Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'богдан'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Текст - Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Г. Фотије Музика и вокал - протођакон Богдан Стјепановић Аранжман, студио, микс, мастеринг и музика - Срђан Бојић, Бијељина Пратећи вокали - Ирина и Христина Петровић, Срђан и Горан Бојић Хор - Дјечији хор цркве Светог Ђорђа (Бијељина) Диригент - мр Биљана Јефимић Жичани инструменти - Аднан Хаџикадунић Дувачки инструменти - Ђорђе Вујичић Спот припремили: Мира Лолић Мочевић и Ведран Марић (РТРС) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Ваша Светости, Господине Господине Иринеју! Ваше преосвештенство чествовани оче Декане Иринеју! Ваша преосвештенства Епископи! Високочасни и часни оци наши! Уважене екселенције и добродошли гости! Часни оци и сестре монаси! Господо студенти! Драга браћо и сестре! — пред вама као пријатељима Православног богословског факултета и Српске православне цркве, припала ми је, ево, незаслужена част да поводoм данашњег црквеног Празника искажем скромне али искрене речи о великом пријатељу Христа (Лк 12, 4; Јн 3, 29; Јн 15, 14), сâмим тим о вашем пријатељу — о Светом Сави Српском! Зато, како би он сâм препоручио, затражићу од њега благослов и подршку како бих га, иако немушт, покушао достојно међу нас да призовем, Кондаком 1 Акатиста Светом Сави: „Изабрани од Цара силâ, Господа Исуса Христа, и, благодаћу призвани од краљевскога рода у монаштво и архијерејство, први светитељу Српске Цркве, богоносни оче Саво, допусти нам да Те хвалимо са љубављу од Бога дарованог нам пастира и учитеља…“ 1. Идентитет је прича о томе ко смо, одакле долазимо и чему идемо. Из тог разлога идентитет је и размишљање о томе ко сам ја и ко су моји други. Идентитет је и свест о том питању. Идентитет је и савест којом се на то питање тражи или даје одговор, и то уживо: у индивидуалној и колективој историји, пошто никад нисмо сами. Идентитет се остварује утемељењем у осовинским вредностима. А вредности су све оно што служи чистом и добром животу. Свети Сава је наш идентитет јер он је наша основна вредност и наш темељни смисао. Зато Јован Дучић њега с правом препознаје као „велики печат српске историје“. О Сави Црква даје предање као свету причу: да не бисмо изгубили идентитет. Кад Црква о Светом Сави прича, тад он говори. Тад се он обраћа нама из нас сâмих. Јер Цркву је Србима даровао Свети Сава. Он је нас усиновио Богу Оцу у Христу. Ми смо стога њихова деца а они наши духовни родитељи. Ништа мање од тога Свети Сава нама није дао. А то нам је Сава могао дати јер се он идентификовао безостатно са Господом Исусом Христом, Сином Бога Живог. Христос и Црква два су лица исте Љубави Бога Оца према људима. Прва страна посматра тебе лично, друга страна посматра нас саборнолично. Љубав Очева према свеколикој твари, видљивој и невидљивој, предата је нама кроз Сина његовог Исуса Христа како не бисмо били плен смрти и како бисмо имали живот вечни, како бисмо тај живот започели у Христу – овде и сада. „Какав дар!“, говори наш Светитељ, „да не умремо никад!“ То је смисао наше личне борбе и саборне историје. То је пут Светοг Саве. То је динамика светосавског идентитета. Како је казао Васко Попа: „И земљу од старе храстовине / За стајаће звезде везује / Пере шапе својим вуковима / Да трагови мрачне земље / На њима не преживе / Путује без пута / И пут се за њим рађа“. Осведочивши се у Христов Пут као Истину, у ту Истину као Живот, Свети Сава је одлучио да се са Христом поистовети — до смрти. Он је то учино за Христа, а Христос за њега. То је дело: то је пут диван (Откр 15, 3). То дело Светитељ је остварио испунивши правило побожности и закон богоподобности. Такво законоправило води спасењу и надасве љубави према Богу и свему Божијем. У српскословенском језику израз „идентификација“ преводи се управо речју поистовећење. У Цркви као заједници спасења „идентитет“ се утемељује на основу поистовећења са животом Исуса Христа, стога и као живот у Исусу Христу. С ким се поистоветимо с њим ћемо везати своју судбу: у њему ћемо засновати битије и житије, и будућност. Тај неко, или то „нешто“, биће наш идентитет. Свети Сава је свој идентитет свезао Исусом Христом. Најмлађи син Стефана Немање тако је изгубио Растка, старог себе, а стекао Саву, то јест вечног себе. Он се погрузио у себе, сакривши се греху, а њега је изронио у јавност наше повести Спаситељ. Сакрио се Сава греху, не и слави од Христа. Путовао је он по безданима самопреиспитивања, а допутовао до нас – да нам светошћу постави питање: ко сте, где сте, чему следујете – и чему све то, ако не води поврх греха, зла и смрти. Ако одговор буде светост, онда српство може реализовати светосавље као свој идеални идентитет. Лице Савино јесте саподобно Образу Исуса Христа. То је икона оваплоћене божанске Љубави. Та Љубав лично даје смисао, енергију и подршку Савином свеживотном пројекту. То је пројекат охристовљења, одуховљења и освећења српског рода и народа. Другим речима, то је светосавље. ┼ Криза идентитета српског народа, и сваког појединца у њему, кад бисмо Саву питали, није друго него криза поистовећења са Исусом Христом. Тачније, наши расколи, лутања, страдања пре свега јесу израз кидања односа поистовећења са Господом Љубави и његовим Светитељем, Равноапостолом, Архијерејем и Пастиром. А тај пастир учинио је све да израстемо у народ Божији (1Пет 2, 9), Нови Израиљ (Мт 15, 24), како би се отели сваком фараонском ропству. То је назначио Бранислав Црнчевић када је казао: „Не знам стадо толико раштркано / па пастира толико запосленог: / цркве су Савине и Хиландар и Јасеновац, једном руком ваља упалити милион свећа / јеси ли се уморио, Свече“. Нису нас раштркавали само непријатељи. Ми смо најболније раштркани неозбиљношћу грехâ, као и грешном неозбиљношћу нашег односа према Светом Сави. То је поигравање са нашим идентитетом. Како идентитет не би био упитан упутно је ићи према Сави. Јер он је задати отац, а даровани брат – да нас мири, призове памети и на подвиг упути. То је надасве подвиг покајања и рада – пре свега рада на томе. Остало ће се од Бога нама додати кроз светитеље у којима је диван (2Сол 1, 10). До тада опомињу речи Љубомира Симовића: „… На Твом смо гробу, оче Саво, оставили штаке, ал’ не стигосмо куд смо наумили!“ 2. Пошто је Исус Христос лично пунина мира и љубави што превазилазе сваки ум (Фил 4, 7), Свети Сава живот и смисао у Христу штити управо миром и љубављу — другим речима, светошћу. Светост и није друго него сушти Свети, то јест Бог. Бог живи ради даривања мира и љубави Другоме. Отуд Сава светост штити Светим: животом по Христу, у Христу, ка Христу и за Христа. Светост је тако себеодрицање које Љубав и Мир дарује другом. Кад то постигнемо у нас се усељују (а) Дух Бога кроз Христа, (б) Божији начин постојања и сâмим тим (в) светост и сви свети, то јест Црква. Како нам је показао Свети Сава као српски образ Христа – начин постојања Бога одређен је драговољним жртвовањем. Жртва и жртвеник, тако, извиру из срца божанског живота: Син је све предао Оцу, а Отац Сину – Духом Светим (Јн 19, 30). И за нас важи, жртва је словесна и богоугодна ако се њоме отржемо од себе ради неког другог, у име Бога. То се постиже (а) покајањем ради прочишћења, то се пројављује (б) просветљењем ради учења, то се усавршава (в) одуховљењем ради освећења и обожења у Истини. Све то заједно јесте круна славља којем нас призива највећи међу нама – светитељ српски Сава. Претходно је Сава ходао бос. Савине стопе симболишу разрешење од ỹза богупротивног света. Оне уједно симболишу искреност огољења свег срца, свег ума и све снаге његове пред јединим Светим (Мр 12, 30, 33; Лк 10, 27). Сава је Светом Гором, и касније Светом Земљом, ходао достојно јер је проходао светошћу. Табани груби, образ мекан. Суровост према себи, према другима недорецива благост служења. ┼ У босим стопама Савиним видимо то преко потребно покајно самоогољење пред Богом, како бисмо се у Божији благослов обукли. Како би он нама казао, као њему његов телесни отац: „Благословен да си благослове мој“. Свети Сава се пред Богом оголио, али се Христом Богом опасао. Уколико нисмо на то спремни, утолико себе и нашу народно-националну историју самопрепознајемо као разголићену и распојасану. Наше кризе тако нису само кризе идентитета већ и кризе спремности на светост по образу светосавског Христа. Безобразност је тако реч која означава губитак идентитета и светости, губитак достојанства и достојности, односно испалост из повести спасења. 3. Светост јесте једино средство којим се присуство Бога у простору и времену може сведочити и штитити, колико стоји до људи помогнутих Богом. Врлином светости, и то Савине, долазе нам и сва богодолична и богоносна утемељења којима српски хришћански народ штити присуство свог свештеног призвања, којим народ стоји и пада. Речју: Свети Сава утемељује светост како се наши темељи не би обесветили, како се не би љуљали нити осипали – никад. У то прониче реч Војислава Илића: „Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи, / Векови су прохујали и многи ће јоште проћи – Ал’ то дете јоште живи, јер живи његова слава“. Другим речима, светост Савина истáче светлост и славу Христа у наше темеље. Она то чини будући да Духом Светим осведочава присуство Христа у сили. То присуство јесте „крајеугаони камен“ (1Пет 2, 4; 2, 6) што подлежи сваком добром назидању. Светост Савина осведочава силу Христа као темељну „рекапитулацију“ (Еф 1, 22; 1Кор 15, 24) сваког дамара нашег бића и жића, као фундамент сваке личности, сваке историје, сваког дела — ако жели да преостане. Отуд легат Светог Саве јесте следеће: свака просвета – и манастирска и факултетска – мора да рекапитулира своју посвету, свака власт – и црквена и државна – мора да рекапитулира своју бестрасност, свака делатност – и дипломатска и културна – мора да рекапитулира своју духовну обзирност. Из тих разлога Свети Сава је утемељио литургијски, евхаристијски и причасни свеуслов наших односâ: као благослов нашој будућности — а то је: сједињење са Христом. Једино се евхаристијом можемо у потпуности поистоветити са Христом и са другима. Једино тако можемо обнављати залог идентитета, светости и утемељења у сили Божијој (Рим 1, 16). Врлином описаних подвигâ Светог Саве ми смо православна заветна заједница у Исусу Христу којим се причешћујемо и којим живимо (Еф 8, 10). Ево из уста Светог Саве наших заветних устава: „Ми који смо хришћани обећали смо: молити се своме Богу свагда, држати заповести његове и творити вољу његову. Јер je ‘вера без дела мртва’ […] Jeр духовна наука није игра, нити речи безумља људских, него је то […] света вера Божија на којој су основани свети чинови у Христу Господу нашем…“, „као на невидљивом крајеугаоном Камену црквеном“; „ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове ви који сте примили веру Божију и сачували је у чистоти“. Управо из тих разлога Свети Сава је утемељио Законоправило (посинивши нас Tеодосију I, Фотију, Методију) примио Синодик православља (посинивши нас оцима седам Васељенских сабора: Атанасију, Максиму, Теодори, Дамаскину) и огласио Беседу о правој вери (посинивши нас огњеном Павлу, бистроточном Григорију и златоустом Јовану). Чему ти и такви закони? Закони су ту да штите Љубав дакле Цркву. Чему та и таква љубав? Љубав је ту да буде мерило правде свих закона: правда сваком крштеном у Христа, и сваком грађанину. Није то претензија на стапање државе и Цркве него је то позив на сарадњу ради најпотребнијег: ради слободе у Истини. Господ Исус Христос узакоњује и заповеда управо Љубав према другима (Јн 13, 34; Рим 13, 8). Јер о љубави „висе сав закон и пророци“ (Мт 22, 40; 7, 12). Утолико Господ нама заповеда живот по Светом Сави, за Светог Саву, ка Светом Сави. ┼ Ми бисмо требали на то да одговоримо, да будемо одговорни, па да узвратимо: „Све за Светог Саву, Светог Саву – низашта!