поруке пружају жесток отпор таквом приступу. ЛБЕ је садржајно и концепцијски добио ‘православну арому’ тако што полази из теолошког и културолошког контекста особеног за источно-православно предање. Основна теза која је узидана у темеље Лексикона гласи: библијски текст је историјски текст, али с једне стране, то је текст који има своју историју, а с друге, то је текст који исписује нашу историју као појединаца и цркава. Схваћен на овај начин, од тренутка настанка и путујући кроз векове, библијски текст нам је данас вишеструко испосредован. Историја и теорија тих посредовања, уз уважавање „другости“ текста, тј. поштовање према библијском тексту у његовом сопственом историјском контексту, као и садашњи тренутак као моменат потенцијалне актуализације текста за савременог човека, чине окосницу Лексикона (види Предговор). Изабране одреднице: Еванђеље, Филмска интерпретација Библије, Ипонија, Историја облика, Контекстуални приступ, Нови историзам, Постколонијална херменеутика, Триод. Лексикон се може купити у Библијском институту или користити у библиотеци Института. View full Странице
  8. На крају Литургије Mитрополит Антоније пренео је поздраве Патријарха бугарског и софијског Mитрополита Неофита декану Факултета професору др Александру Омарчевском, професорима и студентима, и свима „који се труде на попришту богословске науке“ и пожелео им да и даље врше апостолско дело, просветно или мисионарско. После свете службе, у амфитеатру Богословског факултета одржано је предавање на тему „Свети Иполит римски – нови подаци и тумачења“; предавао је главни асистент др Иван Илијев, лектор латинског и новозаветног грчког језика. Наиме, тог истог 30. јануара (по новом календару) Православна Црква празнује спомен на свештеномученика Иполита, папе римског, па је овим поводом др Иван Илијев представио своју нову књигу „Тумачење Иполита Римског књиге пророка Данила у старобугарском преводу“. Извор: Српска Православна Црква
  9. На празник Света Три Јерарха, које Бугарска Црква светкује 30. јануара по новом календару као покровитеље богословске науке и богословских школа и факултета, одслужена је Божанска Литургија у капели овог Факултета. Литургијом је началствовао Mитрополит западно-средњоевропски Антоније уз саслужење више свештених лица, међу којима су били рукоположени професори овог Факултета. На Литургији је јереј Сава Кокудев, главни асистент за Систематско богословље, произведен у звање протојереја. Проповедао је Илија Николов, студент 4. године. На крају Литургије Mитрополит Антоније пренео је поздраве Патријарха бугарског и софијског Mитрополита Неофита декану Факултета професору др Александру Омарчевском, професорима и студентима, и свима „који се труде на попришту богословске науке“ и пожелео им да и даље врше апостолско дело, просветно или мисионарско. После свете службе, у амфитеатру Богословског факултета одржано је предавање на тему „Свети Иполит римски – нови подаци и тумачења“; предавао је главни асистент др Иван Илијев, лектор латинског и новозаветног грчког језика. Наиме, тог истог 30. јануара (по новом календару) Православна Црква празнује спомен на свештеномученика Иполита, папе римског, па је овим поводом др Иван Илијев представио своју нову књигу „Тумачење Иполита Римског књиге пророка Данила у старобугарском преводу“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Најновије вести о Другом међународном филмском студентском фестивалу - НАОС при Православном богословском факултету Универзитета у Београду можете пронаћи на следећим линковима: Официјални сајт - www.naosfest.com Facebook - https://www.facebook.com/naosfest/ Twitter - https://twitter.com/naos_festival Instagram - https://www.instagram.com/naosstudentfilmfestival/
  11. Version 1.0.0

    11 downloads

    Старосавезна теологија, серијал предавања са ПБФ-а у Београду, изузетно вредни аудио записи Линк https://drive.google.com/drive/folders/0B7M-ikPNpqW4UjNqQzZubVVwb2s?usp=sharing
  12. Version 1.0.0

    59 downloads

    Увод у Новозаветну егзегезу - Удо Шнеле
  13. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Иринеј, уз саслужење Пресвећеног Епископа крушевачког г. Давида, протојереја-ставрофора проф. др Предрага Пузовића, декана Факултета; као и више свештенослужитеља - професора, предавача и асистената. Богослужењу су присуствовали Преосвећена Господа Епископи бачки Иринеј, западноамерички Максим и јегарски Порфирије, као и велики број гостију и студената Православног богословског факултета.
