Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бога?'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Сагласан сам са чињеницом да сви живимо у свету где су људи разних религиозних убеђења свакодневно у контакту, заједно раде или се једноставно возе истим аутобусом, живе у истом улазу, похађају исту школу. Верску традицију другог човека треба поштовати, али никако не смемо бити топлохладни према својој вери. Хајде да поразмислимо о томе да ли све религије говоре о једном Богу? Не, само монотеистичке. Ако за пример узмему скандинавску митологију или грчко-римску, приметићемо да тамо постоји прилично сложен пантеон богова. Ту нема ни говора о «једном богу». А ако говоримо о монотеистичким религијама – јудаизму, исламу и хришћанству, појављује се велико искушење да кажемо да верујемо у једног истог Бога, само Му се молимо и клањамо на различите начине, али да сва та овоземаљска разграничења немају значаја на небу. И заиста, сваки ће се хришћанин, и сваки муслиман, и сваки јудеј сагласити са тврдњом да је Бог и Творац света – један. Друго је питање како Га ми себи представљамо? А све те три религије представљају Бога сасвим другачије. Узмимо као пример да причамо о неком човеку. Нека то буде генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес. Неко каже: «То је седамдесетогодишњи мушкарац, седе косе, средњег раста и гојазан». Други међутим тврди: «Ради се о витком, високом, четрдесетогодишњаку». Да ли ми говоримо о истом човеку? Да. Али први човек га описује на један начин, а други потпуно различито. Логика налаже да је један од њих у праву, а други у криву. Али лако је доћи до истине када говоримо о човеку. Укуцај његово име у интернет претраживач и добићеш све податке о њему. Када говоримо о својствима Бога то је теже проверити. Ми ћемо другачије говорити о Богу од муслимана и јудеја. И то није неважно размимоилажење у мишљењу, питање је следеће: да ли ћемо препознати Бога, када се нађемо лице у лице са Њим, или не? Можемо навести овакав пример: решили смо да подигнемо одређени објекат и саветујемо се са грађевинцима. Неко из њих тврди да опека марке 75, такве и такве дебљине, не одговара изградњи високог здања, а други пак каже да је опека такве марке десет пута издржљивија и да сасвим одговара потребама датог пројекта. Ко је у праву, а ко не? Ако будемо градили објекат полазећи од нетачних ставова о својствима потребног грађевинског материјала: опеке, бетона, металне конструкције и тако даље, зграда ће се срушити и ми ћемо настрадати. Уколико сачинимо правилан прорачун, здање ће се чврсто држати. Много је озбиљније питање када говоримо о Господу, јер смо позвани да подражавамо Њему и Његовим одликама. С тим се слажу и муслимани, и јудеји. Али ако ми различито представљамо те одлике, тежићемо различитим циљевима. Муслимани и јудеји доживљавају Бога на различит начин. Чак и католици и протестанти другачије говоре о Богу од православаца. Разлози за прекид евхаристијског општења са католицима, као и са свим другим јеретицима с којима је својевремено Црква прекинула односе, своде се на то да је Црква оличена у Светим оцима и Васељенским саборима сматрала да су лажни погледи на Бога недопустиви, јер ће неминовно довести до катастрофе у сфери духовног живота и постати препрека на путу спасења. Неко би рекао, шта то има везе? Живи како ти савест налаже, моли се Богу како умеш. Али ствар је у томе да ако човек просто покушава да направи прве кораке према Богу: да живи по савести, да не шкоди ближњима, ако почиње да се учи молитви и тако даље, онда ће судећи по свим тим карактеристикама православци личити и на католике, и на протестанте. Ипак, што се озбиљније односимо према духовном животу, што дубље проничемо у практику аскезе, у догмате вере, то ће се разлике међу нама увећавати. Условно говорећи, они православци који тек понекад свраћају у цркву, који се не моле код куће, не придржавају се поста и причешћују се можда једном годишње, практично се не разликују од католика који исто тако поступају. Али, на пример, православни монах аскета и монах аскета католик се већ много више разликују – и у својим поступцима, подвизима, односом према Богу. А католички и православни свеци се кардинално разликују једни од других. Ако погледамо чему позива Фрања Асишки, а чему Преподобни Серафим