“ Нажалост није увек тако… Дотле босоноге стопе Савине остају столпови са којих, као некад са Старог Русика, он, као столп у столпу, баца на нас своје рухо као покривало благослова. То је покривало равноапостолског архијерејства, пастирства, учитељства и светитељства: покривало хришћанског начина наше историје, нације и културе. Како сведочи Десанка Грачаничка, из подножја Русика гледајући Растка-Саву: „… резаће свети оци моје власи; / и душа под небом јутарњим као шéва биће високо“. Светитељ наш је закон Божији испунио безостатно. Стога је он изабрани законополагатељ наших најфундаменталнијих установа. А то су Црква – као жртвена љубав према ближњем ради васкрсења живота свих и свега, Држава – као преговор, договор и правило ради добробити свих и свега у слободи и праву, Саборност – као себежртвена солидарност ради добробити и Цркве и Државе, ради добра и наших других, Заветност – као верност Истини у Христу, Светосавље – као православље српског стила ради очувања наше посебности у сабору свих и свега што је Свето. Како казује Доментијан, у својој Архиепископији, и Сава и брат му Стефан „гораху Духом Светим о исправљениј божественом и о законје вјерје светјеј“. 4. У темељима тих установа, као камен у камену, као Бог у времену, као светлост у тами, као оријентир у распућу, стоји Савина делотворећа реч о двојединству праве вере ради правог делања и правог делања ради праве вере. Обоје постоје другог ради. А наш Други је све, па и живот свој, дао другима. Зато је наш Сава живот свој поклонио нама. ┼ Одступање од правоверја и правоживља, како наша државна и друштвена криза показују, води у пометњу, расипање и страдање. Катаракта нашег безумља, огрезлост у греху и забораву, закрива катарку Савину која је опловила свет. Она се притом није разбила о спрудове непријатељске. Она није потонула у испалост из свештене повести. Напротив: она је допловила у све што је у свету вредно Богом: у Хиландар као главни град Србије, у Медитеран као утробу цивилизације, у Јерусалим где се васкрсење точи из Крста, у Цариград где се добија пунина вере, у Студеницу и Жичу где се блато претвара у бронзу да живи као красота, у Исток и Запад, и у још даљи Исток где њега иноверни Султан призна за пријатеља и господина: најзад, укотвила се у Оног који је срце Истока и Запада – у Исуса Христа. Из тих разлога треба да одговоримо Светом Сави који је одговорио Богу. Да одговоримо поштено – жртвом љубави у Духу и Истини (Кол 1, 6). Та жртва је Савин живот. Наша је дужност да том житију следујемо. Зато треба да будемо одговорни и да прихавтимо Савину радикалност и Савин рад. Тако ћемо избећи радикалне проблеме. Притом не сумњамо да Светитељ стоји близу – присан као корен, чист као овај снег, – и не двојимо да његова љубав покрива наше недостатке, као снег блато, „како не би храмао“ живот наш. Све нам је дао Свети Сава: идентитет и пажњу — од Христа светост и брижност — од Христа утемељење и верност — од Христа: дао нам је очишћење, просветљење, обожење одговорност и одговор — од Христа завет и обећање — од Христа: дао нам је Цркву, државу, саборност, заветност и светосавље наду и будућност — од Оца кроз Христа Духом Светим дао нам је себе а ми смо себи додали себе и своје без Христа неки од нас су Светом Сави дали све од себе ради Христа – како би пред собом, својима и другима „били људи“: људи Христови. Стога допусти Свети Саво Српски и свехришћански, теологијо, философијо, поезијо и науко наша!, озбиљности наша, да ти молитвено захвалимо, како и доликује, другим делом Кондака 1 Акатиста Теби, ево, неседећи макар у овом часу пред Тобом: „… а Ти, који имаш слободу пред Господом, моли се непрестано, заједно са оцем и братом својим по телу, Симеоном Мироточивим и преподобним Симоном, за спасење рода свога, православног народа српског, и за нас грешне, избављајући од свих зала, невоља и жалости нас, који Ти кличемо“ радуј се Свети Саво српски светитетљу и просветитељу“. Нека прва и друга половина Кондака Сави буду јабука нашег здравља и славља: јабука непресечена а сједињена – не јабука раздора већ плод достојан покајања. Радимо на томе. Амин! Светосавска беседа на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 27. јануар 2012, објављена у: Богословље 1 (2012), 34–40. Извор: Теологија.нет
  3. Након увида у обим и значај сабраних материјала – легата, са свешћу о значају личности и дела Жарка Видовића, дошли смо до одлуке о потреби оснивања установе типа фондације – задужбине. Главни циљеви рада Задужбине јесу следећи: 1. стручно чување легата Жарка Видовића; 2. научна обрада легата Жарка Видовића; 3. публиковање објављених и необјављених ауторских дела Жарка Видовића, уз посебна издања; 4. промоција идеја и вредности дела Жарка Видовића ради црквено-образовног и црквено-просветног уздизања српског народа; 5. организовање панела и конференција посвећених лику и делу Жарка Видовића, као и тематски и аксиолошки сродним личностима и делима; и друго. Ради почетка рада на остварењу горенаведених циљева 19. 05. 2017. године у деканату Православног богословског факултета одржана је седница иницијативног Одбора задужбине „Жарко Видовић”. Једна од главних одлука била је та да се легат Жарка Видовића (за сада раздвојен на три поменута дела) обједини и лоцира на Православном богословском факултету[2]. Предности такве одлуке јесу да легат чини доступним научним радницима, као и да омогућује коришћење оптималних услова за рад који нуде Библиотека односно читаоница Факултета. Одлучено је и то да се уз Управни одбор Задужбине утемељи и Уређивачки одбор Задужбине. Такође је донета одлука о предлогу за одговарајуће утемељење правног статуса Задужбине „Жарко Видовић”. У складу са претходно изнесеним обликован је предлог да Задужбина „Жарко Видовић” добије статус интерне организационе институције у оквиру Српске Патријаршије и да послује у складу са аутономним прописима Српске Православне Цркве. Један од узора при осмишљењу и правно-организационом утемељењу Задужбине била је томе слична, а већ постојећа, организациона јединица: наиме, Фондација „Патријарх Павле”. Предвиђено је да делатност буде непрофитног карактера. Важно је напоменути да је митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на седници иницијативног Одбора за оснивање Задужбине „Жарко Видовић” депоновао неопходни а супстанцијални оснивачки улог, првенствено у сврху публикације сабраних дела Жарка Видовића. У складу са гореизреченим, финансијска средства Задужбине за остваривање циљева јесу следећа: 1. камата од оснивачког улога; 2. прилози верних, других грађана и правних лица; 3. поклони, легати и завештања Задужбини; 4. камата на уложена средства на штедњу, зајам, и друго; 5. средства Задужбине за остваривање циљева чине и приходи од публиковања ауторских дела Жарка Видовића; и 6. други приходи предвиђени законом. На основу свега изложеног, одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ Бр. 869/зап. 690 од 21. јуна 2018. године, одлучено је да се одобри текст оснивачког акта Задужбине „Жарко Видовић” и, на основу одлуке Светог Архијерејског Синода СПЦ Бр. 164/зап. 162 од 26. фебруара 2018, да у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве дужност председника Управног одбора врши Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Сходно чл. 10 Статута Задужбине Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански, Г. Порфирије, као члан Светог Архијерејског Синода за вођење просветних послова, према том положају и дужности, такође је члан Управног одбора Задужбине. У духу одлуке коју је 19. маја 2017. године на ПБФ донео иницијативни Одбор Задужбине, такође је конституисан Уређивачки одбор Задужбине „Жарко Видовић”. За главног и одговорног уредника именован је др Богдан Лубардић. За остале редовне чланове Уређивачког одбора именовани су др Милош Ковић, др Драган Ашковић, Дејанa Оцић и Милош Тутуш. 