Претражи Живе Речи Утехе

СВИМ ПОСЕТИОЦИМА НАШЕГ ПОРТАЛА ЖЕЛИМО СРЕЋНО И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЛЕТО ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ! „Владару, Господе Боже наш, Изворе живота и бесмрћа, Створитељу целокупне твари видљиве и невидљиве, ти си времена и године ставио под своју власт и премудрим и сведобрим промислом управљаш над свим. Благодаримо ти за доброте твоје које си излио на нас у минуло време живота нашег. Молимо те, свемилосрдни Господе, добротом твојом благослови годину која настаје. Сачувај љубљене слуге твоје, благоверне и христољубиве хришћане православне, умножи дане живота њиховог у ненарушивом здрављу и даруј им успех у свим врлинама. Подари одозго и свим људима твојим добра твоја, здравље и спасење и у свему добар напредак. Цркву твоју свету, овај град и све градове и земље избави од сваке љуте напасти и даруј им мир и спокојство да би свагда приносили благодарност теби, беспочетном Оцу, са јединородним твојим Сином, свесветим и животворним твојим Духом, у једном бићу слављеном Богу, и прослављали Пресвето Име твоје.” [Закључна молитва из Молепствија за ново лето Господње]

У уторак, 31. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма. Верницима се, након прочитаног 36. зачала Светог Јеванђеља по Јовану, беседом обратио Владика Јован који је говорио o молитви и њеном есенцијалном значају за живот сваког хришћанина. Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Непосредно пред своје страдање, Господ Исус Христос је саветовао своје ученике па им је рекао: “Молите се да не паднете у искушење”. Заиста, ништа тако не може да човека одбрани од нечастивих сила и свега онога што угрожава хришћански живот човеков као што је то молитва. Свети апостол Павле зато саветује хришћане: “У молитви будите истрајни”, и додаје, “бдите у њој са захвалношћу”. Ми се људи често залетимо, па чим наиђемо на прву препреку одустанемо, и човек каже: “Не могу даље”, и одустаје од молитве. Е баш тада треба бити истрајан. Сваки разуман човек треба да испланира време, да зна кад треба да ради, кад треба да се моли, кад треба да спава. Зашто каже апостол Павле да будемо истрајни у молитви? Зато што је молитва побожан разговор са Богом. Док се молимо, ми у ствари пребивамо у Богу, у љубави са Богом и са човеком. Човек који се моли нема времена да буде беспослен, а то значи да је будан и да стражари над собом. Молитва је стражар који нас чува. Док се молимо Богу и док се молимо једни за друге, ми тиме показујемо да смо хришћани. Човек треба да се моли и за непријатеље, а ако се човек моли само за себе онда то значи да не мисли на другога. Свети оци кажу: “Што су плућа телу то је молитва хришћанину”, јер хришћанин молитвом живи, молитвом дише и удише ваздух вечности, ваздух бесмртности, удише у себе све оно што је божанско. Ништа вечно не можемо доживети без молитве. Ако у овом Божићном посту нисмо себе приморали и приволели да се молимо, онда нећемо осетити неку корист од тога што смо само јели посну храну. Без молитве не можемо остварити ниједну јеванђељску заповест. Само човек који је смирен тражи помоћ од Бога. Свети оци су земљом ходили, а мислили на небо. Како су мислили? Молитвом. Молитва је моћна онда када иде из смирења нашег. Она целог човека усмерава ка Богу. Кад се ми молитвом уздигнемо ка Богу, онда нема те нечастиве силе која би нас могла зауставити. Ако хришћанин није молитвен, он онда није у Богу. Молитва смирује човека, а ако човек није у молитви, онда у њему све вене. Кад човек научи да се моли, или, боље речено, кад бива научен од Бога да се моли, његов ум стално ради, стално се моли и он је у благодатном дејству. Ко је ревностан у молитви, он је будан. Зато молитва крепи и поткрепљује човека. За светитеље је молитва била живот. Немаш ли јеванђељске љубави у срцу, бори се искрено и исправно и Бог ће ти је дати. Немаш ли милости, чини то исто. Ми себе морамо да приморавамо на молитву, а Бог ће нам дати молитву и молитвено расположење. Зато ми кад год малаксавамо на јеванђељском путу, знајмо да то долази од наше немолитвености, или слабе молитве. Без молитве не можемо ништа добро да учинимо, браћо и сестре, јер молитва прати веру, а вера прати молитву. Љубав прати молитву, а молитва прати љубав. Браћо и сестре, молитва је најхрабрији стражар људске душе. Зато да се помолимо Богу браћо и сестре, да се наоружамо молитвом, да би наоружани молитвом могли да схватимо духовни смисао празника Рођења Христовог којем идемо у сусрет. Да нам молитва помогне да нам се отворе духовне очи, да духовним очима сагледамо све оно што је Господ учинио за нас. Највеће чудо које је Господ учинио за нас јесте Његов долазак у овај свет, Његово Рођење, Оваплоћење, Страдање, Васкрсење, Вазнесење, то је највеће чудо, а тамо где је вера тамо су и чуда, а где је молитва онда се и чуда дешавају. Бог вас благословио.”, била је порука Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска

Братско сабрање свештенства Митрополије црногорско-приморске почело је данас, 30. децембра, Светом архијерејском литургијом коју је у Цркви Светог Николе у Улцињу служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије са свештенством, уз молитвено учешће вјерног народа. Архиепископ цетињски је казао да је Христос спасење и пуноћа живота, вјечна и непролазна истина, те да је сва служба коју Црква служи већ двије хиљаде година призив свим људима и земаљским народима да приђу и да се поклоне Христу јер је у Њему живот вјечни и спасење. Владика је казао да су кроз те двије хиљаде година милиони оних који су пришли Христу, крстили се и ходили за Њим, слушали Његову ријеч, а Он их је обдарио и непрекидно обдарује Својим вјечним и непролазним животом: „То призвање да идемо за Христом постоји и оно непрекидно одјекује. Али, сам Господ је рекао, чусмо у Светом јеванђељу, да они који Њега признају пред људима, и Он ће њих признати пред Оцем Својим небеским. А они који се Њега одрекну пред људима и Он ће се њих одрећи пред Оцем Својим Небеским. Он као пут истина и живот, показује нам прави пут којим треба да ходимо у овом пролазном земаљском животу, који је препун беспућа и кратких путева. Једни пут који је истина и живот јесте управо Он коме прилазимо, коме се клањамо, у име којега се крштавамо, са којим се сараспињемо у овом земаљском животу.“ Подсјетио је Митрополит да је Христос разапет за нас и наше спасење, али је и васкрсао из мртвих и све у животу оних који су Његови је у знаку Његовог распећа и васкрсења: „То је и вертикала Цркве Божије, Цркве Христове, јер је то вертикала Његовог живота, и тако је то вертикала свих оних који су Његови кроз вјекове, од древних пророка који су Га припремали, до Његових апостола, па онда до свих оних који су кроз вјекове ходили за Њим.“ Један од тих дивних пророка је и Свети пророк Данило кога данас прослављамо, а који је живио 500 година прије Христа у изабраном јеврејском народу. Био је заробљен и одабран са другим младићима да на царском вавилонском двору учи школе. Иако је био при царском двору, остао је са још тројицом младића вјеран живоме и истинитоме Богу. „Нијесу се поклањали лажним идолима, тога цара Навуходоносора и његових наследника, него су били спремни да живот свој жртвују за правога Бога“, бесједио је владика и подсјетио да је Господ изабавио Светог пророка Данила и три отрока када су били бачени у јаму, тако да су били светлијега лица од оних који су одњеговани у раскоши. Говорећи о двојици наших подвиижника и страдалника које данас славимо, Преподобном мученику ђакону Авакуму и игуманану Пајсију, који су прије 200 година мученички пострадали у Београду, Митрополит је истакао да ђакон Авакум није послушао чак ни своје родитеље који су га молили да сачува своју вјеру, али да се привидно ње одрекне и прихвати ислам. „Он је набијен на колац и мученички пострадао. Они који су то урадили остали су запамћени као злочинци, а и други који су се одрекли Христа Бога, изгубили су свој образ и част, изгубили вјечни и непролазни живот ради земаљског живота, а Авакум је остао запамћен.