  14. Избор факултета по правилу представља веома сложен и одговоран процес. Наиме, уписивање одређених студија најчешће означава прекретницу у животу појединца, моменат који ће у великој мери одредити његов даљи интелектуални, културни, професионални развој током читавог радног века, стил живота и изграђивање личности. На овај корак утичу бројни чиниоци: утицај окружења (породице, пријатеља, професора и других особа од ауторитета за појединца који доноси одлуку о избору факултета), самопроцена, ниво аспирације и афинитети појединца, његове представе о будућој професији и друго. Избор факултета отуда изискује добро познавање себе, својих потенцијала, способности, талената, наклоности. Слика о себи и самопоуздање у великој мери утичу на то за који ће се факултет нека особа определити. Опредељивање за студије теологије, с обзиром на њихов карактер и усмереност превасходно према пастирском, вероучитељском и мисионарском служењу, представља посебно деликатан моменат у животу младог човека. Наиме, постоји више темељних разлика између изучавања теологије и студирања других научних дисциплина. Неке од њих условљене су специфичношћу методологије богословља и карактера богословског познања у односу на логичко-епистемолошку природу знања у другим областима науке. Како примећује прот. Михаил Кардамакис, православна теологија поистовећује се са Православљем уопште, са целокупним животом (догматима, литургијом, подвигом) Цркве, са свим оним што обухвата православно духовно Предање и наслеђе. По речима прот. Димитрија Станилоја, „православна теологија јесте теологија тајне и истовремено теологија духовности. Ова духовност и теологија Цркве представљају онтолошку и динамичку пројаву Царства“, а њено главно послање, како наводи прот. Јован Мајендорф, састоји се управо у „проповедању Царства Божијег у историји, у проповедању Царства не само речима, већ много више живим сведочењем његове истинске силе“. У Православљу ништа, па ни теолошка мисао, није индивидуално, не представља став појединца или његово стремљење ка индивидуалном усавршавању, него сачињава феномен еклисијалне природе, који има битијну пуноту и саборни израз у заједници тела Цркве. Сваки теолог у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење, обраћајући се заједници верних, сваком своме ближњем, и тиме им, како запажа прот. Георгије Флоровски, омогућава, у складу са њиховом одлуком да буду смирени пред Богом и да примају Откривење Његово, учествовање у саборној истини, откривање саборне мере и критеријума свих ствари, дакле, пружа им могућност да са смиреноумљем и поверењем ходе путем Цркве, да у њој нађу и себе и свој живот. Оваква усмереност теологије изискује и одговарајући стил живљења – љубав према молитви и богослужењу, оданост Цркви и поверење у њене служитеље, саосећајност према ближњима и делатна љубав према њима, спремност на подвиг и жртву, тежња ка властитом духовном усавршавању и моралном преиспитивању. Тај стил живљења не може а да се не испољава и изражава „у молитви Богу и славословљењу Његове славе и љубави и доброте и лепоте, тј. у непрекидном молитвено-литургијском општењу са Богом, у лично-црквеном опиту заједничарења са Богом у Христу“ (епископ Атанасије Јевтић). Друга темељна разлика тиче се услова за бављење одређеном професијом. У случају свештеничког и вероучитељског позива није довољно искључиво поседовање богословског образовања, него пре свега постојање призвања. Архимандрит Кипријан Керн навео је неколико момената који непогрешиво указују на одсуство тога призвања: доминацију политичких и идеолошких мотива, опредељивање за теологију искључиво из материјалних разлога (погрешна представа о доброј ситуираности свештенства), засићеност животом и разочарење, занесењаштво. Дар за богословствовање, а потом и за пастирско и катихетско служење, имају, према истом аутору, заљубљеници у велике и свете службе Божије, они који желе да изграђују тело Цркве и Царство Божије, а не царства овога света, који су спремни на жртвено служење ближњем, састрадавање и саосећање са људима, али и на прогоњеност од овога света и одбацивање сваког конформизма. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду, јединој акредитованој високошколској установи овог профила у Републици Србији, ове године спроведено је истраживање о мотивацији студената за избор студија теологије, о њиховом задовољству учињеним избором, као и о плановима студената за будућност. Анкетирањем је обухваћено 160 студената основних студија – 125 младића и 35 девојака. Када су садашњи студенти донели одлуку да се посвете теологији? Највећи број испитаника (њих 118, односно 74%) определио се за студије богословља одмах после средње школе, 29 (18%) у узрасту од 21 до 26 година, а 13 (8%) после своје 27. године (код жена је позније опредељивање за студије теологије изразитије него код мушкараца – 17% према 5%). Подсећамо, овде је реч о основним студијама. Нови, болоњски концепт образовања омогућава стицање мастер образовања из области теологије и после завршених других факултета (под условом да је реч о академским студијама). Занимало нас је и колико је уцрквењеност од детињства утицала на опредељење за студирање богословља. 