Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'богородице'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 191 results

  1. Ново издање емисије "Живе речи", која се реализује архипастирском бригом и благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. др Давида, на програму "Живе речи ТВ" из манастира Савина биће уживо емитована у среду 5. августа 2020. Лета Господњег од 20:30ч. Aкатист Покрову Пресвете Богородице читаће презвитер Шпиро Живковић уз саслужење ђакона Драгана Видаковића. Специјални гост биће јеромонах Макарије, игуман манастира Савина. Музички део емисије умилним појањем улепшаће Марија Видаковић и Анђела Вуловић. Модератор емисије је катихета Бранислав Илић.
  2. Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја! Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом! Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист /ПДФ/ Стихира Тројеручици Тропар Тројеручици - поју ватопедски монаси Ђакон Вељко Васиљев: Чудесна икона Пресвете Богородице Тројеручице Прилог Радија Светигора Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију. До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века. Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење. Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот. Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја. Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице. Ризница литургијског богословља и живота: Чудотворна Икона Пресвете Богородице Тројеручице (Παναγία Τριχερούσα) BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  3. У време цара Лава Великог, царице Верине и патријарха Генадија у Свету Земљу су, на поклоњење светињама, отпутовали цариградски племићи Галвије и Кандид. У Назарету су одсели у кући неке Јеврејке, девице, која је у тајној одаји држала ризу Пресвете Богородице. Додиром ове ризе, многи болесници се исцељиваху. Галвије и Кандид су узели ову светињу и донели је у Цариград. Када су то објавили патријарху Генадију, у царском граду је настала огромна радост. Риза је потом свечано пренета и положена у цркву Влахерне, коју је саградио цар Маркијан на обали Влахернског залива, који је добио име по неком скитском војводи Влахерну који је ту погинуо. У спомен на тај догађај, установљен је овај празник. Прилог Радија Светигора Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Данас смо се поново окупили да прославимо нашу покровитељку, нашу спаситељку, нашу заступницу и нашу истинску узданицу – Мајку Божју. Наша обитељ је посебно чудо Мајке Божје. Људи живе и у овом свету се уздају у своју снагу, државе живе и такође се уздају у своју снагу, јачају је, смишљају разна средства за то да сачувају своју власт, да је прошире, да је задрже, да је умноже, да спасу свој народ, и зато се непрестано труде и заиста понекад у томе достижу огромне висине: проналазе потпуно задивљујућа средства за заштиту своје отаџбине и уздају се у њих, и хвале се њима, и умирује их свест о ономе што имају. Али у историји наше отаџбине и у свом личном животу видимо како се често испоставља да је све то скоро бескорисно или несавршено и како није у стању да нас заштити; како сва ова материјална слава за тили час може да се претвори у пораз, срамоту и немоћ; како здравље и лепота за један трен могу да се претворе у болест, у немоћ, у неспособност, и како и човек, и цела држава леже ничице пред лицем непријатеља и како нема ко за њих да се заступи, нема ко да им помогне. И најјача, најподлија и најопаснија сила која уништава ово биће јесте грех. Он је јачи од сваког освајача, зато што осваја наше срце и душу и поробљава их, одводи у заробљеништво: као што је војска Ахмат-Гиреја одводила хришћане, Русе, у ропство, као што их је продавала на пијаци, тако се и наша душа продаје кад пуштамо у њу грех, и овај грех уништава и државу, и породицу, и наше здравље, и ништа нам не помаже. Никаква чудесна, најсавршенија, најскупља, најбоље осмишљена средства нису у стању да победе овај грех. И само наше покајање и молитва упућена Мајци Божијој могу да одврате од нас ужас, пораз и очајање, ово робовање ђаволу и његовим слугама. Али за то је потребно истинско покајање и виђење овог греха, схватање истинског смисла нашег живота. Мајка Божја нас никад не напушта – ни у најтежим тренуцима, ни у тренуцима кад нас грех потпуно зароби. Увек се моли за нас, Она нас никад не заборавља, као рођена мајка. И ми, који смо се нашли овде као сведоци и учесници у препороду обитељи Мајке Божје и уопште тога како се појавила на овом месту, одлично то знамо. Ко смо ми, зашто је управо све нас данас окупила Мајка Божја? Зато што нас воли, чека од нас покајање и чека од нас узвратну љубав према Њеном Спаситељу, према Њеном Сину – Господу нашем Исусу Христу. То је наше најјаче оружје, то је наша сила, то је наше заступништво, Она нас никад неће напустити и никакви зли људски напори нису у стању да поколебају ову љубав Мајке Божије – само да ми сами не вређамо Њу и Њеног Сина и да не падамо у заробљеништво ђавоље силе. Мајка Божја и сви свеци које данас прослављамо – на дан Свих светих – јесу најнепобедивија Христова војска у коју смо позвани. Добили смо позив да ступимо у ову војску, и сви они који се овде налазе имају прилику за то да такође постану свети Божји људи и да носе ову божанску љубав, и храброст, и наду и у Христа, и у Мајку Божју у овај свет. Мајка Божја нас неће оставити, али је главно да ми не оставимо Њу одајући се греху, подлежући чамотињи, а највише – гајећи наду у испразна добра овог света, у превару, у илузију коју ђаво разлива свуда како бисмо заборавили Христа и Мајку Божју, како бисмо добровољно доспели у његове руке. Али нека нам се то не деси, нама сведоцима чуда настанка Сретењског манастира, учесника у овом сусрету – Сретењу – с Мајком Божјом. Гледајмо на своје претходнике, свете људе, угледајмо се на њих и гледајмо у Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, а Он нека би Својим милосрђем помиловао наше душе. Амин. Извор: Православие.ру
  5. У Пећкој Патријаршији другог дана по Спасовдану молитвено је прослављен празник чудотворне Пећке иконе Пресвете Богородице која се налази у седишту српских архиепископа и патријараха. Свету Литургију су служили архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганца, протосинђел Андреј (Сајц), свештеници Драган Радовановић, парох пећки, и Ненад Нашпалић, парох гораждевачки, као и протојереј-ставрофор Радивоје Панић из Београда, уз молитвено учешће игуманије Харитине и сестринства свете обитељи пећке, као и малог броја верника пошто су на снази мере донете због епидемиолошке ситуације. Након свете службе Божје, благосиљани су славски приноси у част Пећке Краснице, која је после Свете Тројеручице у нашем народу једна од најпоштованијих икона Богородице. Потом је литија са светом чудотворном иконом Пећке Богородице опходила око зидина свесрпске светиње. Икону је носио протојереј-ставрофор Радивоје Панић. Током молитвеног хода читано је Јеванђеље, као и акатист Пресветој Богородици Пећкој који је написао митрополит Михаило. Иначе то је други пут ове године како икона Богородице Пећке у свештеном ходу опходи манастирске зидине. Наиме, почетком марта, мати Харитина и сестре монахиње су са Красницом опходиле манастирске зидине и то је била прва литија након четрдесет година у којој је чудотворна икона пронета око спољних зидина Пећаршије. За вријеме тог крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести, коју је саставио румунски патријарх Данило, и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени богојављенском водицом. Тада су сестре узнеле топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса и здравље и спасење свих. Икона вековима чува свету Пећаршију, а њено се заштитништво нарочито осећа данас у овим тешким временима за нашу Цркву и народ на Косову и Метохији. У овој чудотворној икони мученичко Косово и Метохија, а и сав српски род, вековима као заштитницу своју има Пресвету Дјеву Марију, која посредује пред Престолом Сина свога за све оне који јој се са вером обраћају. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. “Свако наглашавање значаја могућности избора које пренебрегава чињеницу да је једини темељни и заиста важан избор између тога да ли смо за или против Бога је у суштини атеистичко. Истинска слобода није у томе да се има много могућности избора, већ да се има способност препознавања и изабирања правог избора. Приступ злим изборима и могућност да се они изаберу не чини најбољу врсту слободе. Наша слобода је по природи слобода за Бога. Тако, одбијање нашег Бога је такође одбијање и наше слободе. Савремени атеистички слоган да једино ако је Бог мртав, ја могу бити слободан, изражава трагичан неспоразум. У ствари, само ако Бог није мртав, ја могу бити слободан, зато што једино тако моја слобода може благодаћу бити уздигнута на ниво божанске, савршене слободе.“ Димитрије Батрелос, Познање циља стварања силом Васкрсења Извор: Епархија жичка
  7. На обронцима прелепог Сувоборског Рајца, у селу Славковица ( заселак Иконићи, општина Љиг ) , налази се Манастир Ваведења Пресвете Богородице. Датира с краја 13 или почетка 14. века. Манастир је проглашен за Културно добро од посебног значаја. Оно што је посебно карактеристично за овај манастир, је да се у њему налазе три камена саркофага и да постоје мишљења да су у њима остаци Ђурђа Бранковића, жене му Ирине ( Јерине ) и сина Лазара. Пре неколико година започела је обнова и реконструкција манастира. Колико знам, он је сад у потпуности обновљен, мислим да је главно освећење требало да обави владика Милутин, међутим како се он скоро упокојио, сад не знам кад ће тачно се обавити све потребно да се манастир уистину и формално стави у функцију. Надам се ускоро. Љиг сам посетио у позну јесен 2018е, и тада су ми љубазни домаћини показали и овај манастир, који ме је уистину одушевио. Заиста и он и цело то дивно, ушушкано у брда и поред речице место има неку специфичну лепоту и заиста духовно окрепљује. Ове године сам планирао поново да га посетим, али испречило се познато стање. Надам се да ћу на јесен. Ако има неко из тог краја, или га је неко од вас посетио, надам се да ће написати нешто више.