Саровски, схватићемо да се ти позиви уопште не поклапају. Фрања Асишки је покушао да се уподоби Христу у спољашњем смислу. На пример, он је, као и Христос, покушао да ништа не једе четрдесет дана, али је желевши да демонстрира скрушеност, појео пола просфоре. Он је жудео за тиме да претрпи све муке као и Христос. Одрекао се богатства – постоји чак и фреска «Женидба Фрање и Бедноће», једне жгољаве и веома непривлачне даме. Али суштина није у одсуству или присуству богатства – спасава се само кроз сједињење са Христом. А да би се човек сјединио са Христом, неопходно је да се Њему уподоби. И ту видимо велику разлику између Серафима Саровског и Фрање Асишког. Сетимо се најпознатијег подвига Преподобног Серафима, када је он хиљаду дана и ноћи стајао на камену и молио се: «Боже, милостив буди мени грешноме». Он је видео своју греховност, да не одговара идеалу који нам је задао Христос. И појмивши тај свој пад, он се молио само за милост Божију. С друге стране, Фрања је тврдио да нема ниједног греха који није искупио исповешћу и покајањем. У животопису Фрање Асишког наведено је да га је Христос после смрти сусрео и одвео Богу Оцу, а Отац се на тренутак збунио и није могао да разазна ко је од њих двојице син по природи, а ко по благодати. Преподобни Серафим се не би усудио да каже да нема ниједан грех, када је хиљаду дана и ноћи молио Господа да му опрости грехе. Морамо разумети на шта треба да се угледамо у овом животу. Избор Фрање Асишког, или Томе Кемпинског, или Игнација Лојоле и њихов начин подражавања Христу су неприхватљиви за православног подвижника. То се тиче разлике између католичанства и православља. Протестантизам већ у много већој мери одступа од православног поимања Бога, а ислам и јудаизам су јако далеко од њега. Стога је немогуће говорити о једном истом Богу у разним религијама. Да, Бог је један. Ако кажемо муслиманима: «Молимо се Богу који је створио овај свет», они ће бити сагласни са нама. Ако кажемо да је то Бог Аврама, Исака, Јакова, они ће нас разумети. Али када дођемо до конкретних својстава или карактеристика Бога, ту ћемо се већ разићи са муслиманима. Њихов опис Алаха потпуно се разликује од нашег описа Бога. И ту већ никако не можемо са њима говорити о Јединственом Богу. То ће бити иста ситуација као са генералним секретаром УН-а. Једни ће га себи представљати као пуначког старца, средњег раста, а други ће га доживети у складу са својим описом. И ако им се укаже прилика да се сретну са тим човеком, ко ће га из те двојице препознати? Тако ћемо и ми препознати Бога, ако будемо имали правилну представу о Њему, јер смо управо Њему стремили цео свој живот и Њему обратили сву нашу љубав, па и макар смо на том путу доживљавали и падове. Извор: Православие.ру
  2. Давно је постало помодно мишљење, а данас наставља да се шири, да све религије говоре о једном истом Богу. Једном приликом сам чуо како нека проста жена расуђује о својим новим суседима из муслиманског Дагестана: «Они су такође верници, такође се моле, истини за вољу, на свој начин, не попут нас. Али шта има везе, Бог је свеједно исти – и код нас и код њих». Сагласан сам са чињеницом да сви живимо у свету где су људи разних религиозних убеђења свакодневно у контакту, заједно раде или се једноставно возе истим аутобусом, живе у истом улазу, похађају исту школу. Верску традицију другог човека треба поштовати, али никако не смемо бити топлохладни према својој вери. Хајде да поразмислимо о томе да ли све религије говоре о једном Богу? Не, само монотеистичке. Ако за пример узмему скандинавску митологију или грчко-римску, приметићемо да тамо постоји прилично сложен пантеон богова. Ту нема ни говора о «једном богу». А ако говоримо о монотеистичким религијама – јудаизму, исламу и хришћанству, појављује се велико искушење да кажемо да верујемо у једног истог Бога, само Му се молимо и клањамо на различите начине, али да сва та овоземаљска разграничења немају значаја на небу. И заиста, сваки ће се хришћанин, и сваки муслиман, и сваки јудеј сагласити са тврдњом да је Бог и Творац света – један. Друго је питање како Га ми себи представљамо? А све те три религије представљају Бога сасвим другачије. Узмимо као пример да причамо о неком човеку. Нека то буде генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес. Неко каже: «То је седамдесетогодишњи