“ Авакум и Пајсије, мученици и страдалници, као и Данило прије Христа, и многи други су Христу послужили и поклонили се, жртвовали свој пролазни живот за оно што је вјечно и непролазно. Сви су страдали, истакао је владика, поклонили се Христу Богу и остали вјерни и Он их је признао пред Оцем Својим на небесима: „Нијесу за пролазне идоле и идеологије жртвовали себе, него су се жртвовали за Бога, обогатили се Богом, оним што је вјечно и непролазно. То је једино богатство које једино бива и овдје на земљи и које се наставља у вјечности, вјечном и непролазном Божијем царству.“ Митрополит Амфилохије је казао да Црква Божија, као и они који су њени, кроз вјекове распета, гоњена и прогоњена, као и пророци, апостоли и други мученици кроз вјекове, те се не треба чудити што и данас страда. Навео је да је и ова наша власт обезбожена Навуходоносорска, лењинистичко-стаљинистичка власт. Подсјетио је да је само у СССР седамдесет милиона људи побијено у несрећној међусобици, брат је убијао брата. „Наши стаљинисти су наслиједили ту злочиначку лењинистичко-стаљинистичку идеју, а послије су се ради своје власти и части, чак и Стаљина одрекли, па је настао Голи оток. Првоборци су позатварани зато што су остали вјерни Стаљину, а не Брозу. Преко 60 000 људи из Црне Горе је стрпано и побијено, од јаме Петра Комненића, па редом, а колико их је тек ван Голог отока уништено.“ Високопреосвећени владика је казао да су они убијали и у току и послије рата, да су гонили име Божије, Цркву Божију, и отимали имовину, приватну и црквену: „Њихови наследници то сада приватизују и узимају директно за себе, своју власт и част и среброљубље. Отишли су, нажалост, и даље него што су то урадили титоисти и стаљинисти, па не само имање, већ хоће да одузимају и храмове Божије. Донијели су најсрамнији закон који је донијет икад у Црној Гори.“ Поручио је да ће проћи овај закон, односно безакоње и безаконици, као што прошли и они древни безаконици у Вавилону. Констатовао је да и ови модерни безаконици граде вавилонску кулу да би били јачи и моћнији од Бога. „Није с Богом лако ратовати, и то би требало да схвате и ови наши који су сада на власти. Сви који су с Богом ратовали завршили су као Навуходоносор и други злочинци кроз историју“, рекао је Митрополит Амфилохије и додао да свим његовим наслиједницима, као и цару Валтазару, пише оно што је открио пророк Данило: Измјерен си, пролазан си, ништаван, пропашћеш! Црква Божија, као и они који се клањају живоме Господу, пролази кроз распеће и страдање, али задобија и силу васкрсења Христовог, казао је, између осталог, Архиепископ цетињски и додао: „Она се не клања смрти и пролазности, него Богу вјечноме и непролазноме, Христу Богу нашем, облачећи се у Њега у Тајни крштења, примајући Духа Светога у Тајни миропомазања и у другим Светим тајнама, трудећи се да живи по ономе како је заповједио Бог и проповједајући Јеванђеље“, рекао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Казао је да је то оно нашта нас је Господ призвао и позвао, то је оно на чему је призван и свети храм и данашње сабрања у Улцињу, то је суштина и сабрања свештенства Митрополије црногорско-приморске: „Дакле да се поклонимо Христу Богу, да видимо јесмо ли вјерни Њему својим животом, својом ријечју, трудом, и да ли смо спремни да истински носимо Његов крст: Ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном. То је позив Христов свима, а нарочито нама епископима, свештеницима, ђаконима, али и свима вјернима. Сви смо призвани да носимо крст Христов и да се поклањамо Његовом Светоме имену, Оцу и Сину и Духи Светоме“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Након Литургије, радни дио сабрања свештенства Митрополије црногорско-приморске настављен је у новоизграђеној сали Краља Николе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протонамесник Игор Игњатов, парох при храму преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, началствовао је данас светом Литургијом у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци. Беседећи након прочитане еванђелске перикопе, отац Игор је посебно истакао значај Литургије у хришћанском етосу, подсетивши да ми све почињемо и крунишемо Литургијом која је догађај целокупног хришћанског живота. Овим евхаристијским сабрањем почео је дводневни научни скуп "Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве". Звучни запис беседе доносимо са званичног сајта Инфо-службе Епархије бачке. Повезана вест: Бачка Паланка: Отворен научни скуп "Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве"

-Јасно је да је 2019. највећа годишњица српског народа, да је у њој осам векова Српске Православне Цркве, осам векова државности и осам векова почетка српске књижевности. Сматрам да је овај Сајам књига најприроднији и најискренији врхунац означавања ове велике вековне годишњице, рекао је Милован Витезовић проглашавајући Сајам књига 2019. отвореним. У недељу, 20. октобра 2019. године, фанфаре су означиле почетак 64. Београдског међународног сајма књига, најрепрезентативније и најпосећеније књижевне и уопште културне манифестације у овом делу Европе. Земља почасни гост ове године је Арапска Република Египат. Овогодишњи Сајам књига свечано је отворио српски писац и један од културних оријентира на овим просторима Милован Витезовић. Своју беседу започео је истином да „На почетку беше реч. И реч беше Бог“: „Овако Библија, која и именом означава књигу, књигу над књигама, у свом првом ретку упућује у тајну стварања и опстајања. Бог је човеку дао реч. Реч је човека упутила Богу. Речи је, сложене у мисли, требало памтити. Да се човек не заборави, али и да се Бог у људима не заборави. Тако су настале књиге, ризнице запамћених речи и великих разговора. Сваки народ има своју библију, свој еп, своју тору, свој куран, своју рамајану, своје саге, своје дајне… Да поменем најлепшу похвалу књизи: ‘Књига је вреднија од свих споменика, од свих гробница, урешених и осликаних стубова, јер она сама гради споменик у срцу оног који је чита’, пише у једном египатском натпису из времена Првог царства. Где смо ми ту? С Богом почињу ове књиге које се у грчком језику зову Номоканон, а ми ћемо их у језику нашем звати Законоправило. Ове књиге су биле помрачене облаком мудрости грчког језика и први пут се јављају у светлости језика нашег, записао је на самом почетку Законоправила, прве српске ауторске књиге, негдашњи српски принц Растко Немањић, потом у монашком образу светогорски инок, па архимандрит именом Сава. У српскословенском, односно старосрпском језику, у времену Законоправила, реч језик је имала двојако значење. Значила је и језик и народ. Сад наведено чујмо и овако: С Богом почињу ове књиге које се у грчком народу зову Номоканон, а ми ћемо их у народу нашем звати Законоправило. Ове књиге су биле помрачене облаком мудрости грчког народа и први пут се јављају у светлости народа нашег. Архимандрит Сава је, мислећи и на језик и на народ, Законоправило писао са великим наумима који ће се показати и историјским и судбинским и по наш језик и по његов српски народ. Он у