68% наших испитаника посећивало је цркву још у детињству најмање једном месечно, 27% о празницима, а само 5% није имало искуство саборне молитве стечено у раном узрасту. Kaда је реч о претходном школском успеху, највећи број испитаника у средњој школи имао је просечну оцену од 3.50-4.49 i 4.50-4.99. Овај податак нас не изненађује, с обзиром на интелектуалну захтевност теолошких студија, које подразумевају изучавање широког спектра богословских дисциплина (библистика, систематска теологија, практична теологија, црквеноисторијске науке), али и других друштвено-хуманистичких наука – психологије, педагогије, комуникологије, философије, социологије, музикологије, историје, историје уметности. Kолико су наши испитаници пре уписа на Богословски факултет разматрали неке друге могућности? Анкета показује да је број оних који су размишљали искључиво о теолошким студијама (76%) далеко већи од оних који су имали и друге жеље. Информације о факултету и студијама испитаници су добијали од пријатеља и познаника који већ студирају или су завршили студије теологије, свештеника, и у нешто мањем постотку од очекиваног, од вероучитеља (11%). Преко сајтова, телевизијских и радио програма, новина и брошура информисало се такође далеко мање испитаника него што би се то очекивало (5%). Највећи утицај на испитанике да упишу факултет имали су Црква (свештеници и верници) – 22%, затим пријатељи - 16% и родбина – 15%. На питање о одлучујућем мотиву за студирање теологије 81% испитаника определило се за одговор „Жеља да продубим духовно искуство“ а 73% наводи и жељу да служи Цркви. У вези са будућом професијом, 42% наводи да жели да ступи у свештеничку службу, 22% повезује свој ангажман са наставом веронауке, 20% себе види у неким другим делатностима (култура, медији, психосоцијална подршка), а остали још немају јасну представу о свом будућем путу. После основних студија више од половине испитаника жели да заврши и мастер студије теологије, а још око трећина заинтересована је за мастер студије психологије, социологије, педагогије, политичких и организационих наука, филологије. Најзад, постављено је и питање о задовољству уписом на богословске студије. Својим избором задовољно је 90% студената, а остали су или несигурни у процени или сматрају да су погрешили. Задовољство студената одабиром факултета Теологија, како видимо, представља не само занимљив изазов, него и добар избор. Заиста, мало је подручја која нуде толико испуњење као што је то случај са теолошким студијама, јер оне пружају и интелектуалну ширину, и одговоре на питања о смислу живота и постојања човека и света, и задовољство услед емоционално-доживљајних аспеката изучавања богословске материје кроз живљење у заједници Цркве. Др Ксенија Кончаревић,продекан за наставу Извор: СПЦ
  15. Објављено у листу СОКО 7/2011 Крстоносни пут Православног богословског факултета Инспирацију и идејно језгро настанка српског високог школства и Богословског факултета у њему можемо назрети у идеји стварања више школе – Лицеума, 1838. године. Основан решењем кнеза Милоша, ради школовања кадра новој српској држави, Лицеј представља зачетак настанка и развоја високог школства у Србији. Овај високошколски изданак биће уобличаван законским актима и даљим интересовањем српске државе и српске политичке и интелектуалне елите. У том вихору историјских изазова и искушења, родиће се и идеја оснивања Богословског факултета. У правцу даљег развијање ове вискошколске идеје велики допринос дала је Светоандрејска скупштина. Комисија Попечитељства Просвете ставила је у разматрање питање „...оће ли богословија као особено одељење свеучилишта бити...