  8. На интернет страници Преосвећеног Епископа моравичког Антонија, старешине Подворја СПЦ у Москви и викара Патријарха српског, 24. марта 2020. је објављено да је на дан празновања чудотворне иконе Пресвете Богородице Државне, у недељу 15. марта 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит екатеринбургски и верхотурски Кирил началствовао служењем Свете Литургије у Спомен-храму на Крви, уз саслужење архијереја екатеринбургске митрополије, као и представника Помесних православних цркава. Бденије уочи празника чудотворне иконе Пресвете Богородице “Државна” Испред Српске православне цркве на свечаностима је присуствовао Владика Антоније. Тога дана је Митрополит Кирил обележио и 22. годишњицу своје архијерејске хиротоније. У суботу 14. марта 2020. године, на навечерје празника посвећеног чудотворној икони Пресвете Богородице “Државна”, у истоименом храму мушког манастира Светих царских страстотерпаца, Његово Високопреосвештенство Митрополит екатеринбургски и верхотурски Кирил је началствовао служењем свеноћног бденија. Високопреосвећеном Митрополиту је том приликом саслуживао велики број архијереја – представника Помесних православних цркава, који су допутовали у Екатеринбург како би узели учешће у обележавању празника Државне иконе Пресвете Богородице. Испред Српске Православне Цркве, радост празника је поделио Преосвећени Епископ моравички Антоније, старешина Подворја СПЦ у Москви и викар Патријарха српског. Извор: Епископ моравички Антоније (Пантелић)
  9. Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом: "Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету". За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице). Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље. По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал. Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица. На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу. Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји. Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама. Отац Никодим Хиландарац Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. У последњем броју часописа Глас Епархије нишке (бр. 14 (4/2019)) објављен је разговор са игуманијом Маријом, настојатељицом Манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису ,,Какве нам све утехе Мајка Божја даје!". ГЛАС: Високопреподобна мати, реците нам нешто о свом животном путу који вас је довео до монаштва. Слава Богу на свему. Ја не могу Господу довољно да заблагодарим на његовом промислу да дођем овде у Ђунис. Рођена сам у прошлом веку, године шездесет осме у Београду. Попут свих мојих вршњака, тежила сам свему ономе што и други. Хајде да завршиш школу, нађеш посао, размишљаш о неком брачном животу. Онда долазе те деведесете године када међу избеглицама ти видиш друге људе, друге очи, које немају животне радости, већ једно мртвило у погледу. Размишљаш – чему све ово чему си ти тежио, бринуо, секирао, трошио се? Затим први сусрети са људима који демонстрирају, вичу на улицама. То је мени све било ново. Питала сам се куда иде сав овај народ? Шта се ово дешава? Мене политика никад није интересовала, а нисам била ван свега што се дешава. Кад сам видела све то, поготово те избеглице, схватила сам колико мене Господ воли. Тада се стално говорило да Београду страдања тек предстоје. Размишљала сам како све ово што сам тобоже постигла, не само ја него моја породица – све то може преко ноћи да нестане. Шта је то што је трајно, што ја могу да задржим, без обзира на то да ли имам стан, посао, плату? Шта то имам што могу да понесем са собом и што ће ми дати неку животну, духовну радост? Дошла је и та 1995. година, када долазим у манастир Липовац. Немојте ме питати како, то су заиста чудни путеви Господњи. Ја нисам имала никакве везе са Нишом, нити фамилије ни било кога, али ето, дошли смо некако до оца Дионисија. Свидео ми се тај манастир испод обронака Озрена. Свидело ми се и то сестринство, старо, предратно. Зашто је Владика Иринеј 2005. године баш мене изабрао да дођем у Ђунис, ја вам то не знам казати. Ја само знам да кажем: ,,Мајко Божја, хвала ти!“ Господ дао да овде спознам и себе. Кажем опет, не знам који су били његови разлози. Ја знам који су били моји разлози да дођем у манастир, а сада сам благодарна Мајци Божјој на томе што је она желела да ја дођем овде, код ње. Има толико дивних монахиња, финих, кротких, смирених. Ја не спадам у ту сорту. Али кажем, специјални болесници иду на интензивну негу. Овде је интензивна нега. То ми је било потребно. Кад идете у манастир – бар већина људи с којима разговарам, који јесу у манастиру – ви замишљате места која су мало повучена, тиха, где је мала посета људи, где постоји неки полусветитељ као духовник, мање сестринство. Ђунис је све супротно од тога. Али вероватно да би се смирио, човек мора да добије баш оно што не жели, него што Бог жели од њега. Бар ја тако сагледавам моју животну причу. ГЛАС: Када сте дошле у Ђунис, кога сте овде затекли? Ту је било већ старо сестринство. Претпостављам да је то био главни разлог Владике Иринеја да нас три сестре из Липовца, као млађе, премести овде. После годину дана упокојила се мати игуманија Минодора, прва игуманија овдашње женске обитељи. Ми сад имамо само још једну моханињу из те старе обитељи. Најпре је овде био отац Климент, од 1964. године. Он је ту четири године покушавао да успостави обитељ. Пре њега, у 19. веку, овде се догодио сусрет Мајке Божје и Милојке, која је покушавала народу да пренесе све оно што је чула од Мајке Божје, који је њен благослов. Знате, као и сада, када чујемо да се нешто дешава, мало смо неповерљиви. Како је кренула у народу да оживљује та вера, то семе да ниче, да расте то дрво, тако је светиња кренула да прикупља прво народ, вернике. Када ме питају ко је ктитор овог манастира, кажем да је то српски, православни народ. Није било ниједног властодршца, неке личности која је помогла да се подигне конак или црква. То су те две удовичке лепте које народ и дан данас доноси зато што има неку потребу. Рецимо, дете му је болесно, супруга му је на самрти, тражи помоћ у молитвама. ГЛАС: Како је дошло до тога да ви будете настојатељица? Мати игуманија већ није била у здравственој ситуацији да може да води манастир. Она јесте била жива, имала је титулу игуманије и све поштовање свих нас сестара, али физички није могла да обавља то послушање. Још док је мати Минодора била жива, ја сам примила њене обавезе. Када се упокојила, 2006. године, ја сам преузела целокупну управу манастира. Сада је овде десет сестара, од којих је нас пет монахиња и пет искушеница. Мати Евгенија је једина од тих старих монахиња још у животу и она је посебан благослов за манастир, права мала енциклопедија. Остале сестре су млађе. Наш манастир спада у ред најмлађих српских манастира, не само по формирању и времену градње него претпостављам и по сестринству. Ето, сада је скоро четрнаест и по година како смо овде и Господ је благословио да све крене ниче. Ја вас молим за ваше молитве да Господ дâ да тако и остане, односно да се увећа, без обзира на то да ли ћу ја ту бити или неко од нас. Благослов Мајке Божје је да ту буде женско монаштво, да буде сестринство, да има ко да вас дочека, али да има литургије. Имамо дивне свештенике овде у околини, који нам излазе у сусрет за служење литургије. Све ово што ми радимо је број два. Приоритет је богослужење. ГЛАС: Да ли је тешко одбранити се од савременог света и модерног живота? Да ли вам сметају такве појаве? Мислим да то зависи од нас. Kад сам дошла овде са сестрама, обитељ је већ била у годинама. Кад си стар, не можеш да се сам о себи бринеш. Дозволиш да многи мирски људи, који су без сумње добронамерни, помогну. Али они људи уређују онако како они сматрају да треба да уреде. Није то велики проблем, али тим људима треба на један леп начин казати: ,,Опростите, можете то овде; немојте овамо.