наставку исте прве стране и упућује на то да ’сваки учитељ, епископ или презвитер или ко други ко има учитељски чин, ако не зна ове књиге ни себе не зна, а поникнувши у дубину ових Богом надахнутих књига видеће себе и друге и да друге по њима уче’. Законоправило је добило пуни значај 1219. године. Те, 1219. године, по одредбама Законоправила, прво је звонима на тек подигнутом манастиру Жича оглашена самосталност Српске православне архиепископије, а Сава Немањић хиротонисан за првог српског архиепископа. Потом је архиепископ Сава, уз бруј истих звона, васељенским царским венцем, послатим од цара Теодора Ласкариса, овенчао великог српског жупана Стефана за Краља Првовенчаног, који се заклео на Законоправилу. Хиротонисањем Архиепископа, и овенчањем Краља стекла се над нама озакоњена светска симфонија сагласности духовне и световне власти. Законоправило је правно утемељило српску Цркву, српску државу, и обликовало карактер народа. И утврдило највеће поштовање књиге, што се и на овом сајму може видети. Тиме смо ми, Срби, заувек уведени у ред историјских народа. И пре тога смо били Срби, јер од тада знамо да смо Срби. И свет то зна. Тим делом архиепископ Сава Немањић нам се посветио и означио нас заувек светосавским народом. Још за живота архиепископа Саве Немањића за њега се говорило да је свети човек. Не само у Србији, већ и у свету којим је ходио и бродио у ходочашћу или у дипломатском путу. Тако је, стигавши и до Египта 1235. године, био гост каирског султана који га је засуо свом пажњом, дајући му и пратње са којима је ишао по светим местима Египта и по Синају. ’Властела, то јест емири, видевши колику част султан указује Светоме, похиташе да дотакну неки руке, други мантију, говорећи да им овако драг хришћанин још никад није долазио и да је то уистину Божји човек.’ Био је то први сусрет српске и египатске културе. Током више од два века уздизане сасвим самосталне српске државе прво краљевине, потом царевине и, најзад, у силаску деспотовине, дизала се српска књижевност и преписивале књиге, до више од петнаест хиљада рукописа. Књиге нашег народа и у слави и у страдању делиле су његову историјску судбину. У слави славио се народ у књигама. У страдању прво су и брже страдавале књиге. Робовао је народ, робовале су и књиге. Селио се народ. Селиле су се и књиге. Било је тешко до опстанка народу. Књигама је било теже. Нестајале су или им се губио траг. Почетком 19. века Србија се поново обнављала. И поред историјских удеса и недаћа брзо смо се нашли у светској књижевности захваљујући народним песмама. Нашли смо се у часу када је са зачетком романтизма Гете увео и термин светска књижевност. Можда баш оном реченицом коју је исказао Вуку Караџићу кад му је овај захваљивао за све што чини за неписмени и прости српски народ: ’Зар је неписмен народ који пева као Хомер, а можда је и Хомер био народ!’ Век и по Србија се обнављала и новим писцима и новим књигама. А Народна библиотека је скупљала рукописне ’књиге староставне’. Онда је 1941. године Народна библиотека страдала попут легендарне Александријске библиотеке. Трећи рајх, склон паљевини књига, 6. априла тепихом запаљујућих бомби сравнио је Народну библиотеку. Тако смо остали без скупљене збирке средњевековних рукописа. У свету се, према истраживањима великог зналца старословенских рукописа Анатолија Турилова налази близу пет хиљада српских средњевековних рукописа. Каталог хиљаду истражених рукописа изложен је и на овом Сајму на штанду Чигоја штампе. Ми, писци Србије, заједно са свим научним и културним институцијама и друштвима, уз помоћ дипломатије, затражићемо повратак тих рукописа. Међутим, имајући у виду египатско и грчко искуство, како се светски значајна артефакта тешко враћају у матичну културу, тражићемо дигиталне копије са циљем да се оживе и истраже. Како смо ми, Срби у подухватима често народ напречац, ово неће бити напречац. Планирамо све на десет година, 2020 ‒ 2030. И да једном, у оквиру овог Сајма, приредимо велику изложбу старих рукописних књига, заузевши једну халу, макар је изградили за то. Из свега реченог, јасно је да је 2019. највећа годишњица српског народа, да је у њој осам векова Српске православне цркве, осам векова државности и осам векова почетка српске књижевности. Сматрам да је овај Сајам књига најприроднији и најискренији врхунац означавања ове велике вековне годишњице“, рекао је Милован Витезовић проглашавајући Сајам књига 2019. отвореним. У име земље почасног госта Сајма књига – Арапске Републике Египат – излагачима, гостима и посетиоцима обратио се др Хаитам ал Ај Али, председник Генералне египатске организације за књиге и директор великог Међународног сајма књига у Каиру. Изражавајући задовољство и захваљујући на части што учествује у овом изузетном културном догађају г. Ај Али је констатовао да је „књига пријатељ коме поверавамо наше тајне, предајемо нашу свест и осећања, пријатељ који нам пружа осећај задовољства. Књига је неко кога је људска цивилизација познавала од самих почетака историјског доба“. „Египат је био једна од најстаријих цивилизација која је познавала писану реч, док је данас, у савременом добу, носилац једног од најзначајнијих сајмова књига у свету и најзначајнијег на арапском подручју“, рекао је он. „Међународни сајам књига у Каиру, којим имам прилике да председавам и који је ове године прославио златни јубилеј преселивши се у нову цивилизацијску престоницу, током двонедељне изложбе посетило је више од три милиона људи а излагало је око 1200 излагача, који су имали прилике да присуствују и на око 1400 културних дешавања у оквиру самог Сајма“. „Стога је сајам књига један од најзначајнијих догађаја за љубитеље стваралаштва, књижевности, уметности, мира, доброте и љубави. Нека књига остане оно што нас спаја, од тренутка када упознајемо египатског писара и културу Винче, све до тренутка када Нагиб Махфуз са обале Нила дозива Иву Андрића на ћуприји Дрине или обали Саве. Од устава Константина Великог који позива на мир и толеранцију, па све до небеских књига сакупљених на египатском тлу, схватили смо да оно што нас све спаја, јесу љубав према доброти и толеранцији и љубав према стваралаштву у готово свим облицима његове уметности“, поручио је г. Ај Али. „Данас, Међународни сајам књига у Каиру упознаје културно и цивилизацијско наслеђе Међународног сајма књига у Београду, са својом јединственом природом и карактером, успостављајући оквире за сарадњу који су започети на прошлогодишњем скупу. Драго нам је што је Египат изабран за почасног госта овогодишњег сајма књига. Прошле године исцртали смо културну мапу, а плодови тог рада подржавају наше наде за реализацију постојаног и амбициозног културног развоја и заједничке светле будућности.“ „Наше културно наслеђе и уметничка садашњост заслужују све што је до сада учињено и што ће тек бити, а то је да ће Сајам књига, бити и остати скуп за љубитеље стваралаштва, уметности, мира и доброте. Уколико данас, из дубина прошлости наших народа, пренесемо поруку љубави и мира, онда се надамо и будућности која ће нас спајати у даљој сарадњи и пријатељству.“ На крају свог обраћања, др Хаитам ал Ај Али је пожелео да „књига буде путоказ за почетак сарадње, а књижевна размена нека буде ослонац за изградњу трајних мостова комуникације између два народа и њихових култура. Нашим пријатељима у Србији упућујемо топле поздраве са Нила, пирамида и тла Египта.За љубав и за мир.