мушкарац, седе косе, средњег раста и гојазан». Други међутим тврди: «Ради се о витком, високом, четрдесетогодишњаку». Да ли ми говоримо о истом човеку? Да. Али први човек га описује на један начин, а други потпуно различито. Логика налаже да је један од њих у праву, а други у криву. Али лако је доћи до истине када говоримо о човеку. Укуцај његово име у интернет претраживач и добићеш све податке о њему. Када говоримо о својствима Бога то је теже проверити. Ми ћемо другачије говорити о Богу од муслимана и јудеја. И то није неважно размимоилажење у мишљењу, питање је следеће: да ли ћемо препознати Бога, када се нађемо лице у лице са Њим, или не? Можемо навести овакав пример: решили смо да подигнемо одређени објекат и саветујемо се са грађевинцима. Неко из њих тврди да опека марке 75, такве и такве дебљине, не одговара изградњи високог здања, а други пак каже да је опека такве марке десет пута издржљивија и да сасвим одговара потребама датог пројекта. Ко је у праву, а ко не? Ако будемо градили објекат полазећи од нетачних ставова о својствима потребног грађевинског материјала: опеке, бетона, металне конструкције и тако даље, зграда ће се срушити и ми ћемо настрадати. Уколико сачинимо правилан прорачун, здање ће се чврсто држати. Много је озбиљније питање када говоримо о Господу, јер смо позвани да подражавамо Њему и Његовим одликама. С тим се слажу и муслимани, и јудеји. Али ако ми различито представљамо те одлике, тежићемо различитим циљевима. Муслимани и јудеји доживљавају Бога на различит начин. Чак и католици и протестанти другачије говоре о Богу од православаца. Разлози за прекид евхаристијског општења са католицима, као и са свим другим јеретицима с којима је својевремено Црква прекинула односе, своде се на то да је Црква оличена у Светим оцима и Васељенским саборима сматрала да су лажни погледи на Бога недопустиви, јер ће неминовно довести до катастрофе у сфери духовног живота и постати препрека на путу спасења. Неко би рекао, шта то има везе? Живи како ти савест налаже, моли се Богу како умеш. Али ствар је у томе да ако човек просто покушава да направи прве кораке према Богу: да живи по савести, да не шкоди ближњима, ако почиње да се учи молитви и тако даље, онда ће судећи по свим тим карактеристикама православци личити и на католике, и на протестанте. Ипак, што се озбиљније односимо према духовном животу, што дубље проничемо у практику аскезе, у догмате вере, то ће се разлике међу нама увећавати. Условно говорећи, они православци који тек понекад свраћају у цркву, који се не моле код куће, не придржавају се поста и причешћују се можда једном годишње, практично се не разликују од католика који исто тако поступају. Али, на пример, православни монах аскета и монах аскета католик се већ много више разликују – и у својим поступцима, подвизима, односом према Богу. А католички и православни свеци се кардинално разликују једни од других. Ако погледамо чему позива Фрања Асишки, а чему Преподобни Серафим Саровски, схватићемо да се ти позиви уопште не поклапају. Фрања Асишки је покушао да се уподоби Христу у спољашњем смислу. На пример, он је, као и Христос, покушао да ништа не једе четрдесет дана, али је желевши да демонстрира скрушеност, појео пола просфоре. Он је жудео за тиме да претрпи све муке као и Христос. Одрекао се богатства – постоји чак и фреска «Женидба Фрање и Бедноће», једне жгољаве и веома непривлачне даме. Али суштина није у одсуству или присуству богатства – спасава се само кроз сједињење са Христом. А да би се човек сјединио са Христом, неопходно је да се Њему уподоби. И ту видимо велику разлику између Серафима Саровског и Фрање Асишког. Сетимо се најпознатијег подвига Преподобног Серафима, када је он хиљаду дана и ноћи стајао на камену и молио се: «Боже, милостив буди мени грешноме». Он је видео своју греховност, да не одговара идеалу који нам је задао Христос. И појмивши тај свој пад, он се молио само за милост Божију. С друге стране, Фрања је тврдио да нема ниједног греха који није искупио исповешћу и покајањем. У животопису Фрање Асишког наведено је да га је Христос после смрти сусрео и одвео Богу Оцу, а Отац се на тренутак збунио и није могао да разазна ко је од њих двојице син по природи, а ко по благодати. Преподобни Серафим се не би усудио да каже да нема ниједан грех, када