“ Тако је ако желите да имате монаха. Ако желите да имате пријатељицу или дружбеницу, онда је то друга прича. Али онда немаш монаха. Онда, кад имаш муку и искушење, код кога ћеш да одеш да се пожалиш, да питаш за савет, да поделиш и тугу и радост – али на један прави начин, да имаш у радости уздржање, а не неко не знам какво понашање, у којем изгубиш и то мало радости што си добио. То искључиво зависи од нас, житеља манастира. Ми имамо конак где ви нисте ушли. Бог нам је дао могућност да направимо ову гостопримницу. Дао нам је могућност да имамо и доње просторије, за све људе који долазе. Јер то је благослов Мајке Божје, да овде људи долазе. Ми не можемо овде да живимо пустињским начином живота. Људи долазе. Ми у овом нашем манастиру, хвала Богу и Мајци Божјој, имамо могућности да их примимо. Не могу да кажем да то сви манастири могу себи да приуште. Али мислим да морају себи да одвоје посебно место. Ово је наша монашка заједница, где гости могу да дођу, зна се кад и колико, а овамо даље не смете да уђете. Мислим да монах може да сачува себе, без обзира на данашњу ситуацију, на нашу раслабљеност, на знатижељу људи који нам долазе. Бог ти је дао разум, стражи над својим језиком, стражи над својим чулима. Ми можда не можемо можда да држимо подвиг који су држали први монаси, о којем смо читали у житијама: да чинимо по три хиљаде метанија, да не једемо хлеб не знам колико дана, да спавамо на земљи. Али шта је то због чега би млада сестра требало да дође у манастир? Шта је то што она нема у свету? То је нешто што можемо да држимо и данас, као што су држали и први монаси. То је да радиш на себи, да видиш шта то у твом срцу све лежи, да се смириш, да се скрушиш, да научиш да кроз те муке благодариш увек Господу и да тражиш помоћ од њега. То је нека моја животна водиља у манастиру, што желим сестрама да пренесем, без обзира на наше послушање које имамо, без обзира на број људи који нам дођу. Када је слава, ту буде пар хиљада посетилаца. Само на послушању има око двеста до триста људи. Са сваким човеком треба да се поздравите. Кад видите његов израз лица и када каже да је годину дана скупљао паре да би могао да дође ту на послушање, када се јавио још у мају месецу да резервише место за послушање – како да не пожелиш да кажеш „Како сте, како породица, како фамилија?“; кад пође, да му даш неку иконицу, флашицу свете воде. А то је триста људи са којима треба тако. Где је ту ћутање, где је ту молитва? Али тај човек отишао је радостан. И мени је радост. Још кад каже: ,,Прошле године сам се Мајци Божјој молио, Богу, за то и то, и сад сам дошао да заблагодарим, јер ми је то испунио.“ То нама даје неку силину. Мајка Божја је још увек ту, она нас чује, значи није дигла руке од српског народа, није дигла руке од ове наше светиње, и од нас оваквих какви јесмо. ГЛАС: Није ли у томе ваш подвиг? Треба то схватити. Ево видите ове искушенице. Ми смо читале житија светих отаца, па и ја сам мислила да је тако у манастиру. И онда дођете, наиђете на нешто друго. ,,Ја нисам за овде, ја ово не могу.“ Ја кажем: ,,Полако, прво мораш да се смириш. Треба да покажеш колико ти можеш да човека другог волиш, колико си спремна себе да даш. А кад будеш сазрела за ћутање, молитву, тиховање – а да не одеш у прелест – доћи ће и тај тренутак, добићеш то и ти.“ Као што ја нисам тражила да дођем у Ђунис. Знате, мени је две године требало напора над самом собом да прихватим ово послушање. Нисам тражила да идем из Липовца. Знате, ту сам пустила корење, ту ми је духовник, ту су ми духовне матере, то сестринство. Била сам навикла на послушање, на много штошта . Монах је, како кажу, сам са Богом. Како му Господ каже – амин. Али требало је извршити једно насиље. Цело моје биће се бунило: ,,Нећу то!“ Сила Божја се у немоћи познаје. Да је овде триста четристо монахиња, да ми имамо старије, које су четрдесет и педесет година монахиње, у чему бисмо видели силу Божју? Кад видите овде две монахиње, три, а пет-шест искушеница којима је ту двадесет пет до тридесет година, које су тек стасале, кренуле да корачају манастирском портом, а како Господ то уређује, Мајка Божја како нас покрива, шта нам све даје, какве утехе... Ево, скоро смо причали о Светом оцу Пајсију, Светогорцу, а после пар дана долази његово духовно чадо, отац Арсеније из Грчке. Он грчки, ја српски; разумем шта он мени каже, оно што га питам, он разуме шта хоћу – нит га знамо нит нас зна. Како је дошао овде, ни он нема појма зашто је свратио. Ја кажем да има неког ко то зна и ко је овако уредио, што што је нама требало у том тренутку да се помогне и да нам се каже. Значи опет, ако хоћеш да пливаш кроз живот, само се препусти руци Божјој и биће добро. ГЛАС: Молимо вас, пренесите нам нешто од својих духовних искустава. Ко год дође од монаштва, било да се ради о оцима или о матерама, увек користимо прилику да нешто питамо – бар како они у свом манастиру организују живот, поготово ако су старији монаси, да бисмо извукли оно што ми немамо. Ми имамо књиге, путујемо да видимо друге светиње, а они имају онај животни, прави, да кажем реални монашки приступ свему ономе зашто смо ми дошли у манастир, што је нас привукло. Монахиње у Липовцу нису много морале да беседе, али су радиле. Ми смо видели пример како она живи, како је она послушна, како је кротка, како је смирена, како зна да прећути, како зна да опрости. Ја то могу да читам код светих отаца, али жива реч је жива реч. Имамо контакта са многим духовним лицима који су нам тако лепе ствари рекли, ту једну реченицу. Рецимо, отац Данило, који је једно време био игуман у манастирима Дубрава и Увац, причао је једном приликом о брату како му је жеравица пала на длан. Ја кажем како су ту нервни завршеци, како је то јако болно, а он каже: ,,Ћути, не мора да значи.“ ,,Како, оче?“, почнем ја оно што знам о медицини? Каже: ,,Где су ти помисли?'' После непуних месец дана у манастиру препознам другу жеравицу, жеравицу на мојој души, једно искушење, сетим се те његове реченице и кажем: ,,Хајде сад да научиш како се то кроз живот чита.“ Само пар секунди човек се сконцентрише на Господа, на молитву, нек је то само ,,Господе“, не стигнете ни до оног ,,помилуј“. Тада само осетите како тај немир од вас одлази. Као да гледате једну позоришну представу где сте ви гледалац, а не учесник тога. Ја кажем: ,,Види, ово функционише!“ Е сад, то само треба да постане навика човеку. За све то, а ово је само један од бисера које сам добила од тих отаца који полако одлазе ка Господу, ја не могу Мајци Божјој до краја свог живота заблагодарити и сагледати њену љубав према мени, да ја дођем у њену светињу. Размишљала сам о томе како би било отићи у неку од руских светиња, како је то тешко нама да организујемо. Није ме интересовало да видим те светиње, колико да сретнем некога од отаца, само да их питам да ми нешто кажу о спасењу. Онда је дошао неки поклоник из Русије, који се заветовао да обилази светиње Мајке Божје свуда по свету. Оклевала сам , али су ме наговорили да га питам нешто о умно-срдачној молитви. Он ми је само казао: ,,Кротко срце!