“ У свечаном програму отварања Сајма књига учествовали су водитељи, глумци Ненад Хаџи Маричић и Биљана Ђуровић, који су подсетили на књижевно-историјски и уметнички контекст у којем се овогодишњи сајам одржава, а својим гласовима догађај су увеличале првакиња Опере Народног позоришта Сања Керкез и извођач етно мелоса Катарина Гојковић. Под слоганом „Писмо=Глава“, Сајам књига одржава се на више од 30.000 м2 сајамског простора, уз учешће око 500 директних излагача, од којих око 60 иностраних, из двадесетак земаља са четири континента. Бројни инострани гости, писци, преводиоци и издавачи ће на овогодишњем Сајму књига учинити част организаторима и љубитељима књижевности у Србији. Гости овогодишњег сајма биће Дејвид Ван из САД, Нермин Јилдирим из Турске, Сергеј Шаргунов из Русије и Лаура Синтија Черњаускајте из Литваније. Током осам сајамских дана биће организовано чак 667 сајамских програма и промоција посвећених многим темама које су у најнепосреднијој вези са изазовима актуелног тренутка домаће издавачке продукције и значајним јубилејима. За четвртак 24. октобра планиран је традиционални Школски дан, намењен организованим посетама ученика, наставника, школских библиотекара, студената и професора. У оквиру 64. Међународног београдског сајма књига биће додељене и награде и оцењена годишња издавачка продукција у више категорија. Почев од 23. закључно са 27. октобром на Београдском сајму ће се одржати и Сајам образовања и наставних средстава (хале 2Б и 3А) и Сајам информисања, комуникација и маркетинга „Медиа маркет“ (хала 3). Радно време Сајма књига је: 20.10 (недеља), 25.10 (петак), 26.10 (субота) и 27.10 (недеља) – од 10 до 21 сат; 21.10 (понедељак), 22.10 (уторак), 23.10 (среда) и 24.10 (четвртак) – од 10 до 20 часова. Појединачна улазница кошта 250 динара; цена колективне улазнице током Школског дана, као и свих осталих дана трајања Сајма књига, износи 150 динара. Цена паркинга је 150 динара по започетом сату. Извор: Инфо-служба СПЦ

На почетку емисије отац Слободан је тумачио Свето Јеванђеље на 18. недјељу по празнику Педесетнице, подсјетивши нас колико је човјек велики ако је са Богом. „Када је човјек са Богом, онда је он пријатељ Божији“-каже отац Слободан. Свештеник Слободан Јокић са нама је подијелио и утиске које носи са поклоничког путовања Егини гдје је боравио недавно са групом поклоника из Никшића. Отац Слободан потом је одговарао и на остала питања наших слушалаца. Духовне поуке оца Слободана Јокића топло вам препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на свечаном дочеку у манастиру Подластви. Хвала Вам, Владико, на речима братским и пуне љубави. Овде ми недостаје, браћо и сестре, људска реч. Овде делује благодат Божија, овде на овај народ делује милост Божја. Овде народ својим језиком хвали Господа, језиком своје душе и свога срца. Недостају ми речи да се захвалим и изразим оно што осећам. Долазио сам на многа места, и код нас и ван, оволики и овакав народ ја нисам сусрео. Овај скуп вечерашњи и сутрашњи најбоље говори шта је Црна Гора! Црна Гора је била и остала оно што је била, хвала Богу што је тако и то је сасвим нормално. Овде је народ сачувао своју веру, сачувао оно што је наследио од најсветијих својих предака, и не само да је сачувао, него је том вером и живео. И благодарећи тој вери остао је народ благодаран Богу: чува веру и чува оно богато културно православно-хришћанско наслеђе. Нека ово буде пример не само за Црну Гору, него за све српске крајеве и за Србију, да се угледа на овај догађај и овај народ који дише Богом и благодаћу Божјом. Нека Господ благослови ову нашу велику историјску светињу, која је од почетка играла велику улогу, и данас ту улогу има. Молимо се Господу да је благослови да настави са том улогом у нашем народу, јер је то нешто што нам је данас најпотребније. Оскудевамо у оваквим догађајима, у оваквом начину изржавања своје вере. Многи би се, нажалост, постидели, траже неке нове путеве, а сви нови путеви не воде, него заводе. Само је један једини пут а то је пут Христов, јер је сам Он рекао: Ја сам пут, истина и живот! И нема другога ни пута, ни истине, ни живота. Овога пута да се држимо и угледамо на свете претке, а хвала Богу, дао нам је Бог велики број светих угодника Божјих на које можемо да се угледамо. Треба да се угледамо на њих и да следимо њихову пут, њихов пример и да нас Господ удостоји оне благодати, које је њих удостојио, молитвама њиховим а нашим трудом и подвигом. Нека је благословен овај велики данашњи дан! И нека је благословен овај благочестиви народ који носи Бога у својој души, који сведочи својим животом оно што верује и у шта верује. Нека би дао Господ да нас та вера сачува, као што је сачувала и наше свете претке кроз многобројна страдања и невоље у нашој историји. Срећан овај велики празник! Нека Господ благослови сав присутни народ и онај који је данас и сутра са овим народом, а који можда неће моћи да дође овде. Нека и њих Господ благослови својим благословом: Оца и Сина и Духа Светога. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 19/6. септембра лета Господњег 2019., када наша Света Црква прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони, верници Златибора су имали част и велики благослов да угосте свога оца и архијереја – Епископа Јустина. Његово Преосвештенство Епископ Јустин началствовао је на Светој Архијерејској Литургији у Храму Преображења Господњег на Златибору која је почела у осам часова. Епископу Јустину саслуживали су архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, протојереј-ставрофор Љубисав Аџић (пензионисани свештеник из Ваљева), протосинђел Урош, игуман Манастира Увац, протојереј Давид Селаковић, јереј Петар Лазић, јереј Јован Стојковић, јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон ужички Александар Тимотијевић. Велико мноштво верног народа дошло је у храм да дочека свога владику. У поучној беседи Преосвећени Владика указао је свом верном стаду на огромну помоћ за испуњење Божијег Закона коју ми људи добијамо од архангела. Ми, нажалост, нисмо свесни тога и некако најмање помињемо свете анђелске силе у својим молитвама. Али и поред те велике неправде они су и даље ту и спремни су да нам помогну. Међу анђелским силама нема већег и мањег, него је свако од Бога добио своје призвање. Иако не разумемо те небеске силе, многи данас у Цркви теже да досегну то невидљиво. Анђели су били присутни када се Господ родио и кад год се нешто велико дешавало у историји они су били ту. Сви свети људи којима су се, како је посведочено у Светом Писму, јављали анђели сматрали су себе недостојнима да им се анђео јави и говорили су за себе да су најмањи у овоме свету. За разлику од њих они којима се јављају они тамни анђели сматрају да су нешто велико. Прави анђели су кротки и милосрдни и они долазе и дају нам радост у срцу када заједничаримо са Богом и чинимо добро. Они се радују када човек изабере прави пут у животу, а када чини зло они су тужни и привемено се удаље од таквога човека. Једино се постом, покајањем и исповешћу можемо одбранити од оног црног анђела. На крају своје беседе, Преосвећени је посаветовао вернике да читају Житија светих. Такође, требало би читати и молитву анђелу чувару, па макар понедељком, јер је то дан који је посвећен анђелима. Тако ћемо остати на уском и тесном, али благословеном путу, јер једино он води у вечни живот. Чак ни дуг живот ништа не вреди човеку ако не задобије живот вечни, и све те године тада одлазе у заборав. Једина радост живота је да нам имена буду записана у књизи живота. По завршетку Свете Архијерејске Литургије Његово Преосвештенство Епископ Јустин је крстио ћерку јереја Ненада Ивановића која је на крштењу добила име Ленка. У Светој Тајни Крштења учествовали су намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протосинђел Урош, игуман манастира Увац, као и протођакон Александар Грујовић. Епископ се и овом приликом обратио родитељима и кумовима мале Ленке као и свима који су присуствовали овој Светој Тајни истакавши да је ово велики догађај за Цркву и да се данас читаво биће и читаво тело Цркве радује. Владика је честитао породици нагласивши да је Ленка на данашњи дан рођена за Цркву. Након Свете Тајне Крштења уприличена је трпеза љубави на којој се присутнима обратио старешина Храма Светог Преображења Господњег на Златибору јереј Ненад Ивановић. Он се захвалио Епископу Јустину што је благоизволео да предводи Свето сабрање као и на мудрој и плодотворној речи коју је упутио свим присутним верницима. Такође, Његовом Преосвештенству честитао је велики јубилеј наше Свете Цркве – осам векова самосталности и осам векова постојања Епархије жичке. Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством и свештеномонаштвом, у 11. Недјељу по Духовима, 1. септембра 2019, Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У литургијској проповједи, којом се обратио сабраном вјерном народу, Преосвећени Епископ Јоаникије говорио је о зачалу из прочитаног светог Јеванђеља у којем господар тражи од свог слуге да плати дугове, а како овај сиромах није имао чиме да плати, он измоли од господара да га сачека и да ће му дугове вратити. „Препознали смо се сви у улози човјека, који је имао велики дуг код свог господара, код цара, дуг који више није могао да отплати, али, када је замолио да се сачека и да ће отплатити, господар му све опрашта. Не само да не тражи од њега да накнадно врати свој дуг, него каже да не мора ништа да враћа, све му је опроштено“, навео је Владика. Тај човјек, додао је Његово Преосвештенство, иако је добио опроштај, није се изнутра препородио, него, чим је срео неког човјека који му је нешто мало дуговао немилосрдно га је напао да му врати тај дуг одмах, без одлагања. „Ко је тај Који је све опростио – то је Господ Исус Христос, Који је то посвједочио својом крвљу на Крсту када је, ради нас и због наших грехова, примивши наше гријехе на себе, примио и страшну смрт, излио своју живоносну крв за нас. Таква је Христова жртва према нама, људима, много већа него што ријечима можемо описати. Љубав Божја је безобална, љубав Божја се јавља као жртва за нас“. „Који је проблем што ми не знамо да опростимо и онда се вежемо? Шта бива са оним који не зна да опрости свом ближњем, а то су, углавном, ситнице? Бива му као оном човјеку, а чули смо у Јеванђељу; чуо онај господар, онај цар да овај није опростио свом ближњем неку ситницу и каже му: Ти си, коначно, себе осудио на пропаст, онда више опроштаја нема“, поучавао је Епископ Јоаникије. У томе је, по Владикиним ријечима, наша трагедија. Господ Исус Христос излио је своју живоносну крв за све нас, и за онога за кога мислимо да нам је нешто крив. „Кад се ради о кривицама према ближњима, човјек може да буде нешто крив, али то се у нашим очима увелича, чини нам се огромно, а кад погледамо боље то је ништа. Заправо, имали бисмо сви снаге да смо имали вјере да опростимо свом ближњем, али, ми се држимо онога што пише у Старом завјету и мислимо да је то праведно, а Господ Исус Христос, видјећи да је то недовољно за спасење, дошао је да све то помакне у страну. То је старозавјетна праведност, која није донијела спасење људима: Око за око, зуб за зуб“, указао је Владика Јоаникије. На такав начин се, појаснио је он, умножава зло у овом свијету ако враћамо истом мјером. Ако имамо ширине срца да опростимо, не само са ће нам бити лакше, него ће се, истакао је Владика, и наш ближњи препородити. „Ми се, редовно, молимо, по заповјести Господњој, оном савршеном молитвом „Оче наш Који си на Небесима“, прослављајући, најприје, име Божје, а, потом, молимо оно што нам треба. Понајвише што нам треба, осим хљеба нашег насушног за сваки дан, је да нам Господ опрости. У молитви „Оче наш“ исповједамо ову истину: И опрости нам дугове наше, можемо слободно схватити као гријехе наше, Као што и ми опраштамо дужницима својим, ближњима својим“. „Нема, дакле, опроштаја ако и ми не опростимо. Ако и ми научимо да опраштамо онда имамо слободу пред Богом да тражимо опроштај. Ма колики гријех човјек учинио у овом свијету, Господ је спреман да му опрости ако се каје. Толика је Божја љубав“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући на крају своје бесједе да када опростимо свом ближњем ми васкрсавамо из гријеха, јер је сваки гријех мала смрт; ако научимо да праштамо својим ближњима, а то не може без велике Божје благодати и милости, ми, већ, овдје, имамо предокушај васкресења, новог живота, Царства небеског вјечног и непролазног. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Налазећи се на прагу нове школске године, са званичне интернет странице Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске "Саборност" доносимо обраћање Његовог Преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија које је упутио свим полазницима Православног катихизиса. Ближи се дан када ћете са својим дететом кренути у школу ради уписа у први, или наредни разред. Том приликом ви ћете се у његово име или у договору с њим изјаснити да ли ће оно учити православни катихизис, односно веронауку, или неће. Размислите добро, на вама и на вашем детету је велика одговорност. Ваш избор или савет ће можда суштински определити животни пут вашег детета. У име наше свете Цркве упућујемо вам стога ово пастирско писмо са намером да вам помогнемо у доношењу важне одлуке у вашем животу и у животу вашег детета. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Просто речено, да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, државник, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква, заједно са вама родитељима, а уз пристанак ваше деце, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, урадиће неко други, али на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју и вашу децу? Црква полази од тога да је човек икона Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао човек и који је присутан преко људи у Литургијској заједници. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као и свако друго живинче и не разликује се од њих. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје идеја, која се често окреће против човека и његовог достојанства. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације овог народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се не завршава смрћу. Ако човек пристане на то да је смрт свему крај, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Та заједница се може остварити једино у Литургији као заједници са другим људима, зато што се Бог открива једино у Христу као човеку, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију. У обликовању наше будућности учествујемо сви, ви децо, ви родитељи, држава преко школе и ми као Црква. Једино сви заједно можемо стићи до циља. Милошћу Божијом, Ваш епископ и заступник пред Богом, Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије Извор: Саборност

Снежана Маринковић, наутрициониста-дијететичар у Заводу за јавно здравље Ваљево, саветује како да се квалитетно и разноврсно хранимо у току поста. „Пост је опоровак душе и тела“, каже гошћа која напомиње да је улагање у здравље, улагање у будућност. „Без воде и понеке воћке, не крећите нигде“, каже Снежана која закључује да се извор енергије крије у бобичастом воћу, махунаркама, печуркама и риби. На звучном запису благодаримо радију Источник.