је хиљаду дана и ноћи молио Господа да му опрости грехе. Морамо разумети на шта треба да се угледамо у овом животу. Избор Фрање Асишког, или Томе Кемпинског, или Игнација Лојоле и њихов начин подражавања Христу су неприхватљиви за православног подвижника. То се тиче разлике између католичанства и православља. Протестантизам већ у много већој мери одступа од православног поимања Бога, а ислам и јудаизам су јако далеко од њега. Стога је немогуће говорити о једном истом Богу у разним религијама. Да, Бог је један. Ако кажемо муслиманима: «Молимо се Богу који је створио овај свет», они ће бити сагласни са нама. Ако кажемо да је то Бог Аврама, Исака, Јакова, они ће нас разумети. Али када дођемо до конкретних својстава или карактеристика Бога, ту ћемо се већ разићи са муслиманима. Њихов опис Алаха потпуно се разликује од нашег описа Бога. И ту већ никако не можемо са њима говорити о Јединственом Богу. То ће бити иста ситуација као са генералним секретаром УН-а. Једни ће га себи представљати као пуначког старца, средњег раста, а други ће га доживети у складу са својим описом. И ако им се укаже прилика да се сретну са тим човеком, ко ће га из те двојице препознати? Тако ћемо и ми препознати Бога, ако будемо имали правилну представу о Њему, јер смо управо Њему стремили цео свој живот и Њему обратили сву нашу љубав, па и макар смо на том путу доживљавали и падове. Извор: Православие.ру View full Странице
  3. Доминантни дух „савршенства“ изражен кроз једнообразност, улази и у свест Цркве: будући да иста логика ставља савршенство испред живота, као и савршенство испред јединства. Човек жели да види Цркву у склопу својих идеала као савршену: једнообразну и униформисану. Само на тај идеалистички начин он може Њу да прихвати, јер су то управо идеали друштва којима се вреднује нечија снага и ауторитет. Погрешно схваћен појам „једномислије“, изражава се на посебан начин. То је једнообразност која се намеће заједници као идеал. Статични/монолитни Бог је Истина – Апсолут. Апсолут је један, самим тим: једна је Истина, једна је Црква, једна догма, вера, Литургија, Типик. Никаква одступања од ових мерила нису могућа нити допуштена. Православље се тако одједном претвара у идеологију која почива на складним и савршеним центрима идентитета: канони, свети оци, одређени концепт теологије. Центри (норме) на којима се изграђује православље постављају се као објекти изван саме заједнице. Отуда се центри посматрају као савршено складни. Да би се промовисали као савршени, неопходно их је одвојити од историје, изместити изван контекста времена и простора. Само на такав начин могуће је постићи привид савршенства. Свака контекстуалност се тако одбацује, јер релативизује ове норме идентитета. У том смислу треба да разумемо и презир и ниподаштавање са којим поједини православни одбацују интелектуалне напоре богословља. Богословље, уколико нема за циљ да правда и описује већ познато, чини се бесмисленим у оваквом концепту „једномислија“. Другим речима, и од самог богословља се очекује да буде идеолошко. У таквом контексту, центри и извори православног хришћанства, као истинског Божијег Откривења човеку: канони, свети оци, Предање… немају за циљ да нам открију нешто ново, како бисмо их боље схватили. Напротив, ван своје историјске перспективе они постају само гомила цитата и подршка нашим увреженим ставовима. Погрешно схваћена идеја „једномислија“ јесте вулгарни рационализам који се може изједначити са атеизмом. Идеализована традиција, закони, обреди сви они из далеке прошлости нам се обраћају као глас Божији – живо присуство Божије се одбија! Другим речима, живи Бог постаје сувишан јер има своје замене на земљи у виду традиције, канона… Дакле, колико год изгледало једноставно, питање „једномислија“ дотиче дубинско питање: верујемо ли у живог Бога или у мртвог објективног Бога филозофије? Монолитни Бог метафизике постављен је за Апсолут, за Истину. Такав Бог не подноси другачијост, не подноси различитости. Метафизика која у својој суштини намеће Апсолут као темељ свега и која је вековима суверено владала није ништа друго него израз „фундаментализма“. Владавина монолитног метафизичког темеља означава „истину“ која је насилна спрам сваког другог и другачијег обрасца интерпретације. У времену од Константина, хришћанству је метафизика била природни савезник јер је Црква класичном метафизиком апсолутизовала одређене ставове и помогла организовању својих структура. Класична метафизика подарила је хришћанству фиксирану онтологију у којој се разноликост сматра опасношћу, неизвесношћу; логично следи из овакве поставке да је неопходна једнообразност. Стога је Истина једна, Црква је једна, а следствено томе и пут ка Истини мора бити један, па чак и „свест мора бити јединствена.