“ ГЛАС: Шта сматрате својим главним задатком, као настојатељица манастира? То је молитва. Али не да би се човек с тим дичио, силио и тако даље. Скрушена, тиха молитва. Кроз молитву се нађе решење за све недоумице, проблеме, искушења, нерешиве ситуације. Видите да сте дошли до зида и нема даље! Сви су изгледи да ће бити тако како не би требало да буде. Нити сам ја молитвеница, нити се моји вапаји чују пред Господом. Али важан је тај тренутак да не кренете људским разумом да решавате проблем, него да кажете: ,,Господе помози! Ти ово реши!“ Само он може то да уреди да су вуци сити и овце на броју. Како он то решава? Само станете, задивите се. Јер он том човеку да нешто друго, неку другу идеју, спречи га у тој његовој намери коју има. Када је реч о некој клевети, не може то да не заболи. Није правда, није истина. Почни за тог човека да се молиш Богу. И одједном добијете таквог једног дивног пријатеља, а да ви њему ништа нисте казали, ништа нисте урадили. Све нешто што нам се дешава, то је у глави. То је од помисли. Ако ви имате борбу са мном, стално ми правите проблеме, искушења, клевећете ме, и ако кренем овосветским начином то да решавам, ја само имам већи проблем и веће непријатељство с вама. Али ако сваког дана принесем свећицу за ваше здравље, сваког дана једно мало молитвено правило - десет Милосердија двери, ако, кад год вас видим, питам: ,,Хоћете чај, хоћете кафу, хоћете колаче?“, ви више не можете ни да ми будете непријатељи. Тада настају мир и радост. Разговор водили: Ивица Живковић и Миљан Никитовић Извор: Радио Глас
  11. Чудотворна икона Пресвете Богородице Колочке дар је манастира Хиландара Епархији тимочкој. Њу је, 20. јула 2019. године, донео у Епархију монах Јован из Самаре. Тада је после свечане литије унесена и постављена у зајечарску Саборну цркву. Том приликом у надахнутој омилији Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион истакао је да је долазак ове светиње велики благослов за Епископију тимочку и Богом чувани град Зајечар. Икона је, у недељу 1. децембра 2019, благословом Епископа Илариона пренета из зајечарске Саборне цркве у цркву Светог Георгија у Књажевцу где остаје изложена до 8. јануара 2020. године. Из књажевачке цркве је 8. јануара ове године пренета у цркву Светог Георгија у Кладову где ће бити изложена до Васкрса на поклоњење и целивање верном народу. Богородица Колочка добила је име по месту Колочи, које се налази у рукој области Можајск, где се Богородица указала на дрвету извесном земљораднику Луки 1413. године. Од тада до данас бројна чуда су се дешавала онима који су пред овом иконом молитвено тражили помоћ. Извор: Епархија тимочка
  12. Danas cuh ovde kod mene od nekih ljudi, a sad naidjoh i na potvrdu. Vest i dogadjaj su od juce, tacnije od sinoc. Slika je sa profila monahinje mati Gerasime (Davidovic). ... https://www.facebook.com/tanya.davidovic.31?__tn__=%2CdC-R-R&eid=ARCxgcTkGP000gU6LOSvUvd6DFPRkyaerYBZhLMNfJzAnSXpd7rTOZQ6R7wCQXkfEaEMJtNk6SO6zBUu&hc_ref=ARTWM3HwrjCs8VPUfA5BRVhNKLysgoQCTGrHxaxCol7TNdpjQ9bUS4kvvUl87gygwOQ&fref=nf
  13. Бесједа протојереја-ставрофора Драгана Ристића, архијерејског намјесника беранског изговорена током свете Литургије коју је, на 28. недјељу по Духовима и празник Материце, 29. децембра 2019, служио у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У обраћању вјерном народу, началствујући, отац Драган је пренио одлуку Епископског савјета Српске православне Цркве у Црној Гори, који је синоћ засиједао у Подгорици, поводом изгласавања дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе. Он је казао да се вјерници позивају на молитвена сабрања, а да нам једино оружје буде молитва и пост. „Зато вас молим, у 16 часова у манастиру Ђурђеви Ступови, је вечерња служба, послије Молебан Пресветој Богородици, зато искористите ово вријеме, иако је хладно, али гдје је топлота Божја Христова, гдје је топлота и истина Мајке Божје ту је истинска топлота и љубав према човјеку. Немојмо да се молимо за помоћ само кад је тешко, него морамо да смо стално прибрани и на тај начин себи да кажемо на којој смо страни, којим путем ходимо. Увијек будите на страни Христа, на страни Богородице, на страни правде и истине“, поручио је између осталог прота Дараган Ристић, архијерејски намјесник берански. Извор: Радио Светигора
  14. Колику улогу у одрастању живота има мајка и како данашње мајке да спознају да ли су пружили детету све што је потребно? У емисији „Живети по Јеванђељу“ на ову тему говорио је презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Емисија је емитована 17. октобра 2019. године. Водитељ емисије: Ђакон Владо Поповић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. У склопу духовних вечери које се у току божићног поста организују у цркви светог Ђорђа у подгоричком насељу Доња Горица у суботу 07. децембра 2019 гост је био протојереј ставрофор Гојко Перовић ректор цетињске богословије који је говорио на тему празника Ваведења Пресвете Богородице. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  16. Поводом манастирске славе, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Манастиру Пресвете Богородице у Сићеву у четвртак, 4. децембра 2019. године, на дан празника Ваведења Пресвете Богородице. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереји-ставрофори Радован Петровић, Милан Николић и Ранђел Денић и ђакон Ђорђе Филиповић. Храм је био испуњен верницима а велики број њих се и причестио Светим Тајнама. Након заамвоне молитве, освећени су славски дарови и преломљен славски колач, да би након тога Његово Преосвештенство упутио речи архипастирске поуке, истакавши да "прослављајући данас овај празник, који је на самом почетку великог божићнога поста, припремамо се тако и за дочек великог празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, јер управо данашњи празник јесте почетак нашега спасења..." Извор: Епархија нишка
  17. На Празник Ваведења Пресвете Богородице дана 4. (21) новембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у светоархангелском Манастиру Трескавцу. Владици су саслуживали: архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Данило (Иваниш) и ђакон Немања Рељић. Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је бесједио је на тему Јеванђелске приче о Марти и Марији, гдје је Марија онај праобраз Пресвете Богородице која је изабрала онај бољи дио, који се неће одузети од ње. Она је изабрала дио од Бога благословен да би исказала оно судбоносно да преко којега ће у овај свијет доћи Син Божији. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  18. На празник Ваведења Пресвете Богородице, Епископ рашко-призренски, Г. Теодосије, служио је свету Архијерејску Литургију у Липљану. Саслуживали су му намесник приштевски, протојереј-ставрофор Светислав Трајковић, са свештеницима овог намесништва. Ваведење Пресвете Богородице, један је од највећих празника посвећених Богомајци. Слави се као успомена на дан када је Богородица први пут уведена у Храм Божји у Јерусалиму и потпуно се заветовала Богу да би по Божијем предвечном промислу постала она која је као девица родила самог Спаситеља Христа, оваплоћеног Бога Логоса. Прослава у липљанском храму Ваведења Пресвете Богородице из 14. века увек је посебан доживљај: “Тај храм је до наших дана опстао на овим светим просторима и опомиње нас да и ми треба да опстанемо, али не својом силом, снагом, памећу већ силом Божијом и молитвама Пресвете Богородице, онако како је наш народ у прошлости живео и опстајао, имајући веру и наду у Господа тражећи заступништво Пресвете Богородице. Тако и ми данас треба да своје очи уперимо ка небу и да од Бога тражимо помоћ. Да бисмо могли чисте савести од Бога тражити помоћ треба да испуњавамо реч Божију и заповест Божију”, казао је Владика Теодосије. Данашњи празник у Липљану посебно су улепшала деца, која су својим присуством и радости због празника, али и првог снега обележила на свој начин. Учитељ у основној школи “Браћа Аксић” у Липљану каже да има деце, не као некада, мање је људи, али сматра да је са мало добре воље могућ опстанак Срба у Липљану. “Довели смо децу из прве смене од првог до четвртог разреда, дошли су и људи из околних места. Сваке недеље се одржава служба у цркви, не буде толико људи, али данашњи дан посебан због празника. Тако да је овде могућ живот, има нас још овде на овим просторима”, каже Славомир Мирић. Председник Привременог органа Липљан Златко Лазић напомиње да безбедносна ситуација није баш најбоља, али се нада да ће се у будућности људи осећати сигурније. Истиче, да за мештане овај празник представља једно јединство. “Ови верски објекти много значе, показују да је вера православља присутна овде и да ће Срби и опстати на овим просторима, то се види и по овом скупу и литургији која је служена данас. Деца су радост, злато које свака породица цени, и ово окупљање овде у цркви много значи”, истиче Лазић. Мештанин Липљана Љубомир Јовановић каже да се Срби у Липљану углавном окупљају око своје цркве и да тако проводе дане. “Мало је нас у Липљану, окупљамо се овде око цркве и тако проводимо дане од јутра до сутра. Сутра се понавља исто до неке свечаности када се мало више нас окупи. Липљан треба да се сачува, да се одржи, много је леп град, не треба да се напусти”, каже мештанин Љубимир Јовановић. Ваведење је један од пет највећих празника посвећених Пресветој Богородици. Овај православни празник је и крсна слава поједниних мештана у Липљану у коме данас живи око 400 Срба. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  19. Беседа 7. на Ваведење Свете Дјеве Марије 1977. године у манастиру Ћелије Ево Празника, браћо и сестре, који нам казује ради чега је створен овај свет, ради чега је створен човек, и какав је пут наш кроз овај свет. Ради чега стоји овај свет и | постоји? Све то казује Пресвета Богомајка, како се вели у дивним песмама, чули сте: „Храм се Господњи уводи у Храм“. То јест, Она је сама била Храм. Шта то значи? То значи да се непрекидно молила Богу, да је срце своје претворила у олтар, и да је цео живот свој проводила као у Храму Господњем, и у Храму Господњем. А Господ је створио овај свет не ради чега другог, него да заиста буде Црква Божија, да сва створења стреме ка Њему и да сва створења очекују од Њега све милости Његове, све радости, сва блаженства. И то међу људима прва је доживела у пуноћи Пресвета Богомајка. Она нам је показала ради чега је Господ створио човека: да буде жива Црква Божија, да буде живи Храм Божији. Да човеково срце и васцело биће човеково узноси непрекидно молитве Господу, Који држи овај чудесни свет око нас, држи га у постојању, држи га у животу. Тако је Она показала да је овај свет и овај живот у ствари непрекидно богослужење. Зато је Бог створио човека, зато је Бог створио овај свет, да човек непрекидно служи Богу у овоме свету, као у Храму Божијем. Звезде, небеса, то су кандила Божија, безбројна, да би побудиле човека да се угледа на њих, угледа се на ту ствар Божију, и да служи Богу и слави Бога. Кад је доведена и уведена у Храм, Пресвета Богомајка имала је три године, и остала је у Храму, како се вели у дивним песмама, „да се васпита Богу“ до дванаесте године Своје. То значи, да је Храм био Њена школа, да је у Храму она учила и научила оно што је потребно не само за живот на земљи, него за Вечни Живот у свима световима. И тако, Богомајка показује пример како треба васпитавати себе у овоме свету, како треба васпитавати децу у овоме свету. Овај свет – Храм Божији. Његова је дужност да служи Богу. Храм је зато у овоме свету, Црква је зато у овоме свету да се у њој узносе непрекидно молитве Господу за све и свја. То нам казује Пресвета Богомајка живећи у Храму, учећи у Храму све заповести Господње, учећи се у Храму свим врлинама, и тако спремајући Себи Живот Вечни. Пресвета Богомајка је Себе тако очистила молитвом и животом у Храму, да се удостојила родити Господа Христа, родити Бога и Њега увести у овај свет, увести Га људскоме роду. А ми, ми смо Га протерали, ми људи, ми смо протерали Бога из овог света грехом својим, гресима својим. Пресвета Богомајка прва је која Својом светошћу, Својом безгрешношћу враћа Бога у овај свет, даје нам Господа Христа. Шта данас ми видимо у овоме свету? Из школа је истеран Бог, из школа је истеран Господ Христос, из европских школа, из наших школа! Страшна је ствар говорити о Богу. Ви родитељи, ви одговарате за децу. Од вас ће Господ тражити рачуна у ономе свету, зашто је твој син такав, зашто је твоја кћи таква, зашто си ти пропустио да учиниш то и то и што ниси учинио то и то? Теби је дата земља, да би се спасавао на земљи. Показала ти да су хришћани – шта? Храмови Божији! Свети Апостол Павле пише хришћанима: „Ви сте жива Црква Божија, ви сте Храмови Божији, Дух Свети живи у вама“[1]. То је хришћанин. Он непрекидно узноси Господу молитве, и за себе и за сав свет око себе, јер живети у овом чудесном свету Божијем немогуће је без молитве. Уман и паметан човек кроз Господа гледа да види тајне Божије, свете тајне Божије. И свакој твари треба приступати са молитвом. Гледа на птицу и хвали Господа, гледа биљку, гледа цвеће, и чуди се свему томе, и моли се Господу, и захваљује Му што је дао таква бића око њега које га могу водити ка ономе што је Божије, што је небеско, и претворити овај живот свој у непрекидно служење Богу, у богослужење. Циљ човековог живота у овоме свету, браћо, јесте да служи Богу. Тиме служи и себи, служи вечности својој, служи Вечноме Животу. Тек када изађе из овога живота, он ће угледати онај свет са свима чудесима Божијим, хвалити Бога што је био хришћанин, и што је знао да је човек Храм Божији, жива Црква Божија, и да живот човеков у овоме свету треба да буде непрекидно богослужење, непрекидно богослужење! То показује Пресвета Богомајка, Која је целога живота Свог непрекидно служила Господу, непрекидно испуњавала заповести Божије. Живела у овоме свету као у Храму Божијем, а и сама била Храм Божији/Тако је сваки човек Храм Божији. То је учење Господа Христа, то је учење Светог Апостола. Ми у овоме свету, имамо највећу и најсветију дужност, то је да живот свој претворимо у непрекидно служење Богу, у непрекидно богослужење. Пример тога, највећи и најсавршенији – то је Пресвета Богомајка. Она се Једина у роду људском удостојила подвигом Својим, непрекидном молитвом Својом, непрекидним постом у Храму, удостојила се да роди Господа Христа, и да Сама буде без икаквог личног греха. То је највећи подвиг који човек може учинити у овоме свету, и Она је Једина то учинила, и показала нам Својим примером да смо ми створени за то да служимо Богу кроз цео живот, и да цео живот наш буде непрекидно богослужење. Наши стари владари, наши праоци и оци, засејали су земљу Српску многобројним храмовима; већина од њих посвећена је Пресветој Богомајци. Највећи храмови наши посвећени су Њој и данашњем Празнику – Светом