У 1.недјељу по Духовима – Свих Светих, 23.јуна 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Тимотеја Бруског и Петровске покладе, саборно и молитвено било је у Острогу. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживала су му острошка сабраћа протосинђел Сергије и јерођакони Атанасије и Роман. Одговарала је острошка братија, а молитвено је са монаштвом учествововало мноштво вјерног народа који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након читања Светог Јеванђеља, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о.Сергије који је казао да се Сви Свети Христови данас прослављају, зато што поред ових које је Бог открио, има мноштво светих који су из свог великог смирења своју светост вршили тајно од људи, а Богу је све јавно, па тако и светост. – Не може се сакрити ни једно ни друго, а нарочито кад је међу људима тај свети. Господ је рекао не може се сакрити град који на гори стоји и зато су се многи светитељи повлачили у тишину да би могли да служе Богу неометано. Међутим, то је исто Божији промисао за њих који су били скривени од наших очију. Бог је дао итекако јавно свете чији је живот за свог биолошког постојања и боравка на земљи већ тада био јасан. Међу тим свима светима ми имамо нашег, слава му и милост, Светог Василија, чији је живот био итекако транспарентно јасан, да је он једна од оних који, како каже Свето Јеванђеље, који се није одрекао Христа пред људима, него Га исповиједио и то у тешко вријеме кад је са истока притисло једно царство које је прогонило Хришћане, са запада друго, а он сабијен овдје, немајући никога осим Бога и шачице људи и то у врло тешким условима. Немаштина, неуслови за било какво развијање пољопривреде, ни било чега. Борба је била за саму храну, али Бог је био његов помоћник и он је Бога пред свијетом јавно исповиједао и није остала празна његова нада, његова вјера, него га је Бог прославио и његов народ, Хришћане, све нас који сте овдје дошли – рекао је о. Сергије. Ријечи Господње које смо чули из светог Јеванђеља ”ко се не одрече мене пред људима,нећу га се ни ја одрећи пред Богом”, говоре како су светитељи добили славу. – Бог их је прославио на земљи, да се њима подижу храмови, да се у њихов спомен врше молитве, а оно што је битније од тога, јер њима та слава није потребан него нама, Бог их је прославио и они обитавају у радости Господа Бога, живе вјечни живот у Рају Божијем и то је оно што нас треба мотивисати да останемо вјерни Христу – казао је о. Сергије. Подсјетио је и на ријечи Господње ”ко љуби оца, или матер, или браћу, или сестре, или жене, или дјецу већма него мене, није мене достојан”. – Заиста је тако. Погледајте како се људи одвајају од Бога, од Цркве Божије, чак јој се и противе, зарад љубави према неким шумарцима, брежуљцима, а то није права љубав. Једино оно што је на Господу Богу живом засновано и на истини Божијој, остаје вјечно. Све друго пропада, све друго пролази, па и наш сам живот, ако није заснован на Христу нема вриједност и жалостан је – закључио је о.Сергије и нагласио да смо позвани да будемо са богом, да будемо у Цркви Божијој, да служимо Богу, да будемо свјетлост свијету, а не да се што би рекао Свети Владика Николај ”са гусјеницама отимамо око брста”. Извор: Манастир Острог

У Недјељу пету по Васкрсу, у Недјељу жене самарјанке, 26. маја, у Храму Христовог Васкрсења одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење протојереја-ставрофора: Далибора Милаковића, архимандрита Исаије – игумана манастира Бијела код Шавника, као и протојереја Миладина Кнежевића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу и у част Божију, током Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и Храмовни хор ,,Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“ из Подгорице. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин који се осврнуо на суштину јеванђелске приче, појашњавајући да само оваплоћење Сина Божијег показује да Господ Исус Христос јесте наш истински спаситељ, будући да је прошао и проживио све оно што је људско, осим гријеха: „Знамо сви да је Христос, узевши људску природу узео и тзв. непорочне слабости људске: жеђ, глад и све оно што је и као други људи чинио. осим гријеха. Наравно, то нам опет показује да је Он наш спаситељ. Како каже Свети Владика Николај Велимировић: Шта ће нам Бог који не разумије како је бити човјек? Дакле, Христос је прошао и проживио све оно што је људско, осим гријеха. Био је и жедан, и јео са људима, претрпио је страдање, бол, патњу и смрт. Дакле, Христос је наш спаситељ између осталог зато што је узео нашу природу и прошао све, и Њега је бољело што свакога човјека боли и зато нас разумије, зато има љубави за сваку људску душу.“ Отац Мирчета се осврнуо и на само покајање жене Самарјанке, будући да нам јеванђелска прича свједочи да се њен живот промијенио и преобразио од сусрета са Христом, те је резултирао покајањем. Како даље наводи отац Мирчета тако се свака душа људска која се сретне са Богом мијења и преображава: ,,У овој јеванђелској причи видимо како се ова жена Самарјанка покајала, како се њен живот промијенио, преобразио, како се покајала од сусрета са Христом. Тако се свака истинска људска душа која се сретне са Богом мијења и преображава. Ниједан сусрет са Богом човјека више не оставља истог, непромијењеног, него човјек се мијења на боље, његова личност, преображава се.“ У даљем свом излагању отац Мирчета је нагласио да треба да захватамо и напајамо се са извора бесмртности, да не би доживјели гору смрт од оне физичке и пролазне, а то је она духовна и вјечна смрт: ,,Пијући ову воду земаљску ми знамо да опет ожеднимо, а да је не пијемо знамо да би умрли. Али, шта се дешава са нама ако не пијемо од овога извора и са источника о којем говори Христос, а тај извор је Он сам!? Е ако не пијемо са њега, са тог извора, такође, умиремо. Али, умиремо гором смрћу, зато што тако умиремо вјечном смрћу. А пијући са извора који је у ствари Христос, са извора који је Он, односно – који је Његова личност, Његова Црква, Његово тијело, Његове свете тајне, Његове благодатне енергије, пијући са тога извора ми се напајамо животом вјечним и сами задобијамо вјечни живот. Постајемо вјечни пијући са извора бесмртнога“ поручио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета је овом приликом најавио одржавање Тројичинданског народног сабора за одбрану вјере и светиња Божијих. Тројичиндански сабор се организује поводом од стране Владе Црне Горе недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који би, уколико се у овом и оваквом облику усвоји у Скупштини Црне Горе, довео у незавидан и обесправљен положај Митрополију и све епархије Цркве Божије у Црној Гори, угрожавајући јој самим тим име, достојанство, предање и имовину. Сабор ће се одржати у суботу, 15. јуна ове године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, а започеће Светом литургијом у 9 часова. Света архијерејска литургија ће се саборно служити са епископатом, свештенством и вјерним народом. Отац Мирчета је позвао све људе којима је Црква Божија у срцу и све људе који имају љубави и добре воље да тога дана дођу и присуствују служби Божијој и заједно се Богу помолимо, за очување вјере и светиња Божијих и не изгласавање таквог закона. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу месопусну, када обележавамо молитвено сећање на наше упокојене сроднике, праоце, оце, браћу и сестре који су свуда у православљу уснули у Господу, одслужена је света архијерејска Литургија у храму Васкрсења Господњег на Бозману. Његовом Преосвештенству саслуживали су оци: протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Зоран Крстић, протонамесник Немања Младеновић, ђакон Урош Костић и ђакон Александар Ђорђевић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Читајући Јеванђеље по Луки, где нам Господ говори о знацима на крају времена и на крају историје света, Преосвећени Владика обратио се верном народу. Храм је био испуњен народом који је дошао да се помоли Богу за своје упокојене, изражавајући наду у оне речи Господње, “да у Господу нема умрлих”. Литургија се служи за живе и за мртве. Пред Богом нема мртвих и сви су пред Њим живи. Владика је истакао циљ због којег се служи Литургија: “Служимо у спомен онога што је Господ учинио и чини за наше спасење. Зато је Литургија најважнија молитва. Зато је Литургија жртва, јер све се на Литургији жртвује зарад вечнога живота. Ми се данас молимо за наше покојнике, и кроз молитву да се молимо за њих, ми њих чувамо од заборава. Јер ако ми заборавимо наше покојнике, и нас ће наши потомци. Молитвом се ми најлепше сећамо наших покојника. Ми када се молимо за њих ми разговааварамо са њима, ми се сећамо. Никада не може да умре оно што се воли. Како може да нестане онај кога волимо? Зато треба