“ Тако, теолошке науке су по први пут поменуте као саставни део будућег Универзитета, као „Школа богословска“ у оквиру „Свеучилишта“. Комисија је наведени пројекат мењала и развијала. Ипак, реализација је текла споро. Пројекти су одлагани и остављани за неко „касније време“. Оно што је заједничко свим тим идејам и пројектима јесте да је у фазама њиховог развијања, некако, идеја постојања Богословског факултета висила о концу и константно довођена у питање. Све је ишло ту и тамо тешко, а идеја високог богословског школства, чини се, ишла је најтеже. Након затишја, 1863. године покренут је нови пројекат којим би се Лицеј претворио у Универзитет. Поред Философског и Правног, овај пројекат је у састав Универзитета предвиђао и Богословски факултет. Председник комисије која је израдила овај пројекат био је ректор Лицеја Константин Бранковић. Ипак, оваква идеја није се допала министру финансија и заступнику министра просвете, Кости Цукићу. По предлогу који је он упутио Државном Савету на одлучивање, Лицеј би се претворио у Академију или Велику школу, која би садржала три факултета: Философски, Правни и Технички. Опет и опет, идеја о Богословском факултету стављена је у запећак. И не само то. Доношењем „Закона о устројству Велике школе“, 21. септембра 1863. године, ова идеја ће, за дужи временски период, бити стављена ad acta. Питање измена Закона, те везано за то и питање оснивања Богословског факултета, било је поново расправљано више пута, почев од 1869. године. Након многих предлога и покушаја измене Закона, питање оснивања Богословског факултета остало је на мртвој тачки. Разлога за то било је много: политички, економски, академски, али и недостатка праве воље да се посао доведе до краја. Тако је, рецимо, 1901. године осујећен један добар предлог Закона, тадашњег министра просвете Љубомира Ковачевића. По том предлогу Велика школа је требала да се уздигне на степен Универзитета краља Александра I. Богословски факултет био би саставни део тог Универзитета. Министар Ковачевић дао је и мишљење које афирмише постојање Богословског факултета у оквиру Универзитета. Не само потребе веронауке у школама, по мишњеу министра Ковачевића, већ и потреба да се наше свештенство изравна са свештенством других хришћанских земаља, те да успешније помогне уздизању морала код народа и заштити га од антинационалне и верске пропаганде, изискивало је постојања једне универзитетске богословске установе. Предлог није реализован и питање Богословског факултета остало је и даље отворено. После вишедеценијских мукотрпних и безуспешних покушаја, идеја стварања Универзитета и Богословског факултета у њему, коначно, почела је да се реализује почетком XX-ог века. Личност која је заслужна за то јесте министар просвете Андра Николић. По његовом предлогу Универзитет би требао да има пет факултета: Богословски, Философски, Правни, Медицински и Технички. Богословски факултет, на основу овог предлога, предвиђен је као самостална Духовна академија, „по нарочитом закону“. „Закон о универзитету“ је усвојен 19. фебруара 1905. Нажалост, то није био крај искушењима богословском високом школству. Универзитет је почео са радом само са три факултета дотадашње Велике школе. Без Техничког и, авај!, без Богословског факултета. Нажалост, ратови и недостатак кадра продужио је искушење настанка Богословског факултета за још петнаест година, све до 1920. године. Но, ни тада, као ни до тада, није све ишло глатко. Високошколско богословско образовање нашло се пред новим изазовом. Почетку рада Богословског факултета претходила је интензивна академска и политичка расправа 1919 године. Академска расправа која је започета у тадашњем листу „Демократија“, тицала се питања статуса високог богословског образовања. Наиме, требало је решити питање да ли ће богословско образовање бити организовано равноправно са осталим факултетима или, пак, као духовна академија (како је то и предвиђао „Закон о универзитету“ из 1905. године) . У овом академској расправи о статусу високошколског богсловског образовања крију се питања, подозрења и примедбе које једнако прате Богословски факултет од његовог оснивања до данас. Не само у свом настајању, него и данас у свом опстајању, Богословски факултет суочен је са противљењем идеји да богословско вискошколско образовање треба да постоји на Универзитету као факултет, равноправно са свим осталим факултетима. Противници ове идеје, који су заступали став да богословско образовање на Универзитету треба да задржи статус духовне академије, ударали су са две стране. Једни, „бранећи“ науку од Цркве, а други, „бранећи“ Цркву од науке. Тадашња универзитетска елита, оличена првенствено у појединим професорима Философског факултета, противила се да теологија добије статус факултета на Универзизтеу. Ту своју замерку правдали су чињеницом да „теолошке догме не почивају на искуству и мишљењу“ као наука, већ на „трећем извору, који рационална мисао не признаје: на откривењу“. Тиме је „брањена“ „научна прогресивност“ од „стационарне и реакционарне“ теологије, чак од теологије која је ништа друго него „обична митологија“. Није ли Богословски факултет и данас изложен оваквим псеудопросветитељским критикама и примедбама? Зар је икада са дневног академског реда скидана тема „ненаучности теологије“? Није и нитиће. Теологији