4. Након низа састанака током 2017. и 2018. године Уређивачки одбор у поменутом саставу, уз благослов и координацију са председником Управног одбора Задужбине (којој је почасни председник Његова Светост Патријарх српски, Г. Иринеј) усвојио је издавачки план и програм везан за подухват приређивања и публиковања сабраних дела Жарка Видовића. Рукописна заоставштина Жарка Видовића је огромна. Уређивачки одбор Задужбине ради на сабирању и критичком приређивању до сада објављених као и необјављених рукописа, односно књига, студија, есјеа, чланака, писама и другог. У том смислу је одлучено да серију кôла, груписаних по тематском афинитету, отворимо делом које стоји пред нама: Жарко Видовић, Библио–био–графија: 1948–2015. У њему Видовић презентује своју комплетну библиографију радова. Дело обујмљује 278 наслова припадних разним књижевним жанровима: чланцима, освртима, есејима, огледима и студијама, као и књигама од којих су неке монографије, а друге сабрани написи. Како аутор ставља на знање, опус обухвата 66 година списатељског рада што покрива период од 1948. до 2015. године. Реч је о до сада непубликованом рукопису који је Видовић ипак најавио – обелоданио 2014. године, у најкраћим цртама представљајајући његов главни садржај[3]. Посебност овог материјала се нарочито огледа у томе што Видовић, готово уз сваку библиографску јединицу, даје своје персоналне коментаре, упутства за разумевање и примедбе. Сам аутор појашњава да је реч о списима: „… из историје цивилизације, универзитетске струке која је критика метафизичке (традиционално евро-западне) филозофије историје, критика заснована на духовном предању евро-медитеранском, дакле на искуству тајне осећања смисла, историје и личности, тј. на искуству осећања завета (морала, вере, уметности, поезије и књижевности) историјске (евро-медитеранске) заједнице, којој аутор осећа да и сам припада”[4]. Како се читањем овог дела можемо уверити, пред нама је аутобиографска – инсајдерска – самоинтерпретација целог списатељског и мислилачког опуса Видовића. Своје саморефлексије уписује необичним, неподразивим, стилом – који нисмо дирали. Поштовали смо све особености мисли и рукописа Видовића. То укључује и најнезнатније интерпункцијске и дизајнерске идиосинкразије аутора. Ово дело је круна опуса, коју на њега поставља сам аутор: finis coronat opus. Отуда, оно представља најсигурнији, најпоузданији и најподробнији увод у корпус списа Видовића, који, на начин сабраних дела имамо намеру да публикујемо. Више још, ово дело представља хронику целог столећа – дугог, трагичног, и надасве комплексног – изнесену кроз руке, срце и ум једног од најзначајнијих српских мислилаца ХХ века: мислиоца који је свој историјски пут започео у концентрационим логорима а завршио у наручју Цркве Бога Логоса којим је такво искуство добило своје дефинитивно осмишљење. О том путу, који је од младог Мештровића и младог Маркса (и непрегледног мноштва саговорника из света западне културе) водио Платону, Сави Српском и Његошу, али и делима Васељенских сабора и учењима отаца Цркве (и непрегледном мноштву саговорника из света источно-православне културе), сведоче његови најважнији радови. Како је у вези са основним стремљењима духа Жарка Видовића лепо и сажето запажено: „Платона је одбранио од магијског неоплатонизма, Његоша нам је показао као заветног, а не као песника епске сујете, објаснио да је Христос Своје Тело и Крв дао као Хлеб и Вино јер су и пшеница и грожђе биљке, а биље живи не убијајући да би се хранило, указао да је основа метафизике гордост која рађа страст, а страст прождире стварност у жељи да њоме господари”[5]. Ти радови позивају на наставак дијалога са Видовићем: на разговор који треба да буде критички а ограђен узајамним респектом, с ове стране сваке идеализације. Дијалог је држао за најважнију установу примопредаје Смисла. Како је упечатљиво казао: „Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким ко води разговор. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност […]. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог”[6]. Књига која је пред нама већ је започела дијалог Жарка Видовића са нама. То је озарен а озбиљан дијалог о смислу живота. Извор: Теологија.нет
  4. Непосредно после упокојења професора Видовића најближи пријатељи и дугогодишњи познаваоци приступили су реализацији његове за живота саопштене воље да се о његовој писаној заоставштини побрину одговорна црквена лица: пре свега Митрополија црногоско-приморска на челу са Вископреосвећеним митрополитом Г. Амфилохијем, али и други пријатељи, посебно проф. др Милош Ковић, проф. др Драган Ашковић, докторанд Дејана Оцић, богослов Милош Тутуш и други. Поступајући по последњој жељи професора Видовића, на иницијалном састанку из 2016. године, убрзо је окупљен тим сарадника на послу прикупљања, класификације и обезбеђења рукописне и друге заоставштине. Резултат тог рада јесте следећи: рукописна грађа смештена је у Библиотеку Патријаршије Српске Православне Цркве; главница књига из приватне библиотеке Видовића, захваљујући ангажовању Богдана Лубардића и Драгана Ашковића, смештена је у семинарски простор Православног богословског факултета; а један део рукописне грађе и других материјала смештен је у просторијама „Завода за уџбенике”, под старатељство Дејане Оцић, ћерке Ђорђа Оцића, дугогодишњег пријатеља, сарадника и саговорника Жарка Видовића[1]. Рукописна и књижна заоставштина Жарка Видовића тренутно је у поседу Управног Одбора Задужбине „Жарко Видовић”. Ћерка покојног Жарка Видовића, госпођа Зага Грип, дала је сагласност да се са рукописном заоставштином поступи у наведеном смислу. Исказала је задовољство начином на који је грађа третирана и похрањена у Патријаршијској библиотеци и другде. Након увида у обим и значај сабраних материјала – легата, са свешћу о значају личности и дела Жарка Видовића, дошли смо до одлуке о потреби оснивања установе типа фондације – задужбине. Главни циљеви рада Задужбине јесу следећи: 1. стручно чување легата Жарка Видовића; 2. научна обрада легата Жарка Видовића; 3. публиковање објављених и необјављених ауторских дела Жарка Видовића, уз посебна издања; 4. промоција идеја и вредности дела Жарка Видовића ради црквено-образовног и црквено-просветног уздизања српског народа; 5. организовање панела и конференција посвећених лику и делу Жарка Видовића, као и тематски и аксиолошки сродним личностима и делима; и друго. Ради почетка рада на остварењу горенаведених циљева 19. 05. 2017. године у деканату Православног богословског факултета одржана је седница иницијативног Одбора задужбине „Жарко Видовић”. Једна од главних одлука била је та да се легат Жарка Видовића (за сада раздвојен на три поменута дела) обједини и лоцира на Православном богословском факултету[2]. Предности такве одлуке јесу да легат чини доступним научним радницима, као и да омогућује коришћење оптималних услова за рад који нуде Библиотека односно читаоница Факултета. Одлучено је и то да се уз Управни одбор Задужбине утемељи и Уређивачки одбор Задужбине. Такође је донета одлука о предлогу за одговарајуће утемељење правног статуса Задужбине „Жарко Видовић”. У складу са претходно изнесеним обликован је предлог да Задужбина „Жарко Видовић” добије статус интерне организационе институције у оквиру Српске Патријаршије и да послује у складу са аутономним прописима Српске Православне Цркве. Један од узора при осмишљењу и правно-организационом утемељењу Задужбине била је томе слична, а већ постојећа, организациона јединица: наиме, Фондација „Патријарх Павле”. Предвиђено је да делатност буде непрофитног карактера. Важно је напоменути да је митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на седници иницијативног Одбора за оснивање Задужбине „Жарко Видовић” депоновао неопходни а супстанцијални оснивачки улог, првенствено у сврху публикације сабраних дела Жарка Видовића. У складу са гореизреченим, финансијска средства Задужбине за остваривање циљева јесу следећа: 1. камата од оснивачког улога; 2. прилози верних, других грађана и правних лица; 3. поклони, легати и завештања Задужбини; 4. камата на уложена средства на штедњу, зајам, и друго; 5. средства Задужбине за остваривање циљева чине и приходи од публиковања ауторских дела Жарка Видовића; и 6. други приходи предвиђени законом. На основу свега изложеног, одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ Бр. 869/зап. 690 од 21. јуна 2018. године, одлучено је да се одобри текст оснивачког акта Задужбине „Жарко Видовић” и, на основу одлуке Светог Архијерејског Синода СПЦ Бр. 164/зап. 162 од 26. фебруара 2018, да у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве дужност председника Управног одбора врши Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Сходно чл. 10 Статута Задужбине Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански, Г. Порфирије, као члан Светог Архијерејског Синода за вођење просветних послова, према том положају и дужности, такође је члан Управног одбора Задужбине. У духу одлуке коју је 19. маја 2017. године на ПБФ донео иницијативни Одбор Задужбине, такође је конституисан Уређивачки одбор Задужбине „Жарко Видовић”. За главног и одговорног уредника именован је др Богдан Лубардић. За остале редовне чланове Уређивачког одбора именовани су др Милош Ковић, др Драган Ашковић, Дејанa Оцић и Милош Тутуш. 4. Након низа састанака током 2017. и 2018. године Уређивачки одбор у поменутом саставу, уз благослов и координацију са председником Управног одбора Задужбине (којој је почасни председник Његова Светост Патријарх српски, Г. Иринеј) усвојио је издавачки план и програм везан за подухват приређивања и публиковања сабраних дела Жарка Видовића. Рукописна заоставштина Жарка Видовића је огромна. Уређивачки одбор Задужбине ради на сабирању и критичком приређивању до сада објављених као и необјављених рукописа, односно књига, студија, есјеа, чланака, писама и другог. У том смислу је одлучено да серију кôла, груписаних по тематском афинитету, отворимо делом које стоји пред нама: Жарко Видовић, Библио–био–графија: 1948–2015. У њему Видовић презентује своју комплетну библиографију радова. Дело обујмљује 278 наслова припадних разним књижевним жанровима: чланцима, освртима, есејима, огледима и студијама, као и књигама од којих су неке монографије, а друге сабрани написи. Како аутор ставља на знање, опус обухвата 66 година списатељског рада што покрива период од 1948. до 2015. године. Реч је о до сада непубликованом рукопису који је Видовић ипак најавио – обелоданио 2014. године, у најкраћим цртама представљајајући његов главни садржај[3]. Посебност овог материјала се нарочито огледа у томе што Видовић, готово уз сваку библиографску јединицу, даје своје персоналне коментаре, упутства за разумевање и примедбе. Сам аутор појашњава да је реч о списима: „… из историје цивилизације, универзитетске струке која је критика метафизичке (традиционално евро-западне) филозофије историје, критика заснована на духовном предању евро-медитеранском, дакле на искуству тајне осећања смисла, историје и личности, тј. на искуству осећања завета (морала, вере, уметности, поезије и књижевности) историјске (евро-медитеранске) заједнице, којој аутор осећа да и сам припада”[4]. Како се читањем овог дела можемо уверити, пред нама је аутобиографска – инсајдерска – самоинтерпретација целог списатељског и мислилачког опуса Видовића. Своје саморефлексије уписује необичним, неподразивим, стилом – који нисмо дирали. Поштовали смо све особености мисли и рукописа Видовића. То укључује и најнезнатније интерпункцијске и дизајнерске идиосинкразије аутора. Ово дело је круна опуса, коју на њега поставља сам аутор: finis coronat opus. Отуда, оно представља најсигурнији, најпоузданији и најподробнији увод у корпус списа Видовића, који, на начин сабраних дела имамо намеру да публикујемо. Више још, ово дело представља хронику целог столећа – дугог, трагичног, и надасве комплексног – изнесену кроз руке, срце и ум једног од најзначајнијих српских мислилаца ХХ века: мислиоца који је свој историјски пут започео у концентрационим логорима а завршио у наручју Цркве Бога Логоса којим је такво искуство добило своје дефинитивно осмишљење. О том путу, који је од младог Мештровића и младог Маркса (и непрегледног мноштва саговорника из света западне културе) водио Платону, Сави Српском и Његошу, али и делима Васељенских сабора и учењима отаца Цркве (и непрегледном мноштву саговорника из света источно-православне културе), сведоче његови најважнији радови. Како је у вези са основним стремљењима духа Жарка Видовића лепо и сажето запажено: „Платона је одбранио од магијског неоплатонизма, Његоша нам је показао као заветног, а не као песника епске сујете, објаснио да је Христос Своје Тело и Крв дао као Хлеб и Вино јер су и пшеница и грожђе биљке, а биље живи не убијајући да би се хранило, указао да је основа метафизике гордост која рађа страст, а страст прождире стварност у жељи да њоме господари”[5]. Ти радови позивају на наставак дијалога са Видовићем: на разговор који треба да буде критички а ограђен узајамним респектом, с ове стране сваке идеализације. Дијалог је држао за најважнију установу примопредаје Смисла. Како је упечатљиво казао: „Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким ко води разговор. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност […]. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог”[6]. Књига која је пред нама већ је започела дијалог Жарка Видовића са нама. То је озарен а озбиљан дијалог о смислу живота. Извор: Теологија.нет View full Странице