Ваведењу. Хилендар, Студеница, и многи други манастири. Шта су наши преци хтели тиме? Да нас науче да је живот човеков на земљи, живот правог Србина, непрекидно служење Богу. И зидали су храмове по целој земљи. Кад су Турци освојили нашу несрећну земљу, у нашој земљи је било три хиљаде манастира, пуних монасима. Данас их има око сто педесет. Ради чега је све то, ради чега су наши преци зидали те храмове? Да би се ми научили основној и главној истини живота, еванђелског живота, да живот наш треба да буде служење Богу, служење кроз свако добро, кроз све што подсећа на Бога, и што даје силе човечијој души да се у овом свету васпита као у Храму Божијем. Ми православни хришћани, знамо ту истину о мудрости Божијој, о школи Божијој. Црква је школа Божија, главни Храм Божији; то сведочи данашњи Празник који нам је дао Пресвету Богомајку и Она нам родила Господа Христа. Причестити се – то значи примити Бога у себе. Ти заиста срце своје претвори у жртвеник, и кади срце своје молитвом. Јер, свака молитва јесте кад Господу Богу, и јесте сведочанство да ми у овоме свету живимо Богом, и Његовом милошћу, и Његовим силама, Његовим Божанским и животворним силама, које нам даје кроз сунце, кроз небеса, кроз биљке, кроз животиње, кроз све што видимо и кроз оно што не видимо. И ми, на данашњи велики Празник треба да испитамо себе шта је наш живот. Да ли је наш живот заиста служење Богу, као у неком храму, или не? Сваки нека мисли о себи и нека размишља да ће једном од нас бити тражено оно што нам је дато. Нама је дато у Светој Тајни Причешћа тело Господа Христа. А Он дао нам нови Живот Небески на земљи, дао нам свети живот испуњен врлинама. Највећа светиња коју ми примамо је Свето Причешће. Ради чега? – ради тога да би смо служили Господу, у срцу свом, у души својој, и непрекидно славили Господа за Његово Свето Еванђеље, за Вечни Живот, који нам даје кроз Своје учење, за сва добра која нам је дао дошавши у овај свет. Јер, кад је Он Бог дошао у свет, Он је са Собом донео све што је Божанско, све што је најузвишеније, све што је вечно, да би нас томе научио, да би нам то баш и дао. Да нам да Живот Вечни. Зато је Он отворено свима непрекидно говорио кроз Свето Еванђеље: „Који верује у мене, има Живот Вечни“[2].Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке, научио свакога од нас, и свако људско биће да себе сматра за храм Божији и да буде храм Божији, храм Божији у коме се непрекидно служи Богу. Често ми заборавимо ту главну истину. Уместо да служимо Богу, ми служимо – коме? Кроз грех, коме се служи? Грехом својим ми смо истерали Бога и своје душе. Он се враћа у нас Светим Причешћем. Грех и јесте та демонска сила која гони из душе човекове оно што је Божије, и тако претвара срце наше, биће наше, људско, човечанско биће наше у идолиште. Јер, када живимо у греху и служимо греху, онда ми служимо ђаволу. И цео живот наш преврће се и губи своју божанску вредност, божанске силе, јер грех увек уводи са собом свако зло, а наше је да се боримо против греха, да служимо Богу, а не ђаволу. А знајте, сваки од нас заиста служи ђаволу када служи греху, када неће да се каје због греха, када не изгони грех из себе, него га чува у души. То је најгоре идолопоклонство прогласити грех за свој живот, за начин свога живота. Ту је Црква Христова, Црква Пресвете Богомајке да нас научи да ми у овоме свету морамо служити Богу. Служити Богу и само творити Његове заповести, избегавати сваки грех, и кајати се због греха. Јер, Пресвета Богомајка је дала свима нама силе и моћи да се боримо са грехом и победимо грех, и да тако служимо Богу у светињи живота. Данашњи велики свети Празник, нека нас на молитве Пресвете Богомајке испуни сваким Божанским добром, сваком небеском силом, да би смо од данас живели животом светим, животни достојним вечности, због које нас Господ Христос позива дошавши у овај свет. Јер, Бог је дошао у овај свет да нас позове Вечном Животу и да нам да Вечни Живот. Њему, преко Пресвете Богомајке, нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Хиландар – На дан празника Ваведења Пресвете Владичице Богородице, који наша Света Православна Црква прославља 21. новембра по јулијанском календару а 4. децембра по грегоријанском календару, Света царска српска лавра манастир Хиландар свечано прославља своју манастирску славу. Уочи манастирске славе, служи се свеноћно бденије уз учешће монаха из других светогорских манастира и присутних гостију. Сва служба је величанствена и у свему царска. У манастиру се поводом славе спрема свечана трпеза и кољиво са изображеном иконом Ваведења и друго кољиво за парастос свим ктиторима и приложницима обитељи који се служи истога дана али увече. У складу са древним обичајем сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места. Извор: Манастир Хиландар
  21. У недељу, 10. новембра 2019. године , на дан када наша Света Црква молитвено прославља Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Рођења Пресвете Богородице у Неготину. Саслуживали су му игуман ман. Буково архимандрит Козма (Радовић), архимандрит Јован (Маџић) из Атине, пензионисани свештеник протојереј-ставрофор Ранко Јовић, арх. намесник зајечарски протојереј мр Игор Ивковић, пароси неготински јереји Марјан Керчуљ и Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). Лепоти богослужења допринео је хор храма Свете Тројице у Неготину. После свете Литургије, у свечаној сали Неготинске Гимназије, одржана је промоција књиге протојереја мр Игора Ивковића „Летопис Тимочке епархије 1934-2014“. Поред оца Игора, о књизи су говорили др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије и протојереј-ставрофор Ранко Јовић, парох неготински у пензији. Модератор промоције био је Ненад Војиновић, архивски саветник и директор Историјског архива у Неготину, а догађај је увеличао Хор храма Свете Тројице у Неготину. Овом значајном догађају присуствовао је председник општине Неготин Владимир Величковић са сарадницима и директорка Неготинске Гимназије Драгана Нисић. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  22. По предању, Јерусалимску икону Пресвете Дјеве Марије насликао је Свети Јеванђелист Лука, 48 г. од Рођења Христова, односно, у години када је дошло до Њеног Славног Успенија. До дана данашњега сачувано је неколико њених верних копија. Датум прослављења Јерусалимске иконе је 25. октобар по новом, односно 12. октобар по старом календару. FILE-14a3808686863aa0c36d1e11a8b8ced8.mp4 ПРВА ИКОНА Цар Грка, Лав Велики ову икону је 463. г. пренео из Јерусалима у Константинопољ, где је пребивала скоро пола века у храму Богородице Пиги, тј. Источника. Међутим, нападом Скита на Цариград, икона пројављује своје заступништво – када свенародним молитвом град бива сачуван од уништења; отуда се за време цара Ираклија (575-641) икона преноси у Влахернску цркву у Константинопољ, где остаје око 3 вијека – све до владавине цара Лава VI Филозофа. Крајем 10. вијека, тачније 998. г. константинопољски цар, Василије II предаје ову чудотворну икону на дар Св. Равноапостолном кнезу Владимиру – по примању Свете тајне крштења, женидбе са царевом сестром Аном и освајањем Херсона (Корсуна). Међутим, светиња се ни ту не задржава; кнез је носи са собом у Кијев и дарује је новгородском народу као уздарје – по њиховом масовном обраћењу у хришћанство. Икона се у то име, свечано поставља у Софијски новгородски Сабор и ту почива наредна 4 вијека, све до освајања Новгорода од стране Ивана Грозног – који ће светињу пренети 1571. г. у московски Успењски Сабор. Ту је почивала све до времена Наполеонових освајања – 1812. г. – када је из Успењског Сабора украдена и однета у Париз, где је све до почетка 20. вијека пребивала у катедрали Нотр-Дам. A на месту где је стајала у Успењском Сабору, постављена је њена верна копија, која је узета из московске цркве Рождества Богородице. На тој икони у медаљонима су насликани Свети Апостоли: Петар и Павле, Јован, Лука, Симон, Филип, Матеј, Марко, Јаков, Вартоломеј и Св.