Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'богословија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 21 results

  1. Поводом прослављања великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, у суботу, 21. децембра 2019. године, протојереј Бобан Д. Стојковић, професор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу, одржао је предавање у оквиру духовних вечери у Жабљу, на тему „Призренска богословија – сејач семена светосавског“. Поред исцрпног излагања предавача, у дворани Светосавског дома у Жабљу приказиване су фотографије узрастања Призренске богословије кроз протеклих 150 година њеног трајања. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Са благословом Патријарха српског г. Иринеја и Митрополита китруског г. Георгија већ четрврту годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање за ученике српских богословија у периоду од 8. до 18. августа 2019. године у Катеринију испод планине Олимп. На летовање, које је много више од тога, које представља духовно поклоњење светињама олимпијске регије и упознавање са обичајима и црквеном праксом грчке цркве, пошли су ђаци четири богословије у пратњи својих професора и генералног секретара ВДС јереја Владимира Марковића. У пратњи проф. ђакона Немање Калема пошло је 14 ђака Београдске богословије, проф. Немања Старовлах повео је 12 ђака Крагујевачке богословије, у пратњи проф. презвитера Бобана Стојковића и презвитера Ђорђа Мирковића било је 13 ученика Нишке богословије и ове године по први пут са професорима Александром Крстићем и Стефаном Мирковићем пошло је 8 ученика богословије у манастиру Крки. Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Светој мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранили ученици из Србије. Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Цркве и једне породице. Колико сутра ово ће им много значити да лакше прихвате једни друге када буду даље наставили своје школовање на факултетима наше Цркве. Обично у сусрету са вршњацима из других школа богословци доживљавају специфичности свог литургијско-интернатског начина живота као повод за неразумевање. Овде тога није било јер брзо увиђају да деле иста стремљења, идеале и ограничења. Поред одмора искористили су изузетну прилику да учествују у мноштву богослужења којих у овом Великогоспојинском посту има у Грчкој Цркви. Прве недеље у храму у Неи Порију митрополит Георгије је служио архијерејску Литургију на којој су му саслуживали свештеници из Србије, док су богословци здруженим гласовима одговарали на Литургији. Та лепота хорског појања и заједништва на Литургији су многе мештане и туристе из православних земаља оставили без речи. Митрополит Георгије гаји посебно поштовање и љубав према ученицима богословија што је у својој проповеди добродошлице на тој првој Литургији поделио са својим верницима и што су сви они осетили и доживели као посебну благодат. Други пут су богословци својим хорским појањем песама посвећених Пресветој Богородици били у пратњи верне копије иконе Богородице Тројеручице Хиландарске, у Паралији, у навечерје празника Успења Пресвете Богородице прослављајући га заједно са мноштвом својих сународника из Србије и домаћинима Грцима по новом календару. Митрополит Георгије је ту показао свој изузетно изражен осећај за обичне људе, за њихове свакодневне потребе и разумевање за живот који никада не тече мимо Цркве. Уместо да у Саборном храму Катеринија прослави богослужбено навечерје свог омиљеног празника, "летњу Пасху", он је одлучио да са гостима из Србије, свештеницима, ђаконима, децом која се уче страху Господњем и мудрости Његовој изађе у литију кроз препуну Паралију, да пробуди пажњу свим туристима окупљеним одасвид да је сутра велики дан, празник и радовање. Да им пронесе икону њихову чудотворну Тројеручицу да их подсети ко су и одакле су дошли. Прелепо вече пуно молитава, братске љубави и поштовања. И поново су богословци са Митрополитом поделили трпезу љубави у крипти цркве у Паралији. Сутрадан, на празник Успења Пресвете Богородице, поноћну Литургију у храму Светог Христофора у Катеринију служио је митрополит Георгије са свештеницима из Србије, док су поново протопсалт Немања Старовлах и ђаци из четири богословије одговарали на Литургији. Било је свечано и радосно као код куће па ипак тај им је осећај омогућио великодушни домаћин. Поново су на трпези љубави поред Митрополита седела деца, ученици богословије. Следеће вечери одржана је литија у Лептокарији. Протопрезвитер Атанасије Царухас, веома вредан свештеник посвећен мисији Цркве, са својим верницима храм је украсио великом светињом, копијом иконом Богородице Тројеручице Хиландарске, коју су литијски митрополит Георгије, свештеници, богословци и сав верни народ пронели кроз Лептокарију и унели свечано у храм где ће бити трајна молитвена заштита и утеха свима који јој са вером приступе. И овде су богословци певали Пресветој Богородици из свег грла, сложно као један. И поново су седели за столом са Митрополитом као први и најважнији гости. Наредне вечери су доживели непоновљиво искуство. Имали су прилике да чују од Митрополита како изгледа мисија Цркве у Конгу у Африци. Прича о љубави, одсуству себичности, учењу, исправљању, давању и примању, савршенству у једноставности, занемаривању форме на рачун одржавања суштине и одсуству сваке типолатрије. То је за многе ђаке била лекција живота. Одговор на питање зашто смо присутни ту где јесмо, зашто смо у Цркви, они у својим школским клупама... постало је после те вечери јасније свима. Мисија и сведочење Цркве некоме је живот, начин на који живи и дише, за шта се живи и жртвује до краја; попут афричког младића Павла који је да би пренео вест у удаљен крај ризиковао свој живот, није одустао чак ни када се озбиљно повредио после више дана проведених у ходању. Он је своју службу Цркви доживео као спасоносну. Наредног дана, Митрополит је организовао за све богословце свечану вечеру, дошао да се поздрави са свима, да подели свој архипастирски благослов и да нас позове да и наредне године будемо његови гости. Тада су богословци добили иконице Пресвете Богородице Сумеле, заштитнице свих избеглих понтских Грка који већ полако чине већину у олимпијској регији Катеринија и околине. Сутрадан је отац Бобан Стојковић, уз саслужење свештеника и ђакона уз појање богословаца, служио свету Литургију у храму Свете Софије. Упутио је поуку свим ђацима и благодарење домаћинима. На путу кући, проф. Немања Калем се са ђацима још поклонио свим већим храмовима у центру Солуна и јунацима сахрањеним на српском војничком гробљу на Зејтилнику. Уз све доживљено и поклоњење великим светињама, манастиру Светог Јефрема Сирина, Колиндросу, Старом и Новом манастиру Светог Дионисија Олимпског, уз целивање моштију светих Григорија Богослова, Јована Златоустог, Харалампија и Пантелејмона, тешко можемо да кажемо да је ово било обично летовање. За нас који смо пратили и бринули да све протекне добро ово је било више него потребно и корисно поклоничко путовање. Деца су нас научила својој вери тј. подсетила да не бринемо у њиховом друштву и да ће све на крају бити добро и тако је и било; а домаћини су нас научили шта је наше највеће благо и богатство. То су са свим својим врлинама и манама ове будуће, нове генерације свештенослужитеља, ови стармали на које смо били толико поносни овога пута. То су будући ђакони, свештеници, монаси, владике, испосници, молитвеници, мученици, светитељи и просветитељи. И кад једног дана станемо пред Христа биће питање за свакога од нас, из клира Цркве, како смо се опходили према овим "малим" - према богословцима, онима који су показали вољу и жељу нас да слушају и следе. Извор: Српска Православна Црква
  3. Најстарија образовна установа у Црној Гори - Богословија Светог Петра Цетињског, која је на Цетињу основана 1863. године, није укључена у образовни систем државе, само зато што наставу није прилагодила новим условима - да се изводи на црногорском језику са 32 слова, а не као свих минулих 150 година - на српском. Најстарија образовна установа у Црној Гори – Богословија Светог Петра Цетињског, која је на Цетињу основана 1863. године, није укључена у образовни систем државе, само зато што наставу није прилагодила новим условима – да се изводи на црногорском језику са 32 слова, а не као свих минулих 150 година – на српском! То је разлог што се њене дипломе не признају приликом уписа на сродне факултете. Цетињска Богословија је једна од осам у Српској православној цркви и ради по плану и програму који је благословио и формирао свети архијерејски сабор СПЦ. Основао је кнез Никола и тадашњи његов савременик, архимандрит Нићифор Дучић, пишу „Новости“. – Како је могуће да су матуранти друге религијске школе Медресе „Мехмед Фатих“ равноправни са својим вршњацима приликом уписа на црногорске универзитете, али не и њихови вршњаци са цетињске Богословије – питао је Славен Радуновић, посланик ДФ-а, министра просвете Црне Горе Дамира Шеховића. Многи вероватно нису знали за ову срамоту Црне Горе. Богословија није прихватила да јој на силу буде наметнуто да се настава изводи на црногорском и то је највећи проблем. У време суверене Црне Горе учио се искључиво српски језик и сада је спорно што су Богословија и њен програм везани за исти онај језик на ком је основана – српски. Али, како овде дође који владар, према потребама његове диктатуре мења се и назив језика, и онда је тобоже проблем у Богословији. С друге стране, министар Шеховић је категоричан да нема привилегованих нити дискриминисаних верских школа у Црној Гори. – Законска процедура је за све иста и она се мора испоштовати. У супротном ће она школа која то не буде поштовала функционисати само као засебна целина и њене дипломе неће бити третиране као јавно важеће нити ће се уважавати за наставак школовања – одговорио је министар. Завод за школство је након званичног захтева Богословије за достављање мишљења анализирао план и програм рада ове школе и упутио је препоруке за његово унапређење. Неопходно је да се Богословија Свети Петар Цетињски обрати Националном савету за образовање за утврђивање образовног програма у који су уврштене препоруке Завода за школство, као и мишљење ове установе, што је саставни део процедуре, након чега ће се заузети коначан став. Што се тиче медресе, министар подсећа да је та средња верска школа 2015. године прошла кроз законом дефинисану процедуру и добила сагласност Националног савета за образовање. – Од тада, с обзиром на то да је свој програм ускладила са јавно важећим програмом, дипломе које се стичу у овој средњој верској школи се признају и уважавају за наставак образовања у Црној Гори – саопштио је Шеховић. Извор: Ин4С