  5. Такво опредељење је одредило Видовићеве концептуализације смисла и задатка философије, теологије, историје цивилизације и уметности, теорије књижевности, али и његове политиколошке интервенције, огромним бројем написа у штампи, како сведоче радови публиковани у Књижевним новинама, Борби, Култури, Хришћанском животу, Православљу, Теорији или Теолошким погледима, и другим значајним часописима и новинама. Примера ради[1], Видовић философију (као и друге духовно-хуманистичке науке и уметности) схвата на особен начин. Првенствено као свест о трансцендирајућем духовном искуству личног сусрета са личношћу Бога Логоса у Литургији (у посебном „духовном осећању” и „духовном сећању” у – памјати”): у искуству које собом репрезентује историјски посредован и црквено сабран пријем истина вере. Према Видовићу, основна откривена истина вере јесте светотројична (отуда дијалошко-смислотворна) боголикост човека као личности, односно као бића створеног и усиновљеног Богу у Личности Исуса Христа Логоса, Духом Светим а благословом Оца. Тако одређену и литургијском црквеношћу отворену „философију” (коју прихвата тек као дисциплинован а пробуђујући исказ о спасоносним и преображајним духовним искуствима и критичким задацима вере) Видовић разликује од философије као „метафизике” – тог „логичног система бездушне принципијелности”[2]. То ће рећи, метафизику тумачи као универзализовану спекулативну магију интелекта (разума), где обезличени интелект ослоњен на себе (у ставу самодовољног реализма) намеће истоветност себе и стварности као основни постулат последујућег магизма, страсти односно греха[3]. Та интелектом индукована магија (дејство на „стварност” преко апстрактних имена-појмова-технике), посредована кроз систем одношаја језика и појмова, стварност редукује и затамњује заменским конструктима (идеолошким „теоријама”) и сурогатним искуствима (интелектуалним „страстима”), утолико што стварност затвара за обасјање истинама откривења, које су историјске и неметафизичке по својој природи, и предају се откривењем заједници Логоса или Цркви. У том смислу (како покушава да покаже критикујући Аристотела, Августина, Аквинског, Канта и Хегела, Маркса, Хусерла, Хајдегера, Сартра и друге) Видовић неодступно тврди да је управо „метафизика” првобитни „грех” западне философије и томе сходне историје, цивилизације и културе. Такво заузимање он је пропратио паралелним окретом философском наслеђу Платона, као и учењима отаца православне Цркве, продуженим кроз баштину византијско-српске иконолошке, литургијске, колико и философске и теолошке мисли: „Метафизика – метафизички систем цивилизацијских вредности као тобожњих историјских закона – не тежи, логички не може ни да тежи, стварању и одржању неке заједнице, људи као личности, бића осећања солидарности, него, уместо те моралне заједнице може само да одржи механизам или апарат људских веза […], свеједно да ли је механизам локални или планетарно империјални, магијски или научно-технички, али, свакако, уместо људске заједнице управо је механизам веза и моћи оно што је метафизика у стању да мисли, пројектује, оствари и одржи. Зато метафизику – данас идеологију света технике, језика и језичке, тобоже ’националне заједнице’, односно механизма – треба, као интелектуалну и психо-идеолошку муку, препустити Евро-западу, том Свету технике. […]. Дакле, нова, евро-азијска цивилизација […], мора да буде обновљена, васкрсла култура евро-медитеранска, усмерена литургијско-парохијској заједници дијалога, дакле, самом Православљу”[4]. Разрадама поменутих руководних начела, применом на најразноврсније прегршти питања, Видовић је успео да развије особену врсту православљем информисане и струковно ненаивне философије у хришћанско-платонском кључу[5]. Ослањајући се на такво философско полазиште он је на изразито смео – „непопуларан” – начин адресовао горућа питања српског и европског друштва, основне проблеме историје, цивилизације и културе. Ангажман Видовића, интелектуални и етички, донео му је многе неприлике. Болни ударци су стизали како из крила „конзервативаца” Цркве (где његова непосустајна критика епископомонизма, клерикализма, отуђења „надређених” од „подређених” [и обрнуто], групашења, маргинализације улоге лаоса у црквеном животу, отуђења од аскетско-молитвених и литургијских извора живе вере, те истицање дијалога равноправних у парохијској заједници као нуклеусу црквеног организма, али и покушај рехабилитације безусловног смирења кроз себежртвујуће служење другима – нису увек наилазили на подршку), тако из крила антицрквених „либерала” (где његово указивање на безмерни [не само духовно-морални већ и друштвено-политички] значај косовског завета[6] српског народа у вери у спасоносно дело Сина Божијег Исуса – не само да није уважавано, већ је представљало повод за игнорисање, маргинализацију, и за констернацију). Неки теолози су га подозревали као „философа”, неки философи као „теолога”. Први су држали да његово „платонство” искривљује теолошки супстрат учења и етоса светих отаца Цркве. Међутим, они су своје скромно (у неким случајевима незналачко) „поимање” науке философије (и њене историје, и њене теорије[7], без свести о томе, пројектовали кроз критичке опаске о религијско-философској и теолошкој мисли Видовића, па су се спорили заправо са својим сопственим представама (предрасудама) о мисли Видовића, омашујући њену поруку, камоли огроман значај[8], и оригиналност за историју српске и, шире, нововизантијске православне философије и теологије (чију је свежину, актуелност и развојност уверљиво демонстрирао). Други су сматрали да је његово „хришћанство” алиби за опскурно утапање у православну „мистику”[9], и то у кључу реакционарног „светосавља” и, како су сматрали, штетног и превазиђеног „националистичког” и „антимодерног” култа Косовског завета. Међутим, они су своју замаштаност идеалима левичарски револуционарне мисли удружили са отуђењем од извора управо културе којој је, макар по национално-историјском одређењу, требало да припадају. Нису помишљали да вера има и когнитивну димензију и валидан (премда специфичан) епистемолошки статус, те нису ни осећали своју сазнајну (неки ни моралну) инвалидност. Тако је Видовић под пресијама вишеврсних неразумевања, непрепознат, по правилу остајао на „ничијој земљи”, као на Голготи: усамљени сведок духовном искуству вере која философски умује – на јединствен начин, освешћен и озарен трансценденцијом[10], а ради црквено-историјског и национално-народног чувања Смисла српског, медитеранског, византијског, православног – Завета. У сваком случају, Видовић је Православну Цркву и литургијску духовност сматрао осовинским вредностима цивилизације и културе Медитерана, а нарочито српског народа. „’Медитеран’ – који Ками назива ’Југ’, Midi – није географски појам, него културно историјски појам личности, бића, осећања, чувани аутокефални завичај ’интимно уских кругова’ полиса или комуне и културе уопште…”[11]. То ће заправо рећи, Православну Цркву и литургијску духовност облагодаћења личности у заједници спасења, и обрнуто, каквим се традирају унутар медитеранске културе и цивилизације, узимао је за утемељујуће колико вредносно оријентишуће обрасце за осмишљење, развој и чување српске високе културе: такође као моделе за суочење – и смислено превладавање – трагичких искустава и изазова српског народа у историји. Српску високу културу схватао је као синтезу духовно-хуманистичких дисциплина. Основ синтезе тих дисциплина доследно је изводио из нераскидиве повезаности православља, литургијског идентитета Цркве и уникалног искуства српског народа унутар његове духовне и политичке историје. Један од примера артикулације, апликативног извођења, поменуте синтезе даје Видовић управо у делу које је пред нама: „Историја спасава своје ученике од филозофије[12], уметност од естетике, а мера осећања од сујете мишљења”. При чему, поновимо, историју (спасење), уметност (стварање красоте) и осећање (покајно преображење) изводи из искуства – вере (сусрет са распетим и васкрслим Христом). Другим речима, он их изводи из вере као искуства аналогног откривењу личности човека у сусрету са Богом каквим се отвара и даје у Литургији као богослужбеној сржи бића Цркве. Дакле, његова мисао, с једне стране, јесте научно-струковно општа и компетентна и, с друге стране, не мање исторична и егзистенцијално посебна. С тим да је та мисао литургиолошки утемељена и сваком својом вибрацијом литургизована и литургоцентрична. „… Литургија је највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух Свети и Бог, чије име ми само знамо. Он делује кад се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу”[13]. Захваљујући томе мисао Видовића је на препознатљив начин уникална, афирмативна и критичка апологија уцрквења, одуховљења и преображења човека као литургијске личности. Та мисао се обраћа свакој личности, али кроз регистре опита овог особено узоритог припадника српског народа: народа који, како хоће и подсећа Видовић, јесте предзначен да буде заветна историјско-морална заједница спасења у једном Исусу Христу, Логосу и Сину Божијем: у једној свесаборној Литургији. Следствено, Видовић је један од најцрквеније профилисаних религијских философа нашег народа у новијој историји, после Његоша[14]. За његово религијско-литургиолошко заузимање у философији и у критичкој пракси мишљења уопште несумњиво је на одређујућ начин важило да „праведник од вере живи” (Гал 3:11): рекли бисмо, од вере православеће. Жарко Видовић непорециво стоји раме уз раме са фигурама какве су Владимир Вујић, Јустин Поповић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Сава Шумановић, Михајло Пупин, и уз друге из плејаде српских хришћанско-патриотских мислилаца од прворазредног националног значаја у ХХ веку: из редова философа, теолога, књижевника, уметника и научника. У односу на њих, међутим, он се изразито одликује философски, теолошки и политичко-историјски заокруженим утемељењем начела Српског Завета. Поступак утемељења те суштински битне идеје и вредности, надасве историјске стварности опитоване у етосу црквено-народне заветности, Видовић је ослонио на вероватно најумније духовно тумачење светосавско-његошевских елемената нашег саборног политичко-културног идентитета. Иза себе је оставио утицај који покрива неколико генерација умних људи свих узрасних доби, не само научних интелектуалаца, које је доживотно окренуо и отворио према Православљу и Српској Православној Цркви. У доба када се и глобално и локално урушавају традиционалне вредности повезане са вером у живог Бога, када се духовно, морално, ментално, психолошко и телесно здравље појединца и заједница системски убрзано растачу: у време убрзане кризе и дестабилизације духовног идентитета, дело Жарка Видовића представља тачку ослонца од непроцењивог значаја, не само за српску културу већ, потенцијално, и за друге културе са традираним хришћанским вредностима, посебно онима православне провенијенције. Главни разлог томе је што дело и живот Жарка Видовића представљају узорит образац за осмишљавање, и аналогно креативно развијање, личних и заједничних облика живота кроз православну хришћанску самоспознају. Извор: Теологија.нет
  6. 2. Из наведеног можемо сагледати шире обзорје доприноса Жарка Видовића развоју „православља српског стила”, како је етос светосавља означио епископ охридско-жички, Николај (Велимировић 1881–1956). Као хришћански философ православне провенијенције, Видовић у готово свим радовима или тврди или претпоставља, као носећи став, да је у егзистенцијалном смислу у историји појединца и заједнице сусрет са Богом могућ, и пресудно одређујућ за приступ главним вредностима какве су истина, красота, добро и смисао – радост, и да се тај догађај одвија пре свега кроз литургијско заједничарење. Управо Литургија открива релационог Бога који са својим створењем комуницира по начелима слободе и љубави – интерперсонално, што историју открива као литургијско-трагедијски простор дијалога у којем се одиграва драма живота. Литургијом омогућено духовно искуство је уједно садржај аутентичног историјског искуства, будући да се историја као Завет људског рода са Богом Логосом, сажима и сублимира, кристалише, управо литургијски и у Литургији, као Памјат. Литургијско искуство је једино дефинитивно превладавање трагедијског искуства, тврди Видовић, будући да једино Исус Христос успева да апсолутну трагедију – трагедију распећа невиног Јагњета, превлада васкрсењем које омогућује спасење свих који се смире за укорачај у веру и смисао у Христу Исусу. Такво опредељење је одредило Видовићеве концептуализације смисла и задатка философије, теологије, историје цивилизације и уметности, теорије књижевности, али и његове политиколошке интервенције, огромним бројем написа у штампи, како сведоче радови публиковани у Књижевним новинама, Борби, Култури, Хришћанском животу, Православљу, Теорији или Теолошким погледима, и другим значајним часописима и новинама. Примера ради[1], Видовић философију (као и друге духовно-хуманистичке науке и уметности) схвата на особен начин. Првенствено као свест о трансцендирајућем духовном искуству личног сусрета са личношћу Бога Логоса у Литургији (у посебном „духовном осећању” и „духовном сећању” у – памјати”): у искуству које собом репрезентује историјски посредован и црквено сабран пријем истина вере. Према Видовићу, основна откривена истина вере јесте светотројична (отуда дијалошко-смислотворна) боголикост човека као личности, односно као бића створеног и усиновљеног Богу у Личности Исуса Христа Логоса, Духом Светим а благословом Оца. Тако одређену и литургијском црквеношћу отворену „философију” (коју прихвата тек као дисциплинован а пробуђујући исказ о спасоносним и преображајним духовним искуствима и критичким задацима вере) Видовић разликује од философије као „метафизике” – тог „логичног система бездушне принципијелности”[2]. То ће рећи, метафизику тумачи као универзализовану спекулативну магију интелекта (разума), где обезличени интелект ослоњен на себе (у ставу самодовољног реализма) намеће истоветност себе и стварности као основни постулат последујућег магизма, страсти односно греха[3]. Та интелектом индукована магија (дејство на „стварност” преко апстрактних имена-појмова-технике), посредована кроз систем одношаја језика и појмова, стварност редукује и затамњује заменским конструктима (идеолошким „теоријама”) и сурогатним искуствима (интелектуалним „страстима”), утолико што стварност затвара за обасјање истинама откривења, које су историјске и неметафизичке по својој природи, и предају се откривењем заједници Логоса или Цркви. У том смислу (како покушава да покаже критикујући Аристотела, Августина, Аквинског, Канта и Хегела, Маркса, Хусерла, Хајдегера, Сартра и друге) Видовић неодступно тврди да је управо „метафизика” првобитни „грех” западне философије и томе сходне историје, цивилизације и културе. Такво заузимање он је пропратио паралелним окретом философском наслеђу Платона, као и учењима отаца православне Цркве, продуженим кроз баштину византијско-српске иконолошке, литургијске, колико и философске и теолошке мисли: „Метафизика – метафизички систем цивилизацијских вредности као тобожњих историјских закона – не тежи, логички не може ни да тежи, стварању и одржању неке заједнице, људи као личности, бића осећања солидарности, него, уместо те моралне заједнице може само да одржи механизам или апарат људских веза […], свеједно да ли је механизам локални или планетарно империјални, магијски или научно-технички, али, свакако, уместо људске заједнице управо је механизам веза и моћи оно што је метафизика у стању да мисли, пројектује, оствари и одржи. Зато метафизику – данас идеологију света технике, језика и језичке, тобоже ’националне заједнице’, односно механизма – треба, као интелектуалну и психо-идеолошку муку, препустити Евро-западу, том Свету технике. […]. Дакле, нова, евро-азијска цивилизација […], мора да буде обновљена, васкрсла култура евро-медитеранска, усмерена литургијско-парохијској заједници дијалога, дакле, самом Православљу”[4]. Разрадама поменутих руководних начела, применом на најразноврсније прегршти питања, Видовић је успео да развије особену врсту православљем информисане и струковно ненаивне философије у хришћанско-платонском кључу[5]. Ослањајући се на такво философско полазиште он је на изразито смео – „непопуларан” – начин адресовао горућа питања српског и европског друштва, основне проблеме историје, цивилизације и културе. Ангажман Видовића, интелектуални и етички, донео му је многе неприлике. Болни ударци су стизали како из крила „конзервативаца” Цркве (где његова непосустајна критика епископомонизма, клерикализма, отуђења „надређених” од „подређених” [и обрнуто], групашења, маргинализације улоге лаоса у црквеном животу, отуђења од аскетско-молитвених и литургијских извора живе вере, те истицање дијалога равноправних у парохијској заједници као нуклеусу црквеног организма, али и покушај рехабилитације безусловног смирења кроз себежртвујуће служење другима – нису увек наилазили на подршку), тако из крила антицрквених „либерала” (где његово указивање на безмерни [не само духовно-морални већ и друштвено-политички] значај косовског завета[6] српског народа у вери у спасоносно дело Сина Божијег Исуса – не само да није уважавано, већ је представљало повод за игнорисање, маргинализацију, и за констернацију). Неки теолози су га подозревали као „философа”, неки философи као „теолога”. Први су држали да његово „платонство” искривљује теолошки супстрат учења и етоса светих отаца Цркве. Међутим, они су своје скромно (у неким случајевима незналачко) „поимање” науке философије (и њене историје, и њене теорије[7], без свести о томе, пројектовали кроз критичке опаске о религијско-философској и теолошкој мисли Видовића, па су се спорили заправо са својим сопственим представама (предрасудама) о мисли Видовића, омашујући њену поруку, камоли огроман значај[8], и оригиналност за историју српске и, шире, нововизантијске православне философије и теологије (чију је свежину, актуелност и развојност уверљиво демонстрирао). Други су сматрали да је његово „хришћанство” алиби за опскурно утапање у православну „мистику”[9], и то у кључу реакционарног „светосавља” и, како су сматрали, штетног и превазиђеног „националистичког” и „антимодерног” култа Косовског завета. Међутим, они су своју замаштаност идеалима левичарски револуционарне мисли удружили са отуђењем од извора управо културе којој је, макар по национално-историјском одређењу, требало да припадају. Нису помишљали да вера има и когнитивну димензију и валидан (премда специфичан) епистемолошки статус, те нису ни осећали своју сазнајну (неки ни моралну) инвалидност. Тако је Видовић под пресијама вишеврсних неразумевања, непрепознат, по правилу остајао на „ничијој земљи”, као на Голготи: усамљени сведок духовном искуству вере која философски умује – на јединствен начин, освешћен и озарен трансценденцијом[10], а ради црквено-историјског и национално-народног чувања Смисла српског, медитеранског, византијског, православног – Завета. У сваком случају, Видовић је Православну Цркву и литургијску духовност сматрао осовинским вредностима цивилизације и културе Медитерана, а нарочито српског народа. „’Медитеран’ – који Ками назива ’Југ’, Midi – није географски појам, него културно историјски појам личности, бића, осећања, чувани аутокефални завичај ’интимно уских кругова’ полиса или комуне и културе уопште…”[11]. То ће заправо рећи, Православну Цркву и литургијску духовност облагодаћења личности у заједници спасења, и обрнуто, каквим се традирају унутар медитеранске културе и цивилизације, узимао је за утемељујуће колико вредносно оријентишуће обрасце за осмишљење, развој и чување српске високе културе: такође као моделе за суочење – и смислено превладавање – трагичких искустава и изазова српског народа у историји. Српску високу културу схватао је као синтезу духовно-хуманистичких дисциплина. Основ синтезе тих дисциплина доследно је изводио из нераскидиве повезаности православља, литургијског