мученици Прокопије, Георгије и Меркурије; овде не заборавимо – да је управо Она била онај светли облак који је управљао првим корацима новостворене Цркве, бивајући утеха и радост Апостола и свих верујућих људи. ДРУГА ИКОНА Јерусалимска у Исмајловском сиротишту Благодатна икона у Покровској цркви у Исмајловском сиротишту је заправо копија чудотворне иконе Јерусалимске Богоматере из Успењског Сабора – која је била послана у Цариград 453. г., на дар, великом кнезу Св. Владимиру. Приликом разорења Покровске цркве неколико икона је остало сачувано, међу којима је била и Јерусалимска икона Богоматере, која се отуда преноси у храм Рођења Христовог (који безбожничке власти никада нису затварале) у Исмајлову (Ру). Након обновљења Покровскога сабора икона је 1932. враћена из храма Рождества Христовог. ТРЕЋА ИКОНА Овај Јерусалимски образ Приснодјеве Марије пред којом се молила Марија Египћанка, донет је у Цариград и постављен у храму Премудрости Божије у данашњем Константинопољу – где је почивао од 12. вијека па све до 15. вијека. У житију Св. Марије Египатске које је написао Јерусалимски Патријарх Софроније, каже се да се ради о оној чудотворној икони која је била постављена над улазом у Јерусалимски храм, посвећен Вазнесењу Христовом. Овој Јерусалимској икони која је почивала у храму Премудрости Божије, 1429. г. поклонио се руски старац Зосима – знајући да је то управо она икона, пред којом се молила Св. Марија Египћанка. Такође, остали су подаци да су се ђакон Игњатије и дијак Александар поклонили овој икони ,,на великијех вратах Св. Софије“, а да је ходочасник Данило у Јерусалиму видео празно место, на коме је почивала ова икона. ЧЕТВРТА ИКОНА Јерусалимска Нило Сорска Налази се у Саборној цркви Покрова Пресвете Богородице у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори Атонској. Положена је у кивоту који се спушта над олтарским дверима, на широкој врпци од кадифе, по којој је извезен тропар. На унутрашњој страни иконе налазе се следећи натписи: ,,Посвећује се Руском Светогорском манастиру света икона ова, благовољењем Пресвете Богородице „. Такође, и натпис: ,,Ова света икона, коју је насликао 1825.г. од оваплоћења Бога Логоса, у Великој Русији, у Кривојезерском општежитељном манастиру, грешни јеромонах Никон, који се и данас налази у Нило-Сорском манастиру, који се и усрдно залаже, под посебним утицајем Провиђења Божијега, да ову икону, благодати учесницу, добије Свети Руски манастир Св. Великомученика Христовог и исцелитеља Пантелејмона, који се налази на Светој Гори Атонској, као вечно наслеђе, благовољењем Оца и Пресвете Богородице. Амин.“ Лета 1850. месеца новембра, осмога дана, као што видимо, ово је потписао убоги старац Нило – Сорског манастира, јеромонах Никон. Иза тих натписа налази се портрет о. Никона са свитком у руци на коме је написано: ,,Спомени ме о Владичице Богородице, у усуду Твоме, слугу Својега, Никона !“ И на крају трећи натпис:,,Погледај, Владичице, на усрдно испуњење воље Твоје; благовољењем Твојим удостој ме недостојног судбине оних који ће бити спасени, мајчински за то молећи Твога Сина и свих Творца !“ Из манастира је било послато писмо јеромонаху Никону уз молбу да он по могућности објасни: какав је посебан утицај и благовољење Бога и Царице Небеске постојао у преношењу Свете иконе у манастир ? Отац Никон, у писму од 12. децембра 1852, објашњава:Ту Свету икону Владичице је сликала моја маленкост пре 30 г., када сам ја био још јерођакон и боравио у Кривојезерском малом манастиру (у Костромској губернији), где се налази чудотворна икона Мајке Божије – Јерусалимске, коју сам се ја, недостојан, удостојио да обновим. Због многих чудотворних дејстава, која се до данас дешавају од те иконе, ја сам, немоћи својом, а са свеколиком ревношћу и вером, почео да сликам тачну (осим величине) копију те Чудотворне иконе; и уз помоћ Владичице сам је завршио. Током самог освештавања њеног, десило се знамење и неко је нешто о њој прорекао, што се већ тачно и десило. После тога су се дешавала многа благодатна дејства… Када сам се ја, убоги човек, преселио у манастир преподобног Нила, чудотворца Сорског, који је био скоро сасвим запуштен, – и та света икона је свуда била неодвојива од моје маленкости; а за време искушеништва мога у Иверском манастиру (Новгогорске губерније) то је било једино моје уточиште и једино успокојење за неког ко је био мучен таласима патњи, мелем за срце и душу. Али, шта вреди много причати ? Видео сам ја силу благодатну, која је очигледно пратила ту свету икону – глас, говор… исцељење од болести, спасење од огња и друга чудеса. Ја никада ни на који начин нисам намеравао да се до краја живота растанем са тим спасоносним благом; али Провиђење Бога и Пресвете Мајке Његове учинило је другачије. Верујте, оци свети, и не сумњајте да је та света икона за ваш манастир дарована Провиђењем Божијим и благовољењем Царице Небеске, а подробнији опис тога од моје маленкости немојте тражити. Али, да вас не бих увредио, још мало ћу о томе нешто рећи… Два месеца и нешто више пре преношења иконе, како ми се чини, у полусну сам ја видео, мислим, Свету Гору Атонску. Ја и неко други смо, тобоже, почели да се пењемо на њу. Тај други, који је био са мном, био је мој водич; јер он је, како је говорио, већ боравио на Светој Гори. Дакле, приближавали смо се ми каменитој планини, која се састојала од литица; са каквом смо се муком ми пели на њу – немам ни речи да то опишем. Мој друг се успињао брзо, с неком невероватном лакоћом; док сам се ја, са страхопоштовањем и тешкоћама га пратећи, пео за њим. Најзад смо се домогли неке ивице, и ту је мој руководилац постао невидљив. (Ја претпостављам да је то био мој Свети старац – преподобни Нил Сорски, који је како је то познато из његовог житија, боравио на Светој Гори довољно дуго и са Атоса је скитско Законоправило пренео у Русију, чији је зачетник био у Сорском манастиру.) У томе је и подвиг и страх: изгледало је да уопште није могуће попети се по каменим литицама, међутим ја сам се одлучио да се попењем, и некако сам се брзо нашао на равнини крај врата храма. Радост, помешана са страхом и страхопоштовањем, преплавила је моју душу и срце. Ту сам ја непосредно угледао, пре свега, Жену необичне лепоте, која је седела на престолу близу самог улаза. Она је била обучена у одећу белу као снег. Њен поглед је био крајње љубазан и умилан. Она је, видевши ме, рекла: „Прими ово, потребно ти је; ти си се изморио“. Укус пријатне сладости не могу вам дочарати. Ту је и рекла Божанска Жена оно необјашњиво и наредила да се уради оно, што и јесте учињено (благовољено и наређено је да се света икона пошаље у Руски манастир Св. Пантелејмона… и остало, што се и десило). Објашњење иде до ове границе… Ту сам ја још видео врх Атоса; до његовог краја није остало још тако много, али је било изузетно стрмо, и голи камен. Пошто је света икона послата на Атос, десило се оно што је обећала благодат Владичице, а