да се подсећамо те љубави наших покојника и да се сећамо те љубави Божије. Ми разговарамо са њима и осећамо као да су ту. Како може мајка заборавити пород свој? Осећамо их јер верујемо да они нису мртви, као да су ту, јер кроз молитву призивамо Бога. Молитвом умилостивљавамо Бога. То је да Бог буде милостив и нама и нашим покојницима. Ништа тако покојници не траже од нас, као што траже молитву и добра дела. Ми њима помажемо да Господ буде милостив”. Свети апостол Павле на једном месту каже да “нећемо сви уснути али сви ћемо се променити, у трен ока, при последњој труби када Господ буде дошао, јер ће затрубити и мртви ће устати нераспаљдљиви и ми ћемо се променити. Када би размишљали о речима апостола другачије би схватили смрт и васкрсење мртвих. Тиме је казана васцела тајна људскога бића, а то је да свако људско биће путује кроз смрт у Васкрсење мртвих. Ово значи да је од Господа Христа смрт постала уснуће и сан. Као што се од сна будимо тако ће Господ пробудити свакога од нас. Пробудиће то наше тело од тога нашег спавања”. “Где су душе праведника?”, упитао је Преосвећени. “Оне су у руци Господњој. И када тугујемо за нашим упокојенима то јесте људски, али не смемо да очајавамо. Зато се ми молимо за наше покојнике. Људски је плакати а хришћански је не очајавати. Наша Црква је установила и дане посебне – задушнице, да се тада сетимо њих. Да се сетимо да су наши покојници били јуче оно што смо ми данас. Када човек умире са вером, онда он и са вером у Христа васкрсава”. Преосвећени је на крају истакао да: “Оци говоре да када неко умире онда они хришћани који су око њега треба да читају Символ вере, и да кроз то читање ми потврђујемо да је тај наш сродник који умире веровао у Христа. Господ ће примити то наше исповедање. Зато сећајмо се наших покојника кроз молитву и кроз добра дела. Јер оно што они не могу учинити ми живи можемо да допринесемо да Господ буде милостив. Ми се молимо да Господ дође, јер ако Он не дође узалуд нам вера и молитве. Не смемо очајавати нити туговати што ћемо се једнога дана наћи заједно са нашим покојницима. Тада ћемо живети ако се удостојимо Царства, у радости да гледамо Лице Божије”. Извор: Епархија шумадијска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сретење Господње, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у капели која је посвећена Успењу Пресвете Богородице у Ресифеу. Митрополиту су саслуживали Преосвећени владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило, протојереји-ставрофори: Алексис Пења, Рафаило Сантос и Обрен Јовановић, отац Педро игуман овдашњег Манастира Свете Тројице и ђакон Александар Лекић. Током Литургија која је служена на португалском, шпанском, грчком, српском и црквенословенском језику Митрополит је крстио дјечака, Филипа коме је пожелио да буде сличан апостолу Филипу чије име носи и благословио њега, његове родитеље и све сроднике.. Своју архипастирску поуку вјерном народу који се сабрао из многих крајева Бразила, Америке, Русије, Високопреосвећени Митрополит је почео ријечима из посланице великог учитеља Цркве, Светог Игњатија Богоносца: Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и народом Божијим који служе Свету литургију, тамо је једна света саборна и апостолска Црква. „Данас овдје у овом храму, присутан је ваш нови епископ. Заједно са мном, са презвитерима, свештеницима, ђаконима са новим хришћанином Филипом и са вама вјернима служили смо Свету литургију и причестили се Тијела и Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Срели смо се са Богом, примили смо Господа у своје тијело и душу. И срели смо се у љубави Божијој једни са другима.“ Митрополит је казао да се тако у овом малом храму, малој заједници, јавила сва пуноћа једне свете Цркве Христове и да све друге заједнице црквене, било оне мале или велике, могу само да љубав Христову придодају у ту заједницу. „Све што оне имају, имамо и ми данас овдје. То је велики Божји дар, велики благослов за вас и вашу заједницу која је до сада имала администратора ове Епархије“, казао је Митрополит Амфилохије. Појаснио је да је он био администратор у оснивању ове епархије, али да је прошле године устоличен нови епископ епархије за Латинску Америку, буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило: „Велики је то Божији дар. И ова заједничка служба је велика радост и благослов за нас који смо дошли овдје а такође радост и благослов Божији и за вас.“ Истакао је владика да је данас посебан благослов и највећа радост ове заједнице и то што је мали Филип постао нови хришћанин. Подсјетио је да ће освештати, ако Бог да, сјутра нову цркву у граду Каруару, коју је отац Жаиро заједно са осталима саградио, и у догледно вријеме камен темељац новом храму Успенија Пресвете Богородице у Ресифеу: „Из ове мале капеле ће израсти дивни храм Божији, који ће бити благослов не само за вас и вашу заједницу, него за све који живе у овом граду. “ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је пожелио да Бог благослови новог владику Кирила да сабира заједнице благословених православних хришћана широм Латинске Америке. Владика Кирило се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, који је оснивач ове Епархије, што је и поред 80 година прешао десетине хиљада километара да дође и покаже своју љубав овој заједници. Преосвећени је позвао све вјерне да слиједе примјер Митрополита, који помаже изградању будуће цркве, да се и они уграде сходно својим моћима у нови Храм Успења Мајке Божије овдје у Ресифеу: „Каже апостол Петар: Ми смо сви живо камење које се уграђује у Цркву Божију. Надамо се, ако се тако уградимо у тај храм да ће нас Мајка Божија својим Успењем такође однијети на небо својему Сину.“ Захваљујући се презвитерима, оцима Алексису и Рафаилу, владика је подсјетио да је отац Алексис у Буенос Ајресу прије двије године прославио тридесет година службе, када му је Митрополит поклонио крст, а да ове године прослављамо тридесет година свештеничке службе оца Рафаила. Тим поводом, у своје и уме Митрополита Амфилохија, владика Кирило је напрсним крстом даривао оца Рафаила, „Наше служење је ношење крста, није то нека почаст него морамо да слиједимо за Христом, подражавамо Христу – ходимо за Христом и носимо свој крст како би што више људи привукли спасењу“, казао је Преосвећени владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Иако је и у време појављивања, као и данас, ова НВО регистрована у полицијској станици на Цетињу, нема вернике већ само „чланове“, иде наруку акутелном режиму у његовом настојању да се обрачуна с једном пописном, натполовичном већином у држави коју чине верници Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско-приморске. А да је ова „црква“ настала вољом власти сада то нико више не спори у Црној Гори. Човек који је аминовао све потезе НВО „Црногорске православне цркве“, лидер владајуће Демократске партије социјалиста, вишедеценијски премијер и сада по други пут председник Црне Горе, Мило Ђукановић је једном подгоричком порталу изјавио да Србија „води рат против независности црногорске државе“ и да то „није од јуче, јер Црна Гора плаћа цену од трагичог краја Првог светског рата, када јој је Србија анектирала територију и када је укинута црногорска православна црква“ . На Лучиндан 31. октобра 1993. године, припадници тадашњег Либералног савеза и још неких мањих сепаратистичких, прозападних партија, као што су Социјалдемократска партија и Црногорски федералистички покрет, на Цетињу су “ основали“ тзв. Црногорску православну цркву, на чије су чело поставили рашчињеног свештеника Православне цркве у Америци Антонија Абрамовића. Абрамовића је, како се касније испоставило, заговорницима аутокефалне “ црногорске “ цркве, подметнула државна безбедност, која је о некадшњем монаху СПЦ-а (био је игуман Високих Дечана током Другоог светског рата, потом и игуман манастира Савина код Херцег Новог) имала компромитујући садржај због којег је и рашчињен током боравка у Северној Америци, а тиче се педофилије. Абрамовић је преминуо 1996. године, а за новог „поглавара“ је изабран актуелни челник ове НВО Мираш Дедеић. Дедеић је вишеструко занимљива личност. Он је био свештеник Цариградске патријаршије у Риму, али му је надлежни епископ због огрешења о каноне забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Почетком деведесетих година покушава да се наметне СПЦ-у, представљајући се као патриота и хуманитарац који скупља помоћ за Србе у ратом захваћеним подручјима. Године 1995. моли Митрополита загребачко- љубљанског Јована да му да парохију у Риму, али му молба није била услишена. Претходно је, још осамдесетих година тадашња Државна безбедност покушавала да га наметне СПЦ-у као викарног епископа, о чему постоје службене забелешке, али је почивши Митрополит цетињски Данило (Дајковић) прозрео „македонски сценарио“ и вешто одолео притисцима из партијског врха и структуре државне безбедности. Наша је новина прва објавила тих година ексклузивни материјал о Мирашу Дедеићу. Током службовања у Риму, као свештеник Цариградске патријаршије, Мираш је био ожењен Италијанком Розаном и не постоји документ о њиховом разводу, те се да закључити да је актеулни црногорски „владика“ и даље званично ожењен, иако „попадија Розана“ не жели да чује за њега више од две деценије. Тада га и Васељенска патријаршија лишава чина, што он у каснијој молби Митрополиту Јовану да га прими на службу тумачи као грчко замерање што је организовао „српску црквену општину у Риму“ и радио за „српску ствар“ као ватрени националиста. Владичански чин је добио од колега Бугара у Софији. Наиме, припадници расколничке групе „патријарха“ Пимена су га „рукоположиле“ у Софији 1998. године. Тек 2000. године тзв. ЦПЦ бива регистрована као невладина организација, што је и њен данашњи правни оквир. Занимљиво је да НВО „ЦПЦ“ ужива наклоност акутелног режима и његову финасијску потпору. У медијима и званичним владиним актима, третира се равноправно са Митрополијом црногорско-приморском, иако се таква „демократичност“ може назвати невиђеном дрскошћу, а у својој суштини нема везе са религиозношћу, већ са чистокрвним атеизмом и похлепном жељом за црквеном имовином која је у Црној Гори велика и прилозима вернога народа који су издашни, посебно они који се остављају острошком или цетињском манастиру. Такође ће бити занимљиво, у контексту најаве великог раскола у православној васељени, збох несхватљиве некаконске и антиправославне тежње цариградског Патријарха да арбитрира на територији Московског патријархата и да томос о независности Украјинске православне цркве. Како ће лавина раскола очигледно да се рефлектује и на апетите македонских и црногорских расколника, биће интересантно видети како ће Патријарх Вартоломеј поступити с истоветним захтевом тзв. ЦПЦ, јер је управо он на челу Светог синода Цариградске патријаршије прво рашчинио, а потом предао проклетству лаика Мираша Дедеића. Тзв. ЦПЦ, осим групице људи, махом атеиста, нема заправо упориште међу православним верницима у Црној Гори и опстајање ове псеудорелигијске заједнице зависи само од тренутних интереса владајуће партије да кроз нови Нацрт закона о верским организацијама покуша да одузме имовину МПЦ-а и да умањи огроман углед и значај Митрополита Амфолохија. Иначе, Мираш Дедеић је најпознатији по скандалима који га прате. Сваке године на Бадњи дан, када се на Цетињу традиционално ложе бадњаци, Мираш организује паралелни „бадњак“ с ефектима на којима би му позавидјеле звезде турбо-фолка, како би испровоцирао вернике СПЦ-а. Захваљујући томе, више је полицијских кордона ових година излазило на улицу него због свих вишедеценијских ломова и трзавица којима обилује социјално-економски живот Црне Горе. Такође, Мираш с групицом насилника, с благонаклоношћу власти и полиције, често упада у храмове СПЦ-а, настојећи да их „врне“. Тако је више пута долазило до тешких инцидената. На странице домаће и светске штампе је доспео и пре две године, када је у Котору ударио старицу, о чему сведочи видео-снимак с милионским прегледима на „Јутјубу“. После расправе о Нацрту закона о верским организацијама, којој је уз верске организације присуствовао и он, наишао је на грађане који су му упућивали погрде. Он је тада отвореном шаком ударио старицу у лице, после чега је она изјавила да је дотакао „сами ђаво“. Недавно су и расколници имали раскол када је становити Лав Лајовић, некадашњи директор у дневном листу „Побједа“ и челник НВО “ Хришћанске цркве“ преобучен у мантију НВО „ЦПЦ“ покушао да детронизује Мираша, али безуспешно. Међу свештенством „ЦПЦ-а“ је и чувени Жика Смедеревац, некадашњи свештеник у Смедереву, који се нашао у Подгорици с парама црквене касе, због чега је против њега покренут поступак пред судовима Србије. Новица Ђурић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прецизније речено, Србија задржава север Косова, који ионако контролише, а треба да преда остали део Косова и Метохије (са већином нашег народа и светиња) и по свему судећи део простора Прешева и Бујановца (Зато је Београд јуче хладно тако прећутао претње Приштине да ће анектирати Прешево). Дакле властодршци у Србији спремни су да предају К-Албанцима територију за коју су се барем по Уставу на Еванђељу заклели да ће чувати као део Србије. Остаје доста тешких задатака: Мењање Устава Србије и Косова. На Косову се мора ућуткати опозиција која хоће целу територију Косова (сукоб Тачи-Харадинај је у току), у Србији прогласити за издајнике и плаћенике све који ово не виде као акт највећег патриотизма, уз најбескрупулозније таблоидско блаћење и претње појединцима, маргинализовати улогу Цркве јер им не даје подршку за издају и, коначно, у току септембра или почетком октобра потписати свеобухватни споразум са неким привидним гаранцијама за Србе јужно од Ибра и пар манастира који остану (на чему инсистирају међународни фактори ваљда како би све имало барем неки привид праведности, макар за неко време). Важно је напоменути да у Бриселу представници Београда никада нису разговарали о црквама и на томе су искључиво инсистирали међународни представници. Ови су се бавили искучиво територијом и изналажењем начина како да српскм народу продају рог за свећу. Црква је на време говорила и нису нас слушали. Кренули са најпрљавијим нападима и лажима, иако добро знају да је Црква најјачи противник независности КиМ. Маске су коначно пале (додуше мало раније него што су планирали јер смо изашли у јавност и макар предупредили насилни сценарио који је био планиран). Овај план етничке поделе територије, који из милоште зову "разграничење" по свему судећи има прагматичну подршку кључних међународних фактора, под условом да се криза не излије на простор БХ и Македоније. Не бих о детаљима. Биће оних који ће о томе писати више. За нас у СПЦ на Косову и Меотхији ово није и неће бити политичко питање, већ питање опстанка нашег верног народа и светиња са којим остајемо до краја уз све последице договора моћника. А они који вуку Србију у ову трагедију, нека се правдају и обмањују и друге и себе саме. Бога и народ који види својим очима, не могу преварити. Будући, ипак, да је реч о подели територије на етничком принципу, дугорочне последице за Европу биће веома опасне али, хвала Богу, доста је паметних људи и међународних и домаћих о томе говорило на време. Нису их слушали. Процењујем да ће овај споразум ако га успеју спровести изазвати толику нестабилност да ће будућност овог дела у Европи за дуго бити на листи чекања, али видећемо Бог да је на помоћи свима и да опрости онима који заиста не знају шта раде јер њима није лако, изобличаваће их њихова савест до краја живота, јер знају да Бог све види (ако уопште верују у њега) и свесни су да народ и историја памте! Сетимо се ове фотографије. Остаће у историји! Заклетва на Мирослављевом Јеванђељу. С Богом се није играти!

Он је подсјетио на страдање Митрополита Јоаникија Црногорског и страдање наше Цркве у вријеме комунизма. Поучавајући нас о значају поста и правилима Петровског поста, који је у току, отац Жељко наглашава да ми постом треба да свједочимо своју вјеру. Како да научимо да бринемо о сваком свом поступку да не би саблазнили Бога и ближње своје, јер ријечи су Самога Господа: Тешко ономе од кога долази саблазан. О трпљењу у брачном животу и како да научимо да носимо крст свој без роптања, учи нас отац Жељко. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако чујете ову емисију и душекорисне духовне поуке оца Жељка Ћалића. Извор: Радио Светигора

Поводом почетка Петровског поста, отац Јован упутио нас је на правила поста као и на важност светих тајни Причешћа и исповијести, и појачања молитве у току овог поста и поста уопште. Отац Јован Радовић одговарао је затим на питања наших слушалаца. ,,Ако Хришћанин који живи у свијету побиједи неку страст да ли то значи да се заувијек изборио са том страшћу или то може бити замка“-било је једно од питања. Он је објаснио и појам православне мистике. Како да користимо интернет и друштвене мреже, како да изаберемо оно што ће нам бити на корист, објашњава отац Јован. Јер ако се не користи правилно све ово може прећи у другу крајност и изазвати болест зависности, у овом случају од интернета. Колики је гријех бити у вези са особом која је друге вјере и уопште живјети у вези која није крунисана црквеним браком. Како да одговоримо на поуке својих ближњих, који на наше редовне одласке у цркву, кажу ,,да није добро ништа претјерано па чак ни молити се Богу“-само су нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију и духовне поуке оца Јована Радовића. Извор: Радио Светигора