  4. Обновљена Богословија у Призрену представља наду да на Косову и Метохији Срби могу да остану и опстану, јер ако у Призрену, где данас живи само двадесетак Срба може да се живи и ради, онда је то могуће и у другим местима где их има више, верује јеромонах Исидор Јагодић, заменик ректора Призренске богословије. За њега, како каже, обновљена Богословија представља вид васкрсења. -То васкрсење дешава се тихо, а ако се обнавља Црква, каже, онда се обнавља и народ. -Обично када размишљамо о Васкрсу и васкрсењу Исуса Христа мислимо да је то било чудесно, бомбастично, а оно је у ствари било све супротно од тога, тихо, благо, ненаметљиво. Мислим да је такво било и васкрсење које ми искусујемо, каже јеромонах Исидор са којим разговарамо пред обновљеном зградом Богословије која је спаљена у мартовском погрому 2004. године, а са радом поново почела 2011. године. Када је је основана Богословија Светог Кирила и Методија крајем 19. века, била је једина српска институција у Призрену, подсећа јеромонах Исидор и додаје да се нажалост историја понавља, па је тако и сада поново једина српска институција у Призрену. -За Србе у Призрену, обновљена Богословија представља заиста велику наду и утеху да овде може да се остане и опстане, јер тај мали број Срба који је остао овде и у околини, гледају у Богословију на начин - да ако је школа у реду и ако ради, значи и ми смо сигурни и можемо да останемо, казао је Исидор. Додаје да му је драго што је у школи окупљен велики број деце јер, каже, млади људи уносе нову енергију у живот тог царског града, што се најбоље примети када за време распуста оду својим кућама. -Тада је већ другачији начин живота и на тај начин се и година овде дели - на период када су деца ту и на онај - када ће доћи, уз смешак прича јеромонах Исидор. Говорећи о односима са становницима Призрена чију вечину чине Албанци, али има и Турака, Бошњака, Горанаца..., јеромонах Исидор каже да се воде речима и искуствима која су наследили у Призрену, а то је искуство патријарха Павла - да у другоме треба гледати човека и то доброг човека. -Овде не бисмо могли да опстанемо да не видимо добро у сваком становнику. Овде је то основно полазиште, а друго полазиште јесте да ми будемо добри према њима. Пронашли смо макар минимум неког заједничког живота, а то је толеранција, толеришу они нас, толеришемо ми њих, учимо још увек да живимо заједно и бар за сада нисмо на лошем путу, наводи јеромонах Исидор. Богословију у Призрену тренутно похађа 49 ученика, који су већином са простора Косова и Метохије, а други, мањи део ученика долази из централне Србије, а има неколико њих и из Београда. Њихов живот се овде углавном одвија у оквиру Богословије, ту спавају, хране се, слушају наставу у модерно опремљеним учионицама, уче у библиотеци , иду на молитву, ту су им спортски терени... У град излазе, али се не друже са тамошњим вршњацима. Ученик петог разреда Богословије Душан Ковачевић из Штрпца каже, да у Призрену, где живе и Турци, Албанци, Горанци, контакта са људима других нација имају веома мало, али су односи међу њима када се сретну у граду коректни. Приснијег дружења са вршњацима нема, што како каже, не значи да га неће бити у будућности. -Са наше стране постоји жеља, с тим што не знамо како су они настројени према нама по том питању - да ли би били спремни за дружење или су на том нивоу националне свести где се ограничавају само на дружење са припадницима њихове нације, испричао је Душан. Једино са ким би се могло рећи да се на неки начин друже су њихови вршњаци муслиманске вероисповести који похађају Медресу, такође средњу школу у овом граду. Са њима су каже у добрим односима, међусобно су се посећивали, играли неколико утакмица, а заједно су посетили и њихов универзитет у Приштини. -У Призрену нисмо имали никаквих проблема. Ми смо настројени према свима пријатељски, не само према припадницима исламске вероисповести. То је хришћански однос љубави и поверења према свима, наводи Душан. Овај младић, као уосталом и сви Срби са којима смо се срели на Косову и Метохији, а нарочито у усамљеним манастирима, би волео да овде има више Срба. Волео би и да се, како каже, по завршетку факултета и постдипломских студија у Грчкој, јер његов је план да од јесени крене на факултет Богословије у Солуну, врати у Призрен и ту буде свештеник. То исто жели и његов најбољи друг Стефан Недељковић из Зубиног Потока. И он је као и Душан изабрао да проведе пет година на школовању у овом граду, пре свега, јер је, како каже од малих ногу волео Цркву и Бога, а да га је за Призрен прво определила лепота града, како с поносом истиче, "нашег цара Душана". -За пар месеци уписаћу факултет у Београду, а након тога, ако Бог да, постаћу свештеник. Волео бих да се вратим на Косово и Метохију, овде сам рођен, овде је све што ме испуњава. Волео бих да будем у Призрену. Везан сам за овај град. Мирно је, лепо се живи", прича Стефан, весео и оптимистичан младић. Оно што му недостаје у Призрену, је то што у овом граду живи само двадесетак Срба. Желео би, каже, да се што више људи врати, да храм Светог Ђорђа буде још пунији и да буде што више деце. -Уз Божију помоћ све је могуће, пар људи се чак вратило, имамо чак и неколико малишана. Полако се живот у Призрену обнавља, верује Стефан. На питање има ли и једно српско дете у Призрену узраста за основну школу које би попунило празну клупу у импровизованој школској учионици цркве Светог Ђорђа где је до пре три године седела Милица Ђорђевић, тада једино српско дете у овом граду, каже да нема. Деца свештеника су сада још мала, а шта ће бити за пар година, каже, не зна. Извор: Српска Православна Црква
  5. Поводом краја школске године Богословије Светог Петра Цетињског данас је у Цетињском манастиру служен благодарствени молебан, након којег се ђацима и професорима ове школске установе обратио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Митрополит је истакао значај образовања уопште, нагласивши да су све школе и сва знања драгоцјена, али да су богословска знања посебна. Позвавши све сабране да заблагодаре Господу за сва добра, а посебно за крај школске године и почетак матуре 23. генерације Цетињске богословије, владика је казао да се свако дрво по плодовима познаје, па тако и сваки човјек, заједница: „Ова наша школа која постоји већ 150 година, од 1863. године, заиста је уродила дивним плодовима. Дала је изузетне људе. У њеном животу су учествовали не само умни и честити људи, него и свети Божији људи.“ Цетињска богословија дала је и светитеље Божије, свештеномученике, епископе који су мученички пострадали, казао је Митрополит и подсјетио на Светог Јоаникија, који је пострадао са својим свештеницима и народом, Гаврила Дожића, потоњег патријарха српског и многе друге. Нагласио је да је ова школа извор свеукупног школства у Црној Гори јер била прва школа у Црној Гори за вријеме Књаза Николе Првога Петровића: „Зато је ред да заблагодаримо Господу, ви, ми, Црква наша, што нас је Господ обдарио таквом школом која је уродила таквим дивним плодовима.“ Подсјетио је да је школа имала прекиде у раду, јер је такав је био распети живот наше Цркве и народа у то вријеме, међутим дао је Господ да се 90-тих година поново обнови, тако да је ово њена 23 генерација. „Велики Божији дар, тако да заблагодаримо Господу и Светом Петру Цетињском Чудотворцу и Петру Ловћенском Тајновидцу, који су се такође у овом светом манастиру учили, гдје су биле прве школе у 19. вијеку и који су својим благословом оставили дивнога и великога трага, остављају и остављаће, ако Бог да, и у будућности. Нека би Господ и вама дао снаге да наставите ово свето Божије дјело, јер у овој школи, Цркви Божијој као школи, све се завршава и све поново почиње.“ Појаснио је да ова богословска школа вјечно траје, јер учи за вјечност и просвећује вјечном свјетлошћу за разлику од других које дају практична знања, која су такође драгоцјена. „Ова школа, Црква Божија као школа, она не васпитава само овдје за земљу, за овај привремени живот, него даје знање и мудрост и подстицај да се учимо и научимо вјечном достојанству човјеком“, казао је владика Амфилохије и додао: „Да свједочимо то вјечно достојанство људско, да будемо свједоци те вјечне просвјете која сија из Светотројичине тајне Бога љубави: Оца и Сина и Светога Духа, на којој почива сва васиона. Свјетлост која је уграђена у свеукупну божанску творевину просвећује и призива сваког човјека који долази у овај свијет на вјечни живот у непролазном Царству Божијем.“ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је подстакао ђаке да и по доласку својим домовима и храмовима наставе да поју и буду редовни учесници литургијског и опште црквеног живота: „Сад сте призвани да тамо гдје идете, код својих кућа, наставите да појете као што овдје појете. Да појете у својим храмовима и помогнете својим свештеницима, да наставите ово појање пјесме непролазне, која увијек започиње, а никад се не завршава: пјесме живоме и вјечноме Богу – Оцу и Сину и Духу Светоме, коме нека је благодарност за све и слава у вијекове, вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Светом архијерејском Литургијом, којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, у храму Васкрсења Христовог хиландарског Метоха започела је прослава славе Богословије у Нишу, уз присуство гостију из Епархије бањалучке, Епархије крушевачке, београдске и крагујевачке Богословије, свештенства и монаштва из Епархије нишке, ђака Богословије и бројног верног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрит Дамаскин, игуман Манастира Ђунис, архимандрит Серафим, игуман Манастира Суково, протојереј-ставрофор Ранко Малетић, намесник приједорски, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије, протојереј Верољуб Благојевић из Крушевца, протојереј Предраг Радосављевић, старешина храма Светог цара Константина и царице Јелене, протојереј Небојша Вујић, старешина храма Светог Пантелејмона, протојереј Драгослав Лазић, јереј Милош Костић из Крушевца, јереј Дарко Китановић, јереј Бобан Миловановић, јереј Дејан Крстић, ђакон Ђорђе Филиповић и ђакон Дејан Николић. У току Литургије, у чин ђакона је рукоположен професор Богословије Предраг Владисављевић, а на крају Свете службе, освећен је и пререзан славски колач. У ректорату Богословије за све званице је након молитвеног сабрања приређен пријем, а потом и трпза љубави у трпезарији Богословије. Уз свечани ручак гости су уживали и у културно-уметничком програму, односно наступу етно групе Аманет из Лесковца која је извела неколико етно песама. У овом музичком саставу наступа и Душан Ђорђевић, бивши ученик Богословије. На крају, уручена је награда за најуспешнији Светосавски темат ученику петог разреда, Николи Јовановићу. Извор: Радио Глас
  7. Генерација 1971. из Богословије Света три Јерарха у Крки прославила 48 година од завршетка школовања. На дан Праведног Јова, 19. маја 2019. године, у цркви Светог апостола Матеја светом Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије у молитвеном присуству школских другова, Епископа бањалучког г. Јефрема и канадског г. Митрофана. Саслуживали су протојереји-ставрофори Живорад Павловић, Михаило Марјанац и Петар Јованчевић; старешина цркве Светог апостола Матеја, отац Слободан Чавка, као и протођакони Слободан Вујасиновић и Радојица Жагран. Током торжествене Литургије празничну проповед произнео је Епископ канадски г. Митрофан: -Христос васкрсе! Ваша Преосвештенства, високопречасни и часни оци, драга браћо и сестре. Чули сте данашње свето Јеванђеље, а ја хоћу само да се надовежем на две ствари. Прва је: Господе, немам човека; друга је: Иди, не греши. Једног великог лекара, хришћанина, упитали су која је највећа болест данашњег времена, да ли рак, да ли можда срчани удар, или друге неке болести, а лекар је одговорио: највећа болест савременог човечанства јесте усамљеност. Људи не маре једни за друге. То је стварност. Отиђите у старачке домове, па ћете видети колико има мајки које ће се пожалити да их синови и кћерке нису посетили, а ни пријатељи, кумови, ни родбина ни познаници. Отиђите у сиротишта, па ћете видети колико их обилазимо. Довољно је видети само овде у Звечанско у Београду,, па ћемо видети колико има деце напуштене. Погледајте велике градове Њујорк, Лос Анђелес, Чикаго… а да не говоримо и о нашем Београду. Видећемо колико дечице напуштене има и да на улици живе. Отиђите у болнице па ћете видети колико има напуштених и немоћних који чекају макар неког да им каже Добар дан, Помози Бог или Како си. -Данашње Јеванђеље истина говори о човеку који је био 38 година болестан и који је рекао: Немам човека, а није знао да има човека, боље речено Богочовека, безгрешног и свемоћног – Господа Исуса Христа. Господ му се није одмах открио већ му је рекао да узме одар свој и крене. Човек је то учинио, поверовао је у Господа нашег. Када поверујемо у Господа, онда ћемо доћи до правог познања наше грешности и знати да је Он једини који нас може исцелити од душевних и телесних немоћи и опростити нам сагрешења наша. Зато, драга браћо и сестре, било када да смо у невољи, не заборавимо да имамо Бога уза се. Не заборавимо да имамо свете и праведне људе и жене који се увек Богу моле за нас, као што је данас Свети страдални и праведни Јов, који је можда најочигледнији пример страдања, али и трпљења. Праведни Јов је изрекао ону дивну мисао: Знам да је жив мој Искупитељ и да ћу у последњи дан стати над прахом, очи моје видеће Бога, а не очи другога, беседио је В>ладика и додао: -Имамо и нашега Светог Саву чији спомен данас празнујемо. Учио нас је да идемо путем Христовим, да идемо путем Богочовека. Нека би дао Бог да сви који смо данас дошли, дођемо до личног познања себе и својих душевних и телесних немоћи, и да увек прибегнемо Богу. Да молимо опроштај сагрешења наших , као што се молимо у дивној молитви коју нам је Господ оставио: ...И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим. Теби нека је слава Боже, сада и увек, и у векове векова. Амин. Благоверни народ Сурчина је имао особиту част да угости генерацију 1971. из Богословије Света Три Јерарха у Крки. Било је лепо видети како окупљени школски другови, уз служавшче проте Живорада Павловића, Михаила Марјанца и Петра Јованчевића, протојереји-ставрофори Крстан Дубравац (некадашњи професор Карловачке богословије), Мирко Шипка из Суботице, Лука Босанац (Епархија славонска), проте Гојко Шуваја и Милорад Ановић из Баната, Илија Проле из Бачког Јарка, заједно са вернима узносе молитве Господу. Песме славе и хвале Господу појао је Мешовити хор Свети Роман Слаткопојац при храму Светог апостола Павла у Петроварадину. За певницом, којом је руководио проф. Карловачке богословије г. Никола Ерцег, појали су свештенослужитељи. После Божанске Литургије обратио се домаћин сабрања Епископ сремски Василије: -Прошло је 48 година од завршетка нашег школовања у Крчкој богословији Света Три Јерарха. Желео сам да се окупимо, ми колико нас је остало, овде у овоме новом и величанственом храму, да се помолимо Богу заједно са вама и да узнесемо Господу благодарност за све оно што нам је дао, да заблагодаримо за снагу и моћ, здравље и љубав са својим народом на свим просторима где моја браћа, Преосвећене владике Митрофан и Јефрем, и сви наши свештенослужитељи који су данас овде, дејствују,као што то чинимо и ми на подручју Епархије сремске. Несвакидашњем литургијском сабрању и јединственом школском часу присуствовали су архијерејски намесник земунски протојереј-ставрофор Слободан Радојчић, протојереји Душко Ђеорђић и Страхиња Голијан, пароси сурчински; свештенослужитељи Мирослав Вујић из Епархије банатске, Јеремија Старовлах из Архиепископије београдско-карловачке, ктитори и приложници, сарадници и пријатељи цркве Светог апостола Матеја. После Литургије, радост је настављена у окриљу храма који је у даљој изградњи. Продужено литургијско сабрање било је прожето разговором и сећањем на школске дане у Крчкој богословији чија се химна разлегла из грла присутних: Најстарија српска школа Три Јерарха по имену одолева вековима времену и невремену. Четири века ту се уче православни богослови не гаси се никад свећа коју Господ благослови. Владике је многе дала, игумане, свештенике, и тако ће, Богу хвала, наставити у векове. Све док река Крка тече, док се земља - земљом зове, одгајаће Три Јерарха православне богослове. Верни су имали прилику да поздраве отачаствене архијереје наше Свете Цркве и свештенослужитеље из далека. За своју генерацију, домаћин, Епископ сремски г. Василије уприличио је свечани ручак. Свештенство архијерејског намесништва земунског потрудило се да у свему буде достојно и службе и гостопримства. Извор: Српска Православна Црква
  8. Обновљена Богословија у Призрену представља наду да на простору Косова и Метохије да Срби могу да остану и опстану, јер ако у Призрену, где данас живи само двадесетак Срба може да се живи и ради, онда је то могуће и у другим местима где их има више, верује јеромонах Исидор Јагодић, заменик ректора Призренске богословије. За њега, како каже, обновљена Богословија представља вид васкрсења, то васкрсење дешава се тихо, а ако се обнавља Црква, каже, онда се обнавља и народ. „Обично када размишљамо о Васкрсу и васкрсењу Исуса Христа мислимо да је то било чудесно, бомбастично, а оно је у ствари било све супротно од тога, тихо, благо, ненаметљиво. Мислим да је такво било и васкрсење које ми искусујемо“, каже јеромонах Исидор са којим разговарамо пред обновљеном зградом Богословије која је спаљена у мартовском погрому 2004, а са радом поново почела 2011. године. Када је основана Богословија „Светог Кирила и Методија“ крајем 19. века, била је једина српска институција у Призрену, подсећа јеромонах Исидор и додаје да се нажалост историја понавља, па је тако и сада поново једина српска институција у Призрену. „За Србе у Призрену, обновљена Богословија представља заиста велику наду и утеху да овде може да се остане и опстане, јер тај мали број Срба који је остао овде и у околини, гледају у Богословију на начин – да ако је школа у реду и ако ради, значи и ми смо сигурни и можемо да останемо“, казао је Исидор. Додаје да му је драго што је у школи окупљен велики број деце јер, каже, млади људи уносе нову енергију у живот тог царског града, што се најбоље примети када за време распуста оду својим кућама. „Тада је већ другачији начин живота и на тај начин се и година овде дели – на период када су деца ту и на онај – када ће доћи“, уз смешак прича јеромонах Исидор. Говорећи о односима са становницима Призрена чију већину чине Албанци, али има и Турака, Бошњака, Горанаца…, јеромонах Исидор каже да се воде речима и искуствима која су наследили у Призрену, а то је искуство преминулог патријарха Павла – да у другоме треба гледати човека и то доброг човека. „Овде не бисмо могли да опстанемо да не видимо добро у сваком становнику. Овде је то основно полазиште, а друго полазиште јесте да ми будемо добри према њима. Пронашли смо макар минимум неког заједничког живота, а то је толеранција, толеришу они нас, толеришемо ми њих, учимо још увек да живимо заједно и бар за сада нисмо на лошем путу“, наводи јеромонах Исидор. Богословију у Призрену тренутно похађа 49 ученика, који су већином са простора Косова и Метохије, а други, мањи део ученика долази из централне Србије, а има неколико њих и из Београда. Њихов живот се овде углавном одвија у оквиру Богословије, ту спавају, хране се, слушају наставу у модерно опремљеним учионицама, уче у библиотеци, иду на молитву, ту су им спортски терени… У град излазе, али се не друже са тамошњим вршњацима. Ученик петог разреда Богословије Душан Ковачевић из Штрпца каже, да у Призрену, где живе и Турци, Албанци, Горанци, контакта са људима других нација имају веома мало, али су односи међу њима када се сретну у граду коректни. Приснијег дружења са вршњацима нема, што како каже, не значи да га неће бити у будућности. „Са наше стране постоји жеља, с тим што не знамо како су они настројени према нама по том питању – да ли би били спремни за дружење или су на том нивоу националне свести где се ограничавају само на дружење са припадницима њихове нације“, испричао је Душан. Једино са ким би се могло рећи да се на неки начин друже су њихови вршњаци муслиманске вероисповести који похађају Медресу, такође средњу школу у овом граду. Са њима су каже у добрим односима, међусобно су се посећивали, играли неколико утакмица, а заједно су посетили и њихов универзитет у Приштини. „У Призрену нисмо имали никаквих проблема. Ми смо настројени према свима пријатељски, не само према припадницима исламске вероисповести. То је хришћански однос љубави и поверења према свима“, наводи Душан. Овај младић, као уосталом и сви Срби са којима смо се срели на КиМ, а нарочито у усамљеним манастирима, би волео да овде има више Срба. Волео би и да се, како каже, по завршетку факултета и постдипломских студија у Грчкој, јер његов је план да од јесени крене на факултет Богословије у Солуну, врати у Призрен и ту буде свештеник. То исто жели и његов најбољи друг Стефан Недељковић из Зубиног Потока. И он је као и Душан изабрао да проведе пет година на школовању у овом граду, пре свега, јер је, како каже од малих ногу волео Цркву и Бога, а да га је за Призрен прво определила лепота града, како с поносом истиче, „нашег цара Душана“. „За пар месеци уписаћу факултет у Београду, а након тога, ако Бог да, постаћу свештеник. Волео бих да се вратим на Косово и Метохију, овде сам рођен, овде је све што ме испуњава. Волео бих да будем у Призрену. Везан сам за овај град. Мирно је, лепо се живи“, прича Стефан, весео и оптимистичан младић. Оно што му недостаје у Призрену, је то што у овом граду живи само двадесетак Срба. Желео би, каже, да се што више људи врати, да Храм Светог Ђорђа буде још пунији и да буде што више деце. „Уз Божију помоћ све је могуће, пар људи се чак вратило, имамо чак и неколико малишана. Полако се живот у Призрену обнавља“, верује Стефан. На питање има ли и једно српско дете у Призрену узраста за основну школу које би попунило празну клупу у импровизованој школској учионици Цркве светог Ђорђа где је до пре три године седела Милица Ђорђевић, тада једино српско дете у овом граду, каже да нема. Деца свештеника су сада још мала, а шта ће бити за пар година, каже, не зна. Извор: РТВ Војводине
  9. Богословију "Светих Кирила и Методија" у Призрену похађа осма генерација будућих богослова. У обновљеној духовној школи је 51 ученик, дошли су не само с Косова и Метохије. Дане Васкршњег поста проводе у продуженим молитвама и честим литургијама. Your browser does not support the HTML5 video tag. Овде се служило Богу практично један миленијум. Када служимо у Љевишкој, осећају се векови који су ту. Тако у Душановом Призрену о својој школи говоре они који православље шире са југа. Из њихових душа као да исијавају речи нашег нобеловца Андрића – Сваки је човек дужан не само завичају. "Ја сам дете које је целог живота било на Косову и желео бих да овде и останем. Зато сам дошао у Призрен да не бих напустио Косово", каже Никола Вуксановић, ученик из Штрпца. Ученик из Лесковца Вељко Стојановић каже да су му други предлагали да Богословију упише у Нишу или Београду, али да је он желео у Призрену. О Призрену, његовим светињама и духовној школи коју су завршили и књижевник Григорије Божовић али и 44. наследник Саве Немањића, патријарх Павле и садашњи Његова светост Иринеј, писали су не само познати. "Призрен је царски град, престоница цара Душана, где су Срби живели, где су стварали, где су подизали цркве, манастире", каже његово преосвештенство владика Теодосије. Богословија у мултинационалном Призрену онована је давне 1871. године. Кроз историју је делила судбину народа. У граду, музеју на ободу Метохије до доласка Мисије Уједињених нација живело је 12.000 Срба. Данас опстаје осамдесетак православаца. У сусрет празнику над празнизницима, Васкрсу, ученици и сви који су у Богословији дане проводе у посту и молитвама. "Богослужења специфичног карактера су само у овом периоду и наравно чешће имамо Свету литургију и само Свето причешће", каже јеромонах Исидор. Богослужи се у Саборном храму Светог Ђорђа али и у другим средњовековним светињама.