“ Унисоност је тако залог и гарант Истине у концепту рационалистичке теологије, теологије у којој не говоримо о живом Богу Свете Тројице, него монолитном објекту – Апсолуту. Стога питање о једномислију и једнообразности није само питање различитих концепција Црквеног живота, него је то суштински питање вере у рационалног објекта (мртви Бог) или вера у живог Бога, Бога као заједнице Три Личности – Свету Тројицу. Скок у веру јесте храбро суочавање са Истином као Личношћу, то је скок који иде изнад уско схваћене традиције и канона. Највећа епопеја јеврејског народа у Старом завету јесте путовање кроз пустињу и напуштање Египта. Прихватање народа да крене са Мојсијем у „обећану земљу“ јесте управо скок у веру, скок у непознато, покрет у неизвесно. Са једне стране, народу је било извесно мучење и страдање у Египту. Неизвесно је било путовање које им Мојсије нуди, избављење и веру у Бога. Народ жели да буде враћен у Египат, иако знају шта их тамо чека, него ли да путем вере путују „кроз“ и „у“ неизвесност. Тешко је разумети да вера није пут кроз фиксиране идеализоване норме, него неизвесно путовање у Египат. Догађај Педесетнице јесте силазак Светог Духа на апостоле, догађај који стоји насупрот очекивањима самих апостола. Оно што они очекују јесте поново афирмација Јерусалима, потврда њиховог јудејског идентитета. Силазак Светог Духа на апостоле донео је различите језике апостолима, донео је поруку Христову на различитим језицима, одвео је апостоле на различите локације да проповедају различитим људима. Колективни идентитет апостола биће де-централизован, тј. њихови идентитети ће бити дефинисани у контексту њихових различитих локација и различитих људи са којима ће се сусрести у својој мисији. Више нема централног места, нема једног језика, нема једног ауторитативног седишта моћи, чак ни у Јерусалиму. Стари центри: Тора, Храм, Синедрион… су деконструисани, центар хришћанства није више у одржавању јеврејског идентитета, него у афирмацији једног новог есхатолошко-мисионарског идентитета. Тај нови идентитет је динамичан, изражен кроз афирмацију различитих језика. Нити један језик није постао апсолутна норма, него су сви афирмисани. Другим речима, Педесетница је показатељ да заправо потрага за јединством и интеграцијом води ка афирмацији различитости кроз хармонију и заједништво. Сви језици и све нације бивају афирмисане, али нити једна не постаје норма. Дух Свети не ствара хомогенизацију, сигурну униформисаност, него диференцијацију и ризичну заједницу свих људи. Савршенство Цркве се огледа у Њеној хармонизацији разлика, све до граница функционалности, тј. разлике које не одводе неминовно у раскол него налазе израз јединства. Христос каже „Ја сам Истина“, а не „Ја сам Традиција“. Нажалост, за заступнике тезе једномислија традиција је идеализована и као таква ствара привид идеалног, те отуда за такво становиште не постоји никакав проблем у теологији и Цркви јер све врви од консензуса – отуда и противљење било којој промени. Где је граница том мноштву, тој различитости која може одвести у хаос? Другим речима, шта је то што Бога чини једним у различитости Личности, а да га не одведе у хаос и растакање у којем бисмо уместо једног Бога имали три. Шта је то што чини присутним Христа онда када се саберу двојица или тројица у Његово име? Свеза и основ јесте љубав, како међу сабраном браћом тако и међу Личностима Свете Тројице. Оно што смо укратко желели да нагласимо јесте да Црква потребује: а) Афирмацију учења о Духу Светом: тј. веру у динамично и живо присуство Божије сада и овде. б) Есхатолошко виђење Традиције: Традиција не као глас прошлости, него посматрана у есхатолошком контексту отворености ка будућности. в) Контекстуализација теологије: Децентрализација која омогућава да се у свези са различитим контекстима различити центри вере афирмишу. Баш као што Црква данас треба да афирмише нове центре у новонасталој друштвено-историјској ситуацији. г) Аутентично сведочење: Црква која нуди различите гласове, указујући на слободу која превазилази данашње друштво „репресивне толеранције.