идентитета Цркве и уникалног искуства српског народа унутар његове духовне и политичке историје. Један од примера артикулације, апликативног извођења, поменуте синтезе даје Видовић управо у делу које је пред нама: „Историја спасава своје ученике од филозофије[12], уметност од естетике, а мера осећања од сујете мишљења”. При чему, поновимо, историју (спасење), уметност (стварање красоте) и осећање (покајно преображење) изводи из искуства – вере (сусрет са распетим и васкрслим Христом). Другим речима, он их изводи из вере као искуства аналогног откривењу личности човека у сусрету са Богом каквим се отвара и даје у Литургији као богослужбеној сржи бића Цркве. Дакле, његова мисао, с једне стране, јесте научно-струковно општа и компетентна и, с друге стране, не мање исторична и егзистенцијално посебна. С тим да је та мисао литургиолошки утемељена и сваком својом вибрацијом литургизована и литургоцентрична. „… Литургија је највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух Свети и Бог, чије име ми само знамо. Он делује кад се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу”[13]. Захваљујући томе мисао Видовића је на препознатљив начин уникална, афирмативна и критичка апологија уцрквења, одуховљења и преображења човека као литургијске личности. Та мисао се обраћа свакој личности, али кроз регистре опита овог особено узоритог припадника српског народа: народа који, како хоће и подсећа Видовић, јесте предзначен да буде заветна историјско-морална заједница спасења у једном Исусу Христу, Логосу и Сину Божијем: у једној свесаборној Литургији. Следствено, Видовић је један од најцрквеније профилисаних религијских философа нашег народа у новијој историји, после Његоша[14]. За његово религијско-литургиолошко заузимање у философији и у критичкој пракси мишљења уопште несумњиво је на одређујућ начин важило да „праведник од вере живи” (Гал 3:11): рекли бисмо, од вере православеће. Жарко Видовић непорециво стоји раме уз раме са фигурама какве су Владимир Вујић, Јустин Поповић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Сава Шумановић, Михајло Пупин, и уз друге из плејаде српских хришћанско-патриотских мислилаца од прворазредног националног значаја у ХХ веку: из редова философа, теолога, књижевника, уметника и научника. У односу на њих, међутим, он се изразито одликује философски, теолошки и политичко-историјски заокруженим утемељењем начела Српског Завета. Поступак утемељења те суштински битне идеје и вредности, надасве историјске стварности опитоване у етосу црквено-народне заветности, Видовић је ослонио на вероватно најумније духовно тумачење светосавско-његошевских елемената нашег саборног политичко-културног идентитета. Иза себе је оставио утицај који покрива неколико генерација умних људи свих узрасних доби, не само научних интелектуалаца, које је доживотно окренуо и отворио према Православљу и Српској Православној Цркви. У доба када се и глобално и локално урушавају традиционалне вредности повезане са вером у живог Бога, када се духовно, морално, ментално, психолошко и телесно здравље појединца и заједница системски убрзано растачу: у време убрзане кризе и дестабилизације духовног идентитета, дело Жарка Видовића представља тачку ослонца од непроцењивог значаја, не само за српску културу већ, потенцијално, и за друге културе са традираним хришћанским вредностима, посебно онима православне провенијенције. Главни разлог томе је што дело и живот Жарка Видовића представљају узорит образац за осмишљавање, и аналогно креативно развијање, личних и заједничних облика живота кроз православну хришћанску самоспознају. Извор: Теологија.нет View full Странице
  7. 1. Професор др Жарко Видовић (17. мај 1921 – 18. мај 2016) један je од најистакнутијих српских православно оријентисаних теоретичара друге половине ХХ и почетка ХХI века. Његов живот и дело имају колосалан опсег и значај у сваком смислу, и, разуме се, пресежу оквире само теоријских доприноса српској и европској духовној култури. Претходно ћемо упутити у основне аспекте биографије и библиографије овог дубоког колико јединственог мислиоца, који још увек није довољно познат (камоли етаблиран) у широј српској културалној јавности, чак ни у круговима стваралаца који су израженије посвећени истраживањима и развоју српске духовне културе у историји[1]. Видовић је рођен 1921. године у месту Тешањ у Краљевини СХС, близу Добоја у Босни и Херцеговини. Од 1939. године до почетка Априлског рата 1941. године студирао је на Свеучилишту у Загребу. Пре тога је похађао гимназију у Новом Саду, од 1931. године. У Загребу је започео студије медицине (три семестра), али је потом прешао на студије философије (један семестар). Уз историју и теорију књижевности, историју цивилизације и уметности, и уз теологију – философија, и то религијског усмерења, дубоко ће одредити његово опажање, вредновање и оријентисање у свету друштвено-историјског живота. Био је учесник у Априлском рату 1941, и то као пешадинац војске Краљевине Југославије. У јесен 1941. године ухапшен је у Сарајеву. Потом 1942. године опет бива хапшен и затваран. Због својих ставова и отпора окупационом режиму хапсе га и нацистичко-немачки окупатори и нацистичко-усташки окупатори. У страшном великом транспорту од 6. до 8. маја 1942. године усташе њега, и многе друге страдалнике, депортују у концентрациони логор Јасеновац, у пакао на земљи, пругом која је из Сарајева тамо водила, преко Славонског Брода. У једном од тих депортационих транспорта из сарајевског затвора налазио се и Свети великомученик Вукашин Мандрапа (†1942) из Клепаца, којег је Видовић познавао и поштовао. Недуго затим специјалне СС јединице у сарадњи са припадницима организације Тот (тзв. тотовци [Organisation Todt[2]]), двадесетједногошњег Видовића из концентрационог логора „Јасеновац” транспортују у сабирни а озлоглашени логор „Сајмиште” у Београду[3]. Ту је са другима упућен на принудни рад, приближно у периоду од маја до средине јуна 1942. године. Потом, након мукотрпног путовања кроз више земаља, са многим српским народом, бива пребачен у радни логор Беис-фјорд код Нарвика у Норвешкој, крајем јуна 1942. године. Како је касније исповедао, у логору је пронашао осећање присуства Бога. Тиме је превладао ужасе инферналног искуства, језив егзистенцијални апсурд, у које су га увели непосредна посматрања готово свакодневних егзекуција, али и самоубистава многих логораша који са апсурдом радикалног зла нису успели да се изборе. Многи теоријски радови Видовића, касније, рефлектују спознају веза између поистовећења са распетим Исусом, страдања, и, вере у тријумф смисла егзистенције, како појединца тако заједнице у историји. Ти радови, такође, рехабилитују (и у средиште саборне памјати враћају) феномен логорашког искуства, и жртву несагледиво великог броја припадника српског и других народа у тој геноцидној историји смрти. У јулу 1943. године из логора успева да побегне у Шведску, где ће се обрести у августу исте године. У тој земљи ће наставити студије на Универзитету у Упсали, у периоду од 1943. до 1945. године. У Шведској ће са Евом Маријом Јохансон добити ћерку Загу (удату Грип). Са првом супругом ће добити сина Бранка, који ће трагично настрадaти. Са другом супругом, Душком, успоставиће складан и трајан брак. После завршетка Другог светског рата Видовић се враћа у комунистичку Југославију, где одмах бива ухапшен и пуштен. То доба обележила је криза Информбироа (1948) као и време затвора на Голом отоку (1949–1956). Југословенско друштво, у том „тврдом” периоду, убрзано одлази у правцу комунистима својствене диктатуре и терора над неистомишљеницима[4], а наметање једноумља остаће на снази и касније, током 60-их и потом у „меком” периоду, након утврђења титоистички профилисаног прозападног комунизма, против којег је Видовић иступао. Због слободоумних иступа, и због инсистирања да се формира посебна организација логораша (апартно од „Савеза бораца НОР”), опет бива хапшен и затваран, и то још два пута до истека 1947. године. Дипломирао је 1952. године у Београду, на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности, и то као стипендиста града Сарајева. Докторску дисертацију Мештровић и савремени сукоб скулптура са архитектом: један естетички проблем одбранио је на Философском факултету Универзитета у Београду на одељењу за историју и теорију уметности, 1958. године. За тај успех заслужна је и помоћ владе Француске намењена истраживању односа архитектуре и ликовне уметности. Наиме, од септембра 1956. до јуна 1957. он је био позивни стипендиста владе Француске. Већ у то време Видовић је знатан ерудита са импресивним полиглотским способностима (говорио је, читао и писао на норвешком, немачком, шведском и француском језику). Потом започиње плодан али трновит научно-предавачки и педагошки животни пут. Предавао је на Универзитету у Сарајеву (од 1953. као асистент а од 1958. као доцент). Потом ради као ванредни професор и на Свеучилишту у Загребу (1961–1968). Међутим, 1967. године бива присиљен да напусти Загреб. Оштри написи Видовића против тада руководећих тела СФРЈ, пресечени су и санкционисани. То је било и време уочи размаха новог хрватског национализма, унутар МАСПОК-а, од 1971. године. Његови протести против србофобних тенденција у хрватском друштву, а међу првима је о томе проговорио, такође су прекратили његову академску каријеру у Загребу. У Београд се преселио у јулу 1968. године. Ту успева да се запосли као научни саветник у Институту за књижевност и уметност, од 1970. године. У том институту, током више од 15 година плодног и јединственог по резултатима рада, остаје све до одласка у пензију 1986. године. У време кризе југославизма и комунизма, од почетка 80-их година прошлог века, Видовић се срчано укључује у полемике и мисаона суочавања са српским идеолозима левице, уз друге интелектуалце Српске Православне Цркве, укључујући епископе Атанасија (Јевтића), Амфилохија (Радовића), Данила (Крстића) и друге. Захваљујући запаженом заузимању за повратак српске интелектуалне елите, и друштва у целини, изворним вредностима српског народа као историјске нације одређене православљем, медитеранским културолошким типом и хришћанским европејством[5] – Видовић успева да се потврди као један од најистакнутијих српских мислилаца религијско-патриотске провенијенције. Лепо је примећено да је Жарко Видовић, свакако својим Огледима о духовном искуству (Београд ¹1989) или делом Срби у Југославији и Европи (Београд ¹1994), на одређени начин, опозитни пандан југославистичко-комунистичкој, антитеистичкој и антитрадицијској позицији коју је дуго репрезентовао рецимо титоиста Радомир Константиновић (1928–2011) са студијом Filosofija palanke (Beograd ¹1969). Дубоке бразде заорао је Жарко Видовић и унутар академског система Српске Православне Цркве. Примера ради, Видовић је један од професора првог оснивачког сазива Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи, који се налази у саставу Универзитета у Источном Сарајеву. Видовић је предавао историју уметности и на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију, у Београду, а његова Уметност у пет епоха прихваћена је као уџбеник. Жарко Видовић, тај Мокрањац српског заветног мишљења, својим страдално-исповедним житијем: пословичном честитошћу, марљивошћу, као и дубоким захватом у ткиво српског саборног памћења (које је чувао, у руковети сабирао, развијао и промовисао као грађанин Србије, Медитерана и Европе), успео је да постане оваплоћење идеала интегралног православног Србина. Српска Православна Црква је његов смирен и озбиљан рад, његову облагодаћену личност, препознала и признала. Из тих разлога специјална комисија Светог Архијерејског Синода СПЦ, на челу са Његовом Светошћу патријархом српским, Г. Иринејем, 07. 