  10. Осма генерација ученика у обновљеној Богословији у Призрену сведочи да ово место српске духовности живи упркос свим недаћамa које су је задесиле. Читав, обновљени комплекс, са интернатом и библиотеком, пружа одличне услове за образовање богослова, а чињеница да су ову школу завршили, а касније у њој и предавали многи српски патријарси, ученике чини још поноснијима. Богословија Светих Кирила и Методија, у Призрену, у подножју старог насеља Поткаљаја, основана је 1871. године као прва средња школа на српском језику на територији тадашњег Османског царства. Највећу заслугу за отварање ове школе у граду на Бистрици има Призренац Сима Андрејевић Игуманов, који је, у тузи за изгубљеном сопственом децом, „уснио сву омладину свог краја“, и основао задужбину којој је завештао сав свој иметак. Без престанка, Богословија је радила до 1999. године, када су професори и ђаци евакуисани у Ниш. Потом су, у погрому 2004. године, сви њени објекти спаљени. „То је био најдужи период у њеној историји, од 12 година да она није имала ученике. Од 2011. године, три генерације су завршиле. Матуранти, сада у јуну, су осма генерација која је уписала, а четврта која завршава ову Богословију од њене обнове“, каже владика рашко-призренски Теодосије и додаје: „То све говори колико је ова школа значајна, како у време када је настала, крајем 19. века, у старој Србији, када је била, рекао бих и теже опстати и живети на овим просторима, тако и у ово наше време, када смо остали, тако рећи, без Срба на овом делу Косова и Метохије“. Богословија у Призрену је духовна колевка Српске православне цркве. У њој су предавали готово сви српски патријарси – од Варнаве, Гаврила, Павла, до садашњег, његове светости патријарха Иринеја. Meсто натопљено снагом молитве За младе, а некако од својих вршњака зрелије ученике, ово је посебно место, натопљено снагом молитве свих њихових претходника и народа чију веру чува. „Овде је све прожето Светом литургијом, молимо се богу, тако да се волимо као браћа, испуњавајући оне заповести Господње да љубимо Бога свим срцем својим, свом душом својом, тако и ближње своје, као самога себе“, каже ученик петог разреда Призренске богословије Жарко Перић. Ученик трећег разреда Михајло Јовановић каже да га родитељи углавном зову и питају какво је стање, а он им одговори: „Верујте ми да не знам, јер, искрено, нама је овде супер – осећамо се слободно колико можемо, нико нас не дира, излазимо у град слободно, тако да у суштини, није лоше.“ Ипак професор Бојан Радичевић каже да је кретање ограничено на ужи центар града и да ученици иду у пратњи професора, односно васпитача који је дежуран. „Што се мене лично тиче, мислим да и када бих поново имао прилику да одаберем, да би то исти избор био. Упркос свему, ми функционишемо, доброг смо расположења, доброг духа, ведрог и да некако све то тече лепо“, истиче професор. Око Богословије, све се променило и мења. Од укупно 150.000 становника, данас у Призрену живи тек двадесетак Срба. Своје ђаке овде уче да једнако поштују и вреднују и људе других вера. Да поносно, како кажу, носе наслеђе српске прошлости, деле историју и бреме свог народа, а живе за вечност. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Богословија Светог Јована Златоустог из Крагујевца слави на овај празник свог небеског покровитеља. Тим поводом честитали смо славу ректору ове школе Протојереју-ставрофору др Зорану Крстићу, који је за наш Радио говорио о животу и раду у овој црквено-просветној установи Епархије Шумадијске. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  12. Обновљена Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Тим поводом гост Радија “Светигора“ био је јеромонах Исидор (Јагодић), замјеник ректора ове црквено-просветне установе, који је говарио о раду овог расадника образованих православних Срба. ,,Поново се на Бистрици богослова гнездо свило Богу се моле синови народа прогнана Задужбина твоја Симо сигурна је брана Вратисмо се опет теби Земљо обећана…“ Овако каже пјесма ,,Славни граде“ у извођењу хора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Ова црквено-просветна установа окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Радује нас што на таласима Радија ,,Светигора“, путем телефонске линије, имамо госта из Метохије. Отац Исидор (Јагодић) замјеник је Ректора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Оче молимо Ваш и благослов косметских и призренских светиња и захваљујемо што сте данас са нама. Све вас поздрављам из Богословије у Призрену. Ове године смо примили осму генерацију обновљене призренске Богословије и то је за нас велика ствар и радост. Да кренемо редом…Оче реците нам нешто о историјату овог расадника образованих, православних Срба, важном културном и политичком центру који је помогао и помаже нашем народу да опстане и сачува своју вјеру, језик и културу а познато је како је српском народу увијек било тешко опстати на овим просторима. Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену је најстарија установа овог типа у самом Призрену и на територији Старе Србије. Основана је 1871. године и задужбина је нашег познатог Симеона Андрејевића Игуманова или, како га ми овдје зовемо, чика Симе Призренца. Богословија је основана у изузетно тешким условима, у периоду када је на овим просторима још увијек било Отоманско царство. Чика Сима је уз подршку руског конзула Ивана Стјепановича Јастребова и подршку Цркве и тадашњег Митрополита у Београду основао ову Богословију са циљем да из ње као из расадника излазе будући свештеници, епископи и народни учитељи за наш народ на територији Старе Србије. Вријеме није било нимало једноставно. Било је тешко, можда и теже него данас али хвала Богу, свједоци смо да када човјек ради уз Божију помоћ, то је благословено дјело које не могу уништити спољашњи тешки услови. За ову познату Богословију везана су имена четворице патријараха, великог броја свештенослужитеља и епископа и великог броја наших народних учитеља и друштвених дјелатника. Ако Бог да ускоро ће ово познато училиште прославити сто педесет година од свога оснивања. Од 1999. године ђаци и професори су, због новонастале ситуације на Косову и Метохији, ради безбједности евакуисани у Ниш. 17. марта 2004. године руља од десетак хиљада шиптарских терориста запалила је Богословију. На Малу Госпојину 21. септембра 2011. године васкрсава и поново почиње са радом ово училиште, које јасно свједочи истину Васкрсења Христовог. Оче, ово је био и први дужи прекид у раду Богословије у Призрену иако је она била измјештена у Ниш. Реците нам нешто о страдању Богословије у току последњих ратних збивања. 1999.године ученици и професори евакуисани су из Призрена и населили се у Нишу, гдје и данас постоји Богословија Светих Кирила и Методија која ради у овом граду. Од 1999. године до 2004. у комплексу Богословије у Призрену су живјели расељени Срби из околине овог града. На жалост, у оним тужним и несрећним догађајима 17. и 18. марта 2004. године цио копмлекс Богословије је спаљен и прошао је исто као и све православне цркве и српске куће у Призрену, тако да је Богословија подијелила историју и бреме свога народа. После 2004. године Богословија је неколико година била потпуно у рушевинама. Благодарећи, на првом мјесту Богу, благослову наше Свете Цркве и залагању Владике рашако-призренског Г. Теодосија рад Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену обновљен је у септембру 2011. године. Благодарећи Богу ушли смо у осму годину постојања и рада обновљене Призренске Богословије. Оче, како памтите 1999. и 2004. годину? Морам рећи да ја тада нисам био овдје и не могу рећи да их памтим али искуство које се овдје преноси је заиста болно и тешко, а народ са болом говори о томе. Али свакако да не смијемо остати заробљени у том неком тренутку који је најтежи, најцрњи и најболнији за нас, не смијемо га ни заборавити већ наставити да идемо даље јер смо ми људи који вјерују у Васкрсење и преображење свијета. Обновом Богословије показали смо да смо сви чада Христова, дјеца Његова и да вјерујемо у Васкрсење. Вјерујемо да ма колико тешки и болни били страдање, смрт и крст, ту није крај. Ми не смијемо да останемо у мјесту, већ треба да идемо ка Васкрсењу, ка обновљеној Богословији која и сада, у овим тешким околностима, свједочи Васкрсење Христово и да је Христос, побједитељ смрти и страдања, изнад свих ових деструкција, рушења и уништења. То нам само потврђује оне ријечи да је крв мученика сјеме за нове хришћане, што нам је посвједочио и повратак богословаца у Призрен. Колико је за Србе са Косова и Метохије значио повратак богословаца у Призрен, и то што коначно у овом граду виде младе људе који су ријешили да живот посвете Богу и роду и то на једном овако значајном мјесту за наш српски народ? Искористио бих овдје једну слику из дјетињства која је мени остала у сјећању као лијепа успомена. Човјек који живи на селу радује се ластама када оне дођу а тугује када ласте одлазе на југ иако зна да је то добро и потребно за њих. Али када се оне врате човјек се неизмјерно радује што их поново види ту на истом мјесту, посматрајући како опет праве гнијезда и размножавају се…Ако човјек толико може да се обрадује ластама, колико ли се тек онда обрадује када се на неко мјесто врате људи, и то не одрасли људи него када ту дођу дјеца, која у тај крај донесу своју животну енергију, свој младалачки дух, своју вјеру у живот који нема краја. Тако да за Србе Призренце, који су овдје старији људи (баке у већини случајева), долазак дјеце значи много. Примјетно је да се, када дјеца оду на распуст, и њихов дух некако промијени јер им недостаје тај животни елан који дјеца доносе. Знате… са дјецом не можете да будете тужни или превише затворени у себе и своје проблеме. Са дјецом морате да радите, да причате и да, просто, живите са њима у том духу који они доносе, дух новог оптимизма, нове радоси и радости Васкрсења. Колико Срба има данас у Призрену и какав однос богословци имају са локалним становништвом? Данас у Призрену стално борави негдје од 15-20 Срба и то је јако мали број у поређењу са укупним бројем становника који прелази 150.000 становника у овом граду. Оно што ми учимо дјецу овдје у Богословији (и прве лекције се тичу тога) јесте како и на који начин поштовати и вредновати људе у чијем окружењу ми, овдје, живимо. Будући да смо људи који вјерују у Бога, знамо да, ако тражимо да неко поштује нашу вјеру и нас онда, са друге стране, морамо поштовати и вјеру другог човјека, поштовати другог човјека као биће које је Бог створио и на које се, такође, излива Божија љубав. Сви ми, сваки човјек на овој земљи постоји као свједок Божије љубави и ми не можемо бити неко ко ће затворити очи и рећи да је Божија љубав само на нама а не на неком другом човјеку. Тако да се трудимо да у сваком човјеку видимо икону Божију, да сваког човјека посматрамо као биће које Бог воли и за које Он пројављује Своју љубав. То су неке прве и основне лекције и мислим да је то и предност Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену у односу на неке друге богословије. У Богословији у Призрену учи се албански језик, управо због тога о чему говорите? Да. Сматрамо јако важним да дјеца, макар на основном нивоу, савладају албански језик јер не можемо порећи окружење у којем живимо. Оно је, у овом тренутку, овакво и треба се прилагодити и пронаћи начин како да живимо. Оваква ситуација није нова у историји Цркве. Ми знамо да су Хришћани ранијих вијекова имали, можда, и теже ситуације па су проналазили начине како да опстану са људима који су били друге вјере и друге културе и да са њима проживе свој живот. Сматрамо да ће и учење албанског језика помоћи у томе да макар за мало, онолико колико је у нашој могућности, испоштујемо другог човјека а у исто вријеме да нам то знање помогне да се сналазимо у друштву у којем живимо. Знамо да је Богословија запаљена 2004. године, да је требало подићи из пепела. Ко је помогао њену обнову? Да. Богословија је била у јако лошим условима и требало је заиста све обновити из згаришта али успјели смо захваљујући великом броју