“ Кроз инсистирање на „једномислију“ заправо се истичу разлике, а самим тим то за последицу има радикализацију подвајања, неминовно одводећи у раскол. Укратко, као последицу „једномислија“ имамо одбијање Тројичног Бога (једнообразност изједначава три Личности у безличну суштину) и одбијање Цркве (подвајања). Света Тројица нас учи јединству кроз различитост ‒ три различите личности, са три различите улоге у спасењу света чине савршено јединство ‒ Бога. Од самих почетака хришћанство се мучило да објасни ову несхватљиву заједницу различитости. Многа погрешна тумачења сводила су се на то да је ту ипак реч само о једној Личности која остварује или игра три различите улоге. У време глобалне Римске Империје овакво тумачење је било посве логично, јер је правдало глобализам Империје. Јединство почива на једном, тај један може имати различите улоге, али не и бити различит унутар себе. Хришћанство са муком пак инсистира управо на јединству у различитости. Борба са аријанском јереси и духоборцима, јесте непрестана борба да се покаже да три, а не једна Личност јесу Бог. Дакле, Бог јесте јединство различитости – тј. заједница Свете Тројице јесте гарант другости. Бог као створитељ света, као спаситељ целокупне творевине јесте гарант посебности и различитости. У хришћанству најбитнија ствар постаје лично искуство. Достојевски је заправо први дефинисао распад класичне метафизике у својој чувеној изјави када каже: „Између Христа и истине, бирам Христа.“ Смрт моралног Бога означава немогућност да одаберемо истину уместо пријатељства, тј. лични однос односи превагу у односу над истином као објектом. Бирати између пријатељства и истине јесте судар између грчке метафизике и новости хришћанства. Истина за Православље мора бити живи Тројични Бог, а не мртви Бог филозофа. У том смислу ће и идеја „једномислија“ имати различите карактере. Уколико је Бог мртав, рационални објекат, онда је „једномислије“ као једнообразност његов природни савезник, ако је пак Бог жива Личност, тада ће концепт „једномислија“ бити Његово негирање. „Син човјечији кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк 18,8). Извор: Теологија.нет
  4. Иако појам „једномислије“ многима изгледа једноставан и сам по себи разумљив, у пракси је видљиво да управо погрешно разумевање овог термина постаје камен спотицања и извор многих раздора. Мислити исто или идентично, доживљава се као идеал који је значајнији од заједништва. Исто се догађа и другде, те отуда у политичким партијама свако друкчије размишљање одмах се санкционише, укида се заједништво, јер је исто мишљење битније. Норма живота и пребивања у једној партији или власти јесте једнообразност. Оно што једнообразност треба да сведочи јесте наизглед „савршено“ и униформно функционисање ових система: партије, државе, региона… Доминантни дух „савршенства“ изражен кроз једнообразност, улази и у свест Цркве: будући да иста логика ставља савршенство испред живота, као и савршенство испред јединства. Човек жели да види Цркву у склопу својих идеала као савршену: једнообразну и униформисану. Само на тај идеалистички начин он може Њу да прихвати, јер су то управо идеали друштва којима се вреднује нечија снага и ауторитет. Погрешно схваћен појам „једномислије“, изражава се на посебан начин. То је једнообразност која се намеће заједници као идеал. Статични/монолитни Бог је Истина – Апсолут. Апсолут је један, самим тим: једна је Истина, једна је Црква, једна догма, вера, Литургија, Типик. Никаква одступања од ових мерила нису могућа нити допуштена. Православље се тако одједном претвара у идеологију која почива на складним и савршеним центрима идентитета: канони, свети оци, одређени концепт теологије. Центри (норме) на којима се изграђује православље постављају се као објекти изван саме заједнице. Отуда се центри посматрају као савршено складни. Да би се промовисали као савршени, неопходно их је одвојити од историје, изместити изван контекста времена и простора. Само на такав начин могуће је постићи привид савршенства. Свака контекстуалност се тако одбацује, јер релативизује ове норме идентитета. У том