тачније: Скит Нило-Сорски је постао самосталан; Црква, у част Светог Претече, која се налази на месту становања преподобног Нила, а која је неосвештана стајала 10 година, освештана је; моја данашња жеља, везано за свету схиму и боравак при храму Претече, где се налазила келија преподобног Нила, на чудесан начин се испунила; и све остало се десило убрзо, благодатном силом и милосрдним Промислом Божије Мајке. На свеноћним бденијима на Богородичине празнике и недељом, после завршетка вечерњег Богослужења, Јерусалимска икона, са почастима која јој приличе, спушта се пред олтарска врата и испред ње се чита Акатист, а по завршетку братија прилазе светој икони по чину, и начинивши метаније, са страхопоштовањем целивају Ону – Која је на њој насликана, тражећи у молитвама од Ње, мајчинско посредовање пред престолом Сина Њеног и Бога. ПЕТА ИКОНА Гетсиманска Ово је Њеном лику највернији приказ који је изобразио Свети Апостол Лука. Налази се у Јерусалиму у Гетсиманском врту, на обронцима Маслинске горе. Тачније, у пећинском храму на месту иза гроба, где је било положено Њено Пречистој Тело по Уснућу и Вазнесењу к Сину и Богу Њеном. Свима је знано да реке поклоника већ вековима хрле не само ка Голготи већ и у храм Успења Богомајке, где почива ова икона (у овом пећинском храму положени су телесни остаци Њених родитеља, Јоакима и Ане и Обручника Јосифа). Управо ту, у породичној гробници у којој је погребена Пресвета Дјева Марија, хришћани су подигли подземни храм до ког води 50 степеника. У овом храму почива Јерусалимски образ Богоматере који најверније дочарава Њен спољњи изглед. Сам храм има облик крста: у центру је Богородичин Гроб (са два улаза), а на крају пећине је олтар. У каменом кивоту је – чудотворна икона Богородице Јерусалимске – исклесан грчким словима. Чуда Пред овом иконом верни се моле за благословено породично устројство, за здравље и помоћ при рођењу детета, у различитим тегобама и тугама, такође, у ратним опасностима, тескобама и братској неслози. Када се у августу 1866. г. појавила колера у подмосковским селима, житељи су осетили потребу за заједничким молитвама – као јединим средством за избављењем од ове пошасти. Многобројне групе људи су пошле у Исмајлову (Ру) на поклоњење Јерусалимској икони. Време је било лепо и све је погодовало литији око села и до сваког дома. Сви су се једнодушно и усрдно молили да се избаве од убитачне болести, тако да је молитва била услишена а после литије, колера се повукла. Изображење Преподобни старац Пајсије Светогорац говорећи својим блиским ученицима о Мајци Божијој, Коју се он удостојио по Њеном благовољењу неколико пута видети – имајући од тада стално у уму Лик Пречисти Њен – говорио им је да Је Она – управо таква – као што је изображена на Јерусалимској икони, која почива у Гетсиманском врту. Тај доживљај узвишене светости и величине Богомајке који нам је Св. Апостол Лука дао кроз ово изображење, верно описују Св. Епифаније и Никифор Калист, који кажу: ,,Била је раста мало изнад средњег. Боја њеног лица је била као цвет зрна пшеничног, коса Јој је била светло смеђе боје, донекле златаста; очи тамно плаве, поглед продоран, са зеницама боје сличне боји маслине; обрве су јој биле мало спуштене и црне; нос издужен;усне сличне цвету руже, пуне љубазних речи; лице ни округло, ни преуско, али мало издужено, руке и прсти дугачки.“ Сви подаци напред наведени, верно приказују Образ Њен, нараштајима који ће иза Ње доћи. Приметно је да јој је одежда сва у злату, да је просто ‘окупана’ светлошћу са ореолом од белога злата. Стога сав овај спољашњи сјај заправо упућује на савршену смерност и једноставност која исијава из самог погледа Њеног. По даљим наводима Св. Никифора и Епифанија – Њена одећа је увек била скромна; корак јој је био величанствен и чврст; поглед озбиљан и пријатан; реч кротка, изливала се право из срца које није знало за зло; понашање без извештаченост и једноставно. Код Јерусалимске Нило-Сорске иконе коју је изобразио јеромонах Никон приказани су Св. Богооци Јоаким и Ана који као да посматрају славу своје благословене кћери, удостојене да постане Мајка Господа Својег и да Га држи у Свом наручју. Икона је насликана у духу традиционалног староруског начина сликања. Икона је типа Богородице са Христом на руци – у потпуности пресвучена плавом нијансом ; као што је и одежда Богомајке, за коју се иначе сматра да је боја Пресвете Дјеве Марије. По ободима извезени су златни поруби украшени драгим камењем. Овде видимо да се заправо сва лепота Њене божанске душе одсликавала на Њеном лицу, али и да је та спољашња лепота била само прозиран покривач кроз који су се провиделе све врлине непорочне лепоте Њеног разума и душе. Тропар, глас 4 Богодарована Владичице, препрослављена Мати препуна човекољубља, свемилостива Путеводитељко целог света ! Приљежно слуге твоје к Твоме заступништву припадамо и к пречудесноме образу Твојему с умилењем, припадамо, молећи се: молитву топлу Сину Твоме и Богу нашему сотвори, о Свесвета Царице Богородице, од свих болести и туга нас Тебе ради избави, и од грехова сваких ослободи, Царства Свога Небескога наследницима нас покажи… и неизречено као Мати која к Њему има слободу и може све измолити, једина у векове преблагословена. Тропар, глас 3 Уверење Твога представљења и јављање милосрђа Твога икона Јерусалимска, нам Владичице, показа, пред којом из душе наше молитве изливамо и верно Теби вапијемо: погледај, Милосрдна, на људе Твоје, све невоље и туге наше ублажи, утешење благо у срца наша пошаљи и спасење вечно душама нашим, Пречиста, испроси. Фото и звучни запис: Манастир Пиносава Текст: Митрополија црногорско-приморска
  23. Уочи празника Покрова Пресвете Богородице, 13. октобра 2019. љета Господњег, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем осветио је новоподигнути Покровски храм у Бања Луци. Изградња новог храма у бањалучким насељима Росуље и Нова Варош започела је 2012. године. У годинама после свечаног освећења новоизграђених темеља приступило се зидању храма Покрова Пресвете Богородице. Освећење црквених звона наговестило је тренутак великог освећења храма и помоћних просторија - капеле за прислуживање свећа, парохијске сале и свештеничке канцеларије. Његово Преосвештенство Епископ г. Јефрем уручио је ктиторску грамату ктитору храма г. Пантелији Дамјановићу, док је његовом сину г. Давору Дамјановићу уручио орден Светог краља Милутина. Епископу бањалучком саслуживали су протојереј-ставрофор Ратко Радујковић, архијерејски намесник бањалучки; протојереј-ставрофор Војо Балабан, парох петрићевачки; протојереј Драган Максимовић, старешина Саборног храма Христа Спаситеља; протојереј Драган Видовић, парох мркоњићки; протођакон Радојица Жагран и јерођакон Силуан, сабрат светогорског манастира Григоријата. Многобројне званице и сав верни народ који се у великом броју окупио да буде учесник историјског догађаја за Епархију бањалучку, Бању Луку, а посебно насеља Росуље и Нова Варош, послужени су на свечаном ручку који је организован после свете архијерејске Литургије. Истог дана у 18 часова у новоосвећеном храму Покрова Пресвете Богородице служено је свечано бденије уочи великог Богородичног празника. Сутрадан, на празник Покрова Пресвете Богородице и славу храма, служена је света Литургија и освећен први славски колач са житом после чега је уприличен ручак у црквеној сали која је налази у склопу комплекса. Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...