људи који су помогли. Европска комисија је била добрим дијелом финансијер ових радова а у исто вријеме и надзорни орган. Благодарећи Српској и Руској православној Цркви, Влади Републике Србије и заиста великом броју људи који су помогли и дали свој допринос да се ова Богословија обнови, она данас изгледа овако како изгледа. Имамо, хвала Богу, добре услове да се дјеца, наши будући свештенослужитељи, образују у нормалним и хуманим условима. Морамо да поменемо и онај велики догађај 15. маја 2016. године када су Патријарх и архијереји сабрани на Светом архијерејском Сабору Српске православне Цркве у Пећкој Патријаршији, освештали обновљену Призренску Богословију. Можемо само да замислимо каква је радост била тога дана у царском граду. Познато нам је из старозавјетне историје да када је цар Давид, носећи Ковчег завјета, како би га унио у храм који је Богу приправио, у Јерусалим, пред њим скакао и пјевао од радости. Са друге стране, знамо из искуства, да када човјек дође до краја радова на кући коју гради, он се радује и позива људе да дођу и са њим подијеле радост. Тако је, отприлике, било и код нас 15. маја 2016. године када смо, на неки начин, скакутали од радости попут цара Давида јер се наша заједничка кућа, напокон до краја обновила и јер је у њу ушао благослов нашег најсветијег Патријарха, великог броја архијереја, свештенослужитеља и народа Божијег који су дошли да, заједно са нама, подијеле радост и учествују у том великом и радосном тренутку. У почетку је у Богословију уписана само једна, прва генерација обновљене школе, а са сваком следећом генерацијом обнављале су се и нове зграде, долазили нови професори. Који професори раде у Богословији и шта све имате у комплексу Призренске Богословије? На првом мјесту, истакао бих то да нам сваке године, хвала Богу, долази одређени број ученика и за сада нисмо имали проблема око тога да нема заинтересованих ђака. На томе, на првом мјесту, благодаримо Богу, родитељима који их упућују и епископима који им дају благослов за школовање овдје. С друге стране, благодарни смо Богу на томе што имамо и кадар који ни по чему не мањка и не заостаје ни за једном другом црквено-просветном установом. Имамо све услове неопходне за рад и развој дјеце. Поред саме зграде школе и управног дијела имамо и велику заједничку трпезарију, салу за свечаности, интернат а ту су и зграде за становање професора који овдје живе са својим породицама , као и фискултурна сала која је такође важна да дјеца, будући да се ради о узрасту од 15-20 година, могу да се, поред свог умног и духовног развоја, адекватно развијају и физички јер имају могућност да се баве спортом или посјећују теретану. Покренули сте и издавачку дјелатност и надалеко чувени, дивни, богословски хор и оркестар. Млади богослови из Призрена посјетили су овог љета и српску заједницу у Њу Џерсију. Да ли сте и Ви били са њима у овој посјети? Кави су утисци? Реците нам и нешто о раду овог хора… Благодарећи Богу и свима овдје, на првом мјесту вршиоцу дужности Ректора Владики Теодосију, свим професорима и многим другим људима који сарађују са нама, основана је издавачка дјелатност Богословије и већ смо имали неколико издања књига. Поред тога имамо и два издата cd-а. На првом мјесту захвалност за ове албуме припада професорима црквеног појања и ученицима који су их приредили заједно са својим професорима. Ове године, ученици су боравили у гостима код Епископа западно-америчког Г. Максима, гдје су имали прилику да обиђу велики број мјеста у тој Епархији. Ја, због неких других околности, нисам био са њима али њихови утисци су задивљујући. Одушевљени су тиме како су их тамо дочекали и са којом љубављу се наш вјерни народ тамо опходио према њима, са каквом љубављу су их слушали, пратили и упијали сваку ријеч и тон из пјесама које су они изводили. Први cd се бави боголужбеном црквеном музиком, пјевањем, док су на другом пјесме са Косова и Метохије у извођењу оркестра и хора Богословије тако да смо и са те стране некако покрили традицију простора на коме живимо. Други cd носи назив ,,Славни граде“ и садржи предивне пјесме које се још увијек не могу наћи на ју-тјубу. Како се долази до ,,Славног града“? Албум ,,Славни граде“ се може набавити у партијаршијским продавницама, у самој Богословији и већини манастира и цркава Рашко-призренске епархије, као и у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Са дјецом је увијек лијепо радити. Ту су догодовштине и занимљиви догађаји. Молимо Вас да са нама подијелите нека своја лијепа сјећања, која памтите из рада са овом дјецом. Рад са дјецом је велико и благословено дјело и један непредвидив посао јер се ради о људима који нису одрасле и формиране личности. То су дјеца са којом увијек има неких непредвиђених ситуација које није увијек лако исконтролисати. Оно што каракретише нас, овдје у Призрену, јесте то да смо ослоњени једни на друге, дјеца на нас и обрнуто, тако да имамо један приснији однос јер ми тој дјеци замјењујемо и родитеље, и пријатеље и околину. Тако да они са нама дијеле више тога него што би то био случај да се налазимо у било којој другој Богословији наше Цркве. Најкарактеристичнији су они моменти кад дјеца са нама дијеле неке своје проблеме или муке које их муче у том узрасту. Увијек је интересантно када дође први разред. Поред навикавања на нову школу и нове другаре у разреду, прваци имају проблем навикавања на нову средину и нове околности. Схватају да им ту више нису мама и тата па ту често буде и суза, па онда и смијеха, и свега помало… помијешано. Све то чини да се зближимо и изградимо, не однос професор-ученик, већ однос старији и млађи брат. Обновљена је и традиција да се првог дана нове школске године служи помен цару Душану у његовој задужбини крај Призрена, манастиру Светих архангела гдје се и одржава први час из историје Српске Цркве. Да ли је тако било и ове године? Да. То је била јако лијепа традиција Богословије Светих Кирила и Методија још прије него што је она, стицајем околности, премјештена у Ниш. Када је рад Богословије у Призрену обновљен, наставили смо и ову јако лијепо традицију. Призрен је град који много дугује нашим средњевјековним, славним прецима, на првом мјесту цару Душану чије је гробно мјесто управо овдје. Најбољи начин да започнемо сваку своју школску годину је управо одласком и поменом на гробу цара Душана и поколоњењем Светињи Светих архангела код Призрена. На овај начин смо повезани и са прошлошћу и са будућношћу јер прије тога служимо литургију, која је одраз Царства Божијег, повезујемо у том тренутку све, као једну нераздвојну цјелину. Носимо наслеђе прошлости и ишчекујемо, дјелимично већ доживљавајући Царство Божије. А најбоље мјесто за то је манастир Светих архангела гдје дјеца, нарочито полазници првог разреда, имају свој први час имају управо ту поред гроба цара Душана, да знају гдје су дошли, у какавој Светињи се налазе, чему тежимо и ка чему идемо. Колико ђака похађа Богословију? Који су то предмети које они више или мање воле? Одакле дјеца долазе и да ли се родитељи плаше за њих јер се Богословија, ипак, налази у Призрену у којем Срби и нису баш добродошли? Родитељи се плаше, и то је оправдано, али ипак шаљу своју дјецу. Плаше се, али вјерују Богу и нама да ћемо учинити и дати све да њихова дјеца буду безбједна и да у што бољим условима расту и развијају се. Богословију похађа 49 ученика у пет разреда. Добар дио њих долази са Косова и Метохије. Благодарни смо Богу што је тако јер ће добар дио њих наставити своје служење управо на територији ове Епархије. Остала дјеца долазе већином из дјелова који су орјентисани ка Косову и Метохији или из централне Србије. Ученици који заврше Призренску Богословију, сјутра када одавде оду и рашире се широм земаљске кугле, сами Бог зна да ће часно носити своје свештеничко служење. Они ће цијелог живота памтити не само да негдје постоји Грачаница, Дечани, Призрен или било које од Светих мјеста на Косову и Метохији, већ ће уз то увијек додавати и мој Призрен, моја Љевишка, моји Дечани, моја Грачаница, моје Косово и Метохија јер они постају дио њиховог бића и памћења које се не може изгубити и избрисати. И то је јако важно. Предсједник Србије у недјељу је поручио са Косова да треба заборавити небеску Србију. Александар Вучић који је овог викенда посјетио јужну српску покрајину није се, овог пута, срео са представницима Цркве. Када је последњи пут предсједник Србије посјетио Призренску Богословију? Не бих се много уплитао у политику јер себе не сматрам компетентним да говорим о тим питањима, али ја се не сјећам да је предсједник Србије посјетио Призренску Богословију. Што се тиче одрицања од небеске Србије, политичари имају своју перспективу кроз коју посматрају и свијет и државу коју воде. Код њих се нада једне државе и једног народа огледа кроз економски, социјални или правни напредак, што ми, као људи Цркве и православни вјерници, не сагледавамо на исти начин. Издвајање небеске Србије, коју прије треба окарактерисати као Царство Божије а не неки простор у коме, тамо на небу, живе Срби, представља проблематику савременог друштва у глобалу, не само на нашем националном нивоу. Са том изјавом предсједника неће се сложити ни један православни хришћанин. Ми имамо право да се с тим не слажемо, јер је у питању дио нашег идентитета и духовног бића. Присуствовали сте и прослави Јасеновачких мученика 8. септембра у Јасеновцу. Какве утиске носите? Није ми први пут да тамо одлазим. Овог пута сам био са јеромонахом Никитом (Адамовићем) у својству представника Призренске Богословије, а са нама је био и парох призренски отац Слободан Ђорић. Био је организован и семинар за професоре богословија а учествовали смо и на научном скупу који је одржан у Православној гимназији у Загребу. Круна нашег боравка тамо је учешће у Светој Литургији у манастиру Јасеновац на дан Светих мученика и новомученика јасеновачких. Ми са Косова и Метохије се јако добро разумијемо са српским народом који је остао да живи на територији Републике Хрватске. Оцу Слободану Ђорићу су кренуле сузе када је видио да на вечерњем богослужењу у Пакрацу нема дјеце. Заплакао је јер се присјетио момената, док је био парох у Призрену прије обнове рада Богословије, када ни у Призрену није било дјеце на богослужењима. Ова посјета је велики благослов за нас. Славски колач је пререзан на једној од хумки у околини спомен обиљежја новомученицима јасеновачким. Прије свих ту је дошао умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) који се попео на једну од хумки и ту дочекао остале епископе, свештенство и народ. Та слика, мени је изгледала као слика Христове ,, Бесједе на гори“. Велики је ово био благослов за нас и велико мјесто страдања…буквално смо стајали на Светим моштима и остацима мученика Јасеновачких. Оче Исидоре захваљујемо Вам и поздрављамо Вас ријечима пјесме ,,Славни граде“ призренских богословаца: Христе Боже чувај Призрен и призренске Светиње до судњега дана. Хвала на молитвеном поздраву. Све вас позивам да дођете да се заједно обрадујемо Господу нашем. Дођите нам да се сусретнемо, јер оно што нама највише недостаје јесте сусрет са нашим вјерним народом. Недостају нам људи. Дођите кад год сте у могућности, биће то благослов и за нас и за вас. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. ,,Призренска богословија дијели историју и бреме свог народа. Носимо наслеђе прошлости а живимо за вјечност“-поручује јеромонах Исидор. Прилог радија Светигоре Обновљена Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Тим поводом гост Радија “Светигора“ био је јеромонах Исидор (Јагодић), замјеник ректора ове црквено-просветне установе, који је говарио о раду овог расадника образованих православних Срба. ,,Поново се на Бистрици богослова гнездо свило Богу се моле синови народа прогнана Задужбина твоја Симо сигурна је брана Вратисмо се опет теби Земљо обећана…“ Овако каже пјесма ,,Славни граде“ у извођењу хора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Ова црквено-просветна установа окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Радује нас што на таласима Радија ,,Светигора“, путем телефонске линије, имамо госта из Метохије. Отац Исидор (Јагодић) замјеник је Ректора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Оче молимо Ваш и благослов косметских и призренских светиња и захваљујемо што сте данас са нама. Све вас поздрављам из Богословије у Призрену. Ове године смо примили осму генерацију обновљене призренске Богословије и то је за нас велика ствар и радост. Да кренемо редом…Оче реците нам нешто о историјату овог расадника образованих, православних Срба, важном културном и политичком центру који је помогао и помаже нашем народу да опстане и сачува своју вјеру, језик и културу а познато је како је српском народу увијек било тешко опстати на овим просторима. Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену је најстарија установа овог типа у самом Призрену и на територији Старе Србије. Основана је 1871. године и задужбина је нашег познатог Симеона Андрејевића Игуманова или, како га ми овдје зовемо, чика Симе Призренца. Богословија је основана у изузетно тешким условима, у периоду када је на овим просторима још увијек било Отоманско царство. Чика Сима је уз подршку руског конзула Ивана Стјепановича Јастребова и подршку Цркве и тадашњег Митрополита у Београду основао ову Богословију са циљем да из ње као из расадника излазе будући свештеници, епископи и народни учитељи за наш народ на територији Старе Србије. Вријеме није било нимало једноставно. Било је тешко, можда и теже него данас али хвала Богу, свједоци смо да када човјек ради уз Божију помоћ, то је благословено дјело које не могу уништити спољашњи тешки услови. За ову познату Богословију везана су имена четворице патријараха, великог броја свештенослужитеља и епископа и великог броја наших народних учитеља и друштвених дјелатника. Ако Бог да ускоро ће ово познато училиште прославити сто педесет година од свога оснивања. Од 1999. године ђаци и професори су, због новонастале ситуације на Косову и Метохији, ради безбједности евакуисани у Ниш. 17. марта 2004. године руља од десетак хиљада шиптарских терориста запалила је Богословију. На Малу Госпојину 21. септембра 2011. године васкрсава и поново почиње са радом ово училиште, које јасно свједочи истину Васкрсења Христовог. Оче, ово је био и први дужи прекид у раду Богословије у Призрену иако је она била измјештена у Ниш. Реците нам нешто о страдању Богословије у току последњих ратних збивања. 1999.године ученици и професори евакуисани су из Призрена и населили се у Нишу, гдје и данас постоји Богословија Светих Кирила и Методија која ради у овом граду. Од 1999. године до 2004. у комплексу Богословије у Призрену су живјели расељени Срби из околине овог града. На жалост, у оним тужним и несрећним догађајима 17. и 18. марта 2004. године цио копмлекс Богословије је спаљен и прошао је исто као и све православне цркве и српске куће у Призрену, тако да је Богословија подијелила историју и бреме свога народа. После 2004. године Богословија је неколико година била потпуно у рушевинама. Благодарећи, на првом мјесту Богу, благослову наше Свете Цркве и залагању Владике рашако-призренског Г. Теодосија рад Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену обновљен је у септембру 2011. године. Благодарећи Богу ушли смо у осму годину постојања и рада обновљене Призренске Богословије. Оче, како памтите 1999. и 2004. годину? Морам рећи да ја тада нисам био овдје и не могу рећи да их памтим али искуство које се овдје преноси је заиста болно и тешко, а народ са болом говори о томе. Али свакако да не смијемо остати заробљени у том неком тренутку који је најтежи, најцрњи и најболнији за нас, не смијемо га ни заборавити већ наставити да идемо даље јер смо ми људи који вјерују у Васкрсење и преображење свијета. Обновом Богословије показали смо да смо сви чада Христова, дјеца Његова и да вјерујемо у Васкрсење. Вјерујемо да ма колико тешки и болни били страдање, смрт и крст, ту није крај. Ми не смијемо да останемо у мјесту, већ треба да идемо ка Васкрсењу, ка обновљеној Богословији која и сада, у овим тешким околностима, свједочи Васкрсење Христово и да је Христос, побједитељ смрти и страдања, изнад свих ових деструкција, рушења и уништења. То нам само потврђује оне ријечи да је крв мученика сјеме за нове хришћане, што нам је посвједочио и повратак богословаца у Призрен. Колико је за Србе са Косова и Метохије значио повратак богословаца у Призрен, и то што коначно у овом граду виде младе људе који су ријешили да живот посвете Богу и роду и то на једном овако значајном мјесту за наш српски народ? Искористио бих овдје једну слику из дјетињства која је мени остала у сјећању као лијепа успомена. Човјек који живи на селу радује се ластама када оне дођу а тугује када ласте одлазе на југ иако зна да је то добро и потребно за њих. Али када се оне врате човјек се неизмјерно радује што их поново види ту на истом мјесту, посматрајући како опет праве гнијезда и размножавају се…Ако човјек толико може да се обрадује ластама, колико ли се тек онда обрадује када се на неко мјесто врате људи, и то не одрасли људи него када ту дођу дјеца, која у тај крај донесу своју животну енергију, свој младалачки дух, своју вјеру у живот који нема краја. Тако да за Србе Призренце, који су овдје старији људи (баке у већини случајева), долазак дјеце значи много. Примјетно је да се, када дјеца оду на распуст, и њихов дух некако промијени јер им недостаје тај животни елан који дјеца доносе. Знате… са дјецом не можете да будете тужни или превише затворени у себе и своје проблеме. Са дјецом морате да радите, да причате и да, просто, живите са њима у том духу који они доносе, дух новог оптимизма, нове радоси и радости Васкрсења. Колико Срба има данас у Призрену и какав однос богословци имају са локалним становништвом? Данас у Призрену стално борави негдје од 15-20 Срба и то је јако мали број у поређењу са укупним бројем становника који прелази 150.000 становника у овом граду. Оно што ми учимо дјецу овдје у Богословији (и прве лекције се тичу тога) јесте како и на који начин поштовати и вредновати људе у чијем окружењу ми, овдје, живимо. Будући да смо људи који вјерују у Бога, знамо да, ако тражимо да неко поштује нашу вјеру и нас онда, са друге стране, морамо поштовати и вјеру другог човјека, поштовати другог човјека као биће које је Бог створио и на које се, такође, излива Божија љубав. Сви ми, сваки човјек на овој земљи постоји као свједок Божије љубави и ми не можемо бити неко ко ће затворити очи и рећи да је Божија љубав само на нама а не на неком другом човјеку. Тако да се трудимо да у сваком човјеку видимо икону Божију, да сваког човјека посматрамо као биће које Бог воли и за које Он пројављује Своју љубав. То су неке прве и основне лекције и мислим да је то и предност Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену у односу на неке друге богословије. У Богословији у Призрену учи се албански језик, управо због тога о чему говорите? Да. Сматрамо јако важним да дјеца, макар на основном нивоу, савладају албански језик јер не можемо порећи окружење у којем живимо. Оно је, у овом тренутку, овакво и треба се прилагодити и пронаћи начин како да живимо. Оваква ситуација није нова у историји Цркве. Ми знамо да су Хришћани ранијих вијекова имали, можда, и теже ситуације па су проналазили начине како да опстану са људима који су били друге вјере и друге културе и да са њима проживе свој живот. Сматрамо да ће и учење албанског језика помоћи у томе да макар за мало, онолико колико је у нашој могућности, испоштујемо другог човјека а у исто вријеме да нам то знање помогне да се сналазимо у друштву у којем живимо. Знамо да је Богословија запаљена 2004. године, да је требало подићи из пепела. Ко је помогао њену обнову? Да. Богословија је била у јако лошим условима и требало је заиста све обновити из згаришта али успјели смо захваљујући великом броју људи који су помогли. Европска комисија је била добрим дијелом финансијер ових радова а у исто вријеме и надзорни орган. Благодарећи Српској и Руској православној Цркви, Влади Републике Србије и заиста великом броју људи који су помогли и дали свој допринос да се ова Богословија обнови, она данас изгледа овако како изгледа. Имамо, хвала Богу, добре услове да се дјеца, наши будући свештенослужитељи, образују у нормалним и хуманим условима. Морамо да поменемо и онај велики догађај 15. маја 2016. године када су Патријарх и архијереји сабрани на Светом архијерејском Сабору Српске православне Цркве у Пећкој Патријаршији, освештали обновљену Призренску Богословију. Можемо само да замислимо каква је радост била тога дана у царском граду. Познато нам је из старозавјетне историје да када је цар Давид, носећи Ковчег завјета, како би га унио у храм који је Богу приправио, у Јерусалим, пред њим скакао и пјевао од радости. Са друге стране, знамо из искуства, да када човјек дође до краја радова на кући коју гради, он се радује и позива људе да дођу и са њим подијеле радост. Тако је, отприлике, било и код нас 15. маја 2016. године када смо, на неки начин, скакутали од радости попут цара Давида јер се наша заједничка кућа, напокон до краја обновила и јер је у њу ушао благослов нашег најсветијег Патријарха, великог броја архијереја, свештенослужитеља и народа Божијег који су дошли да, заједно са нама, подијеле радост и учествују у том великом и радосном тренутку. У почетку је у Богословију уписана само једна, прва генерација обновљене школе, а са сваком следећом генерацијом обнављале су се и нове зграде, долазили нови професори. Који професори раде у Богословији и шта све имате у комплексу Призренске Богословије? На првом мјесту, истакао бих то да нам сваке године, хвала Богу, долази одређени број ученика и за сада нисмо имали проблема око тога да нема заинтересованих ђака. На томе, на првом мјесту, благодаримо Богу, родитељима који их упућују и епископима који им дају благослов за школовање овдје. С друге стране, благодарни смо Богу на томе што имамо и кадар који ни по чему не мањка и не заостаје ни за једном другом црквено-просветном установом. Имамо све услове неопходне за рад и развој дјеце. Поред саме зграде школе и управног дијела имамо и велику заједничку трпезарију, салу за свечаности, интернат а ту су и зграде за становање професора који овдје живе са својим породицама , као и фискултурна сала која је такође важна да дјеца, будући да се ради о узрасту од 15-20 година, могу да се, поред свог умног и духовног развоја, адекватно развијају и физички јер имају могућност да се баве спортом или посјећују теретану. Покренули сте и издавачку дјелатност и надалеко чувени, дивни, богословски хор и оркестар. Млади богослови из Призрена посјетили су овог љета и српску заједницу у Њу Џерсију. Да ли сте и Ви били са њима у овој посјети? Кави су утисци? Реците нам и нешто о раду овог хора… Благодарећи Богу и свима овдје, на првом мјесту вршиоцу дужности Ректора Владики Теодосију, свим професорима и многим другим људима који сарађују са нама, основана је издавачка дјелатност Богословије и већ смо имали неколико издања књига. Поред тога имамо и два издата cd-а. На првом мјесту захвалност за ове албуме припада професорима црквеног појања и ученицима који су их приредили заједно са својим професорима. Ове године, ученици су боравили у гостима код Епископа западно-америчког Г. Максима, гдје су имали прилику да обиђу велики број мјеста у тој Епархији. Ја, због неких других околности, нисам био са њима али њихови утисци су задивљујући. Одушевљени су тиме како су их тамо дочекали и са којом љубављу се наш вјерни народ тамо опходио према њима, са каквом љубављу су их слушали, пратили и упијали сваку ријеч и тон из пјесама које су они изводили. Први cd се бави боголужбеном црквеном музиком, пјевањем, док су на другом пјесме са Косова и Метохије у извођењу оркестра и хора Богословије тако да смо и са те стране некако покрили традицију простора на коме живимо. Други cd носи назив ,,Славни граде“ и садржи предивне пјесме које се још увијек не могу наћи на ју-тјубу. Како се долази до ,,Славног града“? Албум ,,Славни граде“ се може набавити