смислу треба да разумемо и презир и ниподаштавање са којим поједини православни одбацују интелектуалне напоре богословља. Богословље, уколико нема за циљ да правда и описује већ познато, чини се бесмисленим у оваквом концепту „једномислија“. Другим речима, и од самог богословља се очекује да буде идеолошко. У таквом контексту, центри и извори православног хришћанства, као истинског Божијег Откривења човеку: канони, свети оци, Предање… немају за циљ да нам открију нешто ново, како бисмо их боље схватили. Напротив, ван своје историјске перспективе они постају само гомила цитата и подршка нашим увреженим ставовима. Погрешно схваћена идеја „једномислија“ јесте вулгарни рационализам који се може изједначити са атеизмом. Идеализована традиција, закони, обреди сви они из далеке прошлости нам се обраћају као глас Божији – живо присуство Божије се одбија! Другим речима, живи Бог постаје сувишан јер има своје замене на земљи у виду традиције, канона… Дакле, колико год изгледало једноставно, питање „једномислија“ дотиче дубинско питање: верујемо ли у живог Бога или у мртвог објективног Бога филозофије? Монолитни Бог метафизике постављен је за Апсолут, за Истину. Такав Бог не подноси другачијост, не подноси различитости. Метафизика која у својој суштини намеће Апсолут као темељ свега и која је вековима суверено владала није ништа друго него израз „фундаментализма“. Владавина монолитног метафизичког темеља означава „истину“ која је насилна спрам сваког другог и другачијег обрасца интерпретације. У времену од Константина, хришћанству је метафизика била природни савезник јер је Црква класичном метафизиком апсолутизовала одређене ставове и помогла организовању својих структура. Класична метафизика подарила је хришћанству фиксирану онтологију у којој се разноликост сматра опасношћу, неизвесношћу; логично следи из овакве поставке да је неопходна једнообразност. Стога је Истина једна, Црква је једна, а следствено томе и пут ка Истини мора бити један, па чак и „свест мора бити јединствена.“ Унисоност је тако залог и гарант Истине у концепту рационалистичке теологије, теологије у којој не говоримо о живом Богу Свете Тројице, него монолитном објекту – Апсолуту. Стога питање о једномислију и једнообразности није само питање различитих концепција Црквеног живота, него је то суштински питање вере у рационалног објекта (мртви Бог) или вера у живог Бога, Бога као заједнице Три Личности – Свету Тројицу. Скок у веру јесте храбро суочавање са Истином као Личношћу, то је скок који иде изнад уско схваћене традиције и канона. Највећа епопеја јеврејског народа у Старом завету јесте путовање кроз пустињу и напуштање Египта. Прихватање народа да крене са Мојсијем у „обећану земљу“ јесте управо скок у веру, скок у непознато, покрет у неизвесно. Са једне стране, народу је било извесно мучење и страдање у Египту. Неизвесно је било путовање које им Мојсије нуди, избављење и веру у Бога. Народ жели да буде враћен у Египат, иако знају шта их тамо чека, него ли да путем вере путују „кроз“ и „у“ неизвесност. Тешко је разумети да вера није пут кроз фиксиране идеализоване норме, него неизвесно путовање у Египат. Догађај Педесетнице јесте силазак Светог Духа на апостоле, догађај који стоји насупрот очекивањима самих апостола. Оно што они очекују јесте поново афирмација Јерусалима, потврда њиховог јудејског идентитета. Силазак Светог Духа на апостоле донео је различите језике апостолима, донео је поруку Христову на различитим језицима, одвео је апостоле на различите локације да проповедају различитим људима. Колективни идентитет апостола биће де-централизован, тј. њихови идентитети ће бити дефинисани у контексту њихових различитих локација и различитих људи са којима ће се сусрести у својој мисији. Више нема централног места, нема једног језика, нема једног ауторитативног седишта моћи, чак ни у Јерусалиму. Стари центри: Тора, Храм, Синедрион… су деконструисани, центар хришћанства није више у одржавању јеврејског идентитета, него у афирмацији једног новог есхатолошко-мисионарског идентитета. Тај нови идентитет је динамичан, изражен кроз афирмацију различитих језика. Нити један језик није постао апсолутна норма, него су сви афирмисани. Другим речима, Педесетница је показатељ да заправо потрага за јединством и интеграцијом води ка афирмацији