10. 2015. године одликовала је професора Видовића орденом Светог Саве другог степена. Тиме је учињена правда у Христу блаженом и Духом Светим озареном Жарку Видовићу за његове црквено-народне и национално-културалне животне заслуге, велике, са посебним освртом на његов јединствен колико меродаван његошолошки допринос разумевању дела Митрополита цетињског, Петра II Петровића (1813–1851)[6]. Како је речено у образложењу, одликовање се додељује „… историчару уметности и хришћанском православном философу из Београда, за крсноваскрсно христољубље, животно сведочење православне философије истине и богојавне лепоте света”[7]. Професор др Жарко Видовић је иза себе оставио капиталан опус објављених и необјављених дела. Навешћемо најзнатнија изабрана дела, хронолошким редоследом, како бисмо приказали њихов тематски захват, проблемско јединство и теоријски значај: Mештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом: jeдан естетички проблем (Сарајево 1961); Problemi i pregled historije civilizacije (Zagreb 1963); Umјetnost u pet epoha (Zagreb 1964); Логос, литургијска свест православља (Београд 1983); Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе (Београд 1985; Ниш ¹1996, ²2016); Огледи о духовном искуству (Београд 1989); Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку (Београд ¹1989, ²2013) Срби у Југославији и Европи (Београд 1994); Суочење Православља са Европом: огледи о историјском искуству (Цетиње 1997); Из Светог писма: избор, коментари и поговор (Београд–Ваљево 1998); Романи Ђорђа Оцића: поетофилософија и коментари (Београд 1999); Литургијска тајна Светог Писма (Београд 2002); И вера је уметност (Београд 2008); Историја и вера (Београд 2009); Његош и литургијске анагнозе (Београд–Подгорица 2017). Поменућемо и књиге објављене у фељтонским наставцима: Разговори о сликарству (Омладина: Београд 1952); Пјесник се рађа (Живот: Сарајево 1957); Ο takozvanom οtuđenju čοvjeka (Κοlo Μatice Ηrvatske: Ζagreb 1963–1964) Извор: Теологија.нет
  8. „Ја сам многа зажегâ канђела на олтару Цркве Православне; […] да поджежем колико узмогу, и ваш огањ свети на олтару, на олтару Цркве и поштења” (Петар П. Његош, Горски вијенац, Беч 1847, л. 2246-2252) 1. Професор др Жарко Видовић (17. мај 1921 – 18. мај 2016) један je од најистакнутијих српских православно оријентисаних теоретичара друге половине ХХ и почетка ХХI века. Његов живот и дело имају колосалан опсег и значај у сваком смислу, и, разуме се, пресежу оквире само теоријских доприноса српској и европској духовној култури. Претходно ћемо упутити у основне аспекте биографије и библиографије овог дубоког колико јединственог мислиоца, који још увек није довољно познат (камоли етаблиран) у широј српској културалној јавности, чак ни у круговима стваралаца који су израженије посвећени истраживањима и развоју српске духовне културе у историји[1]. Видовић је рођен 1921. године у месту Тешањ у Краљевини СХС, близу Добоја у Босни и Херцеговини. Од 1939. године до почетка Априлског рата 1941. године студирао је на Свеучилишту у Загребу. Пре тога је похађао гимназију у Новом Саду, од 1931. године. У Загребу је започео студије медицине (три семестра), али је потом прешао на студије философије (један семестар). Уз историју и теорију књижевности, историју цивилизације и уметности, и уз теологију – философија, и то религијског усмерења, дубоко ће одредити његово опажање, вредновање и оријентисање у свету друштвено-историјског живота. Био је учесник у Априлском рату 1941, и то као пешадинац војске Краљевине Југославије. У јесен 1941. године ухапшен је у Сарајеву. Потом 1942. године опет бива хапшен и затваран. Због својих ставова и отпора окупационом режиму хапсе га и нацистичко-немачки окупатори и нацистичко-усташки окупатори. У страшном великом транспорту од 6. до 8. маја 1942. године усташе њега, и многе друге страдалнике, депортују у концентрациони логор Јасеновац, у пакао на земљи, пругом која је из Сарајева тамо водила, преко Славонског Брода. У једном од тих депортационих транспорта из сарајевског затвора налазио се и Свети великомученик Вукашин Мандрапа (†1942) из Клепаца, којег је Видовић познавао и поштовао. Недуго затим специјалне СС јединице у сарадњи са припадницима организације Тот (тзв. тотовци [Organisation Todt[2]]), двадесетједногошњег Видовића из концентрационог логора „Јасеновац” транспортују у сабирни а озлоглашени логор „Сајмиште” у Београду[3]. Ту је са другима упућен на принудни рад, приближно у периоду од маја до средине јуна 1942. године. Потом, након мукотрпног путовања кроз више земаља, са многим српским народом, бива пребачен у радни логор Беис-фјорд код Нарвика у Норвешкој, крајем јуна 1942. године. Како је касније исповедао, у логору је пронашао осећање присуства Бога. Тиме је превладао ужасе инферналног искуства, језив егзистенцијални апсурд, у које су га увели непосредна посматрања готово свакодневних егзекуција, али и самоубистава многих логораша који са апсурдом радикалног зла нису успели да се изборе. Многи теоријски радови Видовића, касније, рефлектују спознају веза између поистовећења са распетим Исусом, страдања, и, вере у тријумф смисла егзистенције, како појединца тако заједнице у историји. Ти радови, такође, рехабилитују (и у средиште саборне памјати враћају) феномен логорашког искуства, и жртву несагледиво великог броја припадника српског и других народа у тој геноцидној историји смрти. У јулу 1943. године из логора успева да побегне у Шведску, где ће се обрести у августу исте године. У тој земљи ће наставити студије на Универзитету у Упсали, у периоду од 1943. до 1945. године. У Шведској ће са Евом Маријом Јохансон добити ћерку Загу (удату Грип). Са првом супругом ће добити сина Бранка, који ће трагично настрадaти. Са другом супругом, Душком, успоставиће складан и трајан брак. После завршетка Другог светског рата Видовић се враћа у комунистичку Југославију, где одмах бива ухапшен и пуштен. То доба обележила је криза Информбироа (1948) као и време затвора на Голом отоку (1949–1956). Југословенско друштво, у том „тврдом” периоду, убрзано одлази у правцу комунистима својствене диктатуре и терора над неистомишљеницима[4], а наметање једноумља остаће на снази и касније, током 60-их и потом у „меком” периоду, након утврђења титоистички профилисаног прозападног комунизма, против којег је Видовић иступао. Због слободоумних иступа, и због инсистирања да се формира посебна организација логораша (апартно од „Савеза бораца НОР”), опет бива хапшен и затваран, и то још два пута до истека 1947. године. Дипломирао је 1952. године у Београду, на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности, и то као стипендиста града Сарајева. Докторску дисертацију Мештровић и савремени сукоб скулптура са архитектом: један естетички проблем одбранио је на Философском факултету Универзитета у Београду на одељењу за историју и теорију уметности, 1958. године. За тај успех заслужна је и помоћ владе Француске намењена истраживању односа архитектуре и ликовне уметности. Наиме, од септембра 1956. до јуна 1957. он је био позивни стипендиста владе Француске. Већ у то време Видовић је знатан ерудита са импресивним полиглотским способностима (говорио је, читао и писао на норвешком, немачком, шведском и француском језику). Потом започиње плодан али трновит научно-предавачки и педагошки животни пут. Предавао је на Универзитету у Сарајеву (од 1953. као асистент а од 1958. као доцент). Потом ради као ванредни професор и на Свеучилишту у Загребу (1961–1968). Међутим, 1967. године бива присиљен да напусти Загреб. Оштри написи Видовића против тада руководећих тела СФРЈ, пресечени су и санкционисани. То је било и време уочи размаха новог хрватског национализма, унутар МАСПОК-а, од 1971. године. Његови протести против србофобних тенденција у хрватском друштву, а међу првима је о томе проговорио, такође су прекратили његову академску каријеру у Загребу. У Београд се преселио у јулу 1968. године. Ту успева да се запосли као научни саветник у Институту за књижевност и уметност, од 1970. године. У том институту, током више од 15 година плодног и јединственог по резултатима рада, остаје све до одласка у пензију 1986. године. У време кризе југославизма и комунизма, од почетка 80-их година прошлог века, Видовић се срчано укључује у полемике и мисаона суочавања са српским идеолозима левице, уз друге интелектуалце Српске Православне Цркве, укључујући епископе Атанасија (Јевтића), Амфилохија (Радовића), Данила (Крстића) и друге. Захваљујући запаженом заузимању за повратак српске интелектуалне елите, и друштва у целини, изворним вредностима српског народа као историјске нације одређене православљем, медитеранским културолошким типом и хришћанским европејством[5] – Видовић успева да се потврди као један од најистакнутијих српских мислилаца религијско-патриотске провенијенције. Лепо је примећено да је Жарко Видовић, свакако својим Огледима о духовном искуству (Београд ¹1989) или делом Срби у Југославији и Европи (Београд ¹1994), на одређени начин, опозитни пандан југославистичко-комунистичкој, антитеистичкој и антитрадицијској позицији коју је дуго репрезентовао рецимо титоиста Радомир Константиновић (1928–2011) са студијом Filosofija palanke (Beograd ¹1969). Дубоке бразде заорао је Жарко Видовић и унутар академског система Српске Православне Цркве. Примера ради, Видовић је један од професора првог оснивачког сазива Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи, који се налази у саставу Универзитета у Источном Сарајеву. Видовић је предавао историју уметности и на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију, у Београду, а његова Уметност у пет епоха прихваћена је као уџбеник. Жарко Видовић, тај Мокрањац српског заветног мишљења, својим страдално-исповедним житијем: пословичном честитошћу, марљивошћу, као и дубоким захватом у ткиво српског саборног памћења (које је чувао, у руковети сабирао, развијао и промовисао као грађанин Србије, Медитерана и Европе), успео је да постане оваплоћење идеала интегралног православног Србина. Српска Православна Црква је његов смирен и озбиљан рад, његову облагодаћену личност, препознала и признала. Из тих разлога специјална комисија Светог Архијерејског Синода СПЦ, на челу са Његовом Светошћу патријархом српским, Г. Иринејем, 07. 