у партијаршијским продавницама, у самој Богословији и већини манастира и цркава Рашко-призренске епархије, као и у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Са дјецом је увијек лијепо радити. Ту су догодовштине и занимљиви догађаји. Молимо Вас да са нама подијелите нека своја лијепа сјећања, која памтите из рада са овом дјецом. Рад са дјецом је велико и благословено дјело и један непредвидив посао јер се ради о људима који нису одрасле и формиране личности. То су дјеца са којом увијек има неких непредвиђених ситуација које није увијек лако исконтролисати. Оно што каракретише нас, овдје у Призрену, јесте то да смо ослоњени једни на друге, дјеца на нас и обрнуто, тако да имамо један приснији однос јер ми тој дјеци замјењујемо и родитеље, и пријатеље и околину. Тако да они са нама дијеле више тога него што би то био случај да се налазимо у било којој другој Богословији наше Цркве. Најкарактеристичнији су они моменти кад дјеца са нама дијеле неке своје проблеме или муке које их муче у том узрасту. Увијек је интересантно када дође први разред. Поред навикавања на нову школу и нове другаре у разреду, прваци имају проблем навикавања на нову средину и нове околности. Схватају да им ту више нису мама и тата па ту често буде и суза, па онда и смијеха, и свега помало… помијешано. Све то чини да се зближимо и изградимо, не однос професор-ученик, већ однос старији и млађи брат. Обновљена је и традиција да се првог дана нове школске године служи помен цару Душану у његовој задужбини крај Призрена, манастиру Светих архангела гдје се и одржава први час из историје Српске Цркве. Да ли је тако било и ове године? Да. То је била јако лијепа традиција Богословије Светих Кирила и Методија још прије него што је она, стицајем околности, премјештена у Ниш. Када је рад Богословије у Призрену обновљен, наставили смо и ову јако лијепо традицију. Призрен је град који много дугује нашим средњевјековним, славним прецима, на првом мјесту цару Душану чије је гробно мјесто управо овдје. Најбољи начин да започнемо сваку своју школску годину је управо одласком и поменом на гробу цара Душана и поколоњењем Светињи Светих архангела код Призрена. На овај начин смо повезани и са прошлошћу и са будућношћу јер прије тога служимо литургију, која је одраз Царства Божијег, повезујемо у том тренутку све, као једну нераздвојну цјелину. Носимо наслеђе прошлости и ишчекујемо, дјелимично већ доживљавајући Царство Божије. А најбоље мјесто за то је манастир Светих архангела гдје дјеца, нарочито полазници првог разреда, имају свој први час имају управо ту поред гроба цара Душана, да знају гдје су дошли, у какавој Светињи се налазе, чему тежимо и ка чему идемо. Колико ђака похађа Богословију? Који су то предмети које они више или мање воле? Одакле дјеца долазе и да ли се родитељи плаше за њих јер се Богословија, ипак, налази у Призрену у којем Срби и нису баш добродошли? Родитељи се плаше, и то је оправдано, али ипак шаљу своју дјецу. Плаше се, али вјерују Богу и нама да ћемо учинити и дати све да њихова дјеца буду безбједна и да у што бољим условима расту и развијају се. Богословију похађа 49 ученика у пет разреда. Добар дио њих долази са Косова и Метохије. Благодарни смо Богу што је тако јер ће добар дио њих наставити своје служење управо на територији ове Епархије. Остала дјеца долазе већином из дјелова који су орјентисани ка Косову и Метохији или из централне Србије. Ученици који заврше Призренску Богословију, сјутра када одавде оду и рашире се широм земаљске кугле, сами Бог зна да ће часно носити своје свештеничко служење. Они ће цијелог живота памтити не само да негдје постоји Грачаница, Дечани, Призрен или било које од Светих мјеста на Косову и Метохији, већ ће уз то увијек додавати и мој Призрен, моја Љевишка, моји Дечани, моја Грачаница, моје Косово и Метохија јер они постају дио њиховог бића и памћења које се не може изгубити и избрисати. И то је јако важно. Предсједник Србије у недјељу је поручио са Косова да треба заборавити небеску Србију. Александар Вучић који је овог викенда посјетио јужну српску покрајину није се, овог пута, срео са представницима Цркве. Када је последњи пут предсједник Србије посјетио Призренску Богословију? Не бих се много уплитао у политику јер себе не сматрам компетентним да говорим о тим питањима, али ја се не сјећам да је предсједник Србије посјетио Призренску Богословију. Што се тиче одрицања од небеске Србије, политичари имају своју перспективу кроз коју посматрају и свијет и државу коју воде. Код њих се нада једне државе и једног народа огледа кроз економски, социјални или правни напредак, што ми, као људи Цркве и православни вјерници, не сагледавамо на исти начин. Издвајање небеске Србије, коју прије треба окарактерисати као Царство Божије а не неки простор у коме, тамо на небу, живе Срби, представља проблематику савременог друштва у глобалу, не само на нашем националном нивоу. Са том изјавом предсједника неће се сложити ни један православни хришћанин. Ми имамо право да се с тим не слажемо, јер је у питању дио нашег идентитета и духовног бића. Присуствовали сте и прослави Јасеновачких мученика 8. септембра у Јасеновцу. Какве утиске носите? Није ми први пут да тамо одлазим. Овог пута сам био са јеромонахом Никитом (Адамовићем) у својству представника Призренске Богословије, а са нама је био и парох призренски отац Слободан Ђорић. Био је организован и семинар за професоре богословија а учествовали смо и на научном скупу који је одржан у Православној гимназији у Загребу. Круна нашег боравка тамо је учешће у Светој Литургији у манастиру Јасеновац на дан Светих мученика и новомученика јасеновачких. Ми са Косова и Метохије се јако добро разумијемо са српским народом који је остао да живи на територији Републике Хрватске. Оцу Слободану Ђорићу су кренуле сузе када је видио да на вечерњем богослужењу у Пакрацу нема дјеце. Заплакао је јер се присјетио момената, док је био парох у Призрену прије обнове рада Богословије, када ни у Призрену није било дјеце на богослужењима. Ова посјета је велики благослов за нас. Славски колач је пререзан на једној од хумки у околини спомен обиљежја новомученицима јасеновачким. Прије свих ту је дошао умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) који се попео на једну од хумки и ту дочекао остале епископе, свештенство и народ. Та слика, мени је изгледала као слика Христове ,, Бесједе на гори“. Велики је ово био благослов за нас и велико мјесто страдања…буквално смо стајали на Светим моштима и остацима мученика Јасеновачких. Оче Исидоре захваљујемо Вам и поздрављамо Вас ријечима пјесме ,,Славни граде“ призренских богословаца: Христе Боже чувај Призрен и призренске Светиње до судњега дана. Хвала на молитвеном поздраву. Све вас позивам да дођете да се заједно обрадујемо Господу нашем. Дођите нам да се сусретнемо, јер оно што нама највише недостаје јесте сусрет са нашим вјерним народом. Недостају нам људи. Дођите кад год сте у могућности, биће то благослов и за нас и за вас. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. У организацији ВДС-а и ове године, као и предходне две, спојиле су се и збратимила три богословије. Генерални секретар ВДС-а свештеник Владимир Марковић прихватио се велике одговорности око припреме и реализације доласка богослова у Грчку. Богословци су кренули у пратњи протопрезвитера Бобана Стојковића, презвитера Ђорђа Мирковића и ђакона Немање Калема. Група је била смештена у одмаралисту митрополије у месту Катерини, где су услови били веома пријатни. У овом одмаралишту сачекао нас је ђакон Бранислав Јоцић, који је омогућио групи квалитетан превод са грчког језика. По благослову митрополита Георгија, нашег домаћина, позвани смо да узмемо учешће у литији у месту Лептокарија. Заједно са професорима ученици су присуствовали вечерњем богослужењу. У обраћању свим присутним верницима митрополит је поучио народ о лику Пресвете Богородице и нагласио да смо ми непрестано под окриљем Пресвете Богородице, и да је она наша велика заштитница. На крају обраћања митрополит је говорио о блискости двеју сестринских Цркава. Посебну захвалност је упутио богословима отпевали на десетину богослужбених песама посвећених Пресветој Богородици. Другога дана по доласку у Грчку богословци су обишли манастир Св. Јефрема Сирина. Овај манастир се у Грчкој назива ,,рај на земљи“, у то су се уверили сви који су дошли да посете ову светињу. У манастирској цркви групи је изложен кратак историјат манастира. У порти су отпевани тропари Светом Сави, Кирилу и Методију и Арсенију Сремцу. Трећег дана група је била распоређена у три вркве у којима се по благослову митрополита Георгија служи Литургија на српском језику. Богослови су били распоређени у три града, Паралију, Неи Пори и Лептокарију. После Литургије уследила је трпеза љубави. Одлазак на планину Олимп, посета Природњачког музеја и посета новог манастира Светог Дионисија Олипског, као и старог манастира, био је прави доживљај за целу групу. У Прирдњачком музеју групи је изложено све о биљном и животињском свету планине Олимп. У музеју је представљена и 3D проекцију спота о планини Олимп као и олимпијској регији. Након што се нешто ново сазнало о географским карактеристикама планине Олимп, упутили су се да сазнају и када је први пут хришћанство стигло у ову олимпијску регију. Нови манастир Светог Дионисија Олипског удаљен је 3кm од села Литохоро. Потиче из 1950.г., јер је стари манастир доживео велико разарање, пљачкање и рушење. У новом манастиру група је имала прилику да види и манастирску ризницу, где су поред разних и многобројних списа и реликвија из времена турске владавине налази и већи број делића моштију многих светитеља. После новог манастира обишли су и стари манастир који је удаљен 17 кm од новог манастира. Трагови овог старог манастира потичу из 1542. године. У овом старом манастиру живео је и сам Свети Дионисије. Након што су богословци отпевали неколико тропара, уприличено је и мало окрепљење у манастирској гостопримници. Сутрадан је група посетила археолошко налазиште Дион. Дион је значајан историјски град. У њему је Александар Македонски принео жртву када је кренуо у поход на Азију. Група је касније обишла и музеј града Дион, где се може сазнати доста тога о том античком периоду. Предпоследњег дана боравка митрополит Георгије је одржао богословима предавање о свом искуству мисионарења у централној Африци. Као свештеник био је позван од стране патријарха Теодора да дође у град Кон-Гоу. Због познавања француског језика, тада свештеник Георгије био је позван за предавача на Богословском факултету у том граду. Митрополит је говорио о тешкоћама које је имао у току своје мисије у Африци и о великој скромности коју је видео у тим људима. ,,На почетку сам се бојао како ће и дали ће мисија бити успешна. Требало ми је мало времена да се навикнем на тај менталитет народа који је другачији од грчког. Касније сам схватио да можда људи тамо немају обућу и одећу, али имају нешто много битније, а то је благо и чисто срце,“ рекао је митрополит. Митрополит је неколико пута нагласио да је у данашње време најбитније мисионарење, нарочито за тренутне свештенике, али и за оне што се припремају да ступе у свештенички чин. На крају предавања изразио је задовољство и упутио велику захвалност нашој Српској Православној Цркви што шаље богослове на оваква путовања, јер је и то један вид мисионарења. Те вечери богослови су били гости на панагирику у порти храма Свештеномученика Харалампија у Катерини. У овом храму се чувају мошти свештеномученика Харалампија и Елевтерија. Последњи дан боравка у Грчкој био је посвећен обиласку храмова у Солуну. По доласку у Солуну група се најпре упутила на српско војничко гробље ,,Зејтинлик“, где ју је дочекао старина Ђорђе Михаиловић. У најкраћим цртама чувар овог гробља Ђорђе је говорио о Солунском фронту и о нашим славним прецима који су положили своје животе за нашу отаџбину Србију. Овде су се сви заједно помолили Богу за душе преминулих који су дали своје животе у пробоју Солунског фронта у Првом светском рату. Затим су обишли и цркву Светог Димитрија, где су се поклонили и целивали мироточиве мошти Светога Димитрија. Обиласком цркве Свете Софије, која је најстарија црква у Солуну, завршено је ово десетондевно поклоничко путовање за богословце. Извор: Српска Православна Црква