различитости кроз хармонију и заједништво. Сви језици и све нације бивају афирмисане, али нити једна не постаје норма. Дух Свети не ствара хомогенизацију, сигурну униформисаност, него диференцијацију и ризичну заједницу свих људи. Савршенство Цркве се огледа у Њеној хармонизацији разлика, све до граница функционалности, тј. разлике које не одводе неминовно у раскол него налазе израз јединства. Христос каже „Ја сам Истина“, а не „Ја сам Традиција“. Нажалост, за заступнике тезе једномислија традиција је идеализована и као таква ствара привид идеалног, те отуда за такво становиште не постоји никакав проблем у теологији и Цркви јер све врви од консензуса – отуда и противљење било којој промени. Где је граница том мноштву, тој различитости која може одвести у хаос? Другим речима, шта је то што Бога чини једним у различитости Личности, а да га не одведе у хаос и растакање у којем бисмо уместо једног Бога имали три. Шта је то што чини присутним Христа онда када се саберу двојица или тројица у Његово име? Свеза и основ јесте љубав, како међу сабраном браћом тако и међу Личностима Свете Тројице. Оно што смо укратко желели да нагласимо јесте да Црква потребује: а) Афирмацију учења о Духу Светом: тј. веру у динамично и живо присуство Божије сада и овде. б) Есхатолошко виђење Традиције: Традиција не као глас прошлости, него посматрана у есхатолошком контексту отворености ка будућности. в) Контекстуализација теологије: Децентрализација која омогућава да се у свези са различитим контекстима различити центри вере афирмишу. Баш као што Црква данас треба да афирмише нове центре у новонасталој друштвено-историјској ситуацији. г) Аутентично сведочење: Црква која нуди различите гласове, указујући на слободу која превазилази данашње друштво „репресивне толеранције.“ Кроз инсистирање на „једномислију“ заправо се истичу разлике, а самим тим то за последицу има радикализацију подвајања, неминовно одводећи у раскол. Укратко, као последицу „једномислија“ имамо одбијање Тројичног Бога (једнообразност изједначава три Личности у безличну суштину) и одбијање Цркве (подвајања). Света Тројица нас учи јединству кроз различитост ‒ три различите личности, са три различите улоге у спасењу света чине савршено јединство ‒ Бога. Од самих почетака хришћанство се мучило да објасни ову несхватљиву заједницу различитости. Многа погрешна тумачења сводила су се на то да је ту ипак реч само о једној Личности која остварује или игра три различите улоге. У време глобалне Римске Империје овакво тумачење је било посве логично, јер је правдало глобализам Империје. Јединство почива на једном, тај један може имати различите улоге, али не и бити различит унутар себе. Хришћанство са муком пак инсистира управо на јединству у различитости. Борба са аријанском јереси и духоборцима, јесте непрестана борба да се покаже да три, а не једна Личност јесу Бог. Дакле, Бог јесте јединство различитости – тј. заједница Свете Тројице јесте гарант другости. Бог као створитељ света, као спаситељ целокупне творевине јесте гарант посебности и различитости. У хришћанству најбитнија ствар постаје лично искуство. Достојевски је заправо први дефинисао распад класичне метафизике у својој чувеној изјави када каже: „Између Христа и истине, бирам Христа.“ Смрт моралног Бога означава немогућност да одаберемо истину уместо пријатељства, тј. лични однос односи превагу у односу над истином као објектом. Бирати између пријатељства и истине јесте судар између грчке метафизике и новости хришћанства. Истина за Православље мора бити живи Тројични Бог, а не мртви Бог филозофа. У том смислу ће и идеја „једномислија“ имати различите карактере. Уколико је Бог мртав, рационални објекат, онда је „једномислије“ као једнообразност његов природни савезник, ако је пак Бог жива Личност, тада ће концепт „једномислија“ бити Његово негирање. „Син човјечији кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк 18,8). Извор: Теологија.нет View full Странице
  5. "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића? Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа.
  6. Извор: http://www.pravoslavie.ru/108815.html Превод с руског језика: А.Ж. "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића? Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа. View full Странице
×
×
  • Create New...