10. 2015. године одликовала је професора Видовића орденом Светог Саве другог степена. Тиме је учињена правда у Христу блаженом и Духом Светим озареном Жарку Видовићу за његове црквено-народне и национално-културалне животне заслуге, велике, са посебним освртом на његов јединствен колико меродаван његошолошки допринос разумевању дела Митрополита цетињског, Петра II Петровића (1813–1851)[6]. Како је речено у образложењу, одликовање се додељује „… историчару уметности и хришћанском православном философу из Београда, за крсноваскрсно христољубље, животно сведочење православне философије истине и богојавне лепоте света”[7]. Професор др Жарко Видовић је иза себе оставио капиталан опус објављених и необјављених дела. Навешћемо најзнатнија изабрана дела, хронолошким редоследом, како бисмо приказали њихов тематски захват, проблемско јединство и теоријски значај: Mештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом: jeдан естетички проблем (Сарајево 1961); Problemi i pregled historije civilizacije (Zagreb 1963); Umјetnost u pet epoha (Zagreb 1964); Логос, литургијска свест православља (Београд 1983); Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе (Београд 1985; Ниш ¹1996, ²2016); Огледи о духовном искуству (Београд 1989); Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку (Београд ¹1989, ²2013) Срби у Југославији и Европи (Београд 1994); Суочење Православља са Европом: огледи о историјском искуству (Цетиње 1997); Из Светог писма: избор, коментари и поговор (Београд–Ваљево 1998); Романи Ђорђа Оцића: поетофилософија и коментари (Београд 1999); Литургијска тајна Светог Писма (Београд 2002); И вера је уметност (Београд 2008); Историја и вера (Београд 2009); Његош и литургијске анагнозе (Београд–Подгорица 2017). Поменућемо и књиге објављене у фељтонским наставцима: Разговори о сликарству (Омладина: Београд 1952); Пјесник се рађа (Живот: Сарајево 1957); Ο takozvanom οtuđenju čοvjeka (Κοlo Μatice Ηrvatske: Ζagreb 1963–1964) Извор: Теологија.нет View full Странице
  9. 7. Септембар 2017 - 10:15 Епископ рашко-призренски Теодосије посетио је 5. септембра 2017. године притвореног 74-годишњег Богдана Митровића у затворској јединици у Подујеву. Митровића су истог дана такође посетили и чланови његове породице као и официр за везу Владе Републике Србије г. Дејан Павићевић. Након посете г. Митровићу владика Теодосије је дао следећу изјаву за Информативну службу Епархије рашко-призренске: -Након што сам данас добио дозволу од истражног судије у Призрену, успео сам коначно да посетим притвореног Богдана Митровића. Реч је о човеку који је још од времена док је овде Епископ био блаженопочивши патријарх Павле активно помагао Цркву и који је познат и у селу и шире као честит човек. Управо је Богдан био један од главних иницијатора повратка наших протераних житеља села Мушутиште и од рата наовамо био је на Косову и Метохији 11 пута и учествовао је у више састанака са међународним и локалним албанским представницима. -Пријава за наводне ратне злочине дошла је од комшије Албанца који је лично узурпирао Митровићеву земљу и који годинама покушава да приволи породицу Митровић на продају. Њему су се сада придружили и други "сведоци" који су сви редом узурпирали српску земљу и не желе да је врате власницима. Са овим чињеницама су упознати и представници ЕУЛЕКС-а и како смо обавештени истрага је у току. Очекујемо да се истрага што пре заврши и да се Богдан што пре пусти на слободу. Против Митровића годинама нико није ништа имао да каже све док се није актуелизовао повратак Срба у Мушутиште, чиме би се окончало некажњено узурпирање српске земље од стране локалних Албанаца. -Наредних дана очекујем да ћу имати прилику да представнике међународне заједнице упознам са потребом да се овај случај ургентно реши, јер уколико се настави произвољно и злонамерно оптуживање Срба, посебно оних који желе да се врате и поврате своју имовину, процес повратка ће се сасвим зауставити. Толерисање лажних пријава и претње Србима некаквим тајним листама нису ништа друго него даљи наставак политике која води потпуном етничком чишћењу Косова и Метохије од српског становништва и ова пракса коначно мора да престане. -Богдан је, хвала Богу, храбар човек и уздамо се у Бога и честите људе који желе да помогну да ће истина убрзо изаћи на видело и да ће се наши Срби из Мушутишта коначно вратити на своја огњишта, обновити своје куће и храм који су припадници ОВК минирали након завршетка оружаног конфликта. -У циљу изградње поверења и стабилности, веома је важно да се невини људи заштите од евентуалних лажних сведочења из материјалне користи. То је тежак грех и пред Богом и пред законом и не сме да се толерише, изјавио је епископ Теодосије након посете затвору у Подујеву. Извор: Епархија рашко-призренска РТС: Да ли је однос према ухапшеном, угледном Србину из Суве Реке парадигма односа према повратницима на Косово и Метохију У току је детаљна провера Полиције Косова да ли је приведени Богдан Митровић особа за којим је Специјално тужилаштво Косова издало налог за хапшење због ратних злочина", казала је портпаролка Основног суда у Призрену Афердита Кицај, након неочекиваног, спектакуларног хапшења једног од најугледнијих Срба са централног Косова. Осам дана је прошло од тога а бројна породица Богдана Митровића нема никаквих вести о њему. А реч је о породици, која је била домаћин славе, први пут после 1999, на развалинама једне од најлепших српских властелинских задужбина подигнуте 1315. године. И реч је о човеку који је покушао да разговара са косовским Албанцима. Да ли је однос према Митровићу парадигма односа према косовским Србима? У Око магазину погледајте и причу поводом изјаве министра спољних послова Аустрије Себастијана Курца да муслиманке у Сарајеву и Приштини добијају новац да би носиле бурке.
  10. Преносимо вест Епархије рашкопризренске и изјаву Његовог Преосвештенства г. Теодосија, која умногоме, осветљава лик мучки притвореног Богдана Митровића. У продужетку вести дајемо снимак специјалне јучерашње емисије Око-магазина (РТС1) о Богдану Митровићу (репортер - истраживач Дужан Жарић). 7. Септембар 2017 - 10:15 Епископ рашко-призренски Теодосије посетио је 5. септембра 2017. године притвореног 74-годишњег Богдана Митровића у затворској јединици у Подујеву. Митровића су истог дана такође посетили и чланови његове породице као и официр за везу Владе Републике Србије г. Дејан Павићевић. Након посете г. Митровићу владика Теодосије је дао следећу изјаву за Информативну службу Епархије рашко-призренске: -Након што сам данас добио дозволу од истражног судије у Призрену, успео сам коначно да посетим притвореног Богдана Митровића. Реч је о човеку који је још од времена док је овде Епископ био блаженопочивши патријарх Павле активно помагао Цркву и који је познат и у селу и шире као честит човек. Управо је Богдан био један од главних иницијатора повратка наших протераних житеља села Мушутиште и од рата наовамо био је на Косову и Метохији 11 пута и учествовао је у више састанака са међународним и локалним албанским представницима. -Пријава за наводне ратне злочине дошла је од комшије Албанца који је лично узурпирао Митровићеву земљу и који годинама покушава да приволи породицу Митровић на продају. Њему су се сада придружили и други "сведоци" који су сви редом узурпирали српску земљу и не желе да је врате власницима. Са овим чињеницама су упознати и представници ЕУЛЕКС-а и како смо обавештени истрага је у току. Очекујемо да се истрага што пре заврши и да се Богдан што пре пусти на слободу. Против Митровића годинама нико није ништа имао да каже све док се није актуелизовао повратак Срба у Мушутиште, чиме би се окончало некажњено узурпирање српске земље од стране локалних Албанаца. -Наредних дана очекујем да ћу имати прилику да представнике међународне заједнице упознам са потребом да се овај случај ургентно реши, јер уколико се настави произвољно и злонамерно оптуживање Срба, посебно оних који желе да се врате и поврате своју имовину, процес повратка ће се сасвим зауставити. Толерисање лажних пријава и претње Србима некаквим тајним листама нису ништа друго него даљи наставак политике која води потпуном етничком чишћењу Косова и Метохије од српског становништва и ова пракса коначно мора да престане. -Богдан је, хвала Богу, храбар човек и уздамо се у Бога и честите људе који желе да помогну да ће истина убрзо изаћи на видело и да ће се наши Срби из Мушутишта коначно вратити на своја огњишта, обновити своје куће и храм који су припадници ОВК минирали након завршетка оружаног конфликта. -У циљу изградње поверења и стабилности, веома је важно да се невини људи заштите од евентуалних лажних сведочења из материјалне користи. То је тежак грех и пред Богом и пред законом и не сме да се толерише, изјавио је епископ Теодосије након посете затвору у Подујеву. Извор: Епархија рашко-призренска РТС: Да ли је однос према ухапшеном, угледном Србину из Суве Реке парадигма односа према повратницима на Косово и Метохију У току је детаљна провера Полиције Косова да ли је приведени Богдан Митровић особа за којим је Специјално тужилаштво Косова издало налог за хапшење због ратних злочина", казала је портпаролка Основног суда у Призрену Афердита Кицај, након неочекиваног, спектакуларног хапшења једног од најугледнијих Срба са централног Косова. Осам дана је прошло од тога а бројна породица Богдана Митровића нема никаквих вести о њему. А реч је о породици, која је била домаћин славе, први пут после 1999, на развалинама једне од најлепших српских властелинских задужбина подигнуте 1315. године. И реч је о човеку који је покушао да разговара са косовским Албанцима. Да ли је однос према Митровићу парадигма односа према косовским Србима? У Око магазину погледајте и причу поводом изјаве министра спољних послова Аустрије Себастијана Курца да муслиманке у Сарајеву и Приштини добијају новац да би носиле бурке. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...