  15. На позив митрополита Китруса, Катарине и Платамона Георгија, а по благослову Његове Светости патријарха српског Иринеја, и ове 2018. године организована је посета Грчкој за ученике и професоре три богословије, Београдске, Нишке и Карловачке. У организацији ВДС-а и ове године, као и предходне две, спојиле су се и збратимила три богословије. Генерални секретар ВДС-а свештеник Владимир Марковић прихватио се велике одговорности око припреме и реализације доласка богослова у Грчку. Богословци су кренули у пратњи протопрезвитера Бобана Стојковића, презвитера Ђорђа Мирковића и ђакона Немање Калема. Група је била смештена у одмаралисту митрополије у месту Катерини, где су услови били веома пријатни. У овом одмаралишту сачекао нас је ђакон Бранислав Јоцић, који је омогућио групи квалитетан превод са грчког језика. По благослову митрополита Георгија, нашег домаћина, позвани смо да узмемо учешће у литији у месту Лептокарија. Заједно са професорима ученици су присуствовали вечерњем богослужењу. У обраћању свим присутним верницима митрополит је поучио народ о лику Пресвете Богородице и нагласио да смо ми непрестано под окриљем Пресвете Богородице, и да је она наша велика заштитница. На крају обраћања митрополит је говорио о блискости двеју сестринских Цркава. Посебну захвалност је упутио богословима отпевали на десетину богослужбених песама посвећених Пресветој Богородици. Другога дана по доласку у Грчку богословци су обишли манастир Св. Јефрема Сирина. Овај манастир се у Грчкој назива ,,рај на земљи“, у то су се уверили сви који су дошли да посете ову светињу. У манастирској цркви групи је изложен кратак историјат манастира. У порти су отпевани тропари Светом Сави, Кирилу и Методију и Арсенију Сремцу. Трећег дана група је била распоређена у три вркве у којима се по благослову митрополита Георгија служи Литургија на српском језику. Богослови су били распоређени у три града, Паралију, Неи Пори и Лептокарију. После Литургије уследила је трпеза љубави. Одлазак на планину Олимп, посета Природњачког музеја и посета новог манастира Светог Дионисија Олипског, као и старог манастира, био је прави доживљај за целу групу. У Прирдњачком музеју групи је изложено све о биљном и животињском свету планине Олимп. У музеју је представљена и 3D проекцију спота о планини Олимп као и олимпијској регији. Након што се нешто ново сазнало о географским карактеристикама планине Олимп, упутили су се да сазнају и када је први пут хришћанство стигло у ову олимпијску регију. Нови манастир Светог Дионисија Олипског удаљен је 3кm од села Литохоро. Потиче из 1950.г., јер је стари манастир доживео велико разарање, пљачкање и рушење. У новом манастиру група је имала прилику да види и манастирску ризницу, где су поред разних и многобројних списа и реликвија из времена турске владавине налази и већи број делића моштију многих светитеља. После новог манастира обишли су и стари манастир који је удаљен 17 кm од новог манастира. Трагови овог старог манастира потичу из 1542. године. У овом старом манастиру живео је и сам Свети Дионисије. Након што су богословци отпевали неколико тропара, уприличено је и мало окрепљење у манастирској гостопримници. Сутрадан је група посетила археолошко налазиште Дион. Дион је значајан историјски град. У њему је Александар Македонски принео жртву када је кренуо у поход на Азију. Група је касније обишла и музеј града Дион, где се може сазнати доста тога о том античком периоду. Предпоследњег дана боравка митрополит Георгије је одржао богословима предавање о свом искуству мисионарења у централној Африци. Као свештеник био је позван од стране патријарха Теодора да дође у град Кон-Гоу. Због познавања француског језика, тада свештеник Георгије био је позван за предавача на Богословском факултету у том граду. Митрополит је говорио о тешкоћама које је имао у току своје мисије у Африци и о великој скромности коју је видео у тим људима. ,,На почетку сам се бојао како ће и дали ће мисија бити успешна. Требало ми је мало времена да се навикнем на тај менталитет народа који је другачији од грчког. Касније сам схватио да можда људи тамо немају обућу и одећу, али имају нешто много битније, а то је благо и чисто срце,“ рекао је митрополит. Митрополит је неколико пута нагласио да је у данашње време најбитније мисионарење, нарочито за тренутне свештенике, али и за оне што се припремају да ступе у свештенички чин. На крају предавања изразио је задовољство и упутио велику захвалност нашој Српској Православној Цркви што шаље богослове на оваква путовања, јер је и то један вид мисионарења. Те вечери богослови су били гости на панагирику у порти храма Свештеномученика Харалампија у Катерини. У овом храму се чувају мошти свештеномученика Харалампија и Елевтерија. Последњи дан боравка у Грчкој био је посвећен обиласку храмова у Солуну. По доласку у Солуну група се најпре упутила на српско војничко гробље ,,Зејтинлик“, где ју је дочекао старина Ђорђе Михаиловић. У најкраћим цртама чувар овог гробља Ђорђе је говорио о Солунском фронту и о нашим славним прецима који су положили своје животе за нашу отаџбину Србију. Овде су се сви заједно помолили Богу за душе преминулих који су дали своје животе у пробоју Солунског фронта у Првом светском рату. Затим су обишли и цркву Светог Димитрија, где су се поклонили и целивали мироточиве мошти Светога Димитрија. Обиласком цркве Свете Софије, која је најстарија црква у Солуну, завршено је ово десетондевно поклоничко путовање за богословце. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. На дан славе, 10. маја, Свету Литургију служили су протојереј-ставрофор Славко Љ. Зорица, протојереј-ставрофор Драган Протић – ректор школе и јеромонах Петар Крачун, уз саслуживање протођакона Милана Ковачевића, ђакона Верољуба Санда и ђакона Немање Калема. Протојереј-ставрофор Славко Љ. Зорица се обратио у својој проповеди професорима и ученицима, и охрабрио их да наставе пут Светосавља, који су започели. Сва богослужења пропраћена су појањем хора Богословије. После Свете Литургије, Његова Светост, Патријарх српски Господин Иринеј пререзао је славски колач и благословио све присутне поздравним говором у коме је подсетио на ванвременски значај ове школе као једне од најзначајнијих институција наше Свете Цркве. У наставку прочитајте и остатак извештаја ученика Мирослав Сретеновић и Виктор Прајзлер из III и I разреда Богословије Светога Саве: У говору који је уследио од стране протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора призренске Богословије Св. Кирила и Методија у Нишу, имали смо прилике да чујемо дивно поређење наших осам богословија као осам река које напајају наш народ, поредивши их са четири реке из Едома. Прослави данашњег празника присуствовали су бројне личности. Поред Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја, на славском ручку присуствовали су и Директор Канцеларије за вере др Милета Радојевић, представник канцеларије за међурелигијске односе општине Палилула Мирољуб Несторовић, декан Православног Богословског Факултета у Београду протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, професор Православног Богословског Факултета у Београду и председник Одбора за Верску Наставу протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, протојереј-ставрофор др Прибислав Симић, инспектор богословија Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Славко Љ. Зорица, Ректор призренске Богословије у Нишу протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, Ректор крагујевачке Богословије Светог Јована Златоустог и професор Православног Богословског Факултета у Београду протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, стални члан САНУ-а академик Димитрије Стефановић, преседник ФК ОФК Београд Илија Петковић и многи други бројни гости. Нашим драгим гостима се захваљујемо на времену које су одвојили да у молитви заблагодаримо Господу и Светоме Сави и да сви заједно прославимо овај свети дан. Извор: Радио Слово љубве
  17. Поводом празника Спаљивања моштију Светога Саве, ученици Богословије Светога Саве су заједно са професорима прославили своју крсну славу. На бденију уочи празника свету службу служили су професори, ђакони Немања Калем и Бошко Савић заједно са јеромонахом Петром Крачуном у капели Богословије. На дан славе, 10. маја, Свету Литургију служили су протојереј-ставрофор Славко Љ. Зорица, протојереј-ставрофор Драган Протић – ректор школе и јеромонах Петар Крачун, уз саслуживање протођакона Милана Ковачевића, ђакона Верољуба Санда и ђакона Немање Калема. Протојереј-ставрофор Славко Љ. Зорица се обратио у својој проповеди професорима и ученицима, и охрабрио их да наставе пут Светосавља, који су започели. Сва богослужења пропраћена су појањем хора Богословије. После Свете Литургије, Његова Светост, Патријарх српски Господин Иринеј пререзао је славски колач и благословио све присутне поздравним говором у коме је подсетио на ванвременски значај ове школе као једне од најзначајнијих институција наше Свете Цркве. У наставку прочитајте и остатак извештаја ученика Мирослав Сретеновић и Виктор Прајзлер из III и I разреда Богословије Светога Саве: У говору који је уследио од стране протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора призренске Богословије Св. Кирила и Методија у Нишу, имали смо прилике да чујемо дивно поређење наших осам богословија као осам река које напајају наш народ, поредивши их са четири реке из Едома. Прослави данашњег празника присуствовали су бројне личности. Поред Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја, на славском ручку присуствовали су и Директор Канцеларије за вере др Милета Радојевић, представник канцеларије за међурелигијске односе општине Палилула Мирољуб Несторовић, декан Православног Богословског Факултета у Београду протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, професор Православног Богословског Факултета у Београду и председник Одбора за Верску Наставу протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, протојереј-ставрофор др Прибислав Симић, инспектор богословија Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Славко Љ. Зорица, Ректор призренске Богословије у Нишу протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, Ректор крагујевачке Богословије Светог Јована Златоустог и професор Православног Богословског Факултета у Београду протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, стални члан САНУ-а академик Димитрије Стефановић, преседник ФК ОФК Београд Илија Петковић и многи други бројни гости. Нашим драгим гостима се захваљујемо на времену које су одвојили да у молитви заблагодаримо Господу и Светоме Сави и да сви заједно прославимо овај свети дан. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  18. Протосинђел др Клеопа (Стефановић), некада ђак а данас професор у Богословији Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, такође и настојатељ Световаведењског манастира у овом градићу, подсећа нас на значај ове образовне институције наше Свете Цркве и то на дан када је Митрополит Стеван Стратимировић о свом трошку основао Мало клирикално училиште - претечу Богословије. Шта све богослови изучавају, зашто је важно образовање будућих свештенослужитеља, како изгледа живот богослова, само су нека од питања која смо поставили о. Клеопи. Звучни запис разговора View full Странице
  19. Богословија Светог Саве - најстарија школа у Београду Наредне године школа је угашена због пропасти Првог српског устанка, али је поново оживела 1836. године залагањем и трудом Митрополита Петра Јовановића. Ректор Богословије Светог Саве, прота Драган Протић за Радио Слово љубве говори о почетку школске године, богослужбеном животу у школи, наставном кадру, условима учења, али и о традицији и значају ове школске установе. Извештај Радија Слово љубве Извор
×
×
  • Креирај ново...