данас, једнако као и те 1919. године, остаје борба против атеизације истине и против догматског рационализма – борба за разбијање монопола над истином. Теологији остаје изазов да показује своју научност, управо показујући неисцрпивост истине кроз догматски рационализам и методе појединачних научних дисциплина. Друга примедба која је упућена факултетском статусу теологије у академској, а потом и у посланичкој, скупштинској расправи 1919. године, потицало је из становишта које је веру и теологију Цркве хтело да „заштити“ од појаве „модернизма“. Наравно, и ова „брига“ за Цркву и теологију позната нам је добро и данас. Са те стране, теологија је била и остала пред изазовом да веру Цркве сачува од јаловог догматизма, примитивног сујеверја и идолопоклоног традиционализма. На ова два фронта Богословски факултет је водио битку како у фази свог настајања, тако и данас. А по свему судећи, та борба га тек очекује у будућности. Наведене академске примедбе нису прошле. „Закон о универзитету“ је промењен и Духовну академију је заменио Православни богословски факултет. Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета одржана је 6. септембра 1920. године, а предавања на факултету су, коначно, почела 15. децембра. Први декан факултета био је прота Стеван М. Димитријевић, редовни професор Историје Српске Цркве. Питање професорског кадра умногоме је решено захваљујући академском кадру Карловачке богосовије и руској емиграцији. Тиме је успешно окончан мукотрпни вишедеценијски пут оснивања Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Но, то није био крај изазовима и искушењима. Свој крстоносни пут факултет је наставио и у бурним времена која су потом наступила. Први велики изазов био је Други светски рат. Факултет је током рата претрпео велике штете. Приликом бомбардовања Београда 6. Априла 1941. године, уништен је Дом студената на Косанчићевом венцу бр. 14. Настава је одмах по окупацији прекинута. Наставни кадар је стављен на расплагање и убрзо је пензионисан. Августа 1943. године факултет је избачен из зграде у улици Краља Петра бр. 2. У зграду је усељена немачка војска. Но, ни ослобођење од фашистичког терора није Богословском факултету донео спокој. Нова, револуционарна комунистичка власт, у складу са својом агресивном атеистичком философијом, није благонаклоно гледала на веру и Цркву, а самим тим ни на Богословски факултет. Наступило је време подозрења, ухођења и прогона. У првим годинама после рата факултет је формално и даље био под кровом Универзитета. Но, разлог томе није „добра воља“ приучених марксиста, већ обично политиканство. Комунистичка власт је желела добар међународни углед, те се трудила да покаже „поштовање“ верских права и слобода у тадашњој Србији и Југославији. У стварности, пак, Богословски факултет је представљао трну у оку и „стуб реакције“ владајућем богоборачком режиму. Почетком 50-их година дошло је до заоштравања односа. У склопу политике „одвајања Цркве од државе“, извршиће се и искључивање Богословског факултета из Универзитета у Београду, фебруара месеца 1952. године. Бригу о факултету преузела је Српска православна Црква, којој је факултет мученик припојен. Неправда је исправљена тек 1. јануара 2004. године. Уз подршку многих факултета Универзитета у Београду и традиционалних верских заједница, одлуком Владе Србије, Богословски факултет је враћен у окриље Универзитета, остајући и у духовном и канонском окриљу СПЦ. Православни богословски факултет Универзитета у Београду данас похађа више од 1800 студената. Наставу изводи велики број стручног наставног кадра, међу којима су и неки од наших најугледнијих архијереја. Квалитет студија недавно је потврђен добијањем сертификата. Студије су потпуно организоване у складу са Болоњским процесом. На факултету је активан и Институт за теолошка истраживања. Издају се и часописи „Богословље“, „Philotheos“ и „Стил“, као и студентски часопис „Логос“. Факултет, вољом Божијом и трудом људи у њему, наставља свој крстоносни пут. Образујући будуће свештенике и вероучитеље, који ће бити кадри да понесу бреме свога времена у коме имају нимало лак задатак артикулисања Истине „једном предате светима“. Искушења кроз која је факултет пролазио једнако су актуелна и данас. Једноставно, да би опстао, да би се одбранио од критика „бранитеља науке од вере“ и „бранитеља вере од науке“, факултет мора да буде бољи од свих осталих у свом друштву. Оно што остали ураде за осам или девет, Православни богословски факултет мора урадити за десет, да би био уважен и равноправно третиран на српском универзитетском небу. То је његов крст који мора храбро да понесе. Но, неће му бити ни први а ни последњи крстоносни пут. Александар Милојков
×
×
  • Create New...